Архива

Posts Tagged ‘ge’

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert“, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna“, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima“ u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima“ se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTPUNE ODGOVORE O POLITIČKOJ KORUPCIJI NEĆEMO DOBITI, ZATO ŠTO SU SE ČELNICI PARTIJA VEĆ NAMIRILI

4. новембра 2013. Коментари су искључени

 

Naprednjaci su, istine radi to treba reći, sto puta manje opljačkali od svojih prethodnika. Ali su i zaštitili sve pljačke Tadićeve mafije, teške preko 70 milijardi evra. I ne nameravaju da ih vrate u budžet Srbije. Možda ova priča može da odgovori na pitanje zašto se naprednjaci tako ponašaju prema žutoj mafiji. Po onoj narodnoj, da vrana vrani oči ne vadi.

 

          major Goran Mitrović

 

Kad je Vojislav Šešelj u februaru 2003. godine dobrovoljno otišao u Hag, da se preda Međunarodnom tribunalu za ratne zločine počinjene u bivšoj SFRJ, njegovi “siročići“ ostali su na vetrometini. Kum Tomo je preuzeo rukovođenjem stranke, ali ovaj smutljivac se teško snalazio, kada su poslovi u pitanju. Jednostavno, on nije bio čovek kome je iko verovao.

Uglavnom je Nikolć poslovao sa sportskom mafijom. Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan uzeo je pod svoje Tomine sinove sokolove, i lepo ih okućio.

Oni koji poznaju gospodina Nikolića, znaju da se često žalio da mu je supruga Dragica nezajažljiva, i da može da potroši američki budžet. Njoj nikad para. A poslanička plata Tomina jeste bila velika, ali se brzo troši, jer je i Toma imao drugu ljubav.

Istina je, Šešelj je svakodnevno, do ludila, terorisao kuma Tomu i sve ostale oko njega. Tražio je novac, da mu štampaju knjige, izdržavaju decu, da ga posećuju u Hagu. Radikali su imali najveći broj poslanika u parlamentu, i lepo je stranka prihodovala. Čovek za biznis je, ipak, bio Aleksandar Vučić. On je umeo da napravi pare.

Kada je na vlast došao Vojislav Koštunica, Vučić se nije odvajao od tela njegovog šefa kabineta, zloglasnog Aleksandra Nikitovića. Koštuničina Vlada morala je da pravi tajne fondove za finansiranje radikala. I to velike svote.

Sve je bilo pojednostavljeno. Kada bi Koštuničina vlada predložila neki zakon, radikali bi u parlamenti, podneli preko 500 amandmana. Za govornicom bi se izlajali, napadali vladu, udarali rukom o poslaničke klupe, izuvali bi se, polivali vodom. A onda, kada bi preterali, Vučić je ustajao i viknuo bi da oni više neće da “učestvuju u ovoj lakrdiji“. Izašli bi iz sale, i zakon bi bio usvojen. I Vlada zadovoljna, i Vučić sit.

U arhivskim fondovima službi bezbednosti ima stotine sati dokaza. Vučić je, često, znao da prijavi dosta manji “pazar“, a Šešelj nije imao mogućnosti da to proveri iz zatvora.

Uglavnom, Koštuničina vlada je podsticala radikale na “privatni biznis“. Tajkuni bi kupovali Tomi stanove, za njegove sinove – sokolove, skupa kola, davali su bespovratne kredite. Tu je, naravno, podstican Mišković da Vučiću “izlazi u susret“, kada su novci u pitanju.

Kada je počela ljubav Vučića i Rakića, cena radikala je porasla. Tražili su milione evra.

Uvidevši da njegova žuta banda može, pored radikala da proda i državu, Tadić je dogovorio sa Vučićem da ih isplaćuju po više osnova. Za svaki zakon, da ne vrše opstrukciju, plaćalo se po milion evra.

Za one “škakljive“ odvajali su po pet miliona u kešu, plus pravo i na samostalnu pljačku. Miodrag Rakić je podsticao radikale da i sami reketiraju biznismene i javna preduzeća. Rakić bi dostavio Vučiću izveštaje Milorada Veljovića o mućkama onih koji imaju novac, onda bi Vučić najavio poslaničko pitanje i čekao da se povedu pregovori.

Istorija Srpske radikalne stranke, a potom Srpske napredne stranke, pod vođstvom Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića je istorija beščašća. Ali, dok su čelnici radikala živeli kao carevi, članstvo je tavorilo u bedi, i slepo izvršavalo pozive svojih vođa, koji su ih tretirali kao stoku.

Dvadesetak Tominih radikala grabilo je i šakom i kapom. Vučić, Jorgovanka Tabaković, Igor Mirović…Para im nikad dosta.

Generalni direktor Telekoma Branko Radujko potpisao je 23. januara 2008. godine. Ugovor o zakupu poslovnog prostora broj 12622/08 sa Igorom Mirovićem iz Novog Sada.

Naime, gospodin Mirović je odlučio da kupu poslovni prostor od 53 kvadrata u zgradi u izgradnji u Bulevaru oslobođenja bb u Novom Sadu. Gospodin Radujko je potpisao obavezu Telekoma da gospodinu Miroviću plaća za korišćenje ovog poslovnog prostora, koji je još bio u maketi, po 2.000 evra mesečno, u neto iznosu, u dinarskoj protivrednosti! Poslanička plata, plus dve hiljade evra!

Poslovni prostor je sagrađen tek u oktobru 2010. godine! A za 34 meseca, dok se gradio, Igor Mirović je dobio 68 hiljada evra! Onda je napravljen aneks ugovora, pa se u taj prostor uselila poslovnica MTS, a zakupnina je smanjena na 1.700 evra, mesečno, u neto iznosu. I danas te pare dobija gospodin Mirović, za lokal za koj on i ne zna gde se nalazi!

Da se to desilo u bilo kojoj pravnoj državi, Branko Radujko bi dobio dvadeset godina zatvora. Ali, nije on kriv. Tako mu je naređeno. Pare koje je plaćao Miroviću su, u odnosu na stotine miliona koje je izvlačio za bandu Borisa Tadića, za DS, za sebe i finansiranje “ugleda Borisa Tadića u svetu“, takoreći mizerne.

Radujko je, po Rakićevom nalogu, plaćao i Jorgovanku Tabaković, poslanicu radikala u srpskom parlamentu. Ona je unapređena u pomoćnika direktora Telekoma u Novom Sadu. To mesto joj je ostavila rođena sestra Slobodanka Komšić, koja je prešla u Vojvođansku banku.

Jorgovaka je dobila platu od nekoliko hiljada evra, kola sa službenim vozačem, i išla je često u Beograd da se kurva sa jednim političarem sa Kosova. Posao su dobile i njene dve kćerke, sa platom većom od ministarske.

Plen koji je donosio Aleksandar Vučić deljen je među najprobranijim članovima. Ostali su dobijali pravo na samostalnu pljačku po unutrašnjosti. Ali, osim što su od Borisove mafije dobili stotinu miliona, Vučić je, preko Vladimira Bebe Popovića, sa kojima je godinama bio u bliskim odnosima, obnovio odnose sa rezidentom britanske obaveštajne službe i skoro svako veče je posećivao Vučića u njegovom prostranom stanu na Novom Beogradu (o čemu Tabloid ima precizne informacije, jer je jedan naš saradnik radio kao portir na ulazu u zgradu gde je on stanovao),

Tako su Nikolić, Vučić, Jorgovanka Tabaković, Igor Mirović i general Božidar Đelić, na Kopaoniku od strane britanskog agenta primili veliku svotu novca, sa zadatkom da razbiju Srpsku radikalnu stranku!

A po nalogu Borisa Tadića, osnivanje Srpske napredne stranke, njenih odbora i stranačke infrastrukture, morala su, velikim novce, da pomognu i mnoga javna preduzeća, poput Srbijagasa, Petrohemija Pančevo, Putevi Srbije… Ova preduzeća i njena rukovodstva Vučić danas pokušava da stavi na stub srama.

Nije ni čudo što Branko Radujko, koji je dolaskom naprednjaka na vlast još mesecima bio direktor Telekoma, nije u zatvoru. Sačuvao je milione opljačkanih para, kuće, automobile, stanove… A tako je mizerno plaćao Vučićevu kamarilu.

I što je još gore, zet Branka Radujka, bivši predsednik Opštine Rakovica Bojan Milić postavljen je za direktora JKP INfostan! U Rakovici je stanovao u podrumu, a mandat završio sa 40 stanova u vlasništvu! Njegova žena Renata Radujko je gradski sekretar za finansije, a njegov brat Nenad Milić bio je zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije.

Naprednjaci su, istine radi to treba reći, sto puta manje opljačkali od svojih prethodnika. Ali su i zaštitili sve pljačke Tadićeve mafije, teške preko 70 milijardi evra. I ne nameravaju da ih vrate u budžet Srbije. Možda ova priča može da odgovori na pitanje zašto se naprednjaci tako ponašaju prema žutoj mafiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠJOR IVО I ТОМА: SRPSKA VLAST STROGO VODILA RAČUNA DA NE POMENE REČ ĆIRILACA

30. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Iza sastanka Ive Josipovića i Tomislava Nikolića u Beogradu nije stajalo ništa. Bila je to pozorišna predstava kojoj je prethodila opera. Glavni glumci su brzo ispričali svoje tekstove, na jeziku koji je obojici razumljiv. Jedan jezik, a dve glave. Može li, ikada, tim istim jezikom, Tomislav Nikolić progovoriti u Saboru Hrvatske, kao što je Josipović govorio u Skupštini Srbije?

 

          Nikola Vlahović

 

U sredu, 16. oktobra 2013. godine, glavni grad Srbije Beograd, osvanuo je iskićen zastavama Republike Hrvatske, povodom posete predsednika te države, Ive Josipovića. Dok su komunalne službe još kitile Beograd hrvatskim zastavama, ali i sve putne pravce koji iz Srema vode ka njemu, u Zagrebu je već u svim novinama bila odštampana izjava prve potpredsednice vlade i šefa hrvatske diplomatije Vesne Pusić, u kojoj ona nadahnuto kaže da "…pitanje ćirilice ne bi trebalo da optereti posetu predsednika Ive Josipovića Beogradu, kao i da Srbija to pitanje ne bi trebalo da koristi kao argument u odnosima dveju država".

I kad je već u samom startu suspendovano pitanje ćirilice u Hrvatskoj, druženje bivšeg četnika-početnika iz devedesetih, Tomislava Nikolića, i Ive Josipovića, potomka levičara-komuniste, moglo je da počne.

Noć pre nego je zvanična poseta bila zakazana, Ivo Josipović je već bio u Beogradu, ali iz privatnih razloga. Kao ljubitelj klasične muzike kojom se i sam bavi, otišao je u operu da sluša muzičko-scensko delo srpske umetnice Isidore Žebeljan, na njen poziv. Vrlo lepo.

Sutradan, neopterećen ćirilicom, konstatovao je, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, da će Hrvatska tužiti Srbiju, ali i da će Srbija tužiti Hrvatsku. Za genocid. Potom je Josipović održao govor u srpskom parlamentu. Obišao je i jednu hrvatsku zajednicu u Srbiji. Sve je bilo po najvišim evropski standardima.

U međuvremenu, predsednik hrvatske vlade Zoran Milanović, vodio je razgovor sa protivnicima ćirilice u Vukovaru. Morao je da popusti. Policija više neće čuvati table sa dvojezičnim natpisima. Neka se same čuvaju.

Tomislav Nikolić je zaboravio svoje "ratne izlete". U napadu milosrđa i kajanja za svoj "istočni greh", javno se založio za obostrano povlačenje tužbi za genocid. Josipović je i na ovu temu bio dvosmislen.

Ali je zato nedvosmisleno utvrdio da je 40.000 Hrvata iz Srbije došlo u Hrvatsku. Brojka je apsolutno netačna, ali Nikoliću nije palo na pamet da polemiše oko toga. Jedno sigurno-niko Hrvate odavde nije prognao, niko nije za njima pucao, niti su to oni uradili u traktorskim kolonama po kiši i blatu, ojađeni i bez nade, i nije se na njih sručila nikakva "Oluja" praćena rafalima.

Da li je Tomislav Nikolić podsetio Josipovića da više od pola miliona Srba više ne živi na svojoj pradedovini, u Republici Hrvatskoj? Nije. Da li će Tomislav Nikolić ikada doživeti da se povodom njegove posete "diljem" Zagreba i okoline rašire srpske zastave? Neće. Da li će Tomislav Nikolić ikada govoriti u Saboru Hrvatske? Neće. Licemerna priča o evropskim standardima ovde je pokopana.

Nisu se samo Nikolić i Josipović sastali. Bilo je tu i "poslovnih ljudi". Biznis je iznad politike. Srpsku stranu predvodio je Miodrag Kostić Kole. Sa hrvatske strane nije bio Ivica Todorić. On je već odavno u Srbiji. Njima i sličnima, ratovi i razaranja su doneli samo napredak i bogatstvo. Njih niko ne optužuje za genocid niti će oni plaćati odštetu bilo kome.

A u međuvremenu je danima besnela antiruska kampanja sa televizije B92. Laž do laži. Kažu, dali smo Rusima NIS džabe, poklonili smo im rezerve nafte i gasa (zar državi koja ih ima milion puta više!) i još gomila gnusobi koje mogu da prodaju samo neupućenom narodu.

"Insajder" je emisija koja je odlično montirana, sa specijalnim efektima, muzičkom dramatizacijom...Kao stvorena za pokopavanje protivnika. Istina je daleko od onoga što B92 hoće nevešto da slaže ili prećuti…

Istina je da je ruski kupac NIS-a, odmah po dolasku, ponudio da najbolja svetska revizorska kuća vidi da li Srbija prodaje zdravu kompaniju ili "mačku u džaku". I zaista, na zahtev Danice Drašković koja je bila u Upravnom odboru NIS-a, izabrana je najbolja revizorska kuća, pa su utvrđeni milionski dugovi, na stotine stanova i poslovnih objekata koji su deljeni neposredno pre njihovog dolaska, ali, pre svega, činjenica da je Biserka Jeftimijević-Drinjaković, Tadićeva poslušnica, iznela nekoliko stotina miliona evra iz ovog giganta koji su kasnije prebačeni na račune Demokratske stranke i njenih istaknutih članova.

B92 laže da je Srbija poklonila Rusima sedam milijardi tona nafte i gasa. A koliko košta eksploatacija, transportovanje, prerada, to je matematika kojom se B92 ne bavi. Njih realna matematika zanima samo kada je u pitanju onaj ko ih finansira. U kampanju je uključena bila i ministarka energetike Zorana Mihajilović, i njen mentor Aleksandar Vučić. Tomislav Nikolić je nakon posete ambasador Rusije Čepurina požurio da podcrta svoju ljubav prema Rusima.

Suvlasnik TV B 52 Saša Mirković, odmah je unapređen u pomoćnika ministra kulture i informisanja, a Vučiće je doturio novac ovoj propagandnoj grdobi, kao nagradu za antirusku kampanju. Izgradnja Južnog toka počinje, a Evropska unija uvodi sankcije poluludom Aleksandru Vučiću.

Može li, napokon, u Srbiji doći do oslobodilačkog rata koji će osloboditi naše duše, osloboditi nas od poniženja i zla koje nam preti od nemani zvana srpska politička elita?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ NERASKIDIVI LANAC KORUPCIJE, TAJKUNI IMOVINU STIČU NA ZAKONIT NAČIN

19. октобра 2013. Коментари су искључени

 

U poslednjoj deceniji organizovani kriminal je u stalnom porastu, a institucije koje treba da se bore protiv njega u Srbiji kao da ne postoje. I one koje formalno postoje, suštinski nisu u mogućnosti da rade protiv svojih političkih mentora koji su ih izabrali da rade poslove policajaca, sudija, tužilaca. Da je suprotno, oni bi bili nezavisni, a politički inspiratori opšteg kriminala bili bi pred njima manji od makovog zrna.

 

          Josip Bogić

 

Danas već izlizane izjave Aleksandra Vučića (naj)prvog potpredsednika vlade, da niko neće biti pošteđen u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, pokazalo se kao bacanje prašine u oči, jer su se rezultati nekih istraga i hapšenja, u većini slučajeva pokazali kao pun promašaj.

Nema, dakle, ni govora o borbi protiv kriminala i korupcije. To se vidi i kad je oduzimanje imovine u pitanju. Sva ta imovina "glavnim igračima" nikada niti može niti će biti oduzeta, a to je suština svih pitanja.

Svi su oni imovinu kupovali u skladu sa zakonima. U "mrežu pravde" biće ulovljene samo sitne mušice. Glavni uzročnik i pokretač kriminala je upravo finansijski, a ne klasični kriminal. Zakonodavstvo je dosta rigorozno prema kriminalcima iz oblasti klasičnog kriminala dok se izvršiocima krivičnih dela iz oblasti finansijskog kriminala izriču mere "ukora razrednog starešine".

Jedna od već "legendarnih" izjava "prvopozvanog" da pravosudni organi dosta teško dolaze do dokaza da je neko do sumnjive imovine došao na nezakonit način, tačna je u smislu da je većina tajkuna imovinu stekla na "zakonit način", jer im je bilo jeftinije da finansiraju političke partije i zakone kakvi su im potrebni nego da osnivaju političke partije i tako imovinu steknu na zakonit način. Na taj način su napravili neraskidivi lanac korupcije u kome su svi. I sudije, i tužioci i političari i mafijaši.

"Smrtni udarac" kriminalu

Svi ministri policije, pravde i tužioci od oktobarskih promena da danas svaki put su najavljivali sve žešću borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, a prilikom formiranja novih vlada taj isti organizovani kriminal i korupcija su stalno rasli. Ali, uprkos tome, jedan od bivših čelnika policije dao je zajedničku izjavu sa sadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem, da su organizovani kriminal i korupciju iskorenjeni i da je tom zlu zadat smrtni udarac!

Veljović "lično smatra" da je visoka korupcija rak-rana našeg društva, da je policija spremna da se s tim uhvati u koštac, da taj posao mora da obavi profesionalna policija, koja mora da ima podršku i ostalih državnih organa; da neće dozvoliti da bilo ko utiče na policiju, da neće biti zaštićenih, i da će hapsiti sve koji su umešani u korupciju i kriminal; svako ko se ogrešio o zakon moraće da odgovara; visoka korupcija je usko povezana sa organizovanim kriminalnim grupama, te da to treba razbiti…Sve su to samo naučene fraze…

Nije rekao da je on deo te organizovane kriminalne grupe potaknute političkim kriminalom. On po tom principu treba da hapsi one koji su ga postavili na to mesto! Ovom svojom izjavom pokazao je po ko zna koji put da nije direktor policije i da ga niko ne pita ni za šta. Da je samostalan i nezavisan u svom radu, kao što od početka govori, odavno bi zatvori bili puni onih koji su ga postavili na to mesto…

Nevolje su počele mnogo ranije, kada je nesrećnom sistematizacijom iz 2005. godine organizaciona jedinica za borbu protiv organizovanog kriminala prestala da bude posebna celina, i počela da predstavlja deo Uprave kriminalističke policije (UKP).

Ali, bez obzira na sve anomalije sistema, pitanje koliko je u aktuelnim uslovima kriminalizacije srpskog društva, visokog nivoa korupcije, rasporeda i strukture moći i slabih institucija – moguće imati efikasnu službu za borbu protiv organizovanog kriminala koja odgovara ministru, odnosno da se praktično nalazi pod kontrolom Vlade. Neki eksperti navode da bi operativno nezavisna služba, koja odgovara direktno parlamentu, bila daleko efikasnija.

Prema važećoj sistematizaciji, poslovima suzbijanja pranja novca treba da se bavi osam operativnih radnika i šef koji se nalazi na čelu odseka. Do pre dve godine, bila su popunjena mesta šest operativnih radnika za područje cele Republike Srbije. Ni danas nije bolje. Kadrovska struktura je takva da su svi kadrovi visokoobrazovani (sa univerzitetskom diplomom), uglavnom diplomirani pravnici i ekonomisti sa minimumom staža od pet odnosno više godina. Osim toga, svi su pohađali nekoliko kurseva o pranju novca.

Sve funkcioniše, ništa ne radi

U otkrivanju i sprečavanju pranja novca MUP postupa po saznanjima do kojih samostalno dolazi tokom rada, ili na osnovu podataka koje dobija od drugih organa, najčešće od Uprave za sprečavanje pranja novca. Značajan izvor saznanja jesu i podaci koji se dobijaju u okviru razmene sa inostranim policijama.

Za efikasan rad na suzbijanju organizovanog kriminaliteta značajna je primena posebnih zakonskih ovlašćenja i isprobanih tehnika, što je sve predviđeno novim zakonskim rešenjima. Međutim, kada je reč o praktičnoj realizaciji, to jest primeni ovih mera, valja istaći da je ona nemoguća bez angažovanja operativno-tehničkih kapaciteta Bezbednosno-informativne agencije (BIA), koja je Vladina agencija.

Praktično istraživanje krupnih slučajeva organizovanog kriminala u koje mogu da budu uključeni i najviši rukovodioci (ministri u Vladi i drugi funkcioneri), nemoguće je bez druge Vladine agencije, što je veoma problematično. Ovo utoliko pre ako se ima u vidu breme nasleđa SDB (danas BIA), kao i činjenica da je stepen do koga je ova služba istinski transformisana u najmanju ruku problematičan.

U sprečavanju pranja novca MUP ostvaruje kontinuiranu komunikaciju na operativnom nivou u cilju razmene informacija radi identifikovanja i istraživanja ove vrste krivičnih dela. U tom smislu Uprava za sprečavanje pranja novca, NBS, Carina i drugi organi dostavljaju policiji podatke koji ukazuju na potencijalno pranje novca, a ona dalje postupa po njima. Saradnja između različitih institucija delom zavisi i od personalnih odnosa zaposlenih u njima.

Podaci kojima MUP Srbije raspolaže o pranju novca i predikatnim krivičnim delima sakupljaju se i obrađuju centralizovano u okviru Uprave za analitiku.

Postoji takođe i organizaciona jedinica za operativnu analitiku u okviru SBPOK-a, koja je zadužena za prikupljanje, korišćenje i ukrštanje konkretnih podataka koji se koriste u rasvetljavanju pojedinačnih krivičnih dela organizovanog kriminala.

Po sistematizaciji, operativna analitika i obaveštajno odeljenje prerasli su u službu u okviru Uprave kriminalističke policije. Još uvek nisu objedinjeni podaci svih državnih organa koji se odnose na ekonomski kriminal i svaki organ vodi sopstvenu statistiku, na osnovu svoje metodologije i kriterijuma.

 

   A 1.

Sve je isto, a i droge ima

Od kako su iz specijalizovanih policijskih službi isteranu najiskusniji operativci, a dovedeni mladi i neiskusni kadrovi, došlo je do porasta svakog kriminala, što se vidi i na osnovu zaplene narkotika. Ispada da je unutrašnjost Srbije postala središte trgovine narkoticima, a da je Beograd obična narko-periferija, mada je dobro poznato da je Beograd središte i najveći konzument narkotika u Srbiji, da je najveći broj registrovanih narkomana u Beograd, a da su zaplene simbolične. I sve je isto. Kako pre dvanaest-trinaest godina, tako i danas. Zašto je to tako?

 

   A 2.

S’ konja, na magarca

Od osnivanje SBPOK-a (Službe za borbu protiv organizovanog kriminala) jasno je da ni po organizaciji niti po kvalitetu ljudi ova institucija ne može da odgovori na sve izazove koje zahteva savremena borba protiv organizovanog kriminala i da nije ni blizu uspesima koje je ostvarivao nasilno ugašeni UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DILETANTSKA PRIVATIZACIJA: AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU I DOS ODMAH PRODALI SRPSKE CEMENTARE

3. септембра 2013. 1 коментар

 

Tri najveće srpske cementare, Beočin, Popovac i Kosjerić, prodate su još 2002. godine, na samom početku ekonomskog sunovrata i uvođenje divljačke privatizacije. U vreme kad su ondašnje vlasti DOS-a prodavale ovo privredno blago, ove cementare su zapošljavale 5.171 radnika. Danas ih ima samo još 1.049. Tako je slika privatizacije na srpski način dobila oblik najstrašnije inkvizicije: radnici tumaraju ulicama gladni i bez posla a strane gazde zavode robovlasničke metode eksploatacije.

 

                      Milan Glamočanin

 

Danas ove tri cementare ostvaruju enormne zarade dok srpsko građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima. Krivci za ovakvo ubijanje države nikada nisu izvedeni pred sud.

Najveće srpske cementare (Beočin, Popovac i Kosjerić) prodate su 2002. godine, kao prva društvena preduzeća, odmah po stupanju novog Zakona o privatizaciji koji je donela nova DOS-ovska vlast.

Beočinska cementara prodata je kompaniji Lafarge iz Francuske za 59.890.000 dolara, uz obavezu investiranja od 27,46 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.040 radnika.

Cementara Popovac je prodat kupcu Holcem LTD, Švajcarska, za 52,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od, čak, 83,9 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.474 radnika.

Cementara u Kosjeriću je prodata kupcu Titan S.A. iz Grčke za 35,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od 26,98 miliona dolara i tada je zapošljavala 657 radnika. Sve tri cementare pre privatizacije imale su 5.171 zaposlenog, a danas imaju samo 1.049 zaposlenih, što je manje za 4.122 radnika.

Automatizacija i drugi vidovi modernizacije poslovnih procesa, a i primena novih socijalnih programa, koji su prekinuli lanac zapošljavanja iz socijalnih razloga, uticali su da ogroman broj do tada zaposlenih ode na Zavod za zapošljavanje ili u penziju, tako da su ova tri grada dobila armiju ljudi bez posla i time dala ozbiljan doprinos stopi nezaposlenosti u Republici Srbiji.

Tamo gde su nekada na hiljade ljudi živeli od proizvodnje i prodaje cementa, zavladala je najcrnja ekonomska beda. Samo je novim vlasnicima svanulo. Nigde nisu tako jeftino prošli i tako dobro zaradili kao u Srbiji. Činjenice govore za sebe…

Ukupna kupoprodajna cena plaćena za ove tri cementare je 147,89 miliona američkih dolara, uz obavezu investiranja još 138,34 miliona američkih dolara.

Ugovori o prodaji zaključeni su 30. januara 2002. godine za Cementaru Popovac, a sledećeg dana za druge dve cementare.

Sve tri cementare imaju u protekle četiri godine ujednačene ukupne prihode, ali je neto dobit bila najveća u 2010. godini, kada je kod Beočina iznosila 31,90 odsto ukupnog prihoda, kod Popovca 23,96 odsto i kod Kosjerića čak 44,15 odsto.

Te stope neto dobiti nisu se mogle ostvariti da na tržištu postoji konkurencija – svaka današnja cementara pokriva po jedan deo teritorije Republike i kao takva može se ponašati kao jedini učesnik na tom delu tržišta.

Naše grosističke organizacije i uvoznici nemaju finansijskih sredstava da ovim monopolistima konkurišu uvozom iz okolnih zemalja, pa građevinska privreda, posebno putarska preduzeća, moraju da plaćaju koliko proizvođač traži, i to, po pravilu, avansno. Dok naše građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima ova tri proizvođača ostvaruju enormne zarade.

Smanjenje broja zaposlenih posledica je i loših kupoprodajnih ugovora koje je Agencija za privatizaciju zaključila sa ovim inostranim kupcima, jer je ugovorima bilo predviđeno samo da se zaposlenima koji se proglase kao višak isplati otpremnina, a ne i Zavodu za tržište rada posebna nadoknada.

Bar da je postojala klauzula da ko naplati dobru otpremninu mora svoj radni status da rešava u privatnom biznisu, ili samozapošljavanju, a ne da kupuje putnička vozila i belu tehniku, pa problem zapošljavanja traži da reši država.

Jasno je da su sa 21,7 milijardi dinara neto dobiti ostvarene samo u protekle četiri godine kupci ove tri cementare povratili uloženo u kupoprodajnu cenu i obavezno investiranje od 286,23 miliona američkih dolara.

Poseban promašaj je učinila Agencija za privatizaciju što je sve tri cementare izložila prodaji inostranim firmama. To nije slučaj samo sa cementarama, brojni su i drugi primeri. Ali, u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost, pa ni političari i ekonomisti koji su smislili ovakvu privatizaciju, pa makar i samo odgovornost svojih strukovnih udruženja.

Ako se ima u vidu da je od prodaje svih dve hiljade i više društvenih preduzeća Agencija za privatizaciju u ime države Srbije naplatila 3,5 milijardi evra, a u međuvremenu samo državu Srbiju, preko javnog duga zadužila za više od 19 milijardi evra (koliko je u rebalansu budžeta za 2013. projeciran javni dug do kraja godine), ne računajući u to dug građana i privrede, jasno je kakva je bila naša vlast u poslednjih 12 godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJNI LICENCIRANI “LEŠINARI”: POZOVI STEČAJNOG UPRAVNIKA RADI LIKVIDACIJE – (deo prvi)

20. августа 2013. 2 коментара

 

Stečaj preduzeća u Srbiji uglavnom znači organizovanu pljačku. Od stečaja jedinu korist imaju stečajni upravnici i stečajne sudije koji osim plata i naknada od pljačkaša dobijaju još i visoke novčane nagrade. Na ovom principu dokusurena su preduzeća Valjevska pivara, JKP Pijace Niš, Ugostiteljsko preduzeće Tri grozda iz Beograda, tekstilna industrija Beko…

 

          Igor Milanović

 

Preduzeća koja su u stečajnom postupku, nekadašnji ponos srpske privrede, prvo su temeljno opljačkana, a zatim gurnuta u ponor bankrota. Njihovi radnici ponekad godinama ne primaju plate, ne uplaćuju im se nikakvi doprinosi, mnogi poverioci su takođe otišli u stečaj jer nisu mogli da naplate svoja potraživanja od kojih im je zavisila likvidnost… Opšta propast, može se reći, ali zvuči gotovo neverovatno da i u takvoj situaciji postoje ljudi koji izvlače materijalnu korist za sebe.

Kada se radi o preduzećima koja imaju izuzetno atraktivne nekretnine, primenjuje se posebna procedura njihove likvidacije. Po pravilu, kada se raspiše konkurs za javno nadmetanje za kupovinu njihove imovine, niko se ne pojavi.

Ako se neko slučajno (ne znajući za nepisana pravila igre) i prijavi, onda se konkurs poništava iz nekog benignog razloga. Posle nekoliko meseci konkurs se ponavlja, pa opet poništava ako se neko prijavio. Konačno, taj koji misli da u ovoj zemlji može nešto i pošteno da se kupi, odustaje od daljeg nadmetanja kako bi bar oslobodio sredstva koja je položio kao depozit za učešće na konkursu.

Pošto dva puta ne uspe javno nadmetanje, stečajni upravnici su u mogućnosti da imovinu prodaju direktnom pogodbom. Tada u igru ulaze povlašćeni tajkuni. Sve je po zakonu, samo para nema.

Prodaja imovine znači da kupac ne preuzima kompletno preduzeće, sa sve njegovim dugovima i obavezama. Novac prikupljen ovakvom prodajom u većini slučajeva ne pokriva ni mali deo dugovanja stečajnog poverioca, pa radnici ostaju uskraćeni za neisplaćene lične dohotke.

Osim tajkuna koji na ovaj način dolaze povoljno do skupe imovine, na stečajevima odlično zarađuju i pojedini stečajni upravnici i sudije privrednih sudova koje sa njima čine dobro uigrane tandeme. Bez obzira na potraživanja koja imaju stečajni poverioci, stečajni upravnici imaju prioritet u naplati svojih i honorara svojih saradnika.

Jedan od onih koji su se dobro snašli u umrtvljavanju srpske privrede je i vršilac dužnosti direktora Valjevske pivare Zoran Božić, koji je i stečajni upravnik u 10 preduzeća, za šta takođe prima novčanu nadoknadu.

Postupak stečaja u Valjevskoj pivari obustavljen je 22. marta 2011. godine, a dotadašnji stečajni upravnik Božić, na osnovu odluke poverilaca, određen je za vršioca dužnosti direktora do izbora organa upravljanja.

Božić je za sprovođenje stečaja dobio novčanu nagradu od 5,5 miliona dinara u neto iznosu, a sve vreme v. d. direktorovanja prima platu. On je ovlašćen za praćenje realizacije "Plana reorganizacije Valjevske pivare", koji je sam sačinio, što je bio osnov da Privredni sud obustavi stečaj. Tako je Božić sebe nametnuo kao kontrolora samog sebe?!

Nejasno je kako je Božić po okončanju stečaja, bez odluke novog vlasnika te firme, države Srbije, upisan u nadležni registar, 12. maja 2011. godine, za v. d. direktora. Agencija za privredne registre je u dva navrata, 4. jula i 11. septembra 2012, odbila da upiše promene podataka o preduzeću koje je podneo Božić.

Uprkos odbijanju APR-a da registruje promene, Božić ostaje direktor Valjevske pivare, a u međuvremenu mu je predsednik Skupštine akcionara Danijel Nikolić omogućio da kao zastupnik pivare bude upisan i u APR.

Apsolutni rekorder po broju stečajnih postupaka koje je vodio istovremeno je Ljubomir Kostić iz Niša, koji je u jednom trenutku bio stečajni upravnik u čak 30 preduzeća, gde je uredno primao naknadu, a pri tome je bio i direktor Javnog komunalnog preduzeća Pijace iz Niša.

Nasuprot ovakvim "sistemskim" stečajnim upravnicima (nazvanim tako, jer su deo odlično uhodanog sistema pljačke) većina ih je poštena i – gladna. Stečajni upravnici u Srbiji, naime, nemaju platu, već naknadu za svoj rad mogu da naplate jedino iz sredstava preduzeća koje vode, ako isto uopšte ima neku imovinu. Uprkos tome, oni kao preduzetnici imaju fiksne mesečne troškove na osnovu potraživanja države, tako da su mnogi od njih postali socijalni slučajevi.

Jedan od stečajnih upravnika koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju je Dragan Perković iz Beograda, koji čini uigrani dvojac sa sudijom Upravnog suda u Beogradu Milevom Misailović.

U stečajnom postupku preduzeća Tri grozda A.D. Perković je u periodu od 1. januara 2013. do 31. maja 2013. ostvario prihod od 750.000 dinara, na advokate potrošio 480.000 dinara, a za sudske troškove uplatio 2.238.255 dinara, tako da su ukupni troškovi njegovog rada u tom periodu iznosili 3.468.255 dinara.

Istovremeno je Perković za Tri grozda ostvario prihod od samo 3.244.588,30 dinara, pa se postavlja logično pitanje čemu služe stečajni upravnici kada zaduženo preduzeće još više zadužuju.

Služe, očigledno, za to da se do kraja, detaljno očerupa preduzeće koje je već ranije opljačkano. Da bi Perković to mogao da ostvari, sudija Misailović izmišlja čak i članove zakona koji ne postoje, bar ne u obliku u kome ih ona citira i primenjuje. Primera radi, ona 4. januara 2013. donosi rešenje kojim razrešava postojeći Odbor poverilaca, koji je smetao stečajnom upravniku, i imenuje novi pozivajući se na član 38. stav 1. Zakona o stečaju.

U pomenutom članu, međutim, nigde ne stoji da sud može da smenjuje izabrani Odbor poverilaca i postavlja novi, već da je to isključivo pravo Skupštine poverilaca, pa tako Privredni apelacioni sud u Beogradu u veću sastavljenom od Miroslava Nikolića, Tatjane Matković Stefanović i Nebojše Markovića rešenjem od 21. februara 2013. ne samo da ukida Misailovićkino rešenje, već joj drži i pravo predavanje o primeni pravnih propisa.

U međuvremenu je Perković raskinuo sve ugovore o zakupu, time lišivši Tri grozda neophodnih prihoda i sada čeka da vreme odradi svoje i firma ode u bankrot, da bi onda mogao da rasproda njene lokale kojih još uvek ima oko trideset i to u centru Beograda.

Željko Pešut je još jedna zvezda stečajnih upravnika koji rade na štetu preduzeća koje vode. On je 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda prodao zgradu fabrike Beko kod Kalemegdana, iako je bila predmet imovinskog spora, obavezavši kompaniju koju je vodio kao stečajni upravnik da kupcu do 31. decembra 2007. godine omogući ulaz u posed.

Pošto to ni danas nije moguće Beko po ugovoru Lambdi plaća 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to u međuvremenu iznosi preko 60 miliona evra, daleko više nego što vredi ceo preostali Beko koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio još 2009. godine, ali je uprkos tome ostao u stečaju.

Ovakvo postupanje stečajnih upravnika je omogućeno potpunom blokadom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika koju vode ljudi koji nemaju licencu, pa samim tim ni ne znaju šta je pravi posao stečajnog upravnika.

Od 1. marta 2013. članovi disciplinskog veća Agencije su Dušan Vuković, diplomirani pravnik, Aleksandar Voštić, diplomirani pravnik, u odsutnosti Dušana Vukovića, vrši dužnost predsednika disciplinskog veća, Mirjana Glojer, diplomirani ekonomista, Jovica Todić, diplomirani pravnik i Dragan Pešić, dipl. ing. tekstilne tehnologije, jedini među njima licencirani stečajni upravnik.

Osim toga, Centar za stečajeve Agencije za privatizaciju potpuno je van svake kontrole Agencije za licenciranje, jer stečajni upravnici privatizovanih ili za privatizaciju spremljenih preduzeća račune polažu Agenciji za privatizaciju, glavnom krivcu zašto su ova privredna društva uopšte u stečaju.

Po podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u ovom trenutku u Srbiji je 2299 preduzeća u postupku stečaja.

 

     A 1.

Stečajni postupak u rukama organizovane grupe

Kada su u pitanju posebno atraktivne delatnosti kojima se bavi neko preduzeće, onda mafija direktno postavlja svoje stečajne upravnike.

Euroluxpetrol (ELP) je jedinstven slučaj u svetu da bankrotira lanac benzinskih pumpi. Odlazak u stečaj je, međutim, za vlasnike posebno atraktivan posao, jer na taj način sebe oslobađaju dugova, a prihodi im ostaju.

Prvobitno preduzeće ELP je prvo uzelo desetine miliona evra kredita od poslovnih banaka, zauzvrat kao zalog položivši svoje benzinske pumpe koje je iznajmilo svom nezvaničnom nasledniku, jednom iz lanca od preko 16 preduzeća koja nose naziv Euroluxpetrol. Kada banka pokuša da naplati svoja potraživanja, shvata da ne može da istera zakupca koji plaća simboličnu kiriju.

Taj zakupac, zatim, uzima nove višemilionske kredite kao zalog polažući svoj ugovor o zakupu koji u međuvremenu prepušta novoj ELP firmi-naslednici, a sam odlazi u stečaj bez ikakve imovine – i tako u krug.

Vlasnik prvog Euroluxpetrola, danas u stečaju, je Europen Group, takođe u stečaju, čiji je jedini vlasnik Branivoje Lazović. Vlasnik Euroluxpetrola broj 16 je Master Time d.o.o. iz Beograda iza koga se nalazi Radich Enterprise Ltd sa Kipra.

Stečajni postupak u slučaju beogradskog ELP-a vodi Branko Jugović iz Jagodine (?!) koji je na tu funkciju dospeo po želji organizovane grupe koja stoji iza stečajnog dužnika.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: PRODAJA DOMAĆEG AVIOPREVOZNIKA, DOBAR POSAO ILI GUBITAK?

16. августа 2013. 1 коментар

 

Srpski vlastodršci na čelu sa Aleksandrom Vučićem zvanično su prodali nacionalnog avioprevoznika JAT za 100 miliona evra. Isto toliko, dakle 100 miliona evra Srbija će da uloži u kompaniju Air Serbia, u kojoj će aviokompanija iz Dubaija, Etihad imati 49 odsto vlasništva. Tako su šeici dobili JAT džabe. Treba podsetiti da je Šeik iz Emirata El Zajed poklonio Vučiću, kad su prvi put zanoćili u Jajincima, poklonio tri blindirana džipa, najsavremeniju pušku i naskupocenija pakovanja kondoma.

 

                Milan Glamočanin

 

Sada mu je Vučić za uzvrat poklonio ceo JAT.Šampanjac, fanfare i veliko slavlje pratilo je potpisivanje ugovora kojim se jedini domaći avioprevoznik na milost, ali više nemilost predaje stranom vlasniku. Analiza dosadašnjeg poslovanja i intervencija države pokazuje da je ovakav epilog bio odavno planiran, mada se nije tačno znalo ko će biti srećni dobitnik. Konačnim računom, Srbija će za prelazak JAT-a u vlasništvo Etihada platiti najmanje 270 miliona evra.

Odmah po preuzimanju vlasti u Srbiji, pre oko godinu dana, Srpska napredna stranka je pompezno najavila ekonomsku saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Do danas je, između ostalog, aviokompanija iz Dubaija, Etihad, preuzela 49 odsto vlasništva nacionalne aviokompanije Srbije JAT-a, koja menja ime u Air Serbia.

U zanosu zbog, navodno, odlično obavljenog posla malo ko se ozbiljno zamislio nad pitanjem šta, kome i za koliko para naša država prodaje.

U suštini, ništa nije zarađeno na ovoj "prodaji", a ništa nije ni ušteđeno. Po ugovoru Etihad u zajedničko preduzeće treba da uloži 100 miliona evra, a isto toliko će uložiti i Srbija, mada je ranije bilo reči o investicijama od po 40 miliona evra uz opcionalnu doplatu još 60 miliona za većinski paket akcija.

JAT je poslednjih godina pravio godišnji gubitak od 30 miliona evra koji je pokrivala država. Ovaj minus od 30 miliona uz pomoć sada planirane investicije od 100 miliona evra država je lako mogla da preokrene u dobitak, samo da je htela, i da na taj način državnu aviokompaniju učini atraktivnijom za potencijalnog stranog kupca.

Oko 300 zaposlenih u JAT-u (piloti, horde direktora i menadžera) imaju prosek neto plate po oko 3.000 evra mesečno, odnosno oko 4.333 evra mesečno bruto (sa doprinosima). Oni, dakle, mesečno JAT i državu Srbiju koštaju 1.299.900 evra, a godišnje 15.598.800 evra, odnosno: to je polovina godišnjeg minusa koji je JAT pravio u svom poslovanju.

Ako su piloti i poneki direktor, odnosno menadžer i bili neophodni za poslovanje JAT-a, preko 700 radnika je bilo i ostalo tehnološki višak. Umesto da se pristupi njihovom odstranjivanju iz kompanije preko socijalnog programa i to pre prodaje Etihadu, država je nastavila da ih dotira sa ukupno oko 12.250.000 evra godišnje, a što je više od trećine godišnjeg gubitka ove kompanije.

Najstrašnije je bilo bahato ponašanje prethodnog rukovodstva, koje se ponašalo kao pijani baron, razbacujući na sve strane pare siromašnog srpskog naroda. Pod stavkom "ostali poslovni troškovi" (AOP212) u finansijskom izveštaju za 2012. godinu, navodi se trošak od čak 7.933.993.000 dinara ili oko 69,59 miliona evra, odnosno više nego duplo koliko je iznosio prosečni godišnji gubitak kompanije!?

Bilo je, dakle, dovoljno srezati prekomerno nenamensko trošenje para, drugačije organizovati rad i otpustiti višak zaposlenih, investirati stotinak miliona evra (koliko će država ionako da uloži) i pokrenuti JAT sa mrtve tačke.

Moglo je i da se u jednog vrhunskog menadžera uloži koliko i u nekog stranog fudbalera koji igraju za domaće timove, pa da se finansijska situacija preokrene. Problem je, jedino, što prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić onda svom emiratskom prijatelju na putu do spavaće sobe ne bi imao šta da obeća i pokloni.

Da se radi o poslu koji će Srbiju skupo da košta jasno je svakom ko se iole razume u poslovanje avio-kompanija.

Air Berlin je po veličini druga nemačka putnička avio-kompanija i nalazi se na sedmom mestu u okvirima Evropske unije. Ima 127 letelica uz još 48 naručenih, zapošljava 9.284 radnika i prošle godine je ostvarila poslovni obrt od 4,3 milijarde evra. Radi se, dakle, o neuporedivo većem preduzeću od nekadašnjeg JAT-a, a interesantno je da je daleko veće i od samog Etihada (ukupno 77 letelica), koji je od decembra 2011. godine najveći pojedinačni vlasnik akcija Air Berlina (29,21 odsto).

Više od četvrtine akcija Air Berlina, koje je kupio Etihad 2011. godine, plaćeno je 73 miliona evra.

Bez obzira na pomenute činjenice, Etihad je uspeo da nametne svoje menadžere nemačkoj kompaniji, koji su odmah počeli da najkvalitetnije letačke kadrove prebacuju u arapsko preduzeće. Takođe su preko Air Berlina arapski investitori došli i do dozvola za sletanje na mnoge svetske aerodrome koji su im do juče bili nedostižni. Rezultat su bili štrajkovi zaposlenih i nepoverenje potencijalnih investitora koji su izgubili interesovanje za akcije Air Berlina.

Slično kao što se planira i sa JAT-om, Etihad je menadžmentu Air Berlina "preporučio" da se njihovi avioni gorivom snabdevaju preko kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata, što bi dovelo do toga da se plaćaju niže cene.

JAT-ovi avioni će, zbog toga, smanjiti kupovinu goriva od Naftne industrije Srbije i povećati ukupnu sumu para koje se izdvajaju za uvoz nečega što i u Srbiji postoji. Opadanjem prometa NIS-a dovešće i do pada ukupnog profita ove kompanije u manjinskom vlasništvu Srbije, što će neminovno dovesti i do pada vrednosti njegovih akcija. Sa druge strane, povećanje obima prodaje kompanija u vlasništvu emira iz Ujedinjenih arapskih emirata (UAE) dovešće do povećanja njihovih prihoda i berzanske vrednosti.

Tako vlada Srbije JAT "prodaje" za 100 miliona evra, a tu cenu odmah poništava sopstvenom investicijom od 100 miliona evra, pa tako emirima u suštini poklanja domaćeg avioprevoznika, usput urušavajući ne samo njegovu, već i vrednost nekih drugih domaćih kompanija. Uz to, Srbija je dužna i da pokrije sve dosadašnje nepokrivene gubitke JAT-a, koji se procenjuju na 170 do 195 miliona evra.

Biće otpušteno najmanje 500 radnika, dok neki izvori govore i o cifri od preko 700 zaposlenih. Ko će snositi troškove socijalnog programa za otpuštene, još nije do kraja poznato.

Novi JAT, odnosno Air Serbia će od manjinskog vlasnika, Etihada, odmah iznajmiti deset aviona tipa Airbus, za šta će ovom preduzeću biti plaćena ista cena koja bi se dobila i zakupom letilica od bilo koje kompanije na svetu. Neki od tih aviona su isti oni koje je Etihad preuzeo od Air Berlina, gde je, takođe, manjinski vlasnik.

Pošto je Etihad ugovorom dobio pravo na postavljanje sopstvenog menadžmenta, može da se očekuje kako će ovakvih poslovnih bisera biti i u budućnosti. Uz to, ozbiljni svetski investitori će, poučeni ranijim iskustvima sa arapskim muljatorima, izbegavati da uđu u zajednički posao sa Etihadom, pogotovo tamo gde ova kompanija ima takozvanu zlatnu akciju koja joj obezbeđuje upravljačka prava. Samim tim će država Srbija ili morati da zadrži svojih 51 odsto akcija, ili će iste prodati u bescenje. Ozbiljna tržišna cena, svakako, neće biti ostvarena.

Teško je naći primer glupljeg posla u celokupnoj svetskoj istoriji!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: