Архива

Posts Tagged ‘urusavanje’

VIŠE NJIHOV A MANJE NAŠ: NEMAČKO UPRAVLJANJE SRBIJOM PREKO REŽIMA SADAŠNJEG PREDSEDNIKA SRBIJE!!?

15. јуна 2018. Коментари су искључени

 

Mediji nemačkog govornog područja skoro da su svi kao po dogovoru, bojkotovali samit u Trstu između lidera EU i zemalja Zapadnog Balkana. Jedino su pojedini austrijski mediji bili nešto više spremni da se upuste u dublje analize i opširnije izveštavanje, ostali su smatrali da je skup priprema nekog događaja u dalekoj i neizvesnoj budućnosti.

Stav zvaničnog Berlina prema svim zemljama Zapadnog Balkana, pa i Srbiji, ostaje za sada nepromenjen: samo bez buke i ratovanja, sve ostalo možemo nekako i da tolerišemo.

 

              Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

BALKANSKI TUTOR,

 

Samit Evropske Unije i zemalja Zapadnog Balkana, kandidata za članstvo, bio je i prošao u Trstu, a da mediji na nemačkom jeziku o njemu skoro da uopšte nisu izveštavali. Najveći broj njih je samo objavio šture agencijske vesti o početku i kraju skupa, bez ulaženja u dublju analizu onoga što se desilo i šta je obećano. Nešto govorljiviji su bili austrijski mediji, što je i razumljivo, jer je ta zemlja na „kapiji prema Balkanu" i tradicionalno taj prostor posmatra kao svoje dvorište.

Izostanak brojnijih i detaljnijih izveštaja u nemačkim i švajcarskim medijima na nemačkom jeziku pokazuje da tom skupu, čak ni u vreme letnje pauze kada urednici obično vapiju za bilo kakvim vestima, niko nije predavao bilo kakvu važnost. Radi se, kako smatraju urednici, ali i analitičari, o rutinskim sastancima i razmenama mišljenja, a što stoji u opisu posla svakog političara.

Upravo je ta razlika između izveštavanja samo o značajnim susretima sa značajnim partnerima i neselektivnog izveštavanja o svakoj, bukvalno svakoj, pa i najmanjoj i najbeznačajnijoj aktivnosti nekog političara, linija razgraničenja između demokratskog društva sa jedne strane i diktature sa druge strane.

U Nemačkoj je, bar što se ovog pokazatelja tiče, još uvek demokratija, pa mediji nisu videli nikakav razlog da o boravku kancelarke Merkel u Trstu javnost izveštavaju mnogo više od prenošenja obične informacije da je samit u toku. Čak su teme, kao što je poseta fudbalera, sada „gastarbajtera" u Čikagu, Sebastijana Švajnštajgera i njegove supruge, srpske teniserke Ane Ivanović Nemačkoj zauzimale više prostora od pomenutog razgovora Merkelove sa liderima zemalja Zapadnog Balkana.

Što se tiče samog stava vlade u Berlinu prema eventualnom ulasku Srbije u EU, tu je situacija jasna svima onima koji zaista objektivno prate ovu temu. Zvanični Berlin javno podržava ulazak Srbije u EU, ali…

Još je na Solunskom sastanku lidera zemalja Evropske Unije u leto 2003. tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder jasno poručio Srbiji kako njen ulazak u EU neće biti ni malo lak niti brz. Bez obzira na to, ondašnja DOS-ovska vlada u Beogradu je javnost zatrpavala lažima da će Srbija zajedno sa Hrvatskom ući u Uniju. Hrvatska je punopravni član postala 1. jula 2013. godine, a Srbija je sledeće godine tek započela zvanične pregovore o pristupanju .

Povodom započinjanja tih pregovora šef poslaničke grupe CSU-a u Evropskom parlamentu Markus Ferber je u intervjuu nemačkoj televiziji N-TV 21. januara 2014. preneo stav svoje stranke o tom pitanju, koji sažet u jednu rečenicu glasi: „Ne postoji razlog zbog koga bismo započinjali pregovore o pristupanju sa zemljom kao što je Srbija, koja još uvek generiše velike kolone izbeglica koje nam pristižu."

Ferber je tom prilikom podsetio na primere Rumunije i Bugarske, ali i Hrvatske, dodajući kako se tako nešto nikada više neće ponoviti. Ove države, na prvom mestu Bugarska i Rumunija, u EU su primljene mnogo pre nego što su za tako nešto bile spremne, posebno su ljudska prava u njima bila i ostala na nezadovoljavajuće niskom nivou. Od dana prijema, pa do danas u njima se po tom pitanju skoro ništa nije promenilo, jer politička elita više ne trpi pritisak zahteva za reforme radi pristupanja Evropskoj Uniji, pa ni ne žuri sa poboljšanjima.

Čak i u slučaju Hrvatske, Ferber je imao nekoliko konkretnih zamerki, kojima bi u međuvremenu trebalo dodati i narastajući revanšizam i nacionalizam.

Na kraju intervjua on je izneo svoju procenu kako će pregovori sa Srbijom trajati daleko duže od deset godina, računajući od dana njihovog započinjanja. U tome se slaže i nemačka radio-stanica „Deutsche Welle" (DW) koja je 2. marta ove godine iznela prognozu kako Srbija pre 2025. neće ispuniti uslove za članstvo, smatrajući istovremeno da je realni datum učlanjenja tek posle 2030. godine.

Pošto je to na „dugačkom štapu", zbog čega su i sami pregovori neinteresantni za nemačku javnost, a analitičari sumnjaju u iskrenu spremnost srpskih vlastodržaca da popuste po pitanjima koja su značajna za njihov opstanak na vlasti i dalje bogaćenje, mediji su samit u Trstu skoro potpuno ignorisali.

Kancelarka Merkel ima i previše unutarpolitičkih i evropskih problema kojima je posvećena ovog leta, tako da nema dovoljno ni vremena niti snage da se dublje pozabavi Zapadnim Balkanom, posebno jednom malom i neuređenom zemljom, kao što je Srbija.

Zvaničnicima u Beogradu je lista naređenja odavno predata i ne treba očekivati od jedne države kao što je Nemačka da sagovornika redovno podseća na njegove obaveze. Berlin smatra da srpski zvaničnici moraju sami da budu svesni kako su dužni da ispune zahteve koji su stavljeni pred njih.

Nemačka je ponovo evropska sila, svesna svoje uloge i snage i to rado pokazuje svima slabijima. A od nje su, po mišljenju nemačke vlade, slabiji svi osim SAD i Kine, dok Rusiju u međuvremenu Berlin posmatra kao ravnopravnog iako (u ekonomskom smislu) za nijansu slabijeg sagovornika.

Da bi nastavila svoj put u Evropsku Uniju, Srbija će odmah morati da se suoči sa dva za nju velika problema: priznavanje Kosova i prekid posebnih trgovinskih odnosa sa Rusijom.

O kosovskom problemu se svakodnevno govori, kako u Srbiji, tako isto i u zemljama Evropske Unije, dok se pitanje specijalnih trgovinskih odnosa Srbije i zemalja Evro-Azijske Unije, samim tim i Rusije ne spominje ni tako često, a ni tako glasno. Po svemu sudeći, Berlin i Brisel tu ne očekuju nikakve probleme, bar ne onakve kakve stvara otpor Beograda da prizna samoproglašenu „republiku" Kosovo.

Otvarajući poglavlje 29 Srbija je ušla u proceduru usaglašavanja svojih carinskih propisa sa onima Evropske Unije. Na kraju tog procesa biće ne samo ukinute sve međusobne carine i uvozne barijere između Srbije i EU, već će biti u potpunosti usaglašena spoljnotrgovinska politika. Samim tim, Srbija, kao ni bilo koja druga zemlja članica ili kandidat za članstvo, neće smeti da ima sopstvene trgovinske odnose sa trećim zemljama drugačije od onih koje ima celokupna Evropska Unija. Pod to spada i Rusija.

Iako je spoljna trgovina i carinska unija daleko manje značajno pitanje od, recimo, vladavine prava, Brisel je namerno ovo poglavlje otvorio među prvima, kako bi izvršio dodatni ekonomski pritisak na Srbiju da ispuni druga svoja obećanja, prvenstveno ona vezana za Kosovo i interese nemačke privrede u regionu (na prvom mestu u Elektro-privredi Srbije).

Da bi Srbija uopšte bila u stanju da prihvati carinsku uniju sa EU, morala bi odmah da nađe dodatni izvor finansiranja, jer će ovaj korak nju godišnje koštati oko milijardu evra. Ovo je samo direktna šteta, dok je ona posredna još najmanje tolika.

Ostale zemlje, članice EU, su godinama pre pristupanja počele da postepeno svoju privredu orijentišu prema Uniji. Srbija je, zbog različitih političkih kalkulacija stranaka na vlasti, išla cik-cak, lomeći se između Unije i Rusije. Zbog toga se ona godinama istovremeno približavala i jednoj i drugoj strani, tako da će nagli prekid odnosa sa Rusijom za nju sada biti veliki finansijski gubitak, koji će moći da pokrije jedino novim kreditima, do kojih može da dođe jedino ako Berlin ne bude bio protiv.

Konačno, i nemački politički analitičar Štefan Haderer u svojoj analizi od 11. aprila 2017. u austrijskom listu „Wiener Zeitung" opominje srpsku vlast kako danas „treći put", kako je to nekada izvodio Josip Broz Tito, pokušava da balansira, a to više nije moguć. Srbija će morati da se odluči ili za EU koja se raspada, ili za Evro-azijsku Uniju sa kojom do danas nije postigla nikakav novi napredak od dogovora o ukidanju carina na izvestan broj proizvoda.

 

     A 1. Do evropskog proseka 2035. godine

Mediji na nemačkom jeziku, isto kao i veliki broj političara i analitičara u Nemačkoj i ostalim zemljama EU uopšte nema dileme o karakteru režima Aleksandra Vučića. Međutim, parafrazirajući poznatu američku izreku "on jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin", političarima u Briselu i Berlinu nije problem to što je u Srbiji na vlasti takav diktator, već to što bi on da se približi Evropi.

Markus Ferber (CSU poslanička grupa u evropskom parlamentu) ističe kako je stanje ljudskih prava u Srbiji i dalje nezadovoljavjuće i da je ona treća najveća zemlja porekla azilanata koji su u to vreme dolazili u Nemačku (istini za volju, najviše lažnih azilanata je poreklom sa Kosova, ali u Nemačku stiže sa srpskim dokumentima, pa se smatraju srpskim državljanima). On je zbog toga zahtevao da se prvo obezbedi vladavina prava pre nego što se nastave pristupni pregovori.

Radio „Deutsche Welle" (DW) je povezivanje EU i Srbije 2. marta 2017. nazvao „brakom iz interesa". Brisel želi da u tom delu kontinenta vlada mir, dok je vlast u Beogradu zadovoljna što na unutarpolitičkom planu ima odrešene ruke.

Kako bi obezbedila dalje političko prisustvo na Zapadnom Balkanu, Evropska Unija koristi staro, oprobano oružje: privredu. Kako prenosi DW u pomenutom članku, zemlje Zapadnog Balkana sadašnji evropski privredni prosek bi mogle da dosegnu najranije 2035. i to ako imaju svake godine rast bruto domaćeg proizvoda od šest odsto i ako EU ne bude dalje napredovala.

Da bi se ovo ostvarilo, tim zemljama je potrebna obimna finansijska pomoć, a upravo nju Berlin i Brisel uslovljavaju političkim protivuslugama.

Pošto novac i dalje pristiže na Zapadni Balkan, a na planu poboljšanja ljudskih prava nema vidljivog napretka, jasno je da je protivusluga za trenutnu finansijsku pomoć nešto drugo. Šta je tačno u pitanju, saznaće jednog dana u dalekoj budućnosti neki novi istoričari.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

УРУШАВАЊЕ ЕПС: ВЛАСТ У СРБИЈИ И ДАЉЕ ТОЛЕРИШЕ РАД НЕСТРУЧЊАКА И „ЛОПОВА“ НА КОЛУБАРСКИМ КОПОВИМА!!?

7. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Мада је РБ Колубара средиште српске енергетске моћи, овај привредни гигант је данас у рукама нестручних кадрова, које је Српска напредна странка масовно запошљавала, без обзира на последице које су већ сада катастрофалне.

Колубаром владају дилетанти, каријеристи и бескрупулозни мафијаши. Владајућа странка и њен Вођа који је недавно обишао општину Лазаревац и "место злочина", колубарске копове, командују читавом овом деструкцијом. У међувремену, струја у Србији је све лошијег квалитета и све је мање има.

 

               Пише: Инсајдер Е-9

GRČIU GDE SU UGALJ I STRUJA3A

 

Производња струје је никад мања! Српски енергетски ситем постао је завистан од увозног угља! Увозимо и струју! Увозимо у месецима током којих никада у историји струја није увожена! У Новом Београду, читави блокови остали су без струје на неколико сати, прошле недеље! За овакву ситуацију крив је лично ВД директор ЕПС-а Милорад Грчић!

Наиме, Грчић, није благовремено усмерио инвестиције у алтернативне изворе електричне енергије, мада је имао строгу обавезу да то уради, али пре свега, није на време ремонтовао мрежу. Није ремонтовао ни производне капацитете!

Колико је ситуација алармантна најбоље показује и недавна изјава министра финансија Душана Вујовића који је признао да оволики пад производње струје није нормалан!

-Није пала производња у првом тромесечју јер је то неко желео, већ због тога што су се тада догодиле разне промене. Између осталог било је лоше време. Било је лоше време, али оволики пад није нормалан, закључио је Вујовић!

Вујовић, Антић и раније Зорана Михајловић упозоравали су председника државе, Александра Вучића, да Грчић није "баш најбоље решење" за руковођење Електропривредом. Новине су узалуд писале о томе да он има купљену диплому и да му је једино радно искуство пре ЕПС, било у обреновачкој печењари.

Вучић је међутим свима који су критиковали Грчића, поручио да треба да зачепе изјавом да је Грчић за њега један од најбољих руководиоца у државним фирмама, јер, наводно, једини има вишак средстава на рачуну рекавши и ово: "…Финансијски, Електропривреда Србије је стабилна и уз све муке и проблеме које је имала: на рачуну ЕПС-а има 440 милиона евра".

Истовремено док је Вучић то изјављивао урушавање ЕПС је од стране Грчића убрзавано!

Откад је Грчић постављен у фотељу генералног директора Колубаре, касније и на место ВД директора ЕПС-а, на руководећа места, шефова служби, постављени су кадрови сумњивих квалификација они су науштрб развоја форсирали дневну производњу и тако креирали статистички лепе резултате. На пример, ремонти електрана су одлагани да статистички не би пала производња струје пре него се одрже председнички избори.

Набавка ХТЗ, опреме и резервних делова рађена је преко везе, па често није стизала одговорајућа опрема одела и резервни делови у ЕПС-ове системе. На крају је крчмар испоставио рачун када су машине на коповима и системи у електранама почели да отказују…

Министар Душан Вујовић је током Скупштинске расправе уздржано критиковао овакво управљање електропривредом, али епилог свега је да се Грчић и даље грчевито држи фотеље ВД директора ЕПС!

По Закону, конкурс за директора ЕПС је требало одавно да буде расписан, јер је Грчић већ дуже од годину дана у статусу ВД-а. Конкурс се не расписује, а штета коју ова компанија и народ трпе због његовог незнања и нестручности је из дана у дан све већа.

Две трећине струје у Србији производи се у термоелектранама у Костолцу и Обреновцу, а до пре неколико година односно до пре чувених мајских поплава, ове две електране снабдеване су домаћим угљем углавном из Колубарских рудника. Тако је требало да буде до 2050. године, до када је процењено да има довољно залиха.

До тада би морали или да ослободимо окупирано Косово где су залихе угља за још пар стотина година, или да нађемо алтернативу за угаљ као извор струје. Ипак у време док је Грчић био директор Колубарских рудника, производња овог енергента је пала, а већ тада је почео да се увози део неопходног угаља за електране у Костолцу и Обреновцу…

Средином прошле године председнику Владе Александру Вучићу саопштено је да Србија већ дуго времена увози угаљ како би производила струју! Речено му је и да постоји опасност због не вршења редовних ремонта на електранама да дође и до пада производње струје.

Предложено му је да се хитно инвестира новац у алтернативне изворе, као и да на време треба ремонтовати постојеће производне системе, који због не редовних ремонта не раде пуним капацитетом. Вучићев омиљени руководилац јавних предузећа, ВД ЕПС Милорад Грчић, је све урадио да се по том питању ништа не уради...

Запошљавао је страначке кадрове у електранама Костолац и Обреновац, као и на коповима у Колубари, а стручњаци су шиканирани и њихово мишљење није уважавано. Резултати оваквог Грчићевог рада сада су више него видљиви, српски енергетски ситем је у никад горој ситуацији…

Чињеница да електране у Костолцу и Обреновцу дуже од две године не добијају довољно домаћег угља за континуиран рад, била је и разлог првомајске посете Колубарским коповима када је председник државе Александар Вучић изјавио да ће радници напокон добити ХТЗ опрему, нова одела и резервне делове како би ремонтовали машине и напокон вратили производњу угља на ниво пре мајских поплава 2014.

Вучић се "искрено надао" да ће се наћи решење за подизање производње угља, али је приликом посете обавештен и да то није могуће. У Колубари се пре неколико месеци догодио "руч" лоше наслагане јаловине која је затрпала копове угља, преко је пала киша, а машине са којима је требало да се нагомилана јаловина расклонити не раде. Не раде, јер на њима месецима није извршен ремонт.

Такође, Вучић је од својих чауша обавештен и да копање угља на новим локацијама, за које су доказане веће залихе, неће почети ускоро јер људима који треба да се иселе није плаћена експропријација земљишта. Али, Вучић се ни овом приликом није запитао где одоше вишкови од 400 милона евра са ЕПС-ових рачуна. Истовремено, пропустио је и прилику да јавно, на коповима, пита шта је са тим парама, зашто се ради на томе да се експропријације не уради!

Иначе Милорад Грчић био је на председничким изборима координатор за општину Лазаревац, где је Вучић уз сва намештања, остварио један од најлошијих резултата на последњим изборима.

Првог маја, он се на колубарским коповима званично, састао вођама подобних синдиката Миодрагом Ранковићем Пицијем и Милорадом Ђорђевићем Ђокином. То су синдикалци које је Вучић, док је био опозиција, оптуживао да им је Борис Тадић финансирао политичку организацију "Наша кућа", преко које су они постали део локалне власти у Лазаревцу.

Иначе те оптужбе су биле тачне, променило се то да је Вучић сада прихватио да му командују исти они који су Тадића држали на вези. Зато му данас Ђокин и Пици не сметају, већ заједно са њима политички наступа.

Пред камерама, Вучић је обећао да ће рудари напокон добити ХТЗ опрему, одела са којима је могуће радити. Иначе Магазин Таблоид већ четири године пише о томе да радници рударског басена Колубара немају одговарајуће ципеле и рукавице, да се на посао превозе распалим аутобусима, али до сада по том питању није ништа урађено.

Може се рећи да је наше писање делимично уродило плодом, пошто је Вучић изјавио: "…Биће набављене нове радне униформе, и безбедносни услови за рад ће бити унапређени на виши нивоу. Ове године уложићемо око 250 милиона евра за набавку неопходних машина и опреме у Рударском басену Колубара…"

Изјавом да ће његова Влада уложити 250 милиона евра у набавку машина и опреме, Вучић је уствари потврдио свима знане чињенице, да се у овој фирми већ годинама краду алат и резервни делови и да због тога машине годинама не могу да се поправе.

У РБ Колубра запослено је превише нестручног кадра, који и када буде добио резервне делове и алат, неће умети у разумном року да ремонтује машине и да ће проблем решавати ангажовањем подизвођача.

Иначе један од добављача ХТЗ опреме за Колубару је Слободан Пантелић, звани Жока, који је и члан Ђокиновог синдиката. Жока ће, како је Вучић обавестио Пиција и Ђокина, ускоро добити подршку од турске фирме којој је СНС продао конфекцију "Беко" из Лазаревца".

Та продаја је обављена тако што су из лазаревачког "Бека", отпуштени сви вишкови радника, онда је купцу гарантовано да ће све што произведе од опреме откупити јавно предузеће ЕПС, огранак Колубара, а онда су Турци, пристали да у ратама исплате ову компанију. На локалним телевизијама је обећано и да ће ускоро запошљавати 1.200 радника, али то су обећања партијских функционера, а не и турског инвеститора.

У другом неформалном делу посете, Вучића су вероватно обавестили о малверзацијама које су спроведене у договору са СНС, у циљу финансирања председничких избора.

Наиме, превоз угља за раднике намештен је фирми синдикалца Ђокина, а та фирма је финансирала предизборне активности СНС-а у Лазаревцу. Од вишка новца, Ђокин је у Лазаревцу купио пет станова. Он заправо има само један камион, за тај посао, а превоз организује тако што као под превознике ангажује оне које је СНС означила као подобне.

Активисти једног грађанског удружења кажу да је важно знати и то да је Грчић у Колубари запослио гомилу партијских кадрова без квалификација, са дипломама конобара и медицинских сестара, док Лазаревачка деца са дипломама рударског факултета раде на киосцима. Нико се не запошљава преко конкурса у огранку ЕПС Колубара, већ сви добијају такозване ПП уговоре, које је им касније преводе у стално запослење.

Иначе, у Лазаревцу против Ђокина и Пицина постоји неколико кривичних пријава, које се не процесуирају, њих за сада успешно стопира локални тужилац Гајић звани Фиока.

Судство у Лазаревцу је на најнижем нивоу, председник суда јесте учио право, али има и споредни посао! Бави се израдом слова за надгробне споменике, а повезан је и са синдикалцем Ђокином. У ЕПС је преко тог синдиката убацио и своју жену, која сада под заштитом Ђокина, ведри и облачи!

Истовремено, у Лазаревцу парнични случајеви масовно застаревају, јер судије за паре врше разне манипулације, попут незаказивања рочишта, а један број судија је одавно испунио услове за пензију али их је као добре послушнике руководство СНС оставила да им "врше посао".

У општини Лазаревац влада потпуно расуло. Начелник општине је поднео неопозиву оставку, а његову функцију преузео је Драгиша Живић, "дипломац" са Приштинског универзитета (огранка у Косовској Митровици).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СТРАНЕ ДОНАТОРСКЕ ХОБОТНИЦЕ И СПОНЗОРИСАЊЕ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ПИЈАВИЦА И РАЗБИЈАЧА ОТАЏБИНЕ!!!

13. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Спекулације о могућностима нових ратова на Балкану, нагло појачане непосредно уочи председничких избора у САД, а још више након њих, говоре о напорима поражене вашингтонске бирократије, да се освети новом председнику Доналду Трампу, на начин који би његову владу одмах гурнуо у конфликт који она не жели.

Срећом, није ни председник Трамп сишао са врха своје куле у Њујорку без озбиљне геополитичке стратегије, па се може очекивати да ће под овим балканским небом доћи до коначног расплета у коме Србија може и мора остати кључни фактор, без кога нема ниједног политичког решења у региону.

Али, какву улогу у завереничком злу и ратним покличима на Балкану има новац који је из САД стизао на рачуне невладиног сектора и како ће бити прекинут ланац "невладиног" финансирања исламског фашизма?

 

                  мајор Горан Митровић

PIJAVICE I RAZBIJACI9

 

Пред крај прошле године и бивши заменик шефа ЦИА за Балкан, Стивен Мејер отворено је говорио о новим променама граница на Балкану, пре свега у Македонији и Босни и Херцеговини, додајући да је уверен да ће Република Српска опстати, али да је "најопасније место на Балкану постала Македонија, не само због проблема македонских Албанаца и македонских православаца, већ и због тога што међу самим православцима у Македонији постоје несугласице…".

Наравно, Мејер то није рекао, али је позната чињеница да је Обамина влада довела до сукоба у Македонији, да је још у време док је Хилари Клинтон била државни секретар САД, Албанцима понуђена сва стратешка помоћ у настојању да "интернационализују свој проблем" и да заузму делове Грчке, Македоније, Црне Горе и јужне Србије (тачно према мапи такозване "природне Албаније", коју сваки министар у Тирани и у Приштини држи на свом зиду.

За те потребе, исплаћене су милијарде евра промотерима "хуманих циљева" и разних политичких коректности, који су имали задатак да медијски и на сваки други начин убеде јавност и политичка вођства у Србији, да Албанцима треба помоћи да направе своју државу, у границама коју они сматрају "природном".

Истом методом и истом бојом новца, раније америчке администрације су финансирале пропаганду о праву босанско-херцеговачких муслимана на хегемонију, на њихово "природно право" да суверену владавину овом бившом југословенском републиком (упркос чињеници да тамо живе три народа а не само један).

На такав начин, искључујући православне хришћане са Балкана из права на сопствену државну и политичку орјентацију, раније владе САД, а посебно оне које је предводио брачни пар Клинтон, дале су одрешене руке муслиманским екстремистима, од Македоније, преко Косова, југа Србије, Санџака и Босне и Херцеговине, да чине што год им је воља, ширећи пожар исламизма чак и у сред парламената, од Скопља, Приштине и Београда, до Сарајева.

Истим новцем којим је Хилари Клинтон као ондашња државна секретарка финансирала организацију Муслиманска браћа у Египту и рушење египатске владе под Мубараком, побуне унутар Сирије и рушење влада у Либији и Тунису, а пре тога и финансирање ултрадесне палестинске странке, финансиране су и најмрачније исламистичке групације у бившим југословенским републикама. Реч је о стотинама милиона евра које су разним путевима исплаћиване такозваном невладином сектору, омиљеном упоришту глобалистичке мафије.

На простору некадашње Југославије, данас делује око 100.000 разних невладиних организација! Само у Србији постоји више од 20.000 регистрованих удружења грађана, у Хрватској (према Регистру Удруга Републике Хрватске), има их чак 42.000, у Црној Гори сваки стоти грађанин управља неком невладином организацијом, на Косову и Метохији их има око 8.000.

У Босни и Херцеговини делује близу 7.000 реистрованих НВО (нешто мање у Македонији, око 6.000), од којих најмање једна трећина постоји са искључивим циљем да учествује у политичком животу, да га мења и прилагођава потребама својих донатора.

А, донатори су по правилу, стране геостратешке агентуре које имају за циљ да "преобрате" суверене државе у колоније, стране корпорације са својим интересима, стране државе и њихове политичке институције…У том послу равноправно учествују и њихове домаће филијале, франшизе и испоставе, које финансира, директно или индиректно, Влада Србије (упркос томе што је невладин сектор у питању).

Многе од ових донаторских хоботница, које делују широм света, имају јасну стратегију: новац добијају оне организације и појединци које могу снажно да утичу на промену јавног мишљења и политичких ставова код најширих маса.

Неке од њих, попут УСАИД-а, у оснивачким актима имају јасан извор финансијског и политичког деловања, где пише: „…На основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност" у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске…". За очекивати је да нови председник САД Доналд Трамп, коначно промену филозофију деловања и ове глобалистичке хидре, која је многе државе и њене облике суверености дословно сахранила. Србија је свакако једна од њих.

По злу позната Међународна кризна група (МКГ)  , коју плаћају амерички мултимилијардер Џорџ Сорош и њему сродни сатрапи, и данас шири ратну атмосферу на Балкану. Њени суоснивачи, Марти Ахтисари, бивши специјални изасланик УН за Косово, Бернар Кушнер , некадашњи шеф мисије УН на Косову (УНМИК), оптуживан да је са неким члановима ОВК учествовао у трговини људским органима на КиМ, и Карл Билт, некадашњи дипломата, познати су и по финансирању такозваних обојених револуција у свету, у коме су учествовале и бројне западне владе.

МКГ сваке године објављују извештаје о оружаним сукобима који се очекују у наредном периоду и по потреби политичко-финансијског подземља у САД хушка могуће протагонисте тих сукоба на оружане обрачуне. Преко своје моћне мреже у подјармљеним и окупираним државама, МКГ развија снажну кампању против оних влада које не раде по диктату нових неофашиста, лажних либерала и крупног капитала.

У Србији и око ње, снажно делује и Фонд браће Рокфелер (велики финансијер Фонда за хуманитарно право, Хелсиншког одбора за људска права у Србији и "Центра за евроатлантске студије"  ).

Међу руководиоцима овог фонда налази се и Николас Бернс, у Србији добро познат као некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију и ондашњи трећерангирани човек у Стејт департменту између 2005. и 2008. године.

Овај механизам ружења Срба и Србије, и даље одлично функционише кроз силовање разним методама, попут лицемерне приче о "суочавању са прошлошћу", односно, оптужбама за колективну кривицу због ратова из деведесетих година.

И док су српским политичким факторима сваком приликом трпали у уста папире препуне обавеза, понижавајућих аката и читавих поема о поштовању људских права, дотле је у сред БиХ, цветала веза "Исламског фронта", односно Ал каиде  са главним политичким факторима у Сарајеву, о чему је бринуо Мароканац Абдел Касем, са италијанским држављанством.

Овај "војник ислама" обилазио је једном годишње земље Блиског истока, све до Туниса, Алжира, и даље до Пакистана, а у повратку је обавезно свраћао у Зеницу, "да обиђе старе пријатеље". Ипак, италијанска полиција је открила да је држао на вези све босанске политичаре и њихове сараднике из федерална владе у Сарајеву!

Као "резидент" исламске терористичке организације, Касем је регрутовао млађе босанске муслимане за кампове Ал каиде у Авганистану. Али, након што је откривен, испоставило се да је иза себе оставио читаву мрежу својих људи, добро наоружаних, увек спремних за "свети рат".

Данас, на почетку 2017. године, преко поменутог "Исламског фронта" у БиХ, и даље се регрутују они који су спремни да погину за ислам, али, пре свега, да побију пола света у име ислама. То зна и Бакир Изетбеговић и сваки политичар у Сарајеву.

Сличан посао ради и Кур’ан Фондација Косова, под чијим покровитељством је финансирано и организовано пет шиитских организација на КиМ. Новац у огромним количинама за те потребе долази из Саудијске Арабије и неколико земаља Персијског залива.

Приштински лист "Коха диторе", једини је објавио списак исламистичких невладиних организација на КиМ, које су постале и претећа опасност и за актуелне албанске власти. Хашим Тачи је због тога био принуђен да неке од њих формално исели са Косова (реч је о класичним филијалама исламског фашизма, под именима: Ал- Хараманеи, ИWЦ, КОФФ, Истамбул…) а суштински препусти исти посао невладиним организацијама по имену Трагови, Фондакос, Сфера, Једнакост, Понос, Реалност, Куран

Неке од њих отворено прете умереним албанским политичарима и подржавају сваки великоалбански пројекат и све идеје о оружаном "тумачењу" ислама, а планирају и упаде на територију јужне Србије, западне Македоније, делове Црне Горе уз границу са Албанијом…

Швајцарски лист "Ле Тан" из Женеве, објавио је последњих месеци чињенице о регрутовању војно способних Албанаца са Косова и Метохије, муслимана из Босне, Албаније, са југа Србије и Санџака, који су преко невладине организације Ал Носра Фес до сада одлазили у Сирију да би ратовале против сиријске државе и владе и њеног великог савезника, Русије.

И док је исламски фашизам цветао Балканом и другде, Институт за мир Сједињених Држава (Унитед Статес Институте оф Пеаце – УСИП) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)" и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, давао је антисрпским пропагандистима у Србији годишње донације вредне неколико милиона долара, само да би форсирали признавање албанског Косова и унитарне БиХ.

Исто то радила је и ради Национална задужбина за демократију (НЕД), исплаћујући милионе долара за невладин сектор у Србији. А, какви су јој циљеви говоре следеће чињенице: у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила на високој позицији у Бироу за обавештајне послове и информације (Тхе Буреау оф Интеллигенце анд Ресесарцх, ИНР) „чија је примарна мисија да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД".

Међу њима су и Бери Џексон који је био представник САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност и Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

Ваља поменути и „Чарлс Стјуарт Мот" фондацију која је оснивач невладине организације "Балкански фонда за демократију", чији је посао и данас да сугерише званичним властима у Србији, на какав начин да сарађују са сепаратистичком владом у Приштини и како да "што безболније" дођу до признања албанске државе на Косову и Метохији.

За очекивати је да ову злочиначку пирамиду заувек сруши нови председник САД, Доналд Трамп….

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VOJSKA SRBIJE KAO POZADINSKA PODRŠKA NATO TRUPAMA

 

Pre godinu dana u ovo vreme, tačnije, 18. februara 2015., na naslovnoj strani Vučićevog biltena "Informer", osvanula je izjava tadašnjeg američkog ambasadora Majkla Kirbija: "…Srbija ima odličnu vojsku, logično je da sarađuje sa NATO".

Bila je to samo najava potpisivanja sporazuma sa vojnom alijansom čije zločine Srbija nije zaboravila, niti sme da ih zaboravi. Tačno godinu dana kasnije, 19. februara 2016. godine, predsednik Republike Tomislav Nikolić potpisuje Sporazum o saradnji sa NATO paktom, koji je prethodno izglasala SNS većina u parlamentu.

 

                        major Goran Mitrović

VOJSKA U TUĐIM RUKAMA2

 

Očigledno dobro obavešten, Nebojša Krstić, bivši savetnik, bivšeg predsednika Borisa Tadića, dva dana ranije (17. februara), na društvenoj mreži Tviter ispisuje i ove reči: "…Predsednik Nikolić će potpisati Sporazum o saradnji sa NATO. Ako se to desi, bravo, predsedniče! Dobar i koristan potez za Srbiju…". Krstić je ovo uradio na predlog njegove drugarice Jelene Milić, histerične plaćenice NATO ideologije, sa kojom deli svoja "evroatlanska uverenja" i popriličnu sumu zelenih dolara.

Poslednjih dana leta prošle godine, na samitu Zapadnog Balkana održanom u Beču, Aleksandar Vučić je, zvanično u svojstvu predsednika Vlade Srbije, a nezvanično kao NATO promoter, pokrenuo inicijativu za izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač , kojim će trupe NATO pakta prolaziti prema centralnoj Srbiji i dalje.

Kad mu je komesar za pridruživanje Johanes Han skrenuo pažnju da je reč o projektu vrednom najmanje milijardu evra, Vučić je uvređen dao izjavu za svoje podaničke medije u Srbiji, rekavši: "…Ako Evropska unija ne može da finansira auto put, neka kaže, mi ćemo to učiniti iz našeg budžeta!".

Znao je Johanes Han vrlo dobro da zemlje članice EU, koje su mahom i članice NATO pakta, ne žele da daju nijedan evro ovoj alijansi preko one obavezne kvote koju daju svake godine. Izgradnja auto puta do Albanije, stvar je Srbije i Albanije i NATO pakta, neformalno su konstatovali i Han i njegove kolege iz Brisela.

Ali, Vučiću je važniji NATO pakt od Vojske Srbije, pa je na prvom ovogodišnjem sastanku svih britanskih slugu u Londonu, ponovo tražio novac i podršku za auto-put od Niša do Tirane i Drača u Albaniji. Kako i svaki diktator ogrezao u izdaji , i hoće da se na ovom poslu pokaže pred NATO paktom, kako bi računao na neki vid zaštite u budućnosti, ali ni to mu nije garancija kad, neizbežno, padne odluka da ga uklone sa vlasti.

Samo sedam dana nakon što je stavio potpis na Sporazum o saradnji sa NATO paktom, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, dao je odobrenje ministru odbrane "da stavi snage Vojske Srbije u punu pripravnost, kako bi mogle da zaštite građane, državu i imovinu od svih bezbednosnih izazova koji dolaze spolja".

Najava da je Treća brigada Vojske Srbije, stavljena u punu pripravnost povodom novih masovnih i nekontrolisanih ulazaka imigranata iz islamskih zemalja na evropski kontinent, zvučala bi ozbiljno da nije nekih istina koje javnost mora da zna.

Izvor Magazina Tabloid iz Generalštaba, ovim povodom ogorčeno govori o podređenoj ulozi vojske i o tome kako je ona sistematski uništavana, da bi danas postala obična igračka u rukama diletanata poput Vučića i njegove družine. I on i njegove kolege koje ne mogu da prihvate da ih praktično stavljaju pod komandu neke parapolicijske družine, bliske ljudima iz Vlade Srbije i Vučićevog najbližeg okruženja, jednoglasno se pitaju: "…Gde mu je sad NATO pakt, što on ne brani Srbiju i Evropu od najezde imigranata?".

 

       Zaista, postoji li više Vojska Srbije?

 

Na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost, održanoj u četvrtak, 25. februara ove godine, pomenut je "kontigent" od najviše 300 do 400 vojnika po ugovoru koji bi se našli na granici Srbije i Makedonije. Suočiti tako mali broj ljudi sa desetinama i stotinama hiljada imigranata iz islamskih zemalja koji će tokom cele sezone ovuda prolaziti, potpuni je apsurd i sprdnja sa vojskom i njenom namenom. Tim pre, što je Vučić na tom sastanku izjavio da "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje", misleći na imigrante i njihove već utvrđene pravce osvajanja Evropske unije.

Vojska Srbije danas nema ni dovoljno vojnika ni dovoljno komandnog kadra, niti ima ikakva ovlaštenja kojima bi mogla da uspostavi red u državi, kako na njenim granicama tako i u njoj. A, haos je vidljiv na svakom koraku, čak i u samom Savetu za nacionalnu bezbednost, gde predsednik države daje ovlaštenje ministru odbrane, da u njegovo ime komanduje vojskom u slučaju nemira na granicama, dok, istovremeno, predsednik vlade govori kako "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje". Šta je onda posao Vojske Srbije i ko njome zapravo komanduje?

Ako je vrhovni komandant oružanih snaga predsednik Republike, u ovako vanrednoj situaciji, gde je zemlja ugrožena a vojska pozvana da je brani, morao bi da naredi hitno hapšenje predsednika Vlade Aleksandra Vučića, zbog njegovog protivzakonitog i protivustavnog delovanja.

Vojska Srbije pretvorena je u isluženog paradnog konja, koji može još jedino da služi kao pozadinska podrška nekoj NATO jedinici , što je konačno i bio cilj američke okupacione ideologije. Jedan od učesnika besmislenih i tragikomičnih vojnih defilea, nedavno je kazao i ovo:

"…Mi u vojsci više ne znamo ni kako se zovemo, ni koji nam je grb, ni ko nam je komandant, ni šta treba da radimo, jesmo li vojno neutralni ili nismo, moraju li srpski mladići da služe vojsku ili ne, sa koliko godina staža oficir ide u penziju…Toliko o našoj informisanosti, profesionalizaciji i reformama koje su nad nama provedene…".

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova)  vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja "nove komandne odgovornosti"  i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija "pacifikovana"  te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vosku, pri kraju.

Činjenice koje javnost danas zna o Vojsci Srbije, samo potvrđuju da je Bolandov izveštaj tačan. Tako, na primer, neverovatno zvuči i činjenica da tenkove i teško naoružanje više nema ko da zadužuje i održava!

Naime, nema više kopnene vojske u izvornom značenju tog termina! Umesto toga, stvorene su, opet po nalogu NATO pakta, male brigade umesto armije i divizija koje smo imali pre sto godina! Ovako slomljena i slabo spremna vojska "prema NATO zahtevima", koja se bazira na brigadama (čiji su bataljoni kao osnovne taktičke jedinice bez ikakvog smisla raspoređuje po Srbiji) kao najjačim sastavima, nema nikakav smisao svog postojanja. To je i bio cilj NATO pakta.

Istina je, ovako devastirana, smanjena i ponižena vojska, nikome ne uliva ni minimum poverenja. Vojska, bez duše i organizacionih sposobnosti, uz gomilu klovnova koji danas predstavljaju "mlade komandne kadrove", postala je obična cirkuska predstava i nema više ni pomena o njenoj "operativnoj spremnosti"  (borbenoj gotovosti, kako se to nekada zvalo).

Podatak da se u vojnu gimnaziju upisalo prošle godine 52 odsto devojaka i 48 odsto mladića, rečito govori da ne postoje niti kriterijumi niti ozbiljna strategija da se vojska očuva kao bitan stub društva i ključ odbrambene moći države. Ili, kako narodni genije reče: "…Teško vuku koga ptice hrane i junaku koga žene brane!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PO GLAVI SRBIJE: I SLUŽBENO – POČETAK NESTAJANJA DRŽAVE SRPSKOG NARODA…

14. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Srbiju i srpski narod uz pomoć sopstvene vlasti poraziti, da bi ideja evropskog ujedinjenja opstajala i omogućavala glomaznom birokratskom briselskom aparatu da nesmetano uvećava novčani iznos svojih tekućih računa!!!

 

 

005C.OTVARANJE POGLAVLJA-GUBITAK SUVERENITETA SRBIJE

 

Poslednjih petnaest godina, ni jedna od „vlasti u Srbiji“ se ne mogu pohvaliti dobrim pamćenjem delova istorije našeg naroda, posebno onih delova u kojima je opisano nastajanje Srbije kao države, da bi se svi „evropski preobrazili“, a narodu predstavljali stvarnost kao da su ovih godina živeli na grani sve do decembra 2009. kada je Boris Tadić podneo i zvaničan zahtev za prijem Srbije u EU!!

Iako je i vlastima koje vode Srbiju jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše naređeno zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, a znajući da se u Skupštini Srbije čak i po hitnom postupku donose na stotine nekakvih zakona, čiju sadržinu nisu razumeli ni većina Narodnih poslanika (a koji često ne mogu biti ni upotrebljeni) a nameću se našem narodu i iscrpljuju ga, time direktno razgrađuju sopstvenu državu, na žalost i uz našu pomoć svojom pasivnošću, iako je poznat jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, i umesto da malo ohlade i poslušaju glas stvarne većine naroda, ministri „Vlade u Srbiji“ bespogovorno slede ritam ispunjavanja zadataka dobijenih iz Brisela!!!

Svi oni likovi koji su na vlast u Srbiji došli uz obilnu pomoć stranih obaveštajnih službi i preko paljenja Skupštine i nasilnim zauzimanjem institucija, svoje snage i znanje nisu usmerili na čuvanju i razvoju privrede države a ne njenom urušavanju, nisu se posvetili rešavanju stanja zapošljenosti stanovništva, rešavanju socijalnih pitanja čiji su uzroci i smanjenje plata i penzija, nisu sprečavali urušavanje školskog i prosvetnog sistema Srbije u cilju vaspitanja naše dece, nisu se posvetili preduzimanju mera u očuvanju zdravlja stanovništva, izgradnji vojske, ..itd, itd!!!

Oni su „evropske integracije“ predstavljali kao „nezaustavljiv put izgradnje moderne Srbije“, a svaka priča da se otvaranje tzv. Poglavlja EU, predstavlja kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi,  a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da sami dokusurimo sopstvenu državu , i da se između ostalih ciljeva, Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region jeftine radne snage, izvor sirovina i neku tamo državicu bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

A izgubili smo iz vida da u pozadini toga vrebaju i "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a (koji je godinama nezaobilazni kreator punjenja i trošenja budžeta Srbije) i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije !!!

Nikako neće da nam bude jasno kako to da Predsednik „Vlade u Srbiji“ radosno uzvikuje parole u kojima propoveda da je za opstanak Srbije, srpskog naroda i ostalih građana Srbije, najvažnije da, još navodno zvanično, samostalna država Srbija ispunjava razna poglavlja, zaključke, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, direktive, preporuke, platforme, strategije, mere… koje propisuju i donose čak i trećerazredni činovnici briselskog birokratskog aparata!!!!! ????

A u ovomo procesu “pridruživanja”, gde ostade teritorija Kosova i Metohije koja je po Rezoluciji UN1244  i dalje sastavni deo Srbije!!????

 

©Geto Srbija

NAMERNO PLANIRANI PROPUSTI: URUŠAVANJE EPS I MEŠETARENJE DIREKTORA EMS!!!

29. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Najveći deo radnika Elektroprivrede Srbije (EPS), ogorčen je na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u ovom preduzeću, jer je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa…

U međuvremenu, više od stotinu direktora i direktorčića živi na visokoj nozi sa ogromnim platama. Direktor Elektromreže Srbije (EMS)-a, Nikola Petrović, posebno se ističe u bahanalijama i milionskim privatnim poslovima. Ovih dana, mali kafedžijin sin iz Boleča, vratio se porodičnom zanatu-ugostiteljstvu.

 

                       Vuk Stanić

ZAJEDNICKA KASA2

 

Generalni Direktor Elektromreže Srbije EMS, i kum predsednika Vlade Srbije, Nikola Petrović,  postao je ovih dana većinski vlasnik dva veoma vredna restorana u Beogradu.

Naime, Petrović je dokapitalizovao poznati restoran Franš u bulevaru Oslobođenja, u neposrednoj blizini Autokomande, kao i restoran Dijagonala u Skerlićevoj ulici.

Mnogo njegovih poznanika je ovim povodom bilo iznenađeno, a posebno zbog činjenice da ovaj režimski multimilioner sa poslovima u energetskom sektoru, ulazi u vlasničku strukturu ugostiteljskih firmi.

Čak je, kažu upućeni, i Petrovićev kum Aleksandar Vučić bio iznenađen sa ovim vestima, komentrišući u šali da je direktor EMS sada potvrdio ranija pisanja Tabloida, kada je naš magazin u tekstu "Od Boleča do Beča" obznanio javnosti da je Nikola Petrović, ustvari: "…Sin Race kafedžije iz Boleča, sela pored Beograda".

Naravno, ovo nije i jedino mešetarenje na sitno direktora EMS, o kojem su našem listu dostavljene informacije, zakup Petrovićeve vile iz baze DIPOS-a plaća javno preduzeće na čijem je on čelu.

Ni renoviranje te iste vile Petrović nije hteo da plati, već su i ti troškovi namireni sa računa EMS.

Nikola Petrović je, suprotno politici Vlade Srbije, naručio studiju o budućoj privatizaciji EMS. Na konstataciju saradnika da bi trebalo da bude privatizovan EPS, ali ne i EMS, Petrović je rekao "da se ne prave pametni".

Zadatak studije privatizacije EMS, poveren je kompaniji Energoprojekt, a i taj posao je takođe plaćen novcem EMS?! Istovremeno, Aleksandar Obradović generalni direktor Elektroprivrede Srbije EPS-a, ubrzava likvidaciju privrednog društva EPS Snabdevanje.

Ovu akciju je kako stvari stoje Obradović, dogovorio sa Vučićem i Petrovićem.

Preduzeće EPS Snabdevanje je zaista u problemu zbog velikih krađa na mreži koje se kreću od 15 odsto do 40 odsto, ali je pravi udar za tu kompaniju činjenica da vrh države traži da se otpišu sva dugovanja Železari iz Smedereva, sva dugovanja prema RTB Boru, svim javno komunalnim preduzećima gde rukovode SNS kadrovi, počev od gradskih elektrana u Beogradu.

Trenutno, Obradović i saradnici muku muče kako da sve, ali baš sve gubitke EPS, prebace u EPS snabdevanje. Kada na kraju nađu model kako da sve gubitke prebace tamo, EPS će biti predstavljen kao kompanija koja je ostvarila dobit, a rukovodstvo te kompanije biće predstavljeno kao super uspešno.

Istina EPS bi zaista mogla da bude najuspešnija kompanija na Balkanu, ali kada bi rukovodstvo rešilo da prekine praksu nameštenih tendera, da smanje krađe na mreži, da prekinu sa rasipanjem novca na prezentaciju i kada prestanu da zaključuju fiktivne konsultantske ugovore…

Veliki problem za SNS biće i činjenica što će EPS uskoro (kada ga prikažu kao kompaniju bez gubitaka) to biti u suprotnosti sa obećanjima koja su dali Nemcima da će ovaj državni gigant, na kraju 2015. godine biti predstavljen kao kompanija bez perspektive. Zbog čega bi njihovi privrednici mogli da je kupe ispod svake cene.

Na obećanje dato Nemcima, vrh EPS-a nije zaboravio, samo što će trenutak proglašenja stanja pred bankrot biti pomereno za sledeću godinu. Tim povodom, Aleksandar Obradović je sa ljudima iz Evropske banke (EBRD) dogovorio još jedan kredit u iznosu od 200 miliona evra. Namena kredita biće restruktuiranje EPS-a, a de fakto 120 miliona evra iz tog kredita će biti uplaćeno u budžet republike Srbije, kao rezultat pozitivnog poslovanja EPS.

Čak 80 miliona evra otići će na unapred dogovorene konsultantske usluge, firmi koje će biti angažovane na izradi studija reorganizacije EPS-a. Te studije koštaju daleko manje od 80 miliona evra, ali će se višak novca preko tih kompanija usmeravati za troškove SNS na izborima koji slede.

Ovo nije i jedino presipanje iz kase EPS u kasu SNS, jer je nedavno i izvršni direktor za korporacijske poslove Dragana Rajačić kompanijama iz sistema EPS oduzela pedeset odsto automobila koji su dati centrali SNS za pokrivanje narednih izbora.

Prosto je neshvatljivo da rukovodioci proizvodnje u najbitnijim kompanijama EPS kao što su Kolubara, Kostolac, Đerdap, više nemaju automobile koji su im neophodni u organizaciji posla i proizvodnje.

Predsednik sindikata EPS,  Milan Đorđević ništa ne preduzima tim povodom, dok je samostalni sindikat EPS tražio prijem kod predsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Vučić međutim ne planira da ih primi i taj zadatak je prebacio na resornog ministra Aleksandra Antića i direktora EPS Aleksandra Obradovića. Nekih razgovora je bilo kažu sindikalci, ali rezultat tih razgovora je nula.

Mnogi radnici EPS su međutim ogorčeni na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u EPS-u. Razlozi zbog kojih radnici očekuju štrajk su činjenica da je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa

Podsetićemo da je u ovo vreme, pre godinu dana (22. novembra 2014. godine) jedan radnik poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’. Do nesreće je došlo kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika.

Radnik G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) imao lakšu povredu glave.

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "…Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Ovo saopštenje uprave je, naravno, notorna laž, a posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine! Njihov posao trebalo je da rade mašine!

Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu.

Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju. Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima.

Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Ovo je i samo jedan od primera zbog kojih je mnogima u sistemu EPS, prekipelo i zbog kojih očekuju štrajk koji korumpirani sindikalci ne žele da pokrenu. Ali, ako ih na ulice ne izvede ovakvo ponašanje dugogodišnjih režimskih saradnika i štrajkolomaca, onda će bes radnika EPS-a da se obruši na kriminalnu družinu koja se nalazi u vrhu ovog preduzeća i oko njega.

Nadobudni direktor EMS-a i Vučićev kum, Nikola Petrović, najtipičniji je primer kako diletant sa velikim apetitima, može da pljačka državne pare nekažnjeno. Ali, tim zanatom se, kako izgleda, neće još dugo baviti…

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: