Архива

Posts Tagged ‘finansijski’

MEDICINA KAO TRGOVINA: STRANI DAVAOCI DONACIJA А FINANSIJSKI INTERES DOMAĆEG ZDRAVSTVA SU PARE OD PROVIZIJE!!?

27. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Da bi zaradili proviziju koju plaćaju farmaceutske kuće, naši lekari prepisuju i lekove koji pacijentu ne trebaju, kao i one koji su štetni. Ministarstvo zdravlja se ne bavi takvim "sitnicama", jer njegovi čelnici zarađuju milione evra godišnje od uvoza tih lekova.

Novousvojenim pravilnikom predviđena je vakcinacija celokupnog stanovništva, a oni koji to prežive biće bolesni, ludi i neplodni.

 

                         Milan Malenović

NA PLATNOM SPISKU FARMAKOMAFIJE

 

U Srbiji je na snazi uzbuna zbog straha od predstojeće epidemije malih boginja, a kao žarište i rasadnik klica navodi se Kosovo gde je, navodno, izuzetno niska stopa vakcinisanja. Realni izveštaji, lišeni ostrašćenosti i ličnih interesa, pokazuju sasvim drugu sliku.

Od petoro do sada zaraženih na severu Kosova i Metohije, njih četvoro je prethodno primilo vakcinu, dok se vakcinalni status petog pacijenta ne zna. Ovo su rezultati analiza rađenih u beogradskom institutu „Torlak" .

U ostatku Srbije u trenutku kada nastaje ovaj članak zabeležen je 41 slučaj malih boginja što je deo stručne javnosti proglasio početkom kataklizme i epidemije mitskih razmera.

Sa druge strane, svakog dana u Srbiji u proseku jedno dete oboli od raka, a od ove bolesti prosečno jedno dete umre svake nedelje. O ovome se ne govori, bar ne na onaj način kao o malim boginjama, jer farmaceutskim kućama se daleko više isplati (neuspešno) lečenje od karcinoma, nego njegova prevencija.

Pri tome jedna doza terapije košta najmanje 10.000 dinara, a prodaju se lekovi koji u najboljem slučaju usporavaju bolest, neki nemaju nikakvo dejstvo, a postoje i oni koji izazivaju rak.

Prvi slučajevi malih boginja na Kosovu i Metohiji dijagnostfikovani su još u junu mesecu, ali se histerija oko navodne epidemije u Srbiji pojavila tek u oktobru.

Razlog za ovo je činjenica da su u međuvremenu kupljene nove vakcine, pa je Ministarstvo zdravlja odlučilo da krene u njihovu masovnu prodaju, pošto od svake prodate vakcine lekari i zaposleni u Ministarstvu imaju proviziju.

Medicina je sve manje lečenje, a sve više trgovina koja na globalnom nivou obrće hiljade milijardi dolara godišnje. Posle vojne industrije, ovo je najprofitabilnija privredna grana.

U prilog tezi da se potencira prodaja onih lekova koji donose dobit, a ne onih koji zaista i leče, govore podaci sa nedavno održanog seminara „Pedijatrijski dani" čiji je pokrovitelj bila farmaceutska kuća Glaxo Smith Kline (GSK), poznata po tome što proizvodi i prodaje dečije vakcine poznate pod nazivom MMR.

Od ukupno 110 pristigla naučna rada čak osam se odnosilo na vakcinaciju spornim vakcinama i oni su svi pročitani u udarnom terminu prvog dana, dok su samo dva posvećena raku kod dece, a nijedan se nije odnosio na leukemiju. Farmako-mafiji se ne isplati prevencija i izlečenje od raka, jer je smrt za njih unosnija.

Krajem oktobra u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu bili su organizovani „Psihijatrijski dani" čiji je sponzor, takođe, bio GSK  koji je na ulazu u dvoranu postavio štandove za deljenje prigodnih poklona i reklamnog materijala. Nijedno predavanje se nije odnosilo na neku novu metodu lečenja, već su sva glorifikovala poznate preparate sponzora. Po rečima jednog od učesnika bila je to „parada sponzorstva i kiča".

U časopisu „Toscana Medica", regionalnom italijanskom mesečniku o zdravlju, moglo se pročitati da su toskanske vlasti sklopile ugovor sa regionalnim lekarima o novčanim iznosima koji im se svake godine isplaćuju za izvršeno vakcinisanje pacijenata: po 15 evra za svako vakcinisanje (monovalentnim ili viševalentnim vakcinama), te povrh toga po 1.000 evra za postignute posebne ciljeve u pogledu stope vakcinisanja.

Naše Ministarstvo zdravlja ne objavljuje ovakve podatke, ali je javna tajna da i lekari, ali i zaposleni u Ministarstvu i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje imaju finansijski interes da se staraju da što je moguće više dece primi vakcine, ali i da se prepisuju neretko potpuno nepotrebni lekovi.

Najniža nagrada je plaćanje troškova za učešće na nekom od simpozijuma koje organizuju farmaceutske kuće, oni sa boljom prodajom imaju pravo da prilože i „naučni rad", odnosno da održe referat koji se nagrađuju sa između 300 i 500 evra.

Najmanje 1.000 evra za svoja predavanja dobija Slavica Đukić Dejanović, kolika je, otprilike, i „tarifa" nekog od zaposlenih u Ministarstvu ili RFZO, kao i onih koje preporuči ministar Zlatibor Lončar, odnosno neki od državnih sekretara u Ministarstvu zdravlja, s tim što takvi predavači polovinu honorara dele sa onim ko ih je preporučio.

Stotine hiljada evra se na ovaj način slivaju godišnje u ruke ministra Lončara i njegovih najbližih saradnika. Kako bi povećali sopstvene prihode, ali i smrtnost stanovništva, u Ministarstvu su odlučili da uvedu obaveznu vakcinaciju svih stanovnika Srbije.

Krajem septembra usvojen je novi Pravilnik o imunizaciji koji etapno stupa na snagu počev od 30. septembra 2017. On predviđa obavezni pregled vakcinalnog kartona pri prijemu u bilo koju državnu instituciju, kao što su predškolske ustanove, škole, fakulteti, ali i kod prijema u bolnicu!?

U slučaju da neko nije vakcinisan i da na prijemu odbije vakcinisanje biće odmah udaljen. Od 2020. svi radnici u zdravstvenim ustanovama, računajući i čistačice, moraće da budu vakcinisani raznim vakcinama, pa i onom ozloglašenom MMR.

Na ovaj način će ministar i njegovi najbliži saradnici godišnje na osnovu provizija za uspešnu prodaju vakcina dobijati više od pet miliona evra.

MMR vakcina, koja je obavezna nije bezbedna, i sve je više dokaza da izaziva nepoželjne efekte, kao na primer autizam, pa čak i smrt. U poverljivom izveštaju GSK-a od 16. decembra 2011. (potpisali kao autor Vanesa Koremans, naučnik za bezbednost, i revizor dr Feliks Arelano, MD), a do koga je došla redakcija Magazina Tabloid (iako je on namenjen isključivo nadzornim službama GSK-a) navodi se kako ne može da se isključi mogućnost da je MMR vakcina izazivač ili u najmanju ruku okidač autizma.

I u srpskom „Farmakoterapijskom vodiču za primarnu zdravstvenu zaštitu" iz 2014. nalazio se dokument „Autizam, farmakoterapijski protokoli" sa tabelom u kojoj se navode uzročno – posledične veze između različitih bolesti i određenih vakcina. Za MMR se tvrdilo kako izaziva autizam.

Ubrzo je ova stranica skinuta na urgenciju ministra Lončara. Ipak, savesni medicinski stručnjaci su kompletan Vodič sačuvali u memorijama svojih računara i prosledili našoj redakciji.

U više sudskih slučajeva u Sjedinjenim Američkim Državama (kao na primer u slučaju Said Modžabi i Parivaš Vahabi protiv Sekretara zdravlja, Vrhovni sud SAD, broj 06-227 V, presuda od 3. septembra 2009.) dokazana su neželjena dejstva MMR vakcine .

Lobisti proizvođača vakcina najčešće se pozivaju na stav američke državne institucije „Center for Disease Control and Prevention" („Centar za kontrolu zaraza i prevenciju" – CDC) kako ne postoje dokazi da je MMR uzročnik ili okidač autizma. Ovo mišljenje je zasnovano na radovima danskog istraživača Pola Torsena, koji je izričito negirao bilo kakvu povezanost vakcine i pomenute bolesti.

U međuvremenu je Torsen postao veoma tražena ličnost. Traži ga i Interpol zbog optužbe koju je protiv njega podigao sam CDC da ih je prevario za milion dolara. Toliko o moralnim kvalitetima lobista obavezne vakcinacije.

Glavni zagovornik vakcinisanja u Srbiji je dr Zoran Radovanović , poznat, između ostalog, i po tome što je svojevremeno žustro zastupao tezu kako osiromašeni uranijum kojim su nas američki bombarderi zasipali tokom agresije 1999. neškodljiv – još malo pa dobar za zdravlje.

Ako obični predavači na simpozijumima na kojima se promovišu lekovi sponzora za jedno predavanje dobijaju i po 1.000 evra, pitanje je koliko para za svoje piskaranje po novinama i društvenim mrežama dobijaju dr Radovanović i njegovi saučesnici: dr Predrag Kon, dr Vladimir Đurić i drugi.

Vladimir Cimerman iz Novog Sada je vođa medijskog tima lobista vakcinacije. Krivičnom prijavom Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP Srbije KU broj 34/17 od 8. marta 2017. na teret mu je stavljeno ugrožavanje sigurnosti dr Slađane Velkov, poznate protivnice obaveznog vakcinisanja.

Cimerman je prihvatio nagodbu sa tužilaštvom, priznao krivicu i obavezao se da plati novčanu kaznu u visini od 50.000 dinara. Postupak protiv njegove devojke za isto krivično delo još uvek se vodi, pošto je ona nesposobna da prisustvuje suđenju, jer je na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi „Dr Laza Lazarević".

Dr Branislav Blažić je na jednoj sednici skupštinskog Odbora za zdravlje demonstrativno pokazao kako bi nogama gazio i rukama davio protivnike vakcinacije. Posle toga je Cimerman formirao internet tim da populariše ove šerijatske metode, zbog čega je i osuđen.

Sa druge strane, protivnici obaveznog vakcinisanja, kao što je dr Jovana Stojković, traže da Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALMS) uradi nezavisnu analizu sadržaja vakcina i da se roditeljima prepusti da, nakon što ih lekar podrobno informiše kako o neophodnosti davanja vakcine, tako isto i o mogućim kontraindikacijama, sami odluče da li će njihovo dete biti vakcinisano ili ne.

Tako je, na primer, u Nemačkoj, u kojoj ne postoji obavezna vakcinacija, iako se ova zemlja nalazi na trećem mestu liste Svetske zdravstvene organizacije po broju obolelih od malih boginja, ali je na dnu liste po broju smrtnih slučajeva od iste bolesti. Male boginje nisu smrtonosne, a to znamo svi mi iz generacija kada nije postojala vakcina protiv njih.

Glaxo Smith Kline nije samo veliki davalac donacija, već ih on sam i prima. Jedan od najvećih donatora je jedan od najbogatijih ljudi sveta, Bil Gejts, poznati zagovornik depopulacije Zemlje. Zbog toga GSK raspolaže nezamislivo visokim budžetom iz koga se isplaćuju ne samo mito za lekare, već i za nadležne institucije da ne vrše dodatne kontrole sadržaja njihovih lekova.

Kod nas se, kao što smo videli, plaćaju čelnici Ministarstva zdravlja i ALMS-a. Kako se ovo sprovodi na globalnom nivou, pa i kod nas, objašnjava sociolog Nemanja Đukić.

Problem imunizacije treba sagledavati unutar konteksta globalne kontrole ukupne svetske populacije, koja predstavlja osnovni cilj projekta održivog razvoja, koji je definisan u dokumentu sa konferencije UN-a o demografskoj dinamici i održivom razvoju održanoj 1992. godine, tvrdi Đukić.

Prema ciljevima tog dokumenta i mehanizmima za njihovo ostvarenje, a koji će prema slovu tog istog dokumenta biti finansirani i realizovani uz pomoć MMF-a, Svetske Banke i drugih globalnih finansijskih institucija, te vlada i nevladinih organizacija („Fondacija Bil Gejts", „Otvoreno društvo" Džordža Soroša i slični), ukupnu svetsku populaciju potrebno je u značajnoj meri redukovati.

Naročito mesto u tom projektu pripada razvoju eksperimentalne medicine (poglavlje 6). U tom smislu, imunizaciju valja posmatrati kao direktnu, sistemsku i sistematsku kontrolu zdravlja (dovođenje i održavanje populacije u određenom zdravstvenom stanju) u cilju kontrole globalnog bio-suvereniteta (reproduktivne bio-moći).

Razvijene su i kontraceptivne vakcine, dizajnirane tako da indukuju imuni odgovor koji će sprečavati začeće.

Godine 1993. kampanja masovne vakcinacije protiv neonatalnog tetanusa je pokrenuta u Meksiku, Nikaragvi i na Filipinima. Ciljnu grupu su predstavljale žene u reproduktivnom dobu (12 do 45 godina). Godine 1994. meksičke organizacije povezane sa organizacijom Human Life International, postale su sumnjičave, započela je analiza nekih od seruma i otkriveno je da oni ne sadrže samo anti-tetanus, nego i humani horionski gonadotropin (HCG), osnovni sastojak vakcina protiv začeća.

Vakcina za koju je dokazano da je HCG-kontaminirana takođe je stigla i do Filipina, gde je vakcinisano preko 3,4 miliona žena tokom kampanje. Nijedna od njih nije znala ništa o tome da je iskorišćena u eksperimentu sterilizacije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije ova anti-tetanus vakcina se koristi u više od 140 zemalja. O smanjenju ukupnog stanovništva za 10 do 15 odsto putem vakcinacije, te o smanjenju stanovništva u siromašnim zemljama primenom polio vakcine (koja se kao obavezna nameće i stanovništvu u Srbiji) u svojim javnim nastupima eksplicitno govori i Bil Gejts, tvrdi sociolog Đukić.

Zbog toga je hitno potrebno da se izvrši detaljna analiza svih lekova, posebno vakcina, i to od strane nezavisnih stručnih tela i da se rezultati daju javnosti na uvid . To, međutim, nije moguće dok su čelnici ALMS-a (direktor je dr Saša Jaćović) i Ministarstva zdravlja na platnom spisku farmako-mafije, na prvom mestu GSK-a.

 

       A 1. Daju mito od naših para

Glaxo Smith Kline i ostali iz farmako-mafije najviše su posvećeni podmićivanju načelnika odeljenja i upravnika bolnica, a posebno ustanova zatvorenog tipa (zatvori i specijalne ustanove za duševno obolele). Bolnice nabavljaju lekove širokog spektra, pri čemu se oni, uglavnom, razlikuju samo po nazivu.

Ustanove zatvorenog tipa, posebno zatvori, zbog ograničenosti budžeta najčešće nabavljaju samo jedan ili dva leka iz iste grupe. Kupovina se vrši putem javne nabavke i podmićeni upravnici obavezno kao najpovoljniju ponudu izaberu onu koju im je dostavio sponzor simpozijuma ili stručnog savetovanja na kome su oni održali nepotrebno predavanje za honorar od nekoliko stotina evra.

Problem u tim nabavkama je da se uzimaju, za velike pare, lekovi uskog spektra delovanja, tako da se određene bolesti nedovoljno ili se uopšte ne tretiraju. Veoma često se uzimaju isključivo vakcine (na primer protiv tetanusa) koje su najjeftinije, jer ih subvencioniše „Fondacija Bila Gejtsa" ili Međunarodni monetarni fond u sklopu neke „humanitarne" pomoći, a koje sadrže kontraceptivnu vakcinu (razvijenu u međuvremenu i za muškarce i za žene).

Pošteni lekari u ustanovama zatvorenog tipa (koji su u ogromnoj većini) upozoravaju da se zdravstveno stanje njihovih pacijenata, posebno psihijatrijskih slučajeva, pogoršava, jer im se prepisuju neadekvatni lekovi koje je odredilo ili nabavilo nadležno ministarstvo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

30. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

ZIVELI ZA BRZI RASPAD

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: