BONDSTIL: EVRO-AMERIČKI NARKO “BIZNIS” NA SRPSKOM DELU BALKANA

 

Kosovo je postalo tranzitna tačka za drogu koja se prevozi iz Azije u Evropu.

 

Po nekim procenama, oko 65% svetskog heroina prolazi kroz bivšu srpsku provinciju; dok 90% sve droge koja dolazi u Evropu, šalje se preko Kosova.

 

Prema kanadskom detektivu Stjuartu Keloku, albanska narko mafija funkcioniše sa tajnim pristankom SAD-a.

Kelok kaže da američke diplomate sprečavaju da se ozloglašeni trgovci drogom strpaju u zatvor. Kanadski detektiv je takođe potvrdio da kosovski premijer Hašim Tači vodi najveći albanski klan mafije.

Prema KFOR-ovim tajnim izveštajima, klan poseduje tri ilegalne laboratorije za obradu heroina, a ljudi umešani u šverc drogom nalaze se na visokim

mestima u vladi. Mediji govore o vezama između američke vojske na Kosovu i lokalnih dilera drogom, ali da li je to zaista tako?

Službeno, Amerikanci se trude da suzbiju proizvodnju heroina u Avganistanu, ali u stvarnosti oni, uglavnom CIA, koriste prinos od trgovine droge, uključujući ilegalno trgovanje drogom iz Avganistana do Kosova, koje se uglavnom dovozi preko baze Bondstil, da napune svoje tajne kase.

Glavni deo avganistanskog heroina ide u Evropu preko Kosova!

Prema tvrdnji načelnika GUNK (Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije ), Andreja Ivanoviča Hrapova, na teritoriji Kosova deluje oko 15 krupnih narko-kartela. Oni osiguravaju tranzit u Evropu kako avganistanskog heroina, tako i latinoameričkog kokaina.

Kilogram heroina košta 1.000-2.000 € na granici Tadžikistana i Afganistana, na Kosovu 10.000 €, a u zemljama Zapadne Evrope je njegova cena dostizala 150.000 €.

Profesor Peter Dejl Skot, bivši kanadski diplomata kaže: “Osnovni izvor svetskih problema sa narkoticima ne nalazi u Kabulu, nego u Vašingtonu”.

Glavni deo avganistanskog heroina (više od 70%) ide u Evropu preko Kosova. Poseban značaj u isporuci narkotika u Evropu ima balkanska ruta iz Avganistana za koju je Kosovo ključni tranzitni čvor.

Tu se odvija priprema za pretprodaju i pakovanje heroina za narednu isporuku u evropske zemlje. Od trgovine narkoticima kosovski mafijaši ne dobijaju veliki novac, (relativno, naravno), njihov prihod se procenjuje na 3 milijarde US $ godišnje, a da bi sačuvali svoje prihode, od njih se zahteva da revnosno služe svoje gospodare i ne ponavljaju pogreške Medelinskog kartela.

Ali, ko je pravi gazda albanskih “revolveraša”?

Pogledajmo neke činjenice.

Godine 2008. kosovski Albanci su jednostrano (naravno, uz podršku SAD i EU) proglasili nezavisnost Kosova od Srbije.

Na taj način je policiji Srbije onemogućen pristup za izvođenje operacija u toj regiji.

Ipak, stvar nije čak ni u tome. Novoformirani “narkobanditistan” nema vojne snage i bilo kakav politički uticaj. Njegov takozvani suverenitet se održava na direktnoj vojnoj podršci Sjedinjenih Država.

Možda je to stil vašingtonskog humora, ali prva država koja je priznala nezavisnost Kosova bio je Afganistan, pre Kostarike, ako se računa razlika u časovnim zonama. Očigledno su se mule umorile od predugog stajanja sa svežnjevima natovarenog heroina i trebalo je jadne životinje hitno rastovariti.

Evropu je preplavio kosovski heroin izuzetne čistoće.

Da je Kosovo glavni evropski centar za skladištenje, proizvodnju i tranzit droge dalje u Evropu, ali takođe i za dopremanje kokaina iz Južne Amerike opšte je poznata činjenica i prilično je jasno zašto je ta uz američki blagoslov samoprozvana država toliko zanimljiva međunarodnim moćnicima, prvenstveno SAD-u, koji su stalno tamo prisutni diplomatski i vojno, ali i Evropskoj uniji.

Globalna trgovina ilegalnim drogama je uz trgovinu oružjem i ljudima, među najunosnijim poslovima i nema nikakve sumnje da se veliki broj tih poslova odvija pod kontrolom istih onih država koje se tobože naveliko bore protiv tih istih droga na svojim ulicama.

O vezi između američkih službi CIA, DEA i trgovine narkoticima napisane su brojne knjige, a o toj temi govorili su i mnogi bivši šefovi i agenti te najpoznatije špijunske organizacije koja je proteklih decenija prečesto bila privatna prćija za obavljanje prljavih poslova zbog čega su često rušili čitave režime i države, a generalno, njihovi najprljaviji poslovi finansirali su se upravo iz crnih fondova osiguranih novcem od droge.

Još od čuvenih Opijumskih ratova svetske vlade ratuju za drogu i zbog droge koja je bila izuzetno važna tema i u vreme vijetnamskog rata koji se odvijao u blizini poznatog heroinskog zlatnog trougla (Laos, Burma i Tajland), pa do ovoj generaciji najbližeg, rata u Avganistanu, zemlji koja je najveći svetski proizvođač opijumskog maka, glavne sirovine iz koje se proizvodi heroin.

Američka CIA je praktično i nastala na heroinu jer je tokom Drugog svetskoga rata američka vojska upravo zahvaljujući potpori mafije pod vodstvom Lakija Lučiana ušla na Siciliju, a tom je akcijom iz pozadine dirigovala agencija OSS, preteča CIA.

Uz pomoć glavnog sicilijanskog kuma don Kalogero Vizinija Amerikanci su osvojili Siciliju i kao što je poznato, nastavili napredovati preko Italije, tada su uspostavljene veze između mafije i državnih službenika, po završetku rata su osigurale transport heroina u američke gradove koje će nekoliko decenija kasnije uhvatiti pandemija zavisnosti o heroinu.

Tako je počela do danas neprekidna veza CIA i heroina, kasnije ponavljana u celom nizu prilika, početkom pedesetih godina u Burmi, šezdesetih i sedamdesetih u Laosu, a kasnije širom čitave Južne Amerike gde je na meniju umesto heroina bio kokain.

Nije preterano posmatrati u kontekstu droga mnoge ratove, državne udare, veće i manje sukobe u kojima su indirektno ili direktno učestvovale SAD u razdoblju od proteklih pedesetak godina jer narkotici su za tu moćnu ekonomiju (pred bankrotom) važni barem koliko i nafta, odnosno (ne) legalna prodaja oružja.

Rat je idealno stanje za ekonomiju, a ako već ratuješ za nacionalni interes, bila to droga ili nafta, nabolje je osigurati prodaju vlastitog oružja svim zaraćenim snagama. Kada već postoji užas, stradanje i ljudske žrtve, onda bi bilo ekonomski apsolutno neprihvatljivo ne iskoristiti situaciju po pitanju trgovine ljudskim organima, pa čak i ljudima, okovati ih i prodati u roblje.

Još početkom 2005. godine nemačka služba BND je objavila detaljne izveštaje o kriminalnom podzemlju na Balkanu, a među glavnim protagonistima nelegalnih aktivnosti u regionu prepoznali su upravo Hašima Tačija i identifikovali ga kao jednog od ključnih igrača balkanske kriminalne infrastrukture.

Prema saznanjima BND-a, današnji predsednik lažne kosovske držve bio je tada jedan od važnijih ljudi u poznatom klanu Osmani i lično je održavao bliske veze sa šefom klana Qazimom Osmanijem, zvanim Felix.

Već tada zapadne su tajne službe, ne samo nemačka već i holandska i američke, kako je nedavno objavio Wikileaks u jednom izveštaju iz 2007. godine, upozoravale da je Kosovo kriminalna država i da su u te aktivnosti usko povezani ljudi koji vode tu državu.

Kosovo vode kriminalci – rekao je tadašnji holandski državni sekretar za evropska pitanja Frans Timmermans u razgovoru s američkim diplomatama. Timmermans je zabrinut u vezi s budućim implikacijama uticaja EU na Kosovo.

Kosovo vode ljudi koji žive od kriminala, oni nemaju druge izvore prihoda, navodi se poverljivoj depeši američke ambasade u Hagu, do koje je došao WikiLeaks. Timmermansovo viđenje kosovskih lidera objavljeno je nakon što su se Hašim Tači i njegovi najbliži saradnici našli na meti ozbiljnih kritika zbog objavljivanja dokumenata NATO-a u kojima se takođe opisuju kao ključni igrači lokalne mafije, upleteni u razna nedela, uključujući trgovinu drogom, oružjem i ljudima, ali i ubistva nedovoljno lojalnih Albanaca, Srba i političkih rivala.

Nemačka te 2005. svoja saznanja NIJE službeno prosledila NATO saveznicima i EU i zapravo je ignorisanjem činjenica u trenutku kad se EU bavila odlukom o priznanju Kosova, direktno pogodovala širenju i reorganizaciji kriminalnog klana Osmani.

Da priča o Kosovu kao evropskom narko centru, doslovno narko državi, nije puka teorija nego gola činjenica, nedavno je potvrdio i šef Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije Andrej Ivanovič Hrapov.

On procenjuje da balkanskom rutom godišnje prođe oko 150 tona heroina zbog čega predlaže što hitnije formiranje balkanskog anti heroinskog saveza jer se te “žute” tone samo povećavaju iz godine u godinu.

Heroin, inače, na Kosovo stiže iz još jedne zemlje koja, baš kao i Kosovo, svoje postojanje duguje SAD-u i njihovim vojnim trupama koje će ih svojom prisutnošću još dugo ‘štititi’, gotovo kao da su i sami jedna zvezdica na američkoj zastavi, iz Avganistana.

 

Ruski šef Federalne službe zadužene za droge Andrej Ivanovič smatra da se najveći deo posla oko same trgovine između dilera i kupaca odvija baš na Kosovu gde se to doslovno može odraditi u kontrolisanim uslovima, u poslovnim kancelarijama gde biznismeni mešetare heroinom kao da rade na trgovini kukuruza ili aluminijuma, bez straha od represivnih organa koji su na Kosovu tu da štite glavnu nacionalnu ekonomiju, a u stvari čitav državni aparat je na usluzi trgovini drogama.

Heroin iz Avganistana, se preko Kosova transportuje dalje u Evropu, kao i kokain koji na Kosovo stiže preko Albanskih luka, a za kilogram najčistijeg heroina trenutno dostupna u Evropi, na Kosovu treba izdvojiti svega oko 10.000 €. Za isti taj kilogram, kada dobro uhodanim i od establišmenta osiguranim rutama jednom stigne na zapad, već u većim gradovima bivše SFRJ treba izbrojati 150.000 € što je zarada nemoguća u ijednom drugom poslu.

Sve one zaplene, sva ona roba koja u međuvremenu pada, bude otkrivena na granicama ili u tranzitu, u preko 95 slučajeva je roba konkurencije koja nema međudržavni blagoslov.

U izveštaju Stejt Departmenta, upućenom američkom Kongresu, piše da je Kosovo I tekako značajan narko centar zbog poroznih granica i korupcije u redovima granične policije i carine, pa je borba protiv droge vrlo nisko na lestvici prioriteta kosovske policije koja je ionako slabo opremljena, korumpirana i nestručna.

Kao direktni proizvođač droge, Kosovo nije značajno, ali preko te države transportuje se heroin koji stiže preko Turske, kao i kokain i marihuana koji se dopremaju preko crnogorskih i albanskih luka, na putu za Evropu. Na Kosovu se droga prepakuje i transportuje dalje, stoji u izveštaju Stejt Departmenta uz zaključak kako je, s obzirom na količinu krijumčarenja droge bilo premalo hapšenja, a oni koji su uhvaćeni uglavnom su bili pojedinci ulovljeni zbog posedovanja manje količine droge, iako postoje uverljive tvrdnje o korupciji u kosovskoj policiji i među službenicima carine.

U izveštaju američke “Drug Enforcement Administration” ( DEA ), navode da se na Kosovu u svakom trenutku nalazi između 800 i 1.200 tona heroina stopostotne čistoće, što znači da se od kilograma može napraviti i četiri, a da ta roba i dalje bude besprekorna na tržištu bilo kojeg evropskog grada.

Što znači da se od onog spomenutog kilograma koji u Prištini košta 10.000 €, može napraviti i preko pola miliona evra. Taj odnos može biti i veći, puno veći. Kilogram paketa heroinaje veličine kutije DVD-a, vrlo malo deblja pa je lako zamisliti kako se relativno jednostavno može prošvercovti i na njemu zaraditi. Uz dobre veze, treba imati i želudac za prljavi posao, svakako.

Kokain iz Kolumbije kao i heroin iz Avganistana, na Kosovo se dopremaju preko albanskih luka ili albanskih teritorijalnih voda odakle se gliserima droga prevozi na obalu. Na Kosovo najveći deo robe stiže preko Prokletija, ali očigledno više ne konvojima na magarcima nego preko legalnih firmi, sa fakturama, upakovan u idealnim uslovima kako i dolikuje tako skupocenoj robi.

Naravno, granična kontrola između Albanije i Kosova prohodnija je od I od samog Šengena, jer te dve države kvalitetno održavaju simbiozu i profitiraju od narko ekonomije dok svet gleda na drugu stranu, a američka DEA tek povremeno, reda radi, oglasi se nekim mizernim saopštenjem.

Na Kosovu se ipak najveći deo heroina i kokaina “seče”, tj. meša sa izgledom sličnim praškastim materijalima pa roba koja se dalje transportuje u EU nije ni približno čista kao izvorna. Prosečni zavisnik nikad uživotu ne proba heroin u kome se nalazi iznad 10 % droge, a kada se dogodi da se dobra roba pojavi na ulicama, nažalost dolazi do predoziranja, do smrtnih ishoda jer je organizam prosečnog zavisnika naučio na smeće.

Iako je očigledno da je Kosovo evropski narko centar za heroin, a u poslednje vreme sve češće i distributivno središte za kolumbijski kokain sa čime su američke i institucije drugih država jako dobro upoznate, DEA i srodne represivne službe to ignorišu, kao da problem ne postoji.

Očigledno je da su ili veoma nesposobne ili će pre biti da ih Kosovo ne zanima. Jer ih ne sme zanimati.

Prema najnovijim procenama, čak 65% svog svetskog heroina koji se u ovom trenutku iz Azije transportuje na zapad, u nekom je trenutku bio na Kosovu. Istovremeno, čak 90% svih vrsta droge koja dolazi u Evropu iz čitavog sveta, šalje se preko Kosova, naizgled siromašne i nezanimljive provincije.

Kosovo je danas teritorija gde mafija doslovno upravlja svime, a šverc, ubistva i drugi oblici kriminala su svakodnevni.

Kanadski detektiv Stjuart Kelok koji je, sudeći po informacijama sa interneta i izveštajima u kojima se spominje, jako dobro informisan o balkanskoj kriminalističkoj narko sceni, otvoreno tvrdi da SAD prećutno odobrava trgovinu drogom na Kosovu i da američke diplomate otvoreno štite tamošnji kriminalni vrh od krivičnog gonjenja.

On tvrdi da upravo Hašim Tači vodi najveći mafijaški klan, što onda znači da mafija doslovno upravlja jednom evropskom državom, itekako priznatom i važnom od EU i SAD-a. Takvu slobodu rada i bezbednost od zakona nije imao niko, nikada u modernoj istoriji, pa čak ni čuveni kralj kokaina Pablo Eskobar dok je bio član kolumbijskog parlamenta.

U svetskoj istoriji nije zabeležen primer gde je čitava jedna teritorija bila potpuno u funkciji kriminala, kao jedinstvena globalna enklava, narko laboratorija i skladište svetskih moćnika usred Evrope.

Profit koji se tamo svakodnevno obrće nemoguće je i pokušati zamisliti, to su definitivno ogromne cifre u milijardama evra. A u toj igri, očigledno učestvuju brojni državni službenici i ljudi sa najviših položaja u kosovskoj vladi, a kako kaže, iako SAD službeno prodaju priču o naporima da suzbiju proizvodnju opijuma i heroina u Avganistanu, u stvarnosti upravo preko CIA vode ilegalnu trgovinu heroina iz Avganistana prema Kosovu.

Najveći deo Avganistanskog heroina koji doprema CIA na Kosovo dolazi preko američke vojne baze Bondstil koja se nalazi kod Uroševca.

Reč je o najvećoj američkoj vojnoj bazi na svetu sa obezbeđenim kapacitetom za 5.000 vojnika i potpuno je infrastrukturno opremljena i nezavisna od spoljašnjeg sveta. Osim što se spominje kao glavni centar za dopremanje droge, ta je baza više puta spominjana i u kontekstu nekih drugih prljavih rabota, u rasponu od prostitucije do trgovanja ljudskim organima.

Baza se nalazi pokraj lokalnih naftnih postrojenja, a navodno je u blizini i vredno nalazište urana. I brojne američke novine pisale su proteklih godina o povezanosti baze Bondstil i trgovanju drogama koje je američkoj vojsci blisko još iz vremena Franka Lukasa, poznatog crnog njujorškog dilera koji je za vreme rata u Vijetnamu heroin vrhunske čistoće dopremao iz ‘zlatnog trougla’ u kovčezima s telima mrtvih američkih vojnika, o čemu je Ridli Skot napravio odličan film ‘American gangster’.

Prema informacijama dostupnim iz medija i na internetu, čini se da kosovskim kriminalom upravlja devet tamošnjih mafijaških porodica, a sve su izuzetno dobro povezane međusobno, ali i sa mafijama u susednim zemljama, pa tako i sa srpskim kriminalcima, što ne treba čuditi jer je kriminal imun na sve sukobe i sve ideologije.

Da je tako, uverili smo se tokom ratova iz devedesetih kada su sve strane međusobno trgovale sa svim i svačim, od nafte, droge, do svakodnevnih potrepština, pa čak i oružja i municije.

To je posebno dolazilo do izražaja u BiH.

Uostalom, jedino je mafija preživela pad u bivšoj Jugoslaviji rat među nekadašnjim republikama, danas nezavisnim državama. Dugo je u Italiji bila moderna ona uzrečica ‘druge države imaju svoje mafije, a kod nas mafija ima svoju državu’, ali nikad tako doslovno kao na Balkanu, kao na Kosovu.

Dobri poznavaoci prilika na Kosovu skloni su veruju da je čak i onaj incident sa nemirima na granici, u mejnstrim medijima prikazan kao još jedan ideološki, međunacionalni incident u nizu, zapravo uzrokovan puno banalnijim razlozima, onim kriminalnim.

Kosovski premijer Hašim Tači, prema takvim razmišljanjima, poslao je specijalce da preuzmu dva granična prelaza sa Srbijom na severu Kosova, koje su dotad nadzirali kosovski policajci srpske nacionalnosti, upravo radi uspostave kontrole nad tranzitom droge i druge ilegalne robe.

Njima itekako odgovara da na svim graničnim prelazima nadzor preuzmu albanski carinici, kako bi šverc mogao nesmetano da se odvija.

Granični prelaz Brnjak naziva se glavnom tranzitnom tačkom za šverc cigaretama što je samo jedna od brojnih delatnosti kojim se kosovske mafijaške porodice bave, uz droge, oružje, krađu i transport luksuznih automobila po čitavoj Evropi, gorivo, a sve češće se pominje i trgovina ljudskim organima.

Profit je mafiji jedina svetinja, a ova kosovska mafija nameće se kao jedna od najmoćnijih u Evropi.

Kako i ne bi, kada imaju sopstvenu državu.

Na kraju, zanimljivo je pokušati sagledati ovu priču iz perspektive sveta u kome živimo, koji je istovremeno tako moćan, tehnološki i na svaki drugi način besprekoran, a istvremeno neverovatno naivan i jadan.

U trenutku kad bez ikakve sumnje moderna nauka može proizvesti otrov kojim će za nedelju dana potamaniti kompletan prinos Avganistanskog maka u zemlji koja je pod američkom kontrolom, u toj državi se baš otkad su je Amerikanci okupirali proizvodi opijuma kao nikada ranije u istoriji.

U Evropi je veštački formirana državica koja je, očigledno do srži u suprotnosti sa svim službenim evropskim vrednostima ali ona opstaje, a njeni čelni ljudi na TV ekranu izgledaju fino i pristojno.

Predstavnik Rusije pri NATO-u, Dmitrij Rogozin, u intervjuu za Rusku gazetu 2008. – odgovarajući na pitanje ‘zašto se ispostavilo da je za Amerikance Kosovo najvažnija region’ – odgovorio je iskreno i emotivno: ‘Ni ja ne razumem. Zašto ne Baskijci, ne Korzika, ne Kurdi, ne kavkaske republike, ne Severna Irska, ni Tibet … zašto kosovski Albanci’? Sve je vrlo jednostavno.

O čemu god se vodio razgovor, uvek se govori o novcu. Razmislite, ima li Bela kuća planove ili ona deluje u okviru okviru veštačkih tvorevina?

Kosovo – to su stotine milijardi dolara od trgovine narkoticima i to bez popunjavanja poreskih I carinskih deklaracija.

Ništa danas tu nije komplikovano?

U ovom svetu, kriminal je problem samo ako igraš za pogrešnu stranu, za sve ostalo tu je CIA.

Kosovo je upravo tipično dete, tipičan produkt sveta u kome živimo, uzdanica Novog svetskog poretka kojem moćnici teže.

©Geto Srbija

 

Korišteni materijali :

Global Research – Centre for Research on Globalization

Главное управление по контролю за оборотом наркотиков

ZAPUŠTENOST SRPSKE DIPLOMATIJE: U VISOKU DIPLOMATIJU SRBIJE PREKO NEPOTIZMA I DINASTIČKIH AMBICIJA!!!

 

Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo naša zapuštena diplomatsko konzularna predstavništa u svetu kojima haraju lopovi, secikese i prostitutke, svi odreda odani najnižim strastima. Među njima se najbolje snalaze dobro plaćeni dvostruki i trostruki špijuni, bahati sinovi i kćeri srpskih političara i njihove rodbine, i finansijski mešetari dobro povezani sa mafijom.

 

                 major Goran Mitrović

 

Srpska diplomatija nema čime da se podiči već godinama. Ali, ima čega da se postidi. Nedavno je doprinos ovom sumornom stanju dao i ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, Đerđ Matković , kada je na tribini u Čikagu, govoreći o odnosima Srbije i Rusije, izjavio da "…predsednik Ruske federacije, Vladimir Putin ima veliki ego, da želi da bude vladar sveta i da Rusija ponovo postane velika supersila".

Ta izjava bila je povod za veliki tekst u uglednom američkom listu "Čikago marun ", nakon čega je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić hitro intervenisao te je ceo slučaj ubrzo zataškan.

Ministarstvo spoljnih poslova Ruske federacije nije zvanično reagovalo, ali jesu pojedini ruski mediji (vest je prenela i ruska državna novinska agencija Iter Tas). Ipak, da stvar ne bi otišla daleko i da ne bi došlo do velikih negodovanja u Srbiji, potrudila se i profesorka Nada Petković iz Čikaga, koja je bila moderator tribine održane na Institutu za politiku pri Čikaškom univerzitetu 3. oktobra ove godine. Čudno, ali, tonski zapis sa tribine više ne postoji (a profesorka Petković tvrdi da nije ni snimana, što je malo verovatno).

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić se naknadno ogradio od izlaganja Đerđa Matkovića, ističući da ona ne izražava zvanične stavove Srbije, ali, Matković posle svega nije pozvan ni na konsultacije.

Da nevolja bude veća, sporno Matkovićevo izlaganje desilo se pred punom salom slušalaca, uglavnom studenata Univerziteta, kao i predavača i drugih članova univerzitetske zajednice grada Čikaga. U publici je bio i jedan broj pripadnika američke obaveštajne zajednice.

Pitanja iz publike upućena Matkoviću ticala su se političke platforme premijera Aleksandra Vučića i odnosa Srbije sa Rusijom. Odgovori su bili veoma ugodni za antiruski naštimovane slušaoce. Kako one iz akademske, tako i za one iz obaveštajne zajednice.

Ovde je važno znati da je Đerđ Matković, inače bivši savetnik za spoljnu politiku Aleksandra Vučića, na mesto ambasadora u Vašingtonu došao godinu dana nakon što je sa tog mesta opozvan dotadašnji ambasador Vladimir Petrović, koji je takođe naneo velike štete Srbiji tokom svog manadata.

Matkovićeva radna biografija nije poznata javnosti, zna se samo da je već ranije službovao u SAD, ali i u Kanadi i Zimbabveu.

Mada je jedan od najbliskijih Vučićevih ljudi, o njihovom međusobnom odnosu se takođe skoro ništa ne zna. Ipak, jedno neobično svedočanstvo o njihovom "zajedništvu" postoji: jednog vikenda u decembru mesecu 2013. godine (bila je nedelja, nešto pre 8 sati ujutro!), desilo se da su se pomoćni službenik u Vladi Srbije i jedan policajac-čuvar, skoro sudarili sa Đerđom Matkovićem i Aleksandrom Vučićem u jednoj od pomoćnih prostorija (toaletu).

Svedok ovog "sudara" tvrdi da se ne zna kome je bilo neprijatnije te da je ostalo otvoreno pitanje šta su Matković i Vučić radili u nedoba, u prostoriji gde bi to čovek najmanje očekivao.

Mada je taj detalj skoro zaboravljen, Đerđ Matković je bio još 2006. godine, zamenik generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, u vreme kad je Vuk Drašković bio šef diplomatije. Kad ga je Vučić "uzeo pod svoje", prvobitno je planirao da ga postavi za ambasadora u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Jedan službenik nemačke ambasade u Beogradu, svojevremeno je ovako ocenio Matkovića: „Više je birokratski tip, a i nema iskustva u javnim nastupima, što u javnom poslu nije prednost".

No, najvažniji detalj vezan za Đerđa Matkovića svakako je njegovo vrbovanje za interese SAD i NATO pakta koje se desilo te 2006. godine, u vreme kada je službovao kod Draškovića. U vreme kad je bio prvi savetnik ambasade u SAD, Đerđ Matković je postao čovek od najvećeg poverenje a američkoj administraciji. Od tada pa do danas, retkim javnim i brojnim "zatvorenim" nastupima, radi kao neformalni "koordinator" takozvane severnoatlanske alijanse i SAD, zadužen, naravno, za Srbiju.

Koliko je ovakvih ljudi na službi u Ministarstvu spoljnih poslova, i kako je moguće da Matković ostane na mestu ambasadora u SAD, mada je i sam ministar spoljnih poslova Dačić rekao da "…njegovi stavovi ne odražavaju stavovi ove zvanične Srbije"? Da li je Đerđ matković "Vučićev ambasador" i da li se srpske diplomate danas dele na "Tomine i Dačićeve", sa jedne strane, i "Vučićeve" sa druge? Sve govori da je baš tako!

Na žalost, na sceni su i velike "dinastije" u srpskoj diplomatiji, pa je tako nedavno sin ambasadora Srbije u Parizu Rajka Ristića, Stefan Ristić, poslat je na službu u Šangaj, u Kinu, na poziciju vicekonzula, gde odlazi iz Odeljenja za susedne zemlje Ministarstva spoljnih poslova.

U MIP-u su se pojedini zapitali, kakve veze susedne zemlje imaju sa Kinom, nije poznato, i kakav doprinos možemo očekivati od čoveka kome je ovo prva služba u nekom od diplomatsko-konzularnih predstavništava?

Stefanovog oca, Rajka Ristića, kolege diplomate pamte po tome što je potrošio ni manje ni više nego 20.000 evra za Dan državnosti Srbije, slaveći kao da je Sultan od Bruneja. Kasnije se pravdao da su donatori obezbedili novac, ali nije kazao ko su bile te "mecene". U Parizu, takođe u našoj ambasadi, radi i ćerka Svetka Kovača, bivšeg direktora Vojnobezbednosne agencije.

Dokaz o dinastičkim ambicijama u srpskoj diplomatiji, dao je i Veljko Odalović, koji je svog sina Uglješu upisao u Diplomatsku akademiju lang=cyr i već mu obezbedio i praksu i prolaz prema visokoj diplomatiji, mada je još uvek "mali od palube" i nema predstavu šta je uopšte diplomatija.

Uzgred, treba reći da je Uglješa Odalović prethodno završio nekakav "menadžment u sportu", zaposlio se u "Srbijagasu", a onda na predlog tog javnog preduzeća postao polaznik Akademije. Ima stavku u biografiji koju drugi kandidati nemaju – sin je generalnog sekretara MSP Veljka Odalović. Dakle, svi putevi su mu otvoreni!

Čak je i Sanja Šajn, inače svršeni ugostiteljski radnik, ali i ćerka predsednika Romske partije Srđana Šajna, zaposlena u Ambasadi Srbije u Beču kao ataše za kulturu i medije, mada se svi zaposleni u ambasadi u Beču slažu i kažu da ona ne zadovoljava ni elementarne kriterijume da obavlja ovaj posao.

Intrigantan je i slučaj Damjana Jovića, nekada zaposlenog u Predsedništvu Srbije, inače intimnog prijatelja šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića. Jović je i danas njegov zamenik. U Đurićevo "naručje", pao je sa mesta pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralu, gde je primljen bez ikakvog iskustva. Preporuka mu je bila što je sin direktorke Srpskog kulturnog centra u Parizu.

Pariza se dokopala i Maja Raković kuma nekadašnjeg šefa diplomatije Vuka Jeremića. Svojevremeno je bila zaposlena u Ministarstvu kulture, odakle je zahvaljujući sporazumu o preuzimanju prešla u MSP. Ubrzo je poslata u Ambasadu u Parizu, gde je i danas.

U diplomatiji su i deca nekadašnjeg savetnika Vojislava Koštunice, Slobodana Samardžića, a Dejan Šahović, nekadašnji ambasador u Njujorku, Ženevi i Budimpešti, zaposlio je u MSP-u u vreme Vuka Jeremića svog brata Ivana Šahovića.

Srpska diplomatija postala je skoro porodični posao, pa je to tako shvatio i ambasador u Budimpešti Rade Drobac koji je zaposlio u Ministarstvu svoga sina, a ćerka nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca i predsednika stranke Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, Jelena Plakalović, godinama je bila u konzulatu u Njujorku.

Ima tu i bliske rodbine "stare garde", pa je Petar Vico, bratanac Ratomira Vica, nekadašnje Miloševićeve perjanice, svoj diplomatski uspon počeo kao šef kabineta bivšeg ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića.

Očito, akademske preporuke za ulazak u srpsku diplomatsku službu, više nikome nisu potrebne, nije bitno da li i koji jezik neko govori, pa čak ni to da li ima adekvatan psihološki profil za bavljenje ovako delikatnim poslom.

Bitno je da ima svoga uticajnog roditelja, ujaka, strica, ili ljubavnika, kao što to imaju brojne prostitutke koje danas štiklom i visoko dignutim nogama otvaraju sva vrata u Vladi Srbije, a nekako najlakše baš u Ministarstvu spoljnih poslova.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATSKI KUPLERAJ I MALA ARMIJA BESPOTREBNIH NEZNALICA NA VISOKIM ŠTIKLAMA KOJA PREDSTAVLJA DRŽAVU SRBIJU!?!

 

Prema zvaničnim podacima, Srbija ima 65 ambasada i 7 diplomatskih misija širom sveta, a Ministarstvo inostranih poslova ima oko 1.000 zaposlenih. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine pa sve do danas, u diplomatsku službu uselila se mala armija vladajuće koalicije.

Istovremeno, stalno traje zapošljavanje kadrova bez iskustva, uglavnom devojaka i žena od kojih su neke sa skandaloznim biografijama, ili bez ikakve biografije, obrazovanja ili znanja jezika.

Trend devastacije diplomatije koja je započeta još početkom prošle decenije, naprednjaci su nastavili na mnogo brutalniji način: važi pravilo da svaki, imalo istaknutiji funkcioner, ima "nekoga svoga" u diplomatiji. To su uglavnom ljubavnice, dokazane na "kratkim kursevima" u funkcionerskim kabinetima, ali i rodbina, kumovi, žene, prijatelji… najčešće.

 

                    Mersiha Hadžić

 

Prvom polovinom juna meseca ove godine, zaposleni u Ministarstvu inostranih poslova Srbije (MIP) , ostali su zatečeni iznenadnim dolaskom novih miljenica, starleta i drugih lakih žena i devojaka mlađe dobi u diplomatsku službu.

Tabloidovi izvori u MIP-u tvrde da ih je u ambasade i konzulate "progurao" lično generalni sekretar MIP-a, Veljko Odalović, čovek dokazano sklon ženskinju svih uzrasta i društvenog statusa.

Ovaj dugogodišnji "nežni prijatelj" Jorgovanke Cice Tabaković, Vučićeve guvernerke, samo je nastavio ono što su radili ministri Ivan Mrkić i Ivica Dačić. MIP je i za vreme vladavine Demokratske stranke postao ozbiljan kupleraj, a danas je rad ove osetljive i iznad svega značajne institucije, ozbiljno narušen masovnim dolaskom raznih gejši, masažerki, ljubavnica i nadri-intelektualki sa diplomama stečenim intimnim boravcima u kožnim kabinetima privatnih univerziteta.

Tako je i na poslednjem raspisanom kursu Ministarstva spoljnih poslova, za popunu upražnjenih mesta u ambasadama i konzulatima Srbije u svetu, zaposlena mala armija na visokim štiklama, bez radnog iskustva u diplomatiji i znanja jezika (iskustvo i baratanje jezikom sticale su u nekim drugim "disciplinama"). U diplomatsku službu su otišle čak i dojučerašnje sekretarice i kurirke, bliske Odaloviću i njegovim stranačkim kolegama i prijateljima.

Svega u MIP-u danas ima, samo nema karijernih diplomata, ljudi sa stručnom i moralnom reputacijom koji bi mogli adekvatno da predstavljaju Srbiju u novonastalim međunarodnim prilikama.

Krug novih "kandidatkinja" za rad u diplomatskoj službi proširen intimnim prijateljicama i poslovnim pratiljama najviših državnih funkcionera, predat je u nadležnost Saveta za premeštaj na osnovu prethodne preporuke Komisije za kadrove.

U tom savetu sedi pet pomoćnika iz pet sektora, uključujući i Veljka Odalovića. Oni donose rešenje na koje ministar na kraju stavlja potpis. Ova činjenica je važna, jer se Odalović već sada poziva na pomoćnike sektora, koji su takođe doveli svoje ljubavnice i prijateljice u MIP, pa je na negodovanje zaposlenih rekao da ih "nije sam birao". Dakle, tu su bili i "pomagači"!

Shodno običaju, da "svako svoju "kandidatkinju gura", i Veljko Odalović je "progurao" sebi blisku osobu, Danicu Veinović, koja odlazi na službu u Baku (Azerbejdžan). Njena glavna preporuka je to što je "svuda išla sa Odalovićem"!

Naime, Veinovićeva je njegova dugogodišnja najbliža saradnica. Kao poslovni sekretar za njega je radila dok je bio u Skupštini, Sekretarijatu Vlade, a zatim i u MIP-u od 2014. godine. Posle samo dve godine rada u Ministarstvu inostranih poslova, ovom prilikom je dobila i zvanje drugog sekretara da ide u ambasadu Srbije u Azerbejdžanu. Braneći se od neprijatnih pitanja u ministarstvu, Odalović je govorio kako "…njenim odlaskom gubi dragocenog saradnika i da će na toj poziciji imati crnu rupu…".

Osim Veinovićeve, uznapredovala je naglo i Ljiljana Subić, koja je za manje od dve godine boravka u MIP-u odabrana da ide, ni manje ni više nego na mesto srpskog konzula pri našoj ambasadi u Bukureštu. Tamo ide sa zvanjem prvog savetnika, što je neshvatljivo napredovanje, tim pre je ona u MIP-u od 2015. godine, gde je došla iz službi Skupštine Srbije, tačnije iz Sektora za javne nabavke u koji je "progurao" neko drugi pre Veljka Odalovića.

Za savetnicu pri srpskoj ambasadi u Oslu (Norveška), odlazi izvesna Olivera Marinković, koja je poslednjih dve godine "blisko savetovala" Ivicu Dačića! Tačnije rečeno, bila je zadužena za saradnju sa kabinetom predsednika države!

A, kako je sarađivala sa Tomislavom Nikolićem, tek treba da se detaljnije sazna, jer je, prema svedočenju pojedinih izvora iz MIP-a, Nikolićev nekadašnji "duhovni" vođa Vojislav Šešelj, odlučan u nameri da se utvrdi broj njegovih ljubavnica i broj vanbračne dece koju je sa njima stekao.

Veljko Odalović takođe stoji iza svoje službenice-družbenice, Tanje Santrač, koja je u Ministarstvo inostranih poslova došla iz policije. Nju je "zapalo" mesto konzula u ambasadi Srbije u Beču! A, tek početkom ove godine je došla je iz MUP-a i do sada nije radila u konzularnoj direkciji niti ima ikakve veze sa diplomatijom!

Čak ne zna ni dve reči nemačkog jezika a ide na tako odgovornu dužnost u zemlju gde je nemački službeni jezik! Konačno, ni Odalović po svim pravilima nije mogao doći na mesto generalnog sekretara MSP. Naime, on nikad nije radio u diplomatiji, a ni ne zna strane jezike!

Ima i onih mladih žena koje za sitne pare rasprodaju ugled države koju zastupaju u diplomatsko-konzularnim predstvaništvima. Tako je drugi sekretar ambasade Srbije u Atini, Irena Šarac svojim "kraduckanjem" isprovocirala ambasadora Dušana Spasojevića, koji je zahtevao da ona po hitnom postupku bude vraćena u Beograd kako ne bi dalje brukala Srbiju u toj prijateljskoj zemlji.

Naime, Spasojević je optužio Irenu Šarac da je od službenika benzinske pumpe koja se nalazi pored srpske ambasade, primila na ruke 480 evra na osnovu razlike između stvarno potrošenog goriva i potrošnje koja je fiktivno prikazana. Da su neke velike pare bile u pitanju, sa njom bi Spasojević razgovaralo kao sa ozbiljnim kadrom…Ovako, sa sitnim parama, njena inače jadna "reputacija" izgleda još jadnije…

Sa tek stečenim zvanjem ministra-savetnika, u Rim na mesto konzula (bez znanja italijanskog jezika!), odlazi Tatjana Garčević, inače bliska prijateljica Zorane Vlatković, aktuelne šefice kabineta Ivice Dačića.

Vlatkovićeva je i dovela u MIP iz Ministarstva za dijasporu , gde je do tada "ordinirala". Za ovo mesto je vladalo veliko interesovanje, konkurisalo je više od trideset ljudi, među njima i osobe sa odličnim znanjem italijanskog i potrebnim referencama, ali…Na nezgodno pitanje jednog starijeg službenika MIP-a, da li je tačno da budući konzul u Rimu ne zna italijanski, Odalović je odgovorio: "Ne mogu da tvrdim da ne zna!".

Do sada se niko nije javio za službu u Berlinu, Vašingtonu, Abudži, Tunisu, Adis Abebi, Pekingu, Rijadu i Šangaju…Srbija je diplomatski na kolenima, jer su umesto adekvatnih kadrova na sceni diletanti i razne "milosnice". Već dobro poznati slučaj mlađane "savetnice" sa diplomatskim pasošem, Dušice Jevđenović, samo je nagovestio šta se ustvari dešava sa srpskom diplomatijom danas.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić se ovih dana branio, govoreći da on apsolutno ni za jednu osobu nije urgirao, te da "ne osporava da urgencija ima", ali da su to, kako reče, uglavnom ambasadori koji često traže i mole da im se pošalju ljudi sa kojima su radili.

Pogled na biografiju nekoliko ovde pomenutih "kadrova", jasno govori da do sada nisu imali nikakvog radnog iskustva u diplomatskim službama, a ponajmanje u radu sa ambasadorima. Popunjavanje 38 diplomatskih i 65 administrativno-tehničkih mesta koje traje od marta meseca ove godine, prošireno je i još traje, ali se radi mimo zakona.

Da je stanje u diplomatiji iz godine u godinu sve gore, govori i činjenica da u depešama koje redovno šalju Ministarstvu spoljnih poslova, srpski ambasadori pišu o poslovima koji su im u opisu dužnosti. Umesto toga, o zemlji gde službuju, podatke nalaze na elektronskim encikopedijama i to šalju kao "zapažanja"! Na primer, koliko država ima kvadratnih kilometara, koji je glavni grad, broj stanovnika…

Tabloidov izvor podseća da mnogi od njih po stupanju na dužnost potpuno zaborave da bi trebalo da se jave u MIP! Veoma često se dešava da doslovno nestanu! Otputuju i mesecima se ne jave, pa se u Ministarstvu ne zna ni da li su živi i zdravi, šta rade… Kao da su odbegli rođaci a ne službena lica, diplomate, predstavnici Republike Srbije u stranoj državi!

Dogodilo se da je jedan diplomata za godinu dana poslao samo jedan telegram sledeće sadržine: "…Naša poznata estradna zvezda održala je veoma uspešan koncert na kojem se okupilo mnogo ljudi iz srpske zajednice, kao i mnogo poznatih i uticajnih Srba". Tako je, po njegovom mišljenju, "ispunio normu"!

A, plata ovim "kadrovima" nije mala: kreće se oko 4.000 dolara, a imaju plaćen stan-rezidenciju, kola, šofera, poslugu, čuvare, baštovane, kuvarice…Tu su prijemi, avionske karte za celu familiju…

Razne "sekretarke" i " po ambasadama danas predstavljaju gomila bespotrebnih neznalica koji ne govore ili loše govore strane jezike, koji se samopromovišu, koji nemaju nikakav kontakt sa sopstvenom zemljom, koji nas sramote na svakom koraku, koji se bolje razumeju u modne brendove nego u politiku…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol. „Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitima – dečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samo „gej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom „prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATSKO-KONZULARNI KRIMINAL

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi… To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu.

 

 

PIŠE: INSAJDER IZ MSP-A

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u.

Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima „ukaže“ na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne „zaštite sa najvišeg mesta“, njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića.

Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

 

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine.

Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP.

Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva.

Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS porukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: „…ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!“, aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

 

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi… Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi…

 

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića.

Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo – Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

 

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u „večnom gradu“, a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg!

Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim.

Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

 

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku.

Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula.

Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre.

 

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

 

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije.

To je jedna posebna vrsta, jedan „antropogeografski fenotip“, to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije 

DIPLOMATSKI KRIMINAL!!!

 

Bestidne, skupe, a ponegde, više nego KRIMINALIZOVANE srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu.

Neopisiva količina divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi.

 

 

Izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o pljački budžetskih sredstava…

 

INSAJDER IZ MSP-a:

 

Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima svih ostalih finansija.

Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost je sve drugo „dečja bajka“ u odnosu na putovanja resornog ministra i njegove svite.

 

Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju maha tek dolaskom Borislava Borka Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj diplomatiji tek biti pravilno „valorizovana“, i to tako što sasvim sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do slučaja klasičnog mobinga, čiji je on bio spiritus movens.

Već duže vremena desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori u vrhu MSP-a kažu: „…bira se pogodan trenutak…“

Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza vrha Ministarstva spoljnih poslova.

Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.

 

Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i Hagu…

Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac (namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše na najmanje koristan način.

Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće koalicije, što je i bilo za očekivati.

 

Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65 parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.

Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratije, a više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći…

I upravo trošenje ogromnih sredstava za renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole korišćenja budžetskih sredstava.

 

NEZAKONITO KORIŠĆENJE DIPLOMATSKIH PRIVILEGIJA

 

Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a, dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata, bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na fakultet i za svakodnevne provode.

I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime, nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo premor vozača, koji je u više navrata zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića. Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba.

Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu.

U Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.

Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije. Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000 evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!

 

Takođe, Ivana Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog konzula u Milanu.

Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih funkcionera i enormno troši državna sredstva.

Finansijska služba MSP-a ukazivala je na nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš…

U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija, javljala se preteći službenicima MSP-a i to „sa pozicija sile“, ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!

Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo kakvu poštenu istragu…

Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta krije i „na sigurnom“ čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze u MSP-u odobravali.

 

BEZOBRAZLUK AMBASADORA

 

Nekadašnji konobar koji je radio u zgradi Predsedništva Jugoslavije Zoran Veljić, danas je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni „dečko“ Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila „matična grana“…

No, Veljić je zaista dogurao daleko… I na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i na usluzi… Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova ume da iznenadi tako što iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.

Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian, međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti gosti latino-bara Caliente u centru Otave.

Treba ovde dodati i to da je Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg ambasadora.

 

Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih upornih pokušaja da je po svaku cenu proda. Pošto se Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja.

Ova Veljićeva zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz budžeta, odnosno građani Srbije.

Da bi dobio sve neophodne dozvole za predviđeno zidanje, ambasador Veljić unajmio je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je sa svoje strane preporučio nekog arhitektu Popovića.

I advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u glavi. Ali ne i Veljiću…

Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar deo deo dvorišta rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova, jer još nisu okončani pregovori sa jedinim zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i Tatomirovićeva prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana Robinson.

Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta. I u ovom postupku je ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.

Nikome nije poznato da li ambasador Veljić za sve svoje postupke uopšte ima ovlašćenje bilo koga iz srpskog ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez ozbiljnih posledica…

 

Veljić, bez obzira na svoju sklonost da licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili „rentira“ bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat otvara neslućene mogućnosti da postavi „sprave za posmatranje“ ili, ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu.

O čemu se ovde radi neko će morati da položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj praksi… Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim licima, u bilo koje svrhe.

Nažalost, kad je srpska diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće…

 

“Prepiska srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti….“

Ovu skandaloznu vest nedavno je objavila Politika, a da to nikome nije „zaparalo oči…“ Jasno je iz mnogo čega drugog da „laka čitljivost“ diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva ozbiljne službe šifranata… Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri…

 

Posle 5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i „pomor“ takozvane kriptozaštite… Ona je „na mala vrata“ ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih poslova.

Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme „bio naivan“ pa je smatrao da od svojih „globalnih prijatelja“ nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta veleizdajničkih razmera.

Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude na dugogodišnjoj robiji, on je posle „diplomatske karijere“ zaseo u upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije