MEDICINA KAO TRGOVINA: STRANI DAVAOCI DONACIJA А FINANSIJSKI INTERES DOMAĆEG ZDRAVSTVA SU PARE OD PROVIZIJE!!?

 

Da bi zaradili proviziju koju plaćaju farmaceutske kuće, naši lekari prepisuju i lekove koji pacijentu ne trebaju, kao i one koji su štetni. Ministarstvo zdravlja se ne bavi takvim "sitnicama", jer njegovi čelnici zarađuju milione evra godišnje od uvoza tih lekova.

Novousvojenim pravilnikom predviđena je vakcinacija celokupnog stanovništva, a oni koji to prežive biće bolesni, ludi i neplodni.

 

                         Milan Malenović

 

U Srbiji je na snazi uzbuna zbog straha od predstojeće epidemije malih boginja, a kao žarište i rasadnik klica navodi se Kosovo gde je, navodno, izuzetno niska stopa vakcinisanja. Realni izveštaji, lišeni ostrašćenosti i ličnih interesa, pokazuju sasvim drugu sliku.

Od petoro do sada zaraženih na severu Kosova i Metohije, njih četvoro je prethodno primilo vakcinu, dok se vakcinalni status petog pacijenta ne zna. Ovo su rezultati analiza rađenih u beogradskom institutu „Torlak" .

U ostatku Srbije u trenutku kada nastaje ovaj članak zabeležen je 41 slučaj malih boginja što je deo stručne javnosti proglasio početkom kataklizme i epidemije mitskih razmera.

Sa druge strane, svakog dana u Srbiji u proseku jedno dete oboli od raka, a od ove bolesti prosečno jedno dete umre svake nedelje. O ovome se ne govori, bar ne na onaj način kao o malim boginjama, jer farmaceutskim kućama se daleko više isplati (neuspešno) lečenje od karcinoma, nego njegova prevencija.

Pri tome jedna doza terapije košta najmanje 10.000 dinara, a prodaju se lekovi koji u najboljem slučaju usporavaju bolest, neki nemaju nikakvo dejstvo, a postoje i oni koji izazivaju rak.

Prvi slučajevi malih boginja na Kosovu i Metohiji dijagnostfikovani su još u junu mesecu, ali se histerija oko navodne epidemije u Srbiji pojavila tek u oktobru.

Razlog za ovo je činjenica da su u međuvremenu kupljene nove vakcine, pa je Ministarstvo zdravlja odlučilo da krene u njihovu masovnu prodaju, pošto od svake prodate vakcine lekari i zaposleni u Ministarstvu imaju proviziju.

Medicina je sve manje lečenje, a sve više trgovina koja na globalnom nivou obrće hiljade milijardi dolara godišnje. Posle vojne industrije, ovo je najprofitabilnija privredna grana.

U prilog tezi da se potencira prodaja onih lekova koji donose dobit, a ne onih koji zaista i leče, govore podaci sa nedavno održanog seminara „Pedijatrijski dani" čiji je pokrovitelj bila farmaceutska kuća Glaxo Smith Kline (GSK), poznata po tome što proizvodi i prodaje dečije vakcine poznate pod nazivom MMR.

Od ukupno 110 pristigla naučna rada čak osam se odnosilo na vakcinaciju spornim vakcinama i oni su svi pročitani u udarnom terminu prvog dana, dok su samo dva posvećena raku kod dece, a nijedan se nije odnosio na leukemiju. Farmako-mafiji se ne isplati prevencija i izlečenje od raka, jer je smrt za njih unosnija.

Krajem oktobra u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu bili su organizovani „Psihijatrijski dani" čiji je sponzor, takođe, bio GSK  koji je na ulazu u dvoranu postavio štandove za deljenje prigodnih poklona i reklamnog materijala. Nijedno predavanje se nije odnosilo na neku novu metodu lečenja, već su sva glorifikovala poznate preparate sponzora. Po rečima jednog od učesnika bila je to „parada sponzorstva i kiča".

U časopisu „Toscana Medica", regionalnom italijanskom mesečniku o zdravlju, moglo se pročitati da su toskanske vlasti sklopile ugovor sa regionalnim lekarima o novčanim iznosima koji im se svake godine isplaćuju za izvršeno vakcinisanje pacijenata: po 15 evra za svako vakcinisanje (monovalentnim ili viševalentnim vakcinama), te povrh toga po 1.000 evra za postignute posebne ciljeve u pogledu stope vakcinisanja.

Naše Ministarstvo zdravlja ne objavljuje ovakve podatke, ali je javna tajna da i lekari, ali i zaposleni u Ministarstvu i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje imaju finansijski interes da se staraju da što je moguće više dece primi vakcine, ali i da se prepisuju neretko potpuno nepotrebni lekovi.

Najniža nagrada je plaćanje troškova za učešće na nekom od simpozijuma koje organizuju farmaceutske kuće, oni sa boljom prodajom imaju pravo da prilože i „naučni rad", odnosno da održe referat koji se nagrađuju sa između 300 i 500 evra.

Najmanje 1.000 evra za svoja predavanja dobija Slavica Đukić Dejanović, kolika je, otprilike, i „tarifa" nekog od zaposlenih u Ministarstvu ili RFZO, kao i onih koje preporuči ministar Zlatibor Lončar, odnosno neki od državnih sekretara u Ministarstvu zdravlja, s tim što takvi predavači polovinu honorara dele sa onim ko ih je preporučio.

Stotine hiljada evra se na ovaj način slivaju godišnje u ruke ministra Lončara i njegovih najbližih saradnika. Kako bi povećali sopstvene prihode, ali i smrtnost stanovništva, u Ministarstvu su odlučili da uvedu obaveznu vakcinaciju svih stanovnika Srbije.

Krajem septembra usvojen je novi Pravilnik o imunizaciji koji etapno stupa na snagu počev od 30. septembra 2017. On predviđa obavezni pregled vakcinalnog kartona pri prijemu u bilo koju državnu instituciju, kao što su predškolske ustanove, škole, fakulteti, ali i kod prijema u bolnicu!?

U slučaju da neko nije vakcinisan i da na prijemu odbije vakcinisanje biće odmah udaljen. Od 2020. svi radnici u zdravstvenim ustanovama, računajući i čistačice, moraće da budu vakcinisani raznim vakcinama, pa i onom ozloglašenom MMR.

Na ovaj način će ministar i njegovi najbliži saradnici godišnje na osnovu provizija za uspešnu prodaju vakcina dobijati više od pet miliona evra.

MMR vakcina, koja je obavezna nije bezbedna, i sve je više dokaza da izaziva nepoželjne efekte, kao na primer autizam, pa čak i smrt. U poverljivom izveštaju GSK-a od 16. decembra 2011. (potpisali kao autor Vanesa Koremans, naučnik za bezbednost, i revizor dr Feliks Arelano, MD), a do koga je došla redakcija Magazina Tabloid (iako je on namenjen isključivo nadzornim službama GSK-a) navodi se kako ne može da se isključi mogućnost da je MMR vakcina izazivač ili u najmanju ruku okidač autizma.

I u srpskom „Farmakoterapijskom vodiču za primarnu zdravstvenu zaštitu" iz 2014. nalazio se dokument „Autizam, farmakoterapijski protokoli" sa tabelom u kojoj se navode uzročno – posledične veze između različitih bolesti i određenih vakcina. Za MMR se tvrdilo kako izaziva autizam.

Ubrzo je ova stranica skinuta na urgenciju ministra Lončara. Ipak, savesni medicinski stručnjaci su kompletan Vodič sačuvali u memorijama svojih računara i prosledili našoj redakciji.

U više sudskih slučajeva u Sjedinjenim Američkim Državama (kao na primer u slučaju Said Modžabi i Parivaš Vahabi protiv Sekretara zdravlja, Vrhovni sud SAD, broj 06-227 V, presuda od 3. septembra 2009.) dokazana su neželjena dejstva MMR vakcine .

Lobisti proizvođača vakcina najčešće se pozivaju na stav američke državne institucije „Center for Disease Control and Prevention" („Centar za kontrolu zaraza i prevenciju" – CDC) kako ne postoje dokazi da je MMR uzročnik ili okidač autizma. Ovo mišljenje je zasnovano na radovima danskog istraživača Pola Torsena, koji je izričito negirao bilo kakvu povezanost vakcine i pomenute bolesti.

U međuvremenu je Torsen postao veoma tražena ličnost. Traži ga i Interpol zbog optužbe koju je protiv njega podigao sam CDC da ih je prevario za milion dolara. Toliko o moralnim kvalitetima lobista obavezne vakcinacije.

Glavni zagovornik vakcinisanja u Srbiji je dr Zoran Radovanović , poznat, između ostalog, i po tome što je svojevremeno žustro zastupao tezu kako osiromašeni uranijum kojim su nas američki bombarderi zasipali tokom agresije 1999. neškodljiv – još malo pa dobar za zdravlje.

Ako obični predavači na simpozijumima na kojima se promovišu lekovi sponzora za jedno predavanje dobijaju i po 1.000 evra, pitanje je koliko para za svoje piskaranje po novinama i društvenim mrežama dobijaju dr Radovanović i njegovi saučesnici: dr Predrag Kon, dr Vladimir Đurić i drugi.

Vladimir Cimerman iz Novog Sada je vođa medijskog tima lobista vakcinacije. Krivičnom prijavom Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP Srbije KU broj 34/17 od 8. marta 2017. na teret mu je stavljeno ugrožavanje sigurnosti dr Slađane Velkov, poznate protivnice obaveznog vakcinisanja.

Cimerman je prihvatio nagodbu sa tužilaštvom, priznao krivicu i obavezao se da plati novčanu kaznu u visini od 50.000 dinara. Postupak protiv njegove devojke za isto krivično delo još uvek se vodi, pošto je ona nesposobna da prisustvuje suđenju, jer je na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi „Dr Laza Lazarević".

Dr Branislav Blažić je na jednoj sednici skupštinskog Odbora za zdravlje demonstrativno pokazao kako bi nogama gazio i rukama davio protivnike vakcinacije. Posle toga je Cimerman formirao internet tim da populariše ove šerijatske metode, zbog čega je i osuđen.

Sa druge strane, protivnici obaveznog vakcinisanja, kao što je dr Jovana Stojković, traže da Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALMS) uradi nezavisnu analizu sadržaja vakcina i da se roditeljima prepusti da, nakon što ih lekar podrobno informiše kako o neophodnosti davanja vakcine, tako isto i o mogućim kontraindikacijama, sami odluče da li će njihovo dete biti vakcinisano ili ne.

Tako je, na primer, u Nemačkoj, u kojoj ne postoji obavezna vakcinacija, iako se ova zemlja nalazi na trećem mestu liste Svetske zdravstvene organizacije po broju obolelih od malih boginja, ali je na dnu liste po broju smrtnih slučajeva od iste bolesti. Male boginje nisu smrtonosne, a to znamo svi mi iz generacija kada nije postojala vakcina protiv njih.

Glaxo Smith Kline nije samo veliki davalac donacija, već ih on sam i prima. Jedan od najvećih donatora je jedan od najbogatijih ljudi sveta, Bil Gejts, poznati zagovornik depopulacije Zemlje. Zbog toga GSK raspolaže nezamislivo visokim budžetom iz koga se isplaćuju ne samo mito za lekare, već i za nadležne institucije da ne vrše dodatne kontrole sadržaja njihovih lekova.

Kod nas se, kao što smo videli, plaćaju čelnici Ministarstva zdravlja i ALMS-a. Kako se ovo sprovodi na globalnom nivou, pa i kod nas, objašnjava sociolog Nemanja Đukić.

Problem imunizacije treba sagledavati unutar konteksta globalne kontrole ukupne svetske populacije, koja predstavlja osnovni cilj projekta održivog razvoja, koji je definisan u dokumentu sa konferencije UN-a o demografskoj dinamici i održivom razvoju održanoj 1992. godine, tvrdi Đukić.

Prema ciljevima tog dokumenta i mehanizmima za njihovo ostvarenje, a koji će prema slovu tog istog dokumenta biti finansirani i realizovani uz pomoć MMF-a, Svetske Banke i drugih globalnih finansijskih institucija, te vlada i nevladinih organizacija („Fondacija Bil Gejts", „Otvoreno društvo" Džordža Soroša i slični), ukupnu svetsku populaciju potrebno je u značajnoj meri redukovati.

Naročito mesto u tom projektu pripada razvoju eksperimentalne medicine (poglavlje 6). U tom smislu, imunizaciju valja posmatrati kao direktnu, sistemsku i sistematsku kontrolu zdravlja (dovođenje i održavanje populacije u određenom zdravstvenom stanju) u cilju kontrole globalnog bio-suvereniteta (reproduktivne bio-moći).

Razvijene su i kontraceptivne vakcine, dizajnirane tako da indukuju imuni odgovor koji će sprečavati začeće.

Godine 1993. kampanja masovne vakcinacije protiv neonatalnog tetanusa je pokrenuta u Meksiku, Nikaragvi i na Filipinima. Ciljnu grupu su predstavljale žene u reproduktivnom dobu (12 do 45 godina). Godine 1994. meksičke organizacije povezane sa organizacijom Human Life International, postale su sumnjičave, započela je analiza nekih od seruma i otkriveno je da oni ne sadrže samo anti-tetanus, nego i humani horionski gonadotropin (HCG), osnovni sastojak vakcina protiv začeća.

Vakcina za koju je dokazano da je HCG-kontaminirana takođe je stigla i do Filipina, gde je vakcinisano preko 3,4 miliona žena tokom kampanje. Nijedna od njih nije znala ništa o tome da je iskorišćena u eksperimentu sterilizacije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije ova anti-tetanus vakcina se koristi u više od 140 zemalja. O smanjenju ukupnog stanovništva za 10 do 15 odsto putem vakcinacije, te o smanjenju stanovništva u siromašnim zemljama primenom polio vakcine (koja se kao obavezna nameće i stanovništvu u Srbiji) u svojim javnim nastupima eksplicitno govori i Bil Gejts, tvrdi sociolog Đukić.

Zbog toga je hitno potrebno da se izvrši detaljna analiza svih lekova, posebno vakcina, i to od strane nezavisnih stručnih tela i da se rezultati daju javnosti na uvid . To, međutim, nije moguće dok su čelnici ALMS-a (direktor je dr Saša Jaćović) i Ministarstva zdravlja na platnom spisku farmako-mafije, na prvom mestu GSK-a.

 

       A 1. Daju mito od naših para

Glaxo Smith Kline i ostali iz farmako-mafije najviše su posvećeni podmićivanju načelnika odeljenja i upravnika bolnica, a posebno ustanova zatvorenog tipa (zatvori i specijalne ustanove za duševno obolele). Bolnice nabavljaju lekove širokog spektra, pri čemu se oni, uglavnom, razlikuju samo po nazivu.

Ustanove zatvorenog tipa, posebno zatvori, zbog ograničenosti budžeta najčešće nabavljaju samo jedan ili dva leka iz iste grupe. Kupovina se vrši putem javne nabavke i podmićeni upravnici obavezno kao najpovoljniju ponudu izaberu onu koju im je dostavio sponzor simpozijuma ili stručnog savetovanja na kome su oni održali nepotrebno predavanje za honorar od nekoliko stotina evra.

Problem u tim nabavkama je da se uzimaju, za velike pare, lekovi uskog spektra delovanja, tako da se određene bolesti nedovoljno ili se uopšte ne tretiraju. Veoma često se uzimaju isključivo vakcine (na primer protiv tetanusa) koje su najjeftinije, jer ih subvencioniše „Fondacija Bila Gejtsa" ili Međunarodni monetarni fond u sklopu neke „humanitarne" pomoći, a koje sadrže kontraceptivnu vakcinu (razvijenu u međuvremenu i za muškarce i za žene).

Pošteni lekari u ustanovama zatvorenog tipa (koji su u ogromnoj većini) upozoravaju da se zdravstveno stanje njihovih pacijenata, posebno psihijatrijskih slučajeva, pogoršava, jer im se prepisuju neadekvatni lekovi koje je odredilo ili nabavilo nadležno ministarstvo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ОБМАНА ПОТРОШАЧА: ПРОИЗВОЂАЧИ И УВОЗНИЦИ ХРАНЕ БЕЗ КОНТРОЛЕ ОД СТРАНЕ ДРЖАВНИХ ЛАБОРАТОРИЈА!!!

 

У Србији још увек не постоји релевантна институција на републичком нивоу која би контролисала квалитет прехрамбених производа који се нуде на овдашњем тржишту. За оснивање три референтне лабораторије потрошено је више од десет милиона евра и за те паре смо добили само једну, а завршетак друге зависи од тога да ли ће Министарство пољопривреде наћи неопходних неколико милиона евра. Због оваквог стања није ни чудо што се домаћим потрошачима продаје све и свашта, па тако и производи који су опасни по здравље.

 

                    Милан Маленовић

 

Србија је некада била велики извозник прехрамбених производа, а данас их увози, јер је за последњих четврт века нестало 400.000 регистрованих пољопривредних газдинстава. Невероватно је да се Вучићев министар пољопривреде Бранислав Недимовић жали јавности како Србија увози и свињско месо, некада наш главни извозни производ.

Министар сигурно зна да је сточни фонд у Србији преполовљен и да због тога не можемо да извозимо оно што се највише тражи, говеђе месо, тачније, беби-биф на коме свака држава зарађује. Али, изгледа да је важније припремати терен за немачког свињарског трговца, Клеменса Тениса, који још чека да му Вучићева влада поклони оно што нигде на свету неће добти: апсолутни монопол над производњом свињског меса.

Проблем није само у томе што смо у исхрани све више зависни од странаца, већ и у томе што нико не зна ни ког квалитета су увезени производи, нити шта тачно садрже артикли који стоје на рафовима домаћих продавница.

Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић крајем прошле године је указао на већ алармантан проблем недостатка стручног кадра који би контролисао квалитет намирница које користимо. Потребно је основати праву националну агенцију за безбедност хране, све три националне референтне лабораторије за контролу, као и повећати број инспектора.

Невероватно звучи податак, како у Београду, граду од скоро два милиона становника, ради само седам пољопривредних инспектора који контролишу намирнице биљног порекла. У целој Србији око 250 ветеринарских инспектора, по речима Паповића, задужено је за контролу 300 млекара и 1.000 кланица.

Бивша начелница ветеринарске службе Сања Челебићанин је на једном саветовању 2014. тврдила је како поменута служба има 371 инспектора који под сталним надзором држе 700 произвођача. Ове бројке су више пута оспораване. Али, без обзира на то који податак је тачан, јасно је да су произвођачи и увозници, практично, ван контроле. Да је број инспектора недовољан, пре неколико дана је потврдио и министар Недимовић најављујући нова запошљавања у неком наредном периоду.

И само Министарство пољопривреде је свесно како држава нема капацитете да на задовољавајући начин контролише квалитет прехрамбених производа на домаћем тржишту, указујући на важећу законску регулативу, по којој су, на пример, млекаре дужне да контролишу квалитет сопствених производа!?! Нигде у развијеном свету не постоји случај да произвођач самог себе контролише и да се још од њега очекује и да самог себе казни, ако утврди неправилности.

Колико је лош овај модел контроле, боље речено недостатка контроле, видело се и недавно када је из продаје повучена храна за бебе произвођача „СwиссЛион – Таково", јер је садржала пестициде. Претходно је произвођач у сопственим лабораторијама проверавао квалитет производа, али у њима није пронашао никакву забрањену супстанцу. Колико је поменутих кашица продато пре њиховог повлачења из продаје, остало је непознато.

Пре три године је у штрудлама са смоквама „Житопрераде" из Новог Бечеја откривен охратоксин. Ову опасну материју, која је канцерогена, у поменутом производу није пронашла контрола произвођача (коју он и нема), а ни тржишна инспекција, већ једно удружење грађана регистровано под именом Национална организација потрошача!!!

Овај случај је показао како постоје произвођачи прехрамбених производа који уопште ни не контролишу своје продукте, као и да је то познато инспекцијским службама (што је управо у поменутом случају потврдио начелник пољопривредне инспекције Новог Сада Ненад Вујовић), али да држава нема механизме којима би санкционисала неодговорне произвођаче.

„Сојапротеин" а.д. је највећи произвођач соје у Србији и истовремено власник лабораторије која контролише квалитет и порекло овог производа и то не само поменутог произвођача, већ и свих осталих.

Више стручњака је упозоравало како се на домаћем тржишту појавила генетски модификована соја из увоза која се препакује у вреће са ознакама домаћих произвођача, али надлежни тврде како је све у најбољем реду. Као организатор препакивања ГМО соје најчешће се помиње управо поменута фабрика која контролише саму себе.

За оснивање три референтне лабораторије за контролу квалитета хране потрошено је у последњих 13 година више од десет милиона евра, што донација Европске Уније, што пара из републичког буџета.

Као што је познато, главна референтна лабораторија је отварана чак четири пута у четири владе! Последњи пут је то учинио сада већ бивши шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.

Без обзира на овај трошак, до сада је отворена само једна лабораторија – она за контролу хране биљног порекла. Отварање друге у низу, за контролу млека и млечних производа, планирано је у току ове године, али већ сада надлежни скрећу пажњу на чињеницу да је за њен довршетак потребно још неколико милиона евра, а да та средства још увек нису обезбеђена. Тачно је уствари да ниједна не ради. Осим тога, нема ни довољно стручног кадра, а за запошљавање нових радника у лабораторијама Министарство пољопривреде у буџету нема планирана новчана средства.

Запослени у Министарству пољопривреде дискретно својим саговорницима објашњавају како „неколико милиона евра" које помиње министар Недимовић у изјавама за медије, представља само врх леденог брега, јер нико од надлежних поуздано не зна ни колико је раније набављене опреме још увек у функцији и уопште на броју. Много је покрадено, тврде упућени.

Потрошачи су у Европској Унији међу најбоље заштићеним на свету, захваљујући постојању добро организоване Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА), која у сваком тренутку може да пружи независне научне савете о ризицима повезаним са храном. ЕФСА даје савете и о постојећим и новим ризицима, а ови савети се узимају у обзир приликом доношења европских прописа у овој области.

Основана је 2002. године, са седиштем у Парми у Италији, и тренутно запошљава 435 стручњака. Њоме управља одбор који се састоји од 15 чланова, који делују искључиво у јавном интересу и не заступају владе, организације или индустријски сектор.

Код нас чак ни стручњаци, који се повремено ангажују на пословима утврђивања стандарда квалитета хране нису независни. У државној комисији која је својевремено припремала Нацрт новог Закона о заштити биља седели су и др Мирослав Ивановић – менаџер за регистрације Сyнгента-Агро – као и Лука Матић – менаџер за регистрације ДуПонт СРБ, Београд, представништва једног од највећих произвођача генетски модификоване хране у свету.

Због недостатка средстава и сталног одлагања формирања комплетне Националне референтне лабораторије, контролу квалитета прехрамбених производа наставиће да врше приватне лабораторије које имају одговарајућу акредитацију, а које су у саставу компанија које храну производе или увозе. Чак ни законска регулатива која би одредила које супстанце су уопште дозвољене у људској исхрани није нити јасна, а ни урађена на задовољавајући начин.

Тадашњи министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, проф. др Драган Гламочић, је решењем бр. 119-01-461/2013-11 од 30. септембра 2013. године формирао Стручну радну групу за израду Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о средствима за заштиту биља. Предлог нацрта, који је израдила именована комисија, био је добро скриван од очију јавности и то не без разлога, јер је оног момента када су процуреле информације о њему на ноге устала целокупна стручна јавност.

Између осталих, Предлог је садржао и појам „еквивалентан" за увозне производе. Ово је правни трик који се користи у САД како би се хемијске супстанце добијене из нестандардних извора путем нових технологија третирале исто као и класична технологија или супстанце добијене природним путем.

На основу тог термина тврдило би се да су у питању „довољно исте, или сличне ствари" при обележавању састава или у правним споровима. Тако би се омогућило да Закон не прави разлику између стандардних средстава (које корисници одобравају) и нестандардних средстава (које никако не би одобрили, а ни купили). На овај начин се обмањују потрошачи, посебно пољопривредници који користе пестициде и фунгициде, али и потрошачи којима би била понуђена ГМ храна, без да она као таква буде назначена.

Осим тога, у предлогу новог закона о безбедности хране, корпорацијама се гарантовало 10 година тајности за студије о безбедности супстанце коју користе. Тачније, да могу не сметано да раде док нас не потрују! Потрошачи тако пуну деценију не би имали могућности да сазнају да ли је и у коликој мери штетно нешто што користе у исхрани.

Председник Стручне радне групе која је донела овакав скандалозан предлог Нацрта измене закона био је др Ненад Доловац, представљен као директор Института за заштиту биља и животну средину, Београд, и као представник Друштва за заштиту биља Србије, Београд. У његовом представљању је, међутим, изостављен податак, објављен на званичној страници Института, како је он био запослен и у хемијској компанији Галеника-Фитофармација и то као самостални стручни сарадник за развој фунгицида.

У поменутој Комисији су радили и Ивановић и Матић, али није било ниједног јединог представника пољопривредника или независних еколошких удружења. Сукоб интереса у коме су се нашли чланови Комисије на крају је резултирао подношењем Предлога нацрта који је искључиво штитио велике светске корпорације, а на штету не само домаћих произвођача, већ и потрошача.

Ненад Доловац је, очигледно, професионални члан свих комисија које се баве писањем нових закона и правилника из домена пољопривредних производа, посебно оних који би требало да побољшају проверу безбедности хране.

Особа која је предлагала десетогодишње скривање података о евентуалној штетности неког производа данас је секретар актуелног Савета за безбедност хране који треба да решава „најважнија питања из ове области везане за процену ризика". Осим тога, на званичној интернет презентацији Института за заштиту биља и животну средину Доловац се не титулише као доктор наука, већ као дипломирани инжењер.

Недостатак јасних законских критеријума који би одређивали шта сме, шта мора, а шта не сме да се налази у неком прехрамбеном производу, као и недостатак од привреде независних контролних тела, довело је до тога да се на српском тржишту појављује све и свашта.

Сваке године, оно мало инспектора који контролишу домаће продавнице из продаје повуче око 1.000 тона различитих намирница које су опасне по здравље потрошача. Међу повученим производима било је и меса које је замрзнуто незнано када, као и каше за бебе са додатком пестицида, кекса са отровним материјама и уља непознатог датума производње и порекла…

Због слабе контроле на граничним прелазима и код велетрговаца, ова роба је заплењена тек када се појавила на рафовима домаћих продавница. Питање је, међутим, колико тона нездравим намирница се провуче поред инспекција и доспе до потрошача.

Недостатак стручних инспектора посебан је проблем за извознике, који на граници земље у коју одвозе домаће пољопривредне производе морају да покажу декларацију о слободном извозу и безбедности производа коју издају домаћи инспекцијски органи.

Тако се дешава да, иначе лако кварљива роба, данима стоји на неком терминалу чекајући да је прегледа надлежни инспектор. Велики број граничних прелаза уопште ни нема фито-санитарне инспекторе, а тамо где их има они раде само у једној смени.

 

       А 1. Мазање јавности паштетом

Бирократија у европским земљама, посебно на нивоу Европске Уније неретко упада у стање хиперпродукције разних правила и закона у вези заштите потрошача, али то је у крајњој линији, за њихово добро. Сигурно да је била непотребна уредба о степену дозвољене искривљености банане или краставца, али су за добробит потрошача донете разне уредбе о томе шта одређени производ мора да садржи.

Тако, на пример, постоје веома јасна правила о проценту меса који мора да има неки производ, ако жели да се назове „паштета", или о минималном проценту какаа у чоколади. У Србији се аналогно примењују нека од правила ЕУ, али су наши произвођачи већ разрадили успешан систем њиховог заобилажења.

Пошто прерађевина Месне индустрије „Матијевић", која личи на паштету и продаје се пакована у цреву, не садржи чак ни онај минимум процента меса који је прописан у Србији, тај производ није смео да буде назван „паштетом", већ је добио назив „месни намаз"!?!

У Бриселу се редовно ажурира и списак супстанци које су апсолутно забрањене у производима намењеним за људску исхрану. Тај списак преузима и овдашње Министарство пољопривреде, али се према потреби и веома лежерно понаша.

Тако је, на пример, тадашњи министар пољопривреде, а актуелни министар привреде Горан Кнежевић својевремено уредбом изменио ниво афлатоксина дозвољен у млеку и то дозволивши десетоструко вишу концентрацију од оне предвиђене европским нормама.

Због овога не само што је било угрожено здравље становништва, већ су под удар европских санкција тада уведених на млеко и млечне производе из Србије доспели и произвођачи који су се придржавали прописаних норми. Осим тога, целокупна српска пољопривреда је у Европи изашла на лош глас, што јој је нанело вишемилионске штете.

Једини који су имали неку корист од целе афере били су они малобројни, али на домаћем тржишту доминантни, произвођачи млека који су у промет пустили неисправни производ. У исто време када је у Србији Министарство пољопривреде вишеструко увећавало дозвољени ниво афлатоксина како би удовољило потребама великих произвођача, ова материја је откривена и у млеку произведеном на неким фармама у Словенији и Холандији, али и у Републици Српској. За разлику од српских власти, надлежни у поменутим земљама нису хтели да угрозе здравље свог становништва, па је држава откупила и уништила заражено млеко.

 

       А 2. Јестиво уље "из Емирата", произведено у Шиду!

Пре годину дана у појединим продавницама у Србији (као што су оне из ланца „Парица") појавило се сунцокретово уље које је на етикети имало уписано упозорење како није за продају. Ово је, истина, било написано на енглеском језику који многи у Србији не разумеју.

Осим тога, уље се продавало по веома приступачној цени од 120 динара по литру, па је мало ко обраћао пажњу на упозорење написано на енглеском језику. Ни тржишна инспекција није била заинтересована ни за овај производ, а ни да провери због чега оно није подобно за продају.

Оно што је привукло пажњу неких купаца била је декларација накнадно залепљена на флаше, на којој је писало како је производ увезен из Уједињених Арапских Емирата, земље која уопште не производи ову врсту уља, и то преко увозника „Житопрерада Агро" доо из Банатских Карловаца . Још занимљивије је било да је земља порекла уља била Србија, а произвођач „Вицториаоил" ад из Шида?!?

Никада није утврђено да ли је и када уље заиста извезено у УАЕ, а затим враћено у Србију, или су се „шетали" само папири, као и коме и зашто је овако нешто уопште било потребно.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ОДРЖАВАЊЕ НА ВЛАСТИ: УЛЕПШАВАЊЕ СТВАРНОСТИ И ЕКОНОМСКА И ПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ!!?

 

Швајцарска амбасада је у свом последњем, редовном извештају Министарству спољних послова од 28. маја упозорила да Србија улази у период економске, а самим тим и политичке нестабилности. Разлози за ово су, између осталог, константно сиромашење становништва.

Слична упозорења дају и други страни аналитичари, док Министарство спољних послова Немачке упозорава грађане своје земље да могу да постану жртве политички мотивисаног насиља, ако на улицама српских градова узму учешће у мирним анти-владиним протестима.

Александра Вучића сви описују као диктатора, кога привремено Запад подржава јер беспоговорно штити њихове геостратешке интересе, а оваква Србија, са Вучићем на челу, није интересантна ни за Русију, тврде страни аналитичари.

 

                        Милан Маленовић

 

Слушајући овдашње политичаре како улепшавају стварност, неупућени посматрач са стране би могао да помисли како у Србији теку мед и млеко. Анализе и извештаји страних стручних служби, међутим, показују нешто сасвим друго.

Тако, на пример, немачка привредна комора (ИХК) упозорава на нерешене горуће проблеме са којима се један страни инвеститор суочава у Срби, и у свом извештају од 29. новембра 2016. јасно указује на опасност како „текуће санирање буџета носи са собом стални ризик од социјалних конфликта". Као слабости Србије ИХК износи „високу задуженост земље" и „високу незапосленост" . Такође се истиче и да је Србија „зависна од сталног прилива новца из иностранства".

Швајцарска мабасада у Београду 28. маја 2017. послала је свом Министарству спољних послова доста детаљнији извештај од поменуте студије ИХК, у коме се износе, како се наводи, сталне структуралне слабости, правна несигурност због дугих судских поступака и „утицаја људи са стране", као и неефикасна и централизована администрација која је високо корумпирана.

Такође се указује и на хронично високу стопу незапослености и на ниска примања радника, због чега може доћи до социјалних тензија.

Немачко предузеће „Статиста ГмбХ", које спада у водеће статистичке институте у Европи, потврђује запажања швајцарске амбасаде, износећи податке о кретањима просечне плате у Србији у периоду од 2005. до 2015. године.

Плате су, по том извештају, расле све до 2013. године, истина од 2007. са умањеном стопом. Прве године у којој су напредњаци владали свих 12 месеци, односно 2013, долази до драстичног пада просечне реалне плате у односу на претходну годину за 1,9 одсто, а тај се тренд наставио и у 2014. (минус 1,7 одсто) и 2015. (минус 2,4 одсто).

Због смањења реалних плата, долази и до пада бруто друштвеног производа , што се, такође, види из извештаја „Статисте".

Од 2013. БДП у Србији у континуитету опада, а највећи пад је забележен 2015. године, када су почеле да се примењују драконске мере штедње наметнуте од стране Међународног монетарног фонда: у тој години је БДП износио 37,16 милијарди долара, док је само годину дана раније он био 44,21 милијарду долара. Од тада је бруто домаћи производ отприлике на истом нивоу, са готово незнатним повећањима (на крају 2016. је, по „Статисти" износио 37,74 милијарде долара).

Да су мере штедње, које по наређењу ММФ-а спроводи министар финансија Душан Вујовић  , погубне по српску привреду, сматра и швајцарска амбасада, која у извештају од 28. маја, као једну од константних структуралних слабости наводи и „прениска јавна улагања у односу на потребе".

Управо на ово су упозоравали економисти који желе добро Србији, а то је да ће сталним завртањем славине за буџетске инвестиције у једном тренутку српској привреди бити заврнута шија. Да би се повећао БДП, познато је сваком студенту економије, потребно је повећање јавних давања, у шта спада и повећање пензија, а и плата у јавном сектору.

Доскорашња Влада Алкесандра Вучића је јавност извештавала о висини страних инвестиција у 2016. години, али је прећутала одакле су све та средства долазила. По швајцарском извештају, наводни велики „пријатељи" и „богати инвеститори" са Истока, из Уједињених Арапских Емирата, прошле године су (уместо обећаних милијарди долара за „Београд на води", фабрику чипова или пољопривредно земљиште) у Србију уложили само 81,1 милион евра и тако се позиционирали тек на место број 10 листе највећих страних инвеститора.

Иако су укупна директна страна улагања 2016. износила две милијарде евра, Швајцарци указују на то да су она у односу на 2015. смањена за 1,6 одсто. Смањење заинтересованости инвеститора за Србију треба тражити управо у политици актуелне власти која уноси нестабилност, не само у Србију, већ и у цео регион.

Иако садашња власт преко својих медија јавност убеђује како у Европи и свету Вучића сматрају „гарантом сигурности и стабилности на Балкану", страни званични аналитичари тврде управо супротно.

Немачки институт „Фондација Хајнриха Бела", који је близак парламентарној странци „Зелених", у свом извештају од 13. септембра 2016. указује на то да се код свих балканских лидера појачава ратна реторика, али да је главни извор нестабилности у целом региону – Србија.

Немачки ИХК као разлог за дестабилизујућу улогу Србије види како унутрашње социјалне тензије, тако исто и замрзнути конфликт са такозваном Републиком Косово, док швајцарска амбасада искључиво указује на унутрашње проблеме. Немачко Министарство спољних послова иде и корак даље, па на свом званичном сајту индиректно оптужује српске власти да изазивају нереде у земљи.

МСП из Берлина преко свог званичног сајта упозорава туристе који би да посете Србију да избегавају јавне скупове. Како министарство истовремено сматра да је опасност од терористичких напада у нашој земљи још увек на ниском нивоу, јасно је да својим грађанима скреће пажњу на то да би учешћем на јавном скупу против актуелних власти могли да постану жртве од државе ангажованих батинаша, као што је то био случај са демонстрантима у Београду у време прве Вучићеве инаугурације.

Пошто је највећи генератор незадовољства у Србији катастрофално лоше економско стање становништва, у извештају швајцарске амбасаде од 28. маја уочљиво је страховање како би ситуација ове и наредне година могла додатно да се заоштри.

Швајцарци на страни 10 преносе прогнозу Међународног монетарног фонда да ће инфлација ове године достићи три одсто (у односу на 1,6 одсто 2016, односно 1,5 одсто у 2015. години), што ће уз задржавање пензија и плата у јавном сектору на садашњем нивоу довести до додатног осиромашења становништва.

Већ на другој страни свог извештаја, швајцарска амбасада као један од узрока сталне нестабилности Србије наводи и лошу демографску слику  и одлазак у иностранство на првом месту младих и високо образованих људи. Ово ће у веома кратком року довести до недостатка квалификоване радне снаге потребне озбиљним страним инвеститорима, док са друге стране значи да ће један радник у реалном сектору морати да издржава незапосленог, или једног запосленог у државном сектору, али и једног пензионера. Оваква ситуација ће довести до потпуног слома јавних финансија.

Све у свему, перспектива економске и укупне политичке ситуације у Србији, посматрано из угла страних, неутралних и стручних аналитичара, не изгледа ни мало ружичасто, посебно није онаква каквом власти желе да је представе. Јасно је да се Србији на првом месту пребацује што није спровела, па чак ни започела неопходне озбиљне и дубинске реформе државне администрације и правосуђа. У случају да курс Владе остане исти, што најављује нова премијерка Ана Брнабић, у најскорије време ће у нашој земљи доћи до немира, слажу се сви аналитичари.

 

       Клон Ким Џон Уна

 

Странци не само да ситуацију у Србији посматрају сасвим другачије од званичника у Београду, већ и самог Александра Вучића представљају онаквим какав он заиста јесте, упркос раширеној државној пропаганди како је он у иностранству, наводно, уважени саговорник.

У свом извештају, објављеном 13. септембра 2016. на сајту „Фондације Хајнрих Бел", Андреас Полтерман већ на самом почетку садашњег председника Србије назива „великим председавајућем партије и Фирером". За оне којима немачки језик није близак, назив „Партеиворситзендер" (председавајући партије) у оваквом контесту се искључиво користи за диктаторе из ере комунизма. Иста титула се додељује и севернокорејском владару Ким Џонг Уну.

Полтерман оцењује како је Вучић, убедивши западне лидере да је он не само спреман, већ и у стању да обузда снаге које би Србију да приближе Русији, од Брисела и Берлина добио награду која, између осталих, садржи и „великодушно толерисање ауторитаризма и злоупотребе власти".

Исто мишљење је изнето и у извештају од 21. марта 2016. Европском савету, који су написали други аутори под насловом „Ретурн то инстабилитy: Хоw мигратион анд греат поwер политицс тхреатен тхе Wестерн Балканс", где стоји: "Србијом и осталим балканским земљама влада ‘стабилократија’, односно то су аутократије у којима институције не значе ништа, већ је сва власт у рукама снажног лидера коме Запад помаже, јер служи његовим геостратешким интересима".

„Зелени" у немачком парламенту (Бундестагу) представљају једну од гласнијих опозиционих странака, али су део власти у многим савезним покрајинама Немачке. Када су последњи пут били на власти на савезном нивоу давали су министра спољних послова, Јошку Фишера.

Извештај Полтермана који су „Зелени" објавили на сајту Фондације коју су сами основали и коју воде, представља свакако и мишљење врхушке ове партије. Због тога је важно навести и разлоге које поменути аналитичар наводи због чега долази до појачане националистичке реторике у Србији, али и у неким другим балканским земљама, а то је потреба политичких елита да се манипулацијама масама одрже на власти упркос привреди и јавним финансијама у расулу и више него очигледног одсуства европске перспективе за ове земље.

И сам Полтерман упозорава да не сме да се понови грешка из 2003. и 2007. године када су у Европску Унију примљене Бугарска и Румунија, односно Хрватска, упркос чињеници што до тада, па чак ни до данас у тим земљама није био окончан процес демократизације.

Са Вучићем на челу, коначни је закључак који може да се изведе из Полтермановог чланка, Србија није ни близу основних европских вредности, као што су демократија и људска права, мада није сигурно ни да ли је она у оваквом стању интересантна за Русију, која се посматра као супарник ЕУ.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

КЛИМАВА БОРБА ДА ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ СРБИЈЕ НЕ ПОСТАНЕ ЛАК ПЛЕН ЕУ И ГОМИЛЕ СТРАНАЦА!!?

 

Иако се властодршци у Србији позивају на законе Европске уније, законско регулисање коришћења и заштите пољопривредног земљишта није условљено ниједним параграфом у Бриселу! Дакле, нико није Србију приморао да продаје земљу странцима, нити да је продаје само ономе ко има новца. Од ЕУ Србија нема ни забрану ограничења обима поседа, наслеђивања…

Нико српске креаторе агроекономске политике није спречио да катастар у целини буде у служби народа и државе. За овакве послове се чак добијају и паре из ЕУ, а неке земље су то и искористиле па данас сваки њихов грађанин на свом рачунару може да види све земљишне међе.

Дакле, самовоља владајућег режима у Србији, како у време потписивања такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању, па тако и данас, довела је пољопривреднике у Србији до тога да ће од 1. септембра ове године постати најамна радна снага на сопственим ораницама.

 

                    Арпад Нађ

 

Приликом једног скупа (2013. године), посвећеног проблемима аграра и извозу хране, тадашњи шеф делегације Европске уније у Србији, Венсан Дежер, овако је одговорио на питање, може ли се покренути ревизија Споразума о придруживању и стабилизацији (због тога што ће Србија у супротном изгубити своје оранице): "…Морате да питате Брисел!"

Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

Бивши министар пољопривреде, Горан Кнежевић, потврдио је, да је "једна од замисли", да Србија стварно пита Брисел! Као да смо ђаци прваци! Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице!

Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ. Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

Једно од решења, кажу у Вучићевом Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима које је наступило још од 1. јануара 2014. године. Нико након тога није изричито од Брисела захтевао да се са том "либерализацијом" сачека или да се са њом опрезније приступи.

Све ово се веома лоше одразило и на сточарство. Наиме, у време када сточарство Србије нестаје, јер је вишедеценијски годишњи пад два до три одсто, стаја код велепоседника углавном нема крупне стоке (читај говеда)! Изузетак је ,,Делта“, али и то је занемарљиво у односу на хектаре које обрађују!

Када би они по сваком хектару имали само по једно грло стоке (сад у Србији имамо 0,30 грла по хектару), решио би се проблем српске пољопривреде. Само код домаћих велепоседника то би би било готово 100.000 грла у стајама. Толико нам треба како би испунили квоту извоза ,,беби бифа“ у ЕУ.

Јер, већ две деценије имамо дозволу за годишњи извоз од 8.875 тона. У Србији нема јунади, тек између 15.000 и 20.000 хиљада па ни ,,беби бифа“ за извоз. Пре две године извезено је мање од 600 тона… Није га било више.

Претходних година достизали смо извоз највише до 2.000 тона годишње. Међутим, и то је мало. Јер, примера ради, рецимо 1990. године из СФРЈ је извезено у свет чак 50.000 тона ,,беби бифа“. Од тога је са данашњих простора Србије отпремљено чак 30.000 тона!

Тада се месо извозило за САД, (шунка у конзервама је ишла за америчку војску) и за тај новац су, рецимо, купљени ,,лејланд“ аутобуси за Београд и стигло је много инвестиција. Данас нема стоке, нема меса, а од страних директних инвеститора последњој деценији које су стигле у Србију у аграр је улагано тек 0,6 до 1,7 одсто новца!

Дакле, у време када је у Србији потпуно празних 50.000 кућа и у још око 150.000 нико не живи, то значи да је празно исто толико стаја и обора за тов стоке. Када би се оне напуниле, било би меса и за извоз. Сад га морамо увозити.

Смо у 2014. години у Србију је увезено 18.000 тона меса, 330.000 живих товљеника и 35.000 тона меса треће категорије…Данас се у Србији производи годишње до 450.000 тона меса и троши по становнику годишње мање од 43 килограма. Колико је то мање него само пре две и по деценије него само пре две и по деценије. је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику, најбољи податак је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику.

На постојећим површинама (5,1 милиона хектара) у Србији узгаја се 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година!

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са са осам одсто.

Ове године, 11. марта, први пут се десило да су аграрне организације Србије спремне за самоодбрану од онога што ће да уследи 1. септембра, кад ступи на снагу законска одредба (према ССП-у) којом странци могу слободно да купују српске оранице.

Наиме, Иницијативни одбор Савета аграрних организација Србије, на својој седници одржаној 11. марта, донео је општи закључак да је пословно окружење које утиче на пољопривредни сектор је разочаравајући. У наставку је речено и ово:

"…Србија у периоду 2012-2017. бележи раст БДП-а изражен у еврима за само 8,50%. Са друге стране укупан јавни дуг (пре свега спољни) изражен у еврима нагло расте у истом периоду за чак 40,50% (а курсне варијације код страних валута од којих зависи јавни дуг се тумаче периодично у медијима као успех у контроли јавног дуга!).

У општинама је од 2012. године нарушена равнотежа унутрашњег и спољног дуга наглим повећањем спољног дуга! Лоше стање у финансијама, општинама, јавном управљању (ниска продуктивност) и привреди (дефицит новчаног тока и дефицит улагања у основна средства у привреди и иновације, нелојална конкуренција, корупција код јавних набавки и др.) се преноси и на стање у пољопривреди. Железнице Србије још увек нису спремне за ефикасан транспорт робе, а са друге стране, пољопривредници плаћају највећу цену дизела у региону (заједно са пољопривредницима у Албанији).

Србији је потребна поред кровне организације пољопривредника и кровна организација која ће обједињавати истинске интересе привреде (већим делом домаћих инвеститора), других субјеката локалне добробити и добротворног рада и финансијски одговорних општина (јединица локалних самоуправа које имају финансијску платформу стабилности, које подстичу развој заједнице, и дају подршку младим високообразованим и пољопривредницима) у складу са политиком укупног смањење јавног дуга (на испод 50% БДП-а) уз повећање продуктивности у јавном сектору; оснаживање домаћег агропривредног, финансијско- осигуравајућег, инжењерског и грађевинског сектора; јачање зелене и социјалне економије; и повећање конкурентности привреде побољшањем пословног амбијента и подстицањем иновација.

Дакле, у наредном периоду је неопходно развијати локалну техничку сарадњу – подстицањем добрих примера у пракси и то на различитим нивоима (локалном и централном координацијом у управљању).

Учесници VI Сабора пољопривредника Србије са жаљењем су констатовали да су мала и средња газдинства и задруге због слабе организованости (и последично слабог утицаја на доносиоце одлука) на једној страни, док је крупан капитал и то често онај у сфери олигопола, шпекулација или опадања квалитета хране у индустријској производњи заједно са министарством пољопривреде на другој страни.

Тако долазимо у ситуацију да у Србији утицајни олигополисти фактички поручују уредбе (након што пропадају изборна обећања пољопривредницима) и да су они газде буџета министарства пољопривреде.

Оваква драстична неравнотежа – погубна и за произвођаче, праве пољопривредне прерађиваче као и саме потрошаче – је надаље неодржива. У пракси, због изостанка организације- регулације-контроле, трпимо данак на тржишту а пољопривредним газдинствима није омогућено да имају посебан правилник за прехрамбене производе (јер се у Србији изједначавају газдинства са великим индустријским објектима у смислу потребних захтева за прехрамбену производњу).

Такође је указано надлежном министарству да обрати пажњу на Републички геодетски завод (РГЗ) који намерним или ненамерним лошим радом односно евиденцијом непокретности омогућава велике злоупотребе и наноси енормне штете како пољопривредницима и задругама тако и буџету Републике Србије.

Највиталнији део генерација наших предака је дао животе за ову нашу земљу! Сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије су се једногласно сагласили да се по хитном поступку донесе законска одредба по којој страна физичка лица која оснују предузеће као правно лице у Србији не могу више у неограниченим количинама куповати оранице (јер је до 0,1 ха у Аустрији а највише до 10 ха у Литванији тај условни лимит у државама ЕУ).

Овим се изједначава статус за страна физичка лица и страна правна лица (са већинским власништвом страних физичких лица) у смислу промета пољопривредног земљишта. У исто време се тражи, од министарства надлежног за пољопривреду да донесе подзаконска акта да локални пољопривредници могу куповати оранице у државном власништву (и под којим условима) а што је предвиђено Законом о земљишту  .

Најважнији догађај VI Сабора пољопривредника Србије је формирање иницијативног одбора за оснивање кровне организације пољопривредника у Србији – Савета аграрних организација Србије (САОС). Овим треба да се створе неопходни услови да се или кроз подршку надлежног министарства (доношењем Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства) или на добровољном принципу дође до репрезентативне организације у придруженом а затим и пуноправном чланству са професионалним пољопривредним организацијама и задругама на нивоу ЕУ.

У оквиру потписаног меморандума о сарадњи којим се дефинишу основни циљеви деловања кровне организације пољопривредника – предвиђена је заштита интереса не само у области пољопривреде већ и животне средине – одрживог развоја и др. повезаних делатности са локалним заједницама. Ову иницијативу су подржали сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије при чему је потписом на меморандуму о сарадњи формиран Иницијативни одбор САОС.

За председника Иницијативног одбора САОС именован је Ненад Манић, секретар Банатске асоцијације пољопривредника "Банатски паори" са још седам репрезентативних представника пољопривреде и повезаних делатности (аграрни новинари, стручњаци за животну средину – одржив развој, добробит животиња, итд.) са целе територије Србије.

Они заступају све гране пољопривреде како сточаре тако и ратаре, воћаре, повртаре и редом са циљем да се омасови чланство под кровном организацијом и то на нивоу сваке јединице локалне самоуправе. За стручну помоћ обезбеђени су најквалитетнији студенти са Београдског универзитета (са различитих факултета) уз подршку високо-стручних ментора који ће у наредних пар месеци радити на упоредном истраживању у вези искустава у раду пољопривредно-шумарских комора у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији и Хрватској и др. типа кровне организације као што је то на добровољном принципу у Швајцарској и Бугарској.

Као координатор за програмску и пројектну активност у оквиру иницијативе и даљи развој будуће организације САОС (кровне организације пољопривредника) именован је Ненад Илић, директор Задруге добрих домаћина "Срб мед".

Један од закључака је и да се о овој иницијативи обавести министар пољопривреде, да се по овом питању затражи пријем код министра пољопривреде и да се код министарства пољопривреде затражи да активно учествује на овом пројекту (у смислу процедуре доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства). Сарадња на међународном плану, стручно-техничка подршка развоју кровне организације и јачање чланства и утицаја на нивоу читаве Србије – јесте трајан приоритет.

На велико задовољство свих за деветог члана Иницијативног одбора САОС, у складу са потписаним меморандумом о сарадњи од 03.03.2017. године у Врњачкој Бањи, а у циљу развоја међународне сарадње именована је Ксенија Симовић (запослена у ЦОПА-ЦОГЕЦА у Бриселу). За чланове Иницијативног одбора САОС за унапређење задружног организовања Задружни савез Србије и Задружни савез Војводине по основу званично упућеног позива треба да делегирају по једног члана.

За чланове медијско-комуникационог тима Иницијативног одбора САОС се именују: Ненад Манић из Ковачице, Ференц Мајор из Бачке Тополе, Душан Ивановић из Гуче и Бранислав Гулан из Новог Сада. Циљ медијско-комуникационог тима је да јасно изнесе основне аргументе везане за потребу оснивања кровне организације пољопривредника у Србији, да квалитетно преноси ставове организације, и да подстицајно делује на омасовљење чланства.

За координатора за правно-имовинске послове САОС именован је дипл. правник Александар Жигић из Београда.

Једногласно је усвојен предлог за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

Потребна стручно-техничка анализа се састоји у решавању следећих дилема (питања):

Шта то карактерише Србију (уколико разлика постоји) у смислу ограничења у вези са формирањем кровне организације пољопривредника? Односно, која су очекивана уска грла (високи ризици) у току формирања кровне организације пољопривредника у европским државама?

Шта су специфични захтеви (и да ли они постоје) које треба да испуни кровна организација пољопривредника да би постала придружена (и у наредном периоду пуноправна) чланица ЦОПА- ЦОГЕЦА?

Шта је боље за кровну организацију пољопривредника у Србији? Доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори (са обавезним чланством за сва газдинства?) или добровољно организовање (као у Швајцарској или Бугарској)?

У случају добровољног организовања да ли је бољи децентрализовани модел кровне организације (као напр. савет 12 организација у Бугарској) или унитарни модел кровне организације (као напр. Швајцарска унија пољопривредника у Швајцарској)?

Који су очекивани оквири сарадње који су предвиђени за кровну организацију пољопривредника у односима са министарством надлежним за пољопривреду? Каква су искуства пре свега у транзиционим државама?

Колико је значајно и постоје ли посебни фондови за подршку у формирању Центра за квалитет и безбедност хране  (лабораторије) као ентитета у оквиру кровне организације пољопривредника? Која су позитивна искуства нарочито у транзиционим земљама на ову тему? На који начин можемо ојачати секторску организацију пољопривредника у свињогојству? На који начин можемо ојачати секторску организацију малинара у циљу стабилности извоза квалитетне малине и др. јагодичастог воћа (борбом против нелојалне конкуренције хладњачара)?

На који начин нам ЦОПА-ЦОГЕЦА може помоћи у заштити имовине и пословања задружног сектора у Србији?

Да ли можемо очекивати сарадњу задруга у ЕУ са задругама у Србији, у смислу елиминације посредника у ланцу (напр. за млекарске задруге, пчеларске задруге, енергетске задруге и др.), и јачања задружне конкурентности кроз међузадружну европску сарадњу?

 

      А 1. Из Записника са прве седнице иницијативног одбора Савета аграрних организација Србије

Именовано је девет члана Иницијативног одбора САОС за развој међународне сарадње и званичан позив Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине за делегирање њихова два представника у Иницијативни одбор САОС; Именовани су чланови медијско-комуникациони тима Иницијативног одбора САОС; Именован је координатор за правно-имовинске послове САОС;

Усвајен је предлога за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПОДСЕЋАЊЕ НА ОЗБИЉНУ КОРУПЦИЈУ И ТРОВАЊЕ ЉУДИ: ВАКЦИНАЦИЈА СТОЧНОГ ФОНДА ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ МИНИСТАРСТВА ПОЉОПРИВРЕДЕ!?

 

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које уопште није сигурно да ће стоку заштитити од болести!

А, грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра! Због ових серума, Руска федерација и Европска унија ставили су забрану на даљи увоз говеђег меса из Србије. Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину, а ради се о озбиљној корупцији.

У Луци Бар, крајем јесени се замало искрцао и брод са огромним контигентом меса замрзнутог још осамдесетих година прошлог века, са циљем да се то смеће нађе на тржишту Србије. Ко га је наручио, није познато. Сигурно је само да је неко спреман да побије пола Србије како би себи остварио дебео профит.

                      

                        Вук Станић

 

Министар пољопривреде, Бранислав Недимовић покушао је да смени Будимира Плавшића, начелника Одељења за здравствену заштиту и добробит животиња, јер није спречио ширење болести плавог језика!

Смену је одмах спречио саветник председника Владе Србије за пољопривреду Драган Гламочић. Иначе, Гламочићево име је спомињано више пута у разговорима између званичника Европске уније (ЕУ) и председника Владе Александра Вучића. Такође, Гламочић је спомињан као један од одговорних за нестанак дониране опреме за националну лабораторију.

У име Европске уније, овај проблем је са председником српске Владе Александром Вучићем требало да реши Мајкл Девенпорт. Вучић се Девенпорту правдао да не може да ухапси Гламочића, чак ни да га смени са места саветника, јер га ту није поставио он већ америчка администрација!

Добро упућени извори блиски окружењу председника владе, кажу да му је Девенпорт тада одговорио да је он сигуран да Американци неће ићи у затвор због крађе донација Европске уније и да добро размисли шта ради и са каквим се кадровима окружује.

Истражујући због чега Гламочић штити Плавшића сазнали смо да се он са Плавшићем зближио док су спроводили вакцинацију српских крава против такозваног нодуларног дерматитиса, болести коју је требало спречавати запрашивањем против комараца. Наиме, познато је да само комарци преносе нодуларни дерматитис. Али, уместо стандардног запрашивања, донета је одлука да се крене у интервентни увоз вакцина, што значи да су оне биле увезене без расписивања тендера. Пракса је показала да се у оваквим приликама увек отвара питање није ли некоме намештен посао? У овом случају, јасно је да се то и десило.

Неколико независних стручњака у овој области, одмах су схватили: да су Гламочић и Плавшић тада кренули у агресивну кампању запрашивања комараца, уместо што су животиње масовно вакцинисали, сада не би било ни епидемије болести плавог језика. Јер, и болест плавог језика баш као и нодуларни дерматитис преносе комарци!

Упркос свему, они су се тада одлучили за вакцинацију животиња сумњивим вакцинама (о чему је Магазин Таблоид већ детаљно писао), док су се комарци слободно множили и ширили болест. Ситуација се закомпликовала када је уместо јесењег захлађења дошао топли новембар месец. Чињеница да није било довољно хладно, да се циклус у коме комарци уједају животиње прекине, била је и главни узрок нове епидемије у сточном фонду Србије.

Овде треба подсетити да се болест плавог језика у сличној варијацији појавила и пре две године. Тада су животиње вакцинисане нерегистрованом вакцином…

Увезено је више вакцина него што има животиња. Те су вакцине касније стајале у просторијама намењеним националној лабораторији!

Када им је истекао рок, појавио се проблем њиховог уништења које кошта скоро колико и куповина таквих вакцина.

Статистички приказано до закључења овог броја Магазина Таблоид, у Србији је код више од две хиљаде животиња утврђена болест плавог језика. Случајеви су се појавили у околини Шапца, Ваљева, Уба, Чачка и Краљева!

Ипак, запрашивање против комараца који ову и друге болести преносе на животиње се не спроводи, баш као и у слиучају нодуларног дерматитиса.

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које није сигурно да ће стоку заштитити од болести! Грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра.

Реч је о више милиона доза вакцине за болест која се преноси уједом комарца. Вакцина има највише учинка када се утврди који је сој комарца преносник, а на нашим просторима се јавља 16 сојева. Управа за ветерину Министарства пољопривреде, пошто овог лета није било појаве плавог језика, увезла је четири врсте ове вакцине, сматрајући да ће испасти паметни и вакцинацијом спречити ову болест. Ипак вакцине су стајале а спроводила се акција вакцинисања против нодуларог дерматитиса, односно квргаве коже говеда.

Покушавајући да накнадно испадну паметни држава је недавно наредила обавезну вакцинацију у регионима у којима је раније забележена појава плавог језика код оваца, коза и говеда односно у околини Пирота и Банату, а болест се потом појавила у другом облику у Мачви и у правцу Београда.

Министарство, које је раније предводила министарка Снежана Богосављевић Бошковић, првобитно је намеравало да одобри наплату вакцине, али онда је решено, у недостатку реалне опасности од болести, да она ипак буде бесплатна и обавезна. Према истом извору, рок употребе ових вакцина истиче 1. фебруара, а потребно је проверити и у каквим условима је она ускладиштена.Њено дејство је око шест месеци, што значи да ће до маја престати да делује.

Професор Цвијан Мекић, експерт за овчарство и козарство с Пољопривредног факултета у Земуну, раније је у изјави за медије изразио бојазан да ефекат вакцина може изостати:

– Чуо сам да су увезене четири врсте вакцина и да се вакцинишу овце и козе у регионима у којима је некад било ове болести. То неће дати ефекте јер ће дејство вакцине, ако се плави језик појави током лета, престати – истакао је овај стручњак у разговору са новинаром једног пољопривредног портала.

Сточари из Баната и околине Пирота с којима је разговарано имали су различита мишљења.

– Ја сам одмах рекао да је вакцинисање оваца против комараца у новембру и децембру небулоза и да се ово ради само да би се искористила нека вакцина коју је неко набавио. Ипак, на крају сам пристао – каже овчар из околине Пирота.

Његов колега из Панчева пристао је на вакцинацију и мисли да ће имати ефекта.

– Пристао сам…Ваљда они знају да ли ће то имати ефекта, они су стручњаци, нисам размишљао – рекао је овчар из Долова у Банату.

У Управи за ветерину нису били доступни за коментар. Директор Управе, раније је изјављивао да су стручњаци из ЕУ у децембру урадили процену за нас, Хрватску, БиХ, Бугарску и Румунију, и извештај у којем се предлаже вакцинација за ову годину.

Ако сада вакцинишемо стоку, она ће следеће године бити заштићена, тврдили су раније пред ТВ камерама.

Истрага коју је Магазин Таблоид спровео показала је да је у питању озбиљна корупција, где група људи користи појаве различитх болести животиња како би узимали провизије од вакцина које се увозе.

У скупштинском Одбору за пољопривреду саопштили су да је прошле године у Србији било више од 600 случајева плавог језика.

Ове године надлежни су то морали да уврсте у обавезну вакцинацију, што нису урадили, али зато су кренули у јавну набавку. На седници Одбора су из Управе за ветерину рекли да неће бити вакцинације јер нема болести, и да је оптимално време за пелцовање март и април. Међутим, та вакцина је увезена директном погодбом из Шпаније, преко хрватске „Генере"  .

Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину и све мирише на озбиљну корупцију, што се види из записника са расправе Скупштинског одбора за пољопривреду чија је копија достављена редакцији Магазина Таблоид.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

KRIMINAL I IZDAJA: OPASNO PODMETANJE DRŽAVNIH SEKRETARA U MINISTARSTVU ZDRAVLJA!?

 

Kako su državni sekretari iz Ministarstva zdravlja hteli da proguraju nacrt Zakona o psihoaktivnim supstancama, da u zakonske norme ugrade sve što farmaceutskoj mafiji odgovara i da sa takozvanim nezavisnom Kosovom bude sklopljeno uzajamno priznanje dozvola za lekove, čime bi posredno i na ovaj način došlo do priznavanja ove samoproglešene nadri države.

 

                   Vuk Stanić

 

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prof. dr Berislav Vekić i dr Dragana Vujičić, iz Sektora za lekove i medicinska sredstva, psihoaktivne kontrolisane supstance i prekursore, učestvovali su u pisanju, a kasnije i predstavljanju zakona u Privrednoj komori Srbije kojim se doslovno priznaje suverenitet Kosova kao države!

U pitanju je bio Nacrt Zakona o psiho aktivnim supstancama. Tekstom nacrta bilo je predviđeno da mi priznamo dozvole za lekove koje izdaje Kosovo kao država i da Kosovo prizna dozvole za lekove koje mi izdajemo. Te dozvole bi se potom spajale u jedinstvenom međunarodnom birou Ujedinjenih nacija za kontrolu narkotika u Beču. Na taj način Kosovo bi bilo de fakto priznato od strane našeg Ministarstva zdravlja.

Ovo je, zapravo, bio samo jedan detalj u nacrtu ovog predloga zakona koji ministar zdravlja Zlatibor Lončar nije trebalo da primeti. U poslednjem trenutku, Lončaru je dojavljeno šta smeraju Vekić i Vujičić, pa je lično intervenisao da se prekine javna rasprava o nacrtu tog zakona.

Kada su Lončarevi saradnici detaljno pročitali nacrt zakona, shvatili su da nije sporno samo priznanje Kosova, već da je u pitanju pokušaj da se u zakonske norme ugrade norme koje bi pogodovale farmaceutskoj mafiji, ali i policijskim strukturama koje se zvanično bore protiv prodaje narkotika.

Na raspravu o pomenutom nacrtu Zakona o psihoaktivnim kontrolisnanim supstancama, u Privrednoj komori Srbije (PKS) iz nekog razloga nisu pozvane sve farmaceutske kuće, koje su članovi Privredne komore.

Glavni akter rasprave bila je firma "Farma Logist". Javna rasprava zapravo i nije bila javna, jer se od medija i javnosti krilo o čemu će se raspravljati. Dakle javna rasprava je bila organizovana suprotno pravilima javne rasprave. U samom pozivu u koji je novinar Magazina Tabloid imao uvid, pisalo je: "Rasprava će možda biti javna!"

Cilj ovako sročenog poziva bio je da javnost ne dođe, a da se nakon održanog sastanka u zapisnik unese da je rasprava bila javna. Ovakav zapisnik bi omogućio da se zakon kao dokument o kome je javno raspravljano uputi na Vladu Srbije i to na neku sednicu gde se usvaja stotine akata, a sve sa ciljem da niko u Vladi ne vidi sporne članove tog predloga.

Najspornije u zakonu bilo je uzajamno priznanje dozvola za lekove koje bi Srbija imala sa Kosovom, jer, ne samo da bi na taj način Ministarstvo zdravlja priznalo Kosovo, već je to i u suprotnosti sa već Važećim zakonom o spoljno trgovinskom prometu! Vekić i Vujačićeva će narednih dana ministru zdravlja imati priliku da objasne zašto su to upisali u nacrt zakona, a u objašnjavanje će morati da se uključe i Zoran Vučić i Jelena Janković koji su takođe bili članovi komisije Ministarstva zdravlja koja je sročila ovaj sramni dokument.

Interesantno bi bilo da javnosti neko objasni koja policijska struktura je učestvovala u pisanju ovog predloga zakona. Neko iz policije ko voli da hapsi kako mu se prohte uticao je da se u predlog unese da će policija imati svoje laboratorije za kontrolu psiho aktivnih supstanici.

Ovo bi značilo da više nema nezavisnih provera onoga što je policija zaplenila, odnosno, policajci bi mogli da uđu u stan uzmu brašno sa police u kuhinji i kažu: ovo je sumnjivo i sigurno je droga! Potom da odnesu to brašno umesto u nezavisnu laboratoriju, pravac u policijsku stanicu, gde bi njihovi ljudi u njihovoj laboratoriji pisali analizu kakva istrazi odgovora.

To bi bilo loše, jer su pojedine policijske strukture u Srbiji odavno umešane i u preprodaju droge, samo se o tome ćuti. Transporti droge sada se obezbeđuju tako što se plati policajcima da upale rotaciona svetla da idu ispred i iza kamiona u kome je droga.

Ovo je otkrio policijski službenik iz pomoravlja koji je primetio takve transporte na putevima za koje je on bio nadležan. Sa kolegama je zaustavio transport i kolega koje su ga obezbeđivale, proverili su kamion i u njemu je bila droga, dok policajci sa rotacijama nisu bili ni u kakvoj poteri niti su imali naredbu pretpostavljenih da obezbede to vozilo.

Došlo je čak i do tuče između poštenih policajaca i ovih koji rade za narkokartel, ali slučaj nije dobio sudski epilog. Ovo je inače način za transport većih količina, a manje količine se daju direktno policajcima da ih voze svojim kolima.

Osim MUP-ove laboratorije, nacrt je predviđao i da MUP bude uključen u izdavanje dozvola za otvaranje apoteka. I ne samo MUP i Ministarstvo pravde zajedno sa Ministarstvom zdravlja.

Sumnja se da su na taj način kolege iz Vlade Srbije htele da ministra Lončara liše aktuelnih ovlašćenja. Posle priznanja Kosova najveći skandal u ovom nacrtu je činjenica da će se dozvoljeno prisustvo THC koji se u prirodi nalazi u biljkama, konoplje, koprive, marihuane, biti spušten sa 0,3 odsto na na 0,2 odsto.

Na taj način Vekić bi, smatraju njegovi protivnici, uništio poljoprivredne proizvođače industrijske konoplje u Srbiji. Jer je industrijsku konoplju nemoguće preraditi a da prisustvo ne bude veće od 0,2 odsto. Krivac bi naravno u budućnosti opet bio Zlatibor Lončar, na čije mesto bi mnogi voleli da sednu.

Sve je ovo već regulisano zakonom o Zdravstvenoj zaštiti stanovništva, ali zašto se ne primenjuje, to je pitanje za Ministarstvo zdravlja. Tim istim zakonom se u svim zemljama reguliše da li se mogu primenjivati nove tehnologije u sredstva u lečenju ljudi i koliko nivo THC može biti prisutan u pomoćnim lekovitim sredstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SABOTAŽA NA DRŽAVNOM NIVOU PO PITANJU IZVOZA GOVEĐEG MESA

 

Koliko košta 400.000 doza vakcina za krave protiv zarazne bolesti Nodularni dermatitis – Dermatitis, koje su (biće) uvezene bez primene Zakona o javnim nabavkama, a u skladu sa istim Zakonom, koliko letelica učestvuje u zaprašivanju oblasti gde se bolest pojavila, sa koliko vozila za zaprašivanje sa zemlje raspolaže Ministarstvo i ko je doneo odluku da se postave punktovi na putevima za proveru kamiona koji prevoze životinje?

 

                  Vuk Stanić

 

Srbija je donela odluku da vakciniše krave vakcinom protiv Nodularnog dermatitisa, zbog čega će naredne tri godine važiti zabrana izvoza govedine i to u trenutku kada je na ruskom tržištu potražnja za svim vrstama mesa u porastu!

Odluka o vakcinaciji je pogrešna, jer je problem trebalo da bude rešen zaprašivanjem. Proteklih dve godine mnogi su počeli da uzgajaju bikove zbog potražnje na ruskom tržištu, a zabrana izvoza sada će izazvati štetu merenu desetinama miliona evra.

Zaradiće jedino farmaceuti koji će nam prodati vakcine i oni koji budu dobili proviziju za njihov uvoz! Važno je reći da država dve godine nije preduzela skoro ništa da se kvrgavost, odnosno Nodualrni dermatitis ne proširi preko bugarske i makedonske granice…Bolest prenose komarci, muve i drugi insekti, pa se problem mogao rešiti pojačanim zaprašivanjem u pograničnim oblastima. Ne postoji komarac niti insekt koji je mogao da preleti stotine kilometara i da prenese ovu bolest duboko u Srbiju, dakle trebalo je zaprašivati u pograničnim oblastima.

Problem nije rešavan. Nisu zaprašivali. Za suzbijanje ove bolesti bio je zadužen načelnik odeljenja za zdravstvenu zaštitu, dobrobit i sledljivost životinja Budimir Plavšić.

Pošto se bolest u malim razmerama ipak proširila na Srbiju, u Ministarstvu je oformljen "Nacionalni krizni centar" kojim upravlja savetnik predsednika Vlade za poljoprivredu Dragan Glamočić.

Glamočić koji nije veterinar već je po struci agronom, samim tim nije ni veliki stručnjak za ovu bolest. Shvatio je Glamočić da mu trebaju savetnici koji su veterinari, zato je i angažovao već pomenutog Budimira Plavšića, koji jeste veterinar ali se pokazao i kao nemaran službenik ministarstva odgovoran za širenje ove bolesti.

Prema rečima jednog od najuglednijih doktora veterine u Srbiji i člana savetodavnih tela za izmenu pravilnika Ministarstva poljoprivrede, Miroslava Stojšića ova bolest se ne prenosi sa životinja na ljude, šta više ne prenosi se ni sa životinje na životinju, zapravo ograničena je samo na krave, bikove, junad i goveda, koje ujedu insekti koji su pre toga ujedali životinje zaražene ovom bolešću.

– Ne znam na osnovu čega je Glamočić formirao ekipu ljudi ali mislim da je angažovanje doktora medicine bivšeg ministra zdravlja Zorana Stankovića, dokaz da Glamočić nema pojma o ovoj bolesti. Verovatno je mislio da će se bolest prenositi i na ljude pa da mu je u timu potreban i patolog, objašnjava Stojšić i sa čuđenjem zaključuje da se u našoj državi često neupućenima prepušta da donose odluke od nacionalnog značaja, a posledice se potom ispravljaju godinama.

Prema njegovom mišljenju Plavšić, ali ni Nenad Petrović nisu najbolja veterinarska rešenja za krizni centar. Šta više on kaže da Krizni centar nije ni trebalo formirati, već da su to sve mogli da obave ljudi iz Uprava za veterinu.

U međuvremenu je na sajtu Ministarstva poljoprivrede objavljen tekst odluke da se uveze 400.000 vakcina protiv Nodularnog dermatitisa, dok je OIE (Svetska organizacija za zdravlje životinja) nekoliko dana ranije savetovala da se ne počinje sa masovnom vakcinacijom jer je broj otkrivenih slučajeva za sada mali. Preporučili su druge mere odnosno: zaprašivanje protiv insekata koji bolest prenose i ubijanje zaraženih životinja i praćenje stanja životinja koje su bile u blizini onih koje su zaražene.

Ova organizacija je Srbiji ponudila i 50.000 besplatnih doza vakcine za svaki slučaj, koje bi stajale u rezervi za slučaj izbijanja pandemije. Mi, uvek pametniji od celog sveta, odlučili smo drugačije. Odlučili smo da uvezemo 400.000 jedinica inekcije koja se u prošlosti loše pokazala.

Vakcina koja u trenutku dok se piše ovaj tekst još nije uvezena, ali će u trenutku kada Tabloid bude na kioscima već početi da se primenjuje na srpskim kravama je nepouzdana. Dešavalo se u drugim zemljama da kada krava bude vakcinisana sa tim lekom u kome se nalazi umrtvljen virus Nodularnog dermatitisa umesto da izgradi imunitet na ovu bolest, probije imuni sistem životinje i da ona onda oboli od Nodualrnog dermatitisa!

Zbog toga je ova vakcina u nekim zemljama proglašena opasnom i to za dodatno širenje ove bolesti.

Što se tiče našeg kriznog centra, oni su se za sada pokazali i kao ekipa surovih koljača, koji su nakon pojave kvrgavosti kod jedne krave u štali, naređivali da se zakolju sve druge krave koje su bile sa njom u kontaktu.

Ovo je neviđeni idiotizam koji ni Makedonci ni Bugari nisu primenjivali, jer je neopravdan. Neopravdan je iz razloga što: Nodularni dermatitis stručno rečeno nije. "Kontaginoza", u prevodu na srpski to je bolest koja se ne prenosi sa životne na životinju. Sve zemlje gde se ova bolest pojavila ubijali bi zaraženu životinju.

Stanje se prati 27 dana i ako se životinja u tom periodu ne razboli proglašava se zdravom! Istovremeno se i oblasti u kojima se bolest prijavila pojačano zaprašuju, ali u Srbiji se zaprašivanje i sada loše sprovodi, s obzirom da u pograničnim oblastima iz vazduha zaprašuje samo jedan helikopter. Istina Ministarstvo je na teren poslalo i veliki broj vozila za zaprašivanje, ali svi koji se u ovaj posao razumeju kažu da je zaprašivanje iz vazduha krucijalno.

Takođe je naša ekipa, organizovala punktove na putevima za proveru kamiona koji prevoze krave i goveda na koje su poslali veterinare koji su trebali da obilaze teren i otkrivaju nove slučajeve u štalama. Punktovi ne bi bili potrebni da se donela privremena zabrana transporta krava goveda junadi i bikova kroz Srbiju i preko granice. Onda bi veterinari mogli da obiđu teren i do danas bi se znalo koliko je životinja u kojim oblastima obolelo i da li je potrebna vakcinacija.

Ovo je možda i namerno urađeno, jer, prema našim saznanjima, u Srbiji je obolelo manje od dvadeset krava, što se ne može smatrati epidemijom pogotovo ne pandemijom. U želji da od nadležnih iz Ministarstva poljoprivrede dobijemo informacije bitne za pisanje ovog teksta poslali smo pitanja njihovoj pravnoj službi i ljudima iz kriznog centra: koliko životinja u Srbiji je obolelo od Nodularnog dermatitisa? (odnosno koliko slučajeva je otkriveno).

Koliko košta 400.000 doza vakcina za krave protiv zarazne bolesti Nodularni dermatitis, koje su (biće) uvezene bez primene Zakona o javnim nabavkama, a u skladu sa istim Zakonom?

Da li je istina da je OIE savetovala Srbiji da se životinje ne vakcinišu već da se pokuša suzbijanje zaprašivanjem? Koliko letelica učestvuje u zaprašivanju oblasti gde se bolest pojavila? Sa koliko vozila za zaprašivanje sa zemlje raspolaže Ministarstvo? Ko je doneo odluku da se postave punktovi na putevima za proveru kamiona koji prevoze životinje?

Nodularni dermatitis se pojavio pre dve godine u Makedoniji i Bugarskoj, šta je preduzeto tokom prošle i pretprošle godine da se obezbedimo da bolest ne pređe granicu? Da li je oblast uz granicu zaprašivana prethodne dve godine i kojim intenzitetom? Ko je bio odgovoran za sprečavanje širenja ove bolesti pre formiranja nacionalnog kriznog centra?

Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakve odgovore, osim odluke o jednom smenjivanju sa dužnosti…..

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATSKI KUPLERAJ I MALA ARMIJA BESPOTREBNIH NEZNALICA NA VISOKIM ŠTIKLAMA KOJA PREDSTAVLJA DRŽAVU SRBIJU!?!

 

Prema zvaničnim podacima, Srbija ima 65 ambasada i 7 diplomatskih misija širom sveta, a Ministarstvo inostranih poslova ima oko 1.000 zaposlenih. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine pa sve do danas, u diplomatsku službu uselila se mala armija vladajuće koalicije.

Istovremeno, stalno traje zapošljavanje kadrova bez iskustva, uglavnom devojaka i žena od kojih su neke sa skandaloznim biografijama, ili bez ikakve biografije, obrazovanja ili znanja jezika.

Trend devastacije diplomatije koja je započeta još početkom prošle decenije, naprednjaci su nastavili na mnogo brutalniji način: važi pravilo da svaki, imalo istaknutiji funkcioner, ima "nekoga svoga" u diplomatiji. To su uglavnom ljubavnice, dokazane na "kratkim kursevima" u funkcionerskim kabinetima, ali i rodbina, kumovi, žene, prijatelji… najčešće.

 

                    Mersiha Hadžić

 

Prvom polovinom juna meseca ove godine, zaposleni u Ministarstvu inostranih poslova Srbije (MIP) , ostali su zatečeni iznenadnim dolaskom novih miljenica, starleta i drugih lakih žena i devojaka mlađe dobi u diplomatsku službu.

Tabloidovi izvori u MIP-u tvrde da ih je u ambasade i konzulate "progurao" lično generalni sekretar MIP-a, Veljko Odalović, čovek dokazano sklon ženskinju svih uzrasta i društvenog statusa.

Ovaj dugogodišnji "nežni prijatelj" Jorgovanke Cice Tabaković, Vučićeve guvernerke, samo je nastavio ono što su radili ministri Ivan Mrkić i Ivica Dačić. MIP je i za vreme vladavine Demokratske stranke postao ozbiljan kupleraj, a danas je rad ove osetljive i iznad svega značajne institucije, ozbiljno narušen masovnim dolaskom raznih gejši, masažerki, ljubavnica i nadri-intelektualki sa diplomama stečenim intimnim boravcima u kožnim kabinetima privatnih univerziteta.

Tako je i na poslednjem raspisanom kursu Ministarstva spoljnih poslova, za popunu upražnjenih mesta u ambasadama i konzulatima Srbije u svetu, zaposlena mala armija na visokim štiklama, bez radnog iskustva u diplomatiji i znanja jezika (iskustvo i baratanje jezikom sticale su u nekim drugim "disciplinama"). U diplomatsku službu su otišle čak i dojučerašnje sekretarice i kurirke, bliske Odaloviću i njegovim stranačkim kolegama i prijateljima.

Svega u MIP-u danas ima, samo nema karijernih diplomata, ljudi sa stručnom i moralnom reputacijom koji bi mogli adekvatno da predstavljaju Srbiju u novonastalim međunarodnim prilikama.

Krug novih "kandidatkinja" za rad u diplomatskoj službi proširen intimnim prijateljicama i poslovnim pratiljama najviših državnih funkcionera, predat je u nadležnost Saveta za premeštaj na osnovu prethodne preporuke Komisije za kadrove.

U tom savetu sedi pet pomoćnika iz pet sektora, uključujući i Veljka Odalovića. Oni donose rešenje na koje ministar na kraju stavlja potpis. Ova činjenica je važna, jer se Odalović već sada poziva na pomoćnike sektora, koji su takođe doveli svoje ljubavnice i prijateljice u MIP, pa je na negodovanje zaposlenih rekao da ih "nije sam birao". Dakle, tu su bili i "pomagači"!

Shodno običaju, da "svako svoju "kandidatkinju gura", i Veljko Odalović je "progurao" sebi blisku osobu, Danicu Veinović, koja odlazi na službu u Baku (Azerbejdžan). Njena glavna preporuka je to što je "svuda išla sa Odalovićem"!

Naime, Veinovićeva je njegova dugogodišnja najbliža saradnica. Kao poslovni sekretar za njega je radila dok je bio u Skupštini, Sekretarijatu Vlade, a zatim i u MIP-u od 2014. godine. Posle samo dve godine rada u Ministarstvu inostranih poslova, ovom prilikom je dobila i zvanje drugog sekretara da ide u ambasadu Srbije u Azerbejdžanu. Braneći se od neprijatnih pitanja u ministarstvu, Odalović je govorio kako "…njenim odlaskom gubi dragocenog saradnika i da će na toj poziciji imati crnu rupu…".

Osim Veinovićeve, uznapredovala je naglo i Ljiljana Subić, koja je za manje od dve godine boravka u MIP-u odabrana da ide, ni manje ni više nego na mesto srpskog konzula pri našoj ambasadi u Bukureštu. Tamo ide sa zvanjem prvog savetnika, što je neshvatljivo napredovanje, tim pre je ona u MIP-u od 2015. godine, gde je došla iz službi Skupštine Srbije, tačnije iz Sektora za javne nabavke u koji je "progurao" neko drugi pre Veljka Odalovića.

Za savetnicu pri srpskoj ambasadi u Oslu (Norveška), odlazi izvesna Olivera Marinković, koja je poslednjih dve godine "blisko savetovala" Ivicu Dačića! Tačnije rečeno, bila je zadužena za saradnju sa kabinetom predsednika države!

A, kako je sarađivala sa Tomislavom Nikolićem, tek treba da se detaljnije sazna, jer je, prema svedočenju pojedinih izvora iz MIP-a, Nikolićev nekadašnji "duhovni" vođa Vojislav Šešelj, odlučan u nameri da se utvrdi broj njegovih ljubavnica i broj vanbračne dece koju je sa njima stekao.

Veljko Odalović takođe stoji iza svoje službenice-družbenice, Tanje Santrač, koja je u Ministarstvo inostranih poslova došla iz policije. Nju je "zapalo" mesto konzula u ambasadi Srbije u Beču! A, tek početkom ove godine je došla je iz MUP-a i do sada nije radila u konzularnoj direkciji niti ima ikakve veze sa diplomatijom!

Čak ne zna ni dve reči nemačkog jezika a ide na tako odgovornu dužnost u zemlju gde je nemački službeni jezik! Konačno, ni Odalović po svim pravilima nije mogao doći na mesto generalnog sekretara MSP. Naime, on nikad nije radio u diplomatiji, a ni ne zna strane jezike!

Ima i onih mladih žena koje za sitne pare rasprodaju ugled države koju zastupaju u diplomatsko-konzularnim predstvaništvima. Tako je drugi sekretar ambasade Srbije u Atini, Irena Šarac svojim "kraduckanjem" isprovocirala ambasadora Dušana Spasojevića, koji je zahtevao da ona po hitnom postupku bude vraćena u Beograd kako ne bi dalje brukala Srbiju u toj prijateljskoj zemlji.

Naime, Spasojević je optužio Irenu Šarac da je od službenika benzinske pumpe koja se nalazi pored srpske ambasade, primila na ruke 480 evra na osnovu razlike između stvarno potrošenog goriva i potrošnje koja je fiktivno prikazana. Da su neke velike pare bile u pitanju, sa njom bi Spasojević razgovaralo kao sa ozbiljnim kadrom…Ovako, sa sitnim parama, njena inače jadna "reputacija" izgleda još jadnije…

Sa tek stečenim zvanjem ministra-savetnika, u Rim na mesto konzula (bez znanja italijanskog jezika!), odlazi Tatjana Garčević, inače bliska prijateljica Zorane Vlatković, aktuelne šefice kabineta Ivice Dačića.

Vlatkovićeva je i dovela u MIP iz Ministarstva za dijasporu , gde je do tada "ordinirala". Za ovo mesto je vladalo veliko interesovanje, konkurisalo je više od trideset ljudi, među njima i osobe sa odličnim znanjem italijanskog i potrebnim referencama, ali…Na nezgodno pitanje jednog starijeg službenika MIP-a, da li je tačno da budući konzul u Rimu ne zna italijanski, Odalović je odgovorio: "Ne mogu da tvrdim da ne zna!".

Do sada se niko nije javio za službu u Berlinu, Vašingtonu, Abudži, Tunisu, Adis Abebi, Pekingu, Rijadu i Šangaju…Srbija je diplomatski na kolenima, jer su umesto adekvatnih kadrova na sceni diletanti i razne "milosnice". Već dobro poznati slučaj mlađane "savetnice" sa diplomatskim pasošem, Dušice Jevđenović, samo je nagovestio šta se ustvari dešava sa srpskom diplomatijom danas.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić se ovih dana branio, govoreći da on apsolutno ni za jednu osobu nije urgirao, te da "ne osporava da urgencija ima", ali da su to, kako reče, uglavnom ambasadori koji često traže i mole da im se pošalju ljudi sa kojima su radili.

Pogled na biografiju nekoliko ovde pomenutih "kadrova", jasno govori da do sada nisu imali nikakvog radnog iskustva u diplomatskim službama, a ponajmanje u radu sa ambasadorima. Popunjavanje 38 diplomatskih i 65 administrativno-tehničkih mesta koje traje od marta meseca ove godine, prošireno je i još traje, ali se radi mimo zakona.

Da je stanje u diplomatiji iz godine u godinu sve gore, govori i činjenica da u depešama koje redovno šalju Ministarstvu spoljnih poslova, srpski ambasadori pišu o poslovima koji su im u opisu dužnosti. Umesto toga, o zemlji gde službuju, podatke nalaze na elektronskim encikopedijama i to šalju kao "zapažanja"! Na primer, koliko država ima kvadratnih kilometara, koji je glavni grad, broj stanovnika…

Tabloidov izvor podseća da mnogi od njih po stupanju na dužnost potpuno zaborave da bi trebalo da se jave u MIP! Veoma često se dešava da doslovno nestanu! Otputuju i mesecima se ne jave, pa se u Ministarstvu ne zna ni da li su živi i zdravi, šta rade… Kao da su odbegli rođaci a ne službena lica, diplomate, predstavnici Republike Srbije u stranoj državi!

Dogodilo se da je jedan diplomata za godinu dana poslao samo jedan telegram sledeće sadržine: "…Naša poznata estradna zvezda održala je veoma uspešan koncert na kojem se okupilo mnogo ljudi iz srpske zajednice, kao i mnogo poznatih i uticajnih Srba". Tako je, po njegovom mišljenju, "ispunio normu"!

A, plata ovim "kadrovima" nije mala: kreće se oko 4.000 dolara, a imaju plaćen stan-rezidenciju, kola, šofera, poslugu, čuvare, baštovane, kuvarice…Tu su prijemi, avionske karte za celu familiju…

Razne "sekretarke" i " po ambasadama danas predstavljaju gomila bespotrebnih neznalica koji ne govore ili loše govore strane jezike, koji se samopromovišu, koji nemaju nikakav kontakt sa sopstvenom zemljom, koji nas sramote na svakom koraku, koji se bolje razumeju u modne brendove nego u politiku…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije