Архива

Posts Tagged ‘javasluk’

ОБМАНА ПОТРОШАЧА: ПРОИЗВОЂАЧИ И УВОЗНИЦИ ХРАНЕ БЕЗ КОНТРОЛЕ ОД СТРАНЕ ДРЖАВНИХ ЛАБОРАТОРИЈА!!!

25. септембра 2017. Коментари су искључени

 

У Србији још увек не постоји релевантна институција на републичком нивоу која би контролисала квалитет прехрамбених производа који се нуде на овдашњем тржишту. За оснивање три референтне лабораторије потрошено је више од десет милиона евра и за те паре смо добили само једну, а завршетак друге зависи од тога да ли ће Министарство пољопривреде наћи неопходних неколико милиона евра. Због оваквог стања није ни чудо што се домаћим потрошачима продаје све и свашта, па тако и производи који су опасни по здравље.

 

                    Милан Маленовић

KONTROLA HRANE KAO NEPOZNATI POJAM

 

Србија је некада била велики извозник прехрамбених производа, а данас их увози, јер је за последњих четврт века нестало 400.000 регистрованих пољопривредних газдинстава. Невероватно је да се Вучићев министар пољопривреде Бранислав Недимовић жали јавности како Србија увози и свињско месо, некада наш главни извозни производ.

Министар сигурно зна да је сточни фонд у Србији преполовљен и да због тога не можемо да извозимо оно што се највише тражи, говеђе месо, тачније, беби-биф на коме свака држава зарађује. Али, изгледа да је важније припремати терен за немачког свињарског трговца, Клеменса Тениса, који још чека да му Вучићева влада поклони оно што нигде на свету неће добти: апсолутни монопол над производњом свињског меса.

Проблем није само у томе што смо у исхрани све више зависни од странаца, већ и у томе што нико не зна ни ког квалитета су увезени производи, нити шта тачно садрже артикли који стоје на рафовима домаћих продавница.

Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић крајем прошле године је указао на већ алармантан проблем недостатка стручног кадра који би контролисао квалитет намирница које користимо. Потребно је основати праву националну агенцију за безбедност хране, све три националне референтне лабораторије за контролу, као и повећати број инспектора.

Невероватно звучи податак, како у Београду, граду од скоро два милиона становника, ради само седам пољопривредних инспектора који контролишу намирнице биљног порекла. У целој Србији око 250 ветеринарских инспектора, по речима Паповића, задужено је за контролу 300 млекара и 1.000 кланица.

Бивша начелница ветеринарске службе Сања Челебићанин је на једном саветовању 2014. тврдила је како поменута служба има 371 инспектора који под сталним надзором држе 700 произвођача. Ове бројке су више пута оспораване. Али, без обзира на то који податак је тачан, јасно је да су произвођачи и увозници, практично, ван контроле. Да је број инспектора недовољан, пре неколико дана је потврдио и министар Недимовић најављујући нова запошљавања у неком наредном периоду.

И само Министарство пољопривреде је свесно како држава нема капацитете да на задовољавајући начин контролише квалитет прехрамбених производа на домаћем тржишту, указујући на важећу законску регулативу, по којој су, на пример, млекаре дужне да контролишу квалитет сопствених производа!?! Нигде у развијеном свету не постоји случај да произвођач самог себе контролише и да се још од њега очекује и да самог себе казни, ако утврди неправилности.

Колико је лош овај модел контроле, боље речено недостатка контроле, видело се и недавно када је из продаје повучена храна за бебе произвођача „СwиссЛион – Таково", јер је садржала пестициде. Претходно је произвођач у сопственим лабораторијама проверавао квалитет производа, али у њима није пронашао никакву забрањену супстанцу. Колико је поменутих кашица продато пре њиховог повлачења из продаје, остало је непознато.

Пре три године је у штрудлама са смоквама „Житопрераде" из Новог Бечеја откривен охратоксин. Ову опасну материју, која је канцерогена, у поменутом производу није пронашла контрола произвођача (коју он и нема), а ни тржишна инспекција, већ једно удружење грађана регистровано под именом Национална организација потрошача!!!

Овај случај је показао како постоје произвођачи прехрамбених производа који уопште ни не контролишу своје продукте, као и да је то познато инспекцијским службама (што је управо у поменутом случају потврдио начелник пољопривредне инспекције Новог Сада Ненад Вујовић), али да држава нема механизме којима би санкционисала неодговорне произвођаче.

„Сојапротеин" а.д. је највећи произвођач соје у Србији и истовремено власник лабораторије која контролише квалитет и порекло овог производа и то не само поменутог произвођача, већ и свих осталих.

Више стручњака је упозоравало како се на домаћем тржишту појавила генетски модификована соја из увоза која се препакује у вреће са ознакама домаћих произвођача, али надлежни тврде како је све у најбољем реду. Као организатор препакивања ГМО соје најчешће се помиње управо поменута фабрика која контролише саму себе.

За оснивање три референтне лабораторије за контролу квалитета хране потрошено је у последњих 13 година више од десет милиона евра, што донација Европске Уније, што пара из републичког буџета.

Као што је познато, главна референтна лабораторија је отварана чак четири пута у четири владе! Последњи пут је то учинио сада већ бивши шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.

Без обзира на овај трошак, до сада је отворена само једна лабораторија – она за контролу хране биљног порекла. Отварање друге у низу, за контролу млека и млечних производа, планирано је у току ове године, али већ сада надлежни скрећу пажњу на чињеницу да је за њен довршетак потребно још неколико милиона евра, а да та средства још увек нису обезбеђена. Тачно је уствари да ниједна не ради. Осим тога, нема ни довољно стручног кадра, а за запошљавање нових радника у лабораторијама Министарство пољопривреде у буџету нема планирана новчана средства.

Запослени у Министарству пољопривреде дискретно својим саговорницима објашњавају како „неколико милиона евра" које помиње министар Недимовић у изјавама за медије, представља само врх леденог брега, јер нико од надлежних поуздано не зна ни колико је раније набављене опреме још увек у функцији и уопште на броју. Много је покрадено, тврде упућени.

Потрошачи су у Европској Унији међу најбоље заштићеним на свету, захваљујући постојању добро организоване Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА), која у сваком тренутку може да пружи независне научне савете о ризицима повезаним са храном. ЕФСА даје савете и о постојећим и новим ризицима, а ови савети се узимају у обзир приликом доношења европских прописа у овој области.

Основана је 2002. године, са седиштем у Парми у Италији, и тренутно запошљава 435 стручњака. Њоме управља одбор који се састоји од 15 чланова, који делују искључиво у јавном интересу и не заступају владе, организације или индустријски сектор.

Код нас чак ни стручњаци, који се повремено ангажују на пословима утврђивања стандарда квалитета хране нису независни. У државној комисији која је својевремено припремала Нацрт новог Закона о заштити биља седели су и др Мирослав Ивановић – менаџер за регистрације Сyнгента-Агро – као и Лука Матић – менаџер за регистрације ДуПонт СРБ, Београд, представништва једног од највећих произвођача генетски модификоване хране у свету.

Због недостатка средстава и сталног одлагања формирања комплетне Националне референтне лабораторије, контролу квалитета прехрамбених производа наставиће да врше приватне лабораторије које имају одговарајућу акредитацију, а које су у саставу компанија које храну производе или увозе. Чак ни законска регулатива која би одредила које супстанце су уопште дозвољене у људској исхрани није нити јасна, а ни урађена на задовољавајући начин.

Тадашњи министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, проф. др Драган Гламочић, је решењем бр. 119-01-461/2013-11 од 30. септембра 2013. године формирао Стручну радну групу за израду Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о средствима за заштиту биља. Предлог нацрта, који је израдила именована комисија, био је добро скриван од очију јавности и то не без разлога, јер је оног момента када су процуреле информације о њему на ноге устала целокупна стручна јавност.

Између осталих, Предлог је садржао и појам „еквивалентан" за увозне производе. Ово је правни трик који се користи у САД како би се хемијске супстанце добијене из нестандардних извора путем нових технологија третирале исто као и класична технологија или супстанце добијене природним путем.

На основу тог термина тврдило би се да су у питању „довољно исте, или сличне ствари" при обележавању састава или у правним споровима. Тако би се омогућило да Закон не прави разлику између стандардних средстава (које корисници одобравају) и нестандардних средстава (које никако не би одобрили, а ни купили). На овај начин се обмањују потрошачи, посебно пољопривредници који користе пестициде и фунгициде, али и потрошачи којима би била понуђена ГМ храна, без да она као таква буде назначена.

Осим тога, у предлогу новог закона о безбедности хране, корпорацијама се гарантовало 10 година тајности за студије о безбедности супстанце коју користе. Тачније, да могу не сметано да раде док нас не потрују! Потрошачи тако пуну деценију не би имали могућности да сазнају да ли је и у коликој мери штетно нешто што користе у исхрани.

Председник Стручне радне групе која је донела овакав скандалозан предлог Нацрта измене закона био је др Ненад Доловац, представљен као директор Института за заштиту биља и животну средину, Београд, и као представник Друштва за заштиту биља Србије, Београд. У његовом представљању је, међутим, изостављен податак, објављен на званичној страници Института, како је он био запослен и у хемијској компанији Галеника-Фитофармација и то као самостални стручни сарадник за развој фунгицида.

У поменутој Комисији су радили и Ивановић и Матић, али није било ниједног јединог представника пољопривредника или независних еколошких удружења. Сукоб интереса у коме су се нашли чланови Комисије на крају је резултирао подношењем Предлога нацрта који је искључиво штитио велике светске корпорације, а на штету не само домаћих произвођача, већ и потрошача.

Ненад Доловац је, очигледно, професионални члан свих комисија које се баве писањем нових закона и правилника из домена пољопривредних производа, посебно оних који би требало да побољшају проверу безбедности хране.

Особа која је предлагала десетогодишње скривање података о евентуалној штетности неког производа данас је секретар актуелног Савета за безбедност хране који треба да решава „најважнија питања из ове области везане за процену ризика". Осим тога, на званичној интернет презентацији Института за заштиту биља и животну средину Доловац се не титулише као доктор наука, већ као дипломирани инжењер.

Недостатак јасних законских критеријума који би одређивали шта сме, шта мора, а шта не сме да се налази у неком прехрамбеном производу, као и недостатак од привреде независних контролних тела, довело је до тога да се на српском тржишту појављује све и свашта.

Сваке године, оно мало инспектора који контролишу домаће продавнице из продаје повуче око 1.000 тона различитих намирница које су опасне по здравље потрошача. Међу повученим производима било је и меса које је замрзнуто незнано када, као и каше за бебе са додатком пестицида, кекса са отровним материјама и уља непознатог датума производње и порекла…

Због слабе контроле на граничним прелазима и код велетрговаца, ова роба је заплењена тек када се појавила на рафовима домаћих продавница. Питање је, међутим, колико тона нездравим намирница се провуче поред инспекција и доспе до потрошача.

Недостатак стручних инспектора посебан је проблем за извознике, који на граници земље у коју одвозе домаће пољопривредне производе морају да покажу декларацију о слободном извозу и безбедности производа коју издају домаћи инспекцијски органи.

Тако се дешава да, иначе лако кварљива роба, данима стоји на неком терминалу чекајући да је прегледа надлежни инспектор. Велики број граничних прелаза уопште ни нема фито-санитарне инспекторе, а тамо где их има они раде само у једној смени.

 

       А 1. Мазање јавности паштетом

Бирократија у европским земљама, посебно на нивоу Европске Уније неретко упада у стање хиперпродукције разних правила и закона у вези заштите потрошача, али то је у крајњој линији, за њихово добро. Сигурно да је била непотребна уредба о степену дозвољене искривљености банане или краставца, али су за добробит потрошача донете разне уредбе о томе шта одређени производ мора да садржи.

Тако, на пример, постоје веома јасна правила о проценту меса који мора да има неки производ, ако жели да се назове „паштета", или о минималном проценту какаа у чоколади. У Србији се аналогно примењују нека од правила ЕУ, али су наши произвођачи већ разрадили успешан систем њиховог заобилажења.

Пошто прерађевина Месне индустрије „Матијевић", која личи на паштету и продаје се пакована у цреву, не садржи чак ни онај минимум процента меса који је прописан у Србији, тај производ није смео да буде назван „паштетом", већ је добио назив „месни намаз"!?!

У Бриселу се редовно ажурира и списак супстанци које су апсолутно забрањене у производима намењеним за људску исхрану. Тај списак преузима и овдашње Министарство пољопривреде, али се према потреби и веома лежерно понаша.

Тако је, на пример, тадашњи министар пољопривреде, а актуелни министар привреде Горан Кнежевић својевремено уредбом изменио ниво афлатоксина дозвољен у млеку и то дозволивши десетоструко вишу концентрацију од оне предвиђене европским нормама.

Због овога не само што је било угрожено здравље становништва, већ су под удар европских санкција тада уведених на млеко и млечне производе из Србије доспели и произвођачи који су се придржавали прописаних норми. Осим тога, целокупна српска пољопривреда је у Европи изашла на лош глас, што јој је нанело вишемилионске штете.

Једини који су имали неку корист од целе афере били су они малобројни, али на домаћем тржишту доминантни, произвођачи млека који су у промет пустили неисправни производ. У исто време када је у Србији Министарство пољопривреде вишеструко увећавало дозвољени ниво афлатоксина како би удовољило потребама великих произвођача, ова материја је откривена и у млеку произведеном на неким фармама у Словенији и Холандији, али и у Републици Српској. За разлику од српских власти, надлежни у поменутим земљама нису хтели да угрозе здравље свог становништва, па је држава откупила и уништила заражено млеко.

 

       А 2. Јестиво уље "из Емирата", произведено у Шиду!

Пре годину дана у појединим продавницама у Србији (као што су оне из ланца „Парица") појавило се сунцокретово уље које је на етикети имало уписано упозорење како није за продају. Ово је, истина, било написано на енглеском језику који многи у Србији не разумеју.

Осим тога, уље се продавало по веома приступачној цени од 120 динара по литру, па је мало ко обраћао пажњу на упозорење написано на енглеском језику. Ни тржишна инспекција није била заинтересована ни за овај производ, а ни да провери због чега оно није подобно за продају.

Оно што је привукло пажњу неких купаца била је декларација накнадно залепљена на флаше, на којој је писало како је производ увезен из Уједињених Арапских Емирата, земље која уопште не производи ову врсту уља, и то преко увозника „Житопрерада Агро" доо из Банатских Карловаца . Још занимљивије је било да је земља порекла уља била Србија, а произвођач „Вицториаоил" ад из Шида?!?

Никада није утврђено да ли је и када уље заиста извезено у УАЕ, а затим враћено у Србију, или су се „шетали" само папири, као и коме и зашто је овако нешто уопште било потребно.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements

JAVAŠLUK I POTKRADANJE: POPRAVLJANJE BILANSA EPS PREKO KOLUBARSKIH RESURSA I LEĐA RADNIKA!!?

6. априла 2017. Коментари су искључени

 

Radnici Kolubare su suočeni i sa ponižavajućim robovskim uslovima rada, a plate su im smanjene u odnosu na prošlu godinu. I na ovaj način EPS-ova mafija ostvaruje basnoslovnu zaradu.

Takođe, u rudnicima Kolubare, već godinama postoji problem sa HTZ opremom za radnike, koje skoro da više uopšte nema. Neki od radnika je samoinicijativno kupuju na takozvanim "buvljim pijacama" kako bi sami sebe zaštitili. Inspekcije rada i pored svih priča o lošem stanju ne svraćaju u ovaj rudnik nadomak Beograda iako bi po zakonu morali da provere navode da se radnicima ne daje HTZ oprema.

Radnici Kolubare do nedavno su masovno kupovali HTZ opremu od radnika Javnog komunalnog preduzeća Lazarevac koji su preko vladajuće stranke tamo zaposleni ili su njeni članovi i agitatori.

 

                     Insajder – E 6

SVESTRANI VD DIREKTOR EPS1

 

Vršilac dužnosti generalnog direktora Elektroprivrede Srbije (EPS), Milorad Grčić, smislio je nov način za ponižavanje i omalovažavanje radnike rudarskog basena Kolubara. Internim aktom Grčić je ukinuo radnicima pravo na pauzu od pola sata, a ovaj interni akt se primenjuje još od marta prošle godine.

Radnicima je saopšteno: "…Zbog zastoja u proizvodnji ne smete više da idete na pauzu, generalni direktor je tako odlučio", saopšteno je radnicima, koji su jedva stajali na nogama nakon što su nekoliko sati utovarali ugalj lopatama na pokretne trake, pričaju radnici ovog preduzeća i objašnjavaju da su nedavno saznali da pauza koja im je ukinuta važi za njih ali ne i za knjigovodstvo.

Jer se u radnim knjigama pauza uredno knjiži, kako Grčić ne bi odgovarao za kršenje zakona o radu. Ovo u praksi znači da radnici Kolubare moraju da rade svakog dana pola sata za džabe. Naši sagovornici ogorčeno kažu: "…Strašno je to što nas na kopove voze raspalim Lastinim autobusima, sa ‘ćelavim gumama’ i bez grejanja. Možete zamisliti kako nam je bilo na minus petnaest…".

Pre nekoliko dana radnici Kolubare su se pobunili kada je po treći dan zaredom po njih došao autobus u kome su sedišta rašrafljena, a grejanje ne radi. Pobuna je urodila plodom jer im je Grčić odmah poslao drugi “normalan“ autobus da ih preveze. Ipak, radnici nisu shvatili da je pobuna zapravo recept koji može trajno da reši njihove probleme.

Interesantan je slučaj da su radnici Kolubare nedavno masovno kupovali HTZ opremu od radnika Javnog komunalnog preduzeća Lazarevac. Radnici JKP Lazarevac su skoro svi stranački zaposleni i ništa ne rade, pa im oprema ne treba iako je redovno dobijaju. Kada je dobiju oni je prodaju, ispod cene radnicima Kolubarskog basena...

U ovo preduzeće stranački ih je zapošljavao Dragan Alimpić iz SPS-a. On je, kažu, u JKP Lazarevac ubacio čak pet stotina SPS-ovih aktivista. Njihovim glasovima je kasnije postao potpredsednik opštine.

Posle Alimpića, na čelo ovog komunalnog preduzeća došao je Milisav Krstović, a trend zapošljavanja je nastavljen. Milisav je primio takođe par stotina radnika. Istovremeno Lazarevac je ubistveno prljav grad, jer komunalne službe zbog stranačkog zapošljavanja odavno ne funkcionišu.

Predsednik opštine Lazarevac Bojan Sinđelić nedavno se posvađao sa Alimpićem zbog smeća koje se ne skuplja u meri u kojoj to opština plaća. Sinđelića su brzo ućutkali saopštivši mu da je ona pre svih taj koji niša ne radi i za opštinu i ne vodi računa o građanima.

Pokunjen otišao je na savetovanje, sa Miloradom Grčićem VD direktorom EPS, koji pokušava i da bude glavni za kordinator SNS-a za Obrenovac i Lazarevac, ali mu to ne uspeva, jer mu Miroslav Čučković ne dozvoljava da se pojavi u opštinskom odboru u Obrenovcu.

Pretprošle nedelje, na strelištu Tamnava, u RB Kolubara, sastali su se Grčić, Sinđelić i predsednik opštine UB Glišić, takođe iz SNS. Oni su pokušali da se dogovore kako da se bore unutar stranke protiv Čučkovića.

Grčić se tom prilikom požalio da je Čučković plasirao priču o njemu zbog kojeg su radnici i stranački aktivisti iza leđa počeli da ga zovu Mačkar. Na strelištu u Tamnavi se odavno sklapaju dogovori o tome kako da se potkrada Kolubara, Grčić nije prvi direktor koji voli ovamo da svraća.

Grčić je ovako "besedio": "…Narod priča da vlast u Lazarevcu nije bila nikad gora, ja ću pomoći, ali urazumite ove iz SPS da nešto i urade. Javi se našem Miloju (Miloje Živanić, glavni čovek SNS za zapošljavanje u Lazarevcu) treba da zaposlite neke naše aktiviste…".

VD direktor EPS je još rekao da će Sinđeliću pomoći da napreduje kao što je pomogao i Bojanu Steviću Dživdžanu, koji je zahvaljujući druženju sa njim, sa mesta vatrogasca otišao na mesto zamenika predsednika opštine Lazarevac, a onda na mesto državnog sekretara za lokalnu samoupravu.

Stević je u ministarstvu samo formalno zaposlen i prima platu, dok na posao skoro nikada i ne ide, već svaki dan sedi u kafiću preko puta opštine Lazarevac. Za stolom je najčešće sa Mikom Gajićem iz opštinske uprave, a on je svakog dana pijan.

U opštinskoj upravi Vlada neviđen haos, jer je u toku svađa oko rasparčavanja direkcije za izgradnju Lazarevca. Ovu direkciju trenutno vodi Stanko Jovičić, a pitanja koje mora da reši je gde će se zaposliti višak radnika iz te direkcije kada je rasparčaju.

Niko od direktora distribucije u Lazarevcu se ne buni protiv Grčića, jer svaki od njih ima nekoliko stanova koje nije mogao da kupi od plate. Ne bune se protiv Grčiča ni sindikalci, čak i kada tera radnike da rade po magli, gde rizikuju živote i mogu da uzrokuju štete na skupim mašinama sa kojima rukuju.

Predsednik opštine UB je posebno zahvalan Grčiću, jer je njegovu ženu zaposlio u Elektrodistribuciji u Lazarevcu, ali on je kritikovao Grčića što je dozvolio da među čitačima brojila budu narkomani koji taj posao ne umeju da urade.

Istovremeno Grčić je sa posla u ime štednje otpustio stare čitače koji su bili zaposleni po ugovoru. Među njima je i veliki broj dece radnika RB Kolubara, koji su imali zavidan nivo rezultata u očitavanju brojila…

U Kolubari je uposlena privatna dizalica za podizanje tereta do 40 tona, koja čak i kada je ranije dizana uzbuna da se izbace privatne mašine, uvek ostajala u rudniku. Rad i opravke ove dizalice plaća Kolubara, odnosno EPS, a privatnik uzima novac od iznajmljivanja. Na dizalici piše "Zlatibor". U toku zimskog perioda dizalica je bila parkirana u mašinskoj radionici kako je temperature ne bi oštetile. Istovremeno su radnici isterivani napolje da rade na ekstremno niskim temperaturama.

Radnici Kolubare su suočeni i sa činjenicom da se ne poštuje kolektivni ugovor: prema pravilniku cena radnog sata mora da prati cenu iz decembra prošle godine, a radnici su plaćeni 30 dinara manje. Na ovaj način EPS ostvaruje basnoslovnu zaradu, a radnicima je kvalitet života sve gori.

 

      A 1. Pljačkom Kolubare, "popravlja bilanse" EPS-a

VD direktor Elektro privrede Srbije EPS, Milorad Grčić izabran je za predsednika izbornog štaba Srpske napredne stranke u Lazarevcu. Izboru Grčića je prethodio sukob unutar SNS-a sa članstvom u Obrenovačkom opštinskom odboru, gde je poražen od strane Miroslava Čučkovića i njegovih pristalica. Shvativši da je poražen u svom matičnom odobru, Grčić je odmah počeo rukama i nogama da kopa poziciju u Lazarevcu. Nakon Grčićevog izbora na čelo izbornog štaba u Lazarevcu, došlo je do sukoba i u tom odboru SNS, Milan Kljunko i Bojan Stević javno su se izjasnili protiv Grčića.

– Dosta nam je pogrešnog komandovnaja Grčića i Glišića, direktor da se vrati u Obrenovac, a Glišić na UB, neuspešno su se bunili Stević i Kljunko.

Ipak njihova pobuna definitivno nije bila bezazlena stvar što se videlo već sledećeg dana kada u domu kulture u Lazarevcu na predizbornom sastanku nije bilo više od stotinak članova SNS-a, dok je u stranku učlanjeno nekoliko hiljada Lazarevčana.

Svima je kako stvari stoje dosta Grčića, koji je bukvalno opljačkao resurse kolubarskih rudnika kako bi popravio bilanse EPS, kojim sada rukovodi. Narod Lazarevca sve više ispašta zbog njegovog bahatog uplitanja u rukovođenje tom opštinom.

Većina stanovnika Lazarevca zaposlena je kolubarskim rudnicima i svi smatraju Grčića jednim od odgovorinih što radnici rade u nikad gorim uslovima bez odgovarajuće HTZ opreme. Na nivou EPS doneta je odluka da je cena radnog sata u Kolubari 201 dinar, pa radnicima na platnom isečku piše da im se radni čas obračunava po ceni od 189 dinara, zbog čega su mnogi tužili EPS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: