Архива

Archive for август 2013

ALEKSINAC I PROPADANJE PREDUZEĆA: POZOVI STEČAJNOG UPRAVNIKA RADI LIKVIDACIJE- (deo drugi)

21. августа 2013. 2 коментара

 

Samo u Srbiji jedan čovek može da proda ceo grad i njegovu industriju. Slučaj stečajnog upravnika Zorana Milosavljevića koji se ostrvio na Aleksinac i njegovu imovinu, jasno govori da on nije radio sam na ukopavanju ove opštine. Bez logistike Demokratske stranke i njenih kriminalnih aspiracija na sve što u Srbiji vredi, ne bi bilo ničega.

 

          Svetlana Pospišil

 

U opštini Aleksinac nekada su otvarane prve osnovne i prve srednje škole u Srbiji, jedna od prvih gimnazija, najstarija Učiteljska škola, Pivara, Ciglana, Monopol…Aleksinačka varoš je bila prepoznatljiva po rudnicima uglja, PIK-u, FAHOP-u, FRAD-u, EMPI, Selekciji, Konfekciji, Živinarstvu, „Pomoravlju" i još dvadesetak društvenih firmi koje su zajedno zapošljavale oko 7.500 radnika.

Posle 5. oktobra 2000. godine kreće divljačka pljačka koja je nekima obezbedila ogromno bogaćenje, a radnike i porodice ostavljala bez egzistencije. Time je opštini Aleksinac učinjen najveći zločin koji je građane ostavio bez posla, zdravstvene zaštite, a njihovu decu lišio mogućnosti za kvalitetno školovanje i zaposlenje. Jedan od onih koji su Aleksinac doslovno prodali "na doboš", svakako zaslužuje da bude zapamćen…

Naime, u ovom gradu je dobro poznato ime Zorana Milosavljevića, stečajnog upravnika, istaknutog člana Demokratske stranke, koji je prodao sve aleksinačke firme. Karijeru uspešnog pljačkaša započinje privatizacijom firme „FRAD" AD Aleksinac, srpskom fabrikom auto-filtera. „FRAD" je u vreme blokade Srbije, devedesetih godina, izvozio filtere u Italiju, Francusku, Austriju.

U privatizaciji „FRAD-a" iz opštine Aleksinac učestvovali su i tadašnji lideri lokalnog DOS-a iz svake stranke po jedan. Interesantno je da su se tada oko učestvovanja međusobno potukli i prvi ljudi lokalnog DSS-a! Procenu kapitala „FRAD-a" radio je Zoran Milosavljević, tadašnji finansijski direktor te firme.

Firma je prodata septembra 2002. godine za 800.000 evra, sa obavezom ulaganja od pet miliona evra. Kupac je bio tajkun Dušan Zabunović. To je onaj isti gospodin koji je u takozvanoj petooktobarskoj revoluciji zauzeo Saveznu upravu carina i nekoliko dana bio njen direktor, sve dok Zoran Đinđić nije saznao da je u ovu ustanovu samovoljno ušao prevarant najvećeg kalibra i strasni lopov bez imalo stila.

Na dan kupovine „FRAD-ov" magacin gotovih proizvoda vredeo je oko četiri miliona evra, repromaterijala oko dva miliona evra, a na deviznom računu bilo je 450.000 evra. Zabunović je pet miliona evra proknjižio kupovinom nekoliko repariranih presa i nekih mašina za proizvodnju kablova koje je prikazao kao potrebne za proizvodnju filtera.

"FRAD" je preduzeće koje je imalo tržišnu perspektivu i uspešno poslovalo čak i u vreme sankcija. Upravo za takva preduzeća privatizacija pokazala se kao pogubna. Zbog atraktivne lokacije velike vrednosti privrednog značaja stvarani su uslovi za namerno iznuđivanje stečaja da bi se preduzeća prodavala ispod svake vrednosti.

Sledeći „uspeh" Zorana Milosavljevića bio je prodaja firme „PIK" Aleksinac koja je imala 1.000 radnika i 12.000 udruženih proizvođača. Sa šest celina: hladnjača, klanica, ekonomija, podrum, kooperacija, ugostiteljstvo. Prvo prodaje ekonomiju, 400 hektara zemlje, za 62.000.000 dinara 2010-2011. godine. Kompletna imovina PIK-a je u stečaju.

Državna imovina koja je u postupku stečaja se stalno uništava i vandalizuje, devastira krađom materijala, paljevinama, otuđivanjem mašina i alata. U većini stečajnih postupaka pojavljuje se jedan isti stečajni upravnik pa se postavlja pitanje kako je to moguće i da li stečajni upravnici snose odgovornost za uništavanje imovine koja je deo stečajne mase i za sprovođenje istih postupaka. Poznato je da je Zoran Milosavljević bio pod zaštitom Aleksandra Vlahovića, grobara srpske privatizacije, takođe iz DS-a (pod čijom je sada?). Naravno, ovo je tek deo priče koja sledi…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJNI LICENCIRANI “LEŠINARI”: POZOVI STEČAJNOG UPRAVNIKA RADI LIKVIDACIJE – (deo prvi)

20. августа 2013. 2 коментара

 

Stečaj preduzeća u Srbiji uglavnom znači organizovanu pljačku. Od stečaja jedinu korist imaju stečajni upravnici i stečajne sudije koji osim plata i naknada od pljačkaša dobijaju još i visoke novčane nagrade. Na ovom principu dokusurena su preduzeća Valjevska pivara, JKP Pijace Niš, Ugostiteljsko preduzeće Tri grozda iz Beograda, tekstilna industrija Beko…

 

          Igor Milanović

 

Preduzeća koja su u stečajnom postupku, nekadašnji ponos srpske privrede, prvo su temeljno opljačkana, a zatim gurnuta u ponor bankrota. Njihovi radnici ponekad godinama ne primaju plate, ne uplaćuju im se nikakvi doprinosi, mnogi poverioci su takođe otišli u stečaj jer nisu mogli da naplate svoja potraživanja od kojih im je zavisila likvidnost… Opšta propast, može se reći, ali zvuči gotovo neverovatno da i u takvoj situaciji postoje ljudi koji izvlače materijalnu korist za sebe.

Kada se radi o preduzećima koja imaju izuzetno atraktivne nekretnine, primenjuje se posebna procedura njihove likvidacije. Po pravilu, kada se raspiše konkurs za javno nadmetanje za kupovinu njihove imovine, niko se ne pojavi.

Ako se neko slučajno (ne znajući za nepisana pravila igre) i prijavi, onda se konkurs poništava iz nekog benignog razloga. Posle nekoliko meseci konkurs se ponavlja, pa opet poništava ako se neko prijavio. Konačno, taj koji misli da u ovoj zemlji može nešto i pošteno da se kupi, odustaje od daljeg nadmetanja kako bi bar oslobodio sredstva koja je položio kao depozit za učešće na konkursu.

Pošto dva puta ne uspe javno nadmetanje, stečajni upravnici su u mogućnosti da imovinu prodaju direktnom pogodbom. Tada u igru ulaze povlašćeni tajkuni. Sve je po zakonu, samo para nema.

Prodaja imovine znači da kupac ne preuzima kompletno preduzeće, sa sve njegovim dugovima i obavezama. Novac prikupljen ovakvom prodajom u većini slučajeva ne pokriva ni mali deo dugovanja stečajnog poverioca, pa radnici ostaju uskraćeni za neisplaćene lične dohotke.

Osim tajkuna koji na ovaj način dolaze povoljno do skupe imovine, na stečajevima odlično zarađuju i pojedini stečajni upravnici i sudije privrednih sudova koje sa njima čine dobro uigrane tandeme. Bez obzira na potraživanja koja imaju stečajni poverioci, stečajni upravnici imaju prioritet u naplati svojih i honorara svojih saradnika.

Jedan od onih koji su se dobro snašli u umrtvljavanju srpske privrede je i vršilac dužnosti direktora Valjevske pivare Zoran Božić, koji je i stečajni upravnik u 10 preduzeća, za šta takođe prima novčanu nadoknadu.

Postupak stečaja u Valjevskoj pivari obustavljen je 22. marta 2011. godine, a dotadašnji stečajni upravnik Božić, na osnovu odluke poverilaca, određen je za vršioca dužnosti direktora do izbora organa upravljanja.

Božić je za sprovođenje stečaja dobio novčanu nagradu od 5,5 miliona dinara u neto iznosu, a sve vreme v. d. direktorovanja prima platu. On je ovlašćen za praćenje realizacije "Plana reorganizacije Valjevske pivare", koji je sam sačinio, što je bio osnov da Privredni sud obustavi stečaj. Tako je Božić sebe nametnuo kao kontrolora samog sebe?!

Nejasno je kako je Božić po okončanju stečaja, bez odluke novog vlasnika te firme, države Srbije, upisan u nadležni registar, 12. maja 2011. godine, za v. d. direktora. Agencija za privredne registre je u dva navrata, 4. jula i 11. septembra 2012, odbila da upiše promene podataka o preduzeću koje je podneo Božić.

Uprkos odbijanju APR-a da registruje promene, Božić ostaje direktor Valjevske pivare, a u međuvremenu mu je predsednik Skupštine akcionara Danijel Nikolić omogućio da kao zastupnik pivare bude upisan i u APR.

Apsolutni rekorder po broju stečajnih postupaka koje je vodio istovremeno je Ljubomir Kostić iz Niša, koji je u jednom trenutku bio stečajni upravnik u čak 30 preduzeća, gde je uredno primao naknadu, a pri tome je bio i direktor Javnog komunalnog preduzeća Pijace iz Niša.

Nasuprot ovakvim "sistemskim" stečajnim upravnicima (nazvanim tako, jer su deo odlično uhodanog sistema pljačke) većina ih je poštena i – gladna. Stečajni upravnici u Srbiji, naime, nemaju platu, već naknadu za svoj rad mogu da naplate jedino iz sredstava preduzeća koje vode, ako isto uopšte ima neku imovinu. Uprkos tome, oni kao preduzetnici imaju fiksne mesečne troškove na osnovu potraživanja države, tako da su mnogi od njih postali socijalni slučajevi.

Jedan od stečajnih upravnika koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju je Dragan Perković iz Beograda, koji čini uigrani dvojac sa sudijom Upravnog suda u Beogradu Milevom Misailović.

U stečajnom postupku preduzeća Tri grozda A.D. Perković je u periodu od 1. januara 2013. do 31. maja 2013. ostvario prihod od 750.000 dinara, na advokate potrošio 480.000 dinara, a za sudske troškove uplatio 2.238.255 dinara, tako da su ukupni troškovi njegovog rada u tom periodu iznosili 3.468.255 dinara.

Istovremeno je Perković za Tri grozda ostvario prihod od samo 3.244.588,30 dinara, pa se postavlja logično pitanje čemu služe stečajni upravnici kada zaduženo preduzeće još više zadužuju.

Služe, očigledno, za to da se do kraja, detaljno očerupa preduzeće koje je već ranije opljačkano. Da bi Perković to mogao da ostvari, sudija Misailović izmišlja čak i članove zakona koji ne postoje, bar ne u obliku u kome ih ona citira i primenjuje. Primera radi, ona 4. januara 2013. donosi rešenje kojim razrešava postojeći Odbor poverilaca, koji je smetao stečajnom upravniku, i imenuje novi pozivajući se na član 38. stav 1. Zakona o stečaju.

U pomenutom članu, međutim, nigde ne stoji da sud može da smenjuje izabrani Odbor poverilaca i postavlja novi, već da je to isključivo pravo Skupštine poverilaca, pa tako Privredni apelacioni sud u Beogradu u veću sastavljenom od Miroslava Nikolića, Tatjane Matković Stefanović i Nebojše Markovića rešenjem od 21. februara 2013. ne samo da ukida Misailovićkino rešenje, već joj drži i pravo predavanje o primeni pravnih propisa.

U međuvremenu je Perković raskinuo sve ugovore o zakupu, time lišivši Tri grozda neophodnih prihoda i sada čeka da vreme odradi svoje i firma ode u bankrot, da bi onda mogao da rasproda njene lokale kojih još uvek ima oko trideset i to u centru Beograda.

Željko Pešut je još jedna zvezda stečajnih upravnika koji rade na štetu preduzeća koje vode. On je 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda prodao zgradu fabrike Beko kod Kalemegdana, iako je bila predmet imovinskog spora, obavezavši kompaniju koju je vodio kao stečajni upravnik da kupcu do 31. decembra 2007. godine omogući ulaz u posed.

Pošto to ni danas nije moguće Beko po ugovoru Lambdi plaća 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to u međuvremenu iznosi preko 60 miliona evra, daleko više nego što vredi ceo preostali Beko koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio još 2009. godine, ali je uprkos tome ostao u stečaju.

Ovakvo postupanje stečajnih upravnika je omogućeno potpunom blokadom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika koju vode ljudi koji nemaju licencu, pa samim tim ni ne znaju šta je pravi posao stečajnog upravnika.

Od 1. marta 2013. članovi disciplinskog veća Agencije su Dušan Vuković, diplomirani pravnik, Aleksandar Voštić, diplomirani pravnik, u odsutnosti Dušana Vukovića, vrši dužnost predsednika disciplinskog veća, Mirjana Glojer, diplomirani ekonomista, Jovica Todić, diplomirani pravnik i Dragan Pešić, dipl. ing. tekstilne tehnologije, jedini među njima licencirani stečajni upravnik.

Osim toga, Centar za stečajeve Agencije za privatizaciju potpuno je van svake kontrole Agencije za licenciranje, jer stečajni upravnici privatizovanih ili za privatizaciju spremljenih preduzeća račune polažu Agenciji za privatizaciju, glavnom krivcu zašto su ova privredna društva uopšte u stečaju.

Po podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u ovom trenutku u Srbiji je 2299 preduzeća u postupku stečaja.

 

     A 1.

Stečajni postupak u rukama organizovane grupe

Kada su u pitanju posebno atraktivne delatnosti kojima se bavi neko preduzeće, onda mafija direktno postavlja svoje stečajne upravnike.

Euroluxpetrol (ELP) je jedinstven slučaj u svetu da bankrotira lanac benzinskih pumpi. Odlazak u stečaj je, međutim, za vlasnike posebno atraktivan posao, jer na taj način sebe oslobađaju dugova, a prihodi im ostaju.

Prvobitno preduzeće ELP je prvo uzelo desetine miliona evra kredita od poslovnih banaka, zauzvrat kao zalog položivši svoje benzinske pumpe koje je iznajmilo svom nezvaničnom nasledniku, jednom iz lanca od preko 16 preduzeća koja nose naziv Euroluxpetrol. Kada banka pokuša da naplati svoja potraživanja, shvata da ne može da istera zakupca koji plaća simboličnu kiriju.

Taj zakupac, zatim, uzima nove višemilionske kredite kao zalog polažući svoj ugovor o zakupu koji u međuvremenu prepušta novoj ELP firmi-naslednici, a sam odlazi u stečaj bez ikakve imovine – i tako u krug.

Vlasnik prvog Euroluxpetrola, danas u stečaju, je Europen Group, takođe u stečaju, čiji je jedini vlasnik Branivoje Lazović. Vlasnik Euroluxpetrola broj 16 je Master Time d.o.o. iz Beograda iza koga se nalazi Radich Enterprise Ltd sa Kipra.

Stečajni postupak u slučaju beogradskog ELP-a vodi Branko Jugović iz Jagodine (?!) koji je na tu funkciju dospeo po želji organizovane grupe koja stoji iza stečajnog dužnika.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: PRODAJA DOMAĆEG AVIOPREVOZNIKA, DOBAR POSAO ILI GUBITAK?

16. августа 2013. 1 коментар

 

Srpski vlastodršci na čelu sa Aleksandrom Vučićem zvanično su prodali nacionalnog avioprevoznika JAT za 100 miliona evra. Isto toliko, dakle 100 miliona evra Srbija će da uloži u kompaniju Air Serbia, u kojoj će aviokompanija iz Dubaija, Etihad imati 49 odsto vlasništva. Tako su šeici dobili JAT džabe. Treba podsetiti da je Šeik iz Emirata El Zajed poklonio Vučiću, kad su prvi put zanoćili u Jajincima, poklonio tri blindirana džipa, najsavremeniju pušku i naskupocenija pakovanja kondoma.

 

                Milan Glamočanin

 

Sada mu je Vučić za uzvrat poklonio ceo JAT.Šampanjac, fanfare i veliko slavlje pratilo je potpisivanje ugovora kojim se jedini domaći avioprevoznik na milost, ali više nemilost predaje stranom vlasniku. Analiza dosadašnjeg poslovanja i intervencija države pokazuje da je ovakav epilog bio odavno planiran, mada se nije tačno znalo ko će biti srećni dobitnik. Konačnim računom, Srbija će za prelazak JAT-a u vlasništvo Etihada platiti najmanje 270 miliona evra.

Odmah po preuzimanju vlasti u Srbiji, pre oko godinu dana, Srpska napredna stranka je pompezno najavila ekonomsku saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Do danas je, između ostalog, aviokompanija iz Dubaija, Etihad, preuzela 49 odsto vlasništva nacionalne aviokompanije Srbije JAT-a, koja menja ime u Air Serbia.

U zanosu zbog, navodno, odlično obavljenog posla malo ko se ozbiljno zamislio nad pitanjem šta, kome i za koliko para naša država prodaje.

U suštini, ništa nije zarađeno na ovoj "prodaji", a ništa nije ni ušteđeno. Po ugovoru Etihad u zajedničko preduzeće treba da uloži 100 miliona evra, a isto toliko će uložiti i Srbija, mada je ranije bilo reči o investicijama od po 40 miliona evra uz opcionalnu doplatu još 60 miliona za većinski paket akcija.

JAT je poslednjih godina pravio godišnji gubitak od 30 miliona evra koji je pokrivala država. Ovaj minus od 30 miliona uz pomoć sada planirane investicije od 100 miliona evra država je lako mogla da preokrene u dobitak, samo da je htela, i da na taj način državnu aviokompaniju učini atraktivnijom za potencijalnog stranog kupca.

Oko 300 zaposlenih u JAT-u (piloti, horde direktora i menadžera) imaju prosek neto plate po oko 3.000 evra mesečno, odnosno oko 4.333 evra mesečno bruto (sa doprinosima). Oni, dakle, mesečno JAT i državu Srbiju koštaju 1.299.900 evra, a godišnje 15.598.800 evra, odnosno: to je polovina godišnjeg minusa koji je JAT pravio u svom poslovanju.

Ako su piloti i poneki direktor, odnosno menadžer i bili neophodni za poslovanje JAT-a, preko 700 radnika je bilo i ostalo tehnološki višak. Umesto da se pristupi njihovom odstranjivanju iz kompanije preko socijalnog programa i to pre prodaje Etihadu, država je nastavila da ih dotira sa ukupno oko 12.250.000 evra godišnje, a što je više od trećine godišnjeg gubitka ove kompanije.

Najstrašnije je bilo bahato ponašanje prethodnog rukovodstva, koje se ponašalo kao pijani baron, razbacujući na sve strane pare siromašnog srpskog naroda. Pod stavkom "ostali poslovni troškovi" (AOP212) u finansijskom izveštaju za 2012. godinu, navodi se trošak od čak 7.933.993.000 dinara ili oko 69,59 miliona evra, odnosno više nego duplo koliko je iznosio prosečni godišnji gubitak kompanije!?

Bilo je, dakle, dovoljno srezati prekomerno nenamensko trošenje para, drugačije organizovati rad i otpustiti višak zaposlenih, investirati stotinak miliona evra (koliko će država ionako da uloži) i pokrenuti JAT sa mrtve tačke.

Moglo je i da se u jednog vrhunskog menadžera uloži koliko i u nekog stranog fudbalera koji igraju za domaće timove, pa da se finansijska situacija preokrene. Problem je, jedino, što prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić onda svom emiratskom prijatelju na putu do spavaće sobe ne bi imao šta da obeća i pokloni.

Da se radi o poslu koji će Srbiju skupo da košta jasno je svakom ko se iole razume u poslovanje avio-kompanija.

Air Berlin je po veličini druga nemačka putnička avio-kompanija i nalazi se na sedmom mestu u okvirima Evropske unije. Ima 127 letelica uz još 48 naručenih, zapošljava 9.284 radnika i prošle godine je ostvarila poslovni obrt od 4,3 milijarde evra. Radi se, dakle, o neuporedivo većem preduzeću od nekadašnjeg JAT-a, a interesantno je da je daleko veće i od samog Etihada (ukupno 77 letelica), koji je od decembra 2011. godine najveći pojedinačni vlasnik akcija Air Berlina (29,21 odsto).

Više od četvrtine akcija Air Berlina, koje je kupio Etihad 2011. godine, plaćeno je 73 miliona evra.

Bez obzira na pomenute činjenice, Etihad je uspeo da nametne svoje menadžere nemačkoj kompaniji, koji su odmah počeli da najkvalitetnije letačke kadrove prebacuju u arapsko preduzeće. Takođe su preko Air Berlina arapski investitori došli i do dozvola za sletanje na mnoge svetske aerodrome koji su im do juče bili nedostižni. Rezultat su bili štrajkovi zaposlenih i nepoverenje potencijalnih investitora koji su izgubili interesovanje za akcije Air Berlina.

Slično kao što se planira i sa JAT-om, Etihad je menadžmentu Air Berlina "preporučio" da se njihovi avioni gorivom snabdevaju preko kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata, što bi dovelo do toga da se plaćaju niže cene.

JAT-ovi avioni će, zbog toga, smanjiti kupovinu goriva od Naftne industrije Srbije i povećati ukupnu sumu para koje se izdvajaju za uvoz nečega što i u Srbiji postoji. Opadanjem prometa NIS-a dovešće i do pada ukupnog profita ove kompanije u manjinskom vlasništvu Srbije, što će neminovno dovesti i do pada vrednosti njegovih akcija. Sa druge strane, povećanje obima prodaje kompanija u vlasništvu emira iz Ujedinjenih arapskih emirata (UAE) dovešće do povećanja njihovih prihoda i berzanske vrednosti.

Tako vlada Srbije JAT "prodaje" za 100 miliona evra, a tu cenu odmah poništava sopstvenom investicijom od 100 miliona evra, pa tako emirima u suštini poklanja domaćeg avioprevoznika, usput urušavajući ne samo njegovu, već i vrednost nekih drugih domaćih kompanija. Uz to, Srbija je dužna i da pokrije sve dosadašnje nepokrivene gubitke JAT-a, koji se procenjuju na 170 do 195 miliona evra.

Biće otpušteno najmanje 500 radnika, dok neki izvori govore i o cifri od preko 700 zaposlenih. Ko će snositi troškove socijalnog programa za otpuštene, još nije do kraja poznato.

Novi JAT, odnosno Air Serbia će od manjinskog vlasnika, Etihada, odmah iznajmiti deset aviona tipa Airbus, za šta će ovom preduzeću biti plaćena ista cena koja bi se dobila i zakupom letilica od bilo koje kompanije na svetu. Neki od tih aviona su isti oni koje je Etihad preuzeo od Air Berlina, gde je, takođe, manjinski vlasnik.

Pošto je Etihad ugovorom dobio pravo na postavljanje sopstvenog menadžmenta, može da se očekuje kako će ovakvih poslovnih bisera biti i u budućnosti. Uz to, ozbiljni svetski investitori će, poučeni ranijim iskustvima sa arapskim muljatorima, izbegavati da uđu u zajednički posao sa Etihadom, pogotovo tamo gde ova kompanija ima takozvanu zlatnu akciju koja joj obezbeđuje upravljačka prava. Samim tim će država Srbija ili morati da zadrži svojih 51 odsto akcija, ili će iste prodati u bescenje. Ozbiljna tržišna cena, svakako, neće biti ostvarena.

Teško je naći primer glupljeg posla u celokupnoj svetskoj istoriji!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: LAŽNE PATRIOTE I PRODAVCI MAGLE U SLUŽBI IZDAJE KOSOVA I METOHIJE

15. августа 2013. 8 коментара

 

Poslednjih dvadeset godina, grupe samozvanih lidera Srba sa Kosova i Metohije, potpuno su se kriminalizovale u stavile u službu vlastodržaca u Beogradu, ali i u službu stranih okupatora i svakoga ko im ponudi nova i vlast. Neki od njih su danas multimilioneri. U pismu koje je redakciji Tabloida uputila grupa Srba, istinskih rodoljuba sa Kosova i Metohije, do detalja je opisana izdajnička uloga lažnih patriota, koji su se obogatili i postali vlast na priči o svetoj srpskoj zemlji, na kojoj oni već odavno ne žive.

 

 

Ljudi poput Veljka Odalovića, Jorgovanke Tabaković, Zvonimira Stevića, Koste Krainovića, Bojana Stojanovića, Dejana Radenkovića, Slaviše Ilića, Srećka Mitrovića i mnogih znanih i neznanih prevaranata i otvorenih izdajnika, ojadili su svoje sunarodnike na Kosovu, ali i dalje žive na budžetu Republike Srbije.

Svi imaju po više stanova i kuća u Beogradu i inostranstvu, svi imaju državne funkcije, službene automobile, ljubavnice i ljubavnike. Jedina svetinja koju poštuju je novac i moć. Tabloid u celosti objavljuje pismo koje su potpisali srpski obaveštajci sa Kosmeta.

Mi građani srpske nacionalnosti koji smo ostali na Kosovu i Metohiji sa svojim napaćenim porodicama u svojevrsnim getima kao Jevreji za vreme drugog svetskog rata u Poljskoj, danas se borimo za goli opstanak. Svaki dan nam je dug kao godina. Mi i naša deca smo ostali bez perspektive. U međuvremenu, sramni, izdajnički klanovi vlastodržaca u Beogradu, pozivaju nas da ostanemo na "svetoj srpskoj zemlji".

Danas i naša braća i sestre u izgnanstvu u centralnoj Srbiji i širem okruženju žive u strahu za opstanak. Mi ličimo više na one ljude iz Kusturičinog filma "Andergraund", koji su "dole" a u mraku ih drže oni "gore".

Najgore u svemu tome je što su predstavnici vlasti Srbije na Kosovu, dobro unovčili svoj lažni patriotizam za vreme Miloševića, posle takozvanog oktobarskog puča 2000. godine, a sadašnja izdajnička vlada Srbije nas se odrekla i prodala preko noći da bi dobila obećane i nikad pristigle pare Zapada za svoj dalji ostanak na vlasti.

Obećavali su sve, samo da ih mi Srbi sa Kosova podržimo na poslednjim izborima. Da će majka Srbija brinuti za nas, da ćemo sa njima živeti u drugoj dimenziji. Da će poništiti sve ugovore koje štete državi Srbiji a koje je potpisala vlast Borisa Tadića. Zato smo odlučili poimenično prozvati sve samozvane srpske lidere sa Kosova koji su u izdajničkoj vlasti Srbije sve uradili kako bi nas prodali u Briselu.

 

     Prodavac igara na sreću

 

Prvi među istinskim izdajnicima i prevarantima koji su ojadili Srbe na Kosovu svojom ulogom, svakako je sekretar Vlade Republike Srbije i predsednik radne grupe za implementaciju Briselskog kvazi-sporazuma, Veljko Odalović, kadar SPS, rođen u Kosovom Polju. Sve do 1990. godine, ovaj čovek je bio prodavac listića tombole u Kosovom Polju, u zgradi odmah iza Doma kulture.

Tu je i Kosta Krainović, čovek bez ikakvih moralnih skurpula, dokazani izdajnik, jedan obični zalizani i zadrigli ljigavac koji je završio Ekonomski fakultet u Prištini na leđima tadašnje organizacije "Srpski pokret otpora" i tadašnjeg rektora Univerziteta u Prištini Radivoja Rake Papovića (sve crnogorski kadar zajedno sa Minjom Milovanovićem, Kostom Bulatovićem, Boškom Budimirovićem, Mitrom Balevićem, Vojom Vučnićem, Dragišom Vukčevićem

Kad je u pitanju Veljko Odalović, i njegov moral, treba samo podsetiti da je ovaj čovek i pored svoje zakonite supruge u dugogodišnjoj ljubavnoj vezi sa Jorgovankom Cicom Tabaković, sada aktuelnom guvernerkom Narodne banke Srbije. Dakle, sa bivšom ljutom radikalkom i nekadašnjom konkubinom Vojislava Šešelja, a sada istaknutim članom SNS i Tominom umilnom ovcom.

Napomenućemo i to da je Jorgovanku Tabaković iz Kosovsko – Metohijske banke krajem devedesetih godina zbog nestručnosti u radu najurio tadašnji direktor iste banke i veliki bankar Dimitrije Ljiljak.

Ona se, tobož uvređena i proterana zbog radikalskih ideja i "šešeljizma", nastanila u Novom Sadu. Tamo je živela sa svojim mužem koji je u međuvremenu umro. Bio je gospodin čovek u pravom smislu reči, ali Jorgovanki-Cici nije mogao ništa, a posebno nije mogao da je smiri i usmeri da vodi porodični život kao i sve porodične žene, a ne razvratnički, kao je i živela.

Vodili su privatnu firmu koju se preselili iz Prištine. Suprug joj je bio iz kolonističkog sela Devet Jugovića, a ona je poreklom iz Vučitrna. Iz Beograda je u vreme ratnih euforija dolazila u Prištinu i prema svima se ponašala sa pozicija moći, primitivno i osiono, radikalski. Pretila je svima da će, kada ona dođe na vlast, biti "seče knezova" i retko kome se javljala, jer je sebe zamišljala božanskim stvorenjem više vrednosti.

O njenim seksualnim doživljajima, ne treba trošiti reči. Kad bi mnogi kreveti u Prištini i Beogradu mogli da progovore, bila bi to knjiga koja se čita u jednom dahu, bio bi to bestseler u hiljadu nastavaka, nova "Hiljadu i jedna noć".

Bila je sa Aleksandrom Vučićem u tadašnjoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, gde su njih dvoje pokazali svu osionost i neznanje, ali i alavost za vlašću i žeđ za parama. Šešelj ih je gurao koliko je mogao. Danas je Jorgovanka-Cica izdala svoj narod na Kosovu.

Izdala je Državu Srbiju. Konačno, izdala je i Vojislava Šešelja koji je nju stvorio, izdala je i prodala i svoju poganu dušu za dobre pare. Postala je ključni saučesnik u predaji i prodaji Kosova i Metohije. A kakvo je ljudsko dno postala ova žena, najbolje govori i podatak da danas odbija ljude sa Kosova i Metohije koji joj se obrate za kakvu-takvu pomoć ili za neki savet, sve uz obrazloženje da ne prima nikoga, da to ne sme da radi, jer bi joj zamerili Toma, a pogotovu Vučić, koji ne može da smisli Srbe sa Kosova i Metohije (uostalom, za Vučića se to zna i to je odavno javna tajna, da mu je biološki otac Albanac)!

Što se tiče Veljka Odalovića, ne treba zaboraviti da je ovaj izdajnik u bliskim rodbinskim odnosima sa gradonačelnikom Gračanice, Bojanom Stojanovićem, koga je imenovala albanska vlada u Prištini, te je praktično službenik separatističke države Kosovo.

Sa njim Odalović ima zajednički biznis, koji se meri milionima evra. To znaju i naše vlasti i samozvana albanska vlada, ali svi ćute jer svima tako odgovara. Ako ima imalo čovečnosti u sebi, ovo može da potvrdi i Aleksandar Vulin koji je nedavno odbio predlog Odalovića da ide na sastanak sa Stojanovićem, i to uz veliku ljutnju i negodovanje da "neće da razgovara sa srpskim izdajnikom".

Odalović je i predsednik komisije za nestala lica i član komisije u čijem je sastavu bio i bivši (penzionisani) pukovnik MUP-a Srbije i načelnik Uprave za krvne i seksualne delikte Gvozden Gagić. Razvratnik, nadobudni perverznjak, razveden, a čija se uloga svodila da u Kuršumliji juru švalerke i razvratno se ponaša po gradskim kafanama i u "Prolom Banji". To mogu da potvrde i radnici MUP-a koji su bili u Kuršumlijskoj Banji. Naravno, Veljko Odalović samo takve i bira kao što je on. Što narod kaže, svaka rupa nađe zakrpu.

Rad komisije je bio simboličan, samo da bi ona opravdala svoje postojanje jer je finansirana opranim novcem. Odalović je 1998. godine, kao pomoćnik načelnika Kosovskog okruga, izdejstvovao smenu tadašnjeg zamenika načelnika Kosovskog okruga, divnog i plemenitog čoveka iz Kraljeva, gospodina NešovićaUradio je to preko svojih veza i kabineta tadašnjeg predsednika Miloševića i njegovog šefa kabineta Gorana Milinovića, lažući i jednoga i drugoga.

Danas Odalović sa albanskim gradonačelnikom Gračanice Stojanovićem i Milošem Jokanovićem sinom nekadašnjeg funkcionera sa KiM Vukašina Jokanovića, rade veliki biznis po Kosovu i Metohiji. Inače, Stojanović i Jokanović imaju za supruge dve rođene sestre.

Miloš Jokanović se razveo od žene, ostavio je bez posla, a deca mu gladuju. Iako je izdao sve lokale, među kojima i kafić "Miraž" gde je piređivao nekada neviđene bahanalije koje grad Beograd nije zapamtio.

Miloš Jokanović je ležao u Centralnom zatvoru, u Beogradu, kao pripadnik takozvane đubretarske mafije, sa svojom rođenom braćom. U zatvoru je jedno vreme bio u istoj ćeliji sa dosadašnjim ministrom poljoprivrede Goranom Kneževićem, te su tako postali pajtosi. Odalović je posle rata naprasno ostao bez nekoliko skupocenih automobila koji su po njegovim iskazima ukradeni na trgu Slavija u Beogradu! Navodi o tome postoje u MUP-u.

Naravno, takva priča je tada bila hit među kosovskometohijskim funkcionerima, da im na putu za Srbiju, pripadnici tzv. OVK otimaju vozila, ili da im mafija krade vozila u Beogradu. Bile su to uglavnom lažne prijave posle kojih su dolazile naplate od osiguranja i slično, a da niko nikada nije proveravao istinitost tih tvrdnji.

Od ovakvih i sličnih mahinacija, Veljko Odalović danas ima više stanova i lokala u Beogradu. Poslednje zvanično prijavljeno prebivalište ovom perfidnom Crnogorcu bila je upravo bliža okolina trga Slavija u Beogradu. Među kosovskometohijskim Srbima kruži kletva: da bog da ti pomogao Veljko Odalović.

O ovom čoveku bez morala i saosećajnosti govori i podatak da je zaboravio i svoga političkog oca Mitra Balevića, da nije stigao ni da izjavi saučešće i ode na sahranu u Kruševcu povodom smrti njegove supruge Novke, koja ga je svojevremeno dočekivala, hranila i pojila kao rođenog sina. A dok svom partijskom drugu i drugu iz detinjstva bivšem Miloševićevom pulenu i direktoru ŽTP za KiM, Milovanoviću nije izjavio saučešće povodom smrti jednog od roditelja.

Takav je Veljko Odalović bio nekada i sada. Nije mu mrsko i nije gadljiv da bi uz pomoć laži i preko mrtvih došao do cilja. A o pomoći Srbima sa KiM nema ni govora. Ne samo što ih ne prima na razgovore, nego ih ignoriše.

Za bilo koji eventualni ustupak moraju dobro novčano da ga podmažu. Takav sistem imao je i Odalovićev dugogodišnji kompanjon Sreten Srećko Mitrović, bivši potpredsednik SG Prištine i republički poslanik SPS, koji je posle 1999. godine uzeo na sebe funkciju predsednika privremenog organa grada Prištine, da deli plate raseljenim licima u Nišu, Beogradu i drugde gde stigne u preskupom službenom vozilu marke Audi A6, koji je koristio za prevoz svega i svačega da to ne možemo ni da pomislimo imo a ne da napišemo. Samo da nagovestimo stihovima pesme grupe "Mobi Dik": "Rodiću ti sina, kralja kokaina"!

Umesto da deli plate raseljenima sa KiM, Mitrović je deo tog novca zadržavao za sebe. Na spiskovima za isplatu vodio je na desetine nepostojećih radnika, a razliku je trpao sebi u džep. Zato danas u Beogradu ima ogroman stan iza tržnog centra"Konjarnik" i restoran "Kosovska Trpeza", takođe kod tržnog centra u Ustaničkoj ulici.

Lokal koji je kupio od preduzeća "Tri grozda" za smešno male pare kao narodni poslanik ispred SPS. Tada je u poverenju pričao najbližim saradnicima da je za poslaničko mesto morao da plati 50.000 hiljada evra Zoranu Bakiju Anđelkoviću. Mitrović ima još stanova i lokala po Beogradu i okolini.

Sagradio je i kuću u Ostružnici, odmah do svoje bivše sekretarice u SG Priština, kojoj je pomogao da se skući i da završi pravni fakultet i udomi se na dobro mesto u Fondu PIO. Šta je tu u pitanju, prosudite sami…

Inače, Srećko Mitrović je čovek sa višom stručnom spremom, smer matematika, predavao je u Tehničkoj školi u Prištini i oženio se u kasnijim godinama. Kažu da su tada sve devojke na Prištinskom korzou odahnule, jer ih je ovaj napaljeni manijak proganjao, sve dok ga drugari nisu oženili i donekle smirili. Pre zaposlenja, biciklom ili na leđima je iz svoje rodne Čaglavice nosio u četri kilometra udaljenu Prištinu mleko i tako izdražavao sebe i svoju mnogočlanu porodicu.

A kakav je golub prevrtač u politici, govori i podatak da je bio član Srpske radikalne stranke u Prištini, ali je sa još svoja dva kompanjona prebegao u SPS i za to dobio funkciju potpredsednika gradske vlade, a kasnije i potpredsednika gradske Skupštine. Znao je dobro da unovči svoje radno mesto. Izdavao je dozvole kapom i šakom Albancima za gradnju u ozloglašeno naselju Vranjevac. Uvek je imao zaštitu Veljka Odalovića.

Psihološki profil Srećka Mitrovića govoru da je u pitanju jedna primitivna i patološka lažovčina koji kad govori ne gleda čoveka u oči, već samo trlja ruke i viče: "…živ ti ja, nesam odavde!", ili, "…kuj te posla kaj mene živ ti ti?".

Nikad nije naučio da priča sa padežima a bio je prosvetni radnik!

Posle rata 1999. godine, a i danas, ovaj čovek ima više smelosti da prošeta zloglasnim Vranjevcem, i manja je mogućnost da se njemu nešto tamo desi nego Hašimu Tačiju kad bi tuda prošao!

Eto, toliko je zadužio albanske krminalce. Stalni gosti njegove kafane su sve sami srpski izdajnici sa KiM Veljko Odalović, Zvonimir Stević, Živojin Mitrović, Dejan Radenković i drugi. Danas su Odalović i Mitrović u lošim odnosima zato što Mitrović već duže čeka premeštanje na neku višu lopovsku funkciju.

 

     O, da, lović

 

Republički poslanik SPS, Zvonimir Stević, gost Mitrovićevog restorana, zapravo je mali zdepasti, debeli, grbavi, neobrijani i zamašćeni alkoholičar koji je pijan već od osam sati ujutro. Diplomirani je pravnik iz sela Badovac nadomak Gračanice. Pre zaposlenja dok je studirao kopao je bunare, vadio je kamen iz majdana i zidao da se prehrani. Malo je crne puti, ali, takvo mu je porodično stablo, kako bi rekli meštani Gračanice.

Kada se zaposlio kao Predsednik komisije za sprečavanje iseljavanja sa KiM 1988. godine u Skupštni grada Priština, veoma brzo se snašao uzimajući novac za zaposlenje od siromašnih građana. Za samo šest meseci kupio je novo vozilo ("Ladu samaru"plave boje).

Apetiti su mu rasli iz dana u dan pa se krio iza imena ondašnjeg funkcionera Tomislava Sekulića, koji je posle video o kakvom se skotu i lopovu radi, da ga se javno pred smrt odrekao.

Stević je još uoči rata 1999. godine zagovarao onu čuvenu podelu među Srbima na doseljenike i na meštane. Doseljenike, Srbijance, Crnogorce, Ličane, Hercegovce, nazivao je "torbarima" što se kao termin kasnije odomaćilo kod domicilnog stanovništva.

Inače, Stević je imao običaj da pre podne sastanči i pije. Viđao se sa policajcima i doseljenicima. Drukao. Obećavao. A uveče sa svojim meštanima po kafanama u Čaglavici, "Dva lava", "Lider", "kod Kralja", "Kum" i "Romansa", govorio je sve najgore o njima:

"…Samo da ove doseljenike oteramo, biće nam bolje sa Šiptarima. Mi smo navikli jedni na druge!".

Krio se vešto iza žene koja je rodom iz Berana. O kakvom se čoveku radi, govori i podatak da je i dalje pored svoje supruge u vezi sa svojom bivšom sekretaricom iz Skupštine grada Prištine, koja je raseljeno lice u Kraljevu, i čiji je muž vojno lice. U vezi je i sa razvedenom koleginicom iz Koordinacionog centra za KiM i sekretaricom izvesnom Ljiljanom iz Kosovske Mitrovice, dipl.ing. agronomije, od čijih seksualnih uzdisaja sa istim ceo sprat u SIV-1 na Novom Beogradu podrhtavao. To danas mogu posvedočiti i zaposleni u ovoj instituciji.

Još kao potredsednik grada i republički poslanik, Stević je revnosno radio i izveštavao načelnike tadašnjeg SDB Prištine i KiM o svemu i svačemu. Posebno je informisao svog omiljenog načelnika javne bezbednosti rodom iz Bajne Bašte, Đorđa Kerića, koji kada je odlazio sa funkcije iz Prištine u Beograd, poklone su morali kamionima da mu teraju nekoliko dana. Stević je krao i krade i danas gde stigne, za razne dozvole, zaposlenja…

Stević je tokom 1998. i 1999. godine bio član ratnog štaba grada Prištine. Posle rata beži kod ženinih u Berane. Kada se selio, iz kuće je izneo čak i radijatore, a kao "dokazani srpski patriota" izdao je vojnicima KFORA svoju kuću za velike pare!

Ovaj lažov i izdajnik danas ima stan od preko sto kvadrata i uz njega još nekoliko stanova i lokala. Naravno, sve u Beogradu. Porodica mu je u Beogradu. Njegov sin vozi uvek novi automobil. Često ih i slupa pa mu tata odmah kupuje nova, troši za dan po nekoliko hiljada evra na razvratan život koji on naziva "studentski". Dokle će Zvonimir Stević, taj ovejani prevarant, alkoholičar i lopov da hara o trošku države i naroda koga je izdao?

 

     Prodavci magle

 

Sledeći lažni patriota a pravi izdajnik koga treba pomenuti je Slaviša Ilić rodom iz Kosova Polja, bivši član Izvršnog odbora SPS, sekretar okružnog odbora SPS za Kosovski okrug, gde je predsednik bio vrsni profesor i hirurg Andrija Tomanović, koji je otet juna 1999. godine sa svog radnog mesta u KBC Priština.

Slaviša Ilić se zbog ovoga nikada nije oglasio u saopštenjima u vezi nestanka svoga predsednika. Nikada nije prisustvovao na skupovima da da podršku porodicama otetih za KiM među kojima je bilo ime i njegovog predsednika Tomanovića, niti može danas da pogleda u oči njegovoj supruzi Verici koja mu je bila uvek spremna da svojim autoritetom kod međunarodnih faktora pomogne da se taj slučaj istraži do kraja.

Ilić nije hteo. Ili nije smeo. Upamćen je, takođe, i kao prodavac magle, koji je 72 dana u vojnoj uniformi vozio i paradirao u službenom automobilu na relaciji Kosovo Polje- Priština, izigravajući komandanta bez vojske.

Njegov rad u IO SPS Srbije vrednovan je tako da je brzo smenjen a umesto njega došao je drugi kadar. Njegove bliske veze za portparolom tadašnjeg SPS Srbije Goranom Perčevićem doprinelo je to da je bio ekspresno postavljen za generalnog direktora "Jugoslovenskog rečnog brodarstva" čije je sedište u ulici Kneza Miloša u Beogradu. Ovaj kvazi elektro inženjer koji je fakultet završio uz podršku svoje partije, zanimaju samo funkcije. Provod i novac, i samo novac.

Kako se loše pokazao u prethodnoj firmi, Perčević ga udomljuje kod sebe u preduzeću "Interkomerc" gde ga postavlja za rukovodioca u sektoru za soli. Postoji sumnja da Slaviša Ilić svoje bolesne frustracije leči zbog toga što nema baš sklonosti ka ženskom polu. Iako je do pre par godina ima za javnost "službenu devojku".

Visoko među izdajnicima Srba na Kosovu, kotira se izvesni Slobodan Cobi Milošević rodom iz Kosova Polja, pulen tadašnjih predsednika Pokrajinskog odbora SPS za KiM Vojislava Živkovića i Miodraga Samardžića (isto iz Kosova Polja) poznatih u narodu kao Voja Ciga i Slinavi Miga.

Miodrag Miga Samardžić bio je učitelj u selu Kuzmin, a devedesetih godina, u vreme takozvane jogurt revolucije, postavljen je za načelnika SUP Kosovo, a kasiije i za sekretara Pokrajinskog odbora SPS za KiM. Stanovao je u siromašnoj kući preko puta železničke stanice ka atarima sela Kuzmin u ciganskoj mahali, bio je stalno zarozan i pijan te ga je žena više puta sva uzrujana sa cigarom u ustima onako drsko (sa vikom) za uši u papučama izvodila pijanog i upišanog iz kafane.

Za divno čudo, nikada se nije bunio, bio je miran i poslušan kao i u svemu kasnije u životu. Zato što ga je malo disciplinovala, uspeo je da dobije posao na Carini i sada hara do besvesti. Sa svojim kumom Ljubom Vujovićem doživotnim direktorom SC "Boro i Ramiz" deset godina, sve do 1999. godine, radio je šta je hteo u ovoj ogromnoj zgradi sa hiljadama metara kvadratnog poslovnog i skladišnog prostora.

U toku rata 1999. godine, Vujović je otvorio sve magacine sa robom i poslovne prostore u SC i kamionima robu odvezao u nepoznato, verovatno u već pripremljenu busiju u njegovoj Hercegovini.

Mali, alavi i pokvareni Slobodan Cobi Milošević, posle rata 1999. dolazi u Beograd gde ga zapošljava Mirko Marjanović u Kompaniji "Prores". Danas vodi jednu agenciju Vlade R.Srbije, a sa Veljkom Odalovićem je u najprisnijim odnosima. Krade i otima u kao pravi vojnik partije. Podržava a ne osuđuje takozvani Briselski sporazum.

Bivši potpredsednik odbora za KiM u prethodnoj vladi Srbije, Dejan Radenković, i danas je član tog odbora. Završio je Ekonomski Fakultet u Prištini, bio je upravnik Pošte 1. u Prištini. Posle petog oktobra najuren je iz PTT, a do skora je bio direktor GP "Ratko Mitrović" na Novom Beogradu čiji je vlasnik danas Branko Miljković koji ima kompaniju pod imenom MB "Miljković". Oženjen je, a supruga mu je predavač na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici (otac joj je bio direktor robnih rezervi 1999. godine, izvesni Bojanić).

Dejan Radenković je rodom iz Prištine, rodom iz Prištine i u bliskim je porodičnim vezama sa Brankom Ružićem, potpredsednikom SPS. Preko MB "Miljković", radenković završava mnoge poslove i za njega i za partiju.

U Prištini nije imao drugove, bio je slatkorečiv, pičkast i ljigav, te su svi bežali od i izbegavali ga koliko su mogli. Sebičan i pohlepan prema drugovima prijateljima tako da će i Ružić kad za to dođe vreme da okusi vruću kašu koju će mu ovaj već pripremiti i prineti, ali biće mu kasno. Voli da se druži i sa pripadnicima ŠIKA (kosovska tajna služba), posebno sa izvesnim Dinom Asanajem. Često je frustriran jer je porodično rastrzan. Supruga mu je non-stop u K. Mitrovici, a zli jezici govore da ima nešto i više od toga, te da je u pitanju jedan ugledni profesor sa najvišim zvanjem. Neoženjen. Možda više nešto o tome znaju Jova Popović i poslanik Zvonimir Stević sa kojim je Radenković u stalnom sukobu oko prevlasti.

Poštovana gospodo, ovaj tekst jeste podugačak, ali je i izdajnika mnogo. Molimo Vas da ga objavite, ako treba i u nastavcima…

(Ogorčeni građani sa prostora KiM, raseljena i prognana lica sa KiM i rodoljubi iz svih službi bezbednosti sa prostora KiM srpske i crnogorske nacionalnosti).”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI BIZNISI SADAŠNJEG SAVETNIKA ZA PRIVREDU PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE

14. августа 2013. 2 коментара

 

Životne i profesionalne krivine Predraga Mikića, savetnika za privredu predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića, počinju sa potpune društvene margine, a završavaju se na samom vrhu državne piramide. Na svakoj od tih krivina, Mikić je postajao sve važniji i bogatiji. Tu i tamo, presreli bi ga drumski razbojnici sa kojima je poslovao ili crnogorske "poslovođe" iz porodice Đukanović, ali bi ga uvek štitio njegov prijatelj, načelnik Policijske uprave iz Kraljeva, Bogoljub Živković. Ulogu Mikićevog zaštitnika kasnije je preuzeo Tomislav Nikolić, kome je kasnije sagradio i kuću u Bajčetini. Ta zaštita i dalje važi, jer Mikić savetuje Nikolića kako da sačuva sopstveni kapital u teškim vremenima. A, njegovom iskustvu treba verovati…

 

          M. Hadžić

 

Aktuelni savetnik za privredu predsednika Republike Srbije Predrag Mikić, široj javnosti je poznat kao, u najmanju ruku, kontroverzna ličnost. Njegova, inače bogata biografija je u pojedinim svojim segmentima, reklo bi se, veoma zanimljiva.

Još daleke 1999. godine, neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, ili kapitulacije, kako je kome draže, gospodin Predrag Mikić iz Novog Sada dolazi u Kraljevo, i još tada je slovio za čoveka veoma bliskom Resoru državne bezbednosti Srbije. Ubrzo po dolasku, kupuje ogroman poslovni prostor od izvesnog Dragana Milovanovića, za oko 800.000 ondašnjih nemačkih maraka, a nedugo zatim gradi još jedan, na svega nekoliko kilometara udaljenosti od prvog. I to je bio početak izgradnje njegove mini poslovne imperije pod nazivom "Trgomen PV".

Znatno ranije, Predrag Mikić svoje prve poslove započinje u Prištini, gde je zajedno sa izvesnim gospodinom po imenu Basrija, albanskog porekla, otvorio firmu koja se bavila održavanjem i zamenom potrošnog materijala za prištinsku gradsku Toplanu. Treba istaći da je u tom trenutku Predrag Mikić od škole imao završen samo mesarski zanat.

U međuvremenu, pod veoma čudnim okolnostima, izgubio svog poslovnog partnera, da bi mu posle toga materijalno obezbedio porodicu?!

Po dolasku u Kraljevo stupa u vezu sa uticajnim političarima, posle čega odmah počinje da se ponaša kao neko ko je iznad zakona. Naime, i mimo protivljenja građana, počinje da gradi poslovni objekat visine sedam spratova, za koji nije imao sve neophodne dozvole. Svoje osiono ponašanje izdiže na viši nivo, nakon upoznavanja a kasnije i uspostavljanja bliskih odnosa sa načelnikom Policijske uprave Kraljevo, Bogoljubom Živkovićem, sa kojim često odlazi u lov, gde učvršćuju svoje prijateljstvo.

Jednom prilikom, gospodina Mikića nadležni organi hvataju u krivolovu i on biva priveden, ali na intervenciju svoga bliskog prijatelja Bogoljuba Živkovića, odmah biva pušten.

Između njih dvojice dolazi i do razvoja poslovne saradnje. Između ostalog, prave i dogovor po kome Živković uzima kredit od Metals banke u vrednosti od 60.000 švajcarskih franaka. Mikićeva firma mu pravi kuću u Čačku, i to po najsavremenijim standardima. Drugim rečima, visoko luksuzni objekat. Pare mu vraća, te Živković dobija i kuću i pare.

U međuvremenu, uspeva je da razgrana i svoje poslove po bratskoj Crnoj Gori (braća, barem kad je biznis, čitaj- lopovluk, u pitanju), gde otvara veliki poslovni centar i niz stovarišta.

Ali, vremenom, poslovanje Predraga Mikića malo po malo zapada u krizu, te Aco Đukanović šalje poverioce koji iz Crne Gore dolaze kod Mikića u Ratinu kod Kraljeva na pregovore. U jednom trenutku pregovori se zaoštravaju i bivaju vrlo neprijatni po gospodina Mikića. On poziva svog prijatelja Bogoljuba Živkovića, i nedugo zatim kod Mikića kući stiže interventna patrola policije. Crnogorci pod prisilom napuštaju Ratinu i uvređeni odlaze nazad u Crnu Goru. Nedugo zatim, uzimaju znatan deo Mikićeve imovine u Crnoj Gori.

Nekako u isto vreme, s obzirom da je u velikoj finansijskoj krizi, Mikić ne samo da ne izmiruje svoje obaveze prema javnim komunalnim preduzećima, u prvom redu prema Vodovodu, kome duguje preko dvadeset miliona dinara, već se ilegalno priključuje na vodovodnu mrežu. Kako nijedna nedaća u životu ne ide sama, u međuvremenu ga napušta i supruga koja mu uzima znatan, tačnije veći deo zajedničke imovine.

Inače treba napomenuti da je sve vreme svoje bogate poslovne karijere Predrag Mikić bio jedan od glavnih finansijera Srpske radikalne stranke, i u vrlo bliskim odnosima sa Tomislavom Nikolićem, kome pravi kuću u Bajčetini kod Kragujevca. Kada je Tomislav Nikolić napustio SRS i formirao SNS, Mikić mu se odmah pridružio.

Kada je gospodin Nikolić izabran za predsednika Srbije, odmah angažuje Predraga Mikića za svog savetnika za privredu. Jedno od prvih putovanja u inostranstvo ove dvojice bilo je, gle čuda, put u Crnu Goru. Zvanično, cilj putovanja je bio da se pozovu Srbi da uđu u aktuelnu vladu Mila Đukanovića a nezvanično, pravi cilj ovog putovanja je bio izgladiti odnose između Mikića i Aca Đukanovića.

Treba napomenuti i to da je Mikić ekspresno, po stupanju na dužnost savetnika Predsednika Republike, zaposlio svog poslovnog partnera na mesto, ni manje ni više nego zamenika generalnog direktora EPS -a, preko koga se u velikom broju zapošljavaju u prvom redu kadrovi SNS-a, a potom i SPS-a u ovo preduzeće. Do sada ih je zaposleno trideset troje.

Aktuelni savetnik za trgovinu Predsednika RS, za vreme sankcija uvozio je robu široke potrošnje (sanitarije, automobile, traktore, poljoprivredne mašine…) iz Kine, i to preko tadašnjeg saveznog ministra trgovine gospodina Boriše Vukovića, člana JUL-a, kome je po jednom kamionu sa robom Mikić svojevremeno plaćao između 100.000 i 150.000 ondašnjih nemačkih maraka. Drugim rečima, na taj način je novac išao JUL-u.

Inače, Mikić je bio predviđen za hapšenje zbog neplaćene carine za navedenu robu, kao i druge carinske malverzacije i prestupe. I to u iznosu od 6.000.000 dinara, neposredno pred poslednje Đurđevdanske izbore u Srbiji.

Eto, to bi bio u najkraćem "poslovni, stručni i moralni" lik aktuelnog savetnika za privredu Predsednika RS.

 

     A 1.

Firme u vlasništvu Predraga Mikića

Razvijajući svoje poslove, predsednikov savetnik Mikić otvorio je više preduzeća. Dostpune informacije govore da ih ima šest: „Trgomen nekretnine" d.o.o., „Fabrika Trgomen" d.o.o., „Mehanizacija Trgomen" d.o.o., „Trgomen vele" d.o.o., „Plan" a.d., „MSV Invest ing" d.o.o. (preneo vlasništvo na sina Žarka Mikića).

Pripremajući se, valjda, za ulogu predsednikovog savetnika, Mikić je neke od svojih firmi prepisao na druga imena, ili im je promenio im adrese. Tako je u aprilu mesecu 2012. godine, kao novi vlasnik 100 udela u firmi „Trgomena PV" d.o.o. iz Kosovske Mitrovice, upisana ofšor firma P.G.S.M., (informacija sa sajta Agencije za privredne registre). Obe firme su registrovane na Britanskim Devičanskim Ostrvima, mada na različitim adresama.

Nepuna tri meseca pošto je „Trgomen PV" formalno promenio vlasnika, nad preduzećem je otvoren stečajni postupak, koji je potom obustavljen. Račun preduzeća je više od godinu dana u blokadi, a iznos neizmirenih dugovanja je dostigao sumu od 46 miliona dinara (prema podacima Narodne banke Srbije). Ukratko, dok Mikić miruje blizu Tominog kabineta, miruje i njegov dug državi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUDIJE, SVE SULUDIJE: DAVNO IZGUBLJENA ČAST SRPSKIH SUDIJA I DRŽAVNIH TUŽILACA

13. августа 2013. 1 коментар

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I uglavnom protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          M. Brkić

 

Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu starateljstvo, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život. I to sve čine nekažnjeno, a za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. U ovom nastavku opisujemo zlodela sudija Višeg suda i Apelacionog suda u Beogradu

Nekažnjena rasprodaja pravde počela je “reformom pravosuđa“ koju je započela pre pet godina Vlada Srbije, na čelu sa premijerom Mirkom Cvetkovićem.

Sumanutim insistiranjem da se, po svaku cenu, Srbija mora pridružiti, kao članica Evropskoj uniji, osokolilo je bandu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića da krene u institucionalnu zaštitu interesa upravljačke klase, koja je bila koncentrisana u vrhovima Demokratske stranke.

Ministarka pravde Snežana Malović, državni sekretar Slobodan Homen, pod upravom Miodraga Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića, ušla je u “reformu pravosuđa“, sa ciljem da ga potpuno stavi u službu svojih interesa.

Uz pomoć kartoteka Bezbedonosno informativne agencije (BIA) i Uprave kriminalističke policije (UKP), nakon što je usvojena zakonska osnova za “reizbor sudija i tužilaca“, čija funkcija je, prema Ustavu Srbije, stalna, počelo je čišćenje pravosuđa od sudija i tužilaca koji su, barem većina njih, profesionalno, i nezavisno, sprovodili zakone.

Reforma pravosuđa imala je za cilj da se sudovi i tužilaštva za duži period, liše svakog atributa nezavisnosti, i podrede interesima bande Borisa Tadića i Demokratske stranke.

Demokrate su u opoziciji, naročito u Srpskoj radikalnoj stranci, a potom i u poslaničkom klubu Napred Srbijo, koji je formiran od radikalskih poslanika koji su osnovali Srpsku naprednu stranku, imali pseću podršku. Bilo je dovoljno da se Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću plati pristojna svota, i oni bi izašli iz sale kada se odlučivalo o važnim pitanjima o reformi pravosuđa.

 

     Montiranje procesa, primanje mita, falsifikovanje isprava…

 

Nekoliko stotina sudija i tužilaca zamenjeno je novoizabranim deliocima prave, koji su kandidovani za ove javno-tužilačke i sudske funkcije u odborima Demokratske stranke.

Od 1. januara 2010. godine, pa do danas, nijedan sud u Srbiji nema izabranog predsednika suda! To v.d. stanje traje do danas, i ni posle tri godine i šest meseci nema ni naznake da će se, makar i formalno, ozakoniti sadašnji status onih koji predstavljaju sudove, a sve po volji i odluci bivše predsednice Vrhovnog kasacionog suda, ili sadašnjeg vršioca te funkcije Dragomira Milojevića.

Reforma pravosuđa donela je veliku nesreću Srbiji. Sudije i tužioci su upregnuti u zaštitu interesa klike koja je u izvršnoj vlasti i upravljačkim centrima vladajuće stranke. Dužnost sudija i tužilaca utvrđena je kao njihova obaveza da sprovode direktive koje im daju vršioci funkcija predsednika suda!

Lišeni svih moralnih skrupula, veći broj tužilaca i sudija, presuđuje danas po svojim kriterijuma. Nekažnjeno krše zakon, odugovlače postupak, a mnogi od njih imaju i svoje menadžere u redovima advokata, takođe članova žute partije, a danas i Srpske napredne stranke. Od kada je “reforma pravosuđa“ okončana organizacijom mreže sudova i tužilaštava i reizborom nosilaca pravosudnih funkcija, rasprodaja pravde prerasla je u najstrašnije nasilje nad građanima. Za četiri godine nijedan tužilac ni sudija nije pozvan na disciplinsku odgovornost zbog teških propusta u radu!

Umišljajno kršeći zakon na štetu građana, sudije su postale najgori nasilnici. Što su drskiji, i bezobzirniji, delioci pravde brže napreduju u službi. Doskorašnji vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu Dragoljub Albijanić postavio je svoju suprugu za predsednicu vanraspravnog krivičnog veća, koja je odlučivala o produženju pritvora, potvrđivala optužnice i rešavala o molbama za uslovni otpust.

Albijanićeva zamenica Jasmina Vasović se naročito isticala u maltretiranja advokata, koji joj nisu po volji, osuđujući, mimo svakog zakonskog osnova njihove klijente. Zbog nasilja koje je iskazala ova priprosta žena, njen bivši muž je tražio da više ne nosi njegovo prezime. Posebnu mračnu ulogu odigrala je sudija Mirjana Ilić.

Ona se proslavila osudivši navijače Partizana na 240 godina zatvora, zbog navodnog ubistva navijača iz Francuske Brisa Tatona.

Apelacioni sud u Beogradu, u veću kojim je predsedavala sudija Savka Gogić, sa članovima veća Mirom Popović i Snežanom Dimitrijević, prvo je ukinuo ovu presudu, a onda je, pod pritiskom, preinačio odluku o kaznama, smanjujući izrečene kazne za 120 godina zatvora! Sada je slučaj rasvetljen, i očekuje se ponavljanje postupka, koji je, po nalogu Borisa Tadića, okružni sudija Mirjana Ilić, u saradnji sa tužilaštvom i policijom, na najbrutalniji način montirala, osuđujući 14 mladih ljudi za ubistvo koje nisu počinili.

U svakoj pravnoj državi, sudije ovog suda Danko Laušević, Zorana Trajković, Snežana Marković, Vladan Ivanković, Jelena Vasović, Nataša Albijanić, Vladimir Mesarović, Maja Ilić i Mirjana Ilić, bile bi uhapšene i suđene zbog kršenja zakona od strane sudije, za primanje mita, za falsifikovanje isprava, i kao članovi organizovane zločinačke grupe.

Srećom, pod pritiskom međunarodne zajednice i Zaštitnika građana Saše Jankovića, sudije Ustavnog suda Srbije oglasile su sve odluke o nereizboru sudija i tužilaca kao neustavne! Ustavni sud je naložio povratak sudija i tužilaca na svoja radna mesta, tako da ih očekuje i naknada izgubljenih plata i naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda.

I kada se činilo da će nove vlasti makar pokušati da utvrde odgovornost onih koji su razorili nezavisnost sudova i tužilaštava, Aleksandar Vučić je, postavljajući životnog i profesionalnog marginalca Nikolu Selakovića (29) za ministra pravde, jasno stavio do znanja da se zločinački podvig njegove velike ljubavi Miodraga Rakića, Snežane Malović i Slobodana Homena ne sme dovoditi u pitanje.

Naprotiv, krenuo je dalje, u nameri da se, zauvek, ozakoni zavisnost sudstva i tužilaštava, i da oni budu puki izvršioci zločinačkih planova izvršne vlasti…

 

     Kleptomani, alkoholičari, nasilnici…

 

Poseban napada na pravnu sigurnost građana je Tužilaštvo za organizovani kriminal, i posebno veće Višeg suda u Beogradu koje sprovodi istragu i donosi odluke u predmetima “mafijaških grupa“.

I tužilaštvo i posebno sudsko odeljenje su zločinačka organizacija! Po broju predmeta i “organizovanih kriminalnih grupa“ koji se vode pred ovim sudom u poslednjih devet godina, ispada da je u Srbiji više mafijaških organizacija nego u celoj Evropi zajedno!

Ovo tužilaštvo i sud služe vlastima da se obračuna sa političkim neistomišljenicima, ili da banda u izvršnoj vlasti, počev od Borisa Tadića, Miodraga Rakića, Snežane Malović, pa do Aleksandra Vučića, natera one koji imaju para da ih njima predaju. A sudilo se zemunskom klanu, drumsko, građevinskoj, duvanskoj, carinskoj i još desetine “mafija“.

Od kada je pre deset godina osnovano Tužilaštvo za organizovani kriminal i posebno veće Višeg suda u Beogradu, nasilje je, “u ime naroda“, postalo nesnošljivo, a budžet Srbije je olakšan za stotinu miliona evra, koliko je Srbija morala da isplati bivšim žrtvama ovog tužilaštva i suda.

Sudija Maja Kovačević Tomić je portparolka ovog odeljenja i predsednik je sudskog veća. Inače, ona je izabrana za sudiju Vrhovnog kasacionog suda, i onda vraćena da nastavi da sudi u odeljenju za organizovani kriminal. Šta je ovu ženu preporučilo da sudi mafiji?

Gospođa Kovačević-Tomić je kleptomanka! Sa dosijeom! Razvedena je. Težak je duševni bolesnik! Idealna da saopšti presude koje se donesu na drugom mestu.

Aleksandar Vujičić je devet godina, dakle mimo svih propisa, istražni sudija ovog odeljenja. Težak je alkoholičar, u teško pijanom stanju saslušava one koji su dovedeni da im odredi pritvor. A u pritvoru drži osumnjičene onoliko dugo koliko mu se kaže!

Maji Kovačević Tomić pridružila se i Mirjana Ilić, nakon obavljenog zadatka osude navijača Partizana. Sada ova korumpirana i besprizorna žena treba da nastavi da saopštava presude koje Vučićeva banda želi da čuje.

U ovom odeljenju je i Vladimir Mesarović, sin doskorašnje predsednice Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu. Njegov kolega Aleksandar Trešnjev se proslavio po drskosti i nasilju, pri izricanju presuda u Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a za kratko vreme je u Višem sudu u Beogradu dobio reputaciju Roja Bina i unapređen je za sudiju posebnog odeljenja za organizovani kriminal.

Visoki savet sudstva još nije raspisao konkurs za izbor predsednika sudova u Srbiji! Bolje reći, nije okončao izborni postupak, po konkurs.u koji je savete bio raspisao, ali je, u promenjenom sastavu, od te odluke, po svemu sudeći, odustao.

I ako odlazeći šef delegacije Evropske unije u Beogradu Vensan Dežer tvrdi da je stanje pravosuđa u Srbiji katastrofalno, može se očekivati i pogoršanje.

Novi vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu sudija Duško Milenković, koji je, neočekivano, postavljen na ovu funkciju po nalogu Aleksandra Vučića, doneo je 22. aprila rešenje o izmenama rasporeda sudija ovog suda.

Sudija Slavka Mihajilović, koja je bila predsednica krivičnog veća, koje se pokazalo potpuno nezavisnim od politike, odbijajući svaku vrstu pritiska, nakon što je ovo veće ukinulo rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je odbijen zahtev za ponavljanjem postupka, postavljena je za drugog člana veća, kojim će sada predsedavati sudija Olivera Anđelković, dosadašnji sudija odeljenja za ratne zločine u Višem sudu u Beogradu.

Gospođa Anđelković je u sud došla iz advokature, a proslavila se kao konkubina uticajnih političarima, i po surovim kaznama koje je izricala optuženim Srbima. I sudija Dragoljub Đorđević, čije veće je po drugi put ukinulo rešenje kojim je odbijen zahtev za ponavljanje postupka navijačima Partizana, sada je imenovan za četvrtog člana veća koje presuđuje po žalbama osuđenih za organizovani kriminal, a ovaj sudija je poznat kao čestiti čovek i dobar pravnik

 

     Žuti kao dukati

 

Vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Požarevcu Dragan Vučićević je na ovu funkciju postavljen kao kadar Demokratske stranke. A upućeni veruju da zaslugu za njegovo postavljanje najviše imaju dukati! Niskama dukata gospodin Vučićević je kupio sebi položaj.

Zanimljivo je da u reizboru nisu prošle dve bivše predsednice suda – Svetlana Gaco i Milica Milosavljević. Gospođa Milosavljević je ugledni sudija u ovom gradu, i poznata je kao nepristrasni delilac pravde. Umesto nje, za sudiju ovog suda izabrana je izvesna Svetlana Savić. Ona je podobna.

Bog se, u njenom slučaju, pokazao kao šaljivdžija. Gospođa Savić izgleda kao Frankeštajn! Takva kakva je, dobra je. Piše presude kako joj se kaže. Da li su dukati pomogli i ovom prilikom gospodinu Vučićeviću, koji nedeljama po Beogradu kupuje sebi mesto predsednika požarevačkog suda. Tarife za presude će postati sada mnogo veće, da čovek izvadi štetu.

Veliko iznenađenje izazvala je odluka sudije Duška Milenkovića da sudiji Biljani Spasić produži mandat na mestu vršioca funkcije predsednika Osnovnog suda u Valjevu.

Zanimljivo je istaći, da je za vršioca funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda izabran sudija Dragomir Milojević, koji nije bio prošao reizbor, a njegovim rešenjem je za vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu postavljen sudija Novica Peković, koji, takođe, nije prošao reizbor. Nijedan predsednik suda, koji je pao na reizboru, nije postavljen ponovo na tu funkciju. Prednost i dalje imaju oni kojima su ruke krvave do lakata.

A sudije, da ponovimo, koje služe režimu, a ne zakonu, mogu da budu spokojne. Disciplinski tužilac je i dalje Mirjana Ilić, a bez njenog predloga, sudija ne može biti pozvan na odgovornost!

Predsednica Drugog osnovnog suda u Beogradu je i dalje Ljiljana Brkić. Ona je bila predsednik Opštinskog suda u Mladenovcu. Protiv nje su zaposleni podnosili krivične prijave zbog prikrivanja 47 predmeta, koji su zastareli, jer je ona od stranaka primala apanažu. Šef pisarnice suda osuđena je na četiri godine i šest meseci zatvora, zbog pronevera, ali je Ljiljana ostala na svom položaju.

Ovih dana inspektori Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, u pisarnici prebrojavaju predmete. Ljiljana zna kako se pravi para, kome treba oprostiti, kome kazna treba da zastari, kome oteti kuću, dete, traktor, imanje. Iako je ispunila uslove za penziju, sudija Ljiljana Brkić i dalje je na čelu ovog suda.

Apelacioni sud u Beogradu je posebna priča. Sudije su došle s konopca i koca, po volji opštinskih i gradskih funkcionera Demokratske stranke, prethodno se dokazavši da su kadri doneti svaku presudu, da mogu oterati nevine na tešku robiju, ostaviti ih bez imovine, porodice…

 

    A 1.

Što si gori, to si bolji

Zakonom o sudijama ("Službeni glasnik RS", br.116/2008 i 104/2009) propisano je da za sudiju višeg suda može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i koji je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije i koji ima šest godina radnog iskustva u pravnoj struci posle položenog pravosudnog ispita Stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske funkcije.

Osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta. Dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama.

Moralne osobine koje sudija treba da poseduje su: poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti. Kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti propisuje Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KADROVI VODEĆE STRANKE: DA LI JE NJIHOVA NAJVEĆA KVALIFIKACIJA – ODANOST VOĐI?

11. августа 2013. Коментари су искључени

 

Umesto stručnosti kadrovi Srpske napredne stranke moraju da imaju bezrezervnu ljubav prema vođi i vrhu stranke i spremnost da za njih otimaju svaki dinar i evro do kojih dođu. Većina njih već se dokazala u proneverama i krađama, što je, izgleda, najvažnija preporuka za dobijanje neke od funkcija na koje po koalicionom sporazumu naprednjaci polažu pravo.

 

          Milan Malenović

 

Srpska napredna stranka je najjača članica vladajuće koalicije i kao takva bi morala da da najviše visokih državnih funkcionera. To, međutim, nije slučaj, jer ova stranka uopšte ne raspolaže dovoljnim brojem kvalitetnih kadrova, posebno kuburi sa visokokvalifikovanim ljudima sposobnim da se uhvate u koštac sa problemima koji pritiskaju ovu državu.

Šef kabineta prvog potpredsednika vlade Srbije, Aleksa Jokić, jedan od najvažnijih kadrovnika naprednjaka, u medijima je poznat po svom javno izgovorenom vapaju, koji doslovno prenosimo: "Mog Aleka mnogi bi da vide mrtvog".

Pod tim je podrazumevao Aleksandra Vučića, koga samo najbliži prijatelji i oni koji su više od toga oslovljavaju sa "Alek". Jokića u stranci smatraju za pijanca i budalu koja je veći deo svog vremena provela po kanalima. Sve što je stekao u životu, tvrde obavešteni, stekao je na državnim jaslama. On i njegov brat radili su kao službenici DB-a.

Svoj kapital zaradio je "pošteno". Recimo, kuću u Valjevu su mu napravila, bez i jednog jedinog dinara, preduzeća Termoelektro – Beograd, Termovod -Valjevo i druge firme tadašnjeg sistema Termoelektro, čiji je direktor tada bio Ljubomir Davidović.

O ovome postoje dokazi, svedoci i radni nalozi, ali se navodni borac protiv korupcije, Vučić, ne interesuje mnogo za prošlost svog šefa kabineta. Vredi pomenuti još i lokal u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu, pa halu u Jajincima i mnoge druge nekretnine koje Jokić poseduje.

Dok je bio u službi Državne bezbednosti, u Valjevu je bukvalno pljuvao po narodu i spopadao sve žene, bila udate ili ne…Jokić je ranije bio u SPS-u, odakle je otišao pod nejasnim okolnostima, a danas je jedan od onih koji vode glavnu reč kada se postavljaju kadrovi SNS-a. Trenutna preokupacija mu je razbijanje valjevskog odbora naprednjaka. Kada ovakvi ljudi vode kadrovsku politiku najjače stranke na vlasti, nije ni čudo što ona delegira potpune neznalice.

Odličan primer toga koliko malo kvalifikovanih kadrova ima SNS predstavlja Dragoljub Simonović, zvani Sima Ciganin, aktuelni direktor Železnice Srbije koji jedine veze sa železnicom ima tako što je u mladosti kao nekvalifikovan bio pomoćni radnik na stanici, zadužen da udaranjem čekićem proverava ispravnost točkova na kompoziciji.

Ne zna se tačno ni šta je od škola završio Srba Filipović, naprednjački kadar na mestu portparola Ministarstva poljoprivrede. Obrazovanje on ne prikazuje ni na svojim zvaničnim prezentacijama na internetu, a u stranci i ministarstvu se otvoreno govori kako je postavljen samo da bi za račun Aleksandra Vučića špijunirao ministra Gorana Kneževića.

Pre ove funkcije Filipović je na beogradskim ulicama u zimskom periodu glumio Deda Mraza, što mu je, očigledno, dovoljna preporuka za mesto koje danas zauzima. U međuvremenu je uspeo da dogura i do nezapaženog autora blogova na internetu.

Goran Višnjić, direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada (ZIG), istina, ima fakultetsku diplomu, ali nema nikakve veze sa građevinarstvom, jer je diplomirani ekonomista. Sa 26 godina se zaposlio u Šipad Komercu, a dogurao je i do mesta člana Glavnog odbora SNS-a, što ga je i preporučilo za ovu funkciju, budući da je poznat po svojoj odanosti Vučiću..

Slavišu Kokezu je lično prvi potpredsednik republičke vlade progurao na istaknuto mesto u radnoj grupi Crvene Zvezde. Iako slabo obrazovan (ima četvrti stepen, odnosno nezavršenu gimnaziju i školu za stručni kadar) ovaj saobraćajni tehničar je za SNS značajan kao bogati preduzetnik sposoban da zaradi pare i tamo gde ih ostali ne vide. Član je Glavnog odbora SNS-a i potpredsednik beogradskog Gradskog odbora ove stranke, a bio je i predsednik FK Zemun.

U prilog tvrdnji kako naprednjaci raspolažu izuzetno malim brojem akademski obrazovanih ljudi ide i činjenica da su na Beogradskom univerzitetu gotovo bez ikakvog uticaja. Pre prošlogodišnjih izbora na BU su najuticajnije bile Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije.

Posle izbora i haosa u koji su upale demokrate, veliki broj studentskih aktivista priključio se SPS-u, dok je samo mali broj njih pristupio SNS-u. Naprednjaci, jednostavno, skoro da nemaju nikakvo uporište na Univerzitetu. Jedan od razloga zbog kojih malo studenata Srpsku naprednu stranku uzima za ozbiljno je, sigurno, i to što na čelu stranačkih omladinaca stoji Aleksandar Jovičić.

O njemu jedan drugi funkcioner naprednjačke omladine i blizak Jovičićev saradnik (ako ne i nešto više), koji iz razumljivih razloga ne želi da mu ime bude pomenuto u novinama, kaže: "Žestoko ga udaraju kompleksi što nije iz centra Beograda, nego sa periferije. Kada ga neko pita odakle je, on odgovara: sa teritorije beogradske opštine Palilula, namerno prećutkujući da je iz sela Borče, koje pripada toj opštini."

U svom CV-u Jovičić je naveo da od obrazovanja poseduje sledeće: od 2002. do 2006. pohađao je Tehničku saobraćajnu školu gde je stekao zvanje saobraćajnog inženjera, zatim je od 2008. do 2011. bio na Beogradskoj poslovnoj školi koju je napustio sa zvanjem "ekonomiste (menadžera) strukovnih studija", a 2011. godine, upisuje se na četvrtu godinu poslovnih studija, smer "Izvršno upravljanje". Da li je u međuvremenu završio ove studije i sa kojim uspehom, nije poznato.

Jovičić u svojoj poslovnoj autobiografiji navodi i kako je 2007. godine pohađao seminar u Sloveniji na temu "Edukacija u cilju usavršavanja u oblasti inovativnog pristupa potrebama tržišta i distribucije prodajnog asortimana." U maju 2008. priznaje da pohađa kurs u Štutgartu, koji je organizovalo slovenačko preduzeće Gorenje u cilju usavršavanja u sektoru kuhinjskog projektovanja na programu Gaston (Auto Cad). Od radnog iskustva, Jovičić navodi da je u periodu od 2007. do 2009. u Gorenju radio na projektovanju kuhinja, dok je u istom preduzeću od 2009. do 2011. bio Sales Manager.

Pre ulaska u politiku Jovičić se, po rečima pomenutog saradnika, odevao u najobičniju garderobu. Danas ne nosi odelo jeftinije od 300 evra. Osim što je za stalno zaposlen u SNS-u kao predsednik omladine, gde mesečno prima oko 50.000 dinara, on dobija prinadležnosti i kao potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a.

Ovaj projektant i prodavac kuhinjskih elemenata sa eventualno završenim privatnim fakultetom teško da može da motiviše studente i intelektualce da pristupe Srpskoj naprednoj stranci. O njegovoj sposobnosti dosta govori i to što mu govore pišu drugi, koji mu po potrebi i sufliraju, a da je u stranci i šire poznat kao neko ko krade tuđe ideje – i to od mladih talenata koje lažnim obećanjima o budućem zaposlenju odvlači u svoj kabinet, a poneke i u krevet.

Ipak, osnovna jedinica za merenje neobrazovanosti kod naprednjaka glasi "Mićan", po Slaviši Mićanoviću – Mićanu, članu Glavnog odbora SNS-a, predsedniku Internet tima stranke i samoproklamovanom čuvaru naprednjačke ideologije.

Ovaj srpski pasdaran se nalazi na nivou fiziološke tuposti i to ne zato što je prirodno glup, već zato što je sam tako odlučio. Mićanović još samostalno odlučuje samo o tome da li je gladan ili žedan, dok za sve ostalo pita Aleksandra Vučića koga bukvalno obožava.

I Mićanović i Jovičić su u stranci poznati kao odani potrčci, koje stranački vrh iz tih razloga i trpi. U toku priprema lokalnih izbora na jugu Srbije, Mićan je kao stranački bič putovao tim delom naše države prenoseći Vučićeve instrukcije, a kamera ga je zabeležila kako posle uživanja opijata u besvesnom stanju leži u jednoj prostoriji odbora SNS-a u Nišu.

U međuvremenu stranački funkcioneri širenje neobrazovanih kadrova po SNS-u nazivaju "mićanizacijom stranke".

Stručnost, pa ni obrazovanje, očigledno ne igraju nikakvu ulogu kada je u pitanju izbor kadrova Srpske napredne stranke. Dovoljno je da neko bude beskrajno odan Aleksandru Vučiću i voljan da za njega uzima novac, kako iz budžeta, tako i od privrednika, prinudnom naplatom.

 

     A 1.

Napred naši reketaši!

Jedan od članova Glavnog odbora SNS-a, koji iz razumljivih razloga želi da ostane anoniman, ukazao je piscu ovih redova na postojanje jedne neformalne grupe preko koje se za privatne račune Aleksandra Vučića prikupljaju pare iz srpske privrede i državnog budžeta. Postojanje ove grupe jasno objašnjava zbog čega se u zapećak gura stručnost pri izboru kadrova, jer su odanost i sklonost ka kriminalu jedini potrebni uslovi.

Siva eminencija ove grupe je Nikola Petrović, direktor Elektromreže Srbije, koji je istovremeno i vlasnik preduzeća "Ekoenergo grup", "Jabukovnik" i "Mini hidro investment" u čijem vlasništvu se nalazi veliki broj mini hidro-centrala.

Petrović je pomenut i u aferi Energoprojekta u Nigeriji, kada je oprano i nestalo više od 150.000 evra. Pored njega u označenoj grupi zatičemo i Gorana Višnjića, Slavišu Kokezu i Miloša Vučevića, advokata i gradonačelnika Novog Sada. Interese prvog potpredsednika srpske vlade u grupi štiti njegov rođeni brat, Andreja Vučić.

Zaduženje ove grupe je da od domaćih tajkuna uzima novac za ostvarivanje određenih prava i da, pošto za sebe zadrži proviziju, pare prebaci na strane račune porodice Vučić i njihovih najbližih i najpoverljivijih saradnika.

 

     A 2.

Napredno batinanje

Ako ne mogu da privuku obrazovane, lideri naprednjaka se trude da bar za svoje potrebe angažuju huligane. U strategiji stranke za rešavanje unutarpolitičkih tenzija postoji i plan o izazivanju uličnih nemira koji bi poslužili kao izgovor za uvođenje vanrednog stanja. U tu svrhu veoma dobro mogu da posluže navijačke grupe.

Vrh Srpske napredne stranke je veoma blizak sa vođama zvezdinih navijača, poznatih kao Delije, ali se do skora smatralo i da su vođe partizanove grupe Alkatraz bliski SPS-u, zbog čega naprednjaci pokušavaju na svoju stranu da privuku drugu partizanovu navijačku grupu – Zabranjene.

U međuvremenu se, međutim, saznalo da je jedan od najvažnijih vođa Alkatraza, ako ne i sama siva eminencija ove grupe Aleksandar Vavić, koji nije stranački vezan, već ima duboke korene u srpskoj policiji i obaveštajnim strukturama.

Vavić je pre dolaska u Partizan bio vatreni navijač Crvene zvezde, odakle i potiču njegovi kontakti sa delom vrha Srpske radikalne stranke koji će se kasnije izdvojiti u Srpsku naprednu stranku. U međuvremenu prešavši u Partizan, Vavić je istražiteljima napada na francuskog navijača Brisa Tatona u Beogradu bukvalno diktirao spisak navodnih učesnika, od kojih su pojedini dokazano imali alibi.

Uprkos tome svi oni su procesuirani, jer su nekome smetali. Tako je Vavić lično insistirao da se na spisak osumnjičenih uvrsti i momak sa Karaburme koji je u vreme napada sedeo u jednom drugom kafiću sa društvom koje je potvrdilo njegov alibi. Vaviću je ovaj momak stajao na putu, jer mu nije dozvoljavao da prodaje drogu po Karaburmi.

Batinaši iz redova navijača, već su se isprobali tokom predizborne kampanje u Zemunu gde su se krvavo obračunali sa aktivistima Srpske radikalne stranke. Identičan scenario se priprema i za ostale beogradske opštine na kojima tokom ove godine trebaju da se održe lokalni izbori.

Surove obračune sa političkim i ideološkim protivnicima od SNS-a postavljeni organizatori batinaša objašnjavaju rečima kako niko nije jači od države. Pri tome oni sebe i svog voljenog vođu Vučića doživljavaju kao državu, dok su svi ostali, računajući tu i narod i slobodne medije antidržavni elementi sa kojima se treba obračunavati na svakom koraku i na svaki način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: