Архива

Archive for август 2013

PIJACA RAZNOVRSNOSTI: VUČIĆEV KOMITET ZA SARADNJU SA EMIRATIMA

30. августа 2013. 1 коментар

 

Jednostranim ukidanjem viza za građane Ujedinjenih arapskih Emirata, Aleksandar Vučić je napravio najteži prestup u otimanju državne suverenosti Srbije. Otvorio je vrata državi u kojoj vlada šerijatsko pravo, gde je svaki strani radnik građanin najnižeg reda, i gde je svaka druga vera osim islamske-neprijateljska! Pokloni koje je Vučić mimo volje građana Srbije dao šeiku Zajedu, spadaju u najvredniju državnu imovinu, a njegova propaganda o ulaganjima emira, najobičnija je farsa.

 

          Nikola Vlahović

 

Šeici ovde dolaze samo da uzmu, a ne da daju. Kod njih je podmićivanje propisano šerijatom, a to je ono što ovog prolaznog srpskog gospodara magnetski privlači. Dolazak "poslovne Al Kaide", opasnost je za čitavu Evropu, i predstavlja grobnicu za Srbiju i njene ideje o pravnoj državi parlamentarne demokratije.

Strateški haos koji svakodnevno proizvodi Aleksandar Vučić dostiže ovih dana svoj vrhunac. Mimo Skupštine, i bilo kakve demokratske procedure, svojevoljno, onako kako to rade sve autokrate u najsiromašnijim zemljama sveta, odlučio je da formira nekakav Komitet za saradnju sa Ujedinjenim arapskim Emiratima!

Gospodaru Vučiću je palo na pamet da to sve prođe nekim "rešenjem Vlade" koji još niko nije video. On, inače, ovakve odluke donosi isključivo na glavnom odboru svoje stranke, pa je tako Skupština Srbije svedena na anahronu organizaciju, koja je prespora za ostvarenje njegovih svakodnevnih fantazija i košmara.

I ovom prilikom, posredstvom svojih stranačkih podanika, poručio je celoj Srbiji da je "saradnja sa Emiratima od strateškog značaja za Srbiju, jer se nakon uspostavljanja partnerstva između Etihada i Jata, iz te prijateljske zemlje u narednom periodu očekuju ogromne investicije…".

Ali, pozadina njegove ideje o saradnji sa Emiratima, sasvim je druge prirode

Sin italijanskog mafijaša i bivši gradonačelnik Njujorka, Rudolf Rudi Đulijani, Vučićev "predizborni adut", usmerio ga je prema svom poslovnom partneru, Šeiku Mohamedu bin Zajedu Al Nahjanu.

Od tog momenta, počinje fatalna veza ovog prebogatog Arapina i Aleksandra Vučića, tog preobraćenog radikalskog vampira koji danas kroji sudbinu Srbije. Od prvog susreta, "energetski naboj" među njima dvojicom ne prestaje. Vučić je u njemu video ostvarenje svojih ličnih, poslovnih, ali i državničkih ambicija.

Šeik je u njemu video idealnu priliku da se ušunja u Evropu "na mala vrata", da zaposedne "meki trbuh Evrope", najbolju geostratešku poziciju na Dunavu, te tako omogući islamistima obučenim u odela poslovnih ljudi da nesmetano započnu završne radove na devastaciji evropskog identiteta. Vučić je na ovaj način ponudio Srbiju kao poligon ne samo Emiratima, nego i drugim zemaljama ekstremnog islama preko kojih džihad planira da se useli na Stari kontinet.

Ne treba sumnjati da će odgovor Evropske unije na ovo biti brutalan. Srbija će biti izolovana na način na koji do sada nikada nije bila.

Ovo i ne mora da bude toliko loše, posebno za Engleze, (za koje je poznato da Srbiji nisu nikada želeli dobro), obzirom da se zna da Britanija upravlja i svim arapskim emiratima i korumpiranim emirima i šeicima, pri čemu međusobne naftno-robno- uslužno-novčane transakcije Istoka i Zapada, tako kontrolišu vlastelinski trgovački karteli u kojima prednjače naravno Britanci, pa tako nije isključeno da u ovakvom poslu “oduzimanja” JAT-a, ima i njihovog udela...

Koliko daleko je Vučić otišao udvarajući se šeiku Mohamedu el Zajedu, najbolje govore činjenice: Naime, Emirati, odnosno, ovaj vladar Emirata, do sada su od Vučića dobili nacionalnu avio kompaniju JAT, koja je zvanično prodata njihovoj kompaniji Etihad za 100 miliona evra, isto onoliko koliko Srbija odmah ulaže u Etihad!

Drugi veliki poklon je poljoprivredno zemljište u Vojvodini (ceo region Bačke Palanke, najplodnije ravnice na obalama Dunava, već su predate Emiratima).

Vučić je Mohamedu bin Zajedu al Nahjanu poklonio i luku na Dunavu, ne samo jednu nego sve luke koje Srbija na Dunavu ima!

Pre ovih darova, šeik je Vučića lično nagradio sa tri blindirana džipa marke "Mercedes 500 GL" vredna tri miliona evra. Džipovi su iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dopremljeni transportnim specijalnim avionom "Herkules", a svaki od njih ima motor od 6.100 kubika i brzinu od 300 kilometara na sat, kako bi mogli da prate brzinu njegovih misli i dela.

Takođe, kao lični poklon Vučiću, dobio je i najsavremeniju snajpersku pušku, a šeik se pohvalio da je u pitanju specijalna izrada, najbolja na svetu.

Poznata je i činjenica da je bliskost Mohameda bin Zajeda i Vučića otišla toliko daleko, da je šeik prilikom boravka u Srbiji, spavao u njegovoj kući u Jajincima kod Beograda. Od tog momenta, strasti su se razbuktale, pa je Vučić posegao za opasnim presedanom: samoinicijativno je najavio jednostrano ukidanje viza za građane Emirata.

I pored činjenice da Srbija sa Emiratima nema uspostavljene diplomatske odnose, niti diplomatsko-konzularna predstavništva. Odatle pa do dolaska radnika iz Pakistana samo je korak. A pola koraka je između svakog pakistanca i Al Kaide.

Ako je sve ovo zadatak Vučićevog komiteta, a po preporuci bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija i njegove demokratske braće u Kongresu, onda je sve jasno. Rat islamista u Siriji i Egiptu protiv legalno izabranih vlada. Jasno je onda kome treba "tihi" ulazak "poslovne Al Kaide", preko Srbije u Evropu.

Ali, šta zna Srbija o ovome?

Po šerijatu, nijedan dogovor sa nevernicima ne obavezuje. Šeik će nam, kada zatreba, zatvoriti vrata, u duhu šerijata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: U ZDRAVSTVO ULOŽENE MILIJARDE EVRA, A BOLNICE DOVEDENE DO ANESTEZIJE

29. августа 2013. Коментари су искључени

 

Ko je imao nesreću da upozna srpske bolnice iznutra, svakodnevni pakao izvan ovih ustanova lakše će mu pasti. Ako živ dođe kući. Zapravo, ništa tako ne govori o ubitačnom gaženju osnovnih ljudskih prava u Srbiji kao što govori odnos države prema bolesnicima. Toliko brutalnosti nije bilo ni u logorskim bolnicama za vreme oba svetska rata…

 

          Milica Grabež

 

U većini zdravstvenih ustanova u Srbiji nedostaju anesteziolozi, kardiohirurzi, radiolozi, pedijatri, ali i medicinske sestre…Već godinama, iz Srbije odlaze ovi kadrovi tražeći posao u Evropskoj uniji i van nje.

Odlaze čitavi specijalistički timovi, tako da ih danas ima od Ljubljane do Frankfurta, od Berlina do Pariza. Ne postoji veći zdravstveni centar u Srbiji koji ima dovoljno stručnih kadrova.

Urgentnom centru u Beogradu nedostaje čak osamdeset lekara i 200 medicinskih sestara. Samo u bolnici u Kikindi nedostaje tridesetak lekara! Dečja bolnica u Valjevu se bukvalno raspada.

Bolnica u Loznici nema dovoljno klima uređaja, u Šapcu nedostaju aparati za dijalizu, Klinički centar Niš, glavna zdravstvena ustanova za blizu dva miliona korisnika zdravstvenih usluga iz jugoistočne Srbije, raspolaže sa 1.465 bolničkih kreveta, a u ovoj ustanovi godišnje se, u proseku, leči oko 57.000 pacijenata…

Građani Zrenjanina davali su za izgradnju nove bolnice samodoprinos više od 25 godina, i ona ni do dana današnjeg nije završena. Mada je skupljeno skoro pedeset miliona evra, ovaj "Skadar na Begeju" kako ga tamo zovu, danas radi samo sa pola svog realnog kapaciteta. Ukratko, haos, siromaštvo, beznađe i tuga, to je slika srpskih bolnica danas.

Pojedine bolnice u Srbiji više liče na scene iz filmova strave i užasa. Kamere režimskih televizija tamo nikada nisu zavirile, da javnost ne vidi svu bedu i dno do koga je dovela kriminalna politika stranačkih skakavaca. Jedna od najružnijih slika svakako je ona iz Klinike za pedijatriju Kliničkog centra u Kragujevcu.

Zbog nedostatka toaleta, deca su prinuđeni da idu do susednog ulaza u školski dispanzer ili da koriste park iza zgrade. Ministarstvo zdravlja za ovo "nikada nije čulo", i još ih nije bilo sramota da to javno saopšte. U samom Kliničkom centru u Kragujevcu, dotrajale su instalacije, kvarovi na skupim aparatima su redovni, neki od njih nikada i nisu radili…Oprema u jednoj od tri operacione sale bolnice u Prijepolju više liči na dobar muzejski eksponat nego na opremu za bolnicu XXI. veka.

Neverovatno zvuči podatak da su u upotrebi i dalje operacioni sto i lampa, sa kojima je poznati hirurg dr Živko Petrović operisao slepo crevo prvom pacijentu 13. maja 1961. godine! Oprema za opštu anesteziju je stara pola veka. Još neverovatnije zvuči podatak da u četiri opštine (Prijepolje, Nova Varoš, Priboj i Sjenica), postoje samo četiri hirurga! U bolnici u Kruševcu, pacijent mora sa sobom da ponese pidžamu, jer ih u ovoj ustanovi nema.

Epidemije infektivnih bolesti u bolničkim ustanovama širom Srbije, redovna su pojava. Ali, isto tako, tragična je slika stanja u srpskim bolnicama kad je u pitanju nedostatak osnovnih sredstava za rad.

Sa druge strane, u prethodnih dvanaest godina samo je iz javnih finansija za zdravstvo potrošeno preko petanest milijardi evra, a da niko ne zna gde je taj novac potrošen. Jer, prema kvalitetu opremljenosti i kadrova, Srbija je na samom evropskom dnu.

Sa tih petnaest milijardi evra, da nije bilo pljačke, ali i bahatosti i neznanja, mogao je svaki veći grad u Srbiji da ima supermoderan bolnički centar. Tako Srbija i dalje, uprkos zastrašujućem broju malignih bolesti (među najvišim u Evropi) od kojih godišnje oboli 33.000 ljudi, a umre prosečno oko 20.000, nema ni dovoljan broj aparata za zračenje, ni adekvatan broj onkoloških centara.

Zbog svega toga, najveći broj obolelih nikada ne stigne na radioterapiju ili neki drugi tretman koji bi barem dao nadu da će bolesnik ostati u životu. I u dijagnostici je slična situacija jer nam nedostaje još neutvrđen broj skenera, mamografa i drugih sredstava, a zanemarena je i epidemija kardiovaskularnih bolesti, pa Srbija nena ni dovoljno hirurških sala i specijalista-kardiohirurga.

Odgovornost za ovakvo stanje snose svi ministri u poslednjih dvanaest godina i sve političke koalicije koje su sklopljene u tom periodu. Ali, smene ministara dešavale su se samo kad to političkoj kombinatorici nije odgovaralo.

Za ovakvo, slobodno govoreći, zločinačko ponašanje, krivica ne treba da zastareva. Nikad nije kasno da na optuženičku klupu sednu i Tomica Milosavljević i Slavica Đukić-Dejanović ali i mnogi drugi koji su "drmali" srpskim zdravstvom i bolničkim ustanovama. Neki od direktora zdravstvenih ustanova bili su predmet bezuspešnih istraga zbog ogromnih pljački, i danas šetaju kao slobodni ljudi ili i dalje upravljaju zdravstvom. Zapravo, zdravstvenom mafijom.

Uprava srpke kiminalističke policije ima, najmanje 200 krivičnih dosijea onih koji su upropastili srpsko zdravstvo. Samo nema volje da ih tužilaštvo izvede pred sud. Je oni za sada priznaju samo sud svoje partije. A vođe partija su najgori ološ i lopovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STRAHINJA NEDODIRLJIVI SEKULIĆ: “PREDUJAM TROŠKOVA POSTUPKA” U AGENCIJI ZA RESTITUCIJU VOJVOĐANSKOG OGRANKA

28. августа 2013. Коментари су искључени

 

Agencija za restituciju pod rukovodstvom Strahinje Sekulića postala je tamni vilajet republičkih državnih organa, tvrdi u autorskom tekstu za Tabloid Stanislav Novaković, bivši direktor područne jedinice ove agencije u Novom Sadu. Mora da Strahinja Sekulić i njegova boranija od družine svakog jutra pevaju: „Ne može nam Dinkić ništa, jači smo i od sudbine"!!

 

          Stanislav Novaković

 

U prilog neodložnog smenjivanja direktora Agencije za restituciju Strahinje Sekulić idu i činjenice o bahatom i kabadahijskom radu na predmetima gde Sekulić lično, a po prethodnim zluradim savetima dobijenim od Radmile Nikšić, inače samouke pesnikinje i spisateljice „emotivnih" romana u slobodno vreme i kvazi intelektualke, i Branka Lakića, samozvanog „Sulejmana Veličanstvenog" Agencije, samonicijativno, bez ikakvih činjeničnih navoda i pravnog osnova i bahato, odlučuje kome će i kada vratiti oduzetu imovinu, a kome neće!

Ovo se najviše odnosi na one predmete gde su podnosioci zahteva udruženja građana ili pravna lica koja po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne spadaju u krug lica koja imaju prava na restituciju, ali za određenu svotu novca, itekako se vrši restitucija, bez obzira na odredbe Zakona!

Mora da Strahinja Sekulić i njegova boranija od družine svakog jutra pevaju: „Ne može nam Dinkić ništa, jači smo i od sudbine"! Jer, zaista ko im išta može u ovoj estradnoj državi, u kojoj himnu pišu Marina i Mili i svi je zajedno pevaju na Ušću!

Uvidevši da je aktuelnom establišmentu bitnija „Farma" od ekonomije i od svih državnih institucija, Strahinja Sekulić je na osnovu „projekta" koji su osmislili Branko Lakić i Radmila Nikšić pokrenuo opsežnu akciju krađe vojvođanskog poljoprivrednog zemljišta koje je komasirano posle oduzimanja i koje table zemljišta su nekada koristili veliki, a sada propali kombinati.

Kombinatorika ove „pljačke stoleća" je jednostavna, odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i zakona kojim je regulisana komasacija su u suprotnosti, jer jednom komasirano zemljište ne može se više nikada rasparčavati i vraćati u prvobitno stanje!

Na osnovu ovoga, restitucija nije moguća, a eventualno se naslednicima vraćaju suvlasnički udeli, ali samo ako oni dobro potplate Sekulića, naravno, sve po dobro razrađenoj šemi gde novac ubira Marijana Radoš.

Od februara ove godine pa do danas, više od 500 predmeta je odneto u Agenciju u Beograd iz Novog Sada, da bi se navodno izvršila kao provera nekih papira, a u stvari da se dokumentacija pripremi za ovu veliku prevaru. Tako su oteti svi predmeti iz katastarskih opština Bečej, Novi Bečej, Srbobran i Zrenjanin, a u planu je otimačina i predmeta iz katastarskih opština Kulpin, Bački Petrovac, Temerin, Sirig i Čenej, gde se nalazi najkvalitetnija i najskuplja zemlja.

Kajmak od ovih poslova u svoj džep staviće Sekulić, a omrsiće se zajedno sa Lakićem, Nikšićevom, Zorajom, Čelićevom i Samardžićem, koji već beleži pionirsko iskustvo u ovakvim mahinacijama.

Strahinja Sekulić je od pre neki dan doveo do mogućnosti izazivanja diplomatskog skandala i slanja diplomatske note Ministarstvu spoljnih poslova Srbije od strane Ambasade Slovačke, a povodom nesporazuma koji je nastao između Slovačke Republike i Republike Srbije.

Naime, 24. juna 2013. godine Agencija za restituciju u Beogradu donela je rešenje, broj: 46-008448/2012 kojim je izvesnoj Ireni Peruničić, iz Beograda vratila „Magacin", koji se nalazi u Bačkom Petrovcu, na katastarskoj parceli broj 656, a koji je oduzet rešenjem Vlade NR Srbije, 30.04.1948. godine, koji je u međuvremenu postao javna svojina opštine Bački Petrovac, a koji je na osnovu odluka navedene Opštine i Nacionalnog saveta vojvođanskih Slovaka trebao da postane Muzej Slovaka, iza kog projekta su stali Vlada Slovačke Republike, Ministarstvo kulture i javnog informisanja Republike Srbije, Vlada AP Vojvodine i opština Bački Petrovac, čiji je investitor Nacionalni savet vojvođanskih Slovaka.

Sekuliću najverovatnije nisu bile poznate napred navedene činjenice, ali mu je bila poznata činjenica da, ako neko već može da se bavi takvom investicijom, ima novca i da plati njemu i njegovim drugovima po „tarifi". U suprotnom, od ovakvog kapitalnog projekta koji predstavlja i kulturnu baštinu Srbije neće biti ništa – odlučio je Sekulić!

Navedeno rešenje napisano je nakaradno, sa obrazloženjem koje je skroz u suprotnosti sa dispozitivom rešenja iz koga se uopšte ne vidi koje su odlučne činjenice utvrđene, koji spisi su priloženi u predmetu, koja je pravna osnovanost zahteva i na koji način je podnosilac zahteva dokazao pravnu vezu sa bivšim vlasnikom.

Nasuprot tome, Sekulić je mimo svih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine, a posebno suprotno članu 5. istog Zakona, koji određuje krug lica koji mogu da se pojave u postupku kao podnosioci zahteva, doneo rešenje, broj: 46-004624/2012 kojim je Hrvatskom kulturnom centru iz Sremske Mitrovice vratio zgradu u kojem se nalazi sedište Društva, prenebregavajući činjenicu da je to društvo radilo za sve vreme postojanja marionetske NDH tokom Drugog svetskog rata, na toj istoj teritoriji, da mu je posle rata zabranjen rad, a posle na volšeban način ponovo dozvoljen i potpomognut inicijativom rimokatoličke crkve.

Ali, ova gospoda, znajući da se imovina ne može vratiti udruženjima građana, pravnim licima, advokatskim komorama, uspostavila je „bilateralne odnose" sa direktorom Agencije i to preko monsinjora Eduarda Španovića, župnika iz Sremske Mitrovice koji je u svom soareu župske rezidencije u Petrovaradinu, primio u audijenciju napudrovanog Sekulića i sa njim dogovorio i završio posao. Naravno i platio po „tarifi"!

Na ovaj način Sekulić je izričito pokazao koliko je diplomatski i politički nepismen i koliko su mu bitni vojvođanski slovaci, zaboravljajući činjenicu na izuzetne odnose koji postoje između Slovačke i Srbije, na činjenicu da Slovačka nije priznala nezavisnost Kosova niti će to ikada priznati, Slovačku koja u evropskim institucijama uvek brani i zastupa interese Srbije, a kakav udvorički nastup i rezon ima prema hrvatskoj gospodi i to sve u vreme kad je protiv hrvatskih generala haški sud doneo oslobađajuću presudu.

 

     Troškovi postupka, ili-predujam

 

Korupcijom se Sekulić služi i u vraćanju imovine koja se nalazi u čuvenoj Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, gde do sada još nikome nije vraćena imovina, bez obzira što je dokumentacija uredna, što postoji pravni osnov za vraćanje i što su rasprave u svim podnetim predmetima održane i utvrđeno činjenično stanje, a predlozi rešenja napisani i to u predmetima broj: 46-002230/2012, 46-002237/2012, 46-002241/2012, 46-002216/2012 i 46-002234/2012, a tako i u predmetima kojima se vraća nacionalizovani poslovni prostor takođe u čuvenoj pešačkoj zoni Novog Sada, broj: 46-000566/2012 i 46-000860/2012.

I to samo zato što podnosioci zahteva Sekuliću još nisu platili i predujam („troškove postupka"). O ovome, Gordana Višnjić, advokatica iz Novog Sada, kao i Vesna Ludoški, stranka u postupku, obavestili su predstavkom ministra Mlađana Dinkića, da preduzme stvari iz svoje nadležnosti. Svi od ministra traže samo jedno, da se vrati oduzeta imovina na osnovu Zakona i da se Sekulić i družina smene pod hitno!

Da je Sekuliću bitna Vojvodina i Novi Sad govori i predmet koji se „mrcvari" u postupku pred novosadskim ogrankom Agencije, broj: 46-002468/2013, sa urednom dokumentacijom, ali sa navodnim nedostacima jer je sadašnji korisnik oduzete imovine, vodoprivredno društveno preduzeće „Šajkaška", iz Novog Sada navodno sedamdesetih godina prošlog veka, u eri najjačeg samoupravnog socijalizma ovu nepokretnost kupilo, a iz ugovora koji su priložili vidi se samo da su stekli pravo korišćenja, a ne i vlasništva.

Ova nekretnina nalazi se na veoma atraktivnoj lokaciji, predratne gradnje, na uglu Beogradskog keja i Dunavske ulice, preko puta doma Vojske Srbije. Lakić je odmah skrenuo pažnju Sekuliću da bi se ista mogla prodati za veliki novac odnosno primeniti visoka „tarifa" predujma troškova postupka.

Nesposobna ekipa savetnika u Novom Sadu prihvata ovaj na brzinu sklepani, ofucani i priložen ugovor iz 1970. godine, u fotokopiji, poklanja mu veru, a podnosioca zahteva Aleksandra Uzelac, obavezuje da se na isto izjasni. U stvarnosti, Marijana Radoš je tražila „predujam troškova postupka" koje Uzelac nema da isplati i predmet se sada odugovlači i daje mu se konotacija koja vodi u skroz pogrešnom pravcu i mimo odredbi Zakona.

 

     Tetka iz Gakova, zna gde je lova

 

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić je „uvezen" kadar iz Bijelog Polja, koji je u „nedostatku" diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom iz Beograda, nezainteresovanošću beogradskih urbanih legendi i razmaženih maminih i tatinih kćeri i sinova, čak iz druge međunarodno priznate države, došao da svima nama u Srbiji deli pamet i daje savete o pravnom institutu koji na njegovoj rodnoj grudi nije ni primenjen posle Drugog svetskog rata, jer je najveći teret nacionalizacije podnela Srbija i AP Vojvodina, a s obzirom da su domaćini bili totalno indisponirani i nemotivisani da rukovode jednom ovakvom srpskom državnom agencijom, vlastodršci tadašnje Vlade Demokratske stranke morali su zamenu za ove „uspavane" da nađu u jednom ovakvomiskusnom" i nadasve „profesionalnom" delatniku, koji je uspavanim i tek probuđenim beograđanima pre angažmana u Agenciji pokazao i kako se lako postaje Gradski javni pravobranilac u glavnom gradu Srbije…

Naravno, sve to u orkestru kojim je dirigovao sada glavni šef već totalno poražene, ponižene i pohapšene partije, stranke u rasulu, podvučeno žutim

Ovaj gospodin malograđanskih manira, vrlo brzo je razradio sistem korupcije i naplate „svojih usluga", gde je, ponašajući se kao vlasnik državne agencije, iz nje što otpustio, što izbacio, sve one koji se nisu uklapali u njegov udvorički sistem vladanja.

Strahinja Sekulić je za administrativnu radnicu, sekretaricu u Novom Sadu, zaposlio svoju rođaku-tetku pred penzijom Ljiljanu Đurić, koja je davnih dana završila večernju školu učenika u privredi u Gakovu, a kasnije i daktilografski kurs, čiji je zadatak bio da svojim budnim okom kontroliše rad svih zaposlenih u Novom Sadu i da o tome izveštava Sekulića i Lakića!

Ovo i danas čini tako što kontroliše Veru Čelić, posebno njene novčane transfere u naplati „troškova postupka". Ona je zaposlila i svog švalera Srđana Birovicu na mesto IT menadžera, čoveka sa lažnom fakultetskom diplomom koji na ovim poslovima radi sa srednjom strukom metalostrugara.

Glavni zadatak priučenog Birovice jeste protivzakonit i predstavlja krivično delo, o čemu je od strane bivšeg direktora agencije u Novom Sadu već obaveštena Policijska uprava Novi Sad, a to je da posebnim postupcima i tehnološkim radnjama vrši špijuniranje svih kompjutera u Agenciji, posebno kompjutera direktora područne jedinice, i svu tako snimljenu dokumentaciju šalje u Beograd Lakiću na analizu!

Inače, zbog svih ovih stvari, vodi se krivični postupak pred sudom u Novom Sadu protiv Birovice, a na ovaj način Sekulić, kao direktor i Branko Lakić, kao njegov šef kabineta, u radni odnos na neodređeno vreme zapošljavaju lica koja nemaju nostrifikovanu diplomu stečenu u inostranstvu, Branko Lakić takvim licima samoinicijativno priznaje da imaju završen fakultet i priznaje im postojanje VII1 stepena stručne spreme!

U konkretnom slučaju, radi se o zaposlenom saradniku za informacione tehnologije kome je Branko Lakić priznao da je diplomirani inženjer informacionih tehnologija, tako što je naredio kadrovskoj službi da zaključe ugovor o radu (i anex-a) u kome se navodi postojanje VII1 stepena, a zaposleni ima "završen" Crown university koji nije akreditovan ni u državi Floridi (SAD), a završen je bez ijednog dana boravka u SAD, preko interneta.

U personalnoj dokumentaciji postoji samo overen prevod dokumentacije sa univerziteta sa engleskog na srpski jezik i ništa više. U radnoj knjižici imenovanom je zapisano samo postojanje srednje škole sa zanimanjem metalostrugar! Toliko o stručnosti i kadrovanju Sekulićeve kamarile.

 

     Laki(ć) Lučijano hoće BMW

 

Šef kabineta Agencije, Branko Lakić, je anonimus za koga do pre godinu dana ama baš niko nije znao, čak ga se ni iz obdaništa ne sećaju, jer nije imao tu čast da predškolsku ustanovu pohađa u glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije, a sada glavnom gradu Republike Srbije.

Postavljajući ga na mesto šefa kabineta Agencije za restituciju Srbije, Strahinja Sekulić je dobro znao da će jedino on imati koristi od Lakićevih nenormalnosti i da će jedino Lakić biti onaj verni pas koji će svog gospodara verno služiti i u dobru i u zlu, i ako treba za njega se i ubiti, skačući sa osmog sprata čuvene „Beograđanke", kad stvari krenu po zlu!

Ko god bio i čime god se bavio, lakić je zapravo slika i prilika rijaliti programa. U zemlji u kojoj spremačice u grudnjacima iznose testove za prijemne ispite i mature, a ljudi vrte glavom na tu vest čuvajući adrenalin i živce za svakodnevnu korupciju i podmićivanje – šta možemo onda da očekujemo od poštenog rada Agencije za restituciju?!

Lakić je isterao na ulicu radnike Agencije, isforsirao i bio uporan u otkazima, ali ne onim pravim, nego onim lažnim i perfidnim, u formi sporazuma o prestanku radnog odnosa sa zaposlenim i to onih koji su jedino i živeli od plate, ljude koji su podigli neke kredite kako bi svoje životne uslove poboljšali, kako bi decu školovali i kako bi sebi život učinili dostojnijim, koji se nisu uklapali u Lakićev korupcionaški sistem i sistem podele plena, dok se Lakić od mita koji dobija svakog dana ležerno baškario u svojoj jahti!

Kad je došao da radi u Agenciju koja je tada bila u Nemanjinoj ul. br. 4, u palati „Jadran", nije znao ni kako se lift koristi, a kamoli šta su upravni akti i pravni postupci, ali to mu nije smetalo da „šefuje" i priča svakakve gadosti i neistine o direktoru crkvene restitucije, gospodinu svetskih i velegradskih manira, bivšem advokatu i vrsnom pravniku, Vladimiru Todoroviću!

Lakić svesrdno podržava, potencira i unapređuje loše i ugrožene međuljudske odnose među zaposlenima, jer jedino na taj način može da vlada Agencijom. Jedino na taj način zaposleni moraju da ćute i da se prave da kao ne vide leglo korupcije koje hara Agencijom i kojim upravlja Lakić.

Prvo je postao šef kabineta, da bi kasnije sebe vozdigao na mesto direktora nekakvog centra za koordinaciju i nadzor, jer se samo sa tog mesta može baviti uticajem na donošenje rešenja, a samim tim i korupcijom i zaradom. Samo to mesto mu omogućuje lagodan život i laku zaradu, od stranaka koje ucenjuje i kojima parafira rešenja posle uplate.

Tarifa je različita, od slučaja do slučaja, ali se usaglašava na nivou Sekulić, Lakić i Mile Antić. Svako je ugrađen u cenu i svako ima svoju korist. Pored priliva u novcu, primaju se i naturalna davanja, pa je tako Branko Lakić tražio automobil marke BMV, tačno određenih karakteristika, zelene metalik boje koji i danas vozi.

Pored kola, dobio je i jahtu na kojoj provodi vikende i vrele dane, takođe kao protivuslugu za svoje poslove i za vraćenu imovinu. Ništa nije besplatno i Branko Lakić često svima kaže da ni kod babe nema džabe, a da on nije za bezveze završio pravni fakultet, svako ima da plati ono što hoće da dobije, osnovni je moto Lakića.

I crni biser za kraj je ponovo jedan od poduhvata Vere Čelić, pridošle novosadske direktorice, novog člana ove družine. Primajući je kao primadonu novosadske restitucije, Sekulić je opet nekako propustio da poštuje svoje propise! Naime, kad je početkom marta ove godine, Vera Čelić, postala direktorica nije imala ništa osim završenog pravnog fakulteta, iako se po važećoj sistematizaciji za to radno mesto traži položeni pravosudni ispit uz višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim radnim mestima.

Vera Čelić je državni ispit položila tek početkom juna 2013. godine, koji je smuljala u pokrajinskoj Vladi, prepisujući ga doslovno sa đačkih "puškica". Tri meseca nije imala nijedan uslov, a onda je „položila" državni ispit.

Sve u dobro poznatom maniru „bolje išta nego ništa", mada ni na ovaj način nije ispunila uslove jer se za to radno mesto traži položen pravosudni ispit, koji je daleko iznad njenih mentalnih sposobnosti, ali je zato lopovski zanat i sve vrste prevare savladala sa-odličan pet!

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KADROVI “KOLUBARE”: SVE JE POD KONTROLOM!! BEZ BRIGE DO KONAČNE PROPASTI

26. августа 2013. Коментари су искључени

 

Direktor rudarskog basena "Kolubara" Milorad Grčić svojim dolaskom na ovu funkciju, počeo je da dovodi svoje kadrove (i "kadrove"), koji zaslužuju da budu pomenuti u javnosti. Jedan od njih je svakako i jedan mladi gospodin, Radoš Lazarević, koji je zaposlen na mestu PR menadžera.

 

 

Pre ekspresnog zasnivanja stalnog radnog odnosa u "Kolubari" mlađani Radoš je radio kao prodavac Dačija automobila u salonu u predgrađu Lazarevca, inače drugi stalni posao mu je di-džej po lokalnim diskotekama i danas se mogu videti plakate za njegove nastupe po Lazarevcu, a i nadimak mu je Di-Džej Radosh.

Jedina ozbiljnija kvalifikacija za mesto PR menadžera u "Kolubari" mu je bila blisko porodično srodstvo sa potpredsednikom opštine Lazarevac, gospodinom kadrom Bojanom Stevićem-Dživdžanom.

Pretpostavljeni Di-Džej Radošu je pretekao iz prethodnog mandata i ime mu je Goran Perišić, ovaj kadar je završio industrijski menadžment na nekom brzopoteznom fakultetu u Užicu i već dobrih pet godina radi kao šef kabineta generalnog direktora (čitaj: kupler-majstor). Gospodin kadar Perišić je zadužen da bira između radnica po kombinatu one najraspoloženije za "druženje" sa rukovodstvom kombinata po službenim putevima u zemlji i inostranstvu.

Poznato je da mu je najveći poslovni uspeh to što je bivšem direktoru Nebojši Ćeranu uspeo da obezbedi dve sestre kao stalne pratilje, kojima je posle "Kolubara" na ime troškova stručnog usavršavanja platila ugradnju silikona kod dr. Čolića.

Opstanak gospodina kadra Perišića i kod gospodina kadra Grčića u kabinetu objašnjava se što je prvih dana mandata novog kabineta gospodin kadar Perišić uspeo da određenu kafe kuvaricu "nasoči" mladom oficiru policije gospodinu kadru Branku Milojeviću, koji je u "Kolubaru" doveden da bude šef unutrašnje kontrole. Pošto gospodin kadar Milojević sada ima mnogo više problema oko sopstvenog razvoda i veridbe sa trudnom kafe kuvaricom, "Kolubaru" nema ko da kontroliše.

Najsmešnije postavljenje u kombinatu bilo je ono gospođice kadra Jasmine Antonijević diplomirane ekonomistice sa FABUS (Fakultet za uslužni biznis), koja je kao pripravnik postala direktor interne banke "Kolubare".

Njoj je rešenje o postavljenju bilo otkucano još u novembru 2012. godine, međutim posle peticije u internoj banci da ne može pripravnik koji nije položio pripravnički da bude finansijski direktor, odlučeno je da se sačeka da ona položi pripravnički, tako da je ona postavljena koji mesec kasnije u 2013. godine.

Njen nemerljiv doprinos stranci i kombinatu ogleda se u finansiranju SNS i podmićivanju stranačkih funkcionera. Novac kojim ona raspolaže je pošteno stečen od porodičnog biznisa njenih roditelja, a to je lanac javnih kuća u Austriji, gde je mlađana Jasmina dugo vremena i živela. Da ne bude da se postavljaju samo oni sa brzopoteznih fakulteta, gospodin kadar Grčić je postavio i jednog doktora nauka, ali avaj jadni Joriče, taj doktor nauka je prepisao ceo svoj doktorat!

Pošto je dr Slobodan Radosavljević postavljen za direktora sektora za ekologiju u "Kolubari" prvi zvanični akt mu je bila licitacija otpadnog gvožđa, za koje se godinama niko nije usuđivao da raspiše tender. Doktor kadar je raspisao javni poziv u nekim lokalnim novinama ali tek pošto je prodao gvožđe i dobro napunio svoje džepove.

Ovakvoj poslovnoj politici kadrovanja u kombinatu usprotivio se magistar Branko Petrović koji je direktor sektora investicija. On je ovih dana uspeo da iz svoje bivše stranke (DS) prevede više od 300 ljudi u SNS.

To se nikako nije svidelo Bojanu Steviću-Dživdžanu sekretaru stranke u Lazarevcu i potpredsedniku opštine, jer je svestan da su u stranku dovedeni pravi ljudi sa pravim fakultetima. Svima je poznato da je stranka obezbedila Dživdžanu da završi neki fakultet u Novom Sadu, a njegovo je bilo samo da ide da prijavljuje ispite i da se na njima pojavljuje, međutim ceo jedan dan je proveo čekajući da polaže ispit na pogrešnom fakultetu. Na to mu je skrenuo pažnju profesor koji je pročitao iz njegovog indeksa gde gospodin kadar studira.

 

     Pismo Vučićevog simpatizera

 

Evo ja neobavezno da vam napišem neka saznanja o Aleksandru Jokiću iz SNS. Nemam ništa protiv njega imamo neke zajedničke prijatelje ali lopovluk je nedopustiv…Stekao je veliko poverenje Aleksandra Vučića angažovanjem na terenu uoči izbora. Inače, Jokić je rođen u Plavu gde i često boravi…A takođe je boravio pre 1999 godine po Prištini. Inače je strastveni kockar i baš danas i ovog vikenda je u Plavu gde kocka. Inače, do pre godinu dana nije imao dinara a sada već ulazi blizu milion. A kako?

Otvorio je firmu tj. vlasnik firme je Bajo Redžić rodom iz Bijelog Polja, živi u Žarkovu, a to je fiktivno, inače je pravi vlasnik Jokić i sam sebi namešta poslove iz EPS.

Već je kupljen jedan stan u ulici Vodovodskoj, pa BMW 530 itd. A Bajo Redžić je inače bio član kriminalne grupe pokojnog Veska Božovića narko dilera. Jokić je trenutno postao i vlasnik najnovijeg GL Mercedesa. Nedavno je otputovao u Plav da kupi kuću od 80.000 evra.

Za direktora na Banovom Brdu je postavio nekog Jeknića, čoveka koji nije iz struke ali njegov čovek i već su računi abnormalni u restoranu Pink. Avionske karte se uzimaju na račun EPS za svoje prijatelje drugove, za Vukadina Gojkovića i Vuleta Gojkovića…

Ja sam inače samo simpatizer Vučića, ali se plašim da sa ovim lopovima iz Crne Gore neće dobro proći. Inače sam vojni penzioner star 44 godine, bio sam pripadnik vojne policije pa ako vam treba jos informacija izvolite.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZRENJANIN: NAPREDNJAČKO UPRAVLJANJE I OBAVEZNO PUNJENJE DŽEPOVA

25. августа 2013. Коментари су искључени

 

Politikanstvo začinjeno dugoročnim lagodnim životom u Zrenjaninu na račun sugrađana je privilegija onih koji ne znaju ništa drugo da rade. Lokalni oci, majke, maćehe i birokratska rodbina po prebukiranim kancelarijama, bezobzirno traže od sugrađana da imaju obzira prema prostačkoj nazadnjačkoj sprdnji sa Zrenjaninom. Posle devet meseci čekanja, kao svojevrsni cinizam, otvorena je i takozvana Kancelarija za brze odgovore. Sad bi neko mogao da pita (ali da mu hitno odgovore), koliko puta je porasla naknada članovima nekog Saveta za saobraćaj, koliko ih tamo ima, gde su još zavukli ruku u državnu kasu i slično…

 

          Zoltan Horvat

 

U trenutku kada se u zrenjaninskoj Palati (ne)pravde vodi 77 stečajnih postupaka u "ubijenim" firmama protiv ubogog zrenjaninskog radnika izbačenog na ulicu željnog makar minimalca, kada je samo u poslednjih nekoliko meseci rastureno sedam, nekada moćnih firmi (Jugoremedija, Brodogradilište Begej, Vojvodinaput, Šinvoz…),mr Ivan Bošnjak, gradonačelnik Zrenjanina bezobrazno kaže da lokalna vlast izvanredno radi.

Ajd’, što je možda u opisu njegove funkcije laganje u pravi čas, ali ovaj gospodin, dostupan samo podobnim medijima, uopšte se ne pojavljuje na skupštinskim zasedanjima niti na događanjima gde se vrši sve žešća prozivka nakaradne nazadnjačke vlasti.

Ničim izazvani gradonačelnik Zrenjanina, naravno, "nema pojma" da su ovdašnja javna preduzeća na čelu sa Direkcijom za izgradnju (bolje reći urušenje) grada, povukli već dato punomoćje predstavnicima radnika poverilaca za podnošenje plana reorganizacije firmi pred bankrotom.

Ni Goran Kravarušić, direktor Direkcije, čovek sa najsigurnijim mestom boravka u jednom od mnogobrojnih džepova svog imenjaka – ministra, provereni gradonačelnikov pajtos po strančarenju, ne obazire se na činjenicu što Jugoremedija najverovatnije više nikada neće proraditi.

Jauk i lelek bivših radnika, danas besciljnih uličara od kojih je oteto pravo i na bedan život, Bošnjak i Kravarušić nazadnjački "dosoljavaju". Savet za bezbednost saobraćaja grada u kojem su Ivan i Goran glavne face (pride neizbežni, Dača Dimkić, Sanja Zubanov, bračni par Petrović…) samo u prošloj godini na ime Programa korišćenja sredstava za finansiranje unapređivanja bezbednosti saobraćaja, oteo je iz gradske kase dva miliona dinara!

Kako ovo dobro utrenirano i "veselo društvo" unapređuje saobraćaj i preostalo u Zrenjaninu? Jednom, najviše dva puta prošle godine (po pola sata), sastančilo se u Gradskoj kući, donela se odluka da se bezbednost mora podići na viši nivo, i, tačka (po ugledu na njihovog idola, Prvog). Ove godine, gle čuda, već su jednom sastančili, a usput namakli nove podobne članove.

Pre tri godine, članovi ovog Saveta su na ime naknade imali na raspolaganju ukupno 160 hiljada dinara, pre dve 521 hiljadu, a prošle godine neverovatnih 1,896 miliona. Usput su odštampali i manje serije flajerčića u okviru "preventivno-promotivnih aktivnosti", a 2013. godine se na ime samo ove naknade uvek isti spremaju da od sugrađana otmu 4,5 miliona dinara.

Njihov doprinos bezbednosti saobraćaja meri se slovom O, bolje reći nulom, jer sem bezbednog trpanja u sopstvene džepove, ne rade ništa drugo. Kolikim brojem debelo plaćenih gradskih partijskih Saveta i Komisija predsedava Gosn’ Ivan u milom mu društvu Dače, Jasmine, Sanje…? Broj im se ne zna. Vala, ni Ivan ne zna, al pouzdano zna da od sugrađana, bivših radnika Jugoremedije, Vojvodinaputa…koje izbegava u širokom luku jer ni njima ne sme na oči, zarađuje mesečno najmanje 500 hiljada puta više.

Veliki kadrovik (visok je preko 1,90 metara), magistar veterine, zalutao u nazadnjačku politiku, vrhunac bahatosti, nepristojnosti i kukavičluka pokazao je nepojavljivanjem na poslednjem skupštinskom zasedanju. Za diskusiju o večnoj kapitalnoj temi za Zrenjanin, konačnoj izgradnji fabrike vode, poslao je kurirom poruku da država ne može da ponudi garancije jer se možda zakasnilo sa prijavom?!? Na ovakvu neodgovornu izjavu naslanja se katastrofalno rukovođenje JKP Vodovodom nakon prošlogodišnje teško razumljive smene retko uspešnog direktora Milorada Bjelogrlića, gde ovdašnji DSS ima koaliciono pravo imenovanja svojih kadrova.

I ovi Koštuničini su "uboli", direktor Putić je takođe veliki kadrovik, sa preko 1,90 metara u visinu. Čedo Janjić, pomoćnik gradonačelnika (a šta drugo), sve i svja u ovdašnjem Koštuničinom taboru, uprkos najave raspuštanja gradskog odbora iz centrale zbog uzurpacije vlasti od strane nekolicine ovdašnjih (sve)moćnih, sprečio je već viđeno imenovanje gospodina Sreda Pajića za direktora, čestitog člana stranke od osnivanja.

Osta Zrenjanin bez fabrike vode, osta centar Banata sa najlošijom vodom na Balkanu, ostaše u zapećku časni ljudi ismejani zbog stručnosti, britke reči i pameti, al ostaše, u svojim foteljama, i kadrovi koji bi u nekim drugim sredinama, leteli naglavačke. Jednom, zauvek.

 

     Sistematizacija opštinskih funkcija

 

Zarad namirivanja nezajažljivih apetita nazadnjaka i njihovih koalicionih satrapa, uveden je u gradu Zrenjaninu "sistem idiotskih funkcija" poput zamenika pomoćnika i pomoćnika zamenika, zabranjuje se ulazak u upravne zgrade javnih preduzeća svim nepozvanima, zaposleni sa srednjom stručnom spremom i nižom, uz minimalac od plate, tretiraju se kao roblje i "niža klasa".

Istovremeno, podobne, "dobro razrađene" advokatske kancelarije postaju funkcionerski najamnici uterujući harač hiljadama korisnika od po 6 hiljadarki po računu zbog duga i od 170 dinara za SON (sistem objedinjene naplate), službena vozila komunalne policije prelaze, amo-tamo, i po neverovatnih 700 kilometara dnevno (?!?) po zrenjaninskom ataru…

Devet meseci je trebalo nazadnjacima i njihovim idealnim koalicionim partnerima po međusobnoj trgovini funkcijama, radnim mestima i privilegijama, da se potpuno razgaće i pokažu "prljav veš". Da li je i ovdašnji SPS "legao na rudu" predavši se "haremu" od raznoraznih radodajnih funkcij(ic)a, tek, predsednik skupštine Rade Bulajić najverovatnije ne bi mogao da saopšti koliko tačno ima pomoćnika i zamenika sa sveplaćenim prinadležnostima.

Načelnica gradske uprave Jasmina Malinić, aktuelna heroina Zrenjanina, dobila je "žestoko pojačanje", zamenicu Anu Kovački, bivšeg sekretara Gradskog veća. Time se, naravno, otvara mogućnost da se iz redova privilegovanih, uz najavljeni juriš vrhuške nazadnjaka i socijalista, angažuje novi sekretar i njegov zamenik. I tako, u nedogled.

Kako do novih zamenika pomoćnika i pomoćnika zamenika? Lako, zaposlenima sa srednjom stručnom spremom i nižom, skresane su plate za petinu, minimalac caruje, mesta za rad u prebukiranim kancelarijama ima samo na plafonu, dok istovremeno, za privilegovane, punom parom radi "specijalno restoransko odeljenje" u Domu učenika Angelina Kojić – Gina (?!?).

Kažu, oblizujući se, dobra klopa, još bolja cuga, ima i muzike, pa, udri do zore. Na račun, zna se ko ispred gradske vlasti može da parafira.

Goran Kravarušić, direktor Direkcije je lider novog imidža nazadnjačkog direktorovanja, "nemaš platiš, fendovanje pasuješ". Na pitanje, zašto je umesto pravne službe firme angažovao advokate u naplati dugovanja dužnicima za SON (sistem objedinjene naplate), Goran Kravarušić je sa skupštinske govornice izneo više "autentičnih" verzija.

Te pravna služba ne može po matrici da iskopira kratak tekst na ukupno četiri hiljade tužbi, gde advokati i još neki ugrađuju šest hiljadarki po komadu (cirka 25 miliona dinara, lepa para), te se radi o nabavkama male vrednosti (?!?), te korisnici prkose instituciji (jer nemaju ni za leba)… „Zaboravio" je da kaže koliko recimo sugrađane koštaju konsultantske usluge supervizor privatne firme Pećanac, gde se uhlebljuje njegovog inače dobar i proveren pajtos. U Goranovog Gorana se inače kune i Ivan Bošnjak, gradonačelnik, dajući mu bezrezervnu podršku u ispunjavaju delikatnih poslovnih zadataka.

 

     Invalid protiv rukovoditeljice

 

Ima li odbrane od „veselih i bezbrižnih" vladara Zrenjanina? Sudeći po učestalom mobingu prema zaposlenima i jasne poruke da se posao mora čuvati uprkos šikaniranju, otpora, sem sporadičnih slučajeva, nema. Ištvana Patakija, teško povređenog radnika Narodnog pozorišta Toša Jovanović, nakon dočekanog rešenja o povredi na radu iz novosadske palate pravde, ne prestaju nesnosni bolovi u nozi, a ne prestaje ni pritisak rukovodstva. Tačnije, Tatjane Paskaš, rukovodioca lutka scene.

Nakon tužbe za klasičan mobing i šikaniranje koje je gospođa Paskaš vršila nad njim u vremenu svog retko (ne)slavnog direktorovanja, na poslednjem ročištu, u ulozi "žestokih" svedoka svoje rukovoditeljke, "Mađari udarili na Mađara". Naime, Laslo Tot, dal prima platu a ne radi u pozorištu, i Tibor Farago, predsednik sindikata u pozorištu u večitom trajanju, saopštili su sudiji, ne trepnuviši, da je Ištvan Pataki suicidan tip (?!?), te da je stalno upozoravao na neke „sitnice" u pozorištu (ta sitnica je krupno i trajno rešavanje statusa zaposlenih iz redova omalovažene tehničke službe nakon njegove žestoke sindikalne borbe).

Naravno da su dodali da je rukovoditeljica jedna jako fina i odgovorna funkcionerka. Da dvojica Mađara u Zrenjaninu nisu dovoljna protiv jednog, pobrinuo se i Vilmoš Kašlik, rukovodilac tehnike u pozorištu, koji je svojevremeno inspektorki povodom slučaja Pataki tuži gospođu Paskaš zbog mobinga, ispričao bajke o rukovoditeljici.

 

     Svi sveti protiv Nenada

 

U zrenjaninskoj palati nepravde, nema leba ni za novinare. Nenad Jonjev, novinar SOS kanala, dosledni pratilac ovdašnjih, dozlaboga siromašnih sportskih dešavanja, spregnuo sa rokovodstvom privatne bolnice Sveti Jovan i načinio ugovor o sponzorstvu. Tokom svoje polučasovne emisije svakog četvrtka ZR Fair Play, provlačila se i raskošna reklama bolnice Sveti Jovan, što je trebalo da znači da su ovdašnji (prebogati) lekari spremni da pomognu razvoj sporta.

Ne lezi vraže, i u Sveti Jovan stiglo nazadnjaštvo, pa su nazadnjački lekari jednostavno prestali sa plaćanjem obaveza po ugovoru. Nenad ih je tužio za neuplaćeni iznos od ukupno 90 hiljada, tužba je stigla i do suda, gde je Jelica Baković, sudija, donela rešenje da se obustavlja izvršenje naplate od strane dužnika.

Em su "svi sveti" protiv skromnog novinarskog doprinosa daljeg neurušavanja sportske mladosti, em pacijenti i dalje fasuju, jer u ovoj izvikanoj ustanovi gde caruju lekari iz ovdašnje bolnice u večitoj izgradnji, samo za plaženje jezikom treba calovati 3500 dinara, bez skidanja garderobe.

 

     ZREPOK imperija uzvraća udarac

 

Taksi udruženje EKO iz Zrenjanina došlo je na zanimljivu ideju da zbog sve težeg poslovanja uvede povlastice u vožnji, pa je jedna u nizu uvedenih i popularnih mera popust na svaku vožnju u iznosu od skromnih 20 dinara. Ovdašnjim inspektorima rada trebalo je samo dva dana da reaguju, pa su prilikom posete ovom udruženju izdali naredbu da se poništi odluka o popustu od 20 dinara.

Znate, reče inspektor Živi Pandurovu, novom vlasniku EKO taksija, dobili smo naredbu od Vama poznatog lika, mi tu ne možemo ništa, pa vi vidite kako ćete. Poznati lik je, greška je isključena, Dragan Vidaković, predsednik ovdašnjeg izvikanog ZREPOK-a, inače vlasnik IMPEL taksija (možda je u međuvremenu veštački promenjen vlasnik).

Aktuelni šef ZREPOK-a vedri i oblači i u Gradskoj kući a gradsko veće je pod njegovim pritiskom izglasalo odluku o svevažećoj startnoj ceni od 70 dinara. Istovremeno, taksisti matičnog IMPEL-a svakodnevno izdvajaju 9 procenata od zarade, plus lizing, blanko menice i preostalo porobljavanja vozača...Poslednja informacija glasi, EKO "ubija" konkurenciju pristupačnim cenama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD: SRPSKA DRŽAVNA MAFIJA I IMOVINA INEKS-INTEREKSPORTA

24. августа 2013. 1 коментар

 

Aktuelna vlast je u potpunosti preuzela kriminalne poslove ranije vlasti, što pokazuje i primer preduzeća Ineks i Lo Jakono. Dok se takve stvari dešavaju, Srbija nema nikakve šanse da postane deo civilizovanog sveta.

 

          Milan Malenović

Pre više od tri decenije Đuzepe Lo Jakono, italijanski državljanin nastanjen u Nemačkoj, šetao je beogradskim Trgom republike sa svojom tadašnjom verenicom, a kasnijom suprugom Ljiljanom, Srpkinjom takođe na boravku u Nemačkoj. Oduševljen srpskom prestonicom on je tada izgovorio jednu rečenicu koja će ga finansijski upropastiti i trajno koštati zdravlja: "Ovde nedostaje jedna prava italijanska prodavnica sladoleda".

Gospodin Lo Jakono je u to vreme u Frankfurtu imao jedan od restorana iz multinacionalnog lanca Mekdonaldsa. Na samom ulazu u univerzitet. Spadao je u pionire frenčajzinga ove kompanije i imao izuzetne prihode. Oženio se Ljiljanom i Beograd zavoleo kao da je njegov grad.

Sredinom osamdesetih direktori Mekdonaldsa su zaključili kako će u bliskoj budućnosti veliki problem za kompaniju biti nabavka kvalitetnog krompira od koga se pravi pomfrit. Gospodin Lo Jakono je tada odlučio da dođe u Srbiju i tu krene sa proizvodnjom vrste krompira koji je koristio Mekdonalds.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka ušao je u zajednički posao sa beogradskom kompanijom Ineks na čijim poljima je zasađen krompir, a vodili su se pregovori i oko izgradnje fabrike pomfrita u Vojvodini.

Onda je došao rat, pa međunarodne sankcije nametnute Srbiji i izvoz pomfrita nije bio moguć. Kako ne bi izgubili finansijski jakog stranog partnera, rukovodioci Ineksa su gospodinu Lo Jakonu ponudili zajednički posao u lokalu koji se nalazi na Trgu republike u Beogradu, nekadašnjoj Gradskoj kafani.

Ceo taj prostor, veličine preko 1.500 kvadratnih metara, bio je tada dosta zapušten, pa je dogovoreno da preduzeće Lo Jakono uloži novac u njegovu adaptaciju. Konačni sporazum je postignut 1995. godine kada je gospodin Lo Jakono uložio 6,9 miliona tadašnjih nemačkih maraka u zajednički projekat u kome je bio vlasnik sa 51 odsto, dok je ostatak zadržao Ineks koji je u posao uneo samo svoje ime.

Problemi se pojavljuju sa dolaskom takozvane demokratije. Nekadašnji Ineks Intereksport, sa kojim je gospodin Lo Jakono sarađivao, prelazi pod okrilje novoosnovanog Ineks Fonda, poslovnog Frankenštajna izmišljenog da bi vlast lakše otimala imovinu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta.

Pomenuti Fond ne priznaje ugovor iz 1996. godine između gospodina Lo Jakona i Ineksa, pa samim tim ni zajednički projekat, već traži da se prostorije na Trgu republike tretiraju kao date u zakup i da Lo Jakono za njih plaća kiriju.

Kako ne bi izgubio u međuvremenu ukupno uloženih skoro pet miliona evra, Lo Jakono pristaje i na ovo, ali onda dolazi do novog obrta.

Ineks Fond je u međuvremenu ušao u postupak privatizacije, eufemizma koji se u Srbiji koristi da bi se označila bezočna pljačka. Agencija za privatizaciju, pod čiju je upravu dospeo u međuvremenu u stečaj gurnuti Ineks, 2007. poništava ugovor o zakupu iz 2006. kojim je, sa svoje strane, poništen ugovor o zajedničkom ulaganju iz 1995. godine.

U svakoj normalnoj zemlji, ovo bi automatski značilo da je ugovor iz 1995. još uvek na snazi. Demokratske" vlasti u Srbiji, međutim, misle drugačije, odnosno da je Agencija za privatizaciju jedini gospodar prostorija na Trgu republike.

Za potrebe Agencije privatna firma Ces Mekon, upetljana u skoro sve skandalozne privatizacije u Srbiji, vrši procenu vrednosti prostorija koje je koristi gospodin Lo Jakono na Trgu republike. Lo Jakono, sa druge strane, ima pravo preče kupovine onoga što je odavno već isplatio, pa se odlučuje da iskoristi tu šansu i učestvuje na tenderu.

U toku priprema odlazi u Ces Mekon da bi se raspitao za procenjenu vrednost i tada saznaje da dotadašnja njegova ulaganja ne moraju da budu uračunata u cenu otkupa, ali da će Agencija za privatizaciju o tome naknadno da donese odluku, i da je oko 1.500 kvadratnih metara poslovnog prostora na Trgu republike procenjeno da vredi – 24 miliona evra!?

Zgranutog Đuzepea Lo Jakona, iz Agencije za privatizaciju upućuju u Hipo Alpe Adrija banku sa rečima kako je ona spremna da mu odobri izuzetno povoljan kredit za kupovinu pomenutog prostora! Tamo ga na razgovor prima lično Vladimir Čupić, tadašnji predsednik izvršnog odbora, odnosno narodski rečeno generalni direktor banke.

Na pitanje italijanskog investitora kojim bi to poslom trebao da se bavi u pomenutom lokalu kako bi samo otplaćivao mesečnu ratu u visini od preko sto hiljada evra, Čupić odgovara da ne mora nikakvim poslom da se bavi, već da lokal jednostavno izda.

I zaista, samo nekoliko dana posle ovog razgovora gospodina Lo Jakonu poziva Goran Karić i nudi mu mesečni zakup koji je u cent isti kao rata koju bi trebao da plaća banci! Očigledno je da je već postojao dogovor između Čupića i Karića o preuzimanju lokala.

Radi se o dobro oprobanom triku koji je već puno puta korišćen na ovim prostorima. Banka kupcu odobrava kredit u astronomskom iznosu, a onda mu šalje zakupca koji pristaje da plaća dovoljno visoku kiriju.

Posle nekoliko meseci zakupac prestaje da plaća kiriju, kupac više ne može da otplaćuje kredit i banka aktivira hipoteku. Posle toga se nekretnina prodaje na javnoj aukciji za sitne pare nekome ko je povezan ili sa upravom banke ili sa prethodnim zakupcem. U celom poslu su na gubitku kupac, koji je oteran u bankrot, i akcionari banke od čijih se dividendi odbijaju troškovi neuspelog kredita.

U krajnjoj liniji, kako pokazuju slučajevi Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine, ako sve krene po zlu, tu je država Srbija da parama otetim od poreskih obveznika sanira finansijski posrnulu banku. Korist imaju samo organizatori prevare koji su se na pomenuti način dokopali imovine vredne milione ev

Đuzepe Lo Jakono je prozreo da se radi o nečemu nečasnom, već i po tome što za Karića ne bi bio problem da sam uzme kredit od banke i plati 24 miliona evra za 1.500 kvadratnih metara, pa odbija ponuđenu "kombinaciju". Da se zaista radilo o prevari, videće se ubrzo.

Raznim marifetlucima u bankrot gurnuti Ineks od poslovnih banaka u Srbiji je uzimao kredite kako bi finansirao svoje poslovanje. Plate radnicima nisu bile isplaćivane, ali je zato namiren stečajni upravnik sa bulumentom svojih navodnih saradnika. Kao garanciju banke su pod hipoteku stavljale Ineksovu imovinu.

Kako bi se domogao para da podmiri ranije preuzete obaveze, sebe i vlastodršce, stečajni upravnik Ineksa odlučuje da proda hotel u Crnoj Gori, nad kojim je hipoteku držala AIK banka iz Niša.

Na neki volšeban način ta hipoteka biva preneta na poslovni prostor na Trgu republike u Beogradu koji je koristio gospodin Lo Jakono. Za razliku od Ces Mekona, Agencije za privatizaciju i Hipo Alpe Adria Banke, AIK banka pomenuti prostor procenjuje na samo osam miliona evra.

Pošto Ineks nije u stanju da vraća kredit banka je aktivirala hipoteku, ali bi nekretninu da proda po ceni od 13 miliona evra. Naravno da u sadašnjoj ekonomskoj situaciji nema zainteresovanih kupaca, tako da će posle dva neuspela pokušaja prostorije biti prodate onome ko ponudi bilo kakvu svotu.

Zanimljiva je i „slučajnost" kako je pomenuti Vladimir Čupić u međuvremenu prešao u AIK banku na mesto predsednika Izvršnog odbora, a da je predsednik Upravnog odbora banke Miodrag Kostić Kole, srpski tajkun koji se u poslednje vreme intezivno interesuje za prostorije Ineksa na Trgu republike u Beogradu. Da li je to razlog zbog koga je hipoteka sa hotela u Crnoj Gori prebačena na nekadašnju Gradsku kafanu?

Kada je video da je đavo odneo šalu i da se neko moćan namerio da mu otme ono što je već platio, Đuzepe Lo Jakono 2006. angažuje advokata i to nikog drugog do Vojkana Nedića, danas jednog od visokih funkcionera Srpske napredne stranke i udarne pesnice koja produbljuje raskol između dve postojeće Advokatske komore Beograda.

Lo Jakono isplaćuje advokatu Nediću 20 hiljada evra, a zauzvrat, ovaj ni prstom nije dotakao predmet. Posle četiri godine, videvši da advokat ništa ne radi, Lo Jakono preko posrednika ugovara sastanak sa njim u bašti svog lokala na Trgu republike.

Razgovoru je prisustvovao i jedan član Advokatske kancelarije Karanović iz Beograda, koja često zastupa Miodraga Kostića i funkcionere njegovih mnogobrojnih kompanija. Besan što mu klijent traži da vrati pare, Nedić fizički nasrće na gospodina Lo Jakonu i izbezumljeno urla kako će zbog ovoga da „lete glave". Posle ovog incidenta gospodin Lo Jakono je dobio moždani udar zbog koga je trajno vezan za krevet!

Iza celokupne pljačke Ineksa, pa i otimanja lokala na Trgu republike, stoje strukture vlasti, to je danas svima jasno. I potpisniku ovih redova je jedan visoki funkcioner SNS-a nedavno posavetovao da se mane istraživanja u vezi Ineksa i firme Lo Jakono!

Sin pomenutog advokata Nedića, Novak Nedić, takođe je funkcioner SNS-a, zajedno sa ocem se nepozvan muva oko rukovodstva Fudbalskog kluba Partizan, a poznat je i po tome što je za njegova mandata Društvo lobista Srbije napustilo u jednom danu čak 47 preduzeća i preduzetnika.

Danas poslove porodice u Srbiji vodi Eduardo Lo Jakono, državljanin Srbije i Italije, rođen u Nemačkoj, koji osim italijanskog, nemačkog i engleskog perfektno govori i srpski. Oženjen je Srpkinjom sa kojom ima dvoje dece.

     A 1.

Mali je Frankfurt za Beograd

Kvadratni metar zakupa bašte na beogradskom Trgu republike košta oko 15 evra mesečno, dok se u istorijskom centru Frankfurta, koji dnevno poseti preko 30.000 turista, za isto to plaća deset puta manje!

Jedan jedini put u istoriji su svi stolovi i stolice ugostiteljskih objekata na Trgu po naređenju policije na jedan dan sklonjeni kada je tu dolazio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić! Obezbeđenje se plašilo da predsednika ne povredi izliv „ljubavi" koju je narod osećao prema njemu…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČA OKO KRAGUJEVCA: NAMEŠTENI TENDERI ZA BOGAĆENJE OPŠTINSKIH FUNKCIONERA

23. августа 2013. Коментари су искључени

 

Dobro organizovana grupa pljačkaša i prevaranata u opštini Rača, zaštićenih stranačkim i državnim funkcijama, uspela je da napravi ozbiljnu kriminalnu krupu koja u dužem vremenskom periodu, kršeći zakon, odlično živi od nameštenih tendera. Tabloid je istraživao ko su akteri i kako funkcioniše mehanizam ove razrađene otimačine…

 

          major Goran Mitrović

 

Šumadijska opština Rača je na početku uvođenja višestranačja u Srbiji, postala poznata kao jedna od retkih opština u kojima je vladala opozicija. Kasnije, posle petooktobarskih promena, sinonim za Raču bio je često menjanje stranaka od strane opštinskih funkcionera, ali i česti štrajkovi i protesti koje su organizovali radnici privatizovanog Zastavinog preduzeća 25.maj, koji je kupio – Ranko Dejanović, muž tadašnje predsednice Narodne skupštine, a današnje ministarke zdravlja, Slavice Đukić Dejanović.

Sada je to preduzeće u rukama južnokorejske kompanije Jura, i njome se hvale opštinski funkcioneri. A, koliko je sporna bila ta privatizacija u režiji Ranka Dejanovića, govori i podatak da njeno ispitivanje traži i EU u okviru istrage o 24 sporne privatizacije. Ali, daleko od očiju javnosti, u Rači je nastao i slučaj takozvane "Bager liste", koja doslovno vlada opštinom i bogati se pljačkom nameštenih tendera...

 

     Paukova mreža

 

Predsednici opštine Rača (u više mandata) Draganu Živanović i pripadnicima njene kriminalne grupe, iskoristili su svoju političku moć da mogu nekažnjeno da nameštaju tendere, uvećavaju iznose za izvršene radove, kao i da vrše isplatu za neurađene i ne završene poslove. Pored nje, ovoj grupi, kao organizatori još pripadaju Zoran Andrejić, propali muzičar, sada direktor opštinskih fondova (za gradsko građevinsko zemljište, za vodoprivredu, za nekategorisane puteve) i Dragana Antonijević, inspektor za kontrolu budžeta u SO Rača.

Tu su još Branko Savić, načelnik opštinske uprave, koji je zadužen za formiranje tenderskih komisija, Biljana Rašić, načelnik budžeta SO Rača i šef odeljenja za privredu, Svetlana Jozić, stalni član tenderskih komisija SO Rača (koja priprema tendersku dokumentaciju i organizuje tendere, na kojima poslove dobijaju unapred određene firme),

Dušica Miljojković, pravnik i stalni predsednik tenderskih komisija SO Rača (koji poslove dodeljuje unapred određenoj firmi), Dušan Đoković, predsednik Skupštine opštine Rača, Budimir Milenković, zamenik predsednika opštine i bivši direktor fondova, Saška Milojević, direktor Centra za kulturu Radoje Domanović, Dragan Ikodinović, član opštinskog veća zadužen za infrastrukturu, te vlasnik i direktor firme Šige doo Rača, te odbornici u skupštini opštine Rača (svi u sukobu interesa) Ljubodrag Mićković, bivši predsednik MZ Malo Krčmare.

Zatim, Rajko Živanović, bivši predsednik MZ Saranovo, Slobodan Marković, bivši predsednik MZ Borci i Goran Jovanović, vlasnik SZR Time colors, (u direktnom sukobu interesa, koji kroz fiktivne tendere ugovori astronomske cene, a radove izvede samo delimično iako sve naplati), Ranko Adžić, predsednik saveta MZ Miraševac, Slađan Milanović, predsednik MZ Donja Rača, zatim Slobodan Jevtić, predsednik MZ Sepci, Živadin Đorđević, predsednik MZ Sipić, Miladin Filipović, predsednik MZ Đurđevo, Zoran Milenović, predsednik MZ Viševac, Darko Petrović, predsednik MZ Donje Jarušice, Dragan Golubović, predsednik MZ Trska, Radoslav Milojević, vlasnik firme ZGR Šumadija put, te njegova kćerka Svetlana Milojević, vlasnik firme GR Gradište, Saša Milanović, vlasnik SZR bagerista Milanović, njegova supruga, Zorica Milanović, vlasnica firme ZGR Ekspres kop.

Pa Radiša Nedeljković, vlasnik firme Raša trans i njegova bivša supruga Sanja Milanović, inače sestra bageriste Milanovića, zatim policijski inspektor Rajica Đoković, (kome je predsednica zaposlila suprugu u opštini za zasluge prikrivanja krivičnih prijava, podnetih od strane građana i oštećenih firmi), zatim policijski načelnik Đoković, inače rođeni brat predsednika skupštine (kome je već više od godinu dana, usled sukoba interesa bilo donete rešenja za premeštaj, ali je ono negde zalutalo?!) i viši policijski inspektor Nenad Milošević, koji je zataškao malverzacije prilikom skupljanja i falsifikovanja potpisa u selu Veliko Krčmare.

 

     Dragani daju 30 odsto

 

Ova grupa, je godinama unazad zloupotrebljavala službeni položaj, iz člana 359. st.3 KZ. Naime, Dragana Živanović, Zoran Andrejić, Dragana Antonijević i Radoslav Milojević stvorili su plan da organizuju javne nabavke male vrednosti za SO Rača, a Branko Savić je odredio Dušicu Miljojković i Svetlanu Jozić, za stalne članove tenderskih komisija za javne nabavke male vrednosti, te da se na tendere raspisane povodom javnih nabavki malih vrednosti, javljaju istu ponuđači: GR Gradište i ZGR Šumadija put, Saša Milanović ili SGR Ekspres kop, vlasništvo njegove supruge Zorice Milanović, sa fiktivnim ponudama i u višestruko neosnovano uvećanim iznosima za radove.

Ova grupa je oštetila budžet SO Rača za iznos veći od milion i po evra, a svi izvođači i podizvođači su članovi političkog preduzeća "Grupa građana-URS-Dragana Živanović", koja je sada i član predsedništva URS, i njoj svi izvođači i podizvođači od iznosa za svaki posao daju 30 odsto, što je u opštini i među njima javna tajna.

 

     Isplaćivanje precenjenih radova i neizvršenih poslova

 

Nakon fiktivnog sprovođenja javnih nabavki i određivanja po njima, najboljeg ponuđača, koji je unapred predodređen, ulazi se u proces plaćanja za izvršene radove, koji se samo delimično izvode ili se uopšte ne izvrše.

U ovome prednjače firme Radoslava Milojevića i njegove kćerke Svetlane Milojević, koji ni do dana današnjeg nisu ni počeli sa radovima na sanaciji i obnovi brvna u MZ Đurđevo od nekoliko metara, za koji su naplatili četiri miliona dinara (oko 40.000 evra), kao i brvno na Blatarskom potoku u Saranovu, za koje su naplatili 2.700.000 dinara (!), kao i put između sela Sipić i Badnjevac u dužini od 1.700 metara, na kome su prosuli par kamiona kamena, a isto su naplatili oko četiri miliona dinara, iako su u predizbornoj kampanji obećali da urade besplatno.

Zatim odbornik u sukobu interesa Goran Jovanović, koji je zadužen za sva krečenja i prepokrivanja na teritoriji opštine Rača, kroz fiktivne tendere ugovori astronomske cene i samo delimično izvede radove iako sve naplati, primer je dom kulture, gde je naplatio četiri miliona dinara a nije zamenio crep, već je prepakovao stari, već postojeći, a reč je o količini oko 28.000 crepova (!?), te dom kulture u Miraševcu gde je naplatio još četiri miliona dinara, za okom ne vidljive radove, koji se vode kao izvedeni!

U poslednje dve godine došao je u posed stana od 50 kvadrata u Kragujevcu u ulici Grada Sirena br.12 kao i kuće i hipodroma u Adrovcu.

Dragan Ikodinović-Šige vlasnik firme Šige doo, dobio je poslove na sređivanju parka u Rači, vrednost takođe četiri miliona dinara a postavio je 10 svetiljki, 10 klupa, par ljuljaški i tobogana i presvukao asfaltom stazu dužine oko 100 metara i širine 1,30 metara, zatim sređivanje bazena u Rači, naplaćeno čak osam miliona dinara, a isti iznos naplatio je i za sređivanje propusta u glavnoj ulici u Rači, ispred svoje kuće i parkinga za mašine, kojima je isti propust i upropastio.

Ne treba biti puno stručan i utvrditi koliko ovi poslovi zaista vrede. Ne treba zaboraviti ni ostale izvođače radova, poput Zorice Milanović i njenog supruga Saše Milanovića, koji imaju jedan buldožer, vredan 15.000 evra, a ugovaraju poslove vrednosti od 40.000 evra, većinom u MZ Donja Rača, gde poslove sklapa sa svojim bratom od strica Slađanom Milanovićem, pa poslove dupliraju, kako bi što veći iznos bio za naplatu.

I za ostale pripadnike takozvane Bager liste, kako ih građani Rače zovu, princip je isti, pa svoj deo kolača uzimaju i Radiša Nedeljković i Sanja Milanović, uvećavanjem iznosa za izvršene radove, zatim za radove, koje i ne izvrše. Tu su i astronomske reprezentacije i šenlučenja po kafanama, gde prednjači restoran Vidovdan, vlasništvo člana URS Vladete Prokića, gde se godišnje pojede i popije u vrednosti od dva miliona dinara, samo sa budžeta SO Rača!

Ovome treba dodati i velike račune iz drugih ugostiteljskih objekata po Srbiji u kojima pripadnici opštinske vlasti navraćaju, a pre svih splav Amfora i MC tona iz Beograda, zatim Merkur u Kragujevcu, pa razno razne opštinske proslave i slavlja organizovane u račanskom hotelu…

Od naplaćenih uvećanih iznosa, Dragana Živanović dobija svoj procenat i od toga je do sada već uspela da kupi stan u Novom Beogradu, u ulici Omladinskih brigada, zatim stan u Paraćinu, koji se doduše vodi na supruga i stan u Kragujevcu…Njena najbliža saradnica javno je iznela podatak da je predsednica teška najmanje pola miliona evra

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: