Архива

Posts Tagged ‘gde’

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NESAVESTAN DUŽNIK: PRIJATELJU DOKTORU (NE)TREBA POZAJMITI NOVAC

24. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Slučaj doktora Miće Đuričića, beogradskog lekara koji je svoju profesiju zamenio za profesiju prevaranta, rečito govori u kakvom se stanju nalazi srpsko zdravstvo, i kako je lako postati bogat u zemlji bez zakona i institucija. Iako je do sada prevario banke i prijatelje za 12 miliona evra, još nije izveden pred sud, a presude donete protiv njega samo su mrtvo slovo na papiru. On je srećan zbog toga, i nastavlja sa prevarama.

 

          M. Hadžić

 

Doktor Mićo Đuričić je lekar po struci, plastični hirurg po specijalizaciji. Profesor univerzitetski, po tituli, kako se predstavlja, i po tome ga znaju njegovi pacijenti, prijatelji i žrtve. Mera Đuričićevog života je besprizornost! Kao lekar koji je otvorio polikliniku za plastičnu hirurgiju, Đuričić je upoznao mnogo ljudi. A ko dođe kod doktora na glasu, ima da plati.

I Đuričićeva supruga je profesor univerziteta, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Kosovka Obradović Đuričić je drug Mićina žena, ali je prva u prevari. Pozivajući se na svoje poslovne projekte, doktor Đuričić je od prijatelja pozajmljivao desetine i stotine hiljada evra, samo da polikliniku dovrši, da “uđe u biznis“. Kada bi se žrtva “drznula“ da zatraži pozajmljeni novac, “uvaženi“ doktor bi im drsko odgovarao:

“…Šta hoćete vi zelenaši, da mi uzmete život!“, mada su očajnici tražili da im doktor, kao prijatelj, vrati samo ono što im je, na prevaru, uzeo kao beskamatnu pozajmicu. Na taj način je doktor sa skalpelom otvorio Polikliniku "Galathea" u ulici Mihaila Avakumovića u Beogradu. Od banke je uzeo kredit od pet miliona evra, u kešu! Zgradu klinike je založio kao hipoteku, uzeo novac i napravio drugu zgradu, na prestižnom mestu, u šumi, gde je gradnja zabranjena, u Ulici Baje Pivljanina broj 8, odmah pored Belog dvora!

Banka je izvisila, jer zgradu koja je namenski građena kao poliklinika, nema kome da proda! Sada banka nudi Đuričiću da otvori i u njoj polikliniku, pa da vraća kredit. Ali, doktor sa skalpelom nikom ne vraća novac. Njemu je strast uzimanje.

Prvo mesecima proučava prijatelje, njihove lične, porodične i imovinske prilike, i onda, kao što zmija proguta žabu, tako i doktor, gradeći pred prijateljima priču o svojim investicijama i problemima sa “zelenašima“, pripremi prijatelja za odstrel. Na dva meseca mu uzme do poslednje pare. Onda ih potpuno zaboravi. Biće novca, poverova ovca.

“Zapalio sam dve banke, uzeo sam im devet miliona, i srećan sam zbog toga" – hvali se doktor Đuričić.

On nije prevario samo banke. Više od 400 prijatelja, dakle svi oi koji su sa njim radili, družili se, ili su bili njegovi pacijenti, “pozajmilo“ je Mići i njegovoj supruzi.

Protiv Miće Đuričića podneto je više krivičnih prijava, kojim ga njegovi bivši prijatelji optužuju da im je uzeo novac na zajam, sve do poslednje pare, i da više ne želi da ih vidi. Svu imovinu prepisao je na kćerku, koja je operska pevačica u Narodnom pozorištu u Beogradu, a najveći deo para je izneo u Švajcarsku. Tužilaštvo je sve prijave odbacilo kao neosnovane. Prevara u Srbiji nije kažnjiva.

Tomislav Kilibarda je na čelu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje stoji iza odluka o odbačaju krivičnih prijava protiv plastičnog hirurga Đuričića. Oni koji su, verujući na reč, ugled i zvanje gospodina Đuričića, pozajmili mu svoj ušteđeni novac, “samo na par dana“, morali su da potroše novac i na sudske takse, da dobiju spor koji ne mogu da naplate.

Usluge u poliklinici doktora Đuričića su dvostruko skuplje od onih koje pružaju duge klinike. Doktor ne koristi skalpel. Za njega operišu kolege sa VMA. On zgrće kajmak. Svaki njegov pacijent je i potencijalna žrtva, uvek u opasnosti da mu doktor, na par sedmice, uzme stotinak hiljada evra.

U njegovim predstavama za javnost, sve je obrnuto. Doktor sa skalpelom sebe slavi pa kaže kako je "…Krajem avgusta (26-28.2008) Bolnica Galathea bila mesto na kome su se okupili najbolji hirurzi iz regiona".

Naravno, sebe stavlja na prvo mesto: "…Dr Mića Đuričić, prof. dr Marijan Novaković, prof. dr Uroš Ahčan -Slovenija, dr Franc Planinšek -Slovenija, doc. dr Davor Mijatović -Hrvatska i dr Luiz Toledo -Brazil, da prisutnim hirurzima pokažu napredne tehnike argumentacije i rekonstrukcije dojki (prvi i drugi dan) i male estetske intervencije na licu (treći dan). Biće to, reče Đuričić, IX R.A.P.S, institucija koja je obeležila razvoj plastične i estetske hirurgije u Srbiji u poslednjih deset godina!"

I ko ne bi prijatelju, ovakvo predstavljenog u javnosti, pozajmio novac, da dovrši svoje (ne)delo. Pažnja: doktor Đuričić i dalje vara. Ne dajte mu svoj novac. Zdravstvena inspekcija ne svraća u polikliniku u kojoj operiše, a ne bi smeo, jer klinika zato nema dozvolu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALCI U APSU, A ŠEFOVI ZATVORA SA SVOJIM PAJTAŠIMA U PLJAČKI…

16. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kada bi se zaustavile pljačke u javnim ustanovama koje se izdržavaju iz budžeta Srbiji ne bi trebali novi kreditni aranžmani da isplati penzije ili socijalnu pomoć najugroženijima. Umesto toga država progoni one koji ukazuju na pljačke, pokazuju nam najnoviji primeri iz Niša. U Srbiji je opasno biti pošten, ali je još opasnije biti uzbunjivač.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uzbunjivači u Srbiji su i dalje potpuno nezaštićeni. Iz Kazneno-popravnog zavoda u Nišu otpušteno je više osoba u vreme upravnikovanja Gordana Božića, među kojima je i Saša Stevanović, čiji je greh bio taj što je nadležnima predao dokumentaciju o malverzacijama u zatvoru. Sa njim su otpušteni i Tomislav Rančić, kao i Rade Radović koji je svojevremeno završio kurs Evropske Unije o edukaciji osuđenih lica. I njihova jedina, ali fatalna greška bilo je što su ukazivali na malverzacije u zatvoru u Nišu.

Zvanično su otkaz dobili, jer je navodno prestala potreba za njihovim daljim angažmanom, ali su samo tri dana posle toga na njihova radna mesta primljeni drugi, podobniji ljudi.

Korumpirano niško pravosuđe, međutim, u ovome ne vidi ništa nezakonito i trenutno jedini koji ima šanse da sudskim putem bude vraćen na posao u zatvoru jeste Milivoje Aleksić, koji nije ni smeo da bude primljen na rad u KPZ Niš jer je prethodno pravnosnažno osuđen zbog nezakonitosti dok je bio šef carine u Kladovu. Lopovi štite lopove.

Nepravedno otpušteni radnici bi mogli da budu vraćeni na posao i bez sudske odluke, ali je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović to zabranio upravniku KPZ Niš Aleksandru Grboviću. Razlog za ovakvo proganjanje poštenih zaposlenih je jasan: na ovaj način se šalje signal ostalima da se ne isplati biti uzbunjivač i otkrivati malverzacije koje državni budžet godišnje koštaju na stotine hiljada evra.

Zbog toga ni jedna jedina krivična prijava podneta protiv zaposlenih koji su državu pokrali za više miliona evra nije procesuirana u Nišu. Sadašnji upravnik Zavoda Aleksandar Grbović od svog stupanja na ovu funkciju pre nekoliko meseci podneo je više prijava protiv nesavesnih zaposlenih, ali svi oni uživaju bezrezervnu podršku koordinatora u Ministarstvu pravde Velimira Vidića i samog do guše upletenog u razne mahinacije. Zato nadležna tužilaštva ćute.

Načelnik straže Predrag Grbović uživao je zaštitu jedne druge osobe: Nebojše Nenadovića, dva puta pritvaranog bivšeg predsednika opštine Bojnik i rođenog brata Grbovićevog prijatelja iz žandarmerije, Gorana Nenadovića, zapovednika straže u zatvoru u Zabeli.

Ko ga danas štiti, pošto je Nenadovićeva Demokratska stranka otišla sa vlasti, nije poznato, ali je očigledno da on u zatvoru i dalje može da radi šta hoće. Grbović je slupao službeni auto Škodu Fabiju vozeći se privatno, a da za to nije odgovarao, dok svoje prijatelje iz Leskovca, koji su zbog prodaje droge na izdržavanju kazne u KPZ Niš, štiti i obezbeđuje im brzi odlazak u otvoreno odeljenje gde borave bez nadzora straže.

Predrag Grbović je bio i miljenik prethodnog upravnika, Božića, čije je poslove nasledio sadašnji zamenik upravnika Željko Gradiška, nedavno prebačen iz Zabele u Niš. Gradiška za odvojeni život prima nadoknadu u visini od 30.000 dinara, a dobija i pare za autobusku kartu, iako boravi u Nišu i to u istom stanu koji je ranije koristio Božić.

Kiriju mu za ovaj stan plaća jedan zaposleni iz zatvora, blizak saradnik sadašnjeg upravnika, koji je tako pomagao i Božiću i na ovaj način sebi i svojim kompanjonima obezbeđivao zaleđinu. Za upravnika Aleksandra Grbovića se priča kako je pošten čovek koji je počeo da uvodi red u KPZ Niš, ali ga u svemu opstruišu zamenik Gradiška i Vidić iz Ministarstva pravde.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BUDŽETSKE SUBVENCIJE, STRANAČKO ZAPOŠLJAVANJE I RASIPNIŠTVO DIREKTORA, DOVELE SRPSKE ŽELEZNICE DO PROPASTI

14. децембра 2013. Коментари су искључени

 

JP Železnice Srbije danas predstavlja jamu bez dna koja godišnje proguta i do 15 milijardi dinara budžetskih subvencija i koja sistematski uništava poslove koji su siguran prihod. Prema sadašnjoj slici stanja, za ovo javno preduzeće nema nade. Ili će država da propadne zajedno sa ovakvom železnicom, ili će se Železnice Srbije menjati. Pre svega, od upravljačkog vrha.

 

           Piše: Vuk Stanić

 

Od 12,96 milijardi dinara koliko je Železnici iz budžeta uplaćeno u 2012. godini i više od 15 milijardi koje su uplaćene u 2010. godini, ni dinar nije uložen u obnovu međunarodnog putničkog saobraćaja, pa je danas Srpskom Železnicom ne moguće putovati u Beč, Solun, Ljubljanu, Bukurešt.

Sa druge strane, samo u upravnoj zgradi Železnica Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu, zaposleno je 1348 ljudi za čije plate se izdvaja blizu 630.864.000 dinara godišnje odnosno više od pet miliona evra!

Iz sindikata kažu da se u sa svakom promenom vlasti dolazi po pedesetak novih savetnika, sekretarica, kancelarijskih ćata za koje je posao u Železnici nagrada za stranačku lojalnost. Sa naprednjačkim direktorom Dragoljubom Simonovićem zvanim Sima Ciganin, došlo je 115 novih radnika!

Jedan o najunosnijih poslova za sve železnice razvijenih zemalja je prevoz putnika u domaćem saobraćaju i međunarodni prevoz putnika. Putovanje vozom kroz Srbiju je zbog stanja u kome se nalazi putna mreža, avantura koja iziskuje puno strpljenja, autobusi su konkurencija sa kojom će železnica teško izaći na kraj. Roba se kroz Srbiju za razliku od prethodnih vremena lakše prevozi kamionom nego vozom. Za privrednike je procedura utovara uglja u Kolubari deset puta komplikovanija za vagone nego za kamione!

Sa druge strane putovanje autobusom do inostranih turističkih destinacija, kao što su Grčka, Crna Gora, Bugarska, Slovenija nikada ne može da bude prijatno kao putovanje spavaćim kolima. Ne treba objašnjavati da se u autobusu do letovališta u Grčkoj i zimovališta u Bugarskoj, ukoče noge, vrat, glava i ruke. Da se na graničnim prelazima čeka na posebno označenim mestima za one koji nisu građani Evropske unije i dvadeset sati. Slična sudbina na granici očekuje i one koji putničkim automobilom sa koferima i skijama na krovu, krenu na put. Mora se stati na sto mesta mora se platiti putarina i više puta sipati benzin daleko skuplji od vozne karte. Idealno bi bilo putovati kao nekada u bivšoj SFRJ.

U Beogradu, Nišu, ili Novom Sadu, natovari se automobil na auto-voz, udobno se smesti u spavaća kola, gde vozač odspava do Soluna, Praga, Sofije, ili Ljubljane. Na odredištu siđe kolima sa voza. Tada odmoran vozač kolima ode do hotela, ili vozač agencije minibusom razveze putnike. Ovakva organizacija putovanja ne postoji čak ni kada je u pitanju Crna Gora, gde voz za Bar još uvek nekako saobraća.

Od 2010. godine ukinute su sezonske linije, Beograd – Split -Rijeka -Beograd, Beograd – Burgas -Beograd i Beograd – Prag – Beograd. Osim sezonskih linija koje su ukinute od 2010, godine a bile su rentabilne i isplative u prošloj godini ukinute su i redovne linije Beograd – Bukurešt, Beograd – Venecija, Beograd – Solun, Beograd – Beč, Beograd – Istambul, Beograd – Skoplje, Beograd – Filah, a ukinut je i auto voz koji je saobraćao na relaciji Beograd – Bar!

Od nekada jedanaest međunarodnih linija na koliko se saobraćalo vozovi u inostranstvo sada putuju samo na dve destinacije za Sofiju u Bugarskoj i Bar u Crnoj Gori, istina za Bar se osim iz Beograda vozom može putovati i iz Novog Sada.

Ova tužna statistika najbolji je dokaz da je naprednjačka priča o oporavku Železnice prazna kao i stomaci većine onih koji rade, u ovom javnom preduzeću. Linije koje su donosile novac ukidaju se, a u upravnu zgradu dovode se novi stranački kadrovi.

Generalni direktor Železnice, Dragoljub Simonović, baš kao i njegovi prethodnici, Milovan Marković i Milanko Šarančić udobno se vozi u službenom automobilu, i redovno prima masnu platu, dok radnici zaduženi za higijenu vagona nemaju pravo ni na umanjenu cenu železničke karte.

Prosečna plata na Železnici je 39.000 dinara. Fotoreporter Tabloida je na licu mesta u Beogradskom depou razgovarao sa jednim od radnika koji je pokušavao manjkavom opremom na vreme da opere vagone.

Dvadeset hiljada mi je plata, odgovara on postiđeno gleda u zemlju okreće se nastavlja da pere vagone.

Kako saznajemo od predsednika jednog od sindikata u Železnici, Nade Vukosavljević situacija kod konduktera je takođe očajna njima plate kasne dva meseca. Razgledajući vagone koji zbog lošeg održavanja polako postaju staro gvožđe, našem fotoreporteru pokazuju i ispravni vagon restoran broj 7021 koji je pretvoren u magacin!

Kratak pregled poslovanja Železnice otkriva i razloge propadanja ovog javnog preduzeća. Milijarde budžetskih subvencija troše se na sve osim na sredstva za rad koja bi Železnici donela prihode. Istražujući koliki su prihodi od međunarodnog putničkog saobraćaja saznajemo i da za obnovu i održavnje voznog parka koji se tom delatnošću bavi nisu ni potrebne subvencije.

U izjavi za Tabloid, Miodrag Ožegović, direktor zavisnog preduzeća Železnice "KSR" (Kola za spavanje i ručavanje) koje za Železnice Srbije obavlja posao međunarodnog transporta putnika, ističe da su poslednja spavaća kola kupljena u novembru 1983 godine.

Tada je nabavljeno poslednjih 12 spavaćih kola, priča Ožegović i na pitanje koliko su prihodi od međunarodnog saobraćaja on kaže da je od početka 2013. godine prevezeno 70.000 putnika na međunarodnim linijama i da je od tog posla Železnica prihodovala 245 miliona dinara.

Kada se 245 miliona dinara podeli sa 114 koliki je približan kurs evra, dobija se cifra od 2,15 miliona evra. Ovaj novac je dovoljan da se kupe dva nova kušet vagona, a da pritom ostane i novca za jednu mesečnu platu svim kondukterima.

Dakle novca u Železničkom transportu ima samo ga treba pravilno rasporediti tako da Železnica za početak postane samoodrživ projekat, a potom i Javno preduzeće koje donosi profit. Stranačkim zapošljavanjem i mobingom onih koji znaju kako se radi, Simonović to sigurno neće postići.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SEZONA PODELE ORDENJA U SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI

6. децембра 2013. 1 коментар

 

Kako je Aleksandar Vulin prešao put iz crvene partije u crkvenu bratiju, zašto mu je dodeljen orden Svetog Save, u čije ime iguman Sava Janjić posredno priznaje lažnu državu Kosovo, šta mu je rekao američki potpredsednik Džozef Bajden prilikom poslednjeg susreta u Dečanima, koga je sve odlikovao patrijarh Irinej i za čiji račun je ubeđivao Srbe u Kosovskoj Mitrovici da glasaju protiv Ustava Republike Srbije, a za državu koja ne postoji? Na sva ova pitanja srpska javnost i pravoslavni vernici još nisu dobili odgovor. U međuvremenu, odnarođeni vrh SPC čini šta god mu je volja, samo ako je to dobro plaćeno.

 

                   Milica Grabež

 

Iguman manastira Dečani, Sava Janjić, nedavno je čestitao mladoj kosovskoj Albanki, Mejlindi Kelmendi, na osvojenoj zlatnoj medalji na Svetskom prvenstvu u džudou za reprezentaciju nepriznate države Kosovo. Ovo su na sva zvona objavili albanski mediji u Prištini, kao dokaz da je u pitanju "građanska država", uprkos tome da Srbi nemaju ni osnovnih ljudskih prava, a o građanskim i da ne govorimo..

Tako je ovaj visoki sveštenik Srpske pravoslavne crkve) SPC, jednim neprimerenim gestom priznao da je Kosovo tuđa zemlja, zapravo, priznao ono što nijedan Srbin priznati ne može, da je ono što je oduvek bilo srpsko, čak i pod turskom okupacijom, danas postalo tuđe!

Treba se setiti da je i iguman Sava Janić do pre nekoliko godina i sam bio meta stalnih napada Albanaca, da je manastir Dečani bio cilj antihrišćanskog i anticivilizacijskog nasilja. Šta se to desilo pa je ovaj sveštenik Srpske pravoslavne crkve naprasno postao lojalan nepriznatoj albanskoj tvorevini na ustavnoj i istorijskoj teritoriji Srbije? Ili to uopšte nije bilo naprasno?

Na žalost, i dečanski kaluđeri, na čelu sa igumanom Savom Janjićem, još ranije su priznali takozvano „nezavisno Kosovo", što su u maju prošle godine, jednim sramnim činom i pokazali, kad su zatražili (i dobili) dokumenta samoproglašenog albanskog Kosova.

Čak i laici koji su površno upućeni u crkvena previranja, vide da su među vladikama zavladali otvoreni jeretici. Sad postaje jasno zašto je progon vladike Artemija bio onako žestok.

Podsećanja radi, vladika Artemije je tužio zemlje članice NATO pakta koje su pasivnim odnosom prema martovskom pogromu 2004. godine nad srpskim narodom i njegovim svetinjama, omogućili još jedan talas etničkog čišćenja.

Vladika Artemije se tada našao na putu mnogima, a pre svega onima koji su na Kosovu i Metohiji hteli da peru novac, pa sve do velikih bosova narko-mafije među kojima su i članovi bivše administracije Bila Klintona i Evropske unije. Ali, Artemije je pre svega zasmetao svojoj nekadašnjoj braći u Hristu, korumpiranom delu sveštenstva koje se danas bavi poslovima antihrista, priznaje albansko Kosovo, mimo volje vernika, mimo volje celog srpskog naroda i protiv slova Ustava Republike Srbije.

Koliko je daleko otišla ova odnarođena grupa sveštenika, najbolje govori i podatak da je u poslednjih nekoliko meseci SPC odlikovala najviše državne funkcionere koji su svu svoju snagu upotrebili kako bi naterali Srbe na Kosovu da glasaju za albansku državu i ostanak u njoj.

Tako su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić dobili orden Svetog Cara Konstantina. Patrijarh Irinej je sasvim iskreno rekao da su grudi ministra Velimira Ilića male da prime sva crkvena odličja koja je zaslužio (sa koliko je „dobrotvornih" sredstava ministar Ilić podstakao patrijarhovo oduševljenje?).

Slici jadnog licemerja i najgoreg blata u kome se SPC danas nalazi, dodata je i scena dodele ordena Svetog Save Aleksandru Vulinu, dojučerašnjem ateisti-komunisti, čoveku koji ne zna ni da se prekrsti, ali zna kako da se bavi izdajom, i homoseksualcu. On, koji je za račun sulude politike režima iz devedesetih sve činio da uništi nacionalne interese.

Čudno da je u ovim počastima za prodaju Kosova i kosovskih Srba, zaobiđen i iguman dečanski, Sava Janjić, koji je dao nezaobilazan doprinos priznavanju samozvane albanske države Kosovo. Ali, kako je krenule, neće njega zaobići ni ordenje SPC ali ni ordenje okupacionih vlasti na Kosovu. Uostalom, nije li Sava Janjić za svoju lojalnost već pohvaljen sa najvišeg mesta u Vašingtonu? Zar nije kod njega lično došao i legendarni srbomrzac, potpredsednik SAD, Džozef Bajden, stisnuo mu ruku i rekao: „Oče, hvala Vam za sve što činite za nas…"?

I dok Tomislav Nikolić deli ordenje svima redom, Arapima i Azerbejdžancima iz koristoljublja a ruskim ministrima iz straha od hladnog vetra iz Sibira, SPC se zahvaljuje samo donatorima. Dok su velikodostojnicima SPC "pune bisage", dotle su lojalni svakom režimu.

Na žalost, činjenice govore da je to tako. I sam patrijarh Irinej, koji se, koliko do prošle godine isticao povremenim izjavama da je Kosovo srpsko i da će uvek biti srpsko, svom snagom je pomogao Aleksandru Vulinu da ubedi preostale Srbe u Kosovskoj Mitrovici i u još dve opštine, da ostanu u albanskoj državi, priznaju je i glasaju za nju.

Kad je već počela sezona deljenja ordenja, kolajni i odličja, ne bi bilo nikakvo čudo da Srpska pravoslavna crkva dodeli i orden Svetog Save albanskoj vladi u Prištini. Kako je krenulo, ni taj datum nije daleko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZVLAČENJE PARA IZ SRBIJE I BANKARSKA POVIŠICA U ZAMENU ZA ĆUTANJE ZBOG MOBINGA

3. децембра 2013. 1 коментар

 

Dok prema zvaničnim bilansima Societe Generale Banka u Srbiji posluje pozitivno, ona u suštini svake godine gubi milione evra. Saradnici banke koji su otkrili ove mahinacije bili su progonjeni i otpuštani samo zato da bi bivši direktor Antoan Tusen mogao da dobije unapređenje. Ni novo rukovodstvo banke ne pokazuje interesovanje da istraži ovu aferu, jer i ono odlično zarađuje izvlačenjem para iz siromašne Srbije. a o svemu je u međuvremenu obavešten i Prvi osnovni sud u Beogradu..

 

          Milan Malenović

 

Jedna od najvažnijih službi u svakoj, pa i u Societe Generale Banci (SGB) u Srbiji sačinjavaju interni revizori zaduženi za detaljnu kontrolu rada cele banke i svih njenih filijala. Interni revizori imaju svog šefa koji je direktno podređen predsedniku izvršnog odbora, što je u rangu generalnog direktora u vanbankarskom sektoru. Sadašnji predsednik je Francuz Frederik Koan, dok je njegov prethodnik na tom mestu bio Antoan Tusen, takođe francuski državljanin.

Tusen je u međuvremenu napustio Srbiju, iako ovde još uvek ima aktivno privredno društvo. Upućeni funkcioneri SGB-a tvrde da je upravo preko ovog Tusenovog preduzeća u inostranstvo plasiran deo kapitala kojim banka raspolaže u Srbiji.

Dok je direktorovao Tusen, na mestu šefa Službe interne revizije u periodu od 2009. do 31. marta 2013. bila je Jovana Stevanović, žena koja je imala paničan strah od ljudi koji su stručniji od nje. Jednom saradniku u Službi Olegu Grbiću nije produžila radni ugovor samo zato što je imao višegodišnje iskustvo u bankarskoj reviziji. O svemu šta je doživeo radeći za SGB on je pismeno obavestio direktora Tusena, ali ovaj ništa nije preduzeo. Grbić je u međuvremenu prešao u Ministarstvo finansija gde je rukovodilac grupe za internu finansijsku kontrolu.

Jednu saradnicu je gospođa Stevanović godinama maltretirala na najrazličitije načine u nadi da će ona, budući da nije mogla da bude otpuštena jer ima stalni ugovor o radu, samoinicijativno napustiti banku. Mobingovana žena je, takođe, za razliku od Stevanovićke bila izuzetno dobro obučena za posao internog revizora. Šefica je išla dotle da je čak i seksualno uznemiravala svoju službenicu!?

Svi u banci su ovo znali, ali su ćutali. Tusen je jednoj službenici koja je uplakana došla da mu se žali na maltretiranje koje doživljava od Stevanovićke ponudio povišicu u zamenu za ćutanje.

Zavera ćutanja u vrhu banke išla je dotle da je šefica Službe interne revizije, Stevanovićka, o trošku banke bila poslata na psihijatrijsko lečenje ne bi li smanjila svoju agresivnost.

Jedna od osoba koje su svim silama štitili Jovanu Stevanović je i Vesna Marković, generalna sekretarka u banci, zadužena upravo za zaštitu zaposlenih od mobinga?! Markovićka ima samo završenu srednju školu, ali ocenjuje rad drugih zaposlenih, čak i doktora nauka.

U međuvremenu je Stevanovićka, istina, sklonjena sa mesta šefice službe interne revizije, ali tako što je dobila – unapređenje! Zbog čega je ova žena godinama uživala zaštitu vrha banke? Zbog toga što je umela da ćuti o marifetlucima direktora, ali i celokupne kompanije, kao i da na ćutanje primora svoje zaposlene.

Interni revizori po prirodi svog posla imaju uvid u sve transakcije, ali i u podatke o svakom zaposlenom banke. Njima nije teško da utvrde kako se u SGB-u nemilice krše zakoni ne samo Republike Srbije, već i cele Evropske Unije. Sve žene zaposlene u ovoj banci imaju niže plate od svojih muških kolega zaposlenih na istim pozicijama, a što je suprotno Zakonu o zabrani diskriminacije.

Na jednom sastanku kod direktora Tusena zaposleni su izneli probleme koje imaju sa Stevanovićkom i dobili odgovor da je ona – nesmenjiva. Tusen je to obrazložio činjenicom da upravo predstoji njegovo unapređenje i odlazak na neku višu funkciju izvan Srbije i da bi mrlju na njegovoj karijeri predstavljalo kada bi rukovodstvo u Parizu saznalo da on na jednom tako značajnom radnom mestu pune tri godine drži psihijatrijski slučaj.

Još početkom ovog veka jednom značajnom klijentu, koji je tražio kredit, tadašnji direktor SGB-a Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi premijera Zorana Đinđića) objasnio je: "Mi nismo došli u Srbiju da uložimo novac, već da ga iz nje izvučemo." Pitić je još uvek predsednik Upravnog odbora ove banke.

Veliki broj funkcionera SGB-a ima privatne firme registrovane na najbliže članove porodice. Tim preduzećima banka odobrava kredite iako zna da nisu u stanju da iste vrate, a zatim se novac prebacuje u inostranstvo, na privatne račune zaposlenih, ali i u filijale SGB-a.

Na taj način se pare sasvim legalno izvlače iz srpske podružnice Societe Generale Banke. I ovo je, kao i mnogo šta drugo, moralo da bude poznato internim revizorima, ali ih je terorom na ćutanje primoravala Jovana Stevanović, uz podršku direktora i generalnog sekretara banke.

Deo zaposlenih je o svemu već informisao Prvi osnovni sud u Beogradu i sada se čeka njegova reakcija. Čak i ako bi podmićeni tužioci i sudije u Srbiji odustali od krivičnog gonjenja, centrala banke u Parizu, već opterećena raznim aferama u samoj Francuskoj, morala bi da reaguje i posmenjuje direktore svog srpskog predstavništva. U svakom slučaju, došlo bi do novog zemljotresa u bankarskom sektoru Srbije, kao kada su u stečaj otišle Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KLINIČKO-BOLNIČKI HAOS POD BUDNIM OKOM VLADAJUĆE KOALICIJE

29. новембра 2013. 2 коментара

 

Vučićev pokušaj da zađe duboko u kombinacije zdravstvene mafije neslavno se završio. Dobro je znao da za tako nešto mora da angažuje ljude bliske mafiji jer su glavni ljudi po zdravstvu duboko ukorenjeni u podzemlju decenijama. Međutim, malo je poznato da je on tu ustvari izgubio bitku sa kadrovima SPS u zdravstvu koji su iz sveta kriminala.

 

                    Piše: Inasjder L-5

 

Njegov najverniji saradnik Zlatibor Lončar počeo je da udara u kombinacije SPS kadrova u zdravstvu koje imaju sa kriminalcima. On je to svakako mogao zbog ličnih veza u kriminalu a ne samo Vučićeve podrške. Međutim, dogovor je bio da se kombinacije prljavih SPS-ovaca rasture jer se zasnivaju na pljačkanju budžeta pre svega kroz nabavke.

U jeku tih aktivnosti, Lončareva žena ostaje u drugom stanju posle deset godina veštačkih oplodnji ali, potpuno nesmotreno od strane samog Lončara, ona upada u ruke ginekologu iz Ginekološko-akušerske klinike (GAK) Narodni front, doktorki Rakić, proverenom kadru SPS u svim prljavim igrama.

Potpuno amaterski, dezinformisan, Lončar dopušta da dr Rakić njegovoj ženi doslovno iz utrobe povadi decu dva meseca ranije, pa jedno odmah izgubi a za drugo se bori za život u Beču.

Time je jedan iz trio fantastikus Kliničkog centra Srbije (KCS), u sastavu Ristić, Lončar, Dragutinović, eliminisan. Gradimir Dragutinović i njegov sin Dejan, prijatelj Aleksandra Vučića i njegovog mlađeg brata, klasičnom špijunskom aferom dezavuisan je nepovratno i blamažu njegovog postavljanja na bilo koje odgovorno mesto, Vučić sebi ne bi više dozvolio.

Radi se o tome da je Dragutinovićev kolega iz generacije, bivši predsednik jednog od nekadašnjih mesnih odbora JUL-a u Beogradu, sada aktivan sindikalac u Novom sindikatu zdravstva, kroz kafanska pijančenja i razne bahanalije obnarodovao kompletan dosije o Dragutinovićima (i starijem i mlađem) i njihovim aktivnostima na nabavkama u KC Srbije. Sve je predao Novom sindikatu zdravstva uz još nekoliko dokumenata koje je izvukao od Gradimira Dragutinovića.

Na konferenciji za štampu koju je Novi sindikat organizovao, prikazano je najviše protivzakonitih radnji oca i sina Draguitinović, dokumentovanih upravo zahvaljujući tom sindikalnom povereniku koji se inače, da bude veća ironija, i sam tereti za niz prekršajnih i krivičnih dela, pa kroz ovaj manevar pokušava da se dodvori SPS strukturama da bi izbegao hapšenje.

Odmah pošto je uradio transplantaciju srca, Ristić je postavljen na stub srama od strane proverene osovine Bajec-Peško kroz medije koje drži Demokratska stranka, ali uz logistiku koju pružaju SPS kadrovi u KC Srbije. U ovom slučaju, to je Mirko Kerkez.

Pošto je profesor Ristić naš najbolji kardiohirurg koji se bavi strukom ali bez osnovnog pojma o načinima kako da se bori sa mafijom, doveo je sebe do situacije da je potpuno razvlašćen u Kliničkom centru Srbije!

Umesto toga mogao je medijski da se odbrani puštanjem u etar kupoprodajnih ugovora koje je Bajecova ekipa sklopila sa KBC Beograd, jer je očigledno da Bajec ovaj privatni klinički centar kupuje od para koje je opljačkao dok je bio direktor KC Srbije.

Isto tako, Mirko Kerkez koji je Bajecu bio zamenik, kupio je preko svog sina iz prvog braka odmaralište Gučevo kod Banje Koviljače (inače, velelepan kompleks), takođe od para koje je pljačkao u Bajecovo vreme. Umesto toga, Ristić je dozvolio da ga prozivaju za 40 miliona dinara koje je uplatio KC Srbije na račun Fudbalskog kluba Crvena Zvezda, i to po naredbi Vlade Srbije (voljom Aleksandra Vučića). I sve to iz razloga "da bivši šampion Evrope ne bi bankrotirao i obrukao ceo narod i državu".

Čak i deca u osnovnoj školi znaju da direktor jedne državne firme ne može da prebaci sredstva sa računa na raučn tek tako, bez naređenja "sa vrha". Na žalost, Miljko Ristić je potpuno nespreman za kadrove DS i SPS koji ga mažu govnima po raznim medijima.

Mafija se konsolidovala, ujedinila, izglađeni su sukobi, kao na primer onaj između Đorđa Bajeca i Predraga Peška, tako da ceo kriminalni svet u zdravstvu oseća opasnost zbog diktata iz EU koji zahteva da moraju da se uklone, a koji Vučić jednostavno mora da ostvari.

Poznati su i svi računi, svaki dinar koji je opljačkan, a u međuvremenu preko 100 predmeta stoji u beogradskoj Palate pravde čekajući zeleno svetlo koje je Evropska unija odavno dala za rešavanje. Ali, direktor policije Milorad Veljović time vešto trguje i ucenjuje Ivicu Dačića zbog umešanosti SPS kadrova u velike afere u zdravstvu. Naravno, ništa manje nego kadrovi Demokratske stranke, poput Bajeca i Peška.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: