ПРОФИТ БЕЛОСВЕТСКИХ ИНВЕСТИТОРА И НЕЛОЈАЛНА КОНКУРЕНЦИЈА УЗ ДОЗВОЛУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ, УНИШТАВАЈУ СРПСКИ АГРАР!!?

 

Што више страних "инвеститора" долази у Србију, то се више становника Србије сели у иностранство, јер се наводне "инвестиције" своде само на бесомучно пљачкање последњих ресурса који су нам остали и на израбљивање јефтине радне снаге којом се државно руководство хвали по свету.

 

                Игор Милановић

 

Последњи "инвеститор", чији је долазак је најављиван и званично је немачка месна индустрија "Тенис" која ће у катастарској општини Зрењанин добити 2.420 хектара најквалитетније банатске земље и то у најам на 30 година по цени од само 207 евра по хектару за годину дана.

Иако је "Тенис" тек скоро поднео комплетан бизнис план на основу кога је локална самоуправа одобрила пројекат, припреме су на локалу почеле још пре годину дана, када се још није знало хоће ли "Тенис" уопште доћи и под којим условима. Очигледно је неко у Зрењанину још тада знао шта Немцима треба и направио план детаљне регулације комплекса-фарме "Банатски Деспотовац"  у истоименом селу код Зрењанина, управо по жељама "Тениса".

Сада преостаје само још само да републичка Влада изда сагласност (што је сигурно, јер је управо она на челу са тадашњим премијером Александром Вучићем "Тенис" вукла за рукав и наговарала да дође у Србију), а на крају и скупштина града Зрењанина мора са планом да се сложи.

Ова фарма је само почетак пословања "Тениса" у Србији, који планира да по истом сценарију скоро бесплатно на коришћење добије неколико десетина хиљада хектара.

"Тенис" је веома контроверзни "инвеститор" који је морао да одустане од неколико већ припремљених инвестиција у земљама Европске Уније, зато што нико није хтео да пристане на услове које је прихватила српска Влада.

Прво, радни услови у његовим погонима у Немачкој су на незамисливо ниском нивоу, а плате изузетно ниске. Осим тога, "Тенис" располаже комплетним, заокруженим системом који почиње са узгојем, иде преко набавке хране, затим клања и прераде меса, па све до његове продаје. Ништа не остаје локалним привредницима и пољопривредницима како би и они могли да зараде који евро. "Тенис" узима све, без милости или обзира.

Уместо да помаже сопствене пољопривреднике, Влада земљиште буквално поклања странцу који је само обећао да ће да уложи неколико стотина милиона евра, али је прећутао да ће те паре дати самоме себи, односно некој од компанија које постоје у његовом пословном царству. Српској привреди, али и држави неће отићи ни један једини цент.

У исто време када је објављена вест о доласку "Тениса", министар задужен за регионални развој Милан Кркобабић је изнео податак, како у Србији од 4.700 села у 1.200 нема ни једног житеља, а да у чак 150.000 кућа нема ни једног станара. Колико би сеоских пољопривредних газдинстава било спашено, да је Влада њима дала земљу на 30 година за најам од по 200 евра годишње?

За разлику од страних "инвеститора" српски пољопривредници би сав новац који би зарадили од пољопривреде оставили у овој земљи. "Тенис" и њему слични у Србију не долазе да би овде уложили свој новац, већ да би извукли паре одавде.

"Тенис" ће у Србију увести 2.500 приплодних свиња за фарму у Зрењанину, уместо да их купи од овдашњих фармера.

Храну за њих ће такође куповати од самог себе, јер има вишак производних капацитета у иностранству. Коначно, ова компанија ће уместо српских произвођача извозити свињско месо у Русију на основу билатералног споразума између Београда и Москве. Тако ће српска привреда имати додатни губитак.

Поред свега тога, ова компанија веома вешто користи субвенције које Европска Унија даје пољопривредним произвођачима, због чега ће храну за свиње увозити из сопствених субвенционисаних погона у ЕУ. Са друге стране, субвенције које, евентуално, добија српски сељак од овдашње државе нису ни приближно онима из Европе, тако да је "Тенис" у суштини нелојална конкуренција српском аграру.

Браћа Тенис су у Немачкој на лошем гласу, нарочито Клеменс Тенис, који се хвали да је лични пријатељ Владимира Путина, уз чију помоћ жели да сиромашној Србији отме земљу, изнајми радну снагу, као робље и профит подели са Владимиром Путином, који на исти начин као и Клеменс Тенис, третира Русе као робље у својој земљи.

Колико год да ова компанија запосли људи у Србији, истовремено ће бар двоструко више њих остати без посла управо због овог раскорака у субвенцијама у Европској Унији и у Србији. Сваки од тих радника који буду изгубили посао храни најмање два члана домаћинства, тако да ће се број сиромашних и гладних у Србији драматично повећати.

Говорећи о напуштеним селима и запарложеној земљи, министар Кркобабић је морао да призна како ће овим темпом, ако се нешто хитно не предузме Србија за три деценије остати без села и индивидуалног пољопривредног произвођача. односно да ће све оно што се, евентуално, буде производило у српском аграру потицати од белосветских "инвеститора" који само гледају како да што више пара извуку из Србије.

Занимљиво је да се нико од званичника није јавно запитао, због чега је "Тенис" тражио закуп од 30 година, а не неки дужи или краћи рок.

По садашњем технолошком развоју, као и са очекиваним напретком у наредним годинама, свака парцела која се користи интензивним методама које употребљава "Тенис" после 30 година постаје не само потпуно неплодна, већ и затрована. На њој, после тога, без изузетно високих инвестиција за детоксикацију деценијама није могуће ништа производити!

Менаџмент немачке компаније је зато израчунао да је оптимални рок за излазак из Србије тридесет година, а подмићени властодршци у Зрењанину и републичкој Влади су тај захтев моментално услишили. После "Тениса" у Банатском Деспотовцу ништа више неће моћи да расте.

Осим тога, и министар Кркобабић је помињао 30 година као крајњи рок до када ће нестати и последњи српски сељак, па су немачки "инвеститори" овај временски период означили као једини могући у коме ће уопште бити у стању да нађу радну снагу за своје фарме.

Српске власти не улажу уопште у пољопривреду и немају никакав стратешки план за будућност српског аграра и, уопште, српске привреде.

Егзодус становништва поприма већ библијске размере. Највише одлазе млади и стручни људи, јер не виде никакву перспективу у земљи у којој владају медиокритети и партијски кадрови.

Лекари и, уопште, медицинско особље из Србије је веома тражено у свету, а овде, у својој родној земљи они примају плате од којих не могу ни да преживе. Сви који су могли напустили су Србију. или намеравају да то учине у најскоријој будућности, тако да ће наше болнице и домови здравља остати без квалификованог кадра.

Директор дома здравља "Краљево" у Краљеву, др Мирјана Крчевинац  је због недостатка лекара морала да уведе радну обавезу примерену ратном стању: сви лекари су, по потреби, дужни у свако доба дана или ноћи да раде.

Ову своју одлуку од 24. марта 2017. она је образложила чињеницом да у служби Хитне медицине више нема довољно медицинских радника ни за најнужније и најхитније интервенције, због чега и лекари из дугих служби, по потреби морају да прихвате да се одазову позиву за испомоћ.

Ускоро, међутим, ни то неће бити довољно, јер ће лекари и медицинске сестре бити дефицитарни не само на појединим одељењима појединих медицинских установа, већ у целој Србији.

Милијарде евра су на основу плана који је измислио садашњи специјални саветник Александра Вучића, Млађан Динкић, дате странцима који су обећали да ће отворити нова радна места и запослити локалну радну снагу. Уколико су и испунили дато обећање и запослили обећани број радника, такви "инвеститори" дају мизерне плате, често испод просека који важи не само у Републици, већ и у региону где је "инвестирано".

Не треба очекивати ни да ће код "Тениса" бити било шта другачије, будући да је он и у једној високо уређеној земљи, као што је Немачка, налазио рупе у закону како би малтретирао запослене и смањивао им плате мимо потписаног колективног уговора.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

UVOŽENA KANCEROGENA HRANA U SRBIJU PREKO DILA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA I STRANIH BIOTEHNOLOŠKIH KOMPANIJA!!!

 

Od početka ove godine, u Srbiju je ušlo preko sto tona mesnih prerađevina koje su zabranjene u EU, čak i kao hrana za pse i mačke! Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima uvoznika prehrambenog smeća. Javnost u Srbiji ne zna ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

 

                    Vuk Stanić

 

Tokom 2014. godine, u Srbiju je uvezeno 22 miliona tona mleka. Jedina mlekara koja je proteklih nedelja otkupljivala mleko od malih srpskih gazdinstava je Šabačka mlekara, ali ova mlekara, verovali ili ne, nije stavljena na spisak onih koji mogu mleko otkupljivati u skladu sa Vladinim programom!

Kako menadžmentu te mlekare nije u interesu mešetarenje i uništenje malih proizvođača, oni su stvari stavili na papir i izračunali da se ipak isplati kupovati mleko od srpskih seljaka. Istina, dok traje ovaj kriminalni režim, Šabačka mlekara nikada neće takvim poslovanjem ostvariti nenormalne zarade kakve interesuju grupaciju Salford, ali će moći da posluje uspešno i pozitivno.

Istražujući zbog čega Vlada Srbije nije Šabačkoj mlekari dozvolila da i ona zaradi na interventnom otkupu mleka, rečeno nam je da je na spisak onih koji mogu da učestvuju u interventnom otkupu pre svih uticao ozloglašeni sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović.

Kao što već godinama radi, Golubović i sada zagovora stvari koje su na štetu malih proizvođača, ali i zdravlja nacije. Da je radio po zakonu i u interesu države, on je odavno trebao da pokrene inicijativu zabrane uvoza smrznutog mesa, mleka, ali i svinja iz Evropske unije, jer bi u tom slučaju domaći proizvođači imali daleko veći profit, a država Srbija veće prihode od doprinosa i poreza koje bi mali proizvođači platili. Ali, njegova kriminalna aktivnost jednostavno ne sme da stane! Ko jednom uđe u kolo sa velikim, mafijaškim distribucijama prehrambenog đubreta, za njega nema stajanja…

Sasvim opravdano se sumnja, i da velike količine mleka koje su uvezene u Srbiju, vode poreklo od krava koje su hranjene genetski modifikovanim (GMO) usevima. Nikome u Ministarstvu poljoprivrede ne pada na pamet da to i proveri…

Na poslednjem sastanku kome su prisustvovali predsednik Vlade Aleksandar Vučić, službenici Ministarstva poljoprivrede i mali proizvođači koji su tražili da Vlada Srbije stopira nekontrolisani uvoz mesa, mleka, mlečnih proizvoda, Golubović se usprotivio ovakvom zahtevu ističući da sporazum sa EU to ne dozvoljava.

Na opšte zaprepašćenje prisutnih, jedan od malih proizvođača izvadio je iz džepa pomenuti sporazum i okrenuo stranu na kojoj piše da Srbija ima pravo na "prelevmane" u trgovini sa EU.

Prelevmani i služe, istakao je ovaj paor, da države koje treba da pristupe EU, a nisu još dovoljno ekonomski jake, zaštite svoje poljoprivrednike i dozvoljeno ih je držati na snazi sve do punopravnog članstva u EU…

Ovo nije i jedini slučaj da Golubović namerno pogrešno citira, međunarodne sporazume, u korist domaćih tajkuna i velikih multinacionalnih kompanija.

Državni sekretar najavio je i izmenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima kako bi se udovoljilo zahtevu Svetske trgovinske organizacije (WTO). Prema Golubovićevom tumačenju Srbija je dužna da dozvoli promet GMO proizvoda jer je to obaveza koja proizilazi iz duha slobodne trgovine koja je predviđena sporazumom STO.

Da ovo nije tačno potvrđuje i činjenica da je Evropska komisija krajem aprila, pripremila novi propis koji dozvoljava zemljama članicama da zabrane uvoz GMO hrane! Zapravo jedina zemlja od svih članica STO koja zahteva od Srbije da dozvoli promet GMO, je Amerika! Koja nije članica Evropske unije!

 

       Uvoz stranog trećerazrednog mleka

 

Investicioni fond Salford, koji je osnivač Denjub fuds grupe, koja je kupila Beogradski Imlek i Subotičku mlekaru, glavni je krivac za aktuelni poremećaj na srpskom tržištu mleka. Umesto da sa drugim velikim igračima otkupe viškove mleka od 7.000 domaćinstava kako je tražila Vlada Srbije, oni su uvezli veliku količinu mleka u prahu iz Holandije.

Holandsko mleko u prahu, Salford je zapravo dovezao do Bosanske Dubice, odakle je na sumnjiv način uvezeno u Srbiju, kao bosansko mleko u prahu. Upućeni tvrde da u Bosni i Hercegovini ne postoji nijedno postrojenje za preradu mleka u mleko u prahu, što je još jedan dokaz da je zapravo Salford preko Dubice samo "štelovao" papire.

Kako bi smo pojasnili zašto je Salford imao interes da ovo uradi, podsetićemo da je Vlada Srbije odobrila projekat po kome je trebalo da 25 velikih otkupljivača mleka, kupe viškove od 7.000 malih srpskih proizvođača.

Takva odluka je donesena kako bi se sprečilo da seljaci svakodnevno bacaju mleko. Veliki igrači su trebali da otkupe mleko, prerade ga u prah, i da ga potom prodaju Robnim rezervama. Robnim rezervama je takođe naređeno da mleko u prahu i otkupe, i tako je problem malih proizvođača trebalo da bude rešen u potpunosti.

Međutim, kako Salford u Srbiji ima postrojenja da mleko koje otkupi od seljaka preradi u prah, tu nije trebalo da bude većih problema. Ipak, oni su izračunali da je jeftinije da uvezu već gotovo mleko u prahu, koje decenijama stoji u holandskim magacinima, i da ga potom prodaju Robnim rezervama.

Kako je državna administracija i sva politička elita sastavljena od korumpiranih kriminalaca, Salfordu je pošlo za rukom da prvi deo prevare uspešno sprovede. Holandsko mleko u prahu je uspešno uvezeno u Srbiju, ali su na opšte iznenađenje svih, službenici Robnih rezervi svoj posao uradili u skladu sa zakonom.

Ljudima iz Salforda su objasnili da oni treba da isporuče mleko u prahu koje su proizveli od domaćeg mleka, a ne da im šalju ono koje su uvezli iz Holandije. Glumeći naivnost, iz Salforda su saopštili da očekuju da Robne rezerve hitno prime 80 tona mleka u prahu koje su poslali, jer je u pitanju baš kao što je i traženo proizvod urađen od domaćeg mleka.

Ne verujući da neko može da bude toliko bezobrazan i pokvaren, službenik Robnih rezervi im je skrenuo pažnju:

– Mleko u prahu mora imati prateću dokumentaciju, u kojoj piše, od kojih je gazdinstava koja količina svežeg mleka otkupljena sa datumima i validnim popisima. Ta dokumentacija mora odgovarati onoj koja prati mleko u prahu za koje tvrdite da je napravljeno od domaćeg mleka.

Količine onoga što je otkupljeno moraju se poklapati sa sa onim što šaljete. Znate jedan kilogram neobranog mleka daje oko 200 g. mleka u prahu, pa ukoliko želite da primimo i uskladištimo 80 tona koje ste poslali potrebno je da nam date dokaze da ste kod malih domaćinstava kupili 400 tona mleka, a vi tu dokumentaciju nemate…

U međuvremenu, više službenika Robnih rezervi je pod stalnim pritiskom, prećeno im je, ali za sada nisu popustili pod pretnjama tajkuna.

Inače Salford i druge 24 kompanije mesecima ucenjuju male proizvođače cenama koje su ispod tržišnih, dok svoje proizvodne kapacitete popunjavaju uvozom trećerazrednog jeftinog mleka, mleka u prahu i drugih gotovih mlečnih proizvoda.

 

       Srpski političari interesno povezani sa biotehnološkim kompanijama

 

Razumno objašnjenje za postupanje ljudi kao što su sekretar Golubović ili šef pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU Tanja Miščević nema, jer i oni sami dobro znaju da je, Svetska zdravstvena Organizacija (WHO) objavila je da je glifosat, aktivni sastojak u herbicidu "Raundap" (Roundup) Monsanto korporacije, kojim se prskaju GMO usevi kancerogen za ljude.

Činjenica da Luksemburg skoro ništa od zakona o GMO nije uskladio sa EU a članica je i EU i STO-a, a što je u suprotnosti sa tvrdnjama domaćih GMO lobista da je slobodan promet degenerisane hrane uslov svih uslova. Srećom u EU se sve više ljudi priziva pameti pa je tako u Nemačkoj, krajem Januara, 50.000 ljudi bilo na protestu protiv GMO, i protiv Sporazuma o slobodnoj trgovini EU i SAD (TTIP)!

Iz svega navedenog jasno je, Srbija ne treba da menja zakon o GMO tako da on bude opušteniji, već ga treba pooštriti i dozvoljeno prisustvo od 0,9 odsto GMO organizama koliko je sada dozvoljeno, treba zameniti potpunom zabranom prisustva GMO, makar to značilo zatvaranje Mekdonaldsa ili da na rafovima prodavnica više neće biti Nestle čokolada.

Nažalost, u Srbiji ima mnogo beskrupuloznih, pa su tako neki od službenika Ministarstva poljoprivrede tvrdili da je dobro da za obnovu našeg stočnog fonda, desetkovanog u poplavama, koristiti modifikovane sojine sačme za ishranu životinja. Ta sačma je jeftinija i krupnija, isticali "stručnjaci" Ministarstva poljoprivrede protekle godine.

Ipak, mnogo je indicija da ova vlada ne odustaje od namere da liberalizuje domaće tržište za GMO proizvode. Od parlamentarnih političkih stranaka nijedna nije zauzela stav, i retke su one organizacije koje su jasno i nedvosmisleno rekle da su protiv GMO.

Interesantno je da svaki put kada krenu medijske pripreme za izmenu Zakona o GMO, vlast koristi istu frazu: Zakon nije bezbedan i ne štiti na dovoljan način naše stanovništvo!

Zakon definitivno ima manjkavosti, pošto bi morao da bude znatno restriktivniji, ali glavni problem je što ga naše vlasti ne primenjuju, pa zato imamo ilegalne zasade. Nemamo podataka o tome, kako su se i da li su se uopšte završili postupci protiv brojnih prekršilaca, koji su unosili genetički modifikovano seme u Srbiju i bavili se uzgojem zabranjenih biljnih kultura.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima vezanim za nepoštovanje postojećeg zakona, kao ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

Između ostalog, Tužilaštvo se uopšte nije izjasnilo o krivičnoj prijavi koju je grupa građana podnela protiv bivšeg ministra poljoprivrede, sada Vučićevog savetnika, Dragana Glamočića, koga više ne štiti imunitet.

U svojoj izjavi medijima povodom namere da se legalizuje GMO, sekretar ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović navodi i da će Vlada RS o izmenama zakona odlučivati u saradnji sa stručnom javnošću u zemlji. Njegova izjava je najbolji dokaz da vlast ne planira da pitanje GMO, stavlja ne referendum, odnosno da će narod biti isključen iz odlučivanja o svojoj sudbini.

 

       Da li Vučićev brat uvozi zatrovano, separisano meso?

 

Prema sada važećim propisima EU, GMO ne može biti pušten na tržište ukoliko nije prošao temeljnu procenu rizika Evropske agencije za bezbednost hrane i ekspertskih tela zemalja članica i dobio dozvolu.

Pored toga, potrebno je da firma koja ima dozvolu sprovodi striktan nadzor mogućih neželjenih efekata GMO na životnu sredinu, pri čemu EFSA (Evropska agencija za bezbednost hrane) redovno kontroliše taj nadzor.

Zemlje članice mogu da se pozovu na bezbednosnu klauzulu i zabrane čak i one kulture koje su prošle procenu na nivou EU ukoliko smatraju da predstavljaju rizik za životnu sredinu ili zdravlje.

Zemlje članice to i čine, s tim što EFSA redovno daje negativna mišljenja o zasnovanosti tih obrazloženja. Sa druge strane mnoge države članice suprotno mišljenjima EFSA uvek smišljaju način da svoje tržište zaštite od GMO-a različitim ne carinskim barijerama.

Tu treba naglasiti da bitnu ulogu igra administracija država članica, koja ukoliko je nacionalno orjentisana uvek može uspešno i da zaštiti državu članicu od pogrešnih odluka donesenih na nivou unije.

Službenici poput onih koji rade u našim ministarstvima koji su uvek spremnih da bez razmišljanja sprovedu i ispune svaki zahtev iz EU, ili da za mito koje im daju tajkuni rade na štetu države predstavljaju veliku opasnost za svaki narod i državu…

Jedan od primera koji najbolje odslikava kakvi su službenici u našim ministarstvima je događaj sa nedavnog sastanka u ministarstvu poljoprivrede: nakon više meseci, mali poljoprivrednici uspeli su da se sastanu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, i da mu skrenu pažnju na to koliku im štetu donosi nekontrolisan uvoz, mesa, mleka i mlečnih proizvoda. Smatrajući da je dovoljno da ih uputi na razgovor u Ministarstvo poljoprivrede, Vučić je to i učinio.

Na razgovorima sa ljudima iz Ministarstva poljoprivrede, oni su istakli i zahtev za izmenom pravilnika smrti kojim se dozvoljava uvoz mesnih otpadaka, tražili su i zabranu uvoza mesa, mesnih prerađevina, kao i zabranu uvoza mleka i mleka u prahu.

– Možda vas jeste na razgovor poslao Aleksandar Vučić, ali smo mi našli prolaz do Vučićevog brata Andreja. Zato nemojte misliti da postoji šansa da se pravilnici o mesu i mesnim prerađevinama izmene, saopštili su im službenici među kojima su bili Sanja Čelebićanin i Danilo Golubović.

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

Istovremeno, u toku je izrada predloga promene pravilnika koji je široj javnosti poznat kao pravilnik smrti, a u grupi stručnjaka koji rade ne predlogu izmena je i doktor veterine Miroslav Stojšić.

Stojšić je ranije u izjavi za naš list, okarakterisao aktuelni pravilnik kao "pravilnik smrti".

Kancerogeni aditiv E407 koji izaziva ulcerativni kolitis, u Srbiji je dozvoljeno stavljati čak i u dečiju hranu. Na pakovanju ovog aditiva piše da uzrokuje rak debelog creva.

Stavljaju ga u gotovo sve mesne prerađevine, rekao je tada Stojšić i na naše pitanje kojim zakonom je to dozvoljeno, on je objasnio da se radi o "Pravilniku o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa".

U pitanju je "Pravilnik Smrti", rekao je tada Stojšić i tom prilikom objasnio da je taj "pravilnik", pre nekoliko godina, usvojila komisija u kojoj su bili, Sanja Ćelebičanin, načelnik Republičke veterinarske inspekcije, Ilija Vuković, profesor Veterinarskog fakulteta, Ljiljana Petrović, profesor Tehnološkog fakulteta, a sa njima u komisiji su bili i svi veći predstavnici mesne industrije.

Da je takav pravilnik donet u vreme Tita, mislim da bi ih sve streljali, rekao je tada Stojšić. On je kasnije u više navrata objasnio da je istim pravilnikom dozvoljeno u viršle, mleveno meso, kobasice stavljati mašinski otkošeno pileće i svinjsko meso i ne samo mašinski otkošeno gde se koske delimično odvajaju, već i mašinski separisano, odnosno, ono gde su meso i koske zajedno samleveni.

Osim kostiju, ta masa sadrži oči, bubrege, trtične žlezde i creva, gde se u velikoj meri sakupljaju ostaci hormona i antibiotika, koje daju životinjama. Ovi otpaci odavno su zabranjeni u Evropi za ljudsku ishranu, i godinama su stavljani u hranu za mačke. Kada je studija pokazala da je ovakva hrana uzrokovala povećan broj karcinoma kod kućnih ljubimaca. U Evropi su ovi otpaci zabranjeni čak i kao dodatak hrani za mačke.

Proizvođači mesa u Nemačkoj dužni su da ovakve mesne otpatke, ili unište, ili izvezu u roku od 48 sati. Zbog čega kamioni srpskih preduzetnika uvek čekaju spremni ispred ovih fabrika u Nemačkoj? Svake godine u Srbiju se uveze stotine tona ovog kancerogenog mesnog otpada, koji se potom stavlja u viršle za decu, kobasice, paštete, a ponekada je u procentu većem od 50 odsto to đubre zajedno sa sojom u sastavu mlevenog mesa, koje kupujemo u prodavnicama.

 

    A 1. Ševarlića tuže jer zna matematiku

Kada je profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić na osnovu javnih podataka Ministarstva poljoprivrede izračunao da u Srbiji ima 5.000 hektara zasejanih genetski modifikovanom sojom, zaprećeno mu je krivičnom prijavom.

Kasnije se ispostavilo da je u pitanju podatak izračunat na osnovu objavljenih informacija koji je svako mogao da izračuna, pa su nadređeni iz Ministarstva poljoprivrede odustali od tužbe.

– Izjavili su da su Kontrolisali kontrolisali 1.300 parcela pod sojom i uzeli 45 sumnjivih uzoraka. Kako su objavili, 42 su bila pod GM sojom. Ta 42 uzorka nalazila su se na ukupnoj površini od 23 hektara i kažu to je minorno, to nije ništa.

Hteli su da me tuže, jer sam izjavio da u Srbiji ima do 5.000 hektara pod GM sojom, a do tog podatka se dolazi prostom računicom. To nije samo 23 hektara, kako su objavili. Danas, verujem, ima manje, ali ne zato što se država bori za to nikada nisu pokazali ni objavili imena počinilaca, nisu prikazali uništavanje ovih zasada u toku vegetacije, niti su nekoga kaznili sankcijama koje su kod nas, inače, za ova dela sedam puta manje nego u susednoj Hrvatskoj. Danas je manje samo zbog toga što nam je propalo stočarstvo, objasnio je Ševarlić.

Inače Srbija je trenutno najveći evropski proizvođač nemodifikovane soje. Deseti smo svetski izvoznik kukuruza koji nije genetski modifikovan. Ovako mala zemlja izvozi enormne količine ovih sirovina, a uvozimo meso životinja koje su hranjenje GM proizvodima GMO sojom. Uvozimo i takvu sojinu sačmu, a to je počelo, kada su nam SAD „poklonile" 50.000 tona sojine sačme za koju se znalo da je od GMO soje.

Tada smo najviše zagadili naše stočarstvo. Sve je završilo u našim oborima i štalama odnosno na našim trpezama, kroz razne vrste mesa i prerađevina od takvog mesa. Srpske trpeze pune su mesa od životinja hranjenih GMO sojom.

Iako imamo jedan od najrigoroznijih zakona koji zabranjuje uvoz, promet i proizvodnju GMO u Srbiji, što može da se iskoristi kao odličan marketing za izvoz agrarnih proizvoda.

U Srbiji je tri četvrtine opština i gradova usvojilo deklaraciju protiv GMO. Anti GMO aktivisti planiraju i da formiraju savez Opština i gradova pod nazivom: „Za Srbiju bez GMO" i da institucionalizuju masovnu podršku lokalnih samouprava protiv uvoza, uzgoja i prometa GMO.

Od 1996. godine, kada je počelo sa milion hektara pod GMO usevima u Americi, danas u celom sveti ima 170 miliona hektara pod GMO. Svim državama u kojima postoje GMO usevi postoje i zdravstveni problemi onih koji su uključeni u njegovu proizvodnju. Najčešće uzgajivači oboljevaju od raka, a česti su i mentalni poremećaji.

 

    Glosa

Tajna iz premijerove elektronske pošte: Andrej Vučić, uvoznik separisanog mesa zabranjenog u EU!

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAZNI POSLOVNI „TENISOVI“ TRIKOVI I ODNOS PREMA ZAPOŠLJENIM RADNICIMA KAO PREMA NADNIČARIMA!!!

 

Srbiji su neophodne strane investicije, ali je puštanje nemačkog holdinga "Tenis" da zida klanice opasna avantura. Ovaj koncern je u Nemačkoj i Rusiji već poznat po izuzetno lošem kvalitetu mesa i prerađevina, bezobzirnom iskorišćavanju radnika, pranju para i prevarama na štetu liferanata i kupaca. Ni sam većinski vlasnik Holdinga, Klemens Tenis, ne može da se pohvali poštenjem, jer su ga zbog pokušaja prevare uspešno nemačkim sudovima tužili najbliži srodnici.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Krajem aprila je jedna od najvažnijih vesti u medijima u Srbiji bilo potpisivanje „memoranduma o razumevanju" između Vlade Srbije i holdinga „Toennies" (Tenis) iz Nemačke. Ovakvi memorandumi, istina, nisu ni za jednu stranu obavezujući, ali je zabrinjavajuće to što državni vrh Srbije već sada u javnost pušta potpuno netačne informacije. Tako je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, povodom potpisivanja Memoranduma izjavio kako će dolaskom pomenutog koncerna Srbija dobiti mogućnost da proizvodi najkvalitetnije meso u Evropi.

Meso i mesne prerađevine Tenisa su daleko od toga da budu najkvalitetniji u Evropi, a većinski vlasnik i direktor Koncerna, Klemens Tenis, najkontraverzniji je biznismen današnje Nemačke, kome ništa nije sveto kada se radi o povećanju njegovog ličnog bogatstva.

Već nekoliko godina unazad sudovi u Nemačkoj su zaposleni postupcima koje jedni protiv drugih vode članovi porodice Tenis, čiji je 1994. umrli rođak Bernd Tenis osnovao Koncern. Sporno je ne samo ko šta i koliko treba da nasledi od poslovne imperije, koja u međuvremenu vredi više milijardi evra, već i ko u istoj ima koja prava.

Klemens Tenis, koji je imao polovinu vlasništva u Koncernu, od sinova svog umrlog brata Bernda dobio je još po pet odsto vlasništva i tako postao većinski vlasnik kompanije, ali mu ni to nije bilo dovoljno.

Na Božić 2002. godine Klemens u svojoj kući organizuje malo porodično slavlje u okviru koga on i njegova dva sinovca potpisuju sporazum kojim je Klemensu u najvažnijoj klanici Koncerna, koja je bila registrovana kao posebno privredno društvo, dato pravo dvostrukog glasa, tako da je na skupštinama osnivača mogao da nadglasa svoje oponente.

Ovaj sporazum je overen kod notara, ali je uprkos tome sadržao jednu sitnicu oko koje su se narednih godina lomila koplja pred nemačkim sudovima. Na prevaran način, protivno jasno izraženoj volji svojih, istina poslovno neiskusnih bratanaca, Klemens je pokušao pomenuti sporazum da primeni na u međuvremenu osnovani Holding u koji su ušla sva preduzeća porodice Tenis.

Na suđenjima koja su usledila i u kojima su nemačke sudije pokušale da razmotaju klupko porodičnih zavada, notar koji je overio sporazum priznao je da je nepominjanje prenosa dvostrukog glasa na ceo Holding „glupa greška". Za razliku od Klemensa i njegovih saučesnika, sudije su smatrale kako je njegov pokušaj da prigrabi svu vlast u Koncernu nelegitiman i da mladi naslednici uopšte nisu bili dobro informisani koje su krajnje posledice potpisivanja sporazuma iz 2002. godine, tako da su dobronamerno verovali svom stricu i prepustili mu većinski udeo u samo jednom delu Holdinga.

U međuvremenu je jedan od bratanaca pokrenuo sudski postupak kojim želi da poništi raniji ugovor o poklonu, kojim je stricu Klemensu poklonio još pet odsto vlasništva u Holdingu. Ako izgubi i ovaj spor Klemens bi od apsolutnog gospodara kompanije „Tenis" mogao da postane manjinski vlasnik koga drugi suvlasnici u svakom trenutku mogu da nadglasaju.

Postupak u vezi sporazuma iz 2002. godine pokazao je, međutim, o kakvoj ličnosti se radi kada je u pitanju Klemens Tenis. Njegov brat Bernd je stvarni osnivač kompanije i on je Klemensa svojevremeno uveo u posao dajući mu polovinu vlasništva u klanici u Redi, tada jedinom, a danas najvažnijem i najvećem porodičnom pogonu. Umesto zahvalnosti, Klemens je pokazao neshvatljivo nepoštovanje prema svom umrlom bratu, pokušavajući da iz posla istisne njegove sinove i naslednike.

Klemens Tenis je i predsednik nadzornog odbora fubalskog kluba „Šalke 04", na kom mestu je takođe nasledio svog brata Bernda. Ruski gigant

„Gasprom" potpisao je 2011. godine sa ovim fudbalskim klubom višemilionski sponzorski ugovor. Prilikom potpisivanja ugovora Klemens se na kratko susreo i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tom prilikom najavio veće angažovanje na ruskom tržištu. Ljubav je, međutim, trajala veoma kratko.

Da bi neka zapadnoevropska klanica mogla da dobije dozvolu da u Rusiju izvozi meso ona mora da omogući nesmetanu kontrolu koju vrše ruski veterinari i sanitarni inspektori. Tokom rutinskih kontrola oni su u klanicama holdinga „Tenis" otkrili bakterije i tako je jedan po jedan pogon Koncerna gubio dozvolu za izvoz.

Poslednja se 2013. na udaru našla glavna klanica Koncerna u gradiću Redi koja je u to vreme izvozila 2.500 tona svinjskog mesa nedeljno u Rusiju, što je predstavljalo njenu jednodnevnu proizvodnju.

Nemački mediji su u to vreme pokušali da stanu u odbranu „Tenisa" koji ima godišnji promet od preko pet milijardi evra i direktno i preko kooperanata zapošljava desetine hiljada radnika. Medijsku kampanju je, naravno, finansirao sam Klemens koji je u javnosti proturao priču kako se u suštini radi o protekcionističkim merama Kremlja

Klemens ovo nije lično iznosio, niti je to činio bilo ko iz Holdinga, već nešto niži službenici Udruženja mesara Nemačke koje je, naravno, pod kontrolom porodice Tenis. Do poslednjeg momenta, odnosno do uvođenja sankcija Evropske Unije Rusiji, Klemens se nadao da će naći neku vezu preko koje bi mogao da dospe do samog ruskog državnog vrha i da davanjem mita ponovo dobije uvozne dozvole za svoje klanice.

Čak je i neposredno pred uvođenje sankcija tvrdio kako je Koncern spreman da uloži milijarde evra u otvaranje klanica u samoj Rusiji u kojima bi se prozvodilo meso i mesne prerađevine za to tržište.

Da medijska priča o navodnim ruskim protekcionističkim merama nije istinita, videlo se odmah, jer glavni „Tenisov" konkurent, „Vion Food" iz Holandije, nije bio pogođen zabranom uvoza mesa u Rusiju zbog bakteriološke neispravnosti.

Očigledno je kako je u klanicama „Tenis" higijena bila gurnuta u zapećak, a da su nemačke vlasti svesno pred tim zatvarale oči, jer je nemačkoj klaničnoj industriji bilo važno da što više mesa izveze u Rusiju kako bi sa tog ogromnog tržišta istisla konkurenciju. „Tenis" nije imao probleme samo u inostranstvu, već i kod kuće, u Nemačkoj.

Nemački dnevni list „Die Welt" objavio je 13. septembra 2007. da su najbliži saradnici Klemensa Tenisa uhapšeni i da se protiv njih vodi krivični postupak zbog više različitih krivičnih dela, između ostalog zbog prevare i dampingovanih plata radnicima.

U saopštenju tužilaštva iz Bohuma, koje je preneo „Die Welt", istraga se vodila i protiv Klemensa Tenisa i Jozefa Tilmana, direktora Holdinga „Tenis", kao i protiv daljih deset visokih menadžera kompanije. Istraga je vođena i zbog crnih fondova sklonjenih na bankovne račune na Kipru, ali je tužilaštvo procenilo da za to ne postoji dovoljno dokaza.

Posle tužioca iz Bohuma u slučaj se uključilo i tužilaštvo iz Bilefelda, koje je Koncern sumnjičilo da je lažno prikazivao izvoz mesa u Rusiju i tako nezakonito dolazio do subvencija koje nemačka Vlada i briselska administracija daju izvoznicima agrarnih proizvoda u zemlje izvan Evropske unije.

Tokom istrage policija je zajedno sa poreskim organima pretresla tridesetak stanova i kancelarija saradnika Holdinga u Nemačkoj i na Kipru. Sama činjenica kako je nemačka Savezna uprava carina slučaj prosledila Zemaljskoj kriminalističkoj policiji pokazivala je kako se u slučaju „Tenis" radi o nečem mnogo značajnijem od običnog carinskog prekršaja.

Predsednik mesno nadležnog granskog sindikata radnika u prehrambenoj industriji Matijas Brimer povodom privođenja funkcionera „Tenisa" dnevnom listu „Die Welt" otkrio je kako po saznanjima sindikata između 70 i 80 odsto zaposlenih „Tenis" pozajmljuje od svojih ćerki firmi sa sedištem u Istočnoj Evropi. „Koliko nam je poznato, ‘Tenis’ ove radnike plaća daleko manje nego što je to uobičajeno prilikom zapošljavanja nemačke radne snage", rekao je tada Brimer.

Trik koji je koristio „Tenis" u međuvremenu je poznat i u Srbiji. Holding ne ulazi u rizik stalnog zapošljavanja radnika koje onda mora više da plaća, a u slučaju davanja otkaza mora da im isplati i otpremninu, već iste zapošljava neko fantomsko preduzeće iz Istočne Evrope sa kojim „Tenis" zaključuje ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na osnovu pomenutog ugovora Holding tom preduzeću isplaćuje nadoknadu, a ono daje plate radnicima koji rade za „Tenisa". Plate su, naravno, usklađene sa cenom radne snage ne u Nemačkoj, u koju radnici odlaze kako bi radili u klanicama, već u zemlji porekla radnika. Čak su u pojedinim slučajevima plate bile niže i od proseka u Istočnoj Evropi.

„Tenis" je dovedene radnike iz siromašnih zemalja Evropske unije smeštao u posebne prostorije, svojevrsne radničke hotele u kojima su vladali uslovi slični onima u zatvoru. Po izveštavanju pojedinih medija, koji nisu mejn-strim mediji koje finansijski pomažu „Tenis" i od njega kontrolisano Udruženje klaničara, prostorije u kojima se smeštaju „nadničari" (kako ih nazivaju pomenuti mediji) iz Istočne Evrope su prljave i zapuštene.

U jednoj sobi spava i više od dozvoljenog broja radnika. Pauza za ručak je u klanicama Holdinga svedena na svega nekoliko minuta, radnicima se kontroliše i broj odlazaka u toalet.

Slobodni dani, plaćeni godišnji odmor ili bolovanje za ove radnike ne postoje. Ko se pobuni biva momentalno otpušten, a on sam mora posle toga da se snalazi za povratnu kartu do svoje otadžbine.

Nemačka televizijska stanica „Sued-West Rundfunk" (SWR), koja radi u okviru prvog programa nemačko televizijskog javnog sektora ARD-a, objavila je 4. aprila 2008. reportažu koja pokazuje totalnu kontrolu radnika u klanicama holdinga „Tenis". Kamere za nadgledanje su postavljene bukvalno svuda, čak i u kabinama za presvlačenje.

Peter Šar, nemački savezni poverenik za zaštitu podataka, oštro je protestvovao protiv ovakvog ponižavajućeg nadgledanja radnika, pa je „Tenis" ubrzo uklonio kamere iz svlačionica, kao i neke iz pogona. Većina kamera je, međutim, ostala, a „Tenis" je da bi izbegao nove izveštaje medija povećao izdvajanje za medije.

U februaru 2015. u Reda-Videnbriku, gde je najvažnija i najveća klanica Holdinga „Tenis", uvedena je služba nezavisnog ombudsmana koji će se posvetiti problemima radnika iz Istočne Evrope. Iako to nije naglašeno, ombudsman će najviše morati da obrati pažnju upravo na „Tenis" i radne uslove u njegovim pogonima.

I sama firma „Tenis" koja u Redi i okolini u svojim pogonima zapošljava preko 5.000 radnika, od kojih je polovina poreklom iz Istočne Evrope i formalno je zaposlena u nekoj od kompanija koja sa Holdingom imaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i iznajmljivanju radne snage, priznaje kako u radnim i ugovorima o iznajmljivanju prostorija (stanova i soba) postoje „izvesni propusti", kako je najcrnje robovlasništvo od vremena Drugog svetskog rata i radnih logora u lokalnim novinama nazvao referent za radno pravo u „Tenisu" Martin Blumentrit.

Pošto su se nemačke vlasti ozbiljno zainteresovale za poslovanje Holdinga „Tenis" i za uslove rada u njegovim pogonima, Klemens Tenis, čije je lično bogatstvo procenjeno na oko dve milijarde evra, odlučio je da proizvodnju iseli u neku zemlju koja manje pažnje obraća na ovu problematiku. Srbija sa aktuelnom vlašću i važećim Zakonom o radu mu izgleda kao Eldorado.

Osim toga, zahvaljujući posebnom međudržavnom ugovoru srpska mesna industrija ima u Rusiji isti status kao i tamošnja preduzeća i ne podleže tako oštrim kontrolnim merama kao klanice iz Evropske unije.

Osim što će radnike iskorištavati na isti način kao i južnokorejska „Jura" i drugi, slični moderni robovlasnici, „Tenis" će Srbiji naneti i drugu vrstu štete. Proizvodi sa ovim brendom su u Rusiji po zlu i nehigijeni već poznati, tako da nije nemoguće da vlasti iz Moskve u dogledno vreme zabrane uvoz mesa i mesnih proizvoda iz cele Srbije.

U tom slučaju će „Tenis" svoje proizvode iz Srbije izvoziti na istočno-azijsko tržište, koje je manje zahtevno od ruskog, i na kome je „Tenis" u ekspanziji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje da li će ostala preduzeća srpske mesne industrije uspeti da za svoje proizvode brzo nađu alternativu Rusiji. Oni koji u tome ne budu dovoljno brzi moraće da otpuštaju radnike i raskidaju ugovore sa kooperantima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije