Архива

Posts Tagged ‘gasenje’

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

30. јануара 2017. 2 коментара

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

PRODAJA NEMCIMA EPS2

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

%d bloggers like this: