Архива

Posts Tagged ‘svetska’

VLAST I DRŽAVNI POZIV NARODU SRBIJE NA POKORNOST SVETSKIM GMO PROIZVOĐAČIMA!!?

16. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Američke diplomate u Beogradu, godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetskim modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje.

Amerikanci su do skoro smatrali da će taj posao obaviti preko šefice pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević, i preko nekadašnjih članova Dinkićeve stranke G-17, koji su prešli u Srpsku naprednu stranu i postavljeni na značajne državne funkcije. Akcija nije uspela, a nakon svega, za zakonsku legalizaciju GMO, počeo je da lobira i Aleksandar Vučić.

 

                piše: Vuk Stanić

POKORNOST IZVOZNICIMA GMO

 

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, počeo je, između ostalog, da lobira i u korist legalizacije genetski modifikovane hrane (GMO) u Srbiji. Naime, u svom "ekspozeu"  od 9. avgusta 2016. godine uoči izbora aktuelne Vlade Srbije, kada se obratio poslanicima Narodne Skupštine Srbije, izjavio je i ovo: "…Znate li vi šta je to čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni. Sada mi recite – ko od vas to nije jeo"

Koja životinja je u pitanju, zabrinuto su pitali poslanici SNS, a Vučić je to čuo i rekao: "…Ne bi vam se svidela ne ide uz burek…"

Nakon ove prostačke izjave, za reč se odmah javio narodni poslanik doktor nauka i profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić . Ali, Ševarliću nisu dozvolili da govori o toj temi u Skupštini. Ipak, profesor je odmah organizovao konferenciju za štampu ispred Skupštinske sale i prisutnim novinarima objasnio da narod ne treba da se plaši pomenutog čeri paradajza jer to nije genetski modifikovana biljka dobijena ukrštanjem običnog paradajza i neke "odvratne životinje", već je u pitanju hibridna sorta, koja je dobijena ukrštanjem domaćeg i divljeg paradajza.

Vučić se o ovoj temi nije izjašnjavao proteklih godina, ali se tada pričalo (a i sada priča) da je blizak sa pojedinim nemačkim privrednicima i da je spreman da uvozi GMO, posebno što je nemački Bajer nedavno kupio američku kompaniju Monsanto. Trenutak u kome on zagovora interese GMO lobija, ne može biti bolji za prodavce ove globalne pošasti.

Magazin Tabloid je prethodnih godina stalno upozoravao javnost da postoje razlozi zbog kojih javnost treba pružiti otpor (na sve načine) legalizaciji GMO u Srbiji. Otpor hrani koja je dobijena genetskim modifikacijama postoji i u Americi pre svega u naučnim krugovima, gde zdravlje miliona ljudi već trpi zbog konzumacije nezdrave hrane, ipak u interesu profita velikih firmi, američka država odnosno njihova administracija lobira da ceo svet treba da prihvati legalizaciju GMO.

Američke diplomate godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetski modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje. Amerikanci su do skoro smatrali da će im posao u Srbiji završiti Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima sa EU, i dugogodišnji člana Instituta G17 plus. U američkom Stejt departmentu su i ranije računali da će im, ako ih u Srbiji izdaju Demokrate, stranka G17 kasnije URS, završiti posao oko usvajanja spornih propisa. Veliki broj kadrova URS danas je integrisan u SNS.

Pored Miščevićeve, Stejt department ima veliki broj službenika u srpskim ministarstvima koji rade za njihove interese. Jedan od njih je svakako i Danilo Golubović, sekretar Ministarstva poljoprivrede, mada se on trudi da se to ne sazna. Ipak, moć sa kojom taj čovek raspolaže (godinama je raspolagao) u odnosu na ministre koji rade u njegovom ministarstvu je tolika, da je svima jasno da iza njega stoji neko moćan. Sudeći po javnim nastupima u korist liberalizacije je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji je danas savetnik predsednika Vlade Srbije za poljoprivredu.

Čitajući dokumenta objavljena na Wikiliksu, da se zaključiti da je zahtev Amerikanaca jednostavan: Zakon o GMO u Srbiji treba da bude po volji multinacionalnih kompanijama, poput Monsanta, Duponta, Singente, odnosno GMO bez ograničenja.

Monsanto i druge GMO kompanije su tokom godina razvile sistem koji se sastoji od lobiranja, podmićivanja, i instaliranja njima odanih kadrova u američkoj Vladi i Agencijama. Ove kompanije finansiraju američke političare i njihove partije. Zauzvrat, američka diplomatija radi u korist ovih kompanija u zemljama u kojima su postavljeni.

Na prethodnoj gej paradi Tanja Miščević je nastupila zajedno sa bivšim američkim ambasadorom Majklom Kirbijem. Kratko posle druženja sa ambasadorom na paradi, Miščevićeva je izašla u javnost sa saopštenjem, da Srbija planira u narednih godinu dana da usvoji Zakon o genetski modifikovanim organizmima.

Važeći Zakon očigledno nije po volji američkih diplomata, a dokaz za to je dokument 09BELGRRADE637 iz američke ambasade. U pitanju je diplomatska prepiska unutar američkog ministarstva spoljnih poslova, koju je pod tom oznakom moguće naći na sajtu Wikiliks.

Iz dokumenta se vidi da su diplomate najmoćnije države sveta bile zabrinute što je Srbija zabranila uvoz, uzgoj i prodaju GMO, kao i transport preko srpske teritorije. U dokumentu američke diplomatske mreže piše:

"…Ministar Dragin nam je rekao da se plašio da će izgubiti posao kao i da će isprovocirati vrištanje u Parlamentu, ako ne zabrani GMO i ako bude radio u korist multinacionalnih korporacija. Nakon intenzivnog pritiska Sjedinjenih država, Evropske Unije i drugih članova Svetske trgovinske organizacije, Dragin je rekao da će njegovi planovi o izmenama zakona biti prezentovani desetog jula na sastanku sa radnom grupom Svetske trgovinske organizacije.

Ipak, naš izvor iz srpskog ministarstva poljoprivrede, informisao nas je 29. juna da Dragin ne planira da promeni zakon u skoroj budućnosti i da će pokušati da ostavi Zakon ovakvim kakav je sada, koliko god je to moguće, kako bi pomogao srpskim kompanijama.

Zabrinuti smo da će Dragin pokušati da izbegne da uradi izmene zakona o GMO u skoroj budućnosti. Ipak, mi verujemo da će Dinkićevo uključenje u ove događaje, kao i uključivanje ljudi iz tima predsednika Vlade Srbije sprečiti bilo kakvo postavljanje nogu od strane Dragina. Naravno, mi ćemo nastaviti da pritiskamo sve partije kako bi se brzo rešio ovaj nesporazum …" – obavestile su američke diplomate centralu u Vašingtonu…

U tom dokumentu se navodi i da je pomoćnik ministra u tadašnjoj srpskoj Vladi, Bojana Todorović, uredno američkim diplomatama podnela raport o tome da nove restrikcije na Zakon o GMO nisu napisane u verziji koju je odobrila Vlada Srbije, već su kasnije dodate tokom parlamentarne debate.

Amerikanci ističu u dopisu i da imaju svog čoveka u Vladi Srbije koji im je objasnio da je tokom parlamentarne diskusije Dragin zapravo radio u korist globalnih korporacija, a u skladu sa željama američkog Stejt departmenta.

Problem je prema rečima američkog doušnika nastao u trenutku kada se Dragin uplašio i popustio pod pritiskom Radikala (SRS). Pod pritiskom SRS, Dragin je, zabranio GMO – pišu službenici Stejt departmenta. Navode i da američki doušnik tvrdi, da je ovakav preokret u poslednjem trenutku iznenadio sve članove tadašnje Vlade, a posebno Mlađana Dinkića (G17).

U dokumentu se ističe i da su Jasna Matić i Bojana Todorović takođe iz G17, obavestile Američku ambasadu da je Dinkić iste nedelje na redovnom zasedanju Vlade, pokrenuo pitanje izmene zakona koji brani GMO, odnosno zagovara njegovu liberalizaciju.

Dokument je ne samo dokaz da američke diplomate vrše pritisak na srpske političare, već otkriva i činjenicu da se GMO zagovara kao neophodan uslov za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao i za članstvo u Evropskoj uniji, pa se tako konstatuje i da su: "Savetnici Svetske trgovinske organizacije savetovali Draginu da ne zabranjuje GMO, ali da Dragin to nije dovoljno ozbiljno shvatio.“

Retorika Tanje Miščević je bila identična onoj koja se navodi u ovom dokumentu od pre nekoliko godina i onoj koju je u svom ekspozeu nedavno koristio predsednik Vlade Aleksandar Vučić:

Ne možemo postati članica Evropske unije, ako prethodno ne postanemo članica Svetske trgovinske organizacije. Ne može se zatvoriti pregovaračko poglavlje 30 ukoliko država nije članica Svetske trgovinske organizacije. Jedan od uslova za zatvaranje tog poglavlja je i usvajanje Zakona o genetski modifikovanim organizmima, ponovila je Miščevićeva u više javnih nastupa.

Iste stvari je pričao i bivši ministar Dragan Glamočić, krivac što Srbija ne može da izvozi goveda u Evropsku uniju, a i Vučićeva retorika liči na sve spomenuto. Vučić, dakle, lobira za GMO i na ovakav način: "…Zato što te priče o genetski modifikovanoj hrani, a svaki dan jedemo genetski modifikovanu hranu, a pravimo se da smo nekakvi najveći zaštitnici i zbog toga ne možemo da izvezemo ništa, kao što i zbog injekcija za svinjsku kugu ne možemo da izvezemo naše svinje i sve se pravimo da smo mnogo pametni i mnogo drugačiji od svih ostalih, a da u stvari ili malo toga znamo ili štitimo interese pojedinih velikih firmi, pojedinih velikih kompanija, tajkunske interese, a da za običnog seljaka i za našu zemlju ne radimo ništa…"

Naravno, iza ove "plemenite retorike", jasno se vidi da je Vučić počeo da poziva javnost u Srbiji na pokornost svetskim proizvođačima GMO.

Primetno je da bi bilo kakva inicijativa protiv GMO naišla na žešći otpor u pojedinim srpskim medijima koji primaju donaciju od kompanija proizvođača (o čemu svedoči i profesor Ševarlić).

Naši susedi Mađari su zabranili uzgoj GMO i to iz zdravstvenih razloga. U članu dvadeset Ustava, Mađari su detaljno opisali šta nije i zašto nije dozvoljeno kada su genetski modifikovani organizmi u pitanju. U interesu srpske javnosti u ovom broju Tabloida objavljujemo i prevod člana 20. Mađarskog Ustava:

"…Član 20. (1) Svako ima pravo na fizičko i mentalno zdravlje. (2) Mađarska će promovisati efikasnu primenu prava iz stava (1) Poljoprivredom bez genetski modifikovanih organizama, i obezbeđivanjem pristupa zdravoj hrani i vodi za piće, organizovanjem zaštite na radu i zdravstvene zaštite , kroz podršku sport i redovne fizičke aktivnosti, kao i obezbeđivanjem zaštite sredine."

 

     A 1. Učinak ubilačkih kompanija

Demaskirajući zaveru koju je Monsanto sproveo u Americi radi legalizacije GMO, Džefri Smith, autor knjige "Genetski rulet" postavlja pitanje: "…Zašto je FDA abdicirala kada je trebalo da nas zaštiti?".

Većina naučnika u FDA (Američka federalana agencija za hranu i lekove), u vreme kada se odlučivalo o legalizaciji GMO tvrdila je da GMO nije samo genetska izmena već su smatrali i da je opasan.

Tvrdili su da izaziva Alergije, da sadrži otrove, da će proizvesti nove bolesti i probleme u ishrani. Tvrdili su da je neophodno dugoročno istraživanje. Ipak, Majkl Tejlor direktor FDA je ignorisao ovakva upozorenja, negirao je postojanje ovakvih mišljenja i postavio je politiku FDA, tako da GMO može da stigne do potrošaca.

I sve to na način sa su svi rizici po potrošača ostali prisutni, tvrdi Smit. Što više vremena prolazi ispostavlja se da je za svaku rec bio u pravu. Doktor Medicinskih nauka Rima Laibow, tvrdi da u FDA postoji mnogo pametnih naucnika, ali da su mnogi pametni ljudi u FDA, ljudi sa konfliktom interesa, koji su donosili odluke u skladu sa njihovim finansijskim interesima, ili njihovim akademskim interesima, a ne u skladu sa zdravljem nacije.

 

     A 2. U Britaniji cenzura zbog GMO

Sredinom devedesetih godina, priča oko GMO bila je tek u povoju, Vlada Velike Britanije dala je tri miliona dolara da se nađe način kojim bi bilo utvrđeno da li je GMO hrana bezbedna. Projekat je dodeljen naučniku Arpadu Pustaju.

Vlada Britanije odabrala je Pustaja, jer je u pitanju bio jedan od najboljih naučnika u oblasti bio hemije. Pustaji je tada radio u jednoj od najboljih Britanskih laboratorija, Rovet Risrc institut u Aberdinu u Škotskoj.

U pitanju je čovek koji je autor 270 naučnih radova, i tri knjige iz te oblasti. Arpad je bio vođa projekta, a zajedno sa njim na projektu radilo je još dvadesetak stručnjaka, protokol koji su dobili zadatak da izrade trebalo je da bude implementiran u zakone Evropske unije, koji se odnose na bezbednost GMO, hrane.

Za svoj eksperiment Arpad je uzeo GMO krompir. Prvu grupu laboratorijskih pacova je hranio sa GMO krompirom, drugu grupu je hranio običnim krompirom, a treću sa običnim krompirom koji je prethodno bilo prskan herbicidima koji se koriste pri uzgoju GMO krompira.

– Merili smo mnoge stvari. Pratili smo šta se dešava sa tim mladim životinjama, recimo njihov rast, šta im se dešava unutar organizma šta se dešava sa njihovim imunim sistemom. Tokom eksperimenta je postalo jasno da životinje koje su konzumirale GMO, imaju sporiji rast. Imaju problem sa razvojem unutrašnjih organa. Iznenada im je otkazivao i imuni sistem – objasnio je Arpad za emisiju Semesmrti koju je moguće naci na internet sajtu Youtube.

Tokom eksperimenta koji su Arpad i kolege sproveli, probleme sa zdravljem imali su samo pacovi koji su hranjeni sa GMO plodovima. U pitanju su sledeći zdravstveni problemi: rast kancerogenih ćelija; mozak je bio manji u odnosu na kontrolnu grupu baš kao i jetra i testisi; imali su delimičnu atrofiju jetre i svima je bio oštecen imuni sistem.

Sve ovo desilo se sa laboratorijskim pacovima u roku od deset dana! Pustahi je sa kolegama konstatovano da je ove stvari izazvao genetski inženjering koji je sproveden na krompiru, pošto grupa koja je hranjena običnim krompirom i krompirom poprskanim herbicidom nije imala ovakve anomalije.

– Iz rezultata eksperimenta može se izvući neizbežan zaključak da sirova metoda genetske modifikacije nije obezbedila genetski modifikovane organizme koji su bezbedni i zdravi – zaključio je Pustahi.

Nekoliko dana po objavljivanju rezultata, Pustahi je bio tretiran kao medijska zvezda, a njegova izjava da ljudi ne bi trebali da budu tretirani kao morski prasići je bila citirana u više medija.

Direktor laboratorije je potom pozvan iz Vlade Velike Britanije, a Pustahi je sutradan dobio otkaz, i prećeno mu je krivičnim prijavama. Njegov tim je raspušten, a protokoli koje je izradio nikada nisu implementirani u zakonodavstvo Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO A NE DAJE REZULTATE: SISTEMSKE SLABOSTI U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI SRBIJE

13. августа 2016. Коментари су искључени

 

Londonski magazin "The Economist" objavio je u maju mesecu ove godine, obimnu uporednu studiju o stanju zdravstvene zaštite na Balkanu iz koje se jasno vidi kako vlast pljačka narod da bi ga na kraju ubila.

U toj studiji između ostalog piše i da je životni vek građana Srbije kraći za pet godina u proseku nego u drugim evropskim zemljama, a stopa smrtnosti od raka povećana za 50 odsto! "The Economist" piše i o korupciju u srpskom zdravstvu, podrivanju dostupnost zdravstvene zaštite. Srpski zdravstveni sistem je pred kolapsom.

Za zdravstvenu zaštitu Srbija u poređenju sa državama u okruženju izdvaja najveći procenat bruto domaćeg proizvoda, ali ima najnižu stopu zaštite u celoj Evropi! Novac, umesto na lečenje građana, odlazi u džepove vlastodržaca.

 

                Igor Milanović

SRPSKO ZDRAVSTVO NA NOSILIMA2

 

Srpsko zdravstvo, ponovo je na poslednjem, 35. mestu u Evropi na listi zdravstvenih sistema, pisalo je 29. novembra 2013. u istraživanju sprovedenom za potrebe Evropskog parlamenta. Istraživanje pod nazivom "Zdravstveni indeks evropskih potrošača" ("European Health Consumer Index" – EHCI) sprovodi se od strane stručne organizacije sa sedištem u Švedskoj.

Pomenuta anketa rangiranja zdravstvenih sistema imala je šest indikatora više nego prethodne godine, ukupno 48, a noviteti su bili: poštovanje prava i svesti pacijenata, vreme čekanja za pojedine operacije i preglede, zdravstvena nega, prevencija i dostupnost pruženih usluga, lekovi koje pacijenti primaju...

Srpski zdravstveni sistem dobio je tada 451 poen od mogućih 1.000, a Holandija je dobila najviše njih – 870. Srbija je delila dno liste sa Rumunijom, Letonijom, Poljskom i Bugarskom. Elektronski recepti tada nisu dostupni pacijentima u Srbiji, kritikovali su autori studije.

Oni takođe nemaju mogućnost elektronskih zakazivanja pregleda. Period čekanja na lečenje raka je duže od 21 dan i više od sedam dana za ispitivanje skenerom, kao i vreme čekanja za glavne operacije – duže od 90 dana.

Srbija je dobila pozitivnu ocenu u istim oblastima kao i prethodne godinevakcinacija dece, zakonsko regulisanje prava pacijenata i pristup medicinskim podacima. Takođe je pozitivno ocenjeno da pacijent u Srbiji može da dođe do lekara u istom danu.

U Srbiji, zdravstveni sistem je javno finansiran iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. To obećava univerzalno medicinsko pokriće za sve, tvrdili su autori.

Međutim, iz mnogo razloga, neki lekari uzimaju mito od pacijenata  pre ili posle pružaju usluge na teret zakonom propisanog osiguranja, jer ne postoji alternativa. Većina ljudi se plaši da prijavi korupciju, strahujući da bi lekari posle odbili da im pruže uslugu.

Kao rezultat toga, postoji široko rasprostranjena percepcija među građanima da su svi lekari u Srbiji korumpirani, upozoravalo se pre tri godine.

U studiji u kojoj je Analitički tim "Ekonomista" (The Economist Intelligence Unit – EIU) 2014. godine upoređivao zdravstvenu potrošnju i zdravstvene ishode u 166 zemalja sveta, Srbija je rangirana lošije od Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije i spadala je u grupu zemalja koje su rangirane više prema izdacima na zdravstvenu zaštitu nego prema ishodima, suprotno od Albanije i Makedonije.

Podaci istog tima iz 2013. godine pokazivali su da se u Srbiji na lekove  troši svega 85 evra po glavi stanovnika, što je skoro 3,5 puta manje od proseka u Evropskoj uniji, a značajno manje i od okolnih zemalja. Već u Bugarskoj na lekove se troši 117 evra po glavi stanovnika, a u Sloveniji čak 246 evra.

Evropska komisija je novembra 2015. godine zaključila: „Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite u Srbiji."

Nijedna od pomenutih studija ili upozorenja nije nagnala Vladu Srbije da preduzme preko potrebne korake i zdravstvo dovede na nivo da bude u stanju makar malo da produži život pacijentima. Zbog tog nemara, situacija se dodatno pogoršala i sada je srpski zdravstveni sistem bukvalno pred raspadom, tvrdi londonski list "The Economist".

Analitički tim tog magazina, EIU, predvođen višim urednikom Martinom Keringom, sastavio je 8. aprila ove godine studiju stanja u zdravstvenom sistemu Srbije pod naslovom "Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije: Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje", koja pokazuje da je situacija kritična po više osnova. Naručilac istraživanja bio je "Novartis", koji planira dalja ulaganja u regionu, a rezultati su široj javnosti postali dostupni u maju mesecu.

Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa, tvrdi se u studiji. Iako imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu, izraženo u procentu od bruto društvenog proizvoda (BDP), nalazimo se među najlošijima u Evropi po pitanju dostupnosti terapija.

Poređenja radi, Srbija za zdravstvo izdvaja 10,6 odsto svog BDP-a, a Rumunija upola manje (5,3 odsto). Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, Srbija ovim parama pokriva tek 60,5 odsto potreba u zdravstvu, a Rumunija 79,7 odsto.

Na strani 14 studije nalazi se sažetak najvažnijih problema sa kojima se suočava srpsko zdravstvo, a koji ga vode u neminovnu propast: "…Srbija ima teškoća da nađe način da ispuni preuzete obaveze u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga za građane s obzirom na sredstva koja država ima na raspolaganju. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) nailazi na teškoće u naplati doprinosa od poslodavaca, što naposletku dovodi do nestašice potrebnih lekova (npr. hepatitis C, onkologija)."

Pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, o čemu svedoči podatak da "Lista lekova" gotovo da nije proširena već pet godina, a od 2010. do 2012. godine samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na Listu. U istom periodu, Bugarska je svoju listu proširila za 44 nova leka, a Hrvatska za 27.

Dostupnost inovativnih lekova u Srbiji mnogo je manja nego u drugim zemljama regiona, budući da 18 odsto ukupnih rashoda RFZO odlazi na farmaceutske proizvode među kojima su uglavnom generički lekovi.

Uz to, podaci Svetske zdravstvene organizacije izneti u studiji govore da je, u poređenju sa drugih osam balkanskih zemalja, Srbija tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. I tako mala izdavanja se dodatno anuliraju visokim stepenom korupcije u srpskom zdravstvu, tvrdi se u pomenutoj studiji.

Studija pokazuje, naime, da čak i postojeći izdaci rezultiraju relativno lošim zdravstvenim ishodima i nedovoljnom dostupnošću zdravstvene zaštite, usled sistemskih slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite: velike zastupljenosti takozvanih izdataka iz sopstvenog džepa, korupcije i činjenice da zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i za utvrđivanje načina plaćanja tih investicija.

Na strani 16 studije se tvrdi: "…Postupak za odlučivanje o stavljanju na listu i cenovnoj politici za lekove i farmaceutska sredstva je i dalje neujednačen. Nije jasno u kojoj meri država poštuje pravilnik o analizi isplativosti i uticaja na budžet za lekove iz 2012. godine. Nedostatak transparentnosti u pogledu deviznog kursa koji se koristi u pregovorima za utvrđivanje cena…"

U vezi loše organizovanosti srpske zdravstvene zaštite konstatuje se na strani 15: "…Razvoj infrastrukture za procenu zdravstvenih tehnologija (PZT) u Srbiji zaostaje za razvojem u susednim zemljama (npr. Hrvatska i Slovenija). Ne postoji zvanična agencija za PZT (RFZO obavlja neke srodne aktivnosti; ALIMS ocenjuje kvalitet, bezbednost i delotvornost farmaceutskih sredstava; tehnička podrška Odboru za PZT Ministarstva zdravlja je mala). Nema uključenosti u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA)."

Da bi se objasnili razlozi zašto Srbija ima skupu zdravstvenu zaštitu koja ne daje rezultate, EIU podseća na jedan svoj raniji izveštaj. U studiji iz 2014. godine „Rezultati i koštanje zdravstvene zaštite", upoređivanjem 166 zemalja Srbija je klasifikovana u treću grupu (ukupno 6 grupa) po rezultatima zdravstvene zaštite i bolje je rangirana po potrošnji na zdravstvenu zaštitu nego po njenim rezultatima. Očigledno se i na ovaj način odlivaju pare iz džepova građana u džepove odabranih pojedinaca, zbog čega nikome od političke elite ne ide u prilog da bilo šta ozbiljno menja.

Rezultat svega navedenog je da su ishodi lečenja u Srbiji loši, očekivani životni vek naših građana je za više od pet godina kraći nego u EU, dok je stopa smrtnosti od raka za 50 odsto veća.

Studija se završava sledećim zaključkom: "…Sistemske slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite (uključujući korupciju  i nepostojanje sveobuhvatnog sistema za procenu zdravstvenih tehnologija) podrivaju dostupnost zdravstvene zaštite i uvećavaju nesklad između rashoda na zdravstvenu zaštitu i rezultata…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIMSKA PUTOGRADNJA: KREDITI ZA PUTEVE ZAVRŠILI U DŽEPOVIMA STRANAKA, TAJKUNA, KOMPANIJA…

12. маја 2016. Коментари су искључени

 

Više od dvadeset godina traje izgradnja takozvanog Koridora 10, trase međunarodnog auto puta kroz Srbiju. Više od 25 godina traju pokušaji da oko glavnog grada Beograda bude sagrađena obilaznica.

Za 15 godina povučeno je oko 6 milijardi evra kredita za izgradnju puteva u Srbiji, a još toliko je dato iz budžeta za istu namenu. Skoro polovina tog novca završila je u džepovima stranačkih mafija, tajkuna, kriminalaca i izvođača radova koji su novac uzeli a posao nisu završili. Na ovaj način, nikad niko nije platio skuplji put u propast u savremenoj Evropi…

 

                      Nikola Vlahović

KORIDOR KO SVETOG PETRA2

 

Blizu granice Srbije i Mađarske, na trasi auto-puta koji se odvaja ka Horgošu, takozvani Y (ipsilon) krak, dvadeset kilometara južno od Subotice, dakle, deonice koja treba da povezuje autoput sa graničnim prelazom Kelebija, trećina puta je asvaltirana još pre deset godina, a za ostali deo bili su urađeni pripremni radovi.

Onda se godinama ništa nije dešavalo…Samo su vetrovi i kiše ispirali i drobili asvalt i šljunak, a korov je prekrio celu trasu…Precizna cena ovih "pripremnih radova" koji su propali nebrigom izvođača poslova i države kao naručioca, nikada nije objavljena, mada se među upućenima operiše sumom od više desetina miliona evra.

Ovakvih i sličnih primera ima širom Srbije, gde god se prilikom izbora slavila "veličanstvena" režimska putogradnja. Milijarde evra su potrošene iz nepovoljnih kredita MMF-a, EBRD-a i Svetske banke, a Srbija i dalje nema putnu mrežu dostojnu veka u kome živimo.

Dana 5. aprila ove godine, ministarka infrastrukture Zorana Mihajlović, valjda u nameri da pokaže svome premijeru kako je "budna i na zadatku", dala je sledeću izjavu za medije: "…Kada sam dolazila danas u Užice preko Rudnika, na deonici od 27 kilometara nismo zatekli nijednog radnika i to je drugi put da prolazim tim putem i da ne vidim radnike.

Izvođač je Srbija auto-put i moj poziv je da pod hitno pošalju svoje radnike i počnu da rade!". Mihajlovićeva je još upozorila izvođače na obnovi puteva da će biti raskinuti ugovori s firmama čijih radnika nema na terenu. Sve je to uredno preneo i dnevni list "Blic" sa pretećim naslovom "27 kilometara puta, i nijedan radnik – slede otkazi!".

Režimski mediji poput "Blica" mogu da lažu i govore poluistine. Ministarka može da daje sebi još više na važnosti. Ali, javnost ima pravo da zna pozadinu ove farse. Jer je istina prilično drukčija. Naime, ne proveravajući lično šta se dešava na pomenutoj trasi puta, Mihajlovićeva je kritičnog dana pozvala telefonom Zorana Drobnjaka direktora JP "Putevi Srbije", pa je on lakonski "uverio" da su radnici morali da budu na terenu ali da ne zna zašto ih nema.

Glumeći nevešto da je isprovocirana, Mihajlovićeva je odmah saopštila da će "u narednih sedam dana" ekipe ministarstva obići sve deonice na kojima se obnavlja putna mreža u programu koji finansiraju Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i država Srbija sa ukupno 400 miliona evra za obnovu oko 1.100 km puteva širom zemlje. "…

Imenovaćemo svakog izvođača koji ne radi svoj posao i budite sigurni da će već u naredne dve nedelje biti raskinuti ugovori ukoliko ne počnu da rade. Niko nema prava nijedan dan, niti sat da ne bude na terenu, jer je vlada dala garancije za taj novac", pretila je praznom puškom Mihajlovićeva.

Prošlo je tih sedam dana i ništa se nije desilo. Ispostavilo se da izvođač radova čeka pare i da niko neće džabe da radi. Čim je shvatila da se "zatrčala", dala je jednu "futurističku" izjavu, prepunu lepih obećanja. Na primer, da će u putnu mrežu u Zlatiborskom okrugu biti uloženo milijardu i po dinara i da će samo na teritoriji Užica biti uloženo u 46 kilometara 400 miliona dinara. Dakle, tek će biti uloženo! Tj. da ništa još nije uloženo!

Ipak, ako je neko i bio angažovan, država kao investitor, i nadležna ministarka, bili su dužni da imenuju nezavisni projektantski biro da obavlja nadzor radova i podnosi izveštaje o njihovom napredovanju (nedeljne, mesečne, tromesečne…), a ne da neko iz Vlade sporadično prolazi putem i gleda gde su radnici.

Nanizala su se i druga pitanja: zašto ministarka uopšte javno upozorava nekoga, zašto odmah nije raskinula ugovor (ako ga ima) i da li sve to priča samo u političkoj kampanji, a stvarno je odlično obaveštena da je problem u kreditu koji neko iznad nje nenamenski troši?

Građevinski inženjer R. Radović, koji je godinama radio za nekada ugledne jugoslovenske firme u afričkim i azijskim državama na izgradnji auto-puteva, kratko za Magazin Tabloid ovim povodom kaže: "…Radovi zavise isključivo od toga da li je država odradila eksproprijaciju trase i svu potrebnu pravnu dokumentaciju za radove i da li je uplaćen avans i sredstva po situacijama, da li postoje kašnjenja. Ukoliko su ova prethodna dva uslova ispunjena onda možete razmatrati da li je potrebno da ljudi budu na terenu ili ne ili je sve u okviru definisanog roka….

Nije gospođin posao da broji radnike po putu, nego da zastupa državu, odnosno obezbedi finansiranje. To znači da do datuma određenim ugovorom, posao mora da bude gotov. Zna se kakve su posledice i koliko se ne poštuje ugovor. Da li radi 1 ili 100 radnika, to nju nije briga. U organizaciju nijedne firme ona ne sme da se meša…".

Zvanične informacije govore da je, na primer, u 2014. godini izgrađeno nešto više od 50 kilometra puta u celoj Srbiji (poređenja radi, za samo jednu noć je postavljeno 14 kilometara najkvalitenijeg specijalnog asvalta, za poletno-sletnu aerodromsku pistu u bilizni Ciriha u Švajcarskoj).

Oba kraja Koridora 10 trebalo bi da budu izgrađena do kraja ove 2016. godine. A, Koridor 11, kažu, biće gotov do sredine 2017. Ništa od toga nije realno. Ove investicije finansiraju se iz pet kredita u iznosu od oko dve milijarde evra.

Jer je praksa pokazala, da tako unapred obezbeđen novac bude dobrim delom potrošen u druge namere, "preusmeren", opljačkan ili naprosto sakriven na nekim, samo Vođi poznatim računima.

Državni sekretar u Ministarstvu građevine pokušao je da opravda sadašnji režim i svu krivicu prebaci na onaj prethodni pa je kazao: "… prebrzo se ulazilo u kredite, bez planske dokumentacije, a i kada je tako rađeno, to je činjeno loše, te da je odgovornost išla po vertikali", i dodao da je ključni period za propadanje tih investicija bio od 2008. do 2012. (sve do dolaska Vučića na vlast, a tada je, valjda, krenula "procvat").

Stanje od 2012. godine do danas je znatno gore. Na primer, put prvog reda, Kragujevac-Batočina, ukupne dužine dvadeset kilometara, koji treba da ide po skoro ravničarskom kraju sa blagim bregovima, ušao je u petnaestu godinu izgradnje! Zato što nema kazni za izvođače, nema raskida ugovora sa "partnerom" bliskim svakoj vlasti, sve je smišljeno da novac bude potrošen a projekat nikada završen.

Više od šest milijardi evra kredita podignutih u poslednjih deset godina za putogradnju u Srbiji (i još toliko "zahvaćeno" iz Budžeta), završili su u džepovima stranaka, tajkuna, prebogatih kompanija koje su započele a nisu završile radove i slično.

Nikome ni u sadašnjoj vladajućoj strukturi, kao ni bilo kome ko je u vezi sa njom, ne pada na pamet da se bilo koji projekat završi. Dokle god je neki projekat otvoren, postoji milion prilika za malverzacije. Kad posao "stoji", to je najbolji znak da se svi "ugrađuju" ili otimaju iz povučenih sredstava.

"Izvođač" jednom godišnje nabaci tek koji kilometar asvalta, radi stvaranja privida da se nešto radi i da uzme još koji milion evra i tako u krug. Ako za petnaest godina sve dosadašnje vlade nisu htele da završe autoput do Makedonije, šta očekivati od "Koridora 11" i ostalih nazovi kapitalnih investicija?

Ali, ključno pitanje u ovoj korupciji ogromnih razmera je: ko je i kako bez projekata dolazio do međunarodnih kredita? Još manje je jasnije projektovanje iz fotelje. Ako neko jednom uradi loše projekat, pa izvođači po tom osnovu sklope gomilu aneksa ugovora, kako je moguće da taj nije poslovno diskreditovan zašto se takvom nekom i dalje nude visoko profitabilni poslovi? Zbog čega glavne projektantske kuće u Srbiji nisu nikada bile predmet ozbiljnih kontrola države? Jer, gde god su CIP i Institut za puteve na sceni, tu su i problemi u izvođenju radova.

Ima i gore od toga. Došlo je do ideje o privatizovanju ovih institucija, koja je potekla od vrlo ozbiljne putarske mafije.

Ministarka Mihajlović na svakom mestu u predizbornoj kampanji govori kako će "njena vlada" da završi svaki metar autoputa. Istina je da ne postoji nijedan metar koji je izgrađen a da je kvalitetan i po standardima, da nije nešto oteto, da nije bilo prevare i manipulacije.

 

    A 1. Zašto bivši direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak i dalje radi?

U Službenom glasniku broj 105, koji je štampan 29.11.2013. godine, objavljeno je Rešenje Vlade Republike Srbije o imenovanju direktora JP Putevi Srbije i tu piše da je Zoranu Drobnjaku prestao mandat vršioca dužnosti generalnog direktora, a posle toga da se imenuje Zoran Drobnjak za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije od 29.11. 2013. godine.

Iz rešenja se može izvući zaključak da je Zoran Drobnjak po drugi put imenovan za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije i da mu je drugi mandat od 6 meseci trajao do 29.05.2014. godine. Sada se iz člana 52. novog zakona vidi to isto, samo da period obavljanja funkcije v.d. direktora ne može biti duži od jedne godine. I pored svega ovoga Zoran Drobnjak i dalje vrši poslove direktora u JP Putevi Srbije.

Opšte je poznata činjenica da se protiv Zorana Drobnjaka vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Shodno tome, Zoran Drobnjak mora da bude suspendovan, a ne kao što se do sada događa da dolazi na posao i obavlja funkciju direktora. Pitanje je kako neko protiv koga se vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja može da predstavlja i zastupa javno preduzeće, rukovodi njegovim radom, vodi poslovanje, odgovara za zakonitost rada itd. Zašto Nadzorni odbor ne reaguje i kome ovakvo stanje odgovara?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKI OKUPATORI SRBIJE: RAZVLAŠĆIVANJE DRŽAVE I PRODAJOM JAVNIH PREDUZEĆA, ZDRAVSTVENIH USTANOVA, PUTEVA, RUDNIKA…!!!

20. децембра 2015. 1 коментар

 

Već tri godine, takozvani otuđeni centri moći, u, i oko Vlade Srbije, uporno odbijaju da svoju monetarnu i ekonomsku politiku okrenu prema Ruskoj federaciji, koja danas ima najviše investicionog kapitala u regionu Evroazije.

Istovremeno, Vlada Aleksandra Vučića sve čini kako bi Srbija pala dublje u dužničko ropstvo, uzimajući još veće i nepovoljnije kredite od Svetske banke, MMF-a i Evropske banke (EBRD), nego što su to činile prethodne vlasti. Ali, osim što svakodnevno otima hleb iz ruku gladnih, potpisao je i smrtnu presudu javnim preduzećima, koje je već formalno predao na upravljanje bankarskim poveriocima.

 

                       Nikola Vlahović

BANKE UPRAVLJAJU SRBIJOM

 

U oktobru mesecu ove godine, Ruska federacija je ponudila Vladi Srbije milijardu evra samo za "prvu pomoć", i još brojne projekte, kao i strateške ugovore i pogodnosti… Niko na tu ponudu još nije odgovorio.

Nekoliko dana nakon povratka srpske privredne delegacije iz Moskve, sve se opet vratilo u duboku dužničku kanalizaciju, u koju je Vučićeva vlada upala još dublje nego ijedna pre nje. Podanička psihologija, potkupljeni premijer i ministri, narod slomljen i bez snage da se odupre…Jednom rečju, idealan teren za divljanje zelenaških korporacija sa Zapada.

Takozvani ekonomski ambijent, nikad crnji: spoljni dug Srbije na kraju 2015. godine iznosi i preko 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Najveći deo tog duga otpada na tri globalne bankarske korporacije: Svetsku banku, Evropsku banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Reč je o nadnacionalnim institucijama koje drže više od polovine ukupne svetske populacije u najcrnjem dužničkom ropstvu. Među onim nesrećnim državama koje su pale u šake ove opasne bankarske mafije, na istaknutom mestu je i Srbija.

Evropska banka, EBRD i MMF, suštinski upravljaju ovom državom i svim njenim raspoloživim resursima, kontrolišu i podrivaju izbornu volju građana, određuju ko će biti "finansijska" i politička vlast, izdaju direktive kolike će plate i penzije biti, koliko će radnika biti otpušteno, koliko će para dobiti vojska i policija, koja preduzeća će biti prodata ili uništena, pa čak propisuju i koliki je minimum za biološko preživljavanje građana, šta će i da li će jesti, piti i kakav će vazduh udisati.

Ukratko, Srbija nije samo pretvorena u najgoru koloniju, nego je dobila i oblike svojevrsnog koncentracionog logora, u kome milioni ljudi čekaju na sudnji dan kao spasenje, jer im je život pretvoren u dužnički pakao.

Već petnaest godina, sve "demokratske" vlade u Srbiji rade isključivo po diktatu i za interese MMF, EBRD i Svetske banke, ali Vučićeva vlada ne samo što je nastavila sa kriminalnim zaduživanjem kod njih, nego im je veleizdajnički predala i sve poluge vlasti! Preciznije rečeno, ovde je reč o jedinstvenom slučaju da je jedna evropska država faktički predala vlast zelenaškim korporacijama!

Zahvaljujući trogodišnjoj strahovladi naprednjačke koalicije, Srbija je, pored prava na upravljanje sopstvenom teritorijom, izgubila čak i pravo na upravljanje najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem , pa je čak dovela u pitanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode (ako nekom nesrećom još malo potraje Vučićeva diktatura, sledi i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja).

Koliko je odmaklo manijakalno Vučićevo podastiranje pred bankarskom mafijom, najbolje ilustruje podatak da je u toku proces potpune predaje javnog sektora u ruke raznih američkih "stručnjaka" za ovu oblast.

Tako je, na primer, delegacija Svetske banke, predvođena američkim muslimanom, Zahidom Hasnainom, koji je predstavljen kao "stručnjak za javni sektor", na nedavnom sastanku sa gradskom upravom u Beograda u Starom dvoru, izneo svoj predlog kako da ova bankarska aždaja u potpunosti preuzme upravljanje srpskim javnim preduzećima!

Naime, ovaj "ideolog" je predložio, a gradska uprava prihvatila, da do kraja sledeće godine bude uveden softver za finansijsko kontrolisanje rada svih javnih preduzeća iz jednog operativnog centra.

Plan je da se povežu svi sektori za finansije svih javnih preduzeća Beograda i da se objedinjeno usmerava i kontroliše njihov rad preko Sekretarijata za finansije. Ali, tako, da se "izvršna komanda" nalazi u predstavništvu Svetske banke! Nije teško pretpostaviti i zašto.

Suluda i kriminalizovana Vučićeva vlast ušla je u čak 60 neizvesnih projekata u vrednosti većoj od 10 milijardi evra, a za veći deo njih su povučeni krediti od Svetske banke i EBRD. Neki nisu i neće biti povučeni, jer su projekti unapred propali, ili ih uopšte nije ni bilo! Ali, za to slede sankcije, pa na ono što nije realizovano, Srbija već plaća ogromnu odštetu.

 

       Čiji je "skelet u ormanu"?

 

Predstavnici Svetske banke direktno upravljaju sa najmanje tri ministarstva u Vladi Srbije, a posebno sa Ministarstvom finansija, Narodnom bankom Srbije i Kreditnim odborom.

Svi procesi donošenja odluka o investicijama u Srbiji i njenim najvećim gradovima, a posebno oni koji idu preko gradskih direkcija za gradsko građevinsko zemljište, Agencija za investicije i javnih komunalna preduzeća, potpuno su pod kontrolom MMF, EBRD i Svetske banke. Oni određuju i pravila oko stvaranja mafijaške sprege takozvanog "javno-privatnog partnerstva". Sve je zamišljeno tako da se građanin, onaj koji plaća svoje mučitelje, ne pita ništa!

Prema njihovom "uputstvu", u toku je pravljenje takozvanog "smart-plana" prema kome će biti određeno kako će izgledati budućnost Srbije i njenih većih gradova, od "male" infrastrukture, pa sve do puteva, pruga i mostova.

Posebno ih raduje kad vlastodršci "sa vrha" i lokalne koalicije, uđu u kreditno zaduženja, ali tako da nikada ne povuku sredstva zbog lošeg ili neurađenog projekta. Tako su bankarske korporacije poput EBRD, MMF i Svetske banke, na višestrukom dobitku: kredit nikad ne isplate, a "naručilac" kredita za kaznu mora da plaća kamate kao da ga je i dobio!

Zbog svega toga, Vučićeva vlast je došla na "genijalnu" ideju, da im preda na upravljanje državna preduzeća!

Tako je dana 25. septembra 2015. godine, potpisan Memorandum sa Evropskom bankom (EBRD), kojim je praktično ozvaničen scenario za upravljanje privatnim i javnim preduzećima u Srbiji.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba naglasiti da je tog dana Aleksandar Vučić u svojstvu premijera Srbije, potpisao Memorandum o razumevanju sa EBRD, kojim je ovlastio ovu banku da preuzme potpuno upravljanje javnim preduzećima, ali i onim privatnim preduzećima koja žive od saradnje sa njegovim režimom.

Odmah posle potpisivanja ovog memoranduma, EBRD počinje da upravlja državnim kompanija, RTB Bor i Galenika, a sprema se da od početka sledeće godine privatizuje, kupi ili sahrani sva preostala javna preduzeća u Srbiji.

Takođe, EBRD će se ubuduće pojaviti kao tutor i u postupku svih javnih nabavki koja se tiču državnih kompanija. Vučić je to lakonski opravdao rečima: "…Bolje tako nego da budemo zaglavljeni u tim procesima".

Ove godine, na čelo predstavništva EBRD u Beogradu, doveden je i izvesni Danijel Berg, zadužen za poslovanje te banke u Srbiji, sa posebnom misijom da stavi pod kontrolu ne samo državni nego i privatni sektor.

Dobro proverene informacije govore da je ključni Bergov posao vezan za uvođenje stranih privatnih kompanija u posed najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, ali i ubacivanje mreže korumpiranih ljudi u bankarski sektor (ima ih i u Narodnoj banci Srbije, među savetnicima!), na pozicije gde se upravlja privatizacijama, finansijskim posredovanjem, naplati komunalnih usluga i enegrenata i na svim pozicijama gde se obrće novac miliona građana.

Bergova biografija govori da je reč o proverenom štetočini koji je započeo rad u EBRD-u još 1995. godine kao savetnik Borda direktora za Sjedinjene Američke Države, a kasnije je postao i šef kancelarije EBRD-a u Kirgistanu 2004. godine, u Albaniji 2007. godine, a u Bugarskoj 2010. godine. Izabran je za šefa EBRD u Srbiji nakon što je bivši direktor Mateo Patrone imenovan za direktora kancelarije te banke u Rumuniji.

Neverovatno zvuči, ali se EBRD više pojavljuje kao investitor nego kao pozajmljivač para! Do danas, EBRD je investirao skoro četiri milijarde evra kroz približno 200 projekata u Srbiji (koji donose direktan prihod ovoj banci, a ne državi Srbiji!), tako da niko sa sigurnošću ne zna šta sve u Srbiji poseduje ova bankarska hidra sa više glava.

Sa druge strane, Međunarodni monetarni fond je već godinama brutalni tutor, kreator celokupnog života i dirigent koji komanduje glavnim polugama u Vladi Srbije. Mada je to i ranije bio slučaj, nijedan premijer pre Aleksandra Vučića nije toliko nisko spustio gaće i ponudio ekonomskim ubicama ono što se ponuditi ne sme. Došlo je dotle da se ovaj šizoidni vlastohlepac pravda narodu što je sva vlast u rukama poverilaca: "…Zamoliću MMF da odobri povećanje penzija i plata".

Koliko je Vučić mali i mizeran u svojim pokušajima da zgrće pare i opstajava na vlasti, a koliko su oni moćni i brutalni, svedoči i nedavna izjava šefa kancelarije MMF-a u Beogradu, Kima Dehenga, koji se ironično osvrnuo na sva srpska zaduživanja:

"…U Srbiji svake godine otkrijete neki skelet u ormanu, u vidu zaostalog duga za koji niste znali!". Deheng je onaj čovek koji je savetovao Vučića da udari po Srbima takvim porezima koji su gori od posleratnog prisilnog davanja žita u ambare nove vlasti. Kad mu se Vučić požalio da mu naplata poreza ne ide dovoljno dobro, Deheng mu je, rugajući se, preporučio da odmah ide na povećanje PDV-a, rekavši nonšalantno: "…Jedna od te dve metode će da upali".

Zadnje nedelje juna meseca 2015. godine, Vlada Srbije je uputila jedno unizno Pismo o namerama Međunarodnom monetarnom fondu, u kome između ostalog piše: "…Korekcije cena struje uslediće 2016. i 2017. godine…Počećemo da sprovodimo ciljane programe za rešavanje viška zaposlenih, a sve kako bismo postigli uštedu…".

Već u oktobru mesecu, u Beograd je došao zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu Jorg Dekrasin, kako bi "ohrabrio" Vučića da vrati plate i penzije 2016. godine na nivo pre "politike ušteda". Ali, ne, Vučić se nije dao zavesti: on se pred lihvarima poneo onako kako oni očekuju od njega: javno je saopštio građanstvu da od toga neće biti ništa, "mada mu to iz MMF sugerišu".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, još nije dobila svoj najgori oblik. Po svemu sudeći, tek se sprema opšti pomor penzionera, samohranih porodica, nezaposlenih i odbačenih ljudi iz svih slojeva društva. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će za narednih deset godina biti manja za pola miliona ljudi, što njeni stručnjaci gledaju kao na značajnu uštedu.

Stopa mortaliteta (smrtnosti) je takva da ovaj poverilac može da se raduje, jer će nemoćni ljudi, stari, bolesni i svi oni koji su u teškom socijalnom stanju, biti skinuti sa budžeta! Tako razmišljaju svi bankarski okupatori. Svi koji hoće Srbiji dušu da uzmu, a ne samo pare.

Vučićeva vlada svom snagom radi na ostvarenju ovih monstruoznih predviđanja. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, za početak je ukinuo skoro sve socijalne subvencije i tako one najslabije ostavio da skapaju prema ideji Svetske banke, MMF-a i ostalih laboratorija smrti i profita.

 

       Mi plaćamo, oni pljačkaju

 

Podanička politika potkupljenih srpskih vlastodržaca prema ekonomskim ubicama, najbolje se vidi i na primeru odnosa prema stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbija je preuzela preko milijardu evra duga stranim poveriocima, pretvorivši ga u svoj javni dug!

Deo javnog duga Srbije koji se odnosi na KiM obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope, Evropskoj investicionoj banci…

Sve je "regulisano" tako da sadašnja albanska separatistička vlast u Prištini ne mora da plati ni jedan dolar prema stranim poveriocima, a da im istovremeno sva javna preduzeća ostanu "u amanet".

Tako deo javnog spoljnog duga Srbije na kraju 2014. godine, koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije Kosova i Metohije, a koji je dospeo na naplatu od januara 2015. godine, i koji se sada isplaćuje, iznosi preko 350 miliona evra.

Na taj način, parama koje danas Srbija vraća stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji,  građene su termoelektrane, rudnici, fabrike, putevi, akumulacije za snabdevanje gradova vodom i navodnjavanje, a među njima i sistem " Ibar-Lepenac" sa hidroelektranom i akumulacijom "Gazivode".

Ništa od ove imovine zapadne vlade ne priznaju kao vlasništvo Republike Srbije. Svetskoj banci i drugim poveriocima, više odgovara da im Srbija vraća dug, jer je državnost separatističkog Kosova neizvesna.

Ali, uprkos tome, samoproglašena država Kosovo je svečano 2009.godine primljena u Svetsku banku, uz veliku medijsku pažnju u Americi. Mržnja prema Srbiji bila je jača od svega: dugovi koje Kosovo i Metohija ima prema Svetskoj banci, nisu prebačeni na novu, albansku separatističku vladu, već je nastavljeno sa naplatom potraživanja od Srbije.

Isto tako su postupile i sve druge međunarodne finansijske organizacije, kojima je tako hitno bilo da prime Kosovo među svoje klijente, a pitanje dugovanja su ostavili Srbiji.

Da međunarodno pravo više postoji i da je neka druga vlast umesto Vučićeve izdajničke vlasti, nikakvih pregovora sa Albancima ne bi bilo dok se ne reši pitanje državne imovine vredne 220 milijardi dolara.

Uz pomoć Svetske banke, EBRD-a i MMF-a, na Kosovu je izvršena i ubrzana(kriminalna) privatizacija srpske državne imovine. Samo u jednoj godini, od takve privatizacije, separatistička vlast je strpala preko pola milijarde evra u svoje džepove.

U vreme početka pregovora sa albanskom stranom u Briselu, odmah je suspendovan bilo kakav razgovor o srpskoj državnoj imovini na Kosovu. To je od početka bila zabranjena tema. Tako je i danas.

Konačno, Vučić je potpisom na Briselski sporazum stavio tačku na bilo kakvo potraživanje državne imovine, mada je svaki odrasli, zaposleni Srbin, za trideset godina radnog staža, svojim izdvajanjem za Kosovo, sagradio barem jedan stan prosečnom Albancu. Ali, to su za MMF i Svetsku banku "mrtve investicije"…

Verovatno da bi se narugali Srbiji ili je psihološki još više bacili na kolena, "istraživači" MMF-a utvrdili su da ukupna vrednost Srbije i njenih resursa ne prelazi cifru od 150 milijardi evra!

Na ovakvu svinjariju, koja je u obliku poluzvaničnog dokumenta stigla i do Vlade Srbije (u vreme Borisa Tadića), tada niko nije reagovao. Danas, kad Vučić svom snagom predaje državnu imovinu poveriocima da naplaćuju i zarađuju, da upravljaju državom i čerupaju gde god stignu, niko se više ne bavi takvom matematikom. Poniženje je kompletno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: