Архива

Posts Tagged ‘centar’

NIJE PRIORITET SAMO LEČENJE: TESNA SPREGA VLASTI I KRIMINALNIH RADNJI U VRHOVIMA ZDRAVSTА!!???

18. августа 2018. 1 коментар

 

Objavljujemo pismo grupe lekara Kliničkog centra Srbije o stanju u srpskom zdravstvu koje traje već tri decenije. Lopovluk je neuništiv. Izgleda da može samo prepadni vod da ga reši…

 

    ……….

MALI DEO LOPOVLUKA

 

Dugogodišnja direktna povezanost BIA sa narkomafijom vidi se kroz angažovanje ministra Lončara za predsednika Komisije za drogu Vlade Srbije, ali njegov boravak na splavovima i noćnim klubovima po Beogradu u prethodne dve godine nije bio slučajan. BIA je pripremala svog masovnog ubicu za ovo mesto, pošto Vučić mora sve da aminuje, što dođe iz BIA, jer su ga ucenili radnjama njegovog brata i drogiranjem sina Danila.

Naime, po kafićima oko hrama Sv. Save, agenti BIA i navijači navukli su Vučićevog sina Danila da šmrče drogu i kamere obezbeđenja su ga snimile u nekoliko lokala. Onda su Lončar (koji je često u tim kafićima sedeo sa predsednikom Višeg suda), sa Aleksandrom Stepanovićem, i njegova ekipa iz BIA prikazali Vučiću kako vlasnici tih kafića imaju ucenjivačku dokumentaciju o malom Danilu. Vučić i onako nervno rastrojen, naređuje Neši (Stefanoviću) da vrši racije i pozatvara određene kafiće oko hrama Sv.Save sa spiska koji su mu doturili Lončar i ostaci zemunskog klana u BIA.

Ovakvo manipulisanje Vučićem ta mračna ekipa vrši već pet godina, a sada im je preko MUP i Neše raščistio teren za mirno dilovanje narkoticima, jer je policija očistila konkurenciju. Lončar mu se onda žali kako ima pune ruke posla i ne može da stigne da sređuje KC Srbije i ostale afere u zdravstvu, što sumanuti vođa aminuje iz navodnog razumevanja. Lončarovo često iznajmljivanje elitnih kurvi nije bilo samo zbog njegovih perverzija, već i za ucene kojima su ga agenti BIA naučili da se bavi putem podmetanja kurvi raznoraznim protivnicima, pre svega u zdravstvu.

Zacementirana pozicija ministra ogleda se i u izjavi Milovana Bojića kako su evidentni pozitivni radovi u zdravstvu, a poznato je da je Bojić bio tekstopisac svih konferencija za štampu koje je Šešelj sazivao o Lončaru. Prosto je sramota koliko se odjednom Bojić plaši Lončara, da je Šešelj morao da pređe na svog sina Aleksandra, pa njemu da uruči tekstove o Lončaru da čita u skupštini, jer ga se drugi radikali plaše.

Naši izvori pouzdano znaju da je prilikom protivljenja Lončara oko postavljenja Bojića na Dedinju, Vučiću iz štaba radikala sve predato Lončaru, a da je on, pregledavši dokumentaciju, rekaoznam ja sve to i mnogo više – ali ga nije smenio nego ostavio, a ucenio postavljenjem Bojića na Dedinje, tako da Lončar u medijima objavi da je to njegov lični izbor. Kakva parodija.

Dok se obaveze oko učrvšćivanja glavnog dilera narkomafije sa korenima u Milogori, Lončaru, učvršćuju, Vučić se bavi pranjem brata-lopova i sina-narkomana, umesto da se zapita gde je 437 miliona evra iz poliklinike KC Srbije nestalo za useljenje preostalih osam spratova te zgrade, koji su prazni 30 godina.

Milika Ašanin, pion Zlatibora Lončara, to pitanje nikad nije smeo da pokrene, a kada ga je prof. Miljko Ristić sa šefom pravne službe Jovom Atanasijevićem pokrenuo, ubrzo je bio smenjen a Atanasijević penzionisan.

Reč je o bandi istih ljudi u KC Srbije, koji jatakuju lica gonjena od pravosudnih organa po klinikama u KC Srbije, među kojima je najdrastičniji slučaj koji su mediji propratili, ležanja prestupnika na plastičnoj hirurgiji ni manje i više nego tri godine!

Lončar čestite i poštene lekare zlostavlja i tera na emigraciju. Dopustio je agentima stranih ministarstava zdravlja da drže kurseve stranih jezika, čak i u prostorijama državnih bolnica, otvoreno pozivaju kolege na emigraciju, što nije zabeleženo u radu ni jednog ministra zdravlja na svetu, ali nije zabeleženo ni javno i otvoreno nagrađivanje kriminalaca u zdravstvu, kakvo vrši Lončar ovih dana. Što veći kriminalac, to brze napreduje u bolnici!

Što veći kriminalac, to brže napreduje u bolnici, a ni jedna vlast niti služba BIA, UBPOK…u poslednjih 25 godina nije rešila problem pljačke u zdravstvu započete početkom devedesetih godina sa uvođenjem sankcija, kada su Miloševićevi kadrovi otpočeli kriminalne radnje i prema osoblju i prema pacijentima. Tada se to tolerisalo da ne bi zdravstveni sistem propao zbog sankcija koje su pretile da ugroze normalan proces rada, od nabavke osnovnih medicinskih sredstava pa do odlaska najučenijih u inostranstvo.

O tome je nešto više govorila dr Slobodanka Gruden, sa mesta gradonačelnika Beograda, koja nije nikad svoje kolege i struku zaboravila, ali kada je dotakla ovu temu, na volšeban način isplivao je njen potrčko Nebojša Čović, kome je u centrali SPS kod Kolarca data kompromitujuća dokumentacija o dr Slobodanki Gruden. Reč je bilo o nekim papirima oko poslovanja gradskih službi sa kojima dr Slobodanka Gruden nije imala nikakve veze, ali se smatrala odgovornom po funkciji, tek da se Nebojša Čović kao hijena posluži otpacima i sedne u njenu fotelju.

Prvi koji se takvom načinu rada priklonio bio je akademik Ljubiša Rakić, koga je u CK KPJ Srbije izgurala kao svog ljubavnika, žena Jovana Veselinova,pa je napravio niz afera na prištinskom univerzitetu. Međutim, kao osnivač Munove sekte za Balkan (osnivački kongres bio u Sava Centru), uspeo je da ubedi neke policajce željne napretka u karijeri, kako je članstvo u sekti moderno u svetu, pa je imao operativne podatke o toku istraga. Pred njegovo hapšenje dobio je informaciju i otišao kod Slobodana Miloševića u predsedništvo da moli za milost.

Posle osam sati čekanja dočekao je predsednika, koji nije imao pojma za ovu istragu i čuvši od Rakića čarobnu rečenicu: "…Druže predsedniče, nezgodno je da se hapsi jedan Srbin, profesor Prištinskog univerziteta, baš sada…"

Milošević je sve istrage obustavio. Rakić potom prelazi u Beograd i počinje njegov vrtoglavi uspon, velika karijera, pre svega u SANU, gde je danas potpredsednik, ali i zaštitnik svih kriminalaca u zdravstvu, koji su od pre 25 godina shvatili da je on jedini koji može da ih pomiluje kad zagusti. Ovim primerom smene dr Slobodanke Grudeni napredovanja akademika Ljubiše Rakića, želimo da vam prikažemo metodom komparacije dva slučaja, kako je vrh SPS-a počeo da uništava čestite i poštene kadrove, a dovodi šljam u vrh zdravstvenog sistema.

To je posle 5. oktobra na žalost nastavljeno još daleko više i drastičnije, a glavnu ulogu su imalu kadrovi SPS-JUL koji su prešli u DS, kao na primer direktor i Hirurške klinike Predrag Peško, koji je bio na svim plakatima JUL po gradu, a onda, 6. oktobra 2000., osvanuo je u Demokratskoj stranci, postao direktor klinike, osnivač Novog sindikata zdravstva (za koji se danas vezuje za milionske afere!) i glavni zaštitnik kriminalaca u zdravstvu.

Nije to jedini primer. I ti primeri se ponavljaju i 2012. godine kada kadrovi DS prelaze u SNS i već šest godina besprizorno pljačkaju i građane i kolege, bez imalo straha da će biti procesuirani. Slika u zdravstvu je slična kao na primer u Vladi Srbije, u kojoj su od bivših radikala samo Nebojša Stefanović i Jadranka Joksimović, dok su svi ostali ministri SPS-JUL-DS-G17, dakle eksponenti stare pljačkaške garde.

Državni sekretar u ministarstvu zdravlja, stari kadar SPS koji nikada nije menjao stranku, prof.dr Vladimir Đukić, rekao je na više sastanaka u ministarstvu da nigde ne može da se uđe u trag nestalom novcu za poliklinike KC Srbije (437 miliona evra), ili, prevedeno na srpski, toliko je ukradeno.

Na sajtu Evropske investicione banke jasno piše da je za rekonstrukcije Kliničko-bolničkih centara po Srbiji povučeno u dva navrata ukupno 800 miliona evra, ali ovde se taj novac nigde kroz papire ne vidi. Prof.dr Dragana Jovanović je insistirala u vreme DS da je G17 u sprezi sa tajkunom Miškovićem izvršio pljačku zdravstvenog fonda i zbog toga postala savetnik ministra Lončara sa zadatkom da se afera razotkrije. Umesto toga izmarširana je iz ministarstva nazad na plućnu kliniku i rečeno joj je da ćuti do penzije, što ona i radi, a milioni koji su nestali iz fonda nikada nisu ispitani do kraja, jer se dolazi do novopečenih naprednjaka, nekada članova DS i G17.

Ugledna profesorka Zorica Kojić iz Nemačke, prošle godine je dolazila u Srbiju da pomogne svom narodu najnovijim dostignućima svetske medicine. I ministar Lončar je lepo primio. Međutim, kad je došlo do konkretne realizacije i pomoći pacijentima, pre svega deci oboleloj od raka, profesorka je naišla na neshvatljive problem od hohštaplera koji su postavljeni na funkcije u zdravstvu, da je glavom bez obzira napustila Srbiju.

Svojoj prijateljici iz Nemačke žalila se kako je imala i podršku školskog druga, dugogodišnjeg radnika DB, koji je išao s njom i na razgovore s ministrom i po srpskim bolnicama, ali da su klanovi i mafija po bolnicama takvi da im ni bezbednjaci ne mogu ništa! To je i dokaz zbog čega uspešni lekari iz inostranstva, srpske patriote koji žele da pomognu svom narodu, ne mogu u Srbiji ništa da urade zbog bande koja drži srpsko zdravstvo u kriminalnim raljama već pune tri decenije.

Poslanička grupa SRS je 2017. godine u parlamentu postavila pitanje tada novoj premijerki Ani Brnabić, oko funkcije jednog od načelnika na plastičnoj hirurgiji KC Srbije, koji ima obiman dosije u MUP i tužilaštvu, te uz poslaničko pitanje dostavila i tu kompletnu dokumentaciju. Brnabićka se uznemirila, naredila je ministru Lončaru da joj napiše izveštaj o tom kriminalcu i načinu kako je dospeo na funkciju s koje je počinio veliki broj krivičnih i prekršajnih dela.

Lončar se onda, sav orošen znojem, obratio nekom iz poslaničkog kluba SNS i pitao ga: "…Jel’ ti to guraš?" Međutim, ovo govori i o neslozi u SNS, jer je očigledno da je neki naprednjak – bivši radikal, kome je prekipelo, dao dokumenta svojoj bivšoj poslaničkoj grupi, pošto naprednjaci ne smeju da postave pitanje o kriminalcu – načelniku Klinike za plastičnu hirurgiji, a radikali smeju. Uglavnom, jad i beda vladaju srpskim zdravstvom i pacijenti su dovedeni do stanja da se "na knjižicu" leči samo teška socijala, a ko god ima imalo novca, plaća privatne usluge.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIGITALIZACIJOM DO KILAVOG ZDRAVSTVA SRBIJE: UMESTO BRŽEG I KVALITETNIJEG LEČENJA, NEKADA SE BRŽE DOLAZI I DO SMRTI!????

1. августа 2018. Коментари су искључени

 

Za više desetina miliona evra pacijenti u Srbiji su dobili Integrisani zdravstveni informacioni sistem koji ni do danas nije proradio kako treba. Pare su potrošene i podeljene između ministra Zlatibora Lončara, Aleksandra Vučića i pojedinih učesnika, a sada građani kroz doprinose, poreze i enormno uvećane cene lekova sve to (samo)finansiraju.

 

                       Milan Malenović

VISE KOL NEGO KUL LECENJE

 

U Srbiji se sve vrti oko novca, a najviše se obrće oko zdravstvenog sistema. Ko nema novac, a razboli se, najbolje je da sam sebi prekrati muke. Novac, koji je preko potreban za lečenje teških bolesnika, ali i žrtava različitih nesreća, preusmerava se u faraonske projekte koji više predstavljaju spomenik odnarođenoj vlasti, nego što služe svojoj svrsi.

Sredinom novembra 2016. sa radom je počeo nacionalni kol-centar Ministarstva zdravlja, koje je ministarstvo saznalo tek desetak dana kasnije.

Naime, iako je još 18. novembra 2016. osvanula vest kako je u „okviru implementacije Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema (IZIS)"počeo sa radom pomenuti centar, Ministarstvo zdravlja je tu istu informaciju na svom sajtu objavilo tek 26. novembra iste godine. U međuvremenu je dogovarano sa ministrom Zlatiborom Lončarom ko će svečano da pusti u rad kol-centar i kako će da se podele pare. A uložena sredstva nisu bila mala, naprotiv.

Samo za opremu i softver koji koristi kol-centar Ministarstvo zdravlja je izdvojilo ukupno više od pet miliona evra. Uz to, dolaze softveri i oprema za svaku zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Koliko je to na kraju bilo sredstava niko ne sme da saopšti javnosti. Ipak se ponešto zna: relativno mali dom zdravlja „Stari grad" u Beogradu je za pomenute svrhe izdvojio najmanje pola miliona evra.

Pacijenti su za taj novac, koji su dali preko plaćanja poreza i doprinosa, dobili – ništa. Umesto da zovu svog izabranog lekara, oni pozivaju centralni kol-centar (mada postoje i pokrajinski i lokalni) preko koga onda zakazuju pregled, ali samo kod svog izabranog lekara, stomatologa, pedijatra ili ginekologa. Ovo je, u suštini, pomoć medicinskim sestrama koje su se ranije javljale na telefon, a ne građanima.

Izrada idejnog rešenja za softver, kao i nadzor nad kasnijim radovima dobio je svojevremeno Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, ali je izvođač radova bilo neko privatno preduzeće.

Kompletna oprema je kupovana od preduzeća bliskih vlastima, tako i od „Galeb grupe". Najveći deo provizije odlazio je od prvog dana resornim ministrima, koji su deo predavali prvo Borisu Tadiću, a onda novom vladaru Srbije, Aleksandru Vučiću. Tako su na jednom projektu povezane i zbratimljene dve vlasti.

Za najmanje pet miliona evra plaćenih za opremu i softver centralnog kol-centra, pacijenti kod svog izabranog lekara mogu da zakažu samo preglede kod specijalista koji su u istom domu zdravlja. Ako njih nema, ili pacijent želi nekog drugog, mora sa uputom da ode kod njega (isto kao i pre plaćanja pet miliona evra) i da zakaže pregled u nekoj doglednoj budućnosti.

Tako se pregledi za kardiologa zakazuju početkom maja tek za sredinu juna ili kasnije. I to uz pomoć IZIS-a!?!

Hitni slučajevi, koji su već u bolnici, imaju nešto više sreće – oni pregled specijaliste mogu da dobiju i na samrti. U najgorem slučaju, na obdukcionom stolu, odmah posle smrti.

Naš penzionisani kolega Milosav Jovanović nalazio se na Internoj B klinici u okviru Kliničkog centra Srbije, gde je prebačen preko Urgentnog centra, jer mu je pozlilo. Na prijemu je imao jako otečene noge i nepravilan rad srca, kao i otežano disanje. Sve je ukazivalo na insuficijenciju srca, posebno kada se dodaju i njegove poodmakle godine.

Krajem aprila mu je, dok se još nalazio na klinici, zakazana koronografija, što je jedan lak (mada ne i uvek bezazleni) hirurški zahvat. U određeno vreme je dogovorenog dana sa Internog B kolima prebačen u oko 250 metara udaljeni Klinički centar. Dan ranije mu je rečeno da ne doručkuje ili da, eventualno, uzme samo malo (zbog lekova). U KCS je prebačen u 13:00 časova, znači pre ručka. Ležao je na pomoćnom krevetu u hodniku i čekao svoju sudbinu.

Posle tri i po sata čekanja prišla mu je jedna sestra i rekla mu da tog dana neće stići na red i da se sam, pešice vrati na svoje odeljenje?!? Kolega je ovo odbio i pokazao na otečene noge primetivši, usput, kako ne može da se vrati, jer ne zna ni put. Posle toga su se smilovali i poslali kola po njega i ostale pacijente.

Pomenuti kolega je još imao i sreće, jer je gladovao „samo" pola dana. Na Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu početkom decembra prošle godine, potpisnik ovog teksta je ležao u sobi sa pacijentom koji nije smeo ni da večera dan uoči operacije, a zatim da gladan čeka da ga prozovu.

Oko tri sata posle podne (ručak je odavno prošao) saopštili su mu da tog dana neće biti operisan. Mučenje je nastavljeno neki dan kasnije kada, takođe, nije smeo ništa da jede od podneva prethodnog dana. Ovog puta je odvezen na operaciju. Da li je, onako izgladneo, preživeo, potpisniku nije poznato.

Svakodnevne višestane gužve u skučenom i potpuno neuslovnom Urgentnom centru u Beogradu, koji je slika i prilika raspalog srpskog zdravstva, dovele su do toga da najbolji kadrovi iz urgentne medicine doslovno beže iz tog pakla koji dele zajedno sa pacijentima.

U prizemlju Ugrentnog centra, tačnije, u hodniku dugom jedva petnaest metara i širokom oko dva metra, nalazi se čekaonica za hitne slučajeve u gradu od dva miliona ljudi. Pregledi i administrativne procedure traju u proseku najmanje oko četiri sata.

Uprkos lažima režimskog ministra da je "sve digitalizovano", medicinsko osoblje osim registrovanja podataka u računaru, ručno i dalje popunjava "knjige" i svaki slučaj ponaosob stvara gomilu nepotrebnih papira. Na taj način, jedna trećina osoblja je potpuno izbačena iz svog posla, a ono malo lekara Urgentog centra koji su izloženi svemu i svačemu, obavljaju preglede kao u ratnoj bolnici: ozbiljno su posvećeni samo u drastičnim slučajevima.

U pomenutom hodniku, ljudi leže na kolicima (kreveti na točkovima), satima, bez kontrole lekara i medicinskih tehničara. Pa i tih pokretnih kreveta nikada nema više od dva do tri, pa ljudi doslovno padaju. Mrak, smrad, odsustvo svetla i ventilacije, bauljanje bolesnika, redovi ispred ortopedije, to je slika Urgentnog centra u Beogradu.

Pacijenti koji imaju sreću da dožive pregled kod specijaliste suočavaju se sa dodatnim problemom.

Magazin Tabloid je već u više navrata pisao o tome kako ovdašnji lekari prepisuju one lekove od čije prodaje imaju najvišu proviziju, ali se još nije desilo da počnu da prepisuju i lekove koji još nisu ni registrovani u Srbiji.

Naime, specijalisti se pozivaju na za njih besplatne „stručne seminare" (tako se danas zove ono što je do pre nekoliko godina nosilo narodsko ime „podmićivanje") i to obavezno u neko fensi odmaralište. Sve troškove snosi neka od farmako-kuća, a najbolji trgovci među lekarima dobijaju i vredne poklone ili mogućnost da o tuđem trošku povedu i osobu svoga srca. Oni na samom vrhu dobijaju i novac za „predavanja" (to je čitanje tuđih radova koji su od drugih „stručnjaka" pročitani već na najmanje tri takva seminara), a retki srećnici dobijaju i plaćeno „stručno usavršavanje" u inostranstvu, uz koje ide i mesečna plata.

Ove provizije su veoma privlačne za puno ovdašnjih lekara (čast izuzecima), pa se oni trude da se dokažu kao trgovci i kreću da prepisuju lekove od kojih imaju najviše koristi. Slučaj je hteo da je potpisnik ovih redova, prilikom otpusta sa Interne B krajem aprila, dobio otpusnu listu sa preporučenom terapijom, na kojoj je bio i lek „Aldactone" koji, po rečima apotekara, tada još nije bio registrovan za upotrebu u Srbiji.

Lekari su postali toliko alavi da prepisuju i neodobrene lekove, samo da bi na kraju godine imali bolji skor od drugih kolega. Pomenutu otpusnu listu su potpisali mrsci. med. Dijana Đikić i načelnik kardiologije III prof. dr Dragan V. Simić. Čija je bila ideja da se u terapiju uvrsti i neodobreni lek, neka utvrdi istraga.

U normalnom svetu, koji funkcioniše i bez IZIS-a, lekar je dužan, u slučaju da u istoj grupi postoje lekovi koji se dobijaju besplatno (uz participaciju) i oni koje pacijenti plaćaju, ako iz nekog razloga želi da prepiše ovaj potonji da o tome obavesti pacijenta i traži njegovu saglasnost. Tamo se poštuje tuđi džep. O mogućnosti da se prepiše neodobreni lek, medicinska struka u tom normalnom svetu ne zna ništa. Za to je, tamo, nadležan državni tužilac i sud.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UNOSNO TRŽIŠTE „BELE MAFIJE“ I GODIŠNJI MARKETINŠKI PROGRAMI NVO I FARMACEUTSKIH KUĆA U SRBIJI!??

24. фебруара 2018. 1 коментар

Skoro hiljadu ljudi je, prema zvaničnim izveštajima, zaraženo malim boginjama u Srbiji, a po rečima nekih stručnjaka preti nam pravi Armagedon, ako se kompletno stanovništvo odmah ne vakciniše!

Od buke orkestrirane i dobro plaćene kampanje za vakcinaciju nikako da se čuje glas razuma koji postavlja jedno veoma jednostavno pitanje na koje niko iz domaće farmako-mafije nema odgovor: Kako je moguće da jedino Srbiji preti epidemija malih boginja? Iza ove lažne uzbune stoji ministar zdravlja Zlatibor Lončar sa svojom mafijom.

 

             Pišu: Insajderi L- 8 i L-6

BELA MAFIJA NA SRPSKOM TRZISTU

 

Srbija nije udaljeno ostrvo na sred nekog okeana, već država u srcu gusto naseljene Evrope, preko koje vode najznačajniji putevi koji povezuju Zapad sa Orijentom. Milioni putnika svake godine prelaze preko teritorije naše zemlje putujući na sve četiri strane sveta, a većina njih dolazi iz država čija vlast, za razliku od ovdašnje, vodi računa o zdravlju svojih građana. Uprkos svemu tome nijedna jedina država na svetu nije svoje građane upozorila da nevakcinisani ne putuju u Srbiju, jer ovde, navodno, vlada epidemija morbila?!?

Epidemija, očigledno, postoji samo u glavama dobro plaćenih predstavnika farmako-mafije čiji je jedini cilj da prodaju što je moguće više vakcina, makar time bilo ugroženo zdravlje stanovništva u većoj meri nego da smo dozvolili da zaista izbije epidemija.

Posmatrajući sa ove vremenske distance kako se sve odvijalo u vezi navodne „epidemije", jasno se vidi da je neko namerno, ili makar iz grubog nehata dozvolio da morbile stignu u Srbiju. Koliko je danas poznato, male boginje su u centralnu Srbiju dospele sa severa Kosova i to preko Niša, mada je još u aprilu bio jedan smrtni slučaj i to u Beogradu, ali se o njemu nije mnogo izveštavalo i to iz nekoliko razloga.

Sedmogodišnji Jovan iz Beograda je vakcinu primio 24. marta 2017, u komu je pao 31. marta, a umro je 18. aprila. Po lekarskom izveštaju, njemu su bukvalno svi organi otkazali. Pošto je bilo jasno da je uzrok smrti primljena MMR vakcina , slučaj se nije povlačio po medijima.

Sasvim drugačije se postupilo posle smrti dvogodišnjeg Vuka koji je od boginja preminuo 23. decembra u Nišu. U to vreme je kampanja za vakcinaciju bila na vrhuncu, tako da je farmako-mafiji ovaj slučaj došao kao poručen.

Ono što mediji nisu hteli ili smeli da objave, jeste činjenica da je Vukova smrt najverovatnije namerno izazvana, jer nesrećni dečak nije imao nikoga od rodbine ko bi se brinuo za njega i ispitivao uzroke smrti.

Nulti pacijent, koji je morbile doneo u Niš, bila je devojčica iz Gračanice koja je prethodno bila vakcinisana. Po informacijama koje sam mejlom dobio od jedne doktorke iz niškog Kliničkog centra (koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna) događaj je ovako tekao: „…Iako je infektolog upozorio dr Draganu sa gastro odeljenja, gde je smeštena devojčica iz Gračanice, da je moguće da ima morbile, to niko nije shvatio ozbiljno, davali su joj antibiotike koji su samo zamaskirali kliničku sliku i što je najstrašnije – nisu je izolovali od ostale dece!

Tako je ona bila na istom spratu, u istoj zgradi sa svom bolesnom, imunokompromitovanom i životno ugroženom decom, pa i sa malim Vukom. Zarazile su se dve odrasle osobe, medicinsko osoblje, koje su dalje morbile odnele kući. Tako je epidemija u Nišu počela."

Bilo bi prosto neverovatno da iskusni lekari previde tako jasne simptome morbila, kao što su, na primer, koplici u ustima kombinovani sa visokom temperaturom i osetljivošću na svetlost (što su sve tipični simptomi malih boginja), zbog čega sa pravom mora da se posumnja da je u pitanju namera da se dodatno unese panika u već zaplašeno stanovništvo.

Nerazjašnjeno ostaje i da li su bezobzirni lekari iz niškog KC ignorisali saznanje da je Vukov imuni sistem, zbog urođenih bolesti, bio preslab da izdrži i najmanju infekciju, ili su to znali i namerno dopustili da se zarazi i umre kako bi upozorenje javnosti koja odbija obaveznu vakcinu bilo još dramatičnije.

Od tragedije sa malim Jovanom, pa do smrti malog Vuka desilo se još nešto: Srbija je uvezla nov kontigent MMR vakcina koje su morale da se potroše, pa je histerično objavljen početak epidemije koje nema.

Osim toga, krajem svake godine nevladine organizacije i velike farmaceutske kuće, koje finansiraju ovdašnje farmako-mafijaše, prave program marketinških ulaganja za narednu godinu, zbog čega ih zagovornici obavezne vakcinacije svojim stalnim nastupima po medijima u poslednjoj trećini godine podsećaju na sebe, da slučajno ne bi bili uskraćeni za neki evro. U odnosu na to, šta je život jednog mališana o kome ionako niko od porodice nije brinuo?

 

       Kriminal kao način života

Istraživači Magazina Tabloida su u poslednjem broju načeli temu kriminala u KC Srbije, ali na žalost to je samo vrh ledenog brega.

Pravna služba KCS je prelaskom gospodina Jovana Atanasijevića iz KBC Dragiša Mišović pre 5. godina dobila konačno oblike normalne pravne službe. Na konferencijama za štampu g.Atanasijević je izneo brojne malverzacije koje su godinama bile tema istraga u KCS, i tadašnji direktor prof. Miljko Ristić imao je odrešene ruke u rešavanju tih problema.

Aleksandar Vučić je tada bio prvi potpredsednik vlade i prilikom uručenja rešenja o postavljenju za v.d. direktora KCS prof. Miljku Ristiću, rekao mu je da gazi sve kriminalce. Nažalost, u praksi se to pokazalo drugačije, jer je Gradimir Dragutinović preko SNS zakulisno vladao u KCS i kao bivši član JUL-a sprečio hapšenje svojih kompanjona iz bivše stranke koji preko 20 godina uspešno pljačkaju, menjajući partije. Kriminalne afere zataškavane su, a svi bivši članovi nekadašnjih partija na vlasti prešli su u SNS i zajednički blokirali dalje istrage.

Atanasijević je pred tv kamerama nabrojao nekoliko milionskih afera za koje ima materijalne dokaze i predao kao šef pravne službe KCS dokumentaciju Višem javnom tužilaštvu, koje nikada nije pokrenulo tužbe protiv imenovanih, jer je kabinet tadašnjeg predsednika republike Tomislava Nikolića, to sprečavao.

Naša sagovornica, koja je nekada radila u pravnoj službi KCS opisala je događaj kada je pravna služba KCS slala svog predstavnika na suđenje povodom radnog spora koji je protiv uprave KC Srbije vodio jedan administrativni radnik klinike za plastičnu hirurgiju. Tokom sudskog procesa u korist tog administrativnog radnika svedočili su neki radnici KCS, pa čak i dva hirurga sa te klinike.

Detalji koje je naveo u svom tužbenom zahtevu taj administrativni radnik, sadržali su i najstravičnije moguće događaje na plastičnoj hirurgiji, od zlostavljanja na radu, preko zlostavljanja pacijenata pa do vršenja obrednih rituala u prostorijama klinike. Postupajuća sudija se zgražavala nad iznetim podacima zastupnika ovog administrativnog radnika, ali još više nad podnetim snimcima i materijalnim dokazima. Tek kada su dvojica hirurga potvrdila te navode i javno izneli ko je glavni počinioc ovih krivičnih i prekršajnih dela, bilo je jasno da su u sve upleteni ljudi iz vrha SNS.

Predstavnica KCS nije mogla da ospori podnete dokaze, ali nije čak ni iznosila bilo kakve protivdokaze pa je administrativni radnik na kraju spor dobio. Ovo naravno nije jedini slučaj javašluka koji vlada u pravnoj službi KCS, koja procesuira čestite i poštene lekare, a hohštaplerima omogućuje neometane pljačke i kriminal.

Posle pokušaja da nešto reši Atanasijević je unapređen u savetnika direktora, a na njegovo mesto je sa ginekološke klinike prebačena pravnica Rada Bulajić, ali ne sa odrešenim rukama.

Naime, iz Maksi diskonta je Gradimir Dragutinović doveo preko SNS izvesnu Bojanu Vujošević, koja je trebala da vodi kadrovsku politiku KCS i strogo kontroliše aktivnosti Bulajićke, kako bi se samo SNS kombinatorika sprovodila po Kliničkom centru Srbije.

Takođe, njena uloga je bila da se svi kadrovi DS i G17 zaštite od hapšenja, i umesto u zatvor, rasporede na druga radna mesta. Tako je na primer Biljana Dimitrijević iz pravne službe, umesto u zatvor, raspoređena u centralnu apoteku, da nastavi mahinacije sa lekovima koji su vršene tokom vladavine DS.

U tužilaštvu stoji predmet sa njenim imenom iz koga se vidi da je pljačkama po KCS došla do kafane VILIN K 2 u ul. Gospodara Vučića u Beogradu, ali i drugih materijalnih bogatstava, a na osnovu toga ko je sve intervenisao da se predmet fiokira se jasno vide i njeni saučesnici.

To je na žalost jedan od manjih slučajeva u KCS i po obimu mahinacije i po količini opljačkanog novca, pa onda možete da zamislite kakve su sve afere tamo. Zato je najbitnije da istraživači Magazina Tabloid nastave, kako Vučić kaže, da GAZE kriminal u KCS, jer će isplivati, po našoj proceni, oko 800 miliona evra, koje su bez traga nestale u Kliničkom centru Srbije od 5.oktobra 2000. godine!

 

       Za šaku lekova

Farmaceutska mafija u Srbiji nadigrala je ambicije Vučićeve mafije. Uprkos tome što je Vođa umislio da može zaraditi kontrolišući tržište lekova (gde je zarada veća nego od prodaje narkotika!), realnost je pokazala da mu je bilo lakše da kontroliše narko dilere nego tržište farmaceutskih proizvoda.

Farmaceutska industrija je u Srbiji privredna grana koja ostvaruje ubedljivo najveći prihod, a vodeće proizvođačke kompanije i veledrogerije čiji proizvodi imaju takozvanu Pozitivnu listu Zavoda za lekove, ostvaruju ogromne profite.

Samo u jednoj godini, vrednost ukupnog prometa lekova za takozvanu humanu upotrebu, iznosi blizu jedne milijarde evra! Procedura za nabavku lekova u Srbiji je takva da se izbegava postojanje konkurencije ponuđača, što za posledicu ima visoke cene, te su lekovi među najskupljim u Evropi. Državni kriminal je otišao toliko daleko da se čak i tender za lekove raspisuje po nazivu brenda u kom je često i naziv kompanije koja ga proizvodi, čime se eliminiše konkurencija.

Koliko je ovo vredan posao govori i podatak (reč je o zvaničnim informacijama), da ukupno šest proizvođača drži 70 odsto tržišta u Srbiji i nekim zagraničnim delovima regiona. Takođe, prema statističkim izveštajima, Srbija ima oko 4.000 privatnih i blizu 600 državnih apotekarskih ustanova.

I danas, kao pre četvrt veka, privatne apoteke su uvek "sumnjive" kad je u pitanju prodaja neregistrovanih lekova, među kojima su uvek veoma traženi preparati poput morfina namenjenog najtežim bolesnicima obolelim od karcinoma, antidepresiva ili antipsihotika, koje korisnici u nuždi uzimaju i na "crnom" tržištu (gde ih u poslednje vreme ima sve više). Kako uopšte teče legalna trgovina lekovima između proizvođača i nabavljača i okviru državnog monopola?

Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje novac za lekove, a apoteke ih nabavljaju bez tendera preko veledrogerija sa kojima imaju ugovore. Bolnice se snabdevaju prema posebnoj listi. I te lekove finansira Zavod. Svaki učesnik u ovom "lancu sreće" može milione da zaradi, samo mora da poštuje pravila. Da se zna koliko kome ide. A, to, naravno, određuje stranka na vlasti.

I danas, kao i pre četvrt veka, nema preciznog spiska pacijenata kojima su potrebni posebni neregistrovani lekovi, pa su širom otvorene mogućnosti ogromnih manipulacija, upotreba eksperimentalnih lekova i prodaja najskupljih lekova nabavljenih preko privatnih firmi.

Ovde nikako ne treba zanemariti ono što piše u Članu 79. Zakona o lekovima koji daje pravo Agenciji za lekove da "na zahtev zdravstvene ustanove odbori uvoz leka koji nema dozvolu stavljanja u promet a namenjen je lečenju određenih pacijenata…". Dakle, zvanično, neregistrovani lekovi stižu na naše tržište po posebnoj proceduri, a ko su "određeni pacijenti", to danas odlučuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar i njegova "bela mafija" u srpskom zdravstvenom sistemu.

U poslednjih pet godina, Srbija je postala i jedna od tri najvažnije zemlje za međunarodni šverc lekova. Tome pogoduje "klima" koja vlada na domaćem farmaeustkom tržištu, gde se zapravo i ne zna tačno kolike su potrebe za neregistrovanim lekovima.

Takođe, ne postoje tačni i precizni podaci o broju ljudi kojima su ovi lekovi neophodni. Jasno je i zašto nema tih podataka. Naime, uređeno tržište donelo bi i državnom zdravstvenom sistemu znatno veće izdatke. A, građani Srbije ionako iz sopstvenog džepa plaćaju (pored obaveznog osiguranja) veliki novac i za registrovane i za neregistrovane lekove.

Ipak, činjenice govore da je Vučićeva državna mafija otvorila "koridore" za prolaz razne farmaceutske robe, pa tek ponegde, "padne" neki manji transport, što odmah dobije zapaženo mesto u medijima, kako bi se lažno prikazala borba protiv "nelegalnog prometa lekovima".

Tako su, na primer, carinski službenici su 26. novembra protekle, 2017. godine na punktu Merdare (granični prelaz sa Kosovom) zaplenili oko 5.000 raznih veterinarskih lekova. U slično vreme, na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo u jednom teretnom vozilu nađeno više od 50.000 komada takozvanih psihotropnih tableta

Takvih vesti u 2017. godini bilo je svakog meseca. Ali, onaj veliki posao, krupne transporte, državne pošiljke u kojima uvek postoji "poseban kontigent" lekova (u skladu sa već pomenutim Članom 79. Zakona o lekovima), slobodan je i nekontrolisan.

Privatne veze i nabavka lekova od švercera, uzela je maha, pa se procenjuje da je samo u prošloj godini, preko 55 odsto pacijenata kupilo lek bez recepta "na ulici" (poređenja radi, taj procenat je pre deset godina, kad je stanje navodno bilo gore nego sada, iznosio 54,2 odsto).

Mada svaki lek osim ispitivanja mora da ima i dozvolu Agencije za lekove, koja odobrava i pakovanje leka i uputstvo za upotrebu, a takođe, svaki lek mora da sadrži ime, zatim zaštićeno ime, rok upotrebe, datum proizvodnje, serijski broj, ime proizvođača, Srbijom cirkuliše i do 30 odsto farmaceutskih proizvoda koji nemaju tri od osam ovde navedenih informacija.

Kupiti lek u privatnoj apoteci bez recepta, nije ništa manje rizično nego ga "nabaviti" od švrecera, dakle, izvan sistema. U Srbiji se izdavanje lekova bez recepta novčano kažnjava: do 8.700 evra za pravno lice, odnosno do 430 evra za fizičko lice. No, uprkos svim zaprećenim zakonskim kaznama, ne postoje podaci o tome da je neko i zaista kažnjen za nepoštovanje pomenutog propisa.

U većini privatnih apoteka, vlasnici zapošljavaju kadrove sa srednjom školom (petostruko više od broja diplomiranih farmaceuta, dakle, onih sa fakultetskom diplomom). Nije redak slučaj da vlasnik apoteke istovremeno bude i vlasnik pečenjare ili auto – perionice. Država koja zakonski tretira farmakologiju isto kao i svinjsko pečenje, ne može očekivati da joj visoko stručna osoba sedi u apoteci puno radno vreme. Međutim, vlastima to odgovara. Što manje struke, to više šverca lekova i manje kontrole.

Naravno, ovo su samo fragmenti jedne opasne kriminalne piramide, tako reći osinjeg gnezda u koje niko ne sme ni da pogleda. Vučićeva vlast je ušla u posao sa farmaceutskom mafijom misleći da će njome upravljati. A, dogodilo se ono što i prethodnim režimima: njegov režim služi farmaceutskoj mafiji! Istina, u toj "kohabiticiji", svi su na dobitku osim građana.

 

       Banditi sa Onkološkog instituta

Pišem vam naterana mukom, a sa nadom…Medicinska praksa koju sprovodi Onkološki institut u Beogradu je bazirana na kombinaciji poluznanja, arogancije, i bahatosti. Učinak za pacijenta je – nezamisliva okrutnost.

Od početka se sa pacijentima razgovara kao da su manje vredni, pa čak kao i sa ljudima koji ne mogu sve da shvate. Ni u jednom trenutku se ne objašnjava plan lečenja, ne zakazuju se naredni sastanci sa lekarima, nego se paušalno odredi dan kada pacijent može da vidi "konzilijum".

Pacijenti se onda kao stoka sabijaju u uzani hodnik gde satima čekaju na nemušti "konzilijum" okrutnih stručnjaka. Konzilijum počinje onda "igru dodavanja". Ne postoji odgovorni lekar, pacijent nikome "ne pripada", jer je odgovornost prosuta na sve članove koje više niko ne može da nađe. Dr. Matković, na primer, obećavši pomoć, odlazi na mesec dana odsustva. Ostali nisu bolji.

Predloženi tretman se drži u polutajnosti, nemarom ili namerno – možda čekajuci da pacijent izgubi bitku gde svako lečenje postaje besmisleno. Lečenje malignog melanoma, situacija koja je meni poznata, je enigmatično.

Imunoterapija koja je odobrena i preporučena za lečenje melanoma, nije dostupna svima na Onkološkom institutu. Odobrava se samo pacijentima čiji tumor, nema specifičnu genetsku abnormalnost.

Ukoliko mutacija postoji jedini dostupni lek je inhibitor tirozin kinase, u obliku tablete, a najefikasniji lek – imunoterapija postaje nedostupan. Uzgred, kalupe tumora za genetsku analizu je teško naći, vreme prolazi, pacijent ne prima nikakvu terapiju – jer u toku je pretraga arhiva kalupa koji se čuvaju u Centralnom zatvoru. Pacijent, bez lečenja, u međuvremena, propada iz dana u dan.

U privatnoj praksi imunoterapija jeste dostupna svima i bezuslovno, tako da je ukoliko je moguće platiti 8.000 evra za jednu infuziju imunoterapije – najefikasnijeg leka za melanom – lek postoji.

Pembrolizumab, PD-1 inhibitor, kao vrsta imunoterapije, je odobren za lečenje malignog melanoma.

Farmaceutska kompanija Merck obezbeđuje lek za Evropu. Lek postoji na Onkološkom insitutu, za neke pacijente.

Na koji način lek dospeva do privatnih onkoloških ordinacija? Da li su privatne organizacije kupile lek od kompanije Merck? Od Onkološkog instituta? Od koga i po kojoj ceni? Nekoliko scenarija je moguće.

Lečenje je uskraćeno dugogodišnjem lektoru lista Politika, sada u penziji, koji dva meseca čeka na lečenje na Onkološkom, dok je okrutni konzilijum ili na produženom odmoru, ili ravnodušno prisutan.

Nameću se dva zaključka – pojedini ljudski životi za konzilijum nemaju vrednosti i konzilijum mrzi svoj posao i nema obraza.

Dodatno, lekovi za imunoterapiju se, verovatno, preprodaju. Prateći tok novca, naučićemo pravu istinu o operacijama Onkološkog instituta i mreže privatnih ordinacija. Do tada će pojedincima biti uskraćena šansa za adekvatno lečenje.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

12. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

RAZBIJANJE PORODICE2

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustriko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

У СЛУЖБИ АЛБАНСКИХ ВЛАСТИ: ОСВРТ НА ИНСТИТУЦИОНАЛНУ ИЗДАЈУ ГРАДОНАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ ШТРПЦЕ!!!

22. маја 2017. Коментари су искључени

 

Висока политика и рат учинили су да варoшица Штрпце на Шар-планини, надалеко чувено туристичко место, добије статус енклаве, а становништво да живи у сталном страху за своју безбедност.

Овдашњи Срби којих је пре рата било 98 %, а 2001. године 67 % (данас још мање), одолевали су албанским притисцима све док појединци жељни новца и моћи нису преузели полуге управљања. Ону главну данас у рукама држи Братислав Николић, "градоначелник" варошице по систему албанских власти али и члан привременог органа општине по систему Р. Србије.

 

                     Иван Максимовић, (Косовска Митровица)

OJACAVANJE KOSOVSKE VLAST1

 

Николић потиче из генерацијски комунистичке породице завидног утицаја. Отац му је био дугогодишњи председник Општинског одбора СПС Штрпце. И сам је био члан младих социјалиста али је одмалена ипак играо само у свом филму. Као изузетно лош ђак, пргав, безобразан често се тукао што је бољка коју ни до данас није у потпуности „прележао".

У својој средини је познат и по томе што је у слободно време, пре политичког ангажмана, обијао бутике, трафике, аутомобиле и све што се могло обити и из тога нешто украсти. Али је врло рано и почео да ради. Најпре као радник обезбеђења (чувар) у ОСЦЕ-у Штрпце, затим као возач бившег председника општине Штрпце Слађана Илића.

Након тога успева да се запосли и у америчкој војној бази Боднстил где пролази обуку за ватрогасца и одатле, заједно са својим братом Браниславом, данас саветником Хашима Тачија, и Далибором Јевтићем, садашњим "министром за повратак у Влади Косова", одлази на рад у америчку војну базу у Авганистану.

Постоји тврдња да је његов брат спасао неког Американца током боравка у Авганистану на основу чега њих двојица после тога добијају одређене „бонусе", привилегије и заштиту. Такође, Бранислав је постао и почасни грађанин америчког градића чијег је становника спасао.

Упућени верују да су обојица „заврбована" у америчким базама да раде за рачун албанских сепаратиста јер одмах по повратку на КиМ почињу да се баве политиком. По повратку у Штрпце, Николићи заједно са Јевтићем, почиње да ради на формирању испоставе СЛС у Штрпцу, односно Сиринићкој Жупи чиме директно јачају утицај шиптарских сепаратиста и њихових институција, намећући „косовску државност" као неопходност и неминовност.

За то време активно раде на миноризацији утицаја и гашењу српских институција што посебно поздрављају Американци у својим дописима објављеним на Wикиликсу. Бранислав Николић  2009. године постаје кандидат СЛС-а (Српска либерална странка, прва политичка ћелија Срба са КиМ при "независном Косову") за градоначелника општине Штрпце по систему сепаратиста и учествује на шиптарским локалним изборима те године.

Срби су те изборе на целој територији КиМ бојкотовали а како је у општини Штрпце уписано у бирачки списак негде око 8.500 бирача српске националности, на биралишта излази не више од 300 људи, углавном родбина кандидата за одборнике.

Остали бојкотују, јер је у то време СРС у Штрпцу водила снажну анти изборну кампању. Међутим, негде у поподневним сатима Питер Фејт и Кристофер Дел дају налоге да се почини изборни фалсификат што је и урађено. До 20 часова у кутије је убачено око 4.600 гласачких листића чиме се привидно постиже легитимитет и легалитет нове власти. Од тог момента креће период отворене издаје српских интереса на свим нивоима а коју предводе Николић и Јевтић са групом људи коју су окупили око себе.

Те године браћа Николић, Братислав и Бранислав, пружају руку Тачију у време када је овај био и јавно оптужен за трговину органима од стране Дика Мартија. Наиме, Братислав Николић је у то време већ био сарадник Џевата Хаљитија, једног од главних људи у ШИК-у (албанској обавештаној служби).

Према извештају БНД-а Хаљити има врло лош углед међу Албанцима на Косову и Метохији а такође је повезан и са шверцом и организованим криминалом. Такође има јаке везе са светским контраобавештајним службама а посебно са МОСАД-ом. Основао је и илегалну радну групу (тзв. "специјална јединица полиције" са око 100 Албанаца са КиМ и из Албаније са војним искуством, који оперишу у Ђаковици, Пећи, Клини и Истоку и углавном елиминишу политичке противнике странке ПДК чији је и он један од оснивача.

Након изношења у јавност оптужби на рачун Тачија за трговину органима, Хаљити је 2009. године спровео акцију „Јучинац" и наредио хапшење Бранислава Николића са још тројицом Срба који су, према тврдњама, успели да ступе у контакт са сведоцима трговине ораницама на Косову и Метохији, спремних да се појаве на суду и сведоче против Хашима Тачија.

Захваљујући Николићу чији је задатак био да омета сведоке у намери да говоре о злочину, као и да ступе у контакт са ухапшенима и организују сведочење, српско Тужилаштво било је онемогућемно да пробави изузетно драгоцене доказе. Од четворице ухапшених једино је Николић одмах пуштен.

У јавност је експресно процурео снимак хапшења и наводни транскрипт прислушкиваног разговора. Посебно је чудно што се то догодило у току истражног поступка што показује да је неко активно стварао привидни утисак да српска страна жели да произведе лажне доказе против оних који су од киднапованих Срба вадили и трговали органима на северу Албаније.

Следећи велики корак у разбијању српске државности, одиграо се наредне 2010. године. Када су обијене службене просторије општине Штрпце у згради изграђеној средствима Републике Србије.

Користећи одсуство Звонка Михајловића, тадашњег председника Општине по систему Републике Србије који се налазио у Београду где је у руској амбасади договарао посету деце из Русије Штрпцу, Николићи су на дан православне Нове године обили и упали у просторије Општине уз помоћ косовске полиције и „крајње насилним средствима" преузели зграду.

Просторије су обили јер српске власти нису хтеле да им предају кључеве с обзиром да су то биле легално изабрани представници власти по систему Србије. Тако је узурпирана српска институција од огромног значаја и у њој почиње да функционише друга, према српској држави непријатељски настројена, на чијем се челу налазио Братислав Николић!

Случај је пријављен српској полицији у Лесковцу али до дана данашњег није било никакве реакције, чак ни саслушања због овако тешког антидржавног чина. Уместо тога водећи људи српског МУП-а Урошевац искористили су овај догађај да са Николићима направе дил и тако за себе остваре некакав бенефит.

Од тог момента креће и институционална издаја. Албански сепаратисти са еуфоријом подржавају овакав гест јер по први пут имају људе и зграду у којој ће сместити своје квази-институције а да се она налази у већински српској средини. Наиме, на Брезовици живи око 15 хиљада Срба а до доласка Николића на власт број Албанаца је био процентуално изузетно мали. Сепаратисти од тада улажу у Штрпце велики новац што за крајњи циљ има протеривање српских институција и истовремено јачање такозване „косовске државности".

Николић од албанских власти добија најшира овлашћења те у складу са тим уводи страховладу код својих потчињених тако сада сви директори поступају беспоговорно, по његовој директиви. Из приштинских фондова пристижу велике количине новца на име развоја општине Штрпце. Тако се отварају нови извори прихода легални, нелегални, полулегални

Николић је био осумњичен па чак и осуђиван због сумње на злоупотребу службеног положаја и новчаних малверзација. Временом Николић бива све краће задржаван у полицијским станицама успевајући да се без последица одржи на положају.

Преузимање све већег дела власти створило је плодно тле за отимачину и оног најважнијег што Брезовица има Ски-центра, чије је озваничавање наишло на оштре критике у јавности али је критика изгледа била тек режирана представа за јавност.

Наиме, идеју о изградњи новог Ски-центра ради економске експлоатације „пласирала је Европска унија 2010. године а ми у Штрпцу са ентузијазмом прихватили" рекао је (заправо прилично сричући, прочитао) Братислав Николић на представљању „Мастер плана" 2013. године. Из непознатих разлога Николић је тада додао да „протеклих 15 година ништа није улагано у Ски-центар" што је зла намера која треба да „покаже" запуштеност овог комплекса и нужност његовог обнављања али још горе од тога његово преотимање!

Ски-центар Брезовица власништво је Јавног предузећа „Скијалишта Србије" чији је оснивач Република Србија а права оснивача остварује Влада Републике Србије. Формиран је као зависно предузеће ЈП „Скијалишта Србије" 2008. и од те године до данас је тамо уложено 1,6 милиона евра. Опремљен је са 5 ски-лифтова, 5 жичара и 3 машине за табање снега и припрему стаза. Инсталирани капацитет жичара и ски-лифтова је превоз 10.000 скијаша на сат што је и капацитет скијаша на стазама а најдужа износи 3.500 метара.

Ски стазе имају ФИС сертификате што их чини погодним за организацију међународних такмичења и то у дисциплинама слалом, велеслалом, спуст и супер Г. а Ски центар Брезовица је до 1999., организовао два европска првенства у алпском скијању, девет државних првенства. Годишње се у просеку остваривало преко 103.000 ноћења у свим објектима Ски центра Брезовица и у просеку 13.000 ноћења у другим изнајмљеним.

Јасно је да економско-политички положај Брезовица као центра Сиринићке Жупе представља основу опстанка овдашњих Срба. Продаја „инвеститорима" изнудиће и експропријацију земљишта (која је на кратко заустављена али не и насељавање Албанаца) које је махом овде у власништву Срба. Тим потезом директно ће се угрозити опстанак око 15.000 Срба који вековима на тим просторима живе од те планине. Радна места која би била отворена пре свега би припала Албанцима док би Срби могли да рачунају евентуално на сезонске, физичке послове што не може да буде гарант опстанка.

За случај узурпације ЈП Скијалишта Србије је најављивало реакцију Владе у циљу заштите својине, међутим…

Србијом одјекује невероватна вест. У једном дану у Штрпцу се у СНС учланило чак 3.000 људи током трибине одржане у Дому културе „Свети Сава". Оно чиме се готово нико није бавио била је проста математика. Сала у којој се ово десило прима око 500 људи (толико има места за седење) на трибину Српске напредне странке је дошло три пута, а у ту партију се колективно учланило чак шест пута више грађана. Радило се углавном о некадашњим члановима СЛС (чији је кандидат за градоначелника био Николић) а које су представници власти из Београда до недавно звали „Тачијевим Србима". Све њих срдачно и усхићено у табор напредњака примио је лично Марко Ђурић.

Иако је увелико отпочео процес преотимања Ски-центра, Вучић је сада имао 3.000 нових разлога да Влада Србије не реагује одлучно иако се то очекивало. Октобра те године Вучић је дао шокантну изјаву да ће у циљу одбране Брезовице „Србија покушати да плати оглас у неким од највећих и најзначајнијих британских часописа у којем бисмо саопштили да нам је отета имовина на Брезовици"(!?!)

А пошто је већ тако(!) он неће дати Газиводе за које је видео, током преговора у Бриселу, да је документ који се односи на то језеро „језив" јер „све оно што нису успели преговорима написано је у том документу". Према Вучићевом мишљењу, тај документ ситуацију чини гором „и од формалног признања Косова".

Ово је шок бомба за јавност чиме се пажња одвлачи са Ски-центра Брезовица и скрива прећутни пристанак да се изврши промена власника и из државних пређе у руке франсуцко-андорског конзорцијума „Компаниди Алпи" .

Упућени наводе како ће за прихватање овог „пословног плана", односно продају Ски-центра, Александар Вучић и Марко Ђурић бити награђени милионским износима.

„У прилог томе иде и именовање Братислава Николића за председника привременог органа општине по српском систему у Штрпцу" наводе упућени. Николић је тако постао челни човек најважније институције на локалу при оба система који овде функционишу.

Са преузимањем свеукупне власти Братислав Николић почиње да располаже и државним земљиштем што је значило корак даље у сатирању српске државности али и народа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SIROMAŠENJE I PLJAČKANJE SRBIJE DO PUKOG BIOLOŠKOG PREŽIVLJAVANJA NAJUGROŽENIJIH!??

10. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Besparica, siromaštvo, glad, strah od sutrašnjeg dana, to su reči koje opisuju kliničku sliku opljačkane, ponižene i zgažene Srbije, kojom danas hara manijakalna vlast Aleksandra Vučića. Dok sa njegovih televizija i iz njegovih biltena cveta hiljadu cvetova, stvarna slika socijalnog stanja u državi je zastrašujuća, a teror njegove administracije nad milionima siromašnih ljudi koji nemaju novca ni za puko preživljavanje, sve je gori.

Načela kojima se ovaj tiranin rukovodi, ravna su načelima kojima su se u Drugom svetskom ratu rukovodili kreatori "radnih logora", u kojima je robovski rad trajao do potpunog iscrpljenja i smrti. Ubijanja u Vučićevim radnim logorima (stranim kompanijama) još nisu počela, ali nema ni potrebe jer je, zbog strahota kojima su ljudi izloženi, stopa smrtnosti u Srbiji brža od svake ubilačke mašine.

 

                          N. Vlahović

IZRAZENA SRPSKA MATERIJALNA DEPRIVACIJA-CITAJ SIROTINJA3

 

Kad god milioni siromašnih ljudi u Srbiji pomisle da su dotakli dno, Vođa im doda lopatu da se zakopaju još dublje.

Naime, lični režim Aleksandra Vučića, u poslednjih šest meseci uveo je još teže oblike najcrnjih antisocijalnih mera, koje brzo i efikasno ubijaju svakoga ko mu se nađe na putu. Divljačkim udarom na građane preko nasilnih naplata komunalnih dadžbina, nečuvenom masovnom pljačkom preko kriminalno uvećanih računa za struju, nezapamćenim povećanjem cena hrane u trgovinskim lancima (gde marže pojedinih artikala dostižu i do 300 odsto), pa čak i enormnim podizanjem cena takozvanih grobnih usluga (sahrana), što govori da su Vučićevi džeparoši spremni da pljačkaju i na ovom i onom svetu.

Banditske akcije režimskih inkasanata, danas zadaju smrtni udarac ne samo najsiromašnijim, nego čak i prosečnim porodicama, koja imaju i po dva prosečna primanja, sa kojima ne mogu da plate zelenaške dadžbine nezasitoj i ozbiljno u kriminal ogrezloj državi.

Osim zastrašujuće pljačke koju vladajući režim sprovodi preko siledžijskih naplata takozvanih komunalnih usluga u gradskim sredinama, i seosko stanovništvo, inače već iscrpljeno i skoro proterano sa svojih imanja, suočeno je sa diktatom prinudnih naplata poljoprivrednicima.

Naime, Vučićeva mafija, predvođena njegovim bivšim ministrom Dušanom Vujovićem, umesto da amnestira seosku sirotinju, koja nema čime da plati doprinose za socijalno osiguranje, izračunala je da je njihov dug dostigao 90,8 miliona dinara, pa je počela sramna akcija oduzimanja zemlje poljoprivrednicima (što je čak i u Srbiji pod Obrenovićima bilo zakonom strogo zabranjeno).

Drskosti Vučićevoj nema kraja, jer u ovu sumu nisu uračunate i kamate! A, njegovim zakonima je određeno da predmeti prinudne naplate kod poljoprivrednika mogu biti pokretne stvari, nepokretnosti, novčana potraživanja, zarada, odnosno penzija (mada je reč o stečenom pravu!) i gotov novac.

Na delu je zastrašivanje i onih koji su platili (imali čime da plate) doprinose! Naime, prema podacima Poreske uprave, u 2016. je 34.556 poljoprivrednika redovno plaćalo doprinose za obavezno socijalno osiguranje i tu ne postoje dugovi. Ipak, prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, svakome od njih je Poreska uprava poslala opomenu, samo da ih zastraše!

Divljanje Vučićevih strvodera, tek je počelo. Prebijanja i slične metode, nisu isključene. Lopovska klasa, dokopala se boljševičkih metoda, pa sve liči na prisilni otkup žitarice posle Drugog svetskog rata, kad su ljudima čupali brkove i bacali ih u bunare. Bude li Vučićeva mafija, kao što je već i parlament zadnjeg radnog dana u decembru prošle godine izglasao (Zakon javnom privatnom partnerstvu), treba očekivati da razni "crnokošuljaši" krenu po selima i gradovima, kako bi Vođa namaknuo milijarde dinara potrebne za održavanje njegove diktature.

Na takozvanoj svetskoj mapi siromaštva, urađenoj protekle godine kao specijalna publikacija Svetske banke, objavljeno je da u Srbiji čak 630.000 ljudi živi sa 11.340 dinara mesečno. Svetska banka ne kaže kako ti ljudi žive i da li su uopšte živi. Niti tamo ima podataka da u Srbiji više od 34 odsto dece do 12 godina života odrasta u nasleđenom siromaštvu, sa perspektivom da to siromaštvo za dve decenije (ili ranije) prenese i na naredne generacije.

Ali, kako i priliči bolesnom diktatoru, umesto da sprečava ovakvo stanje, režim Aleksandra Vučića, podelio je svu srpsku sirotinju u tri kategorije. Jedna je nazvana "administrativno siromaštvo" i tu je reč o građanima koji nekim čudom žive sa 7.900 dinara mesečno. Takvih nesrećnika, prema podacima Zavoda za statistiku ima 268.000.

Do koštane srži pokvarena i sadizmom zadojena politička mafija koja vodi ovu državu, izmislila je i termin "relativno siromaštvo", u kome se, prema navodima Republičkog zavoda za statistiku, nalazi skoro dva miliona ljudi. Reč je o ljudima koji doslovno gladuju sa mesečnim prihodima od 14.920 dinara.

Treći termin koji je u upotrebi (specijalno namenjen za Vođine osetljive uši) glasi: "izražena materijalna deprivacija"!?

Ovu ciničnu kovanicu, banditski režim koristi kako bi izbegao da govori o surovim činjenicama na terenu. Naime, Vučićevi strvoderi na duši imaju još dva miliona ljudi za koje zvanična statistika kaže da imaju "donji minimum materijalnih potreba", mada Evropska komisija jasno kaže: "ispod donjeg minimuma". Preko četiri miliona građana Srbije (preciznije, 4,6 miliona) jedva preživljava od meseca do meseca.

Savet Evrope je nedavno upozorio vladare u Srbiji da je broj apsolutno siromašnih u Srbiji izuzetno alarmantan, pa u pismu između ostalog navodi: "…Država je uspela da zaštiti samo deo tih ljudi, a po oceni Saveta Evrope nivo (državnih) davanja najugroženijem stanovništvu je izrazito neadekvatan, jer ne omogućava zadovoljenje ni osnovnih životnih potreba".

Srbija je država sa najvećim brojem socijalno nezbrinutih građana na evropskom kontinentu, u pravom smislu tih reči: gladnih, bosih, golih i očajnih, bez ikakve nade da će ikada u svom životu videti život dostojan čoveka. Zvanično, prosečna socijalna pomoć u Srbiji po prvom odraslom članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara mesečno, a sledeći odrasli član domaćinstva dobija pola od tog iznosa! Za dete se ova "pomoć" smanjuje na trećinu iznosa.

Vučićeva vlada besramno tvrdi da taj iznos pomaže primaocima da zadovolje najosnovnije potrebe! Nedavno je neko od retkih kuražnih novinara na jednoj konferenciji za štampu pitao Nenada Ivaniševića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, da objasni kako mogu da se zadovolje osnovne potrebe za biološki opstanak čoveka sa 166,66 dinara dnevno (1,3 evra), a Ivanišević im je hladnokrvno odgovorio da su "tolike budžetske mogućnosti".

Zbog surovog odnosa vlasti u Srbiji prema siromašnima (što je već postalo endemska pojava, jer tri četvrtine građana nemaju ni za hranu) predstavnik Saveta Evrope Fransoa Vandam prošle godine je izdao saopštenje u kome je kazao da Srbija ne ispunjava ni elementarne Evropske socijalne povelje koji se odnose na visinu socijalne pomoći po članu socijalno ugroženog domaćinstva i da se po toj tragičnoj slici ne može porediti ni sa jednom drugom državom na kontinentu.

Zvanična (vladina) mapa siromaštva u Srbiji pokazala je da je stanje najgore u Tutinu, gde je siromašno dve trećine stanovnika, odnosno 66,1 odsto, dok je najmanje siromašnih u Novom Beogradu, gde stopa siromaštva iznosi 4,8 odsto. Istina je znatno gora, jer ovakvih Tutina je prepuna Srbija. Gladuju stotine hiljada ljudi u sred Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Niša, Valjeva, Loznice…

Beda je, kao što se i može pretpostaviti, najveća na jugoistoku Srbije, gde više polovine stanovnika živi u siromaštvu – Preševo 63,6 odsto, Bojnik 63,4 odsto, Bujanovac i Lebane 54,6 odsto, a slede Babušnica, Bosilegrad, Vladičin Han, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Medveđa, Trgovište i Crna Trava. Ali, zvanična statistika kao da živi negde na drugoj planeti! Naime, reč je o tome da ukupan broj siromašnih, samo u Beogradu, daleko prevazilazi broj stanovnika u nabrojanim opštinama!

Opet prema zvaničnoj statistici, oko polovine stanovnika siromašno je u Krupnju, Vladimircima, Novom Pazaru, Novoj Crnji, Koceljevi i Merošini. U Šapcu je siromašan svaki treći stanovnik (32,3 odsto) a, svaki četvrti siromašan je u Kragujevcu (23,7 odsto), Valjevu (24,5) i Čačku (24,3) dok u Užicu stopa siromaštva iznosi 17,9 odsto.

Ništa od ovih podataka nije sasvim tačno, jer je "indeks bede" koji važi za Vučićevu vladu, sasvim različit od realnog stanja koje je barem dvostruko gore. U pomenutim opštinama, preko 70 odsto stanovništa se nalazi u dubokom siromaštvu, samo mnogi to ne žele da prijave socijalnim službama, zbog stida i zbog onog poslednjeg što još imaju-ponosa!

Zvanična propaganda tvrdi da se najbolje živi u Beogradskom regionu (gde, prema toj propagandi prednjači opština Novi Beograd sa stopom siromaštva od 4,8 odsto), a slede Vračar (5,3), Stari grad (5,4) i Savski venac (5,7). Istina je i tu drastično različita. Naime, troškovi života u Beogradu ravni su onima u Minhenu, Beču, Berlinu (kad je iznajmljivanje stanova u pitanju ili cene hrane, u mnogo čemu je Beograd skuplji od ovih evropskih metropola).

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verhejen, objašnjavao je na koji način vlasti u Srbiji vrše ovo rangiranje, pa je rekao da je ta tema upravo ono čime se Svetska banka bavi i naveo njihovo istraživanje: "…Ako pogledamo mape, vidimo da je najveći rizik siromaštva u jugoistočnoj Srbiji i delovima Vojvodine. Uzrok je nedostatak infrastrukture u tim regionima. Pitanje saobraćajne povezanosti, a iznenađujuće da u tim regionima postoje velike razlike između opština i okruga".

Naravno, Verhejen, koji je ovde predstavnik jednog od tri najveća poverioca koji drži šapu na celokupnoj srpskoj imovini, ne kaže da takvo stanje otvara mogućnost Vučićevoj propagandi da tvrdi šta god joj je volja i da "filuje" mračnu statistiku siromaštva tako, da ona bude znatno manje poražavajuća nego što stvarno jeste.

Polovinom prošle godine, londonski "Gardijan" objavio je članak u kome, između ostalog piše, da tri četvrtine građana Srbije živi ispod granice najsiromašnijih građana Evropske unije, ali da je Beograd "zabavan i opušten grad". Idealan za safari, da zapadnjak može da uživa među retkim zverima koje žive bedno ali su ponosne i krotke.

U Srbiji koja je dotakla dno za pet godina Vučićeve vladavine, došlo je dotle da i hleb i neke druge artikle prodaju na komad i gram: hleb "na parče" iznosi pet dinara "po komadu", jedna cigareta je 10 dinara (one skuplje i do 30 dinara), obična bombona je pet, a prelivena čokoladom šest dinara, komad trešnje je prošlog leta na pijaci koštao četiri dinara, a stara vekna hleba od prethodnog dana je 15 dinara. U pojedinim mestima Srbije, čoveku sa tamošnjom prosečnom platom nedostaje čak 50.000 dinara da bi kupio prosečnu mesečnu korpu namirnica i usluga koja vredi 67.117 dinara.

Kako u Srbiji skoro niko živi životom dostojnog ljudskog bića, osim onih na vlasti, niko nema toliko para da bi uzimao prosečnu korpu hrane. Zbog toga su državni statističari izmislili takozvanu "minimalnu korpu"-to je zbir cena za najobičnije preživljavanje, vegetiranje poput biljke. Takva "korpa" vredi 34.965 dinara, ali ne sadrži ništa od onoga što bi se moglo nazvati kvalitetnom hranom.

Takozvana minimalna korpa, kojom danas drsko barata Vučićeva državna televizija (a za njom i svi njegovi mediji), predstavlja ispunjenje sna Hitlera i Rozenberga kako Slovenima, kao nižoj rasi, ne treba priuštiti nikakvo obrazovanje niti kulturu, već taman onoliko hrane koliko im je potrebno da prežive i rade za Rajh.

Već ni u takozvanoj „prosečnoj potrošačkoj korpi" nije bilo puno sredstava izdvojenih za higijenu, obrazovanje, kulturu, ali ni za godišnje odmore ili izlete, dok toga u minimalnoj korpi skoro uopšte ni nema. Po ovome se vidi da prosečni građanin od prosečne plate jedva pokrije troškove sopstvene ishrane i stanovanja, a garderobu menja jedino ako ga se seti neki rođak iz inostranstva, pa mu pošalje paket humanitarne pomoći.

Ne kupuju svi u Srbiji hleb "na parče", ali je zato mala grupa sitih i zadriglih bandita, spremna da i taj ostatak građanstva koje živi koliko-toliko uspravno, slomi i svede na lumpen-proleterijat.

Vučićeva priča o državi socijalne pravde je najobičnija laž i propaganda, što govore i činjenica da, recimo, porodiljski i dečiji dodatak se u Beogradu i Nišu dobijaju neredovno, a u nekim opštinama je jednostavno obustavljena svaka isplata. U Beogradu od početka prošlog leta nove porodilje ne dobijaju ništa, jer nisu isplanirane u budžetu, dok je takva situacija u Nišu još od aprila prošle godine.

U poslednje vreme Centri za socijalni rad pokušavaju na svaki način da izbegnu plaćanje materijalnog dodatka najugroženijem sloju stanovništva. Ranije su ove zahteve odbijali, ako tražilac ima bilo kakvu prijavljenu imovinu, a sada se sve češće odbijaju pod obrazloženjem da je "tražilac radno sposoban i da može da se zaposli" (što je proizašlo iz sadističke naravi Vučićeve i Vulinove politike koju sprovode nad onim najugroženijim ljudima).

Kad takva sirotinja potraži posao, njega je tako reći nemoguće dobiti (najteže je doći do posla uz koji ide i redovna plata, makar to bio i minimalac). Više od dve trećine preduzeća neredovno isplaćuje plate, isto toliko njih kasni sa uplatama doprinosa, a skoro četvrtina njih duže od šest meseci nije platila radnike. Kako je ovde reč o zvaničnim podacima, treba odmah posumnjati u njihovu tačnost, jer državna statistika ne obuhvata zaposlene na crno, kojima je obećana isplata „na ruke", ali koji posle obavljenog posla nisu videli ni pare, a ni gazdu.

Prosečna plata u prosveti u Srbiji iznosi oko 40.000 dinara. Prosečna plata čistačice sa osnovnom školom, zaposlene u EPS-u, iznosi oko 45.000 dinara. Broj siromašnih u prosveti je prešao polovinu svih zaposlenih. Da bi samo preživeo i platio najosnovnije račune prosečnom stanovniku Srbije je potrebno skoro hiljadu dinara dnevno.

Sa druge strane, minimalac iznosi manje od te sume, tako da većina stanovništva gladuje. A, gladan čovek gubi dostojanstvo i moć da ispravi kičmu. Tako je Srbija stigla do kritične mase sagnutih koje Vođa uspešno jaše već pet godina. Ali, iskustvo govori da je svaki jahač jednom morao da se spusti na zemlju. Neko u blatu, neko u prašinu, a neko malo dublje…

 

      A 1. Za sirotinju nema para

Na hladnom pločniku trotoara u Nemanjinoj ulici, kod takozvanog Finansijskog parka, u strogom centru Beograda, svakog dana, čak i na zimskim, sibirskim minusima, sedi jedna ostarela i iscrpljena žena i prosi. Kaže da nema ni za hranu, a i lekovi su joj potrebni. Tridesetak metara od nje je ulaz na parking Vlade Republike Srbije, gde su parkirane besne limuzine koje na raspolaganju stoje ne samo premijeru i ministrima, već i državnim sekretarima, pomoćnicima, zamenicima, ljubavnicima…

Luksuzne automobile, od kojih je svaki vredan koliko i izdržavanje prosečne porodice u trajanju od deset godina, niko ne kontroliše, nikoga ne interesuje gde se oni nalaze i za šta se koriste. Para za njihovu kupovinu, održavanje i sipanje goriva uvek ima više nego dovoljno u srpskom budžetu. Za sirotinju, na protiv, nema ni dinara.

 

      A 2. Dužničko ropstvo, siguran put u siromaštvo

Koliko su građani Srbije osiromašili poslednjih godina jasno se vidi iz pregleda strukture kredita koje podižu fizička lica. U poslednjih 10 godina prosečna zaduženost po glavi stanovnika povećala se dva i po puta, sa 401 evra 2006. na 986 evra na kraju 2016. godine. Ako se posmatraju samo ovi rezultati, brzo se dolazi do pogrešnog zaključka kako su nam skočila primanja, pa možemo više i da se zadužujemo. Situacija je, međutim, sasvim suprotna.

Zbog teško osiromašenog stanovništva, bankari su u poslednje dve godine počeli drastično da obaraju kamatne stope kako bi običnom građaninu uopšte omogućili pristup kreditnim linijama. To su mnogi iskoristili kako bi uzimanjem novog kredita, za koji veruju da je sa nižim kamatama, otplatili starije kredite sa višim kamatnim stopama. U suštini, time građani ništa nisu dobili, jer se novac iz jedne banke prebacio u drugu.

Osim toga, uvođenjem nezakonitih dažbina (kao što je kamata na kamatu, skriveni troškovi odobravanja i „održavanja" kredita koji se više ne obračunavaju preko kamata i slično) ovi novi krediti uopšte nisu značajnije povoljniji od starih, iz vremena kada je Narodna banka Srbije još držala stvari pod kontrolom i primoravala banke da se drže zakona.

Krediti za refinansiranje su samo u toku prošle godine zabeležili rast od čak 52 odsto!

Druga vrsta kredita koja je doprinela povećanju zaduženosti stanovništva su gotovinski ili danas popularno nazivani keš krediti, koji su 2016. porasli za 18,5 odsto. Ovi krediti su među najnepovoljnijima, a samo odlazak u minus (dozvoljeni ili nedozvoljeni) sa sobom povlači veće kamate.

Gotovinski krediti se isključivo uzimaju za takozvane male kupovine: nabavku hrane, odeće i obuće, ili školskog pribora za decu. Roba trajnije vrednosti, kao što je bela tehnika ili automobili, uzimaju se povoljnijim namenskim kreditima. Ovo pokazuje da stanovništvo preživljava najviše zahvaljujući povećanju sopstvene zaduženosti, odnosno da ulazimo u kreditnu spiralu koja neminovno dovodi do dužničkog ropstva.

Da bi se sagledao sav pad solventnosti građana poslednjih godina, mora da se naznači kako su za razliku od refinansirajućih i gotovinskih kredita, daleko manje traženi stambeni krediti, koje retko ko uopšte više uzima.

Sa jedne strane, stanovništvo se ne usuđuje da se dugoročno zaduži, jer niko više danas nije siguran da će do kraja otplate stambenog kredita imati posao i prihode od kojih će moći da plaća rate. Srbija je u poslednjih osam godina prošla kroz čak tri recesije, a poslednjim izmenama Zakona o radu poslodavcu su date odrešene ruke da može da otpusti bilo kog zaposlenog bez ikakvog obrazloženja.

Osim toga, nov stan malo vredi ako se nema para za nameštaj i uređaje, a kada se i oni nabave (skoro isključivo u polovnom stanju, gotovinskim plaćanjem), ne ostaje dovoljno para i za namirnice. Bez sopstvenog krova nad glavom se može (kada se mora), ali bez hrane nikako.

Zbog toga se obični građani odlučuju ili da uopšte ne uzimaju kredite, ili, ako moraju, da se zadužuju kako bi sebe prehranili i deci kupili udžbenike. U 2016. godini zabeležen je najveći rast vrednosti kredita po glavi stanovnika, pa je ukupan dug građana prema bankama na kraju te godine iznosio zastrašujućih 6,97 milijardi evra.

Više je nego očigledno da je narod opljačkan do gole kože i da jedva biološki preživljava, posebno kada se pogledaju statistički podaci o odnosu prosečnih depozita (štednje) u bankama i prosečne zaduženosti u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: