Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > ČIJA JE NAŠA DOMOVINA…?!

ČIJA JE NAŠA DOMOVINA…?!

25. новембра 2012.

 

Od 2014. godine, stranci će moći slobodno i nesmetano da kupuju zemlju u Srbiji.

Srbija je poslednju deceniju dala sve što je bilo ko od nje tražio, danas se od nje očekuje da još samo skine gaće i poubija narod.

Piše: Milan Malenović

Srbija

 

Posle uništavanja poljoprivrednih kombinata i zemljoradničkih zadruga, danas je hrana u Srbiji najskuplja u okruženju.

Uprkos tome, ovdašnja nova vlast, isto kao i ona prethodna, jedino rešenje traži u daljem smanjivanju plata i penzija, uz povećavanje cena usluga javnih preduzeća.

Sve pod motom: „U Evropsku uniju Srbija će ući  bez stanovništva".

Od petooktobarskih promena, znači punih dvanaest godina, Srbija srlja u Evropsku uniju.

Sada, kad se ponovo vlast upinje da narodu dokaže kako „Evropa nema alternativu", vredi se malo podsetiti šta smo sve postigli sa Unijom u koju najpametniji i najbogatiji iz Evrope nisu hteli da uđu. 

Ukupna vrednost Srbije je nedavno procenjena na nešto iznad 170 milijardi evra!

U tu svotu ulazi sve što Srbija ima: zemljište, resursi, industrijska postrojenja, infrastruktura…

U periodu kada je privatizovano skoro sve što je u ovoj zemlji vredelo, dakle do 2007. godine, Srbija je na taj način uspela da zaradi samo dve milijarde evra.

Do danas je ukupni prihod od rasprodaje srpske privrede tek nešto iznad četiri milijarde evra – od onih procenjenih 170 milijardi.

A prodali smo, bolje rečeno poklonili, sve što iole vredi.

Od dolaska „demokratskih" snaga na vlast, privatizovan je ili likvidiran 91 poljoprivredni kombinat u Srbiji.

Tačnije, osim Poljoprivrednog kombinata Beograd, bukvalno sve što je hranilo Srbiju je nestalo.

Preko 50.000 hektara najplodnije zemlje na Balkanu otišlo je za simboličnu sumu stranim investitorima koji, umesto da obnove ili nastave proizvodnju, zemljište drže zaparloženo čekajući povoljan trenutak da ga prodaju i tako ostvare profit.

Malo ko u Srbiji želi da zna da u domovini neoliberalnog kapitalizma, Sjedinjenim Američkim Državama, postoji zakon koji državi omogućuje oduzimanje poljoprivrednog zemljišta od vlasnika koji ga ne koristi.

Tako nešto u Srbiji ne može da se uvede, jer bi se time vlast zamerila tajkunima koji je finansiraju.

Zbog toga što nam desetine hiljada hektara pokriva korov, u Srbiji je najskuplja hrana u okruženju.

Za godinu dana su samo cene mesa porasle za 50 odsto, o ulju i šećeru da ne govorimo.

SVE ŠTO EU TRAŽI, SRBIJA ISPUNJAVA:

Sve zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji imaju obavezu da donesu zakonske propise po kojima bi stranci mogli direktno da steknu vlasništvo nad zemljom.

Hrvatska će zemlju strancima ponuditi tek kada istekne 15 godina od kandidature za EU, a trenutak prodaje zemljišta odložile su i pribaltičke republike, Bugarska, Rumunija, Mađarska…

Jedino je Srbija, pod rušilačkom vlašću Demokratske stranke, svojevremeno pristala na rok od samo četiri godine po stupanju na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Tako, da će stranci moći slobodno i nesmetano da kupuju Srpsku zemlju već od 2014. godine, mada su to i do sada činili pod plaštom domaćeg preduzeća koje su osnovali samo za tu namenu.

Već skoro 400 godina, tačnije od 24. oktobra 1648. godine, u Evropi je na snazi pravilo čija je zemlja, njegova je i vera".

Na isto to pravilo se svojevremeno pozivala i vlada Republike Srpske prilikom pregovora o podeli Bosne i Hercegovine, pokušavajući da dobije onoliki procenat teritorije te bivše jugoslovenske republike koliko je katastarski, pre rata, zemlje pripadalo srpskom stanovništvu.

Kada budemo zemljište u bescenje rasprodali strancima, da li možemo da budemo sigurni da neka od članica EU.

Na primer Hrvatska čiji je tajkun Ivica Todorić već danas najveći latifundista u Srbiji, neće da traži promenu granica u svoju korist pozivajući se ne samo na Vestfalski mir iz 17. veka, već i na argumentaciju srpskih pregovarača iz BiH?

Hektar najkvalitetnije poljoprivredne zemlje u Srbiji danas može da se kupi za 5.000 evra, a cena iste površine zemlje malo lošijeg kvaliteta, odnosno druge i treće klase košta između 1.000 i 2.000 evra po hektar.

Hektar takve ili lošije zemlje u Evropi košta od 50.000 evra do 100.000 evra.

Danska, koja opstaje zahvaljujući poljoprivredi i malim porodičnim preduzećima, omogućava prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, ali samo onome ko živi najmanje dve godine u Danskoj, i to pod uslovom da nastavi poljoprivrednu delatnost.

Zemlja u Srbiji je kvalitetna, među najboljima u Evropi, imamo 0,50 hektara poljoprivrednog zemljišta po stanovniku, što je najviše u Evropi, a ta zemlja nije ni zagađena i lako može da se prevede i u zemljište za proizvodnju organske hrane.

U slučaju prodaje strancima naši poljoprivrednici će raditi kao paori – nadničari za strance, a profit će odlaziti u inostranstvo.

Najviše će biti ugroženi mali poljoprivrednici, kojih ima na oko 778.000 gazdinstava sa prosečnom površinom poseda oko tri hektara.

Da bi opstali oni će morati da se međusobno udruže ili da se priklone velikim sistemima u Srbiji.

Problem je samo što u Srbiji više nema ni zadruga, a ni velikih poljoprivrednih kombinata koji bi te male zemljoposednike mogli da objedine i zaštite.

Nema ni dobre volje na strani države da se problem reši.

MMF

Pošto je imovinu vrednu više desetina milijardi evra poklonila strancima, uzimajući za sebe provizije od ukupno preko 10 milijardi evra, rušilačka vlast Borisa Tadića je morala da se zadužuje kako bi popunila državni budžet pražnjen najviše od strane nje same i njoj bliskih "biznismena".

U međuvremenu je srpska privreda potpuno zamrla, a budžet je do kraja ispražnjen.

Opet su zbog toga u pomoć pritekli stručnjaci iz Međunarodnog monetarnog fonda, isti oni koji su ne samo nemo posmatrali kako srpska vlast strancima poklanja Srbiju, već su joj u tome, neretko, i pomagali.

Stav MMF-a je da Srbija mora i dalje da se zadužuje, ali pod uslovom da donese nove restriktivne zakone koji bi povećali štednju.

Na čemu još da se štedi, kada je u međuvremenu u odnosu na isti period prošle godine za 20 odsto opala i potrošnja hleba?

Jasno je i da EU i MMF žarko žele Srbiju u okvirima Unije, ali bez i jednog jedinog Srbina.

Zbog toga se i insistira na daljem deljenju poljoprivrednog zemljišta strancima koji nemaju nikakve obaveze u pogledu proizvodnje, na smanjenju ionako bezobrazno niskih penzija i socijalne pomoći, na otpuštanju radnika iz javnih preduzeća i državne uprave…

Čak se traži i promena Zakona o radu, po kojima bi poslodavac mogao mnogo lakše da otpušta zaposlene.

Time bi se, navodno, pospešile strane investicije u Srbiju, kao da dosadašnja zakonska rešenje nisu štitila isključivo interese poslodavca, a ne radnika.

Poštovanje pravila MMF-a donosi i pad realnih primanja, preraspodelu bruto domaćeg proizvoda u korist kreditora, kontrolu budžeta, smanjenje socijalnih davanja i podsticaja privredi.

To je cena aranžmana koju sve vlade moraju da prihvate, Srbija jedino mora da ispuni još neke, dodatne uslove.

Došavši do zaključka da su javna preduzeća u Srbiji neprofitabilna i da stvaraju gubitke, MMF traži od vlasti u Beogradu da ista privatizuje, s tim što bi novi vlasnici mogli da posluju sa ekonomskim, dakle mnogo višim cenama od današnjih.

Niko ne postavlja pitanje kada će ovdašnje plate ili penzije da postanu ekonomske.

Koliko je privatizacija javnog sektora korisna po neku državu, vidi se i iz toga da većina starih članica EU ne dozvoljava da privatnici upravljaju njihovim resursima.

U Holandiji je, na primer, zakonom zabranjena privatizacija vodovoda, a u Srbiji se upravo na tome insistira.

Dalje približavanje Srbije Evropskoj uniji na način kako je to činjeno poslednjih 12 godina dovešće do biološkog nestanka ovog naroda.

Nije tačno da Evropa nema alternativu, već Srbija nema alternativu.

U ovoj zemlji postoji dovoljno poštenih stručnjaka, nesklonih krađi i sposobnih da daju prava rešenja za prevazilaženje postojeće krize.

Ako je Srbija pod međunarodnim sankcijama i izolovana od svih internacionalnih kreditora 1994. godine uspela da stvori stabilan dinar, ne postoji ni jedan razlog zašto joj to isto i danas ne bi pošlo za rukom.

Potrebno je, međutim, imati poštenu vlast koja iskreno voli i štiti narod, a upravo to Srbiji manjka poslednjih godina.

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

Advertisements
  1. milenkovisnjic
    25. новембра 2012. у 12:19

    Све, баш све, су продали. И што је нека власт више последња, толико је одлучнија да ништа, баш ништа, не остави новим покољењима. Толико немоћи, код целог нашег народа, никад у историји није било више; ништа – гледамо уништавање и слушамо како неко некога псрислушкује. Замислите, прислушкује у земљи као што је наша, где више има страних обавештајаца (наших људи), него наших полицајаца, сем, ако ти њихови нису и наши? Вређају нам здрав разум. Шта је то тајна у нашој земљи, кад се све консуктују са наредбодавцима? Ово се назива „крај једног народа“. Како у СРБ, тако и у РС:

    Река Дрина на распродају
    http://milenkovisnjic.blogspot.com/2012/11/blog-post_16.html

    Свиђа ми се

  1. No trackbacks yet.
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: