Архива

Posts Tagged ‘ge’

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert“, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna“, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima“ u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima“ se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTPUNE ODGOVORE O POLITIČKOJ KORUPCIJI NEĆEMO DOBITI, ZATO ŠTO SU SE ČELNICI PARTIJA VEĆ NAMIRILI

4. новембра 2013. Коментари су искључени

 

Naprednjaci su, istine radi to treba reći, sto puta manje opljačkali od svojih prethodnika. Ali su i zaštitili sve pljačke Tadićeve mafije, teške preko 70 milijardi evra. I ne nameravaju da ih vrate u budžet Srbije. Možda ova priča može da odgovori na pitanje zašto se naprednjaci tako ponašaju prema žutoj mafiji. Po onoj narodnoj, da vrana vrani oči ne vadi.

 

          major Goran Mitrović

 

Kad je Vojislav Šešelj u februaru 2003. godine dobrovoljno otišao u Hag, da se preda Međunarodnom tribunalu za ratne zločine počinjene u bivšoj SFRJ, njegovi “siročići“ ostali su na vetrometini. Kum Tomo je preuzeo rukovođenjem stranke, ali ovaj smutljivac se teško snalazio, kada su poslovi u pitanju. Jednostavno, on nije bio čovek kome je iko verovao.

Uglavnom je Nikolć poslovao sa sportskom mafijom. Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan uzeo je pod svoje Tomine sinove sokolove, i lepo ih okućio.

Oni koji poznaju gospodina Nikolića, znaju da se često žalio da mu je supruga Dragica nezajažljiva, i da može da potroši američki budžet. Njoj nikad para. A poslanička plata Tomina jeste bila velika, ali se brzo troši, jer je i Toma imao drugu ljubav.

Istina je, Šešelj je svakodnevno, do ludila, terorisao kuma Tomu i sve ostale oko njega. Tražio je novac, da mu štampaju knjige, izdržavaju decu, da ga posećuju u Hagu. Radikali su imali najveći broj poslanika u parlamentu, i lepo je stranka prihodovala. Čovek za biznis je, ipak, bio Aleksandar Vučić. On je umeo da napravi pare.

Kada je na vlast došao Vojislav Koštunica, Vučić se nije odvajao od tela njegovog šefa kabineta, zloglasnog Aleksandra Nikitovića. Koštuničina Vlada morala je da pravi tajne fondove za finansiranje radikala. I to velike svote.

Sve je bilo pojednostavljeno. Kada bi Koštuničina vlada predložila neki zakon, radikali bi u parlamenti, podneli preko 500 amandmana. Za govornicom bi se izlajali, napadali vladu, udarali rukom o poslaničke klupe, izuvali bi se, polivali vodom. A onda, kada bi preterali, Vučić je ustajao i viknuo bi da oni više neće da “učestvuju u ovoj lakrdiji“. Izašli bi iz sale, i zakon bi bio usvojen. I Vlada zadovoljna, i Vučić sit.

U arhivskim fondovima službi bezbednosti ima stotine sati dokaza. Vučić je, često, znao da prijavi dosta manji “pazar“, a Šešelj nije imao mogućnosti da to proveri iz zatvora.

Uglavnom, Koštuničina vlada je podsticala radikale na “privatni biznis“. Tajkuni bi kupovali Tomi stanove, za njegove sinove – sokolove, skupa kola, davali su bespovratne kredite. Tu je, naravno, podstican Mišković da Vučiću “izlazi u susret“, kada su novci u pitanju.

Kada je počela ljubav Vučića i Rakića, cena radikala je porasla. Tražili su milione evra.

Uvidevši da njegova žuta banda može, pored radikala da proda i državu, Tadić je dogovorio sa Vučićem da ih isplaćuju po više osnova. Za svaki zakon, da ne vrše opstrukciju, plaćalo se po milion evra.

Za one “škakljive“ odvajali su po pet miliona u kešu, plus pravo i na samostalnu pljačku. Miodrag Rakić je podsticao radikale da i sami reketiraju biznismene i javna preduzeća. Rakić bi dostavio Vučiću izveštaje Milorada Veljovića o mućkama onih koji imaju novac, onda bi Vučić najavio poslaničko pitanje i čekao da se povedu pregovori.

Istorija Srpske radikalne stranke, a potom Srpske napredne stranke, pod vođstvom Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića je istorija beščašća. Ali, dok su čelnici radikala živeli kao carevi, članstvo je tavorilo u bedi, i slepo izvršavalo pozive svojih vođa, koji su ih tretirali kao stoku.

Dvadesetak Tominih radikala grabilo je i šakom i kapom. Vučić, Jorgovanka Tabaković, Igor Mirović…Para im nikad dosta.

Generalni direktor Telekoma Branko Radujko potpisao je 23. januara 2008. godine. Ugovor o zakupu poslovnog prostora broj 12622/08 sa Igorom Mirovićem iz Novog Sada.

Naime, gospodin Mirović je odlučio da kupu poslovni prostor od 53 kvadrata u zgradi u izgradnji u Bulevaru oslobođenja bb u Novom Sadu. Gospodin Radujko je potpisao obavezu Telekoma da gospodinu Miroviću plaća za korišćenje ovog poslovnog prostora, koji je još bio u maketi, po 2.000 evra mesečno, u neto iznosu, u dinarskoj protivrednosti! Poslanička plata, plus dve hiljade evra!

Poslovni prostor je sagrađen tek u oktobru 2010. godine! A za 34 meseca, dok se gradio, Igor Mirović je dobio 68 hiljada evra! Onda je napravljen aneks ugovora, pa se u taj prostor uselila poslovnica MTS, a zakupnina je smanjena na 1.700 evra, mesečno, u neto iznosu. I danas te pare dobija gospodin Mirović, za lokal za koj on i ne zna gde se nalazi!

Da se to desilo u bilo kojoj pravnoj državi, Branko Radujko bi dobio dvadeset godina zatvora. Ali, nije on kriv. Tako mu je naređeno. Pare koje je plaćao Miroviću su, u odnosu na stotine miliona koje je izvlačio za bandu Borisa Tadića, za DS, za sebe i finansiranje “ugleda Borisa Tadića u svetu“, takoreći mizerne.

Radujko je, po Rakićevom nalogu, plaćao i Jorgovanku Tabaković, poslanicu radikala u srpskom parlamentu. Ona je unapređena u pomoćnika direktora Telekoma u Novom Sadu. To mesto joj je ostavila rođena sestra Slobodanka Komšić, koja je prešla u Vojvođansku banku.

Jorgovaka je dobila platu od nekoliko hiljada evra, kola sa službenim vozačem, i išla je često u Beograd da se kurva sa jednim političarem sa Kosova. Posao su dobile i njene dve kćerke, sa platom većom od ministarske.

Plen koji je donosio Aleksandar Vučić deljen je među najprobranijim članovima. Ostali su dobijali pravo na samostalnu pljačku po unutrašnjosti. Ali, osim što su od Borisove mafije dobili stotinu miliona, Vučić je, preko Vladimira Bebe Popovića, sa kojima je godinama bio u bliskim odnosima, obnovio odnose sa rezidentom britanske obaveštajne službe i skoro svako veče je posećivao Vučića u njegovom prostranom stanu na Novom Beogradu (o čemu Tabloid ima precizne informacije, jer je jedan naš saradnik radio kao portir na ulazu u zgradu gde je on stanovao),

Tako su Nikolić, Vučić, Jorgovanka Tabaković, Igor Mirović i general Božidar Đelić, na Kopaoniku od strane britanskog agenta primili veliku svotu novca, sa zadatkom da razbiju Srpsku radikalnu stranku!

A po nalogu Borisa Tadića, osnivanje Srpske napredne stranke, njenih odbora i stranačke infrastrukture, morala su, velikim novce, da pomognu i mnoga javna preduzeća, poput Srbijagasa, Petrohemija Pančevo, Putevi Srbije… Ova preduzeća i njena rukovodstva Vučić danas pokušava da stavi na stub srama.

Nije ni čudo što Branko Radujko, koji je dolaskom naprednjaka na vlast još mesecima bio direktor Telekoma, nije u zatvoru. Sačuvao je milione opljačkanih para, kuće, automobile, stanove… A tako je mizerno plaćao Vučićevu kamarilu.

I što je još gore, zet Branka Radujka, bivši predsednik Opštine Rakovica Bojan Milić postavljen je za direktora JKP INfostan! U Rakovici je stanovao u podrumu, a mandat završio sa 40 stanova u vlasništvu! Njegova žena Renata Radujko je gradski sekretar za finansije, a njegov brat Nenad Milić bio je zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije.

Naprednjaci su, istine radi to treba reći, sto puta manje opljačkali od svojih prethodnika. Ali su i zaštitili sve pljačke Tadićeve mafije, teške preko 70 milijardi evra. I ne nameravaju da ih vrate u budžet Srbije. Možda ova priča može da odgovori na pitanje zašto se naprednjaci tako ponašaju prema žutoj mafiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠJOR IVО I ТОМА: SRPSKA VLAST STROGO VODILA RAČUNA DA NE POMENE REČ ĆIRILACA

30. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Iza sastanka Ive Josipovića i Tomislava Nikolića u Beogradu nije stajalo ništa. Bila je to pozorišna predstava kojoj je prethodila opera. Glavni glumci su brzo ispričali svoje tekstove, na jeziku koji je obojici razumljiv. Jedan jezik, a dve glave. Može li, ikada, tim istim jezikom, Tomislav Nikolić progovoriti u Saboru Hrvatske, kao što je Josipović govorio u Skupštini Srbije?

 

          Nikola Vlahović

 

U sredu, 16. oktobra 2013. godine, glavni grad Srbije Beograd, osvanuo je iskićen zastavama Republike Hrvatske, povodom posete predsednika te države, Ive Josipovića. Dok su komunalne službe još kitile Beograd hrvatskim zastavama, ali i sve putne pravce koji iz Srema vode ka njemu, u Zagrebu je već u svim novinama bila odštampana izjava prve potpredsednice vlade i šefa hrvatske diplomatije Vesne Pusić, u kojoj ona nadahnuto kaže da "…pitanje ćirilice ne bi trebalo da optereti posetu predsednika Ive Josipovića Beogradu, kao i da Srbija to pitanje ne bi trebalo da koristi kao argument u odnosima dveju država".

I kad je već u samom startu suspendovano pitanje ćirilice u Hrvatskoj, druženje bivšeg četnika-početnika iz devedesetih, Tomislava Nikolića, i Ive Josipovića, potomka levičara-komuniste, moglo je da počne.

Noć pre nego je zvanična poseta bila zakazana, Ivo Josipović je već bio u Beogradu, ali iz privatnih razloga. Kao ljubitelj klasične muzike kojom se i sam bavi, otišao je u operu da sluša muzičko-scensko delo srpske umetnice Isidore Žebeljan, na njen poziv. Vrlo lepo.

Sutradan, neopterećen ćirilicom, konstatovao je, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, da će Hrvatska tužiti Srbiju, ali i da će Srbija tužiti Hrvatsku. Za genocid. Potom je Josipović održao govor u srpskom parlamentu. Obišao je i jednu hrvatsku zajednicu u Srbiji. Sve je bilo po najvišim evropski standardima.

U međuvremenu, predsednik hrvatske vlade Zoran Milanović, vodio je razgovor sa protivnicima ćirilice u Vukovaru. Morao je da popusti. Policija više neće čuvati table sa dvojezičnim natpisima. Neka se same čuvaju.

Tomislav Nikolić je zaboravio svoje "ratne izlete". U napadu milosrđa i kajanja za svoj "istočni greh", javno se založio za obostrano povlačenje tužbi za genocid. Josipović je i na ovu temu bio dvosmislen.

Ali je zato nedvosmisleno utvrdio da je 40.000 Hrvata iz Srbije došlo u Hrvatsku. Brojka je apsolutno netačna, ali Nikoliću nije palo na pamet da polemiše oko toga. Jedno sigurno-niko Hrvate odavde nije prognao, niko nije za njima pucao, niti su to oni uradili u traktorskim kolonama po kiši i blatu, ojađeni i bez nade, i nije se na njih sručila nikakva "Oluja" praćena rafalima.

Da li je Tomislav Nikolić podsetio Josipovića da više od pola miliona Srba više ne živi na svojoj pradedovini, u Republici Hrvatskoj? Nije. Da li će Tomislav Nikolić ikada doživeti da se povodom njegove posete "diljem" Zagreba i okoline rašire srpske zastave? Neće. Da li će Tomislav Nikolić ikada govoriti u Saboru Hrvatske? Neće. Licemerna priča o evropskim standardima ovde je pokopana.

Nisu se samo Nikolić i Josipović sastali. Bilo je tu i "poslovnih ljudi". Biznis je iznad politike. Srpsku stranu predvodio je Miodrag Kostić Kole. Sa hrvatske strane nije bio Ivica Todorić. On je već odavno u Srbiji. Njima i sličnima, ratovi i razaranja su doneli samo napredak i bogatstvo. Njih niko ne optužuje za genocid niti će oni plaćati odštetu bilo kome.

A u međuvremenu je danima besnela antiruska kampanja sa televizije B92. Laž do laži. Kažu, dali smo Rusima NIS džabe, poklonili smo im rezerve nafte i gasa (zar državi koja ih ima milion puta više!) i još gomila gnusobi koje mogu da prodaju samo neupućenom narodu.

"Insajder" je emisija koja je odlično montirana, sa specijalnim efektima, muzičkom dramatizacijom...Kao stvorena za pokopavanje protivnika. Istina je daleko od onoga što B92 hoće nevešto da slaže ili prećuti…

Istina je da je ruski kupac NIS-a, odmah po dolasku, ponudio da najbolja svetska revizorska kuća vidi da li Srbija prodaje zdravu kompaniju ili "mačku u džaku". I zaista, na zahtev Danice Drašković koja je bila u Upravnom odboru NIS-a, izabrana je najbolja revizorska kuća, pa su utvrđeni milionski dugovi, na stotine stanova i poslovnih objekata koji su deljeni neposredno pre njihovog dolaska, ali, pre svega, činjenica da je Biserka Jeftimijević-Drinjaković, Tadićeva poslušnica, iznela nekoliko stotina miliona evra iz ovog giganta koji su kasnije prebačeni na račune Demokratske stranke i njenih istaknutih članova.

B92 laže da je Srbija poklonila Rusima sedam milijardi tona nafte i gasa. A koliko košta eksploatacija, transportovanje, prerada, to je matematika kojom se B92 ne bavi. Njih realna matematika zanima samo kada je u pitanju onaj ko ih finansira. U kampanju je uključena bila i ministarka energetike Zorana Mihajilović, i njen mentor Aleksandar Vučić. Tomislav Nikolić je nakon posete ambasador Rusije Čepurina požurio da podcrta svoju ljubav prema Rusima.

Suvlasnik TV B 52 Saša Mirković, odmah je unapređen u pomoćnika ministra kulture i informisanja, a Vučiće je doturio novac ovoj propagandnoj grdobi, kao nagradu za antirusku kampanju. Izgradnja Južnog toka počinje, a Evropska unija uvodi sankcije poluludom Aleksandru Vučiću.

Može li, napokon, u Srbiji doći do oslobodilačkog rata koji će osloboditi naše duše, osloboditi nas od poniženja i zla koje nam preti od nemani zvana srpska politička elita?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ NERASKIDIVI LANAC KORUPCIJE, TAJKUNI IMOVINU STIČU NA ZAKONIT NAČIN

19. октобра 2013. Коментари су искључени

 

U poslednjoj deceniji organizovani kriminal je u stalnom porastu, a institucije koje treba da se bore protiv njega u Srbiji kao da ne postoje. I one koje formalno postoje, suštinski nisu u mogućnosti da rade protiv svojih političkih mentora koji su ih izabrali da rade poslove policajaca, sudija, tužilaca. Da je suprotno, oni bi bili nezavisni, a politički inspiratori opšteg kriminala bili bi pred njima manji od makovog zrna.

 

          Josip Bogić

 

Danas već izlizane izjave Aleksandra Vučića (naj)prvog potpredsednika vlade, da niko neće biti pošteđen u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, pokazalo se kao bacanje prašine u oči, jer su se rezultati nekih istraga i hapšenja, u većini slučajeva pokazali kao pun promašaj.

Nema, dakle, ni govora o borbi protiv kriminala i korupcije. To se vidi i kad je oduzimanje imovine u pitanju. Sva ta imovina "glavnim igračima" nikada niti može niti će biti oduzeta, a to je suština svih pitanja.

Svi su oni imovinu kupovali u skladu sa zakonima. U "mrežu pravde" biće ulovljene samo sitne mušice. Glavni uzročnik i pokretač kriminala je upravo finansijski, a ne klasični kriminal. Zakonodavstvo je dosta rigorozno prema kriminalcima iz oblasti klasičnog kriminala dok se izvršiocima krivičnih dela iz oblasti finansijskog kriminala izriču mere "ukora razrednog starešine".

Jedna od već "legendarnih" izjava "prvopozvanog" da pravosudni organi dosta teško dolaze do dokaza da je neko do sumnjive imovine došao na nezakonit način, tačna je u smislu da je većina tajkuna imovinu stekla na "zakonit način", jer im je bilo jeftinije da finansiraju političke partije i zakone kakvi su im potrebni nego da osnivaju političke partije i tako imovinu steknu na zakonit način. Na taj način su napravili neraskidivi lanac korupcije u kome su svi. I sudije, i tužioci i političari i mafijaši.

"Smrtni udarac" kriminalu

Svi ministri policije, pravde i tužioci od oktobarskih promena da danas svaki put su najavljivali sve žešću borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, a prilikom formiranja novih vlada taj isti organizovani kriminal i korupcija su stalno rasli. Ali, uprkos tome, jedan od bivših čelnika policije dao je zajedničku izjavu sa sadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem, da su organizovani kriminal i korupciju iskorenjeni i da je tom zlu zadat smrtni udarac!

Veljović "lično smatra" da je visoka korupcija rak-rana našeg društva, da je policija spremna da se s tim uhvati u koštac, da taj posao mora da obavi profesionalna policija, koja mora da ima podršku i ostalih državnih organa; da neće dozvoliti da bilo ko utiče na policiju, da neće biti zaštićenih, i da će hapsiti sve koji su umešani u korupciju i kriminal; svako ko se ogrešio o zakon moraće da odgovara; visoka korupcija je usko povezana sa organizovanim kriminalnim grupama, te da to treba razbiti…Sve su to samo naučene fraze…

Nije rekao da je on deo te organizovane kriminalne grupe potaknute političkim kriminalom. On po tom principu treba da hapsi one koji su ga postavili na to mesto! Ovom svojom izjavom pokazao je po ko zna koji put da nije direktor policije i da ga niko ne pita ni za šta. Da je samostalan i nezavisan u svom radu, kao što od početka govori, odavno bi zatvori bili puni onih koji su ga postavili na to mesto…

Nevolje su počele mnogo ranije, kada je nesrećnom sistematizacijom iz 2005. godine organizaciona jedinica za borbu protiv organizovanog kriminala prestala da bude posebna celina, i počela da predstavlja deo Uprave kriminalističke policije (UKP).

Ali, bez obzira na sve anomalije sistema, pitanje koliko je u aktuelnim uslovima kriminalizacije srpskog društva, visokog nivoa korupcije, rasporeda i strukture moći i slabih institucija – moguće imati efikasnu službu za borbu protiv organizovanog kriminala koja odgovara ministru, odnosno da se praktično nalazi pod kontrolom Vlade. Neki eksperti navode da bi operativno nezavisna služba, koja odgovara direktno parlamentu, bila daleko efikasnija.

Prema važećoj sistematizaciji, poslovima suzbijanja pranja novca treba da se bavi osam operativnih radnika i šef koji se nalazi na čelu odseka. Do pre dve godine, bila su popunjena mesta šest operativnih radnika za područje cele Republike Srbije. Ni danas nije bolje. Kadrovska struktura je takva da su svi kadrovi visokoobrazovani (sa univerzitetskom diplomom), uglavnom diplomirani pravnici i ekonomisti sa minimumom staža od pet odnosno više godina. Osim toga, svi su pohađali nekoliko kurseva o pranju novca.

Sve funkcioniše, ništa ne radi

U otkrivanju i sprečavanju pranja novca MUP postupa po saznanjima do kojih samostalno dolazi tokom rada, ili na osnovu podataka koje dobija od drugih organa, najčešće od Uprave za sprečavanje pranja novca. Značajan izvor saznanja jesu i podaci koji se dobijaju u okviru razmene sa inostranim policijama.

Za efikasan rad na suzbijanju organizovanog kriminaliteta značajna je primena posebnih zakonskih ovlašćenja i isprobanih tehnika, što je sve predviđeno novim zakonskim rešenjima. Međutim, kada je reč o praktičnoj realizaciji, to jest primeni ovih mera, valja istaći da je ona nemoguća bez angažovanja operativno-tehničkih kapaciteta Bezbednosno-informativne agencije (BIA), koja je Vladina agencija.

Praktično istraživanje krupnih slučajeva organizovanog kriminala u koje mogu da budu uključeni i najviši rukovodioci (ministri u Vladi i drugi funkcioneri), nemoguće je bez druge Vladine agencije, što je veoma problematično. Ovo utoliko pre ako se ima u vidu breme nasleđa SDB (danas BIA), kao i činjenica da je stepen do koga je ova služba istinski transformisana u najmanju ruku problematičan.

U sprečavanju pranja novca MUP ostvaruje kontinuiranu komunikaciju na operativnom nivou u cilju razmene informacija radi identifikovanja i istraživanja ove vrste krivičnih dela. U tom smislu Uprava za sprečavanje pranja novca, NBS, Carina i drugi organi dostavljaju policiji podatke koji ukazuju na potencijalno pranje novca, a ona dalje postupa po njima. Saradnja između različitih institucija delom zavisi i od personalnih odnosa zaposlenih u njima.

Podaci kojima MUP Srbije raspolaže o pranju novca i predikatnim krivičnim delima sakupljaju se i obrađuju centralizovano u okviru Uprave za analitiku.

Postoji takođe i organizaciona jedinica za operativnu analitiku u okviru SBPOK-a, koja je zadužena za prikupljanje, korišćenje i ukrštanje konkretnih podataka koji se koriste u rasvetljavanju pojedinačnih krivičnih dela organizovanog kriminala.

Po sistematizaciji, operativna analitika i obaveštajno odeljenje prerasli su u službu u okviru Uprave kriminalističke policije. Još uvek nisu objedinjeni podaci svih državnih organa koji se odnose na ekonomski kriminal i svaki organ vodi sopstvenu statistiku, na osnovu svoje metodologije i kriterijuma.

 

   A 1.

Sve je isto, a i droge ima

Od kako su iz specijalizovanih policijskih službi isteranu najiskusniji operativci, a dovedeni mladi i neiskusni kadrovi, došlo je do porasta svakog kriminala, što se vidi i na osnovu zaplene narkotika. Ispada da je unutrašnjost Srbije postala središte trgovine narkoticima, a da je Beograd obična narko-periferija, mada je dobro poznato da je Beograd središte i najveći konzument narkotika u Srbiji, da je najveći broj registrovanih narkomana u Beograd, a da su zaplene simbolične. I sve je isto. Kako pre dvanaest-trinaest godina, tako i danas. Zašto je to tako?

 

   A 2.

S’ konja, na magarca

Od osnivanje SBPOK-a (Službe za borbu protiv organizovanog kriminala) jasno je da ni po organizaciji niti po kvalitetu ljudi ova institucija ne može da odgovori na sve izazove koje zahteva savremena borba protiv organizovanog kriminala i da nije ni blizu uspesima koje je ostvarivao nasilno ugašeni UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DILETANTSKA PRIVATIZACIJA: AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU I DOS ODMAH PRODALI SRPSKE CEMENTARE

3. септембра 2013. 1 коментар

 

Tri najveće srpske cementare, Beočin, Popovac i Kosjerić, prodate su još 2002. godine, na samom početku ekonomskog sunovrata i uvođenje divljačke privatizacije. U vreme kad su ondašnje vlasti DOS-a prodavale ovo privredno blago, ove cementare su zapošljavale 5.171 radnika. Danas ih ima samo još 1.049. Tako je slika privatizacije na srpski način dobila oblik najstrašnije inkvizicije: radnici tumaraju ulicama gladni i bez posla a strane gazde zavode robovlasničke metode eksploatacije.

 

                      Milan Glamočanin

 

Danas ove tri cementare ostvaruju enormne zarade dok srpsko građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima. Krivci za ovakvo ubijanje države nikada nisu izvedeni pred sud.

Najveće srpske cementare (Beočin, Popovac i Kosjerić) prodate su 2002. godine, kao prva društvena preduzeća, odmah po stupanju novog Zakona o privatizaciji koji je donela nova DOS-ovska vlast.

Beočinska cementara prodata je kompaniji Lafarge iz Francuske za 59.890.000 dolara, uz obavezu investiranja od 27,46 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.040 radnika.

Cementara Popovac je prodat kupcu Holcem LTD, Švajcarska, za 52,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od, čak, 83,9 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.474 radnika.

Cementara u Kosjeriću je prodata kupcu Titan S.A. iz Grčke za 35,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od 26,98 miliona dolara i tada je zapošljavala 657 radnika. Sve tri cementare pre privatizacije imale su 5.171 zaposlenog, a danas imaju samo 1.049 zaposlenih, što je manje za 4.122 radnika.

Automatizacija i drugi vidovi modernizacije poslovnih procesa, a i primena novih socijalnih programa, koji su prekinuli lanac zapošljavanja iz socijalnih razloga, uticali su da ogroman broj do tada zaposlenih ode na Zavod za zapošljavanje ili u penziju, tako da su ova tri grada dobila armiju ljudi bez posla i time dala ozbiljan doprinos stopi nezaposlenosti u Republici Srbiji.

Tamo gde su nekada na hiljade ljudi živeli od proizvodnje i prodaje cementa, zavladala je najcrnja ekonomska beda. Samo je novim vlasnicima svanulo. Nigde nisu tako jeftino prošli i tako dobro zaradili kao u Srbiji. Činjenice govore za sebe…

Ukupna kupoprodajna cena plaćena za ove tri cementare je 147,89 miliona američkih dolara, uz obavezu investiranja još 138,34 miliona američkih dolara.

Ugovori o prodaji zaključeni su 30. januara 2002. godine za Cementaru Popovac, a sledećeg dana za druge dve cementare.

Sve tri cementare imaju u protekle četiri godine ujednačene ukupne prihode, ali je neto dobit bila najveća u 2010. godini, kada je kod Beočina iznosila 31,90 odsto ukupnog prihoda, kod Popovca 23,96 odsto i kod Kosjerića čak 44,15 odsto.

Te stope neto dobiti nisu se mogle ostvariti da na tržištu postoji konkurencija – svaka današnja cementara pokriva po jedan deo teritorije Republike i kao takva može se ponašati kao jedini učesnik na tom delu tržišta.

Naše grosističke organizacije i uvoznici nemaju finansijskih sredstava da ovim monopolistima konkurišu uvozom iz okolnih zemalja, pa građevinska privreda, posebno putarska preduzeća, moraju da plaćaju koliko proizvođač traži, i to, po pravilu, avansno. Dok naše građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima ova tri proizvođača ostvaruju enormne zarade.

Smanjenje broja zaposlenih posledica je i loših kupoprodajnih ugovora koje je Agencija za privatizaciju zaključila sa ovim inostranim kupcima, jer je ugovorima bilo predviđeno samo da se zaposlenima koji se proglase kao višak isplati otpremnina, a ne i Zavodu za tržište rada posebna nadoknada.

Bar da je postojala klauzula da ko naplati dobru otpremninu mora svoj radni status da rešava u privatnom biznisu, ili samozapošljavanju, a ne da kupuje putnička vozila i belu tehniku, pa problem zapošljavanja traži da reši država.

Jasno je da su sa 21,7 milijardi dinara neto dobiti ostvarene samo u protekle četiri godine kupci ove tri cementare povratili uloženo u kupoprodajnu cenu i obavezno investiranje od 286,23 miliona američkih dolara.

Poseban promašaj je učinila Agencija za privatizaciju što je sve tri cementare izložila prodaji inostranim firmama. To nije slučaj samo sa cementarama, brojni su i drugi primeri. Ali, u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost, pa ni političari i ekonomisti koji su smislili ovakvu privatizaciju, pa makar i samo odgovornost svojih strukovnih udruženja.

Ako se ima u vidu da je od prodaje svih dve hiljade i više društvenih preduzeća Agencija za privatizaciju u ime države Srbije naplatila 3,5 milijardi evra, a u međuvremenu samo državu Srbiju, preko javnog duga zadužila za više od 19 milijardi evra (koliko je u rebalansu budžeta za 2013. projeciran javni dug do kraja godine), ne računajući u to dug građana i privrede, jasno je kakva je bila naša vlast u poslednjih 12 godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJNI LICENCIRANI “LEŠINARI”: POZOVI STEČAJNOG UPRAVNIKA RADI LIKVIDACIJE – (deo prvi)

20. августа 2013. 2 коментара

 

Stečaj preduzeća u Srbiji uglavnom znači organizovanu pljačku. Od stečaja jedinu korist imaju stečajni upravnici i stečajne sudije koji osim plata i naknada od pljačkaša dobijaju još i visoke novčane nagrade. Na ovom principu dokusurena su preduzeća Valjevska pivara, JKP Pijace Niš, Ugostiteljsko preduzeće Tri grozda iz Beograda, tekstilna industrija Beko…

 

          Igor Milanović

 

Preduzeća koja su u stečajnom postupku, nekadašnji ponos srpske privrede, prvo su temeljno opljačkana, a zatim gurnuta u ponor bankrota. Njihovi radnici ponekad godinama ne primaju plate, ne uplaćuju im se nikakvi doprinosi, mnogi poverioci su takođe otišli u stečaj jer nisu mogli da naplate svoja potraživanja od kojih im je zavisila likvidnost… Opšta propast, može se reći, ali zvuči gotovo neverovatno da i u takvoj situaciji postoje ljudi koji izvlače materijalnu korist za sebe.

Kada se radi o preduzećima koja imaju izuzetno atraktivne nekretnine, primenjuje se posebna procedura njihove likvidacije. Po pravilu, kada se raspiše konkurs za javno nadmetanje za kupovinu njihove imovine, niko se ne pojavi.

Ako se neko slučajno (ne znajući za nepisana pravila igre) i prijavi, onda se konkurs poništava iz nekog benignog razloga. Posle nekoliko meseci konkurs se ponavlja, pa opet poništava ako se neko prijavio. Konačno, taj koji misli da u ovoj zemlji može nešto i pošteno da se kupi, odustaje od daljeg nadmetanja kako bi bar oslobodio sredstva koja je položio kao depozit za učešće na konkursu.

Pošto dva puta ne uspe javno nadmetanje, stečajni upravnici su u mogućnosti da imovinu prodaju direktnom pogodbom. Tada u igru ulaze povlašćeni tajkuni. Sve je po zakonu, samo para nema.

Prodaja imovine znači da kupac ne preuzima kompletno preduzeće, sa sve njegovim dugovima i obavezama. Novac prikupljen ovakvom prodajom u većini slučajeva ne pokriva ni mali deo dugovanja stečajnog poverioca, pa radnici ostaju uskraćeni za neisplaćene lične dohotke.

Osim tajkuna koji na ovaj način dolaze povoljno do skupe imovine, na stečajevima odlično zarađuju i pojedini stečajni upravnici i sudije privrednih sudova koje sa njima čine dobro uigrane tandeme. Bez obzira na potraživanja koja imaju stečajni poverioci, stečajni upravnici imaju prioritet u naplati svojih i honorara svojih saradnika.

Jedan od onih koji su se dobro snašli u umrtvljavanju srpske privrede je i vršilac dužnosti direktora Valjevske pivare Zoran Božić, koji je i stečajni upravnik u 10 preduzeća, za šta takođe prima novčanu nadoknadu.

Postupak stečaja u Valjevskoj pivari obustavljen je 22. marta 2011. godine, a dotadašnji stečajni upravnik Božić, na osnovu odluke poverilaca, određen je za vršioca dužnosti direktora do izbora organa upravljanja.

Božić je za sprovođenje stečaja dobio novčanu nagradu od 5,5 miliona dinara u neto iznosu, a sve vreme v. d. direktorovanja prima platu. On je ovlašćen za praćenje realizacije "Plana reorganizacije Valjevske pivare", koji je sam sačinio, što je bio osnov da Privredni sud obustavi stečaj. Tako je Božić sebe nametnuo kao kontrolora samog sebe?!

Nejasno je kako je Božić po okončanju stečaja, bez odluke novog vlasnika te firme, države Srbije, upisan u nadležni registar, 12. maja 2011. godine, za v. d. direktora. Agencija za privredne registre je u dva navrata, 4. jula i 11. septembra 2012, odbila da upiše promene podataka o preduzeću koje je podneo Božić.

Uprkos odbijanju APR-a da registruje promene, Božić ostaje direktor Valjevske pivare, a u međuvremenu mu je predsednik Skupštine akcionara Danijel Nikolić omogućio da kao zastupnik pivare bude upisan i u APR.

Apsolutni rekorder po broju stečajnih postupaka koje je vodio istovremeno je Ljubomir Kostić iz Niša, koji je u jednom trenutku bio stečajni upravnik u čak 30 preduzeća, gde je uredno primao naknadu, a pri tome je bio i direktor Javnog komunalnog preduzeća Pijace iz Niša.

Nasuprot ovakvim "sistemskim" stečajnim upravnicima (nazvanim tako, jer su deo odlično uhodanog sistema pljačke) većina ih je poštena i – gladna. Stečajni upravnici u Srbiji, naime, nemaju platu, već naknadu za svoj rad mogu da naplate jedino iz sredstava preduzeća koje vode, ako isto uopšte ima neku imovinu. Uprkos tome, oni kao preduzetnici imaju fiksne mesečne troškove na osnovu potraživanja države, tako da su mnogi od njih postali socijalni slučajevi.

Jedan od stečajnih upravnika koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju je Dragan Perković iz Beograda, koji čini uigrani dvojac sa sudijom Upravnog suda u Beogradu Milevom Misailović.

U stečajnom postupku preduzeća Tri grozda A.D. Perković je u periodu od 1. januara 2013. do 31. maja 2013. ostvario prihod od 750.000 dinara, na advokate potrošio 480.000 dinara, a za sudske troškove uplatio 2.238.255 dinara, tako da su ukupni troškovi njegovog rada u tom periodu iznosili 3.468.255 dinara.

Istovremeno je Perković za Tri grozda ostvario prihod od samo 3.244.588,30 dinara, pa se postavlja logično pitanje čemu služe stečajni upravnici kada zaduženo preduzeće još više zadužuju.

Služe, očigledno, za to da se do kraja, detaljno očerupa preduzeće koje je već ranije opljačkano. Da bi Perković to mogao da ostvari, sudija Misailović izmišlja čak i članove zakona koji ne postoje, bar ne u obliku u kome ih ona citira i primenjuje. Primera radi, ona 4. januara 2013. donosi rešenje kojim razrešava postojeći Odbor poverilaca, koji je smetao stečajnom upravniku, i imenuje novi pozivajući se na član 38. stav 1. Zakona o stečaju.

U pomenutom članu, međutim, nigde ne stoji da sud može da smenjuje izabrani Odbor poverilaca i postavlja novi, već da je to isključivo pravo Skupštine poverilaca, pa tako Privredni apelacioni sud u Beogradu u veću sastavljenom od Miroslava Nikolića, Tatjane Matković Stefanović i Nebojše Markovića rešenjem od 21. februara 2013. ne samo da ukida Misailovićkino rešenje, već joj drži i pravo predavanje o primeni pravnih propisa.

U međuvremenu je Perković raskinuo sve ugovore o zakupu, time lišivši Tri grozda neophodnih prihoda i sada čeka da vreme odradi svoje i firma ode u bankrot, da bi onda mogao da rasproda njene lokale kojih još uvek ima oko trideset i to u centru Beograda.

Željko Pešut je još jedna zvezda stečajnih upravnika koji rade na štetu preduzeća koje vode. On je 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda prodao zgradu fabrike Beko kod Kalemegdana, iako je bila predmet imovinskog spora, obavezavši kompaniju koju je vodio kao stečajni upravnik da kupcu do 31. decembra 2007. godine omogući ulaz u posed.

Pošto to ni danas nije moguće Beko po ugovoru Lambdi plaća 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to u međuvremenu iznosi preko 60 miliona evra, daleko više nego što vredi ceo preostali Beko koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio još 2009. godine, ali je uprkos tome ostao u stečaju.

Ovakvo postupanje stečajnih upravnika je omogućeno potpunom blokadom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika koju vode ljudi koji nemaju licencu, pa samim tim ni ne znaju šta je pravi posao stečajnog upravnika.

Od 1. marta 2013. članovi disciplinskog veća Agencije su Dušan Vuković, diplomirani pravnik, Aleksandar Voštić, diplomirani pravnik, u odsutnosti Dušana Vukovića, vrši dužnost predsednika disciplinskog veća, Mirjana Glojer, diplomirani ekonomista, Jovica Todić, diplomirani pravnik i Dragan Pešić, dipl. ing. tekstilne tehnologije, jedini među njima licencirani stečajni upravnik.

Osim toga, Centar za stečajeve Agencije za privatizaciju potpuno je van svake kontrole Agencije za licenciranje, jer stečajni upravnici privatizovanih ili za privatizaciju spremljenih preduzeća račune polažu Agenciji za privatizaciju, glavnom krivcu zašto su ova privredna društva uopšte u stečaju.

Po podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u ovom trenutku u Srbiji je 2299 preduzeća u postupku stečaja.

 

     A 1.

Stečajni postupak u rukama organizovane grupe

Kada su u pitanju posebno atraktivne delatnosti kojima se bavi neko preduzeće, onda mafija direktno postavlja svoje stečajne upravnike.

Euroluxpetrol (ELP) je jedinstven slučaj u svetu da bankrotira lanac benzinskih pumpi. Odlazak u stečaj je, međutim, za vlasnike posebno atraktivan posao, jer na taj način sebe oslobađaju dugova, a prihodi im ostaju.

Prvobitno preduzeće ELP je prvo uzelo desetine miliona evra kredita od poslovnih banaka, zauzvrat kao zalog položivši svoje benzinske pumpe koje je iznajmilo svom nezvaničnom nasledniku, jednom iz lanca od preko 16 preduzeća koja nose naziv Euroluxpetrol. Kada banka pokuša da naplati svoja potraživanja, shvata da ne može da istera zakupca koji plaća simboličnu kiriju.

Taj zakupac, zatim, uzima nove višemilionske kredite kao zalog polažući svoj ugovor o zakupu koji u međuvremenu prepušta novoj ELP firmi-naslednici, a sam odlazi u stečaj bez ikakve imovine – i tako u krug.

Vlasnik prvog Euroluxpetrola, danas u stečaju, je Europen Group, takođe u stečaju, čiji je jedini vlasnik Branivoje Lazović. Vlasnik Euroluxpetrola broj 16 je Master Time d.o.o. iz Beograda iza koga se nalazi Radich Enterprise Ltd sa Kipra.

Stečajni postupak u slučaju beogradskog ELP-a vodi Branko Jugović iz Jagodine (?!) koji je na tu funkciju dospeo po želji organizovane grupe koja stoji iza stečajnog dužnika.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: PRODAJA DOMAĆEG AVIOPREVOZNIKA, DOBAR POSAO ILI GUBITAK?

16. августа 2013. 1 коментар

 

Srpski vlastodršci na čelu sa Aleksandrom Vučićem zvanično su prodali nacionalnog avioprevoznika JAT za 100 miliona evra. Isto toliko, dakle 100 miliona evra Srbija će da uloži u kompaniju Air Serbia, u kojoj će aviokompanija iz Dubaija, Etihad imati 49 odsto vlasništva. Tako su šeici dobili JAT džabe. Treba podsetiti da je Šeik iz Emirata El Zajed poklonio Vučiću, kad su prvi put zanoćili u Jajincima, poklonio tri blindirana džipa, najsavremeniju pušku i naskupocenija pakovanja kondoma.

 

                Milan Glamočanin

 

Sada mu je Vučić za uzvrat poklonio ceo JAT.Šampanjac, fanfare i veliko slavlje pratilo je potpisivanje ugovora kojim se jedini domaći avioprevoznik na milost, ali više nemilost predaje stranom vlasniku. Analiza dosadašnjeg poslovanja i intervencija države pokazuje da je ovakav epilog bio odavno planiran, mada se nije tačno znalo ko će biti srećni dobitnik. Konačnim računom, Srbija će za prelazak JAT-a u vlasništvo Etihada platiti najmanje 270 miliona evra.

Odmah po preuzimanju vlasti u Srbiji, pre oko godinu dana, Srpska napredna stranka je pompezno najavila ekonomsku saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Do danas je, između ostalog, aviokompanija iz Dubaija, Etihad, preuzela 49 odsto vlasništva nacionalne aviokompanije Srbije JAT-a, koja menja ime u Air Serbia.

U zanosu zbog, navodno, odlično obavljenog posla malo ko se ozbiljno zamislio nad pitanjem šta, kome i za koliko para naša država prodaje.

U suštini, ništa nije zarađeno na ovoj "prodaji", a ništa nije ni ušteđeno. Po ugovoru Etihad u zajedničko preduzeće treba da uloži 100 miliona evra, a isto toliko će uložiti i Srbija, mada je ranije bilo reči o investicijama od po 40 miliona evra uz opcionalnu doplatu još 60 miliona za većinski paket akcija.

JAT je poslednjih godina pravio godišnji gubitak od 30 miliona evra koji je pokrivala država. Ovaj minus od 30 miliona uz pomoć sada planirane investicije od 100 miliona evra država je lako mogla da preokrene u dobitak, samo da je htela, i da na taj način državnu aviokompaniju učini atraktivnijom za potencijalnog stranog kupca.

Oko 300 zaposlenih u JAT-u (piloti, horde direktora i menadžera) imaju prosek neto plate po oko 3.000 evra mesečno, odnosno oko 4.333 evra mesečno bruto (sa doprinosima). Oni, dakle, mesečno JAT i državu Srbiju koštaju 1.299.900 evra, a godišnje 15.598.800 evra, odnosno: to je polovina godišnjeg minusa koji je JAT pravio u svom poslovanju.

Ako su piloti i poneki direktor, odnosno menadžer i bili neophodni za poslovanje JAT-a, preko 700 radnika je bilo i ostalo tehnološki višak. Umesto da se pristupi njihovom odstranjivanju iz kompanije preko socijalnog programa i to pre prodaje Etihadu, država je nastavila da ih dotira sa ukupno oko 12.250.000 evra godišnje, a što je više od trećine godišnjeg gubitka ove kompanije.

Najstrašnije je bilo bahato ponašanje prethodnog rukovodstva, koje se ponašalo kao pijani baron, razbacujući na sve strane pare siromašnog srpskog naroda. Pod stavkom "ostali poslovni troškovi" (AOP212) u finansijskom izveštaju za 2012. godinu, navodi se trošak od čak 7.933.993.000 dinara ili oko 69,59 miliona evra, odnosno više nego duplo koliko je iznosio prosečni godišnji gubitak kompanije!?

Bilo je, dakle, dovoljno srezati prekomerno nenamensko trošenje para, drugačije organizovati rad i otpustiti višak zaposlenih, investirati stotinak miliona evra (koliko će država ionako da uloži) i pokrenuti JAT sa mrtve tačke.

Moglo je i da se u jednog vrhunskog menadžera uloži koliko i u nekog stranog fudbalera koji igraju za domaće timove, pa da se finansijska situacija preokrene. Problem je, jedino, što prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić onda svom emiratskom prijatelju na putu do spavaće sobe ne bi imao šta da obeća i pokloni.

Da se radi o poslu koji će Srbiju skupo da košta jasno je svakom ko se iole razume u poslovanje avio-kompanija.

Air Berlin je po veličini druga nemačka putnička avio-kompanija i nalazi se na sedmom mestu u okvirima Evropske unije. Ima 127 letelica uz još 48 naručenih, zapošljava 9.284 radnika i prošle godine je ostvarila poslovni obrt od 4,3 milijarde evra. Radi se, dakle, o neuporedivo većem preduzeću od nekadašnjeg JAT-a, a interesantno je da je daleko veće i od samog Etihada (ukupno 77 letelica), koji je od decembra 2011. godine najveći pojedinačni vlasnik akcija Air Berlina (29,21 odsto).

Više od četvrtine akcija Air Berlina, koje je kupio Etihad 2011. godine, plaćeno je 73 miliona evra.

Bez obzira na pomenute činjenice, Etihad je uspeo da nametne svoje menadžere nemačkoj kompaniji, koji su odmah počeli da najkvalitetnije letačke kadrove prebacuju u arapsko preduzeće. Takođe su preko Air Berlina arapski investitori došli i do dozvola za sletanje na mnoge svetske aerodrome koji su im do juče bili nedostižni. Rezultat su bili štrajkovi zaposlenih i nepoverenje potencijalnih investitora koji su izgubili interesovanje za akcije Air Berlina.

Slično kao što se planira i sa JAT-om, Etihad je menadžmentu Air Berlina "preporučio" da se njihovi avioni gorivom snabdevaju preko kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata, što bi dovelo do toga da se plaćaju niže cene.

JAT-ovi avioni će, zbog toga, smanjiti kupovinu goriva od Naftne industrije Srbije i povećati ukupnu sumu para koje se izdvajaju za uvoz nečega što i u Srbiji postoji. Opadanjem prometa NIS-a dovešće i do pada ukupnog profita ove kompanije u manjinskom vlasništvu Srbije, što će neminovno dovesti i do pada vrednosti njegovih akcija. Sa druge strane, povećanje obima prodaje kompanija u vlasništvu emira iz Ujedinjenih arapskih emirata (UAE) dovešće do povećanja njihovih prihoda i berzanske vrednosti.

Tako vlada Srbije JAT "prodaje" za 100 miliona evra, a tu cenu odmah poništava sopstvenom investicijom od 100 miliona evra, pa tako emirima u suštini poklanja domaćeg avioprevoznika, usput urušavajući ne samo njegovu, već i vrednost nekih drugih domaćih kompanija. Uz to, Srbija je dužna i da pokrije sve dosadašnje nepokrivene gubitke JAT-a, koji se procenjuju na 170 do 195 miliona evra.

Biće otpušteno najmanje 500 radnika, dok neki izvori govore i o cifri od preko 700 zaposlenih. Ko će snositi troškove socijalnog programa za otpuštene, još nije do kraja poznato.

Novi JAT, odnosno Air Serbia će od manjinskog vlasnika, Etihada, odmah iznajmiti deset aviona tipa Airbus, za šta će ovom preduzeću biti plaćena ista cena koja bi se dobila i zakupom letilica od bilo koje kompanije na svetu. Neki od tih aviona su isti oni koje je Etihad preuzeo od Air Berlina, gde je, takođe, manjinski vlasnik.

Pošto je Etihad ugovorom dobio pravo na postavljanje sopstvenog menadžmenta, može da se očekuje kako će ovakvih poslovnih bisera biti i u budućnosti. Uz to, ozbiljni svetski investitori će, poučeni ranijim iskustvima sa arapskim muljatorima, izbegavati da uđu u zajednički posao sa Etihadom, pogotovo tamo gde ova kompanija ima takozvanu zlatnu akciju koja joj obezbeđuje upravljačka prava. Samim tim će država Srbija ili morati da zadrži svojih 51 odsto akcija, ili će iste prodati u bescenje. Ozbiljna tržišna cena, svakako, neće biti ostvarena.

Teško je naći primer glupljeg posla u celokupnoj svetskoj istoriji!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI SLUŽBENICI U “AKTIVNOSTIMA”: PODELA PLENA U AGENCIJI ZA RESTITUCIJU

 

Jedna od najzahvalnijih ustanova za neometanu pljačku je i Agencija za restituciju, koja na prvi pogleda radi bez nadzora viših institucija, a zapravo zgrće novac za portrebe određenih ljudi iz državnog vrha i nekoliko ličnosti u samoj agenciji. Vera Čelić u Novom Sadu i Strahinja Sekulić u Beogradu, u rukama imaju "zlatnu koku". Ponovo pljačkaju već opljačkano. Meta jeste ista, ali su metode promenjene…

 

          Arpad Nađ

 

Agencija za restituciju kao javna ustanova, slika je i prilika državnog kriminala u Srbiji. Rukovodeći kadar skupljen je na brzinu, na čelu sa Strahinjom Sekulićem, bivšim gradskim pravobraniocem Beograda, čovekom koga je Dragan Đilas, kad mu je trebalo, izvukao iz svog šinjela i tako ga početkom 2012. godine doveo da tamo sprovodi njegovu ličnu volju.

Osim njega, na rad u Agenciju, dovedeni su ljudi bez neophodnih znanja i veština u rukovodećem i organizacionom smislu. Pripravnici su postavljani na mesto savetnika, odmah posle položenog državnog ispita, bez ijedne godine radnog staža i bez iskustva, posebno u imovinsko-pravnim poslovima.

Ovo je posebno karakteristično za Područnu jedinicu agencije u Novom Sadu, gde se Strahinja Sekulić zajedno sa svojim potrčkom, Brankom Lakićem, posebno isticao na primanju novih pripravnica koje su Lakiću za posao dale danak jedne noći u postelji, pa posle toga postajale sve do i jedne „savetnice".

Stanje u Agenciji za restituciju je katastrofalno. Strahinja Sekulić i njegov šef kabineta Branko Lakić (pripravnik Sekulića u pravobranilaštvu, kome je prvo radno mesto bilo šef kabineta, čemu je pridodao i mesto direktora Sektora za koordinaciju i nadzor), ponašaju se kao da je Agencija njihova privatna firma, i funkcionišu bez kontrole i nadzora od strane neposredne više instance! Izmenjena je celokupna organizaciona struktura Agencije u odnosu na usvojeni Plan rada sa početka 2012. godine, tako što su izmišljena radna mesta za pedagoge, profesore književnosti, filologe i diplomirane filozofe, fizioterapeute, pa čak i frizere!

Rukovodstvo Agencije nema odgovore zbog čega više od polovine predmeta u kojima je izvršena komasacija na poljoprivrednom zemljištu stoji u ormanima i nije podobno za rešavanje, Agencija nije preduzela nijednu pravnu i faktičku radnju da bi navedene predmete i pokušala da rešava, a zakonski rokovi su veoma striktni i jasno definisani.

Evidentno je nepostojanje profesionalne atmosfere u radu Agencije, rukovodstvo ne neguje pravno usavršavanje među zaposlenima, kao ni pravne konsultacije i pravnu edukaciju, ali zato svakodnevno forsira najniže porive koje podstiče među zaposlenima, što se ogleda u tračevima, intrigama i spletkama najnižeg nivoa

Kao i drugde u srpskim državnim institucijama, tako i u Agenciji za restituciju, da bi se predmeti završili u korist posebno interesantnih, dobrostojećih, značajnih i zanimljivih stranaka, razrađen je sistem kojim stranke plaćaju i daju mito Strahinji Sekuliću i njegovim saradnicima, kako bi im ovi „ispravili istorijsku nepravdu"! Ovaj sistem posebno je razvijen u Novom Sadu, a funcioniše na sledeći način…

Direktorka Agencije u Novom Sadu je Vera Čelić, a njena glavna saradnica za prijem novčanih sredstava je kontroverzna savetnica Marijana Radoš na koju upućuju stranke da plate „predujam troškova postupka"! Ova novčana sredstva se plaćaju najčešće u kafeu obližnjeg hotela „Master", u efektivi ili u nekom od elitnijih restorana Novog Sada, gde ih Radoš „vodi" na ručak!

Po uplati, Marijana Radoš obaveštava Veru Čelić da je predmet spreman za rad, a Vera Čelić najčešće ove predmete dodeljuje savetniku od poverenja Bojanu Nikoliću koji „savesno i brižljivo" ispituje sve činjenice, proverava i utvrđuje dokaze koji se nalaze u spisima predmeta i posle održane rasprave donosi predlog rešenja o vraćanju imovine koje u Beogradu treba da potpiše Strahinja Sekulić, direktor, uz prethodni paraf i blagoslov Branka Lakića ili njegove pomoćnice Radmile Nikšić, doktorese za mutne poslove.

Novčana sredstva Marijana Radoš predaje Veri Čelić, koja sva sredstva predaje osobi od poverenja-posredniku Stefanu Samardžiću, trećerazrednom asistentu na novosadskom državnom Pravnom fakultetu, i to, da ironija bude veća, asistentu na krivično-pravnoj grupi predmeta. Samardžić je u ovim rabotama stekao poverenje radeći u timu Nikole Tanurdžića, „simbola" novosadske denacionalizacije i veoma lako potkupljivog igrača kome novca nikad nije dosta.

Ovi transferi odigravaju se u neupadljivoj i neuglednoj kafani „Rujne zore" koja se nalazi na novosadskoj Ribljoj pijaci i to u ranim popodnevnim satima, kad se Samardžić vraća sa fakulteta kući, jer stanuje u neposrednoj blizini pijace.

Ova novčana sredstva Samardžić nosi Sekuliću u Beograd, i to celokupan iznos, gde polovina iznosa ostaje Sekuliću i Lakiću, a sa drugom polovinom Samardžić „nagrađuje" svoje saradnike u podeli plena!

Na kraju, Sekulić potpisuje rešenje i „posao" oko ispravljanja istorijske nepravde se završava na zadovoljstvo svih aktera. „Tarifu" kreira i određuje Branko Lakić, uz saglasnost Strahinje Sekulića, a o tome se informiše Stefan Samardžić da „primenjuje" u predmetima koje prati i o kojima daje usmene naloge Veri Čelić i uputstva o radu na predmetima i primeni „tarife".

Direktorka Agencije za restituciju u Novom Sadu, Vera Čelić, je nepoznata u pravničkim i stručnim krugovima i to ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, nego i u mesnoj zajednici u kojoj stanuje! Ali, za bolje upućene, to je osoba koja je bila bliska bivšem gradonačelniku Novog Sada, Igoru Pavličiću i učestvovala u pljački pivare u Čelarevu, još za vreme čuvenog direktora Mirka Stupara.

Vera Čelić je direktno odgovorna za jad i bedu nekadašnjih radnika čelarevske pivare i ona je sama svim bivšim radnicima podelila otkaze i nanela nenadoknadivu bol, a tako i njihovim porodicama. I to sve zarad kolaboracije sa imenovanim mafijašima koji su je bogato nagradili!

Za svoje „velike zasluge", a potpomognuta i motivisana od strane imenovanih, prelazi u Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine gde je kapitalno punila vlastite džepove i dšepove svojih mentora, da bi konačnu nagradu dobila marta 2013. godine postajući rukovodilac Agencije za restituciju, Područne jedinice Novi Sad, a da je za materiju restitucije možda čula preko televizije ili uz jutarnju kafu pročitala iz dnevne štampe!

Svojim „savetima" i „konsultacijama", Vera Čelić stiče bezrezervno poverenje ljudi i počinje da manipuliše i upravlja njihovim sudbinama, isto kao što je izmanipulisala i prevarila veliki broj nesrećnih, neukih, a lakovernih radnika čelarevske pivare!

Na ovaj način, a po prethodno utvrđenom dogovoru i saradnji sa Igorom Pavličićem, zaključivala je ugovore o doživotnom izdržavanju na svoje ime i na imena članova svoje porodice, prijatelja i dalje rodbine kako bi sebi i svojim nalogodavcima, iz restitucione mase pribavila imovinsku korist! Toliko lukavo je razradila ovaj način lopovluka da se ugovori ne overavaju na sudu već se sa nesrećnim, starim i neukim strankama sklapaju interni sporazumi sa odložnim dejstvom i na taj način prikriva svoje nečasne radnje!

Ova "metodologija rada" preporučila je i novim poslodavcima u Agenciji za restituciju da pokradu što se još u ovoj osiromašenoj i jadnoj državi ukrasti može!

 

     A 1.

Solisti bez dirigenta

Nad radom Agencije za restituciju ne postoji kontrola i nadzor neposredno višeg organa i zbog toga je sam rad Agencije i unutrašnja pitanja ostavljen na slobodnu ocenu direktoru Agencije, koji isto zloupotrebljava maksimalno! U formalno pravnom smislu jedino postoji kontrola upravnih akata Agencije, u smislu kontrole Ministarstva finansija i privrede, Sektora za imovinske pravne poslove, kao drugostepenog organa, i to samo po izjavljenoj žalbi stranke, ili kontrola u upravnom sporu od strane Upravnog suda povodom tužbe stranke.

 

     A 2.

Boža i klub derikoža

Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl.glasnik RS", broj: 72/2011) donet je u Srbiji kao jedan od poslednjih uslova od kojih je zavisila kandidatura Srbije za članstvo u EU.

Zakon nisu pisali diplomirani pravnici sa višedecenijskim iskustvom u normativno pravnim poslovima, već ekonomisti okupljeni oko tadašnjeg podpredsednika Vlade Srbije zaduženog za evropske integracije Božidara Đelića. Takođe, svoj „doprinos" Zakonu nisu dali iskusni pravnici, već politički pigmeji i poslušnici Demokratske stranke koji pre ovog angažmana nisu imali ni jedan jedini dan radnog staža upisanog u radnu knjižicu.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CILJANO PROPADANJE: RTB BOR NEPOTREBNIM ZADUŽIVANJEM ŽURI KA TOPIONIČARSKOM GROBLJU

3. јула 2013. Коментари су искључени

 

Umesto da investira u nova nalazišta bakra, menadžment RTB Bora pare troši na hotelijerstvo, zoološki vrt i izgradnju preskupe nove topionice za koju nema dovoljno rude. Direktor Blagoje Spaskovski je od svog dolaska na čelo RTB-a preduzeće zadužio za dodatnih milijardu dolara, a izlaz iz ove situacije nalazi tako što plaća samo one dugove koje hoće. Sve mu je to omogućila snažna politička zaleđina.

 

          Milica Grabež

 

Rudarsko – topioničarski basen Bor (RTB) i Institut za rudarstvo i metalurgiju u konsultativnoj saradnji sa OUTOCUMPU-om iz Finske 1987. godine su napravili studiju opravdanosti izgradnje nove topionice u Boru. Tada se zaključilo da bi za godišnju proizvodnju 200.000 tona katodnog bakra, koliki je bio planirani kapacitet topionice, bilo potrebno uvoziti dodatnih 250.000 tona koncentrata, odnosno 50.000 tona katodnog bakra. Kako je od tada vađenje rude bakra u Boru dodatno opalo, izgradnja nove topionice je potpuni poslovni promašaj.

Dr. Mile Bugarin, zamenik direktora Instituta za rudarstvo i metalurgiju, u intervjuu datom Pulsu istoka iznosi podatak kako se poslednjih četvrt veka nisu gradile topionice manjeg prerađivačkog kapaciteta od milion tona godišnje, a poslovodstvo RTB-a upravo tako nešto planira. "Ni jedna zemlja sa tržišnom ekonomijom danas u svetu nema topionicu kakvu Bor gradi od 80.000 tona godišnje katodnog bakra," ističe dr. Bugarin i nastavlja: "U svetu danas ima oko 120 topionica različitih tehnologija (uglavnom je oko 60 odsto osavremenjeno sa novim tehnologijama), gde se koncentrat topi u lebdećem stanju ili u rastopu ili sa starim-klasičnim tehnologijama u plamenim i šahtnim pećima, zatim75 rafinacija, 160 aktivnih rudnika i oko 30 ležista bakra u pripremi i oni će biti otvoreni do 2016 godine. U savremenim topionicama ima slobodnih kapaciteta za preradu koncentrata bakra od oko 30 odsto."

Već ovi podaci ukazuju na neisplativost izgradnje nove topionice, jer ni postojeći kapaciteti u svetu nisu do kraja iskorišćeni, tako da bi topionica mogla da računa jedino na rudu dobijenu u samom RTB-u. Velika potražnja za katodidnim bakrom u svetu je doživela svoj vrhunac i sada je u stagnaciji i padu. Snažan industrijski razvoj velikih tržišta kao što su Indija i Kina završen je, u svetu vlada privredna kriza, tako da će cena bakra vremenom da opada sa današnjih 8.000 dolara po toni.

Uprkos svemu ovome poslovodstvo RTB-a na čelu sa Blagojem Spaskovskim namerava da sprovede projekat izgradnje Nove topionice koja će na kraju da košta skoro pola milijarde dolara, umesto prvobitno planiranih 150 miliona dolara. Uz sve to, RTB je trenutno već u finansijskoj dubiozi od preko 1,5 milijardi dolara (od kojih je preko milijardu dolara duga nastalo pod sadašnjih menadžmentom za poslednje četiri godine), a proizvodnja je iz godine u godinu sve niža.

Dr. Bugarin upozorava: "Da bi RTB Bor proizveo samo 50 odsto potrebnog minimalnog godišnjeg kapaciteta koncentrata za novu topionicu, potrebna su kontinuirana ulaganja od oko 500 miliona USD u rudnčku i flotacijsku infrastrukturu u naredne 3-4 godine kako bi se obezbedio maksimum proizvodnje za narednih deset godina oko 45.000 tona katodnog bakra, što je tek oko 50 odsto minimalnog kapaciteta za novu topionicu.

Ukoliko bi se duplirale investicije i istovremeno krenule sa prethodnim investicijama u šestoj godini moglo bi se doći do kapaciteta od oko 80.000 tona bakra godišnje iz ležišta RTB-a i taj kontinuitet proizvodnje bi trajao oko devet godina, a da bi se održao treba u šestoj godini započeti nove investicije u novim zahvatima proširenja kopova i pripremnih radova.Te investicije takođe nisu male."

Proizvodnja rude iz Majdanpeka sa presekom za januar 2013. godine je katastrofalna, jer je rudnik u poslednje četiri godine doveden pred zatvaranje. Proizvodnja rude na Severnom Reviru je pred zatvaranjem odakle se trenutno jedino proizvodi ruda sa dna kopa, lošeg kvaliteta iz kojeg je nemoguće dobiti koncentrat za novu topionicu. Na Severnom Reviru mulja ima do kraja 2013. godine i neophodan je novi investicioni ciklus proširenja za koje menadžment nema ni projekte, niti analize tog proširenja.

Proizvodnja iz Južnog Revira za sada ne postoji, radi se na raskrivci sa smanjenim kapacitetom da bi se došlo do rude gde je potrebno ukloniti 8-10 miliona tona raskrivke za 5 miliona tona rude. Nakon toga je potrebno ukloniti 60 miliona tona jalovine da bi se došlo do 40 miliona tona rude, a da bi se ona izvadila mora se izmestiti regionalni put Majdanpek – Beograd, gradski kolektor fekalnih voda i reka Mali Pek koji prolaze kroz ležište, zatim ispumpati 16 miliona kubnih metara otpadne vode iz kopa za koju treba izgraditi fabriku za prečišćavanje vode, kako bi se ista pustila u reku Pek.

Rudnik Veliki Krivelj je za sada najstabilniji u proizvodnji rude, i to oko 8 miliona tona. Problem Velikog Krivelja što kapacitet jalovišta je skoro popunjen i ima rezerve za još oko 18-20 miliona jalovine. S obzirom da se 2,5 miliona tona rude doprema iz Cerova što sa kriveljskom rudom iznosi oko 10,5 miliona tona godišnje.

Ležište „Cerovo 1" je otvoreno 1991. sa kapacitom od 2,5 miliona tona godišnje rude. Ležište je sa učešćem oksidnog bakra do 35 odsto i nije uopšte prikladno flotacijskom tretmanu na način kako se sada i ranije prerađuje ruda bakra. Ležište je obustavilo proizvodnju 2002. godine, jer je proizvodilo gubitke, a otvoreno je kao politički rudnik.

Ponovno aktiviranje Cerova za nekih 12 miliona tona rude je urađeno 2011. od strane Spaskovskog koji se poslužio prevarom kako bi prikrio loše poslovanje nalazišta: ruda iz Cerova se posle mlevenja meša sa onom iz Krivelja, tako da se ne zna koliko rude potiče iz kog nalazišta. Mesečno se zbog ovoga proizvode gubici od 2,5 miliona dolara.

Umesto da investira u istraživanje novih nalazišta, Spaskovski forsira Novu topionicu iz čisto marketinških razloga koji koriste jedino njegovoj stranci, Ujedinjenim regionima Srbije na čijem je čelu Mlađan Dinkić. RTB je zvanično u restruktuiranju, što direktoru omogućuje da plaća samo onome kome hoće da plati – ni prinudna naplata u ovakvim slučajevima nije moguća.

Tako Spaskovski novac može bez ikakvih problema da troši na ono što njemu i URS-u odgovara. U renoviranje hotela „Jezero" uloženo je oko 4 miliona dolara. Sa tim parama mogla su da se sagrade dva nova hotela kao što je „Albo" u Boru. Za „Jezero" se iz TIR-a stalno odvozi mazut za grejanje praznih prostorija. Ovaj hotel mesečno potroši 80.000, a ne prihodije više od 10 hiljada evra. Zoološki vrt, koji je osnovao Spaskovski, po nekim proračunima mesečno troši 7 miliona dinara.

Čim je postao generalni direktor RTB-a iz koga je prethodno otišao uzevši otpremninu, Spaskovski prodaje dva pogona i tako dolazi do neophodne gotovine za finansiranje svojih i prohteva svojih političkih mentora. Kisikana se prodaje veoma jeftino iako je pogon relativno nov, a glavna je dovodna aorta kiseonika za novu fleš peć u Novoj topionici.

Primera radi, za zadati minimalni kapacitet od 400.000 tona koncentrata godišnje potroši se oko 98.000 tona kiseonika ili 73.200.000 metra kubna, što po sadašnjim cenama iznosi oko 7 miliona evra godišnje. Ukoliko se proces koji je zadat kapacitativno ne šaržira u kontinuitetu od oko 60 tona koncentrata na čas, utrošak kiseonika je znatno veći, a samim tim i troškovi se funkcionalno povećavaju.

Kvarcni belorečki peščar je prodat 2009. godine, a neminovan je za šaržu koncentrata kao topitelj. Godišnje potrebe kvarcnog peska kao topitelja koncentrata bakra iznose oko 40.000 tona, što je u novčanoj vrednosti oko 2 miliona evra godišnje.

Rezerve su preko 150 miliona tona, pogon je nov, izgrađena nova separacija, a prodat je za milion evra i 3 miliona evra investicija za šest godina. Interesantno je da je vlasnik iz Bugarske (od pre neki dan novi gazda je Nemac) i da je sve kvalitetne kvarcne sirovine kupio u Srbiji i postao monopolista te sirovine ( kvarc u Rgorini, Donja Bela Reka u Boru, kvarcni pesak u Ubu…).

Blagoje Spaskovski nije nepoznat pravosudnim organima. Godine 2001. bio je hapšen zbog ukupno 17 krivičnih dela koja je počinio u RTB-u Bor. Da bi se spasao dugogodišnje robije, aktivirao je svoje političke veze, na prvom mestu one u G 17 Plus, u koji je dospeo posle članstva u SPS-u i SRS-u. Posle je koketirao sa Demokratskom strankom, ali ona više nije na vlasti, tako da mu trenutno zaštita, osim iz URS-a stiže i od pojedinaca iz SNS-a gde je učlanio svog pomoćnika i kolega u kriminalnim radnjama Milinka Živkovića koji ekspresno postaje regionalni predsednik ove stranke.

Pošto sam može da bira koji će račun biti plaćen, a koji ne, Spaskovski je godinama odbijao da plaća struju, pa je zbog duga EPS-u od preko 100 miliona dolara vlada 2010. morala da odobri poskupljenje struje kako bi sprečila bankrot ovog javnog preduzeća.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

STRUJNA MAFIJA: DVA PUTA MESEČNO VLAST NAJAVLJUJE HAPŠENJE U OVOM SEKTORU, A UČINAK NEVIDLJIV

 

Nižu se dokazi o pljački Elektroprivrede Srbije (EPS), za koju su kriminalci verovali da je uspešno zamaskirana i da za nju niko neće saznati. Naime, EPS je u dužem vremenskom periodu oštećen za milionske iznose, a posebno tokom 2004. i 2005. godine, kada je kupovao struju po ceni višoj od tržišne, dok je posao dogovoren bez tendera, protivno zakonu o javnim nabavkama, a o tome se znalo malo ili nimalo. Nedavno je i prvi potpredsednik vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je uporno insistirao na dokazima o kriminalu u EPS, konačno dobio "crno na belo" o ovom slučaju.

 

                 Piše: Insajder E- 8

 

Dokazi o nezapamćenoj pljački Elektro privrede Srbije (EPS) su u rukama policije. Ima ih sasvim dovoljno za konačan obračun sa takozvanom energetskom mafijom. Među njima treba istaći ugovor sklopljen između JP EPS i tajkunske firme Energy financing team (Switzerland) GMBH (skraćeno EFT) koji je srpskoj javnosti od ranije poznata kao firma koju su dugo godina zajedno uspešno vodili preprodavci struje, Vuk Hamović i Vojin Lazarević.

Njihovim aktivnostima u oblasti energetike detaljno se bavio i Aleksandar Vučić, dok je obavljao funkciju predsednika skupštinskog anketnog odbora.

Iz navedenog ugovora se vidi da je EPS kupovala, dok je EFT prodavala struju. Kupovina je obavljena na način koji se u toj oblasti označava kao "deponovanje" električne energije odnosno kroz isporuku električne energije bez izdavanja računa kupcu. EPS dakle nije dobijao račun, ali jeste plaćao.

Ugovor je kako stoji u propratnim materijalima sklopljen bez objave javnog poziva od strane EPS, tako da drugi ponuđači koji bi možda ponudili bolje uslove nisu mogli da učestvuju.

Ugovor obuhvata: ekskluzivno deponovanje električne energije u sistemu EPS-a, odnosno u reverzibilnoj hidroelektrani Bajina Bašta. Kao što je istaknuto za ovakvo deponovanje električne energije račun nije ispostavljan. Ne ispostavljenje računa je suprotno srpskim zakonima.

Deponovanje struje bilo moguće obezbediti po daleko povoljnijim cenama, da se iz posla izbacila EFT, da je umesto sa njima sporazum sklopljen direktno sa Elektro privredom Republike Srpske, čija struja je bila deponovana.

Osim provizije EPS je trpeo štetu jer je EFT struju preuzimao i prodavao u visokoj tarifi odnosno kada se kilovat čas najviše plaća, dok je struju deponovao u niskoj tarifi kada malo kome treba od ponoći do šest sati ujutro.

U dokumentima se navodi da je na ovaj način omogućeno da jedan trgovac, koji je istovremeno i konkurent EPS-a, na tržištu trgovine električnom energijom dobije eksluzivno pravo korišćenja jedne od komercijalno najisplativijih Hidro Elektrana. Reverzibilna Hidro elektrana Bajina Bašta, ima geografski komercijalno savršenu poziciju, blizu su energetskim sistemima Republike Srpske, Bosanske federacije i Srbije, pa je iz nje lako moguće struju puštati kada zafali onome ko najviše plati.

Ugovor je prvobitno napravljen za period od 15. novembra 2004. godine, do 31. marta 2005. godine, zatim je aneksiran aneksom br. 3373 od 4. aprila 2005. godine, pa je mogućnost deponovanja produžena do 31. decembra 2005. godine.

Ugovor, kao i aneks ugovora potpisao je raniji generalni direktor EPS Vladimir Đorđević, pripreme i parafiranje ugovora, radili su Dragan Vignjević i Đuro Subotić u to vreme zaposleni u EPS.

Mnogo ranije, u vreme kada je bio u Anketnom odboru Narodne skupštine, sadašnji potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić ovaj posao je prokomentarisao na sledeći način:

“…Deponovanje praktično znači pozajmljivanje električne energije. Jedan sistem daje svoju električnu energiju drugom sistemu kada ovaj ima određenih probleme u proizvodnji, a kasnije taj sistem vraća električnu energiju pod određenim uslovima i koeficijentima sistemu od koga je pozajmio.

Deponovanje električne energije je bila praksa pre nekoliko godina u Bugarskoj, Rumuniji, pa i kod nas. Taj oblik saradnje između elektroprivreda dve države bio je prilično jasan, pa čak i uz obostranu korist. Problem u saradnji sa EFT-om je u tome što su oni ništa drugo do trgovci.

Deponovanje se vršilo samo kada njima odgovara i u njihovu korist, a država je trpela štetu. EFT nema svoju proizvodnju, niti ima svoju potrošnju. Tako je EPS praktično postala servis firme EFT.

EFT je struju deponovao u naš sistem leti kada je cena bila 2,4 centa po kilovat satu, a EPS je deponovanu struju vraćao EFT-u zimi kada cena dostiže i do 4 centa po kilovat satu. Šteta je ogromna i meri se milionima dolara. Poseban problem je u tome što smo naše viškove električne energije izvozili istoj firmi, a ona je to što smo joj izvezli deponovala ponovo u našoj elektroprivredi i mi smo joj tu deponovanu energiju kasnije vraćali! Nas u Anketnom odboru zanima da utvrdimo ko je omogućavao da se sa EFT-om potpisuju ugovori koji su dozvoljavali ovako nešto…".

Odgovor na ovo pitanje jeste stigao sporo, ali je ipak stigao. Naime, ugovor br.5522 sklopljen 2005. godine između EPS i EZPADA Češka republika, potpisan je još 03. juna 2004. godine. Po ovom ugovoru je EPS prodavao električnu energiju u nižoj tarifi od 22h do 24h i od ponoći do šest ujutro, po ceni od 17,5 evra za megavat čas (MWh) u junu mesecu 2005. godine. Ova cena ne pokriva ni troškove uglja za termoelektrane, a to je ujedno i najbolji dokaz štetnosti ovog ugovora za EPS!

Osim prodaje struje u nižoj tarifi EPS je ovim ugovorio i prodaju električne energije i u drugim tarifama u različitim vremenskim periodima po različitim cenama: 38,5 MWh; 24,5MHh; 22,8MWh; 22,8MWh; 23,2MWh…

Kada se izračuna prosečna vrednost električne energije po kojoj je EPS prodavao, dobija se cena od 30,59 evra za MWh, dok je kako piše u propratnim papirima u istom periodu EPS u proseku struju plaćao 36,18 evra odnosno 18,3 odsto skuplje. Po osnovu ovog ugovora EPS je prodao 187.200 MWh i na taj način je kompaniji pričinjena šteta od 1.047.939,98 evra.

Ugovor je potpisao raniji generalni direktor EPS Vladimir Đorđević, dok su pripremu i parafiranje radili Dragan Vignjević i Đođo Subotić zaposleni u EPS-u.

Vladimir Đorđević je kasnije otišao iz EPS-a u češku kompaniju ČEZ, ali su Vojin Lazarević i Vlada Šekerevski uspeli da ga vrate u EPS. Lazarević koji i danas ima veliki uticaj na energetiku u regionu, je u vreme Koštuničine vlade bio posebno jak.

Insajder Tabloida koji je dostavio navedenu dokumentaciju tvrdi da naše službe konstantno prate Vojina Lazarevića i Vladimira Đorđevića. Lazarevića između ostalog jer se protiv njega vodi istraga zbog ne plaćanja u više država. Praćenjem Vojina Lazarevića, došlo se do operativnih saznanja da se on sa Đorđevićem sastaje jednom nedeljno ispred Đorđevićeve vile na Senjaku.

Naš izvor kaže da u izveštajima operativaca piše da Đorđević disciplinovano čeka Lazarevića ispred svoje vile, a da se iz njihovog kontakta i ponašanja vidi da je Lazarević gazda Đorđeviću.

“On sačeka gazdu, koji nailazi kolima. Kada se sretnu Lazarević mu daje instrukcije šta dalje da radi, objašnjava naš izvor.

On kaže i da sve indicije govore da Vojin Lazarević čvrsto drži u šakama "za različita dela", dva bivša saradnika iz ČEZ-a Aleksandra Obradovića, koji je sada na čelu EPS i Vladimira Đorđevića koji je ranije bio načelu EPS-a.

Tvrdi i da su "pod kontrolom" Vojina Lazarevića, doktor Marković i Manasijević, te smatra da su svima njima zajednički imenitelj kriminal i korupcija i da zato zaslužuju da budu u Zabeli.

Sliku stanja upotpunio je i Aleksandar Vučić koji je rekao: "…Očigledna i nedvosmislena povezanost, a to mi se čini posle svega što se dogodilo u Anketnom odboru, tih struktura kriminala sa vrhom politike.

Da li ćemo mi to sada uspeti da dokažemo ili ne, očigledno ne, ali želim da kažem da se nije tresla gora a rodio se miš, kako političari iz vrha režima vole to da kažu, zato što je cela Srbija videla šta se događalo, šta se zbivalo i kako su građani potkradani…". Sada su, izgleda, Vučiću dostavljeni dokazi koji su mu ranije nedostajali…

     A 1.

Obradović "visi"

VD direktor Elektro privrede Srbije (EPS), Aleksandra Obradović, doveo je u pitanje svoj opstanak na čelu ove kompanije!

Obradović bukvalno visi, šanse za ostanka na mestu VD direktora EPS su mu sve manje. Razlog tome je činjenica da ne poštuje sugestije i naređenja od partijskog čelnika Aleksandra Vučića i ministarke energetike Zorane Mihajlović, tvrdi sagovornik Tabloida i kaže da je Obradovićev tim sakupljen sa konca i konopca. Čine ga potpuno nekompetentni, drski i sumnjivo obrazovani kadrovi. Navodi da Obradovićevi ljudi pokušavaju da brzo uzmu lovu na konsultantskim uslugama za reorganizaciju EPS-a i razne druge izmišljene projekte.

-Iznosi koje očekuju da EPS za njihove budalaštine plati su frapantno visoki. Oni očekuju 5,5 milijardi dinara. Oteti na taj način od EPS-a znači oteti od građana Srbije.

Ako Vučić u svojoj proklamovanoj borbi protiv kriminala i korupcije u napaćenoj Srbiji nešto ne preduzme i ne pohapsi ove bandite i hohštaplere koji se kriju iza njegovog imena, onda će to morati sami da urade radnici EPS-a. Mi radnici EPS više ne možemo da slušamo šta ova dovedena banda radi, ljutito je rekao naš sagovornik.

 

     Novi “energetski mešetari” i ćutanje antikorupcijskog tima

 

Najveseliji primer je nova zvezda na energetskom nebu korupcije i nameštanja poslova u EPS, kompanija Pro-inter iz Beograda. Vlasnik ove firme Slobodan Kvrgić partijski je kadar potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. Kvrgićeva omiljena rečenica je: Poslao me je Vučić!

On u susretima sa ljudima iz energetike stalno ističe da ga je potpredsednik Aleksandar Vučić navodno poslao da uredi stanje dobavljača u EPS-u, i to svim mogućim sredstvima, uz svesrdnu pomoć, sada već trenutno najvećih "energetičara" Aleksandra Jokića i Zorana Rajovića iz centrale Elektrodistribucije Beograda. Zvuči neverovatno, ali Kvrgić učestvuje u kolegijumima EPS-a i EDB-a. Saziva sastanke sa dobavljačima u prostorijama EPS-a. Organizuje, preti, ucenjuje i ponaša se kao pravi politički komesar.

U celom EPS-u opšte je poznato da se Jokić i Kvrgić svakodnevno predstavljaju kao ljudi od najvećeg poverenja Aleksandra Vučića, ali nije tako dobro poznato da su njih dvojica direktni zastupnici lobiranja za interese članica Rudnap Grupe i samog Vojina Lazarevića.

Preko firme Pro Inter, Slobodan Kvrgić preuzima sve važne poslove i nabavke za tri najveće distribucije EDB, ED Centar -Kragujevac i ED Vojvodinu. Dobro je poznato da se u tim distribucijama okreće dve trećine novca Elektroprivrede. Osim toga, sam Kvrgić je kupio nedavno još tri firme.

Energo soft A.D. iz Novog Sada je dobio na poklon, sa obavezom da Vojinu Lazareviću obezbedi pobedu na tenderu za električna brojila u vrednosti od 6,2 miliona evra! Kvrgić je svoj deo posla odradio i Vojin Lazarević, odnosno njegova firma Meter and Control iz sastava Rudnap grupe je sa cenom od 79 evra po komadu pobedila na tom fingiranom tenderu. Proizvodna cena ovog brojila je manja od trideset evra. Francuski Sagem je na zadnjem većem tenderu EPS-a isporučio brojila po ceni od 49 dolara za komad.

Ukupna vrednost preostalog posla zamene brojila koje EPS mora kod građana da promeni, je između 500 i 700 miliona evra, ali će cifra koju će građani platiti biti daleko veća, jer će u cenu biti uračunata ulaganja u kadrove i troškovi lobiranja Vojina Lazarevića. Kvrgić je učestvovao u finansiranju izborne kampanje.

Davao je novac bratu potpredsednika vlade Andreju Vučiću , posrednik je bio Aleksandar Jokić. Kvrgić im je dao silan novac, dao ga je ljudima unapred…Dobar deo EPS-a se buni zbog načina na koji se danas rade poslovi preko Kvrgića i to bi trebalo da kulminira ovih dana. Spominju imena ljudi koji će se pobuniti i ponuditi svoje ostavke ukoliko se tako nastavi…

Nisu brojila jedina nabavka EPS-a koja građane košta tri puta više od tržišne cene. Ranije pomenuta firma Pro-inter, pokušala je da organizuje štampanje računa. Posao je oduzet ETF-u koji je to radio godinama unazad. Pro-inter je bio toliko uspešan da su računi kasnili petnaest dana, a do građana su stigli sa greškom.

Sa pravom se postavlja pitanje, zašto Aleksandar Vučić sada kada je na vrhuncu moći ne pokrene ponovo rad Anketnog odbora i ne završi ono što je Anketni odbor po zakonu morao da uradi. Zvuči neverovatno da se Vučić odriče najboljeg i najtransparentnije metoda za borbu protiv korupcije. Umesto da se putem Skupštinskog Anketnog odbora, odnosno preko najvišeg zakonodavnog organa obračuna sa kriminalcima iz EPS-a, EMS-a, on je borbu protiv korupcije prepustio maloj skupini oko Zorane Mihajlović.

Oni sebe nazivaju antikorupcijskim timom. To je tim koji niko više ne zarezuje ni za pet para. Dokaz koliko antikorupcijski tim ministarstva niko ne shvata ozbiljno je i skorašnje ponašanje direktora Elektrovojvodine, Kruževića i rukovodstva Srbijagasa, koji ovoj veseloj družini (antikorupcijski tim Zorane Mihajlović) nisu dozvolili ni da uđe u prostorije ovih firmi. O ovim činjenicama "hrabri" Vučić i Zorana Mihajlović ne smeju ni da zucnu. Njihovo ćutanje je i dokaz da ih je energetska mafija potpuno okružila, i korumpirala!

Nikada u istoriji Srbije ministar energetike nije toliko ponižen da ne može da postavi ni svoje ljude ni afirmiše svoje ideje u javnom preduzeću nad kojim ministarstvo ima ingerencije. Potpredsednik Vlade Vučić, koji je sebe ranije predstavljao kao hrabrog čoveka, pretvorio se u uplašenog vrapca u prašini koji strepi od topota krupnih energetskih lipicanera. Nema Vučić hrabrosti da ponovi šta je ranije pričao na Anketnim odboru u vezi deponovanja elekricne energije (pogledati gore), a narod neka sudi da li je u pitanju prevarant, kukavica, ili borac protiv kriminala poput Eliota Nesa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: