Архива

Posts Tagged ‘ubijanje’

ДИЈАЛОГОВАЊЕ КАО ЗАМЕНA ЗА РЕФЕРЕНДУМ О САГЛАСНОСТИ ЗА ФОРМИРАЊЕ ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ!??

17. новембра 2017. 1 коментар

 

Да је стварно желео да поштује заклетву дату над Уставом државе на чијем је челу, Вучић Александар из Чипуљића, сада на функцији Председника Србије, по доласку из Америке, више пажње би обратио на чињеницу да Резолуцијом 1244 УН нису повукле сувереност Србије над територијом Косова и Метохије, па то значи да решење о статусу Косова не може бити изнад тога и мимо тога, јер је и Уставом и Резолуцијом тако одлучено!!!

У члану 2. још важећег Устава Србије, између осталог пише и: "…. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." То важи и за Председника наше Отаџбине!!!

А и платформа владајуће странке СНС, у делу који се односи на Косово и Метохију, такође је предвидела референдум; осим ако Председник те странке не одлучи другачије!??

Референдумско питање би требало да гласи: „Сматрате ли Косово и Метохију територијом Републике Србије, и да ли сте против признања независности названу Република Косово“ ??

 

 

ТЕРЕТ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ9d

 

У таквом референдумском питању, био би садржан и став српског народа, да ли је сагласан да своју територију разгради, како би део територије Србије (заједно са нашим народом на којој живи, рудним богатством, имовину Србије и власништво над њом, међу које спадају и зграде пошта, школа, општина, путеви, мостови, високонапонски далеководи и репетиторски објекти, спортски објекти, станови, шуме,.. као и културну баштину, верске објекте СПЦ, итд, итд… ) поклони националној мањини Албанаца на КиМ (као националној мањини у Републици Србији по Уставу (чл.75. до 81.) и Резолуцији 1244, иако постоји држава Албанија као матична држава Албанаца)!!???

Одговором НЕ (на горње питање) у случају да се бројањем установи да је то став већине оних бирача који су изашли на референдум, значио би да је и та већина (у име и оних који нису изашли на референдум) сагласна и својом вољом одлучила да буде формирана и друга држава Албанаца на Балкану!

Таквим одговором би смо ми као грађани опрали и скинули одговорност са Вучић Александра, и легализовали сваки (по питањима КиМ) досадашњи губитнички потез њега као Председника Отаџбине (и ранијих власти), а своје име сврстали у срамни део српске издаје коју ће касније с гнушањем помињати и њихови (и наши??) потомци!!!!???

У таквом случају да НАРОД једне државе (без обзира на излазност) пристане да се својевољно одрекне дела своје територије зарад формирања друге државе у корист НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ, био би невиђен међународни преседан са несагледивим последицама по Србију (имајући у виду скривене жеље и аспирације осталих националних мањина-Мађара, Бошњака, Бугара, Румуна…), светски мир и поредак!!!!!

Такав преседан би се могао користити и на светском нивоу за правдање деловања сепаратистичких покрета, комадања држава и изазвање нових ратова!!?

А ако разуман део бирача буде одлучио да на референдумско питање одговори, (и бројањем се установи резултат) већином гласова ДА, онда треба одлуком Уставног суда све радње Власти после 2000-те год. прогласити неуставним!! Затим затражити расправу у УН са темом да мисија УНМИК није испунила мандат у потпуности и тражити замену снага у промењеном саставу (Кина, Индија, Швајцарска…).

После одбрамбеног рата против побуњеника на КиМ и агресора НАТО пакта, успело се обезбедити Резолуцијом 1244 СБ УН да се Косово и Метохија стави под управу УН и не отцепи!! Од тада па на овамо, све Власти у Србији су садејствовале Западу и Албанцима у продуженој агресији у успостављању независног „РКС-Косова без звездице“!!!

Сада се дошло пред завршни чин успостављања добросуседских односа, између осталог и због тога што, уз подршку власти у Србији, у Скупштину и Владу „Републике Косово без звездице“ улази Српска листа!?

А према Статуту "Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа ће деловати у складу са принципима политичког и правног деловања ГИ Српска Листа и преузеће сва права и обавезе проистекле из њеног досадашњег начина и облика деловања. Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа се региструје у складу са Законом о општим изборима бр. 03- Л/073 Републике Косово."

Такав статут и учешће Српске листе на последњим изборима у организацији косовских власти, има пуну подршку владајуће већине Скупштине и читавог државног руководства Србије, са циљем да се дā легитимитет властима косовских Албанаца, а супротно већ четири године изгласаној Резолуцији Народне Скупштине о принципима за политички разговор са институцијама Приштине!

Члан 112. Устава Србије показује да је Председник Србије изашао из своје надлежности!!! То Вучић (док је обављао дужност Председника Владе) ни Томи није дозволио, па су га зато навукли на крају да се слика у Бриселу, јер је, вероватно то спремао (Александар) за себе кад` буде постао Председник!!?

Па нису за џабе сви медији раније наглашавали: "Бриселски дијалог подиже се на председнички ниво: Све чешће се чују идеје да би дијалог Београда и Приштине требало да пређе на ниво председника. Управо у том формату замишљен је и сваки бриселски сусрет српске и “косовске” делегације.

То отвара питање шта тај ниво разговора доноси у односу на досадашње преговоре делегација, односно треба ли очекивати брже доношење тешких одлука.", због овога је, Вучић водио својевремено и Тому у Брисел, (мада није хтео ни његову кроки платформу да му сагледа у целости и извуче корисне елемене по нашу Отаџбину), да би омогућио вођење дијалога!

Зна Председник да је покретање референдума дефинисано чланом 108. Устава Србије, при чему је иницијално довољно да свега 100 хиљада бирача може да покрене његово расписивање (где чак и Бели Прелетачевић може сам да сакупи толико потписа док си рек`о пиксла) , а да не причамо о моћи и снази нашег народа (кад` то стварно жели) и патриотске, просрпске опозиције ван Парламента!!??

Зато је Председнику свих грађана и требала надмоћ у Скупштини како би онемогућио било какву расправу против његовог самовољног плана!!! Зна он да у члану 118. Устава пише: „Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика.
Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика.
Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.“

Заборавља се да је задњим ставом члана 182. Устава РС прописано да се територија АП не може мењати без сагласности њених грађана на референдуму!!!

Морамо да подсетимо да „Српски“ (??)државници после `99-те, на жалост воде продужену агресију кроз дијалог по бриселским ходницима и на маргинама скупова марионета, и сад` му се (Председнику Србије) упалила „Блер сијалицада пита Србију кроз дијалог, (у циљу добијања легитимитета за своје унапред донето (туђе или своје??) решење), а нема довољно велике мошнице да распише референдум!?? А резултати референдума као добитак или губитак, јесу када се освоји 50% плус 1 глас од укупног броја изашлих бирача (чл.203. Устава Србије)!!???? „…

Председник Србије позвао на дијалоговање, а приметно је да редом оцрњује и оне које није није позвао!!? Наш народ каже да је паметном човеку и комарац музика, па би заклетва над Уставом Србије и дословно поштовање одредби садржане у њему, био једини и најважнији задатак Вучић Александра на функцији коју обавља!!!

Управо зато се Александар Вучић (тренутно „најбољи лидер у региону Западног Балкана“ како му то умилно титрају бриселски мрсомуди), одлучио да баш он буде позван и тај који ће да скине њему страшан "терет" са Србије на путу без алтернативе, на кога се недавно и заклео пред народом!!?????

А можда му је једна од скривених жеља да се и он, као Вили Брант својевремено, окити и Нобеловом наградом за преседан у издаји отаџбине, па би му можда ту радосну сцену покварила заједничка слика са Тачијем окићеног Нобелом због „доприноса за мир“ у региону, и усхићеног због добитка за бриселским столом !!?

И на крају завршеног посла по жељама Запада, у знак захвалности косовских Албанаца што им је помогао да учврсте своју државу, није искључено да можа и по Вучићу назову неку аутостраду попут оне на правцу Урошевац-Гњилане!???

 

©Гето Србија

СРБИЈАШУМЕ КРОЗ ЛОВАЧКЕ И КРИВОЛОВАЧКЕ ПРИЧЕ: МАЛИ ДЕО ЗУЛУМА И КРИМИНАЛА ДИРЕКТОРА ЛОВСТВА

28. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Директор ловства и рибарства у Ј.П. Србијашуме, Милутин Ђорђевић, производи оргомне губитке, планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које прави увек покрива из сектора шумарства.

Слао је чак и своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили. Но, то је само део онога о чему радници из Генералне дирекције Србијашума пишу у писму упућеном нашој редакцији!!!

 

           ……..

LOV I KRIVOLOV1

 

Дуги низ година, у Јавном предузећу "Србијашуме", влада криминал, лоповлук, и систематско уништавање и комадање овог некадашњег државног гиганта. Не зна се да ли је већи криминал у ловству, шумарству, комерцијали или јавним набавкама: руководство и њима подређени, организовали су се па краду и отимају као гладан чопор. Подсетићемо овде и на то, како је за само пет година уништено ловство у поменутом предузећу на челу са Милутином Ђорђевићем.

Овај некадашњи омладинац који је поникао у окриљу Милошевићевих социјалиста и владе Мирка Марјановића, чим је постављен на место директора ловства и рибарства у Србијашумама, брзо се организовао и кренуо путем пљачке и другог криминала. Ловац није био, нити је ишта знао о лову, а не зна ни сада. Али, како је "школован" у духу СПС-а, научио је да пажљиво бира сличне себи за криминалне послове.

Набрајање његових непочинстава би дуго трајало, али, укратко: драстично је смањио, а негде и сасвим уништио бројност дивљачи у отвореним ловиштима, а исто то је урадио и са затвореним ловиштима и то: Вратни, Алији, Соколовици, Валмиш…

Организовао је ловокрађу у ограђеним ловиштима, а касније помоћу својих слуга, растурио ограду и жицу у поменутим ловиштима, како би сакрио побијену дивљач и њихово бројно стање.

Да је то тачно може се проверити у планским документима, колико је било дивљачи, њихово бројно стање, трофејна вредност, колико се одстрељивало, пре његовог доласка и колика је била финансијска добит. Да би у Алији у ограђеном ловишту, организовао ловокрађу, сменио је ловочувара, а ловиште је остало без ловочувара, наредних 10 месеци.

Планска документа, за три дела отворена ловишта, Вратна, Алија и Дели Јован, у 2015. години нису урађена, тако да није било лова ни комерцијале, произвео је трошкове, а покрио је из шумарства, платили су трупци. Планска документа за два затворена ловишта у 2015. години, такође због неурађених планских докумената, није било лова и одстрела (званично). Произвео је губитак и то је покривено из шумарства односно дрвима.

Планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које је произвео, такође је покрио преко дрва односно шумарства. Слао је своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили и за то постоје докази.

Одстрељени трофеји у шумској управи у Неготину, нису испоручени ловцима, који су уредно платили, па су тужили Србијашуме и добили овој Ј.П. на суду. Плаћена је велика одштета, али трофеји и даље труле у једној шупи. Трофеј вепра из Кучева вредности 1.500 евра, одстрељен пре две године, није наплаћен, јер га је одстрелио Милутинов пријатељ. Оружје, муницију, оптику и другу опрему, набављао је без тендера и делио својим пријатељима а предузеће је плаћало.

У ловишту Бољевац, свом великом пријатељу из Краљева, а уз помоћ шефа службе, извесног Томе, омогућио је убијање свих врста дивљачи које до дана данашњег није платио, а када је све побио шта је могао, Милутин му је обезбедио ловове и у другим газдинствима.

И данас дугује велики део новца а Милутин својом вољом без тендера врши компензацију, узима разне столице, санке, слупана возила која достижу цену већу од нових ствари. Такође, набавку оружја и муниције вршио је са предузећем, које није учествовало на тендеру и са њим врши, компензације без одобрења.

Продају меса дивљачи, никад није радио у корист предузећа, тако да је у Шумском газдинству Бољевац отписана велика количина меса дивљачи, због истека рока употребе.То исто месо морало се отпремити на уништење и све то платити.

Па тако да нас је само месо и уништење истог меса много коштало. Опет на штету шумарства и трупаца. Питамо се, зашто није ангажовао неког паметног ветеринара који би му објаснио поступак рада са месом? И набавка хране за дивљач рађена је без тендера и није стизала у ловиште а плаћена је једној приватној фирми.

Милутин организује и разне сајмове, да промовише оно што више не постоји, а на те сајмове води људе који нису радници предузећа нити у служби ловства. Својим понашањем, одјурио је и растерао све иностране ловце, са којима није могао да направи лични интерес.

Одстрел у 44 ловишта у којима газдује Србијашуме, где има и ограђених ловишта, мањи је од ловачког удружења, "Хајдук Вељка" из Неготина.

Наиме, поменуто ловачко удружење има само отворени део ловишта 9 упослених, док у Ј.П. Србија шуме, не смемо да поменемо број запослених у ловству а дивљачи и одстрела и финансијског ефекта нема. Опет на штету шумарства и трупаца.

Само у Београду код Милутина ради њих 14, који не знају ни где су ловишта поменутог предузећа и који никада нису радили у ловству! Планска документа, ради "чувени" Неша Камила, који је лиценцу добио од Милутина на поклон, што показује да поједина документа, касне две године, ловне основе 5 година, нека ни дан данас нису урађена, а о неким планским документима поменути Неша не зна ни да одговори.

Милутин уз помоћ својих потчињених, Срећковица, Мурића и Алексића, смењује, запошљава и дели правду у овом Јавном предузећу. Штета за време владавине Милутина у ловству је и до 500 милиона динара.

Често се хвали да му нико ништа не може, да је његова је жена јавни тужилац са њеним колегама му штити леђа, као и неки пријатељи из државних служби. На прославу 120 година ловства Србије, забранио је својим сарадницима из ловства да нико не сме отићи, а ни сам није био, јер би му поједини ловни радници поставили питања на које он нема одговоре.

Напомињемо да Милутин Ђорђевић одлично живи на државним јаслама, јер прима плату у Србијашумама, Ветеринарском факултету, а добија и накнаду из Ловачке коморе, дневнице на три места, користи гориво и службена кола на три места, има бесплатна путовања и добро плаћене семинаре о трошку државе.

Човек који је на челу овог предузећа је уцењен! Приморан је да спроводи разна наређења од Милутина и његове мафије. Ово је само мали део о његовом зулуму и криминалу, много је више покрадено и уништено, што ће и бити доказано кад седне на оптуженичку клупу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

POGACA ZA NATO NEPRIJATELJE SRBIJE4

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o
zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA
, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

IZDAJE NEMA BEZ VLASTI : BRISELSKI SPORAZUM – VELIKA OBMANA SRPSKOG NARODA I SRBIJE

13. маја 2016. Коментари су искључени

 

Treća godišnjica Briselskog sporazuma, potpisanog 19. aprila 2013., između Ivice Dačića (ministra srpske policije i tadašnjeg srpskog premijera) i Hašima Tačija (vođe albanskih terorista), sasvim je dovoljna da sa sigurnošću ocenimo sadašnji položaj Srba.

Licemerje Brisela je opšte poznato, međutim licemerje “vlasti u Srbiji” prema sopstvenom narodu i državi, u bezrezervnoj servilnosti prema zahtevima "zapadnih partnera" i prihvatanjem evropske magle i šargarepe na dugom štapu, dovešće do gubitka i države i naroda…

 

                      Ivan Maksimović

VELIKA OBMANA5

 

Danas možemo da budemo potpuno sigurni u ono što smo i pre tri godine znali. Za SAD i EU oduvek je postojao jedan jedini način da se zaustave zločini i nasilje nad Srbima a to je da ih kontrolisano proteraju sa Kosova i Metohije.

Ne sve, već da ostane jedan broj koji će se „integrisati" u šiptarske kvazi-institucije. Njihovo prihvatanje albanskog „sistema" i dobrovoljno odvajanje od Beograda  kao svog centra, opravdaće svo do tada izvršeno zlo nad Srbima i takvo stanje učiniti trajnim. Taj broj je onaj koji je potpuno bezopasan u smislu organizovanja otpora u budućnosti ali preko potreban da bi se stvorila slika o multietičnosti.

Kritičnu, to jest nepoželjnu masu, ne iseliti u jednom mahu kao 1999. ili 2004., godine već postepenim odlascima stvoriti utisak da je to bio njihov slobodan izbor i sprečiti mogućnost opravdanog masovnog povratka.

Upravo zbog toga se „integrisanje" Srba u albanske kvazi-institucije vrši postepeno ali ogoljeno kako bi oni koji ostaju znali gde ostaju i potpisuju ugovore u kojima obavezno stoji klauzula o odricanju od države Srbije i obećanja da će služiti interesima tzv. „Republike Kosovo".

Prva srpska institucija na listi bio je upravo MUP. Administracija je transformisana u info-službu o neophodnostima za pribavljanje ličnih dokumenata i svedena na dva – tri službenika koji osim savetima, nikako drugačije ne mogu pomoći.

Policajci su prvi srpski službenici koji su „integrisani". Kada oni koji su ratovali za svoje porodice i državu prihvate teroriste za nadređene i poslodavce, sve ostalo će proći mnogo lakše, i prošlo je. Njihov prelazak u službu takozvane „Republike Kosovo" bio je politička i društvena šok , bomba, vrlo lukavo podmetnuta. Medijski predstavljena kao već doneta „odluka Vlade", a ustvari tek zaključak, koji je toliko nebitan da nije obavezno objavljivati ga u Službenom glasniku, i ne obavezuje nikoga na ponašanje u skladu sa njim, prevario je mnoge.

Novac za plate obezbeđen za najmanje tri(!) godine iz inostranog budžeta a redovne zarade isplaćuje albanska strana. Ko odbije i napusti KiM gubi pravo na zdravstveno osiguranje i penziju.

Bez obzira na apsolutno kršenje zakona, povelje o ljudskim pravima, Ustava a na šta sve reaguju policijski sindikati, usled odsustva minimuma sloge i hrabrosti, još privučeni duplim zaradama i odzivom svojih kolega, policajci pristaju na izdaju i prelaze u albansku službu.

Da je ovakav postupak policajaca bio neočekivan i od strane srpske vlasti, svedoči činjenica da su pripadnici MUP-a sa centralnog Kosova pozvani u svoju bazu u Niškoj Banji da potpišu pristanak. Inače, sveže štampana dokumenta, potpisivali su na klupama, uz zidove zgrade, na haubama automobila... Kada su pitali zašto im nisu obezbeđene makar prostorije, jer bila je zima i to Badnje veče, odgovor je bio jednostavan i kratak: „…Mislili smo da niko neće doći…".

Vlast na čelu sa Nikolićem, Vučićem, Dačićem ovaj gest policajaca predstavila je kao uspeh svoje politike i stub bezbednosti za Srbe u pokrajini. Na terenu je to daleko od istine. "Integrisani" policajci, uplašeni da bi se mogli naći na izmišljenim albanskim optužnicama, a bilo je najava, u potpunosti su predani „uterivanju albanske državnosti" Srbima na KiM.

Od Nove godine, poput čestitke Srbima na severu KiM, njihove uniforme ukrašene su zastavama takozvane „Republike Kosovo". Reakcija kod većine Srba je bila sažeta u rečenici „Ovi će nas oterati odavde".

Užasna je ironija da je stid srpskih policajaca, pomešan sa gnevom, zbog nemoći, poniženja i svega što su prihvatili, usmeren ka srpskom življu na KiM, jer im jedino oni nisu nikakva pretnja. Aktivnosti se uglavnom i odvijaju na tom planu, pokazivanje „mišića" narodu koga su do juče kako – tako, štitili.

U lokalnim medijima, koji su redom na budžetu ili Vlade Srbije ili stranih takozvanih „ambasada" u Prištini, pre svih američke i britanske, često se čuje kako su određene akcije i počinioci sprovedeni „efikasnom akcijom policije" što je ogromna laž. Da je policija iole efikasna otkrila bi makar jednog počinioca od toliko zapaljenih automobila među kojima je zavidan broj upravo u vlasništvu tih policajaca!

KPS je efikasna jedino u prikrivanju zločina. Vrše se pritisci i pretnje, optužuju se za laž žrtve i tako primoravaju da ćute a policajci čuvaju svoja radna mesta i bore se za unapređenja.

Već juna meseca 2013., pripadnik KPS, Srbin iz Leposavića, uz psovke i pretnje smrću, davi trinaestogodišnjeg D. M. koji je odbio da nogom rasturi kamenje složeno u obliku krsta na obali Ibra. Stav očevidaca je da je policajac želeo da se „sada pokaže pred svojima (Albancima) ne bi li dobio bolji položaj na poslu".

Tokom te godine među Srbima na Kosovu rastu tenzije, organizuju se protesti protiv Briselskog sporazuma i njihova iskazana sloga utiče na sve strane te se napadi Šiptara bitno umanjuju i svode na pljačke i krađe. A posle sprovedenih lažnih albanskih izbora i na severu KiM 2013., kojima se ojačava albanska vlast i kvazi-državnost, naredne godine nasilje postaje sve intenzivnije.

Marta meseca 2014. izvršena je redovna godišnja provala na crkveno imanje u Mogili (kod Kosovske Vitine), okruženo Albancima, i naneta je značajna materijalna šteta. Oktobra te godine u Kosovskoj Kamenici napadnut je srpski dečak P.A. učenik osmog razreda, i pretučen. Polovinom februara u Donjem Livoču, otkopan je grob Gradimira Milosavljevića sahranjenog još 1998. a ostaci izvađeni.

Istog meseca grupa albanske dece napala je kraj Ibra srpsku decu molotovljevim koktelima. Policajci optužuju srpsku decu i preteći im, teraju ih kućama. Pripadnici Civilne zaštite sve ovo su gledali – bez reči. Nedaleko odatle aprila 2015., Albanci su nožem u predelu grudi uboli sedamnaestogodišnjeg Srbina N.S., na nekoliko metara od dežurne patrole, inače „integrisanih" srpskih policajaca. Mladić se jedva dovukao do njih kako bi tražio pomoć. Policajci su, navodno, suspendovani.

Krajem marta u gnjilanskom kraju, selu Donja Budriga, bačena je bomba na automehaničarsku radionicu dok su trojica Srbina bila unutra, niko nije povređen. U selu Pasjane Srbinu zapaljene košnice i naneta šteta od oko 5.000 evra.

U istom selu, maja meseca, izboden je Zoran Kostić. Albanci su mu automobilom preprečili put, a zatim ga jedan uhvatio za vrat dok mu je drugi nožem naneo više povreda. U Kosovskoj Mitrovici, pošto su nožem i pištoljem oterali grupu srpskih dečaka, Albanci ulaze u grad kako bi skidali srpske zastave i palili ih na svojim utakmicama. U policiji pokušavam da se raspitam o slučaju a na veliko iznenađenje dežurni me pita „koji napad, ovaj danas ili od pre tri dana"?

Shvativši da ne znam ništa o tome, policajac odsečno odgovara da „nije bilo napada" i optužuje me da izmišljam dok istovremeno, stotinak metara dalje pištoljem i noževima ti Šiptari na ulici nasrću na srpsku decu koja beže na sve strane a napadači oružjem u rukama prolaze pored policajaca koji stoje naslonjeni na patrolno vozilo i ničim ne reaguju!

Srpska deca koja su bežala, požalila se uspaničeno policajcu koji se našao na ulici. Kad je čuo o čemu se radi okrenuo je glavu i nastavio da razgovara sa nekom prolaznicom. Među tim policajcima nalazio se i komandir stanice, "integrisani" policajac.

Napadače zaustavljaju Srbi na trgu Šumadija gde u to doba dana bude dosta ljudi – mediji prenose kako je to rezultat „efikasne akcije policije" oslanjajući se na izvore te službe.

Krajem godine u Kosovskoj Mitrovici dešavaju se tri pokušaja kidnapovanja dece. Napadača, koji u dosijeu ima preko 30 krivičnih dela, opet hvataju ovdašnji Srbi ali biva oslobođen jer „nema elemenata za krivično gonjenje".

Pokušaj kidnapovanja ponavlja se nedavno nad dve srpske devojčice na centralnom Kosovu. Mesec dana pre toga još dva odvojena u Gračanici a od svih ovih napada prijavljen je samo jedan jer niko od Srba ne veruje da će im neko pomoći. I to s pravom. Oktobra prošle godine srpske dečake iz Berivojca napao je Albanac, vršnjak, koji ih je čekao improvizanim buzdovanom i jednom naneo teže povrede glave.

Krajem prošlog meseca Albanci su pretukli bračni par Negovana i Nadu Stanojević ispred njihove kuće u Berivojcu, a ovih dana saznajemo da su oni među okrivljenima za napad na sebe.

„Sud" u Gnjilanu se ističe po nerazumnim optužbama kada su međuetnički slučajevi predmet. „Najslavnija" presuda tog suda je ona kada je baka Persa, iz Paralova, proglašena krivom i izrečena joj je kazna od 50 evra ili tri dana zatvora i to zato što je dobila udarac od Albanca čija je stoka pasla u njenoj bašti.

Bombaški napadi, pucnjava, prebijanja nižu se u Pasjanu i okolini Gnjilana, zatim Gojbulji kod Vučitrna, Srbobranu i Sinaju kod Istoka, Drsniku, Klinavcu i drugim selima oko Kline…

U Goraždevcu, u pucnjavi je porušen spomenik deci ubijenoj na reci Bistrici i žrtvama NATO agresije. Zapaljen jedan auto, oštećeni su kiosk i kuća. Sličan napad, u kome je „samo" zapaljen auto u Goraždevcu se desio i mesec dana pre toga, o tome mediji nisu javili ništa. Za sve ove zločine karakteristično je da su počinioci ili deca ili duševno obolele osobe koje pred zakonom ne podležu strogim pravilima.

Tako je sa Albancima od kada sprovode organizovani teror nad Srbima. U jednom trenutku mediji gotovo da prestaju da izveštavaju o zločinima poput pljačkanja povratničkih kuća, skrnavljenja grobalja, crkava, uzurpiranja srpskih imanja, krađi stoke

Parafiranjem Briselskog sporazuma dolazi do obrta. Počinje više da se govori o zločinima ali na neočekivani način. Izvor vesti su Srbi u albanskim „institucijama" koji više „nisu" izdajnici.

Na taj način višestruko amortizuju zločine, svojom pojavom skreću pažnju sa etnički motivisanih zločina, umanjuju ih, pljačke i nasilje pravdaju ekonomskim nezadovoljstvom i obavezno najavljuju pomoć žrtvama od čega nema ništa. Zločinci bivaju ohrabreni kada vide da ih čitav sistem štiti uključujući i srpsku stranu, političare, medije …

Briselski sporazum se tako nametnuo kao paravan kojim o bezbednosti Srba kao da želi da se kaže poslednja reč: svaki Srbin koji živi na Kosovu, i želi da bude bezbedan, neka ga napusti, postane „kosovar" ili bude ubijen.

 

      P.S.

Ne izlazi iz glave pitanje zašto je vlast u Srbiji dozvolila da početni princip „standardi pre statusa“ , pretvori u potpuni poraz države potpisan za briselskim stolom???????

To znači da su sve srpske vlasti, svaka na svoj način, dopinele potpunom porazu ustavnosti Srbije. A svi predsednici, i ministri i parlamentarci su se kleli u Ustav Srbije, a svedoci smo da su razmišljali samo o visini svote na svojim tekućim računima, i da je za njih postalo važnije da ispune sve odredbe napisane u „Tačijevom Ustavu i Zakonima“!!!

Umesto da su pre nekoliko godina preduzeli mere da „međunarodni projekat Kosovo“, zamrznu na neko vreme i okrenu se ka ekonomskom jačanju države, i iskoristili povoljnije momente u međunarodnim političkim odnosima, oni su požurili da pored ekonomskog slabljenja države, to plate i političkim ustupcima, opet na račun Srbije

EU je odlično izabrala baš ovo rukovodstvo Srbije, da progura sve zamišljene planove koji se zove „Međunarodni projekat Kosovo". A kada sve to bude zavijeno u oblandu „statusno neutralno", i Srbija sve proguta, onda će se dovesti novo srpsko rukovodstvo  koje će upotrebiti moć države da razbije i ono malo otpora koje pokušavaju da pružaju nosioci rodoljubivog osećanja pripadnika srpskog naroda…

Nikako da izbegnemо utisak da reči predsednika Vlade u Srbiji vrlo često nose prizvuk izdaje i poziv na pasivnost…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTCENJIVAČKI STAVOVI ILI SMISAO ZA HUMOR PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“!!!

31. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić nije običan, normalan zločinac. Pun je svet poremećenih, trivijalnih likova, koji vrše najstravičnija zlodela, ali samo je Vučić serijski oceubica. Milošević je bukvalno likvidirao Stambolića, Đinđić samo politički Mićunovića, Dinkić Labusa, Đilas Tadića…Duplo nemoralniji, Vučić je uništio obojicu svojih očeva, prvo Vojislava Šešelja, a onda i Tomislava Nikolića. Čovek koji je dva svoja ključna politička "oca" izdao, izdigao je sebe na nivo neprikosnovenog vladara Srbije. O genezi njegovog izdajstva i "oceubistva", piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev prijatelj i glavni urednik dnevne Pravde i Nacionala.

 

               Predrag Popović

 

Da bi uspeo, Tomislav Nikolić je u svoju političku karijeru uložio sve što je imao i mogao. Na scenu je stupio kao antikomunistički jurišnik Veljka Guberine. Posle prvog izbornog neuspeha, razbio je Narodnu radikalnu stranku i napravio Srpsku radikalnu stranku.

Sa svojim idolom, kumom i „novim bratom" Šešeljem nosio je glogov kolac u Kuću cveća da probode kumrovačkog vampira Broza. U vreme Miloševićevog režima bio je hapšen, zatvaran i prebijan u Skupštini. Hrabro se obračunavao i s liderima DOS-a, javno pozivajući na dvoboj Čedu Jovanovića, Đinđiću je najavljivao smrt. Batinama je pretio Vladanu Batiću i Draganu Veselinovu, a kajao se što 6. oktobra 2000. nije bio pred Narodnom bankom da Dinkića ubije kao zeca. U Skupštini se tukao s kolegom Branislavom Pomoriškim i policajcima.

U nastupu nežnosti, priznao je da samo Marjana Rističevića ne bi likvidirao, jer o njega „ni sablja ne može da se okrvavi".

Žestoke nacionalističke stavove dokazivao je u praksi. Krajem 1991. priključio se kragujevačkoj dobrovoljačkoj jedinici, koja je provela nekoliko meseci u Slavoniji. Za zasluge u borbi za oslobođenje vaskolikog srpstva dve godine kasnije na Romaniji je promovisan u čin četničkog vojvode.

Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pozivao je izdajnika Miloševića da se ubije. Kad je NATO bombardovao Srbiju, Nikolić je sina Radomira poslao u vojsku, obećavajući da će, ako dođe do kopnene intervencije, zajedno s drugim sinom, Branislavom, uzeti pušku i otići na Kosovo. Već tada je u dobrovoljce upisao i tek rođenog unuka Dimitrija. Nikolić je sa Šešeljem delio dobro i zlo. Mnogo je žrtvovao, mnogo je i dobio.

S rastom političkog rejtinga, stizali su i stanovi, automobili, pare. Na surčinskom aerodromu, kad je ispraćao vođu na Službeni put u Hag, posle poslednje kafe, konobaru koji je doneo račun Toma je mudro rekao: „Šešelj će da plati za sve".

Proročanstvo se ispunilo. Za sve što su zajedno radili, platio je samo Šešelj. Nikolić je progutao kokardu i bedž „Stop haškoj tiraniji" i uz nesebičnu pomoć stranih diplomata i domaćih tajkuna demolirao SRS. Tokom raskola trpeo je kletve i najbrutalnije pretnje, a dobio je i nekoliko šamara. Nekoliko puta je, navodno, izbegao atentate koje je naručivao njegov bivši vođa. Uporedo s tim, upuštao se i u političke avanture, kao što je samoubilački štrajk glađu i žeđu, na koji ga je nagovorio, naravno, Vučić.

Na kraju, upornost se isplatila. Iz petog pokušaja, u maju 2012. pobedio je na izborima i postao predsednik Srbije.

Uzalud. Da bi uspeo u politici, morao je da uloži sve što ima. Da propadne, bio mu je dovoljan samo Vučić. Posle svega što je pretrpeo, i u SRS i u SNS-u, Tomislav Nikolić je stekao samo protokolarni status predsednika države. Bez stranke, izgubio je realnu moć i uticaj na političke procese. Sve mu je oduzeo „sin" Aleksandar Vučić

Toma je morao da zna šta ga čeka. Znao je s kim ima posla. Znao je i Vučić, zato je lako i brzo izvršio drugo oceubistvo.

Toma je čovekoliki primat.

Bar milion puta sam u Vučićevom prisustvu vrlo ružno govorio o Šešelju. Na moje tvrdnje da je Šešelj primitivac, prevarant i ludak, Vučić je odgovarao na dva način, ćutanjem ili, češće, promenom teme razgovora. Najžešću diskvalifikaciju upotrebljavao je samo poredeći svog vođu i mene: „Imate isti karakter, mnogo ste teški".

Koristio je svaku priliku da u medijima istakne divljenje vođinim intelektualnim sposobnostima, herojstvu i doslednosti u odbrani ideologije srpskog nacionalizma. Dok je ispraćao Šešelja u Hag, nudio se da robuje zajedno s njim, spreman da i sam ponese teret optužbi za ratne zločine, ne zaboravljajući da pritom zapreti „banditu" i „đubretu" Đinđiću, koji je montirao suđenje „najvećem živom Srbinu".

Zakletve u vernost utamničenom div-junaku uzdigao je s nivoa stranke i politike, tvrdeći da će svog „predsednika i prijatelja" čekati do sudnjeg dana. Bez i mrve stida, patetično je obećavao da, kad ga dobije, treće dete neće krstiti dok se kum Šešelj ne vrati. Kad je šef radikala štrajkovao glađu u Haškom tribunalu, Vučić je u Beogradu postio na vodi i hlebu, moleći se za spas duše i tela svog idola. Kako je koji funkcioner napuštao SRS, tako bi se na njega obrušavao bes mladog generalnog sekretara, najagresivnijeg Šešeljevog kerbera u otadžbini. Na otpadnike je bacao kletve, klevete i uvrede, dokazujući da svako ko izda Šešelja, izdaje Srbiju i srpstvo.

Takve javne istupe, na diskretnijim brifinzima u kabinetu u Magistratu i u svom stanu u „Ju biznis centru" rasteretio je samo preteranih izliva emocija, ne prestajući da se zaklinje u vernost vođi. Ni najbližim saradnicima nije ostavljao prostor za nesporazum, za sumnju u njegovu lojalnost. U prvo vreme po Šešeljevom odlasku u Hag, Vučić je hvalisavo naglašavao kako ga šef zove pet puta dnevno, i da duže priča s njim nego sa svojom suprugom Jadrankom i sinovima.

Preda mnom, Vučić, dok se nije transformisao u naprednjaka, nikada nije izrekao ni jednu ružnu reč o Šešelju.

S druge strane, Tomu nije štedeo. Javno je prezentovao dužno poštovanje prema zameniku predsedniku SRS-a, a i u privatnim susretima, u mom prisustvu, obraćao mu se na isti snishodljiv način, bez intimizacije, oslovljavajući ga sa „Vi". Istovremeno, čim bi Toma okrenuo leđa, Vučić bi počeo da mu se ruga, uvek s istim žarom.

U jesen 1995, Nikolić je objavio knjigu „Pismo sa adresom". Dok sam s njim, tim povodom, pravio intervju u skupštinskom restoranu, s nama je sedeo Vučić. Kad smo završili posao, Toma je otišao za drugi sto, da ruča. Pitao sam Vučića da li je čitao tu knjigu.

Nisam, ali siguran sam da je dobra. Toma piše kao Dostojevski. Desnom rukom – zablistao je mladi radikal vrhunskim humorom. – Toma je vrlo načitan, oduvek je voleo lepu književnost. Godinama je šetao kragujevačkim grobljem i čitao epitafe na nadgrobnim spomenicima. Ali, nemoj to da mu pominješ, on misli da je epitaf ime nekog stranog diplomate.

Da bi potvrdio ispravnost svojih potcenjivačkih stavova, pokazao je glavom u Tominom smeru i rekao:

– Pogledaj kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego spušta glavu. Čovekoliki primat, zaostao u razvoju!

Ipak, to ga nije sprečavalo da u vitrini na vidnom mestu, odmah ispod Šešeljevih, složi i sve Tomine knjige. A imao je šta. Prateći Šešeljev autorski ritam, Nikolić je u izdanju SRS-a objavio čak 24 impozantna dela, manje lascivnih naslova, ali s jednakim dokazima savremenog srpskog političkog beščašća.

Za razliku od Tome, ja sam bar prelistao dve-tri njegove knjige. On ukupno nije u rukama držao toliko knjiga -smejao se Vučić.

Kad su Vladimir Beba Popović i Nataša Kandić, krajem 2005, u medije plasirali optužbe da je Tomislav Nikolić u Antinu ubio nekoliko staraca i pijan ih bacao u bunar i bazen, Aleksandar Vučić je ustao u odbranu svog šefa. Uz sebi svojstvenu histeriju, obrušio se na lažljive tužibabe, pre svega na Kandićku. Šokiran težinom uvrede Nikolićeve časti, pretio joj je finansijskom kaznom i dugogodišnjom robijom. Tako je pričao u javnim nastupima. Daleko od kamera, iznosio je mnogo drugačije dokaze Nikolićeve nevinosti.

– Čuj, Toma vršio ratne zločine!? Ma, on je vojvoda od kazana. U ta dva-tri meseca, koliko je proveo u Slavoniji, pekao je rakiju i pekmez. Metka nije ispalio. Jedina vatra s kojom se susretao bila je ona s roštilja, a na nju je junački odgovarao komadima svinjetine. Kako je on ratovao, dobro smo i prošli. Doduše, čuo sam da je zaista prolio krv za svoju otadžbinu. Ali, tamo u Bajčetini, kad se potukao s nekim komšijom oko međe – tvrdio je Vučić.

 

      Dragica, najmilija Tomina nekretnina

 

Kao generalni sekretar SRS-a, Vučić nikada nije ništa ružno govorio o Šešeljevoj porodici. Da, ponekad bi priznao da ga nervira Jadrankino arogantno ponašanje, ali uvek se trudio da bude svim Šešeljima na usluzi. Nikolu, najstarijeg Vojinog sina, zaposlio je u „Pravdi", a njegov jedini radni zadatak bio je da dođe po platu.

Tak kasnije, kad je pukla radikalska tikva, uvređen što mu Šešelj proklinje decu, uz obaveznu patetiku, tobož uzdržavajući se od ogovaranja tvrdio je da je Nikola propalica kome je on, Vučić, otplaćivao astronomske kockarske dugove za koje ni Vojislav nije znao. Za ostale Šešeljeve sinove govorio je da imaju šanse za uspeh u životu, nemaju očev karakter, povukli su na mamu.

Nikolićevu porodicu nije štedeo uvreda i podsmeha. Posebno mu je bila inspirativna Dragica.

U vreme dok sam uređivao „Pravdu" Vučić me nazvao i zatražio da pošaljem novinarsku ekipu na „događaj dana".

– Poslaću ti adresu galerije u kojoj će večeras biti otvorena izložba najznačajnije srpske slikarke – rekao je krajnje ozbiljnim glasom.

– Ko je slikarka? Biljana Vilimon?

– Ne, Vilimonka nije u tom rangu. Velika umetnica zove se Dragica Nikolić. Na izložbi će biti i njen muž Tomislav. Molim te, neka novinari naprave lepu reportažu, nahvalite je, ona to voli…

– Da li si video njene slike? – pitao sam.

– Ne, video sam nju i to mi je dovoljno!

I kasnije nije propuštao priliku da se našali na račun slavne šumadijske samouke slikarke. Po Nikolićevom odlasku iz SRS-a, radikali su ga optužili da je u Bajčetini tajkunskim parama podigao „čardak ni na nebu ni na zemlji" vredan 600.000 evra. Da bi to demantovao i dokazao da mu je kuća mnogo skromnija, Toma je prihvatio Vučićev predlog i pristao je da tu vilu posete novinari „Pravde". U reportaži, pored ostalih, objavio sam i fotografiju dečjeg kupatila u kome je mozaik napravila lično Dragica. Ta fotka je obradovala Vučića.

– Jel’ vidiš kako je to dobra slikarka? – rugao se. – Čak ni moja Milica, kad je imala tri godine, nije znala tako vešto da ispunjava bojanke. Eto, Dragica je u plavo obojila kockice u kupatilu i proglasila sebe umetnicom. Zaista, bolest je svačija…

Umetničke ambicije današnje prve dame Srbije Vučića su mnogo manje nervirale od navodne pohlepe svih članova porodice Nikolić. Kad god bi se Toma ponovio nekim stanom ili automobilom, Vučiću je skakao pritisak.

U jednom tekstu u „Pravdi" citirao sam aforizam o tome kako neki ljudi imaju mrlje u biografiji, a ima i onih mrlja koje su pod stare dane dobile biografiju.

– Da li si to pisao o Tomi? – pitao je Vučić. – Ako jesi, tačno si ga opisao. Do 1998, dok nije ušao u vladu i upoznao tajkune, Toma je bio kao crkveni miš. Vozio je neki razdrndani „jugo", a od nekretnina imao je samo Dragicu. Od tada je postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Veruj mi, za sve loše što nam se dešava krivi su upravo takvi pohlepni bednici. Da sam hteo da se na takav način bavim politikom i ja bih stekao ogromnu imovinu. Neki će reći da sam glup, ali neka. Mogu da pričaju o meni šta hoće, ali niko ne može da kaže da sam od nekoga nešto ukrao ili dobio. Ja se ne bavim politikom da bi mi neko poklonio pare, stan ili auto. Ne stidim se svog siromaštva. Držim da bi više trebalo da se stide oni koji su se obogatili na nečastan način…

O svojim visokomoralnim stavovima i Nikolićevoj pohlepi detaljno je obaveštavao medije i Šešelja, sve tajno.

Čim bi Toma kupio neki stan, Vučić bi o tome obavestio medije. Uvek po istom principu. On plasira informaciju – stan na toj i toj lokaciji, košta toliko i toliko – i legendarno pitanje „Okle pare", pod uslovom da se u istom tekstu objavi i njegovo, Vučićevo, zgražavanje zbog laži koje objavljuju „sluge Tadićevog režima".

Da nije Vučića, javnost verovatno nikada ne bi saznala da je Nikolić prodao stan u „Ju biznis centru" za 140.000 evra i za iste pare u Bulevaru AVNOJ-a (danas Bulevaru Zorana Đinđića) kupio dva, od kojih jeftiniji košta 250.000 evra. Takođe, isti „anonimni izvor" dojavio je novinarima i da je Nikolić dobio kredit od 450.000 evra od Hipo Alpa Adrija banke, iako ne postoje zakonske osnove za to, da bi kupio stan u „pametnoj zgradi" kod kineske ambasade na Novom Beogradu.

Kad je ta vest objavljena u „Presu", pitao sam Vučića što podatke nije dao meni, da pustim u „Pravdi".

– Neka „Pres" izgura ovu priču, ima takvih stvari i za „Pravdu". Kad dođe vreme bavićemo se stanovima Tominog sina Branislava. Još prikupljam podatke, ali čujem da je kupio stan na Dedinju vredan 850.000 evra. Neuspešni fudbalski trener, koga je tata sad ubacio u Fudbalski savez Srbije, kupio je stan u istoj zgradi u kojoj i Radomir Antić. Logično, kolege su. Branislav je bio pomoćni trener u Teleoptiku, a Antić je uzimao titule s madridskim Atletikom i Realom, vodio je Barselonu i našu reprezentaciju. Ne znam kako ih nije sramota…

Tračeve o švalerskim avanturama svih članova porodice Nikolić, koje je Vučić širio, neću da citiram ovom prilikom, toliko su degutantni da bi ih urednici cenzurisali.

Istovremeno, Vučić je te informacije, potkrepljene dokumentima i fotografijama, nosio u Hag, da Šešelja obavesti o Nikolićevim koruptivnim aktivnostima, vezama s tajkunima i političkim protivnicima, ali i da dokaže svoju lojalnost vođi. Da bi ih zavadio, koristio je sva sredstva.

Šešelju je davao stenograme Nikolićevih razgovora s Borisom Tadićem, a onda bi Tomu podjarivao pričom da Šešelj namerno sabotira svaku izbornu kampanju i obara im rejting kako bi ih sprečio da dođu na vlast. Pored političkih kompromitacija, iritirao je i Šešeljevu sujetu.

Još 2005, kad je Nikolić otišao na letovanje, Vučić je organizovao štampanje i lepljenje plakata s porukom: „On uživa na Kubi dok mu kum trune u haškom zatvoru". Za tu akciju vrlo gorljivo optužio je Gorana Vesića, svog sada vrlo bliskog drugara i saradnika. Isti scenario primenio je u leto 2008, neposredno posle hapšenja i izručenja Radovana Karadžića Hagu i mitinga na kome je ubijen radikal Ranko Panić, a pred puč u SRS, kad je Toma otišao na odmor u Tursku.

 

      Tomina mumija leži u sarkofagu

 

Za sve vreme saradnje u „Pravdi", o političkim i unutarstranačkim stavovima i namerama Vučić me nikada nije obaveštavao, niti je preda mnom sa svojim saradnicima razgovarao o tim temama. Ipak, znao sam šta se dešava u trouglu Šešelj-Nikolić-Vučić.

Neposredno posle predsedničkih izbora, u maju 2008, Vučić mi je prvi put priznao da postoji pakao u radikalskom raju. Nekim sporednim povodom došao je do mog stana. Kao i uvek, nije ulazio, samo smo napravili nekoliko krugova oko Gospodar Jevremove i Braće Jugovića.

Izbori su završeni, Nikolić je tesno poražen od Tadića, SRS i DSS nisu osvojili dovoljno mandata da formiraju vlast, trebalo im je da privole SPS za koaliciju. Isti odnos preslikan je i u gradskoj skupštini.

Vučić nije ostavljao prostor za strah od mogućeg kršenja predizbornog dogovora o podršci Koštuničinih i Dačićevih odbornika, bio je apsolutno siguran da će uskoro biti promovisan u gradonačelnika Beograda. Ukus pobede pokvario je tekst opet u „Presu", koji je objavio vest da se Tomislav Nikolić posvađao sa Šešeljem i da mu je u oči rekao da podnosi ostavku na mesto zamenika predsednika stranke.

– Šta se to desilo? – pitao sam te večeri Vučića.

Šešelj je tajno, da nama nije rekao, razgovarao s Koštunicom i ponudio mu mesto premijera. Ne znam kako je to Tomi objasnio, Toma nije hteo da mi detaljno priča šta se dogodilo, razmenili smo samo nekoliko rečenica, telefonom, nismo se ni videli. Ne opravdavam njegov postupak, ali razumem ga. Znam koliko je nervozan, nije mu lako da podnese sve ovo. Ne znam… Plašim se da je Toma blizu odluke da, ako nam propadne ova prilika, krene nekim drugim putem.

– Šta to znači?

– Ne znam. Toma dobija jasne signale raznih uticajnih ljudi da bi bilo dobro da se osamostali, u ovoj ili nekoj drugoj stranci. Mislim da je vrlo blizu odluke da se upusti u to. S jedne strane, ovo maltretiranje više nema smisla, a, s druge, otvara mu se mogućnost da uradi nešto korisno. Kad kažem korisno, ne mislim samo za njega nego za celu Srbiju. Iznenadio bi se kad bih ti nabrojao ko bi sve podržao takav projekat. Ima mnogo moćnih i bogatih ljudi koji su shvatili da je došlo vreme za promene.

– Gde si ti u toj priči?

Smrknuti izraz lica Vučić je odjednom promenio u širok osmeh:

– E, brate, to ga svi pitaju. Znaš šta im kaže? Svakoga potapše po ramenu i kaže: „Vučić je moja briga, ja ću s njim da se dogovorim". E, pa, malo se prevario. Ne može on da se dogovara u moje ime, ne idemo u paketu. Neka im priča šta hoće, ja ću ga uveriti da greši.

I uverio ga je. Dok je Nikolić udarao temelje SNS-a, Vučić je tihovao u svom vinskom podrumu, poručujući preko „Pravde" i „Kurira" kako se povlači iz politike, baviće se marketingom, biće prevodilac, gutač vatre, bilo šta… Kroz to vreme, slatko se rugao Tomi, koji je preko naslovnih strana vapio „Vučiću, javi se, stvarno nema smisla…" Na moje pitanje zašto ne krene svojim putem, bez Šešelja i Nikolića, dao je jasan odgovor:

– Rano je. Prema poslednjim istraživanjima, radikali imaju 13 odsto podrške, Toma 9, a ja 7, iako se nigde ne izjašnjavam. Kad bih osnovao svoju stranku sigurno bih odmah prešao i Šešelja i Tomu. Ali, rano je.

Na kraju, kad je postigao željenu cenu, pristao je na transfer u SNS. Ostvario je sve svoje snove i Nikolićeve košmare. Na prvim sledećim izborima, Tomislav Nikolić je smenio Tadića, SNS je osvojila manje nego što je očekivala, a Vučić je uverljivo izgubio u trci za gradonačelnika Beograda.

U noći kad je objavljeno da je Srbija dobila novog predsednika, počeo je egzodus Vučićevih saradnika u Nikolićev tabor. Naivni, nisu shvatali da SNS, više voljom stranaca nego srpskih glasača, mora da uđe u vlast. Da je ostao bez stranke i Nikolić je shvatio tek prekasno, zato se onoliko uplakao kad je prepuštao lidersku poziciju Vučiću.

Nikolić je stradao zbog svoje hrabrosti. Znao je s kim ima posla, a opet se uhvatio ruku pod ruku s Vučićem. Zato sada plaća cenu. Mediji pod Vučićevom kontrolom sada se ne bave Đilasom, Tadićem, Dinkićem, pa ni Šešeljem, ali zato se detaljno obračunavaju s Nikolićevim letovanjem, diplomatskim pasošem njegove tašte, cenom Dragičinih haljina, seksualnom orijentacijom savetnika Antića i besmislenim niklovanim planovima predsednikovog prijatelja Bačevića, eskperta za kopanje Morave.

I danas, iako već pobeđen, Nikolić predstavlja omiljenu Vučićevu metu za podrugivanje. Nedavno, kad je dao izjavu da nije zadovoljan brzinom kojom se odvija obnova Obrenovca, Nikolić je izazvao revolt Vučića.

– Toma je nezadovoljan? To poručuje s neke turske plaže? Ja radim po ceo dan, a on? Otkad je postao predsednik kao da je legao u sarkofag i obamro. Ponekad ga malo odmotaju Dragica i Baćević, vide da se nije promenio, balzamovan je. Puste ga pred kamere, on kaže da je ljut i nezadovoljan, pa opet zamre. Kako ga nije sramota da, takav, kritikuje ovo što radim – nervirao se Vučić na brifingu s dvojicom svojih kumova i jednim glavnim urednikom.

Poražavajuća je činjenica da Vučić u Srbiji nema iskrenijeg i ozbiljnijeg protivnika od Nikolića. Iako pritisnut godinama i apatijom, Toma neće bez borbe prihvatiti ulogu nove Vučićeve žrtve. Ako odluči da mu se suprotstavi, moraće da izađe iz sarkofaga i krene ispočetka. Naravno, kakav je, ne zaslužuje moju podršku, ali uveren sam da će Nikolić politički nadživeti Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REKET POLITIČKE MAFIJE I “RADNE GRUPE” ZA UZIMANJE PARA OD KRIMINALNIH LIKOVA SRBIJE!!!

6. јула 2014. Коментари су искључени

 

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali, kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima. Ta navika traje i danas.

 

              major Goran Mitrović

 

Premijer Srbije saopštio je 20. juna na konferenciji za štampu u Vladi Srbije da su smenjeni svi načelnici uprava u Ministarstvu unutrašnjih dela. Smenjeni su prisustvovali ovoj lakrdiji, bez prava glasa, a ni prisutni građani, direktor policije Milorad Veljović i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, nisu imali prava da se oglase živim. Govorio je, vičući, samo Aleksandar Vučić.

Smena je došla, jer istog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio od Vlade Srbije da ga obavesti o stanju u MUP-u, i sprezi vrhova policije sa narko mafijom.

Vidno uznemiren, Vučić je pohvalio smenjenog načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, tvrdeći da i dalje smatra da je on pošten i častan policajac, ali, dodao je, da niko ne može da ga ubedi da Dragoslav Kosmajac, najveći narko diler na ovim prostorima, ne može da bude uhapšen. Zato će, rekao je, on lično rukovoditi tom akcijom!

Sve češći su izlivi ludila srpskog premijera.

Smena u policiji je normalna u njenom radu. Promene se ne oglašavaju, jer se, zbog prirode posla, načelnici upućuju na nove radne zadatke.

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima.

Zašto se Vučić okomio na Kosmajca?

 

      Vučićevo oranje drumova

 

Aleksandar Vučić ume samo da oponaša druge. Tako je, kopirajući svog idola Miodraga Rakića, da od vrha srpskog podzemlja treba uzeti što više para, i pokazati im ko je ko, i Vučić, uoči izbora održanih u maju 2012. godine, poslao u misiju “dobre volje“ Vladimira Cvijana, advokata i člana rukovodstva stranke, da uzima pare od onih koji su bili pod poternicom.

Tako je Cvijan doneo Vučiću velike svote novca koje je dao Stanko Subotić Cane, kome je Vučić obećao da će, ako dođe na vlast da mu organizuje pravično suđenje. Cvijan je u zatvoru posetio Sretena Jočića, zvanog Joca Amsterdam, koji je preko prijatelja platio nekoliko miliona Vučiću, kao mali znak pažnje. Cvijan je o svemu vodio evidenciju, i uredno je predavao novac Vučiću.

Na spisku onih koji su donirali Srpsku naprednu stranku našao se i Dragoslav Kosmajac. Priložio je sedam miliona evra! Vučić je ove pare sakrio u svoj džep, i pre dva meseca, kada je predsednik Nikolić saznao da je Aleksandar te pare prisvojio, u besu, pokušao je da ga u svom kabinetu udari nogom, ali je promašio i pogodio jednog od prisutnih.

Vučić rezonuje: ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić mogli od Darka Šarića da uzmu desetine miliona evra, i da za njim raspišu poternicu, zašto to i on ne uradi sa Kosmajcem.

Gospodin Kosmajac, kao ni Darko Šarić, u Srbiji nisu imali posla sa drogom. Bili su čisti, pristojni i neupadljivi. Pomenuti Kosmajac je u 61. godini života, ali protiv njega nije napisana ni prekršajna prijava, ni u Srbiji, ni u inostranstvu. U Srbiji se bavi stanogradnjom, otvaranjem dečjih obdaništa i drugim, potpuno legalnim biznisom, što je policija utvrdila i pretresom njegovog stana.

Kada su Vučiću referisali koliko novca u kešu, sa potvrdama o poreklu, i iz koje banke su podignuta, raspolaže gospodin Kosmajac, Vučiću je počeo da se oblizuje. Zašto ga ne uhapsimo i sve mu to uzmemo, pa nek se žali, pitao je. Ali, policija ga nije podržala u tom marifetluku.Oni koji imaju para, imaju i prijatelje, i oni su na svakom važnom mestu.

Svojevremeno je Snežana Malović pokazivala, dok je bila ministarka pravde, šta su sve oduzeli od Darka Šarića, šta je od toga završilo u njenim stanovima, pa zato i danas, dve godine od odlaska iz ministarstva pravde, Malovićevu čuva danonoćno 40 policijskih službenika, po Vučićevom nalogu.

Sve to plaćaju građani Srbije! Vučić je bio toliko impresioniran, da je i on poželeo da ima svog Darka. Tako će jednim udarcem da ubije dve muve, zaključuje on. Prvo, na čelo narkomafije dovešće svog čoveka, koji će mu plaćati, a ovog drugog će opljačkati, do gole kože.

Zašto nije smenjen Milorad Veljović, vremešni direktor srpske policije u nekoliko mandata? On je, naprotiv, i ojačao. Rukovodiće i iz fotelje načelnika Uprave kriminalističke policije. A biće i na čelu “radne grupe“ koja treba da montira proces Kosmajcu, jer nikakvih dokaza o njegovom učešću u distribuciji narkotika nema, jer bi se tim povodom oglasile i strane policije, nudeći saradnju. Bez montiranog procesa Vučić ne može oduzeti Kosmajčevu imovinu, koja se procenjuje na desetine miliona, jer je uspeo da keš evakuiše od Vučićevih dugih prstiju.

Mediji su pratili Veljovićevo poslovanje. Kamere su zabeležile da se sastaje u hotelskim klozetima sa narko dilerom Ćazimom Osmanijem, kosovskim Albancem, koga nemačka kriminalistička policija smatra velikim narko bosom. Po nalogu direktora srpske policije Ćazim je dobio originalni sprski pasoš na ime Miloš Petrović!

Samo zbog davanja pasoša, Veljović bi dobio petogodišnju kaznu zatvora. Ali, novac koji dobija od Ćazima Osmanija, trde upućeni, Veljović deli sa Vučićem. Zato Vučiću ne pada na pamet da pomene Ćazimovo ime. Obećao je da će se proveriti Veljovićeva veza sa njim, ali je na to obećanje brzo zaboravio. On misli da se toga možemo sećati, samo ako nam on odobri.

Po nalogu Čazima Osmanija, za ambasadora Srbije u Slovačkoj postavljen je prošlog oktobra Albanac Šami Dermaku. U Slovačkoj albanska narko mafija drži ogroman kapital, i poslat je Albanac koji će im izdavati srpske pasoše, posećivati ih u zatvorima…Ovo imenovanje plaćeno je pet miliona evra u prahu!

Treba pomenuti da je gospodin Veljović vlasnik desetine stanova, kuća, vikendica i drugih nekretnina. Oba njegova sina su teški narkomani. Stanko je kao srednjoškolac dobio posao u Srpskoj banci, pa je premešten u NIS, sa platom od dve hiljade evra, a Nemanja je u Moskvi, kao šef predstavništva Farmakoma, čiji je vlasnik Miroslav Bogićević, čija kompanija je uzela više od šest stotina miliona evra kredita, koje ne može da vrati.

Nije ni čudo što Bogićević nije u zatvoru, kada je zaposlio Veljovićevog sina, sa mesečnom platom od deset hiljada evra, koje on potroši u Moskvi, šmrčući. Nemanju u Moskvi čuvaju srpski policajci, u civilu, o trošku srpske policije. Koliko to košta, sam Bog zna. Zna i Vučić, ali ne sme da se javi, jer ga Veljović drži, kažu, džepu!

 

      Službe su ga volele

 

Koliko će Vučić od Osmanija naplatiti uništenje konkurencije? Sigurno je, veliki novac će završiti u njegovom džepu.

Po nalogu Ćazima Osmanija srpski direktor policije osigurava transporte droge koji kreću od Prištine, ka Evropi, a iza kojih stoji američka obaveštajna zajednica. Vučićeva prodaja Kosmeta tek će se razjasniti, ako on to živ dočeka.

Dragoslav Kosmajac je, tvrde upućeni, od mladosti bio miljenik srpskih službi bezbednosti. Bio je disciplinovan, odmeren, nije se opijao, nije se isticao, bio je diskretniji i od najboljih operativaca. Ako se bavio poslom zbog kojeg ga Vučić optužuje, onda je to činio pod šinjelom jugoslovenskih i srpskih službi.

Doživeo je duboku starost, a da ničim nije kompromitovan. Na njega sada Vučić šalje svoje “radne grupe“, spašavajući sebe da Kosmajac ne progovori, i javno ga pita šta je sa njegovih sedam miliona evra donacije SNS-u, koje su završile u njegovom džepu.

Vučić se, podsećamo, oglasio 20. juna iz kabineta Vlade Srbije, a sutradan je priveden na “informativni razgovor“. Avion srpske vlade sleteo je na podgorički aerodrom, da Vučić objasni svom crnogorskom kolegi svoje objave ratova narko mafiji. Oni nisu u nadležnosti izvršne vlasti, već tužilaštva i policije.

Milo Đukanović je ozbiljno zamerio Vučiću na ponašanju, jer na taj način i njega dovodi u opasnost, mada on sa njegovim igrarijama nema veze. Odnose u podzemlju ono reguliše samo, na svoj način.

Srpska policija je u punom rasulu. Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić nastojao je da on bude na čelu popisne komisije koja će utvrditi vrednost Kosmajčeve imovine, koja bi “prilikom popisa dobila noge“, jer bi se on i njegovi službenici, “zbunili pri popisivanju“. Direktor je tu čast odredio za sebe.

Ali, Vučića čekaju nerešivi problemi. Država je u bankrotu, sva njegova obećanja oko investicija pokazala su se lažnim, zaduživanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, njegova horda pljačka sve više.

On je objavio i rat policijskim sindikatima, koji traže povećanje plata, uniforme, naoružanje, sredstva za rad. Vučić mora da preda i ministra policije, koji je uhvaćen u prepisivanju doktorata, i bez obzira koliko se on bude suprotstavljao, popustiće pred pritiskom.

Kad ga god pritisnu, Vučić podvije rep. Inače, on je surov čovek. Često je tukao svoju prvu ženu, a i drugu, Tamaru Đukanović, koja je bila pred porođajem, krvnički je mučio i zlostavljao, tako da je ona odvedena na porođaj u GAK Narodni front, gde je izgubila dete, jer je Aleksandar tvrdio da nije njegovo. Nesrećna Tamara se teško razbolela, dobila je bolest krvi. Njoj je ostavio stan, a sebi je, navodno, kupio garsonjeru od 32 kvadrata.

Njemu će uskoro trebati i manje kvadrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: