Архива

Posts Tagged ‘vujovic’

ОДРЖАВАЊЕ НА ВЛАСТИ: УЛЕПШАВАЊЕ СТВАРНОСТИ И ЕКОНОМСКА И ПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ!!?

16. августа 2017. Коментари су искључени

 

Швајцарска амбасада је у свом последњем, редовном извештају Министарству спољних послова од 28. маја упозорила да Србија улази у период економске, а самим тим и политичке нестабилности. Разлози за ово су, између осталог, константно сиромашење становништва.

Слична упозорења дају и други страни аналитичари, док Министарство спољних послова Немачке упозорава грађане своје земље да могу да постану жртве политички мотивисаног насиља, ако на улицама српских градова узму учешће у мирним анти-владиним протестима.

Александра Вучића сви описују као диктатора, кога привремено Запад подржава јер беспоговорно штити њихове геостратешке интересе, а оваква Србија, са Вучићем на челу, није интересантна ни за Русију, тврде страни аналитичари.

 

                        Милан Маленовић

ULEPSAVANJE SRPSKE STVARNOSTI

 

Слушајући овдашње политичаре како улепшавају стварност, неупућени посматрач са стране би могао да помисли како у Србији теку мед и млеко. Анализе и извештаји страних стручних служби, међутим, показују нешто сасвим друго.

Тако, на пример, немачка привредна комора (ИХК) упозорава на нерешене горуће проблеме са којима се један страни инвеститор суочава у Срби, и у свом извештају од 29. новембра 2016. јасно указује на опасност како „текуће санирање буџета носи са собом стални ризик од социјалних конфликта". Као слабости Србије ИХК износи „високу задуженост земље" и „високу незапосленост" . Такође се истиче и да је Србијазависна од сталног прилива новца из иностранства".

Швајцарска мабасада у Београду 28. маја 2017. послала је свом Министарству спољних послова доста детаљнији извештај од поменуте студије ИХК, у коме се износе, како се наводи, сталне структуралне слабости, правна несигурност због дугих судских поступака и „утицаја људи са стране", као и неефикасна и централизована администрација која је високо корумпирана.

Такође се указује и на хронично високу стопу незапослености и на ниска примања радника, због чега може доћи до социјалних тензија.

Немачко предузеће „Статиста ГмбХ", које спада у водеће статистичке институте у Европи, потврђује запажања швајцарске амбасаде, износећи податке о кретањима просечне плате у Србији у периоду од 2005. до 2015. године.

Плате су, по том извештају, расле све до 2013. године, истина од 2007. са умањеном стопом. Прве године у којој су напредњаци владали свих 12 месеци, односно 2013, долази до драстичног пада просечне реалне плате у односу на претходну годину за 1,9 одсто, а тај се тренд наставио и у 2014. (минус 1,7 одсто) и 2015. (минус 2,4 одсто).

Због смањења реалних плата, долази и до пада бруто друштвеног производа , што се, такође, види из извештаја „Статисте".

Од 2013. БДП у Србији у континуитету опада, а највећи пад је забележен 2015. године, када су почеле да се примењују драконске мере штедње наметнуте од стране Међународног монетарног фонда: у тој години је БДП износио 37,16 милијарди долара, док је само годину дана раније он био 44,21 милијарду долара. Од тада је бруто домаћи производ отприлике на истом нивоу, са готово незнатним повећањима (на крају 2016. је, по „Статисти" износио 37,74 милијарде долара).

Да су мере штедње, које по наређењу ММФ-а спроводи министар финансија Душан Вујовић  , погубне по српску привреду, сматра и швајцарска амбасада, која у извештају од 28. маја, као једну од константних структуралних слабости наводи и „прениска јавна улагања у односу на потребе".

Управо на ово су упозоравали економисти који желе добро Србији, а то је да ће сталним завртањем славине за буџетске инвестиције у једном тренутку српској привреди бити заврнута шија. Да би се повећао БДП, познато је сваком студенту економије, потребно је повећање јавних давања, у шта спада и повећање пензија, а и плата у јавном сектору.

Доскорашња Влада Алкесандра Вучића је јавност извештавала о висини страних инвестиција у 2016. години, али је прећутала одакле су све та средства долазила. По швајцарском извештају, наводни велики „пријатељи" и „богати инвеститори" са Истока, из Уједињених Арапских Емирата, прошле године су (уместо обећаних милијарди долара за „Београд на води", фабрику чипова или пољопривредно земљиште) у Србију уложили само 81,1 милион евра и тако се позиционирали тек на место број 10 листе највећих страних инвеститора.

Иако су укупна директна страна улагања 2016. износила две милијарде евра, Швајцарци указују на то да су она у односу на 2015. смањена за 1,6 одсто. Смањење заинтересованости инвеститора за Србију треба тражити управо у политици актуелне власти која уноси нестабилност, не само у Србију, већ и у цео регион.

Иако садашња власт преко својих медија јавност убеђује како у Европи и свету Вучића сматрају „гарантом сигурности и стабилности на Балкану", страни званични аналитичари тврде управо супротно.

Немачки институт „Фондација Хајнриха Бела", који је близак парламентарној странци „Зелених", у свом извештају од 13. септембра 2016. указује на то да се код свих балканских лидера појачава ратна реторика, али да је главни извор нестабилности у целом региону – Србија.

Немачки ИХК као разлог за дестабилизујућу улогу Србије види како унутрашње социјалне тензије, тако исто и замрзнути конфликт са такозваном Републиком Косово, док швајцарска амбасада искључиво указује на унутрашње проблеме. Немачко Министарство спољних послова иде и корак даље, па на свом званичном сајту индиректно оптужује српске власти да изазивају нереде у земљи.

МСП из Берлина преко свог званичног сајта упозорава туристе који би да посете Србију да избегавају јавне скупове. Како министарство истовремено сматра да је опасност од терористичких напада у нашој земљи још увек на ниском нивоу, јасно је да својим грађанима скреће пажњу на то да би учешћем на јавном скупу против актуелних власти могли да постану жртве од државе ангажованих батинаша, као што је то био случај са демонстрантима у Београду у време прве Вучићеве инаугурације.

Пошто је највећи генератор незадовољства у Србији катастрофално лоше економско стање становништва, у извештају швајцарске амбасаде од 28. маја уочљиво је страховање како би ситуација ове и наредне година могла додатно да се заоштри.

Швајцарци на страни 10 преносе прогнозу Међународног монетарног фонда да ће инфлација ове године достићи три одсто (у односу на 1,6 одсто 2016, односно 1,5 одсто у 2015. години), што ће уз задржавање пензија и плата у јавном сектору на садашњем нивоу довести до додатног осиромашења становништва.

Већ на другој страни свог извештаја, швајцарска амбасада као један од узрока сталне нестабилности Србије наводи и лошу демографску слику  и одлазак у иностранство на првом месту младих и високо образованих људи. Ово ће у веома кратком року довести до недостатка квалификоване радне снаге потребне озбиљним страним инвеститорима, док са друге стране значи да ће један радник у реалном сектору морати да издржава незапосленог, или једног запосленог у државном сектору, али и једног пензионера. Оваква ситуација ће довести до потпуног слома јавних финансија.

Све у свему, перспектива економске и укупне политичке ситуације у Србији, посматрано из угла страних, неутралних и стручних аналитичара, не изгледа ни мало ружичасто, посебно није онаква каквом власти желе да је представе. Јасно је да се Србији на првом месту пребацује што није спровела, па чак ни започела неопходне озбиљне и дубинске реформе државне администрације и правосуђа. У случају да курс Владе остане исти, што најављује нова премијерка Ана Брнабић, у најскорије време ће у нашој земљи доћи до немира, слажу се сви аналитичари.

 

       Клон Ким Џон Уна

 

Странци не само да ситуацију у Србији посматрају сасвим другачије од званичника у Београду, већ и самог Александра Вучића представљају онаквим какав он заиста јесте, упркос раширеној државној пропаганди како је он у иностранству, наводно, уважени саговорник.

У свом извештају, објављеном 13. септембра 2016. на сајту „Фондације Хајнрих Бел", Андреас Полтерман већ на самом почетку садашњег председника Србије назива „великим председавајућем партије и Фирером". За оне којима немачки језик није близак, назив „Партеиворситзендер" (председавајући партије) у оваквом контесту се искључиво користи за диктаторе из ере комунизма. Иста титула се додељује и севернокорејском владару Ким Џонг Уну.

Полтерман оцењује како је Вучић, убедивши западне лидере да је он не само спреман, већ и у стању да обузда снаге које би Србију да приближе Русији, од Брисела и Берлина добио награду која, између осталих, садржи и „великодушно толерисање ауторитаризма и злоупотребе власти".

Исто мишљење је изнето и у извештају од 21. марта 2016. Европском савету, који су написали други аутори под насловом „Ретурн то инстабилитy: Хоw мигратион анд греат поwер политицс тхреатен тхе Wестерн Балканс", где стоји: "Србијом и осталим балканским земљама влада ‘стабилократија’, односно то су аутократије у којима институције не значе ништа, већ је сва власт у рукама снажног лидера коме Запад помаже, јер служи његовим геостратешким интересима".

„Зелени" у немачком парламенту (Бундестагу) представљају једну од гласнијих опозиционих странака, али су део власти у многим савезним покрајинама Немачке. Када су последњи пут били на власти на савезном нивоу давали су министра спољних послова, Јошку Фишера.

Извештај Полтермана који су „Зелени" објавили на сајту Фондације коју су сами основали и коју воде, представља свакако и мишљење врхушке ове партије. Због тога је важно навести и разлоге које поменути аналитичар наводи због чега долази до појачане националистичке реторике у Србији, али и у неким другим балканским земљама, а то је потреба политичких елита да се манипулацијама масама одрже на власти упркос привреди и јавним финансијама у расулу и више него очигледног одсуства европске перспективе за ове земље.

И сам Полтерман упозорава да не сме да се понови грешка из 2003. и 2007. године када су у Европску Унију примљене Бугарска и Румунија, односно Хрватска, упркос чињеници што до тада, па чак ни до данас у тим земљама није био окончан процес демократизације.

Са Вучићем на челу, коначни је закључак који може да се изведе из Полтермановог чланка, Србија није ни близу основних европских вредности, као што су демократија и људска права, мада није сигурно ни да ли је она у оваквом стању интересантна за Русију, која се посматра као супарник ЕУ.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

16. новембра 2015. Коментари су искључени

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

EVROPEJCI BEZ SRBIJE2

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: