Архива

Posts Tagged ‘stocarstvo’

КЛИМАВА БОРБА ДА ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ СРБИЈЕ НЕ ПОСТАНЕ ЛАК ПЛЕН ЕУ И ГОМИЛЕ СТРАНАЦА!!?

16. маја 2017. Коментари су искључени

 

Иако се властодршци у Србији позивају на законе Европске уније, законско регулисање коришћења и заштите пољопривредног земљишта није условљено ниједним параграфом у Бриселу! Дакле, нико није Србију приморао да продаје земљу странцима, нити да је продаје само ономе ко има новца. Од ЕУ Србија нема ни забрану ограничења обима поседа, наслеђивања…

Нико српске креаторе агроекономске политике није спречио да катастар у целини буде у служби народа и државе. За овакве послове се чак добијају и паре из ЕУ, а неке земље су то и искористиле па данас сваки њихов грађанин на свом рачунару може да види све земљишне међе.

Дакле, самовоља владајућег режима у Србији, како у време потписивања такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању, па тако и данас, довела је пољопривреднике у Србији до тога да ће од 1. септембра ове године постати најамна радна снага на сопственим ораницама.

 

                    Арпад Нађ

CUVANJE AGRARA SRBIJE3

 

Приликом једног скупа (2013. године), посвећеног проблемима аграра и извозу хране, тадашњи шеф делегације Европске уније у Србији, Венсан Дежер, овако је одговорио на питање, може ли се покренути ревизија Споразума о придруживању и стабилизацији (због тога што ће Србија у супротном изгубити своје оранице): "…Морате да питате Брисел!"

Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

Бивши министар пољопривреде, Горан Кнежевић, потврдио је, да је "једна од замисли", да Србија стварно пита Брисел! Као да смо ђаци прваци! Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице!

Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ. Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

Једно од решења, кажу у Вучићевом Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима које је наступило још од 1. јануара 2014. године. Нико након тога није изричито од Брисела захтевао да се са том "либерализацијом" сачека или да се са њом опрезније приступи.

Све ово се веома лоше одразило и на сточарство. Наиме, у време када сточарство Србије нестаје, јер је вишедеценијски годишњи пад два до три одсто, стаја код велепоседника углавном нема крупне стоке (читај говеда)! Изузетак је ,,Делта“, али и то је занемарљиво у односу на хектаре које обрађују!

Када би они по сваком хектару имали само по једно грло стоке (сад у Србији имамо 0,30 грла по хектару), решио би се проблем српске пољопривреде. Само код домаћих велепоседника то би би било готово 100.000 грла у стајама. Толико нам треба како би испунили квоту извоза ,,беби бифа“ у ЕУ.

Јер, већ две деценије имамо дозволу за годишњи извоз од 8.875 тона. У Србији нема јунади, тек између 15.000 и 20.000 хиљада па ни ,,беби бифа“ за извоз. Пре две године извезено је мање од 600 тона… Није га било више.

Претходних година достизали смо извоз највише до 2.000 тона годишње. Међутим, и то је мало. Јер, примера ради, рецимо 1990. године из СФРЈ је извезено у свет чак 50.000 тона ,,беби бифа“. Од тога је са данашњих простора Србије отпремљено чак 30.000 тона!

Тада се месо извозило за САД, (шунка у конзервама је ишла за америчку војску) и за тај новац су, рецимо, купљени ,,лејланд“ аутобуси за Београд и стигло је много инвестиција. Данас нема стоке, нема меса, а од страних директних инвеститора последњој деценији које су стигле у Србију у аграр је улагано тек 0,6 до 1,7 одсто новца!

Дакле, у време када је у Србији потпуно празних 50.000 кућа и у још око 150.000 нико не живи, то значи да је празно исто толико стаја и обора за тов стоке. Када би се оне напуниле, било би меса и за извоз. Сад га морамо увозити.

Смо у 2014. години у Србију је увезено 18.000 тона меса, 330.000 живих товљеника и 35.000 тона меса треће категорије…Данас се у Србији производи годишње до 450.000 тона меса и троши по становнику годишње мање од 43 килограма. Колико је то мање него само пре две и по деценије него само пре две и по деценије. је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику, најбољи податак је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику.

На постојећим површинама (5,1 милиона хектара) у Србији узгаја се 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година!

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са са осам одсто.

Ове године, 11. марта, први пут се десило да су аграрне организације Србије спремне за самоодбрану од онога што ће да уследи 1. септембра, кад ступи на снагу законска одредба (према ССП-у) којом странци могу слободно да купују српске оранице.

Наиме, Иницијативни одбор Савета аграрних организација Србије, на својој седници одржаној 11. марта, донео је општи закључак да је пословно окружење које утиче на пољопривредни сектор је разочаравајући. У наставку је речено и ово:

"…Србија у периоду 2012-2017. бележи раст БДП-а изражен у еврима за само 8,50%. Са друге стране укупан јавни дуг (пре свега спољни) изражен у еврима нагло расте у истом периоду за чак 40,50% (а курсне варијације код страних валута од којих зависи јавни дуг се тумаче периодично у медијима као успех у контроли јавног дуга!).

У општинама је од 2012. године нарушена равнотежа унутрашњег и спољног дуга наглим повећањем спољног дуга! Лоше стање у финансијама, општинама, јавном управљању (ниска продуктивност) и привреди (дефицит новчаног тока и дефицит улагања у основна средства у привреди и иновације, нелојална конкуренција, корупција код јавних набавки и др.) се преноси и на стање у пољопривреди. Железнице Србије још увек нису спремне за ефикасан транспорт робе, а са друге стране, пољопривредници плаћају највећу цену дизела у региону (заједно са пољопривредницима у Албанији).

Србији је потребна поред кровне организације пољопривредника и кровна организација која ће обједињавати истинске интересе привреде (већим делом домаћих инвеститора), других субјеката локалне добробити и добротворног рада и финансијски одговорних општина (јединица локалних самоуправа које имају финансијску платформу стабилности, које подстичу развој заједнице, и дају подршку младим високообразованим и пољопривредницима) у складу са политиком укупног смањење јавног дуга (на испод 50% БДП-а) уз повећање продуктивности у јавном сектору; оснаживање домаћег агропривредног, финансијско- осигуравајућег, инжењерског и грађевинског сектора; јачање зелене и социјалне економије; и повећање конкурентности привреде побољшањем пословног амбијента и подстицањем иновација.

Дакле, у наредном периоду је неопходно развијати локалну техничку сарадњу – подстицањем добрих примера у пракси и то на различитим нивоима (локалном и централном координацијом у управљању).

Учесници VI Сабора пољопривредника Србије са жаљењем су констатовали да су мала и средња газдинства и задруге због слабе организованости (и последично слабог утицаја на доносиоце одлука) на једној страни, док је крупан капитал и то често онај у сфери олигопола, шпекулација или опадања квалитета хране у индустријској производњи заједно са министарством пољопривреде на другој страни.

Тако долазимо у ситуацију да у Србији утицајни олигополисти фактички поручују уредбе (након што пропадају изборна обећања пољопривредницима) и да су они газде буџета министарства пољопривреде.

Оваква драстична неравнотежа погубна и за произвођаче, праве пољопривредне прерађиваче као и саме потрошаче – је надаље неодржива. У пракси, због изостанка организације- регулације-контроле, трпимо данак на тржишту а пољопривредним газдинствима није омогућено да имају посебан правилник за прехрамбене производе (јер се у Србији изједначавају газдинства са великим индустријским објектима у смислу потребних захтева за прехрамбену производњу).

Такође је указано надлежном министарству да обрати пажњу на Републички геодетски завод (РГЗ) који намерним или ненамерним лошим радом односно евиденцијом непокретности омогућава велике злоупотребе и наноси енормне штете како пољопривредницима и задругама тако и буџету Републике Србије.

Највиталнији део генерација наших предака је дао животе за ову нашу земљу! Сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије су се једногласно сагласили да се по хитном поступку донесе законска одредба по којој страна физичка лица која оснују предузеће као правно лице у Србији не могу више у неограниченим количинама куповати оранице (јер је до 0,1 ха у Аустрији а највише до 10 ха у Литванији тај условни лимит у државама ЕУ).

Овим се изједначава статус за страна физичка лица и страна правна лица (са већинским власништвом страних физичких лица) у смислу промета пољопривредног земљишта. У исто време се тражи, од министарства надлежног за пољопривреду да донесе подзаконска акта да локални пољопривредници могу куповати оранице у државном власништву (и под којим условима) а што је предвиђено Законом о земљишту  .

Најважнији догађај VI Сабора пољопривредника Србије је формирање иницијативног одбора за оснивање кровне организације пољопривредника у Србији – Савета аграрних организација Србије (САОС). Овим треба да се створе неопходни услови да се или кроз подршку надлежног министарства (доношењем Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства) или на добровољном принципу дође до репрезентативне организације у придруженом а затим и пуноправном чланству са професионалним пољопривредним организацијама и задругама на нивоу ЕУ.

У оквиру потписаног меморандума о сарадњи којим се дефинишу основни циљеви деловања кровне организације пољопривредника – предвиђена је заштита интереса не само у области пољопривреде већ и животне средине – одрживог развоја и др. повезаних делатности са локалним заједницама. Ову иницијативу су подржали сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије при чему је потписом на меморандуму о сарадњи формиран Иницијативни одбор САОС.

За председника Иницијативног одбора САОС именован је Ненад Манић, секретар Банатске асоцијације пољопривредника "Банатски паори" са још седам репрезентативних представника пољопривреде и повезаних делатности (аграрни новинари, стручњаци за животну средину – одржив развој, добробит животиња, итд.) са целе територије Србије.

Они заступају све гране пољопривреде како сточаре тако и ратаре, воћаре, повртаре и редом са циљем да се омасови чланство под кровном организацијом и то на нивоу сваке јединице локалне самоуправе. За стручну помоћ обезбеђени су најквалитетнији студенти са Београдског универзитета (са различитих факултета) уз подршку високо-стручних ментора који ће у наредних пар месеци радити на упоредном истраживању у вези искустава у раду пољопривредно-шумарских комора у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији и Хрватској и др. типа кровне организације као што је то на добровољном принципу у Швајцарској и Бугарској.

Као координатор за програмску и пројектну активност у оквиру иницијативе и даљи развој будуће организације САОС (кровне организације пољопривредника) именован је Ненад Илић, директор Задруге добрих домаћина "Срб мед".

Један од закључака је и да се о овој иницијативи обавести министар пољопривреде, да се по овом питању затражи пријем код министра пољопривреде и да се код министарства пољопривреде затражи да активно учествује на овом пројекту (у смислу процедуре доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства). Сарадња на међународном плану, стручно-техничка подршка развоју кровне организације и јачање чланства и утицаја на нивоу читаве Србије – јесте трајан приоритет.

На велико задовољство свих за деветог члана Иницијативног одбора САОС, у складу са потписаним меморандумом о сарадњи од 03.03.2017. године у Врњачкој Бањи, а у циљу развоја међународне сарадње именована је Ксенија Симовић (запослена у ЦОПА-ЦОГЕЦА у Бриселу). За чланове Иницијативног одбора САОС за унапређење задружног организовања Задружни савез Србије и Задружни савез Војводине по основу званично упућеног позива треба да делегирају по једног члана.

За чланове медијско-комуникационог тима Иницијативног одбора САОС се именују: Ненад Манић из Ковачице, Ференц Мајор из Бачке Тополе, Душан Ивановић из Гуче и Бранислав Гулан из Новог Сада. Циљ медијско-комуникационог тима је да јасно изнесе основне аргументе везане за потребу оснивања кровне организације пољопривредника у Србији, да квалитетно преноси ставове организације, и да подстицајно делује на омасовљење чланства.

За координатора за правно-имовинске послове САОС именован је дипл. правник Александар Жигић из Београда.

Једногласно је усвојен предлог за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

Потребна стручно-техничка анализа се састоји у решавању следећих дилема (питања):

Шта то карактерише Србију (уколико разлика постоји) у смислу ограничења у вези са формирањем кровне организације пољопривредника? Односно, која су очекивана уска грла (високи ризици) у току формирања кровне организације пољопривредника у европским државама?

Шта су специфични захтеви (и да ли они постоје) које треба да испуни кровна организација пољопривредника да би постала придружена (и у наредном периоду пуноправна) чланица ЦОПА- ЦОГЕЦА?

Шта је боље за кровну организацију пољопривредника у Србији? Доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори (са обавезним чланством за сва газдинства?) или добровољно организовање (као у Швајцарској или Бугарској)?

У случају добровољног организовања да ли је бољи децентрализовани модел кровне организације (као напр. савет 12 организација у Бугарској) или унитарни модел кровне организације (као напр. Швајцарска унија пољопривредника у Швајцарској)?

Који су очекивани оквири сарадње који су предвиђени за кровну организацију пољопривредника у односима са министарством надлежним за пољопривреду? Каква су искуства пре свега у транзиционим државама?

Колико је значајно и постоје ли посебни фондови за подршку у формирању Центра за квалитет и безбедност хране  (лабораторије) као ентитета у оквиру кровне организације пољопривредника? Која су позитивна искуства нарочито у транзиционим земљама на ову тему? На који начин можемо ојачати секторску организацију пољопривредника у свињогојству? На који начин можемо ојачати секторску организацију малинара у циљу стабилности извоза квалитетне малине и др. јагодичастог воћа (борбом против нелојалне конкуренције хладњачара)?

На који начин нам ЦОПА-ЦОГЕЦА може помоћи у заштити имовине и пословања задружног сектора у Србији?

Да ли можемо очекивати сарадњу задруга у ЕУ са задругама у Србији, у смислу елиминације посредника у ланцу (напр. за млекарске задруге, пчеларске задруге, енергетске задруге и др.), и јачања задружне конкурентности кроз међузадружну европску сарадњу?

 

      А 1. Из Записника са прве седнице иницијативног одбора Савета аграрних организација Србије

Именовано је девет члана Иницијативног одбора САОС за развој међународне сарадње и званичан позив Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине за делегирање њихова два представника у Иницијативни одбор САОС; Именовани су чланови медијско-комуникациони тима Иницијативног одбора САОС; Именован је координатор за правно-имовинске послове САОС;

Усвајен је предлога за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SRBIJA I SVINJSKA POSLA: NEKONTROLISANO UVOŽENJE HRANE SUMNJIVOG KVALITETA IZ ZEMALJA EU

 

Evropska unija je u velikim problemima zbog kontra-sankcija Ruske federacije, gde su ranije izvozili milione tona mesnih prerađevina, voća i povrća i gotovih prehrambenih proizvoda.

Jedan od ventila za viškove iz Evropske unije sada je srpsko tržište, koje je prošle godine zatrpano prehrambenim proizvodima Evropske unije. Ko je dozvolio da Srbija bude kontejner najgore robe iz EU, umesto da svoje proizvode izvozi u Rusiju?

 

                  Vuk Stanić

UVOZ EVROPSKIH SVINJA2

 

U Srbiju je od početka godine samo iz Španije uvezeno milion i sto pedeset hiljada kilograma žive vage svinja, dok je Perutnina Ptuj  u Srbiju uvezla 2,1 tone mašinski separisanog mesa!

Istovremeno, od naših seljaka gotovo niko ne otkupljuje tovljenike, i sve teže prodaju stočne i živinske viškove, za ovakvu situaciju krivi su ministarka Poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković i ministar trgovine i turizma Rasim Ljajić.

Na pregovorima u Vladi Srbije Unija poljoprivrednika  je tražila, da se privremeno stopira uvoz mesa i mesnih prerađevina, kako bi seljaci mogli da prodaju svoje viškove.

– Znamo da ugovori koje ste potpisali sa Evropskom unijom dozvoljavaju privremenu obustavu uvoza, rekli su seljaci ministarki.

U prvom trenutku, očigledno je bila zbunjena, očekujući valjda da ima posla sa neškolovanim ljudima, ali…Poljoprivrednici su je potom iznenadili kada su u nastavku razgovora pokazali zavidno znanje iz ove oblasti, navodeći joj detalje različitih sporazuma i izuzetke koji su dozvoljeni i u kojim situacijama.

Potom su joj skrenuli pažnju i da su dobro upoznati na koji način slične probleme rešavaju u Hrvatskoj i Mađarskoj. Na kraju, ministarka više nije imala kuda i na pitanje da li će obustaviti uvoz ili će seljaci morati da blokiraju puteve odgovorila je kratko: NE!

Prisutnima je rekla da su ona i Ministar Ljajić, obećali strancima da neće biti obustave uvoza mesa i mesnih prerađevina u Srbiju iz Evropske unije. Naime, Evropska unije je u velikim problemima zbog kontra-sankcija Ruske federacije , gde su ranije izvozili milione tona mesnih prerađevina, voća i povrća i gotovih prehrambenih proizvoda. Jedan od ventila za viškove iz Evropske unije sada je srpsko tržište, koje je prošle godine bukvalno zatrpano prehrambenim proizvodima Evropske unije.

Ova godina počela je gore od prošle. U celoj 2015. godini uvezeno je 9.654.760 kilograma svinja , dok je ove godine za samo prva dva meseca uvezeno 1.140.207 kilograma svinja iz Španije. Iz Španije je i bilo najviše kontigenata čak pedeset i četiri.

Svinje se od početka godine uvoze i iz još pet zemalja Evropske unije među kojima, Hrvatske i Mađarske. Firme koje su uvozile su Bajunović, Đurković, Bogalić, Tovilović, Badovinci…

Prema podacima sa kojima raspolažu Tabloidovi izvori, osim svinja iz Španije od početka godine je iz Nemačke i Danske uvezeno 2.722 komada živih svinja za tov…

Ivica Todorić, najveći hrvatski tajkun koji posluje u Srbiji, u Hrvatskoj je vlasnik prodajnog lanca Konzum. I Konzum se od uvođenja ruskih kontra mera suočava sa sličnim problemima kao i drugi privrednici u Evropskoj uniji.

Hrvatsko tržište sada raspolaže kako sa viškovima domaćih proizvoda, ali su zatrpani i robom iz drugih zemalja EU. Ipak, spretnije od svih, Todorić ovaj problem rešava presipanjem preko hrvatsko srpske granice.

Sva Todorićeva roba u Hrvatskoj koja je pred istekom roka zamrzava se  , ili se prepakuje i potom upućuje u Todorićeve prodavnice u Srbiji. Prodavnice Idea su može se reći postale otpad za Todorićeve viškove iz Hrvatske. Slična situacija je i u prodavnicama Maksi u kojima se odmrzlo meso iz Evropske unije prodaje kao sveže.

Prema rečima bivšeg radnika industrije mesa Matijević, Mihajla Čepija, meso iz EU stiže u hladnjačama i kada su ga istovarali ono jako smrdi jer je pokvareno . Vozači hladnjača su, kaže Čepi, pričali, da se u Nemačkoj pored kamiona meso otpakuje i ubacuje u nove ambalaže na kojima je drugačiji rok trajanja od onog na ambalažama iz kojih su izvađene.

Potom se sve to trpa u hladnjaču i vozi za Srbiju. Inače, zbog ranijih tekstova objavljenih u Tabloidu, Industrija mesa Matijević sada se suočila sa padom prodaje od čak devedeset odsto, pa se postavlja pitanje šta će ta industrija ovaj puta uraditi sa tolikim povratom, s obzirom da su ga ranije prerađivali i stavljali u viršle, švargle i krvavice.

Matijević je navodno pregovarao sa prodajnim lancem Maksi da otkupe viškove sa kojima zbog novonastale situacije raspolaže. Tokom tih razgovora Matijevića su navodno ucenjivali i pokušali da reketiraju, a pretpostavlja se da ništa od njegovih ponuda nije prihvaćeno pošto su kupili nikad više zamrznutog mesa.

Načelnik, odeljenja granične veterinarske inspekcije Zoran Marinković, je zbog ovakve situacije odavno trebao da reaguje. Morao je da spreči da smrznuto meso ulazi nekontrolisano u Srbiju, ali Marinković je pao u depresiju.

On je kažu upućeni vrlo nervozan jer mu je ukinuta moć da od njega zavise uvozne dozvole  ! Do sada je Marinković bio alfa i omega za dodelu uvoznih dozvola kada su prehrambeni proizvodi životinjskog porekla u pitanju.

Sada sve i kada bi hteo Marinković ne može da primi mito od uvoznog lobija. Više niko ne može da pusti nekoliko kamiona neispravne robe, a da mu zauzvrat kupe televizor, ili daju debelu kovertu. Dozvole za uvoz se od prvog marta idu preko kancelarije za međunarodnu saradnju, odakle ih šalju direktno na granicu.

Nikada nije dokazano da je Marinković od nekoga uzeo mito, ali sada kada mu je tako nešto tehnički onemogućeno on je počeo čudno da se ponaša. Nervozan je i često se zatvara u svoj luksuzni i lepo opremljeni kabinet koji nema nijedan drugi načelnik u Upravi za veterinu.

U toj upravi godinama stvari ne funkcionišu, ali proteklih meseci dešavale su se stvari koje su do skoro smatrane ne mogućim. Novi direktor uprave za veterinu zajedno sa ministarkom doneo je novu sistematizaciju radnih mesta, koja je potvrđena na Vladi Srbije. Ovo je trebalo da znači da su svi načelnici smenjeni, i da će oni koji valjaju  i kojih je malo biti ponovo imenovani, dok će oni koji ne valjaju biti trajno uklonjeni sa načelničkih mesta.

Još pre sistematizacije smenjena je bivša dugogodišnja načelnica Sanja Čelebićanin. Na njeno mesto imenovan je Zoran Ivanović. Ivanoviću su kolege odmah iskopale podatak da je pre više od godinu dana tokom inspekcijske kontrole u jednoj klanici prebio gazdu klanice.

Istina, gazda se bahato ponašao i predložio inspektorima da uzmu mito i da mu ne pišu prijavu za nepravilnosti koje su otkrili. Gazda klanice je pritom sve to radio krajnje bezobraznim i drskim tonom, a sve se završilo tako da ga je tada samo inspektor Ivanović dobro isprebijao.

Smatrajući da je bolja od novog Načelnika, Sanja Čelebićanin, je podnela žalbu ne njenu smenu i komisija je odlučila da je vrati na posao, ali u rešenje je napisano tako da ona mora biti vraćena u Upravu, ali nije izričito pisalo da mora biti vraćena na mesto Načelnika. Novi direktor Uprave iskoristio je takav tekst rešenja i na posao je nije vratio na mesto načelnika već na mesto savetnika, direktora.

Formalno ona je čak unapređena, jer savetuje direktora lično, u stvarnosti Čelebićaninova nema više moć da sprečava inspektore da kontrolišu one koje ona štiti, pa joj je u stvarnosti funkcija mnogo slabija. Što se same sistematizacije tiče, nikome još nije jasno kada će ona zaista i stupiti na snagu.

Od novog direktora Petrovića je da traženo da protiv Čelebićaninove podnese disciplinske i krivične prijave zbog ranijih propusta u radu. Direktor Petrović smatraju mnogi treba da povuče poteze i pružila mu se istorijska šansa da se obračuna sa korupcijom koja uništava ovu Upravu poslednjih petnaest godina.

Petroviću mnogi zameraju da se sa kriminalcima sporo obračunava, ali ga isto tako i hvale jer je protiv načelnice za veterinarsko javno zdravstvo Tamare Bošković pokrenuo postupak za disciplinsku odgovornost. Inače oblast za koju je ona nadležna puna je propusta, u Srbiji se životinje vakcinišu čak i sa neispitanim vakcinama, o čemu je Tabloid ranije objavio materijalne dokaze.

Široj javnosti Boškovićeva je poznata kao stalna saputnica sekretara Danila Golubovića na njegovim mnogobrojnim putovanjima po svetu. Neke od slika na kojima se u Irskoj provode Danilo i Tamara, Tabloid je objavio u ranijim tekstovima.

Na žalost mnogih pomahnitalih putnika iz Ministarstva poljoprivrede, podivljali uvoz, i visoki putni troškovi bili su tema u kabinetu predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Službenici Ministarstva poljoprivrede pomahnitalo putuju na seminare u Evropsku uniju i troše državni novac kao da im je poslednji. Najviše od svih putuje sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Po povratku u zemlju oni koji su bili na edukativnim seminarima dužni su da prenesu znanje drugim kolegama iz Ministarstva. U poslednjih deset godina koliko smo proveravali nije održana nijedna sednica za prenos stečenih znanja, saopšteno je ljudima iz Vučićevog kabineta. Zbog ovakvog ponašanja sekretara ministarstva Danila Golubovića i drugih, putovanju radi u Ministarstvu poljoprivrede, ministarka za Upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički, tražila je da joj se dostave izveštaji o svim putovanjima službenika.

Šefica pregovaračkog tima Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji, Tanja Miščević, ponovo je ovih dana od Vlade Srbije tražila promet genetski modifikovane stočne hrane.

U sklopu uredbe trebalo je da prođe i deo teksta koji bi omogućio da proizvodi koji sadrže GMO više od količine koju propisuju srpski zakoni budu dozvoljeni ukoliko se uvoze iz EU. Za ovaj predlog Miščevićeva je dobila podršku jedne strane ambasade, a njen predlog zasada nije naišao na podršku članova Vlade.

Predlozi Miščevićeve su i ranije bili u suprotnosti sa predlozima drugih ministara čak su mediji pisali o tome da psotoji sukob između nje i ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović.

Miščevićeva je ranije izjavila da Srbija planira da ispuni sve uslove za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), uključujući usvajanje zakona o genetski modifikovanim organizmima. Suprotno izjavama Miščevićeve, postoje zemlje koje su članice Evropske unije i svetske trgovinske organizacije, a da su na svojoj teritoriji zabranile uzgajanje, proizvodnju i promet GMO.

Jedan od blistavih primera je susedna Mađarska, koja je članica Evropske unije, a u svoj Ustav je unela zabranu prodaje zemlje strancima i zabranu proizvodnje i prometa GMO. GMO je u međuvremenu u gotovo svim oblicima zabranjen i u Ruskoj federaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAMRZNUTI BUĆKURIŠ IZ EU, PO RADNJAMA U SRBIJI SE PRODAJE KAO SVEŽ PROIZVOD!

 

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima.

                 Vuk Stanić

EVROPSKO MESO2

 

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu „Idea„) već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg.

Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: „…Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja„.

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra.

Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove…Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba…

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima.

Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže „veliki supermarketi“, ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju „sve uslove“, i dodaje: „…Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi“

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika…“.

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva „Idea“ i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

 

      Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

 

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice…

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa.

U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše.

Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma „Metro“. Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri“ veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog „Hasap sistema„. Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

„Hasap sistem“ je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani „Hasap sertifikat„, nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili „Hasap sertifikat“, samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima.

Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde.

Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda „stručno“ objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

 

      Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

 

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje.

Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi „modifikovani kukuruzni skrob„, suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi.

Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla „samokontrola“.

Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Redakcija je u više navrata pisala o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta…

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

 

      „Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe…“

 

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je „Pravilnik o medu“.

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom.

Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med.

Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala…

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda.

Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje „Savez pčelara Srbije“, uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe…

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu…

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja.

U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

 

     A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

 

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama…

Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza.

Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke.

Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: