Архива

Posts Tagged ‘politika’

LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI I SAMOZVANE „ISTORIJSKE LIČNOSTI“ U SVOJIM SREDINAMA!!?

18. марта 2018. Коментари су искључени

 

Hoće li sadašnji predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, nakon više puta izbegnutog procesuiranja, jednom ipak odgovarati za ratne zločine? Hoće li Aleksandar Vučić na nekom poštenom suđenju dobiti priliku da objasni kako je početkom 2017. godine pretio Haradinaju da će "biti uhapšen ako bude dostupan srpskim organima gonjenja", a onda mu glasovima "Srpske liste" omogućio da postane premijer?

Kako je Vučićev savetnik, bivši britanski premijer Toni Bler, zajedno sa svojom ženom Čeri i njenim advokatskom kancelarijom, pomogao Haradinaju da izbegne dugogodišnji zatvor u Francuskoj?

 

               Milica Grabež

LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI1

 

Sada već ugašeni Haški tribunal, 2011. godine obnovio je staru optužnicu (iz 2005. godine) protiv bivšeg komandanta OVK, Ramuša Haradinaja za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja 1998/99.

Sedam godina kasnije, na početku 2018. godine, sada već kao premijer samoproglašenog Kosova, Haradinaj je (kao i sve ostale vođe OVK) opet na korak od optuženičke klupe. Ovaj put, po izričitom zahtevu Trampove administracije u Vašingtonu. Na sceni je obračun sa zločinačkom spregom političkih i kriminalnih oligarhija na Balkanu, a glavnu kariku u tom mračnom savezništvu čini srpsko i albansko političko podzemlje.

Da bi bilo jasnije kako je ovaj "savez" (u slučaju Ramuša Haradinaja) podržan od strane Aleksandra Vučića i njegovog klana, treba se vratiti više od jedne decenije unazad, na 4. marta 2005. godine, kad je sudija Haškog tribunala, Ijan Bonomi, potvrdio optužnicu  protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Balaja i Lahija Brahimaja i naložio da bude zapečaćena. Taj nalog je na volšeban način prestao da važi već 10. marta 2005. Svi optuženi su u prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom odbacili krivicu za ratne zločine nad kosovskim Srbima, Romima i Albancima za koje su optuženi.

Na sudu se tada prvi put pojavila advokatska ekipa iz londonske kancelarije Matrix Chambers, čiji je osnivač bila Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika Aleksandra Vučića u vreme kad je bio premijer. Advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane, Ben Emerson postao je kasnije član drugostepenog sudskog veća, koje je odlučivalo o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Advokatska kancelarija Čeri Bler nastavila je da zastupa Haradinaja, pa se njen predstavnik iz Londona pojavio u Francuskoj, u vreme kad je početkom 2017. godine bio uhapšen po srpskoj poternici.

Po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne (i očito namerne) procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen.

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je Haradinaj, za koga je čak i slavna haška tužiteljka Karla del Ponte govorila da je ratni zločinac, bio prema Vučićevom mišljenju najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, opet treba pratiti tragove već pomenute advokatske kancelarije Matrix Chambers koja je nedavno pokušala preko lobističke agencije APS iz Čikaga, da utiče na vladu SAD sa ciljem da "zaborave" na Haradinaja u procesima vrhovnicima OVK. Treba podsetiti da je osnivač ove agencije, Milan Petrović bio glavni saradnik bivšeg guvernera Roda Blagojevića (kasnije uhapšenog) preko koga je uplaćivan novac iz srpskog budžeta na ime predsedničke kampanje Baraka Obame.

Dana 9. oktobra 2017. godine, Ramuš Haradinaj je imenovan za premijera samoproglašenog Kosova samo zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, takozvanoj "Srpskoj listi", uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju je Vučić naneo Srbiji tim činom.

Neke analize polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli, koga su ruske obaveštajne službe zavrbovale još dok je stalno boravio u Švajcarskoj, gde je i sedište njegove građevinske imperije koja je svojevremeno dobila posao veka, rekonstrukciju Kremlja.

Zanimljivo, osim srpskih glasova bez kojih to ne bi bilo moguće, još dva ključna glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je upravo Bedžet Pacoli. Pacoli je za ovu uslugu platio i "Srpskoj listi" (prema jednom dobro upućenom izvoru, plaćeno je Vučićevom saradniku, preko njegovog švajcarskog računa, oko sedam miliona evra).

Putinova vlada je već "digla ruke" od ideje srpskog Kosova, ali nije od kontrole kriminalnih i političkih tokova na Kosovu u koje je upletena sa svojom obaveštajnom mrežom i velikim brojem vremešnih "spavača" i njihovih porodica koje su decenijama ranije bile bliske envero-staljinističkom nasleđu. Zadnjih dvadeset godina su i ti ljudi i njihove porodice stavljeni u službu mafijaških klanova i prozapadnog maskenbala. Putinova administracija pokušava da ih ponovo "stavi u funkciju".

Postoje mišljenja na Zapadu da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, ruski revanš Zapadu za građanski rat u Ukrajini koji je inscenirala bivša vlada SAD.

Na ovom delu Balkana prepliću ruski interesi sa nemačkim. Istina, obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u razne potrošene "lidere", one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti.

Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović i duhovni sin još jednog haškog optuženika, poludeli Aleksandar Vučić, kao i prodesničarska predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom "balu" pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Balkanu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD, a ne u pravcu komplikovane, spore i neefikasne administracije u Briselu.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih možda počinio, da je vreme koje je proveo u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, legitimno je spekulisati, ali za razliku od Haradinaja, Albin Kurti nije ratni zločinac, i dugo vremena je bio favorit Stejt Departmenta.

Kad je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata je to prokomentarisao ovako: "…Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega…"

I zaista, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaide, Osamom bin-Ladenom, i to na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, gde je dogovoreno osnivanje ćelija Al-Kaide u Albaniji i na Kosovu.

Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa , kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaide, Ajmana al-Zavahirija.

Podsetimo: Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće. Ljuan (1973), poginuo je 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999. godine.

Enver Haradinaj je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao "obračun albanskih kriminalnih klanova".

Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji. Tokom 2018. godine i on će biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za nepovratne dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Činjenicu da je Haradinaj pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine zahvaljujući pohlepi bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon.

Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao "istorijska ličnost".

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pacolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati. Njega čeka i suđenje. Čeka i Vučića.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da tu Haradinajevu vladu može da sruši Aleksandar Vučić i "Srpska lista". Može ali neće. Ali, Vučić tek ima da objasni američkom Stejt departmentu (ono što oni već znaju), otkud ovako čudne veze sa Haradinajem? Otkud toliko novac cirkuliše između njih? Jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a za Haradinaja je rekao da se radi o "psihopati". Isto to je mogao i za Vučića da kaže. Ako ništa drugo, našli su se po toj "liniji".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SREĆA I SLOGA NA BALKANU: PREDSEDNIKOVO UBRZANO ZABORAVLJANJE PROŠLOSTI I OKRETANJE KA BUDUĆNOSTI!!?

29. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Da li je vlada SAD znala da se sprema ubistvo Olivera Ivanovića, da li je san Aleksandra Vučića o sebi kao "balkanskom lideru" pao u vodu nakon ove brutalne likvidacije, hoće li OVK suditi sebi samoj i koje službe operišu informacijom da će na Kosovu i Metohiji krenuti "talas" terorizma?

Da li su Srbi sa severa Kosova i Metohije pod okupacijom Vučićevog režima ili pod jurisdikcijom albanske mafije i međunarodnih "mirovnih" institucija"?

 

                   Nikola Vlahović

SRECA I SLOGA NA BALKANU,,

 

Tri dana uoči ubistva Olivera Ivanovića (13. januara 2018.), američki Stejt department upozorio je sve svoje državljane koji planiraju da putuju na Kosovo i one koji žive i rade na Kosovu, da budu dodatno oprezni zbog mogućeg talasa terorizma. U daljem tekstu pomenutog upozorenja građanima SAD koji putuju na Kosovo ili žive i rade tamo, pisalo je i da se "politički motivisano nasilje javlja širom Kosova" te da se nikako ne preporučuje putovanje "na sever Kosova zbog mogućih građanskih nemira"!

Informacija je prosleđena preko američke ambasade u Prištini. Tekst upozorenja, preneli su i pojedini beogradski mediji (istog dana, 13. januara), ali samo kao kratku i nezapaženu vest.

Da li je to vlada SAD sa svojim obaveštajnim službama na Kosovu opet bila korak ispred konkretnog događaja (ubistvo Olivera Ivanovića) i ako je tako, zašto o tome zvanično niko nije obavešten osim američkih državljana? Recimo, Vlada Srbije, administracija Eulexa ili vlasti samoproglašenog Kosova u Prištini?

Zanimljivo je takođe, da tekst upozorenja američkim državljanima, koji se pojavio 13. januara, a koji je prenet preko ambasade SAD na Kosovu, imao je u jednom delu i ton i sadržaj koji upućuje na mogući talas terorizma sa pozicija ekstremnog islama u kome piše:

"…Terorističke grupe nastavljaju da planiraju moguće napade u regionu Balkana, uključujući i Kosovo. Teroristi mogu da napadnu sa malo ili bez ikakvog upozorenja, ciljajući na turističke lokacije, transportne centre, pijace, tržne centre, objekte lokalne uprave, hotele, klubove, restorane, bogoslužna mesta, parkove, glavne sportske i kulturne događaje, obrazovne ustanove, aerodrome i druge javne površine…"

Da li su nekadašnje vođe OVK postale previše nervozne? Godina im nije počela kako treba jer je već 3. januara 2018., u eksploziji bombe u švedskom gradu Helsingborgu, povređena je ćerka bivšeg komandanta OVK Nasima Haradinaja, Arijana Haradinaj, koja radi kao medicinska sestra i priprema se za studije u Švedskoj.

Nasim Haradinaj je brat od strica aktuelnog kosovskog premijera Ramuša Haradinaja i potpredsednik Organizacije veterana bivše OVK. Šef policije Helsingborga, Sven Holgeršon, rekao je da je u poslednjih šest meseci bilo više eksplozija u tom gradu, kao i da su ti napadi povezani sa narkoticima i sa albanskom mafijom.

Počele su da se "otvaraju" i neke neprijatne istine, mračna prošlost navodnih heroja OVK i njihove zločinačke akcije sa ciljem zatiranja Srba na Kosovu.

Nepunih desetak dana pre nego što se desilo ubistvo Olivera Ivanovića, Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, tvrdio je da je nasilje nad Srbima, srpskom imovinom i crkvama SPC u martu 2004. godine, organizovala jedna kriminalna grupa, uz podršku takozvanih ratnih stranaka, tajne službe i velikih porodica, te da je sadašnji predsednik Skupštine Kosova, Kadri Veselji bio glavni ideolog masovnog nasilja.

Takođe, nekoliko dana pred ubistvo Olivera Ivanovića, Veselji je bio najglasniji među bivšim vođama OVK, pa je pretio preko svih kosovskih medija, da će "Kosovo biti do Niša", ako se na optuženičkoj klupi suda za ratne zločine OVK nađe on i njegovi saborci.

Mehmeti je detaljnije opisao kako je krajem 2001. godine na Kosovu formirana jedna jača kriminalna grupa koja je počinila mnoga posleratna ubistva, uključujući i ona politička. Za formiranje i aktivnosti ove grupe znale su sve bivše vođe OVK koje su sada na vlasti.

Misija iste grupe bila je da organizuje martovsko nasilje 2004. godine, a podršku za to imala je od "svih ratnih stranaka", tajne službe i "velikih porodica". Za uspešnu "misiju" obećana im je amnestija. Mehmeti tvrdi da je pomenuta kriminalna grupa "uništena" krajem 2004. godine, te da se ona više nije pominjala među njenim osnivačima i inspiratorima.

Ali, Škumbin Mehmeti je otišao još dalje, pa je priznao da je i on bio član te grupe te objasnio za koja je sve ubistva on odgovorna! Među njima, bilo je i ubistvo Tahira Zemaja, za kojega se znalo da je spreman da svedoči protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), čak i pred srpskim tužilaštvom za ratne zločine.

Grupa je, kako tvrdi Mehmeti, odgovorna i za ubistvo Džemajla Mustafe, predsedavajućeg stranke Demokratske lige Kosova Ibrahima Rugove, te člana OVK, Ramiza Murićija, koji je trebalo da svedoči u jednom od neodržanih sudskih procesa. Kriminalna grupa o kojoj govori Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, obavila je i likvidaciju poslanika LDK-a, Smajl Hadaraja, te pripadnice Kosovske policije, Sabahate Toljaj, koja je istraživala ubistvo Tahira Zemaja.

Za ovo ubistvo Mehmeti je tvrdio da nije kriv onaj ko je osuđen, već "neko ko nikada nije osuđen" i ko je za ubistvo platio 25.000 evra! Kako dalje tvrdi ovaj zaštićeni svedok, na meti grupe bio je i Džavid Haljiti. Mehmeti dalje tvrdi da su postojala lica zadužena za skrivanje svih tragova zločina koje su počinili pripadnici grupe, a jedan od njih je i danas, 2018. gopdine, još uvek pripadnik Kosovske policije (KP).

Svi zločini koje je počinila ova grupa uz logistiku nelegalne tajne organizacije "Sigurimin e Atdheut" i uz saznanja zvanične tajne službom (ŠIK) za koju Mehmeti tvrdi da ne stoji iza pomenutih ubistava.

Treba napomenuti da je i ovaj svedok Specijalnog tužilaštva Kosova osuđen na 30 godina zatvora za ubistva UNMIK-ovih policajaca 2004. godine kod Podujeva, za šta je okrivljena već pomenuta grupa "izvođača radova" u pogromu nad Srbima 17. marta 2004. godine.

Mehmeti je pripadao grupi Fljorima Ejupija, Agrona Sulejmanija (ubijen), Bajram Kićmarija, Aljbana Dizdarija, Ruždija Šaćirija (ubijen), Ćerima Keljmendija, Ibrahima Keljmedina, Džavita Kosumija i drugih. Mehmeti je ovih dana spreman da svedoči pred srpskim sudovima protiv vođe grupe, Fljorima Ejupija, koga označava kao izvršitelja zločina u slučaju "Niš eskpres" (ubistvo 11 Srba u autobusu "Niš ekspresa") i jednom događaju koji je imao direktnu podršku Kadrija Veseljija, aktuelnog predsednika Skupštine Kosova.

Malo je verovatno da će srpski sudovi ikada saslušati Škumbina Mehmetija u vezi sa ubistvom 11 ljudi u autobusu "Niš ekspresa". Naime, američka CIA, britanski MI6  i Nemačka BND su svojevremeno obučavali na desetine mladih Albanaca (među njima su ponajbolji "đaci" upravo iz grupe kojoj je i Mehmeti pripadao!) za teroristička dejstva prema vojsci i policiji Miloševićevog režima.

Uzgred, treba napomenuti da je u vezi pomenutog zločina Fljorim Ejupi već bio uhapšen od strane oficira KFOR-a i uz dokaze predat komandi američke baze Bondstil. Ejupi je odatle sa čudnovatom lakoćom navodno pobegao.

I bivši pripadnik Obaveštajne službe Kosova Nazim Blaca priznao je da je bio član tajne grupe egzekutora te službe, koja je blisko sarađivala sa strankom Hašima Tačija i koja je ubila oko 450 ljudi za koje se verovalo da su sarađivali sa vlastima u Beogradu ili su viđeni kao politički neprijatelji. Većina likvidiranih su bili Albanci.

Nazim Blaca je po dolasku iz švajcarskog kampa za obuku OVK boraca, u svoje selo Veliko Ribare u opštini Lipljan, lično likvidirao oko 20 Albanaca iz okolnih sela, zbog saradnje sa srpskim vlastima. Učestvovao je u masakru 14 srpskih žetelaca u Starom Gracku, gde je bio odeven u uniformu britanskog oficira. Ubio je i sve preostale, uglavnom stare i nemoćne Srbe podno planine Goleš, kao i Albance i Srbe iz susedne opštine Štimlje.

Kako bi sebe zaštitio od moguće odmazde britanske obaveštajne službe (jer im se oteo i počeo da ubija bez naloga!), rešio je da svedoči protiv sebe i protiv njegovih nalogodavaca, čiji je spisak prilično dugačak, dolazi do samog vrha nekih državnika i visokih funkcionera evropskih država. Navodno, Blaca se nedavno žalio nekom svom bliskom prijatelju da bi najbolje bilo da ga neko ubije, jer sa takvim užasnim teretom ne množe da živi.

Da li je Oliver Ivanović mogao da računa na nekog saveznika (među albanskim intelektualcima) u ideji stvaranja "građanskog" društva na Kosovu i Metohiji, u okolnostima kad je ova pokrajina stavljena pod međunarodni protektorat a formalna vlast predata bivšim vođama OVK i njihovim kriminalnim frakcijama? Bilo je pokušaja da on i Veton Suroi (publicista i političar, sin nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Redže Suroia) nešto u tom smislu naprave. Ali, sve se to završavalo na marginama jalovih sastanaka.

Da li je Oliver Ivanović nakon pada Demokratske stranke imao saveznika u Beogradu i kako su Vučićevi naprednjaci gledali na njega? Šta je značila izjava Vučićevog "kadra" u Kosovskoj Mitrovici, Gorana Rakića  koji "sa radošću" obaveštava javnost da su gotovo svi članovi SDP Olivera Ivanovića, u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, dobrovoljno napustili tu stranku i prešli u SNS (mada se znalo da ih je Vučićeva grupa "aktivista" na terenu korumpirala)?

Da li je Vučić u januaru 2014. godine znao da će Oliver Ivanović biti uhapšen na Kosovu na osnovu lažirane optužnice? I, konačno, ko je zapravo rukovodio sudbinom Olivera Ivanovića, ako znamo za događaj iz Eulex-ove sudnice u Kosovskoj Mitrovici, kad mu je pročitana presuda o kazni od devet godina zatvora koju treba da odsluži i kada je iz sudnice u hol nervozno izašao Dejan Pavićević, oficir za vezu između Beograda i Prištine  , nakon čega je telefonom pozvao nekoga (vrlo relevantan svedok događaja tvrdi da je razgor vođen na egleskom) i rekao mu: "…Dragi ambasadore, ovo nije bio dogovor!"

Jesu su političke igre između vlade u Beogradu, takozvane kosovske (albanske) vlade u Prištini i okupacionih vlasti na Kosovu i Metohiji, dovele do njegove likvidacije?

Istina, albanska mafija danas ima neke druge zadatke, a pre svega da zaštiti "protok robe i kapitala". A, to neće ići ukoliko padne celokupna vladajuća struktura koja direktno ili indirektno učestvuje u "participaciji" i očuvanju teško stečene vlasti na porodično podeljenim teritorijama.

Da li je Ivanović bio bačen u čeljusti Eulex-ovog suda prećutnim dogovorom više interesnih grupa kojima je smetao i da li je ubijen voljom tih istih grupa? Jedno je sigurno: Vučićeva strategija skorog priznavanja samoproglašenog Kosova, projekat auto puta od Niša do albanske obale u Draču, širenje Albanaca dalje u dubinu juga Srbije, pa čak i (ne)moguća razmena teritorija (Bujanovac i Preševo za Kosovsku Mitrovicu, Zvečan, Leposavić…), sve je to za sada palo u vodu.

Nemački dnevnik Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ) nakon ubistva Olivera Ivanovića piše pod naslovom "Smrt u bastionu balkanske mafije" da je za Kosovo, Srbiju i Srbe u Mitrovici izuzetno važno da se ubistvo razjasni, ali da "šanse ne stoje dobro", te da je Kosovska Mitrovica sa aspekta pravne države crna rupa, koja je sada progutala novu žrtvu.

Treba se ovde prisetiti da je krajem septembra prošle godine Oliver Ivanović pričao za neke beogradske medije o tome kako se situacija na Kosovu i Metohiji mnogo promenila za tri i po godine koliko je on bio u zatvoru:

"…Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao tokom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih par rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica.

Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi.

Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa….Ilustracije radi, u poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko…"

Zanimljivo, baš u tih tri i po godine, Aleksandar Vučić (nekada ogorčeni protivnik EU) sve je učinio kako bi 24 sata dnevno, preko svih medija, propagirao ideju ulaska u Evropsku uniju, te ideju "istorijskog pomirenja sa Albancima".

I sve to sa grupom opakih tipova ("kabadahija" koje je pokojni O. Ivanović opisao), kojima je omogućio da se izdignu iznad svih i svakoga, da postanu multimilioneri, da imaju svoje male vojske, da privatizuju svaku instituciju, da postanu paralelna vlast kojoj niko ništa ne sme. Napravio je Vučić na Kosovu klan "svojih Srba" i sprovodi teror nad "stvarnim Srbima", onima koji ne pripadaju političkoj mafiji nego pokušavaju da prežive u nemogućim okolnostima.

Sa druge strane, nakon neverovatne, nemušte koalicije Vučićeve "Srpske liste" sa partijom Ramuša Haradinaja, u Medveđi se pojavio albanski predsednik Iljir Meta (28. novembra 2017.), koji je, između ostalog, javno tražio podizanje više spomenika borcima OVK. Po povratku u Albaniju, Meta je medijima u Tirani tvrdio da mu je predsednik Srbije, navodno u telefonskom razgovoru, preneo da širom juga Srbije već postoje spomenici posvećeni poginulim borcima OVK, ali da bi najbolje bilo da svi oni budu na jednom mestu, kao neka vrsta memorijalnog centra, te da "…taj potez Aleksandra Vučića jasno govori da je Srbija spremna da zaboravi prošlost i da se okrene budućnosti".

Činjenica je da Vučić vodi trostruku politiku, jednu za javnost, drugu za one kojima polaže račune, a treću za sebe i svoj klan.

Zarobljen u tom trouglu, u trenutku kad je ubijen Oliver Ivanović, našao se u poziciji koja mu nikako ne odgovara. Prekid pregovora sa albanskom nadri – državom na Kosovu, prekid planirane izgradnje trase velikoalbanskog autoputa, veću ulazak međunarodnih institucija na teren koji je do sada bio "ničiji", tačnije pripadao je mračnom mafijaškom bratstvu zavađenih naroda, što znači i prekid kriminalnih poslova u regionu Albanije, Kosova i Makedonije…Ništa od svega toga nije dobro za njega.

Ali, sa druge strane, ima i nečeg dobrog: tu je Poglavlje 23 (pravosuđe i borba protiv korupcije, hapšenje, istrage…) koje on želi da opstruiše na svaki način, jer će njegov klan biti prvi na "radaru" ovdašnjih sudova, ukoliko se oni ikada oslobode političkog diktata.

Minuli teror kriminalnih frakcija nekadašnje OVK, otišao je u drugi plan. Albanci su sada suočeni sa sobom i svojom mafijom. Srbi ih mnogo i ne interesuju. Imaju međunarodne garancije da rata neće i ne može biti. Srbija ima isto takve garancije.

Evropska unija je ostala pri ideji o međusobnom priznanju. Ali, šta o svemu tome misle SAD i Rusija? Nijedna ni druga strana ne posmatraju na Kosovo i Metohiju kao stvarnu nego kao veštačku državu. Istina, SAD je priznala samoproglašeno Kosovo ali ne želi da servisira narko – državu i njene mafijaške ispostave u EU i širom sveta. Novac koji SAD daju za bazu Bondstil je izdatak "strateške prirode" ali neće biti isplaćivan večno.

Na Kosovu su poslovi podeljeni po regionima. Ta pravila se strogo poštuju, a najpoznatiji klanovi su Keljmendi, Luka i Selimi. Najprometniji je deo u regionu Peći pa su tako svi "poslovi" i koncentrisani uglavnom u ovom delu Kosova. Ovde, pored pomenutih, sarađuje "bratski" još familija, među kojima su i klan Eljšani, Haljiti. Svi njihovi poslovi su uglavnom usmereni ka Crnoj Gori.

Porodica Kitaj kontroliše oblast između Kline i Istoka. Vezuju se za šverc kradenih vozila i prodaju oružja. Najozloglašeniji klan je klan Suma, koji deluje na području Kačanika. Bave se reketiranjem i ucenama, švercom oružja i droge iz Makedonije na Kosovo i dalje.

Osim ovih, na Kosovu operišu i manje poznati klanovi Sulja, Aguši, Geci, Babaljija, zaduženi za Prištinu Mitrovicu i Đakovicu. Treba reći da je teritorija Kosova, kada se priča o organizovanom kriminalu, podeljena na tri interesne zone: Drenica, Dukađini i Lab.

Oblast Drenice kroz Prizren, Klinu i Istok povezuje Crnu Goru s Makedonijom, a kontroliše je drenička grupa koja profitira na trgovini oružjem, kradenim vozilima, ljudima, cigaretama i gorivom. Ova grupa povezana je s braciom iz Albanije, crnogorskom, makedonskom, bugarskom i češkom mafijom.

Na teritoriji opština Peć, Dečani i Đakovica, u oblasti Dukađin, deluje metohijska grupa usmerena na ilegalnu trgovinu oružjem, drogom, akciznom robom, kradenim vozilima i na reketiranje. Krijumčarena roba se distribuira u Makedoniju, na jug Srbije, u Rašku oblast i u Crnu Goru, korišćenjem pravca Peć-Kula-Rožaje. Metohijska grupa kontroliše i područje Laba, preko kojeg se krijumčari droga. Čak i da neki od pripadnika porodice bude uhapšen, klan se ne raspada, jer je organizovan u više nivoa. Ipak, svi putevi i poslovi se završavaju na severu Albanije.

Ali, iz svakog od ovih pravaca, "roba" ide ka Srbiji ili iz Srbije. Glavni kanal kontrolišu upravo Vučićevi "bezbednjaci" okupljeni oko korumpiranih kreatura iz "Srpske liste" i nekoliko "samostalnih" šefova kriminalnih klanova za sada lojalnih vladajućoj stranci u Srbiji.

Oliver Ivanović ih je, kažu, sve odreda poznavao. Svakoga pojedinačno. I znao je za sve njihove poslove. Narod u Kosovskoj Mitrovici se često ironično odnosio prema činjenici da Ivanović "ništa za sebe nije uradio", pa su mu mnogi savetovali da napusti Kosovo i ide za Beograd. Izgleda da je među onima koji su ga "savetovali" bilo i pripadnika raznih službi, zbog čega je on jednom izjavio: "…Prestaću da se bavim politikom kad ja budem hteo a ne kad oni kažu!"

Što se tiče Vučićeve propagande o "sreći i slozi na Balkanu" (iza koje stoji sreća i sloga kriminalnih klanova pod kontrolom vladajućih oligarhija) treba se pozvati na sto puta dokazanu istinu, da je Evropska unija predugo imala filozofiju da su takozavni "jaki lideri", poput Aleksandra Vučića u Srbiji, čuvari stabilnosti u regionu. Istina je na drugoj strani: Vučić svojom sumanutom politikom, permanentno destabilizuju i Srbiju i sve zemlje u njenom susedstvu.

Poznati politikolog sa Univerziteta u Lilu  (Francuska) Luik Tregor (Loic Tregoures), i izvrsni poznavalac Balkana, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže i da u Briselu niko nije dovoljno pošten da prizna da je proces proširenja već godinama zaustavljen i tvrdi da će "igra biti gotova" ukoliko se primanje novih članica u EU ne nastavi u mandatu sledeće Evropske komisije.

Trebalo bi onda da je jasno o čemu se radi! Ubistvo Olivera Ivanovića može da zaustavi ovaj proces i da dovede do ubrzane "federalizacije" EU i njenog konačnog zatvaranja. Jer, kome treba Balkan prepun mafije, ubistava i svakakvog zla?

EU se i do sada hranila "svežom krvlju" istočnih zemalja koje su skupo platile svoje romantične predstave o životu u ovoj zajednici. Ali, ako je takozvani Zapadni Balkan bio "poslednji zalogaj", onda je on nekome u Briselu stao u grlu.

Šta je američki Stejt department hteo da kaže upozorenjem svojim građanima "koji putuju na Kosovo" ili su već tamo? Ukoliko se očekuje nekakva pobuna Srba na severu Kosova, onda ona može biti usmerena samo protiv Vučićevih batinaša na terenu, eventualno protiv nezainteresovanosti međunarodnih institucija za uspostavljanje istinske pravne države u ovom regionu.

Ukoliko je vlada SAD izdala takvo upozorenje jer ima informacije da će neka poludela albanska filijala takozvane Islamske države krenuti u napad, onda je i tu sve jasno. SAD mogu da spreče nevolje ako hoće. Ako im trebaju žrtve, a ni to nije isključeno, jedna je već pala. Od čije ruke, čuće se.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ДИЈАЛОГОВАЊЕ КАО ЗАМЕНA ЗА РЕФЕРЕНДУМ О САГЛАСНОСТИ ЗА ФОРМИРАЊЕ ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ!??

17. новембра 2017. 1 коментар

 

Да је стварно желео да поштује заклетву дату над Уставом државе на чијем је челу, Вучић Александар из Чипуљића, сада на функцији Председника Србије, по доласку из Америке, више пажње би обратио на чињеницу да Резолуцијом 1244 УН нису повукле сувереност Србије над територијом Косова и Метохије, па то значи да решење о статусу Косова не може бити изнад тога и мимо тога, јер је и Уставом и Резолуцијом тако одлучено!!!

У члану 2. још важећег Устава Србије, између осталог пише и: "…. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." То важи и за Председника наше Отаџбине!!!

А и платформа владајуће странке СНС, у делу који се односи на Косово и Метохију, такође је предвидела референдум; осим ако Председник те странке не одлучи другачије!??

Референдумско питање би требало да гласи: „Сматрате ли Косово и Метохију територијом Републике Србије, и да ли сте против признања независности названу Република Косово“ ??

 

 

ТЕРЕТ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ9d

 

У таквом референдумском питању, био би садржан и став српског народа, да ли је сагласан да своју територију разгради, како би део територије Србије (заједно са нашим народом на којој живи, рудним богатством, имовину Србије и власништво над њом, међу које спадају и зграде пошта, школа, општина, путеви, мостови, високонапонски далеководи и репетиторски објекти, спортски објекти, станови, шуме,.. као и културну баштину, верске објекте СПЦ, итд, итд… ) поклони националној мањини Албанаца на КиМ (као националној мањини у Републици Србији по Уставу (чл.75. до 81.) и Резолуцији 1244, иако постоји држава Албанија као матична држава Албанаца)!!???

Одговором НЕ (на горње питање) у случају да се бројањем установи да је то став већине оних бирача који су изашли на референдум, значио би да је и та већина (у име и оних који нису изашли на референдум) сагласна и својом вољом одлучила да буде формирана и друга држава Албанаца на Балкану!

Таквим одговором би смо ми као грађани опрали и скинули одговорност са Вучић Александра, и легализовали сваки (по питањима КиМ) досадашњи губитнички потез њега као Председника Отаџбине (и ранијих власти), а своје име сврстали у срамни део српске издаје коју ће касније с гнушањем помињати и њихови (и наши??) потомци!!!!???

У таквом случају да НАРОД једне државе (без обзира на излазност) пристане да се својевољно одрекне дела своје територије зарад формирања друге државе у корист НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ, био би невиђен међународни преседан са несагледивим последицама по Србију (имајући у виду скривене жеље и аспирације осталих националних мањина-Мађара, Бошњака, Бугара, Румуна…), светски мир и поредак!!!!!

Такав преседан би се могао користити и на светском нивоу за правдање деловања сепаратистичких покрета, комадања држава и изазвање нових ратова!!?

А ако разуман део бирача буде одлучио да на референдумско питање одговори, (и бројањем се установи резултат) већином гласова ДА, онда треба одлуком Уставног суда све радње Власти после 2000-те год. прогласити неуставним!! Затим затражити расправу у УН са темом да мисија УНМИК није испунила мандат у потпуности и тражити замену снага у промењеном саставу (Кина, Индија, Швајцарска…).

После одбрамбеног рата против побуњеника на КиМ и агресора НАТО пакта, успело се обезбедити Резолуцијом 1244 СБ УН да се Косово и Метохија стави под управу УН и не отцепи!! Од тада па на овамо, све Власти у Србији су садејствовале Западу и Албанцима у продуженој агресији у успостављању независног „РКС-Косова без звездице“!!!

Сада се дошло пред завршни чин успостављања добросуседских односа, између осталог и због тога што, уз подршку власти у Србији, у Скупштину и Владу „Републике Косово без звездице“ улази Српска листа!?

А према Статуту "Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа ће деловати у складу са принципима политичког и правног деловања ГИ Српска Листа и преузеће сва права и обавезе проистекле из њеног досадашњег начина и облика деловања. Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа се региструје у складу са Законом о општим изборима бр. 03- Л/073 Републике Косово."

Такав статут и учешће Српске листе на последњим изборима у организацији косовских власти, има пуну подршку владајуће већине Скупштине и читавог државног руководства Србије, са циљем да се дā легитимитет властима косовских Албанаца, а супротно већ четири године изгласаној Резолуцији Народне Скупштине о принципима за политички разговор са институцијама Приштине!

Члан 112. Устава Србије показује да је Председник Србије изашао из своје надлежности!!! То Вучић (док је обављао дужност Председника Владе) ни Томи није дозволио, па су га зато навукли на крају да се слика у Бриселу, јер је, вероватно то спремао (Александар) за себе кад` буде постао Председник!!?

Па нису за џабе сви медији раније наглашавали: "Бриселски дијалог подиже се на председнички ниво: Све чешће се чују идеје да би дијалог Београда и Приштине требало да пређе на ниво председника. Управо у том формату замишљен је и сваки бриселски сусрет српске и “косовске” делегације.

То отвара питање шта тај ниво разговора доноси у односу на досадашње преговоре делегација, односно треба ли очекивати брже доношење тешких одлука.", због овога је, Вучић водио својевремено и Тому у Брисел, (мада није хтео ни његову кроки платформу да му сагледа у целости и извуче корисне елемене по нашу Отаџбину), да би омогућио вођење дијалога!

Зна Председник да је покретање референдума дефинисано чланом 108. Устава Србије, при чему је иницијално довољно да свега 100 хиљада бирача може да покрене његово расписивање (где чак и Бели Прелетачевић може сам да сакупи толико потписа док си рек`о пиксла) , а да не причамо о моћи и снази нашег народа (кад` то стварно жели) и патриотске, просрпске опозиције ван Парламента!!??

Зато је Председнику свих грађана и требала надмоћ у Скупштини како би онемогућио било какву расправу против његовог самовољног плана!!! Зна он да у члану 118. Устава пише: „Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика.
Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика.
Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.“

Заборавља се да је задњим ставом члана 182. Устава РС прописано да се територија АП не може мењати без сагласности њених грађана на референдуму!!!

Морамо да подсетимо да „Српски“ (??)државници после `99-те, на жалост воде продужену агресију кроз дијалог по бриселским ходницима и на маргинама скупова марионета, и сад` му се (Председнику Србије) упалила „Блер сијалицада пита Србију кроз дијалог, (у циљу добијања легитимитета за своје унапред донето (туђе или своје??) решење), а нема довољно велике мошнице да распише референдум!?? А резултати референдума као добитак или губитак, јесу када се освоји 50% плус 1 глас од укупног броја изашлих бирача (чл.203. Устава Србије)!!???? „…

Председник Србије позвао на дијалоговање, а приметно је да редом оцрњује и оне које није није позвао!!? Наш народ каже да је паметном човеку и комарац музика, па би заклетва над Уставом Србије и дословно поштовање одредби садржане у њему, био једини и најважнији задатак Вучић Александра на функцији коју обавља!!!

Управо зато се Александар Вучић (тренутно „најбољи лидер у региону Западног Балкана“ како му то умилно титрају бриселски мрсомуди), одлучио да баш он буде позван и тај који ће да скине њему страшан "терет" са Србије на путу без алтернативе, на кога се недавно и заклео пред народом!!?????

А можда му је једна од скривених жеља да се и он, као Вили Брант својевремено, окити и Нобеловом наградом за преседан у издаји отаџбине, па би му можда ту радосну сцену покварила заједничка слика са Тачијем окићеног Нобелом због „доприноса за мир“ у региону, и усхићеног због добитка за бриселским столом !!?

И на крају завршеног посла по жељама Запада, у знак захвалности косовских Албанаца што им је помогао да учврсте своју државу, није искључено да можа и по Вучићу назову неку аутостраду попут оне на правцу Урошевац-Гњилане!???

 

©Гето Србија

ОДРЖАВАЊЕ НА ВЛАСТИ: УЛЕПШАВАЊЕ СТВАРНОСТИ И ЕКОНОМСКА И ПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ!!?

16. августа 2017. Коментари су искључени

 

Швајцарска амбасада је у свом последњем, редовном извештају Министарству спољних послова од 28. маја упозорила да Србија улази у период економске, а самим тим и политичке нестабилности. Разлози за ово су, између осталог, константно сиромашење становништва.

Слична упозорења дају и други страни аналитичари, док Министарство спољних послова Немачке упозорава грађане своје земље да могу да постану жртве политички мотивисаног насиља, ако на улицама српских градова узму учешће у мирним анти-владиним протестима.

Александра Вучића сви описују као диктатора, кога привремено Запад подржава јер беспоговорно штити њихове геостратешке интересе, а оваква Србија, са Вучићем на челу, није интересантна ни за Русију, тврде страни аналитичари.

 

                        Милан Маленовић

ULEPSAVANJE SRPSKE STVARNOSTI

 

Слушајући овдашње политичаре како улепшавају стварност, неупућени посматрач са стране би могао да помисли како у Србији теку мед и млеко. Анализе и извештаји страних стручних служби, међутим, показују нешто сасвим друго.

Тако, на пример, немачка привредна комора (ИХК) упозорава на нерешене горуће проблеме са којима се један страни инвеститор суочава у Срби, и у свом извештају од 29. новембра 2016. јасно указује на опасност како „текуће санирање буџета носи са собом стални ризик од социјалних конфликта". Као слабости Србије ИХК износи „високу задуженост земље" и „високу незапосленост" . Такође се истиче и да је Србијазависна од сталног прилива новца из иностранства".

Швајцарска мабасада у Београду 28. маја 2017. послала је свом Министарству спољних послова доста детаљнији извештај од поменуте студије ИХК, у коме се износе, како се наводи, сталне структуралне слабости, правна несигурност због дугих судских поступака и „утицаја људи са стране", као и неефикасна и централизована администрација која је високо корумпирана.

Такође се указује и на хронично високу стопу незапослености и на ниска примања радника, због чега може доћи до социјалних тензија.

Немачко предузеће „Статиста ГмбХ", које спада у водеће статистичке институте у Европи, потврђује запажања швајцарске амбасаде, износећи податке о кретањима просечне плате у Србији у периоду од 2005. до 2015. године.

Плате су, по том извештају, расле све до 2013. године, истина од 2007. са умањеном стопом. Прве године у којој су напредњаци владали свих 12 месеци, односно 2013, долази до драстичног пада просечне реалне плате у односу на претходну годину за 1,9 одсто, а тај се тренд наставио и у 2014. (минус 1,7 одсто) и 2015. (минус 2,4 одсто).

Због смањења реалних плата, долази и до пада бруто друштвеног производа , што се, такође, види из извештаја „Статисте".

Од 2013. БДП у Србији у континуитету опада, а највећи пад је забележен 2015. године, када су почеле да се примењују драконске мере штедње наметнуте од стране Међународног монетарног фонда: у тој години је БДП износио 37,16 милијарди долара, док је само годину дана раније он био 44,21 милијарду долара. Од тада је бруто домаћи производ отприлике на истом нивоу, са готово незнатним повећањима (на крају 2016. је, по „Статисти" износио 37,74 милијарде долара).

Да су мере штедње, које по наређењу ММФ-а спроводи министар финансија Душан Вујовић  , погубне по српску привреду, сматра и швајцарска амбасада, која у извештају од 28. маја, као једну од константних структуралних слабости наводи и „прениска јавна улагања у односу на потребе".

Управо на ово су упозоравали економисти који желе добро Србији, а то је да ће сталним завртањем славине за буџетске инвестиције у једном тренутку српској привреди бити заврнута шија. Да би се повећао БДП, познато је сваком студенту економије, потребно је повећање јавних давања, у шта спада и повећање пензија, а и плата у јавном сектору.

Доскорашња Влада Алкесандра Вучића је јавност извештавала о висини страних инвестиција у 2016. години, али је прећутала одакле су све та средства долазила. По швајцарском извештају, наводни велики „пријатељи" и „богати инвеститори" са Истока, из Уједињених Арапских Емирата, прошле године су (уместо обећаних милијарди долара за „Београд на води", фабрику чипова или пољопривредно земљиште) у Србију уложили само 81,1 милион евра и тако се позиционирали тек на место број 10 листе највећих страних инвеститора.

Иако су укупна директна страна улагања 2016. износила две милијарде евра, Швајцарци указују на то да су она у односу на 2015. смањена за 1,6 одсто. Смањење заинтересованости инвеститора за Србију треба тражити управо у политици актуелне власти која уноси нестабилност, не само у Србију, већ и у цео регион.

Иако садашња власт преко својих медија јавност убеђује како у Европи и свету Вучића сматрају „гарантом сигурности и стабилности на Балкану", страни званични аналитичари тврде управо супротно.

Немачки институт „Фондација Хајнриха Бела", који је близак парламентарној странци „Зелених", у свом извештају од 13. септембра 2016. указује на то да се код свих балканских лидера појачава ратна реторика, али да је главни извор нестабилности у целом региону – Србија.

Немачки ИХК као разлог за дестабилизујућу улогу Србије види како унутрашње социјалне тензије, тако исто и замрзнути конфликт са такозваном Републиком Косово, док швајцарска амбасада искључиво указује на унутрашње проблеме. Немачко Министарство спољних послова иде и корак даље, па на свом званичном сајту индиректно оптужује српске власти да изазивају нереде у земљи.

МСП из Берлина преко свог званичног сајта упозорава туристе који би да посете Србију да избегавају јавне скупове. Како министарство истовремено сматра да је опасност од терористичких напада у нашој земљи још увек на ниском нивоу, јасно је да својим грађанима скреће пажњу на то да би учешћем на јавном скупу против актуелних власти могли да постану жртве од државе ангажованих батинаша, као што је то био случај са демонстрантима у Београду у време прве Вучићеве инаугурације.

Пошто је највећи генератор незадовољства у Србији катастрофално лоше економско стање становништва, у извештају швајцарске амбасаде од 28. маја уочљиво је страховање како би ситуација ове и наредне година могла додатно да се заоштри.

Швајцарци на страни 10 преносе прогнозу Међународног монетарног фонда да ће инфлација ове године достићи три одсто (у односу на 1,6 одсто 2016, односно 1,5 одсто у 2015. години), што ће уз задржавање пензија и плата у јавном сектору на садашњем нивоу довести до додатног осиромашења становништва.

Већ на другој страни свог извештаја, швајцарска амбасада као један од узрока сталне нестабилности Србије наводи и лошу демографску слику  и одлазак у иностранство на првом месту младих и високо образованих људи. Ово ће у веома кратком року довести до недостатка квалификоване радне снаге потребне озбиљним страним инвеститорима, док са друге стране значи да ће један радник у реалном сектору морати да издржава незапосленог, или једног запосленог у државном сектору, али и једног пензионера. Оваква ситуација ће довести до потпуног слома јавних финансија.

Све у свему, перспектива економске и укупне политичке ситуације у Србији, посматрано из угла страних, неутралних и стручних аналитичара, не изгледа ни мало ружичасто, посебно није онаква каквом власти желе да је представе. Јасно је да се Србији на првом месту пребацује што није спровела, па чак ни започела неопходне озбиљне и дубинске реформе државне администрације и правосуђа. У случају да курс Владе остане исти, што најављује нова премијерка Ана Брнабић, у најскорије време ће у нашој земљи доћи до немира, слажу се сви аналитичари.

 

       Клон Ким Џон Уна

 

Странци не само да ситуацију у Србији посматрају сасвим другачије од званичника у Београду, већ и самог Александра Вучића представљају онаквим какав он заиста јесте, упркос раширеној државној пропаганди како је он у иностранству, наводно, уважени саговорник.

У свом извештају, објављеном 13. септембра 2016. на сајту „Фондације Хајнрих Бел", Андреас Полтерман већ на самом почетку садашњег председника Србије назива „великим председавајућем партије и Фирером". За оне којима немачки језик није близак, назив „Партеиворситзендер" (председавајући партије) у оваквом контесту се искључиво користи за диктаторе из ере комунизма. Иста титула се додељује и севернокорејском владару Ким Џонг Уну.

Полтерман оцењује како је Вучић, убедивши западне лидере да је он не само спреман, већ и у стању да обузда снаге које би Србију да приближе Русији, од Брисела и Берлина добио награду која, између осталих, садржи и „великодушно толерисање ауторитаризма и злоупотребе власти".

Исто мишљење је изнето и у извештају од 21. марта 2016. Европском савету, који су написали други аутори под насловом „Ретурн то инстабилитy: Хоw мигратион анд греат поwер политицс тхреатен тхе Wестерн Балканс", где стоји: "Србијом и осталим балканским земљама влада ‘стабилократија’, односно то су аутократије у којима институције не значе ништа, већ је сва власт у рукама снажног лидера коме Запад помаже, јер служи његовим геостратешким интересима".

„Зелени" у немачком парламенту (Бундестагу) представљају једну од гласнијих опозиционих странака, али су део власти у многим савезним покрајинама Немачке. Када су последњи пут били на власти на савезном нивоу давали су министра спољних послова, Јошку Фишера.

Извештај Полтермана који су „Зелени" објавили на сајту Фондације коју су сами основали и коју воде, представља свакако и мишљење врхушке ове партије. Због тога је важно навести и разлоге које поменути аналитичар наводи због чега долази до појачане националистичке реторике у Србији, али и у неким другим балканским земљама, а то је потреба политичких елита да се манипулацијама масама одрже на власти упркос привреди и јавним финансијама у расулу и више него очигледног одсуства европске перспективе за ове земље.

И сам Полтерман упозорава да не сме да се понови грешка из 2003. и 2007. године када су у Европску Унију примљене Бугарска и Румунија, односно Хрватска, упркос чињеници што до тада, па чак ни до данас у тим земљама није био окончан процес демократизације.

Са Вучићем на челу, коначни је закључак који може да се изведе из Полтермановог чланка, Србија није ни близу основних европских вредности, као што су демократија и људска права, мада није сигурно ни да ли је она у оваквом стању интересантна за Русију, која се посматра као супарник ЕУ.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

КВАЗИ ИЗБОРИ – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ: НАМЕТНУТИМ СТАВОМ МАТИЦЕ, ПРУЖА СЕ ЛЕГИТИМИТЕТ СЕПАРАТИСТИЧКИМ ТЕЖЊАМА КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!??

10. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Предстојећи парламентарни сепаратистички избори на Косову и Метохији, у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића.

Мада Вучић упорно тврди да има подршку од 80 одсто Срба у покрајини, реалност на терену говори нешто друго. Вучићеви "лидери" и "лидерчићи" који предводе његову "Српску листу", углавном су корумпирани од стране Албанаца који не жале новац да их придобију за себе и своје циљеве, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић

DAVANJE LEGITIMITETA OTIMANJU OD SRBIJE1

 

Квази-изборе албанских сепаратиста на Косову и Метохији српски медији прате са скоро истом пажњом и на исти начин као и оне које расписује Скупштина Републике Србије иако се заснивају на потпуно супротстављеним, чак суштински непријатељским ставовима.

Начин на који се то чини, посебно у поплави једностраних информација, не дозвољава да се суштина олако сагледа. „Имам велики проблем да чак и пријатељима и рођацима у централној Србији објасним да ово нису „покрајински избори" већ квази-избори такозване „републике Косово" каже Добросав Добрић, противник учешћа у овом политичком лудилу.

Коју год страну, идеологију или политику да заступају, Срби у паралелном систему косовских Албанаца представљају фактор легитимитета сепаратистичких тежњи а такво деловање је директно у супротности са позитивним прописима Кривичног закона као и Устава Републике Србије. Ипак, многи су доведени у безизлано стање какво је до недавно било незамисливо чак и као потпуна фантастика.

Апсолутни отпор могућ је још једино на северу покрајине и ту су одлуку о неизласку на ове квази-изборе пре свих објавили представници Окружних одбора Српске радикалне странке на Косову и Метохији који су 15. маја одржали састанак на коме је то једногласно одлучено и „никоме није пало на памет да помене како би из неког разлога можда било добро да учествујемо" каже за Магазин Таблоид Добросав Добрић, председник Окружног одбора СРС за север КиМ.

„Наш је став јасан, ми смо увек били против учешћа Срба у институцијама такозване „републике Косово" јер сасвим је логично да учешће у тим институцијама значи и признавање тих институција. Оживљавањем и утемљењем те такозване „републике Косово" односно у даљој перспективи Велике Албаније не знам да ли ће бити места за српски народ на Косову и Метохији који се губи, нестаје, и чија је судбина крајње неизвесна" упозорава Добрић који додаје и да радикали са КиМ позивају српски народ да на тим тзв. „изборима" не учествује.

Ако је „Српска листа", коју је за потребе албанских сепаратиста са Косова и Метохије основао Александар Вучић, једина која „може да заштити интересе Срба на КиМ" онда би четири године њиховог рада требале да буду више него довољно да то и њихови резултати докажу, додуше они и заиста доказују како се радило све ово време објашњава Добрић и додаје:

„…Ништа од побољшања нисмо видели ни осетили, напротив, стање је све горе. Ти који учествују у тим институцијама се боре само за своје плате и чекове и само ко нема очи тај не види. Нетачни су сви наводи који указују да су они ту да би бранили интересе Републике Србије, напротив, они су изгласали Хашима Тачија за председника Косова, а сада причају како они нису Тачијеви Срби него су ‘они други’ Тачијеви Срби тако да је то једна страшна контрадикторност.

Добро би било да нико од Срба не учествује на тим квази-изобрима, нажалост, све то иде у другом правцу. Али важно је да се чује да нису сви Срби са КиМ истог мишљења, напротив, сигуран сам да најмање 90% Срба мисли исто као и ми али због притисака не смеју да искажу свој став. Народ је стварно преплашен а много утиче на њега и то што нема никога на Косову и Метохији ко би јавно устао и повео народ против њих".

А страх од јавног изношења супротног става од званичне политике Александра Вучића, која је пре велеиздајнички подухват него било каква политика, присутан је свуда. Према сазнањима Магазина Таблоид структуре блиске Вучићевој власти јо пре извесног времена задужиле су воје људе да непрестано прислушкују разговоре на јавним местима како би сазнали шта народ заиста мисли.

Неки од угоститељских објеката, у власништву људи блиских режиму, наводно су и озвучени. Иако нема потврде за то довољно говори чињеница што међу Србима то никога не изненађује, напротив. На централном Косову један Србин је позван на разговор и запрећено му је послом зато што је „негде рекао" оно што мисли.

Када се после неколико дана размишљања сетио где је то рекао и ко је могао да чује упитао је „доушника" како то може да ради да би му овај одговорио потпуно равнодушно „ех, да сам ја једини". Дневнице за тај „посао" су од 10 до 25 евра у зависности од „околности" и прибављених информација.

Они који такве „оперативце" шаљу на терен то чине како из сервилности према диктаторском режиму „избараног нам председника" тако и из страха за своје позиције и приграбљену власт на локалу. Након гашења српских институција на северу покрајине, од стане диктаторског режима у Београду, и сламања овог центра српског отпора, добијено је неколико милиона евра да се за потребе такозване „републике Косово" обнови инфраструктура исцрпљеног северног дела града. Тако је припремљена промена демографске структуре становништва.

Међу најдрастичнијим случајевима је породица Милић која је избачена из куће коју је уредно купила и за то имала оверен уговор јер се Албанац на основу старих документа јавио као власник што су новопостављени Срби без проблема прихватили као готову ствар.

У међуврмену је на интернету објављено како привремени орган  Косовске Митровице пружа услуге „исељавања нелегално усељених станара" што једино може да се односи на избегле Србе који су одлучили да неко боље време сачекају у напуштеним албанским становима.

Данас то изгледа јако наивно… Све су то, најгрубље приказано, резулати оних људи са српским именима, иако нису сви Срби јер ту има и Рома али и других, који су пришли Српској листи спремни на све зарад нешто личне користи и новца а пре свих председник привременог органа Косовска Митровица, Александар Спирић и албански градоначелник Горан Ракић.

Ситуацију се у другим општинама на северу КиМ разликује једино по значају самих општина. Тако је Звечан, због близине Косовске Митровице, донекле запостављен али се ни овдашњи чиновници не жале, за сада. Од политичких резултата најкрупнији им је тај што су по први пут у историји у рад општинске администрације укључили двојицу „албанских одборника" иако чак ни по њиховим законима немају право на та места с обзиром на број Албанаца који у овој општини живи. Такође, ова општина је од Срба до сада дала два „министра" у такозваној „Влади" албанских сепаратиста.

Лепосавић одудара утолико што Јаблановићи, отац и син, су једини који држе власт на локалу а који су кроз Вулинов Покрет социјалиста успели да за себе макар једну општину истргну из контроле Вучићевих људи. Афере чији је повод увек била контрола новца који стиже од шиптарских сепаратиста достизале су државне размере.

Не тако давно брат Александра Јаблановића је ухапшен када је службеним аутомобилом регистарских таблица Владе Србије превозио наркотике што би у свакој иоле правној држави открило читав ланац кријумчара међу државним службеницима. У Србији је проблем једино то што су криминалци на свим владајућим позицијама.

Јаблановић се прочуо и када је преко њега Харадинај дао новац (100.000 евра) београдском режиму за обезбеђивање политичке подршке коју је Вучић већ почео да најављује. Он је оптужен да је пробао да руши листу „Српска" а онда је 15. маја основао своју странку.

У том подухвату Александар Јаблановић је од албанских власти два дана касније „подржан" са 843.000 евра што је додатни фактор нервозе врха српске власти који сада мора да дели ону суму новца на коју је на крају рачунао.

Албанској страни је битно да на њиховим изборима учествују Срби а ко ће од њих то да буде, потпуно им је свеједно јер они преговарају „на свој начин". Тај метод описују и браћа Вуловић из Зубиног Потока (Српска листа, тј. СНС). Како сами тврде, кад се састају са Албанцима постало им је уобичајено да се на столу нађе повећа кеса новца из које их Албанци, као голубове у парку, кљукају штосевима новчаница док се не постигне „договор".

Вуловићи су највише усредсређени на одржавање личних веза и стварање прилика за што повољније пословање њихових фирми од којих је „Колашин превоз" најрентабилнија а захваљујући ангажману у „листи Српска" успоставили су апсолутни монопол што је друге српске превознике довело на руб опстанка. Још један показатељ бриге за српски народ.

Против изласка и за бојкот сепаратистичких избора изјаснио се и покрет „Отаџбина са седиштем у Косовској Митровици у чијем се председништву налазе др Марко Јакшић и независни посланик Славиша Ристић а који су јавно за паљење просторија тог Покрета у Косовској Митровици окривили Александра Вучића и прогласили га за одговорног уколико се њима и њиховим „породицама нешто деси".

„Предстојећи парламентарни сепаратистички избори у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића у јужној српској покрајини. Право је чудо да власт у Београду, која се хвали подршком више од 80% Срба оствареним на изборима у јужној српској покрајини, не успева да на практичан начин уреди политички живот Срба на Косову и Метохији" примећују из овог Покрета.

Премијер, и у исто време и председник Републике Србије, Александар Вучић дословце каже да је само његова „Српска листа" патриотска док су осталих пет издајничке.

То звучи доста необично знајући да је управо „Српска листа" са њеним творцем Александром Вучићем потписала Бриселски споразум који је највећи акт националне издаје потписан икад у историји српског народа.

Ако је „Српска листа" патриотска какве ли су тек издајничке?" питају се у Народном покрету „Отаџбина".

Ни Метохија, данас готово без Срба изузев села око Клине и Гораждевца у коме још увек опстају, није успела да се отргне контроли СНС-а. Они малобројни, углавном старци, одличан су „материјал" за медијску промоцију Срба у албанским институцијама који на патњи свог народа убирају прекопотребне поене како за себе тако и за нову „државу" којој служе. Па чак и у том крају запошљавање и додела социјалне или хуманитарне помоћи зависе искључиво од чланства у СНС-у па и по цену исељавања преосталих Срба, о чему постоје и видео записи!

Недалеко одатле налази се Сиринићка Жупа са Брезовицом као још једним већим центром у коме су Срби донедавно чинили завидну већину, док представници „Српске листе" тј., СНС-а нису преузели власт.

Најновија пљачка Брезовице, која је према наводима из више извора чак и Марку Ђурићу донела још један стан у Београду а ни Вучић нема на шта да се пожали, додатно је осилила ионако бахатог градоначелника (при албанским институцијама) Братислава Николића који власт држи у рукама заједно са својим братом (!), уз већ стандардне претње и уцене најугроженијих Срба.

Горан М. са Брезовице је само један од Срба дубоко разочараних оваквим бахаћењем представника власти против којих нема коме да се пожали а који у народу немају баш никакав ауторитет, напротив.

„На листи коју је „Српска" из овог краја пријавила налази се и Саша Милосављевић звани “Коска“. Просто, он је љубитељ нерада и хедонистичког живота. Сам говори да је у ове квази-институције ушао искључиво због новца, привилегија и свега осталог што доноси добро плаћена издаја свог народа.

Јасмина Живковић је кћи отетог професора Пауна Живковића за кога се сматра да је био једна од жртава трговине људским органима. Кћи се није либила да буде у власти са главноосумњиченим за нестанак и вероватно трагичну смрт њеног оца. Бог нека јој прости. Ето, то су људи за које Београд тврди да ће најбоље штитити српске интересе на Косову" укратко резмира Горан у разговору за Магазин Таблоид.

Исто је и у Косовском Поморављу, где посебно доминира тренд протеривања Срба од стране њихових „представника" који ће преостали српски народ на КиМ довести до потпуног нестајања убеђен је Бошко Б. из овог краја и додаје:

„…Не знам много о учешћу досадашње "Српске листе" јер се овде у Косовском поморављу није осетила никаква добробит. Ми одавде нисмо имали представника. Те њихове активности су се односиле на Косовску Митровицу, Грачаницу и Штрпце.

Овде су подршку добијали наметнути елементи попут Милоша Филића, о коме сте већ писали, и Бранислава Здравковића, начелника Школске управе Ранилуг. Ђурић је још подржавао Сретена Ивановића у Новом Брду, писали сте и о његовим марифетлуцима.

Филић је на власт у школама довео оне дилере цигарета и дроге Јадранку Васић, њеног супруга Негована Васића и брата Дејана Николића – Буџу који су овде запослили стотине ‘наставника’ и тако уништили школе. Брига њих за школе, они су створили позамашну гласачку машину. Сад ће багра да гласа за ‘Српску листу’ која ће да нас докусури.

Здравковић је стари СПС кадар, невиђена џукела која је положај искористила да запосли своја три сина. Контролисао је целокупно образовање и крао новац од превоза ученика са ‘Колашин превозом’. Пратим сад како Ђурић, Вулин и остала багра плаше овај хипнотисани народ Харадинајем.

Као Харадинај ће да направи војску а гле, Српска листа (читај СНС) ће их зауставити. Дакле, ако у ту ‘косовску скупштину’ уђе неки други Србин он ће прећи на Харадинијеву страну а представници Српске листе неће. А заправо они ће бити Вучићеве пудлице које ће му јести из руке и гласати онако како им он каже.

Мислим да њима не одговарају Срби који би ушли у тзв ‘Скупштину Косова’ и размишљали својом главом’…Учешће Срба у косовским институцијама је прави тамни вилајет. Не ваља ни кад се учествује а не ваља и кад се не учествује. КиМ не можеш да посматраш као целину.

Другачија је ситуација у Косовској Митровици од оне у Грачаници, Поморављу или Штрпцу. Због тога би држава Србија требала да има селективну политику према различитим деловима КиМ али, која Србија?

Па, видиш шта ради онај с ума сишавши идиот Вучић? Он враћа Гашића на власт, планира ону лезбејку Хрватицу за премијера…А погледај јој имовинску карту. Пребогата је. Да ли нормалним радом може да се згрне толико богатство? Наравно да не може. Само криминал то може да омогући.

Сад ће криминална клика буквално да уништи целу Србију. Кога брига за КиМ? Вучић и његове слуге буквално раде за Харадинаја. Који српски политички субјект има програм? Нико. Њихов програм је програм СНС- а, програм лажи и превара. А хипнотисана гомила ће да блеји и гласа. Нема нама нормалнима опстанка…"

За четири године активне политике према КиМ политика Александра Вучића је толико учинила да Срби по први пут не могу да направе изборе са резултатом који би био у корист српске државе!

У Грачаници од 1999. године живи Бранислав Марковић, протеран из Приштине. Веровао је да је Србима могуће да се организују и себи обезбеде опстанак, наравно уз подршку државе Србије. После свега данас је приморан да сам покуша да учини било шта како би макар успорио пропаст у коју српски народ гура Вучићев режим. Пришао је једној од овдашњих странака одлучан да кандидатима „Српске листе" ускрати сву политичку моћ коју буде могао о чему говори за Магазин Таблоид.

Народ је обогаљен и осиромашен, са 15000 динара издржава десеточлану порододицу а са друге стране су градоначелници косовских и српских институција и функционери “Српске“ који су поред српских плата ставили своје жене и рођаке и на косовске ваучере па се хвале како носе доњи веш, то јест гаће, које коштају 75 Евра.

Болнице без завоја, шприцева и обичних рукавица, лекови само за одабране који могу да плате, тоалети по школама препуни, наставници неписменији од ђака. Они који су без посла остаће без посла они који имају много пара имаће још више и то је крајњи продукт свега. Нико ништа није урадио до сада, нема никаквих дешавања осим оних што приреди Канцеларија за КиМ, влада апсолутна апатија" став је Марковића са којим се слажу сви осим оних блиских властима чији представници ни једном нису поменули неопходност повратка Срба у урбане средине из којих су протерани тако да се под „бољим условима" увек подазумевају умишљене олакшице живота у руралним и изолованим срединама.

Слобода говора и кретања помиње се искључиво у контексту албанског експанзионизма на север покрајине. Приче о запошљавању увек су креирање прилике за новим додатним радним местима уског круга рођака и интересних пријатеља:

„Сетили су се да спомену младе и незапосленост тек након четири године, онда када су се расписали избори. Та деца којој обећавају посао су њихови рођаци, деца пријатеља, комшије али то им не смета да их и даље лажу.

Бранимир Стојановић (заменик албанског тзв. „премијера" Косова, члан СНС) осим што је излагао народ да ће да доведе неке Грке и запосли 200 људи у 2014-ој а никад није, сада је излагао народ да ће опет да запосли још 200 људи ове године а наравно никада неће – не зато што не жели већ зато што не зна и што нема појма ни о чему и то потврђују његови „резултати" после неколико година проведених у тој власти!

Ишчекивање које траје 18 година не нуди решење већ се назире крај свега овога о коме се и плашим да размишљам. Оно што ми даје храброст и вољу да се не предам и борим јесте Косовска историја и голгота српског народа на КиМ па и судбина коју је Србија доживела кроз Косово.

Па зар има смисла оставити све ово иза себе тек тако? Косово је данас постало перон број 1 који на коме народ чека воз који ће их одвести према северу што пре Једноставно смо гурнути у све ово и нема нам повратка назад. Или ће да остану ови из Српске сами на власти а народ побећи одавде или ће народ остати без њих. Зато сам и решио да се по први пут у животу кандидујем на било којим изборима и пришао једној од странака. Спремио сам своју листу али немам пара ни за уплату ни за гориво, плакате"…

Више није једноставно чак ни учествовати на сепаратистичким изборима јер свесни свог учинка актуелни властодршци на сваки начин покушавају да обезбеде себи подршку, а тиме и Вучићевом режиму до сада најкооперативнијем у снисхођењу према албанском сецесионизму. Марковићу овдашњи Срби све чешће шаљу информације о притисцима који се врше.

„Директори који прете људима како и за кога да гласају су они који покушавају да замажу свој нерад и своје незнање. Управо сам добио жалбу да директор О.Ш “Десанка Максимовић“ извесна Јадранка Васић прети отказом радницима који не желе да гласају за „Српску" или на терену протежирају неку другу опцију.

У томе се позива на Министра просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије, Младена Шарчевића и тврди како је лично Шарчевић звао и наложио овакав приступ" огорчено описује Марковић тортуру која се над Србима спроводи објашњавајући још и корен и узроке таквог понашања.

„…Оно чега се Београдски режим у ствари уплашио није листа људи која ће да гласа за Војску Косова већ која ће да се побуни против издајничке политике коју води Влада Србије. Оно чега се Београдски режим уплашио јесте група људи која сме да их погледа у очи и која неће да понизно прати издају Косова коју спроводе већ дуже време. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу група Косоваца која ће да одбије позив да у Београд седне са онима који су их издали. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу у ствари Срби са Косова и Метохије!" каже он.

Ниједан учесник било ког система не може средствима тог система да га озбиљно угрози. Тако ни Срби у такозваним „институцијама" сепаратсита са КиМ, нажалост, на општем плану не могу да учине ништа битно другачије од онога што је тај систем намерио да учини. Неки од будућих учесника су се на тај корак одлучили не ради бављења политиком већ у покушају да спрече своје потпуно пропадање у које их гура баш Вучић под паролом како Срби треба сами да одлучују о својој судбини.

И у тренутку када Срби, много више него раније, раде баш оно што Вучић говори, он постаје забринут! У чему је сада проблем? Одговор се можда крије у изјави од првог фебруара ове године када је Николић, што је касније и Вучић потврдио, у Бриселу рекао да су „Албанцима дали све што су тражили"  и да више немају шта да им дају осим независности. Биће да се Вучић уплашио да би неко могао изненада да му поремети планове у „заокруживању политике" према Косову и Метохији.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: