LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI I SAMOZVANE „ISTORIJSKE LIČNOSTI“ U SVOJIM SREDINAMA!!?

 

Hoće li sadašnji predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, nakon više puta izbegnutog procesuiranja, jednom ipak odgovarati za ratne zločine? Hoće li Aleksandar Vučić na nekom poštenom suđenju dobiti priliku da objasni kako je početkom 2017. godine pretio Haradinaju da će "biti uhapšen ako bude dostupan srpskim organima gonjenja", a onda mu glasovima "Srpske liste" omogućio da postane premijer?

Kako je Vučićev savetnik, bivši britanski premijer Toni Bler, zajedno sa svojom ženom Čeri i njenim advokatskom kancelarijom, pomogao Haradinaju da izbegne dugogodišnji zatvor u Francuskoj?

 

               Milica Grabež

 

Sada već ugašeni Haški tribunal, 2011. godine obnovio je staru optužnicu (iz 2005. godine) protiv bivšeg komandanta OVK, Ramuša Haradinaja za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja 1998/99.

Sedam godina kasnije, na početku 2018. godine, sada već kao premijer samoproglašenog Kosova, Haradinaj je (kao i sve ostale vođe OVK) opet na korak od optuženičke klupe. Ovaj put, po izričitom zahtevu Trampove administracije u Vašingtonu. Na sceni je obračun sa zločinačkom spregom političkih i kriminalnih oligarhija na Balkanu, a glavnu kariku u tom mračnom savezništvu čini srpsko i albansko političko podzemlje.

Da bi bilo jasnije kako je ovaj "savez" (u slučaju Ramuša Haradinaja) podržan od strane Aleksandra Vučića i njegovog klana, treba se vratiti više od jedne decenije unazad, na 4. marta 2005. godine, kad je sudija Haškog tribunala, Ijan Bonomi, potvrdio optužnicu  protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Balaja i Lahija Brahimaja i naložio da bude zapečaćena. Taj nalog je na volšeban način prestao da važi već 10. marta 2005. Svi optuženi su u prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom odbacili krivicu za ratne zločine nad kosovskim Srbima, Romima i Albancima za koje su optuženi.

Na sudu se tada prvi put pojavila advokatska ekipa iz londonske kancelarije Matrix Chambers, čiji je osnivač bila Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika Aleksandra Vučića u vreme kad je bio premijer. Advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane, Ben Emerson postao je kasnije član drugostepenog sudskog veća, koje je odlučivalo o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Advokatska kancelarija Čeri Bler nastavila je da zastupa Haradinaja, pa se njen predstavnik iz Londona pojavio u Francuskoj, u vreme kad je početkom 2017. godine bio uhapšen po srpskoj poternici.

Po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne (i očito namerne) procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen.

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je Haradinaj, za koga je čak i slavna haška tužiteljka Karla del Ponte govorila da je ratni zločinac, bio prema Vučićevom mišljenju najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, opet treba pratiti tragove već pomenute advokatske kancelarije Matrix Chambers koja je nedavno pokušala preko lobističke agencije APS iz Čikaga, da utiče na vladu SAD sa ciljem da "zaborave" na Haradinaja u procesima vrhovnicima OVK. Treba podsetiti da je osnivač ove agencije, Milan Petrović bio glavni saradnik bivšeg guvernera Roda Blagojevića (kasnije uhapšenog) preko koga je uplaćivan novac iz srpskog budžeta na ime predsedničke kampanje Baraka Obame.

Dana 9. oktobra 2017. godine, Ramuš Haradinaj je imenovan za premijera samoproglašenog Kosova samo zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, takozvanoj "Srpskoj listi", uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju je Vučić naneo Srbiji tim činom.

Neke analize polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli, koga su ruske obaveštajne službe zavrbovale još dok je stalno boravio u Švajcarskoj, gde je i sedište njegove građevinske imperije koja je svojevremeno dobila posao veka, rekonstrukciju Kremlja.

Zanimljivo, osim srpskih glasova bez kojih to ne bi bilo moguće, još dva ključna glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je upravo Bedžet Pacoli. Pacoli je za ovu uslugu platio i "Srpskoj listi" (prema jednom dobro upućenom izvoru, plaćeno je Vučićevom saradniku, preko njegovog švajcarskog računa, oko sedam miliona evra).

Putinova vlada je već "digla ruke" od ideje srpskog Kosova, ali nije od kontrole kriminalnih i političkih tokova na Kosovu u koje je upletena sa svojom obaveštajnom mrežom i velikim brojem vremešnih "spavača" i njihovih porodica koje su decenijama ranije bile bliske envero-staljinističkom nasleđu. Zadnjih dvadeset godina su i ti ljudi i njihove porodice stavljeni u službu mafijaških klanova i prozapadnog maskenbala. Putinova administracija pokušava da ih ponovo "stavi u funkciju".

Postoje mišljenja na Zapadu da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, ruski revanš Zapadu za građanski rat u Ukrajini koji je inscenirala bivša vlada SAD.

Na ovom delu Balkana prepliću ruski interesi sa nemačkim. Istina, obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u razne potrošene "lidere", one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti.

Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović i duhovni sin još jednog haškog optuženika, poludeli Aleksandar Vučić, kao i prodesničarska predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom "balu" pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Balkanu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD, a ne u pravcu komplikovane, spore i neefikasne administracije u Briselu.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih možda počinio, da je vreme koje je proveo u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, legitimno je spekulisati, ali za razliku od Haradinaja, Albin Kurti nije ratni zločinac, i dugo vremena je bio favorit Stejt Departmenta.

Kad je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata je to prokomentarisao ovako: "…Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega…"

I zaista, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaide, Osamom bin-Ladenom, i to na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, gde je dogovoreno osnivanje ćelija Al-Kaide u Albaniji i na Kosovu.

Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa , kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaide, Ajmana al-Zavahirija.

Podsetimo: Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće. Ljuan (1973), poginuo je 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999. godine.

Enver Haradinaj je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao "obračun albanskih kriminalnih klanova".

Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji. Tokom 2018. godine i on će biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za nepovratne dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Činjenicu da je Haradinaj pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine zahvaljujući pohlepi bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon.

Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao "istorijska ličnost".

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pacolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati. Njega čeka i suđenje. Čeka i Vučića.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da tu Haradinajevu vladu može da sruši Aleksandar Vučić i "Srpska lista". Može ali neće. Ali, Vučić tek ima da objasni američkom Stejt departmentu (ono što oni već znaju), otkud ovako čudne veze sa Haradinajem? Otkud toliko novac cirkuliše između njih? Jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a za Haradinaja je rekao da se radi o "psihopati". Isto to je mogao i za Vučića da kaže. Ako ništa drugo, našli su se po toj "liniji".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAZDIRANJE SRPSKE DRŽAVNOSTI: KOALICIONI PARTNER SRBIJE I OBEĆANJA ZA BUDUĆE VREME; BEZ SRBA!??

 

Dok javnost u Srbiji iščekuje da vidi hoće li takozvani Briselski dijalog rezultirati priznanjem ili „normalizacijom" odnosa sa separatistima sa KiM, između čega suštinski i nema razlike, dotle se ti odnosi na teritoriji cele Srbije podižu na nivo državnih.

Neizostavno se ukazuje puno poštovanje nadležnosti takozvane „republike Kosovo" nad delom albanskog naroda ali i svih drugih prognanih sa Kosova i Metohije, koji danas žive na teritoriji centralne Srbije.

 

 

 

Tokom godina nakon okupacije na Kosovu i Metohiji, politika „saradnje" između samoproglašene "države" i centralne Srbije, svodila na trgovinske odnose sa kompanijama u vlasništvu albanskih separatista. Tu je nejasno zašto su poslovni partneri iz ostatka Srbije, iako su bili u mnogo povoljnijem položaju, morali toliko snishodljivo da se odnose prema albanskim firmama koje su svoju najpovoljniju trgovinu ionako mogle da ostvare sa firmama iz Srbije. U početku su na ambalažama srpskih proizvoda na albanski jezik prevođeni samo slogani i natpisi sa informacijama o proizvodu, a od 2008. godine se počelo sa doštampavanjem dodatnih informacija poput „uvoznika za Kosovo".

Istina je da se protok robe ostatka Srbije sa Kosovom i Metohijom regulisao na specifičan način vrlo sličan saradnji sa državom nad kojom neko drugi ima nadležnost, izuzev severa pokrajine gde se ni to nije morlo poštovati sve do 2014. godine.

Međutim, to nikako nije bilo zbog separatista koji su tome težili već zbog činjenice da se od leta 1999. godine pokrajina nalazi pod kontrolom Ujedinjenih nacija prema Rezoluciji 1244. A to je dokument koji potvrđuje realno stanje, da je KiM sastavni deo republike Srbije, i zato je trebalo težiti da se poštuje upravo taj sporazum a ne nametnuti separatistički uslovi.

Za razumevanje ovakvog ponašanja dovoljna su dva pojma – novac i politika.

Upravo time se može objasniti i činjenica da se Dalibor Jevtić, početkom ovog meseca, obreo u Smederevu u svojstvu „ministra za zajednice i povratak" pri separatističkoj „vladi republike Kosovo".

Mediji se nisu trudili da sakriju zvaničnu notu posete, naprotiv, u najvećem broju izveštaja naveden je upravo kao „zvaničnik" separatističke vlade čiji je potpredsednik.

Njega je zvanično primila gradonačelnica tog grada Jasna Avramović , koja je inače na tom položaju od 2004. izuzev kada je od 2008. do 2012. obavljala funkciju zamenika gradonačelnika.

U junu 2013. Avramovićeva je zvanično napustila Pokret za Smederevo (PZS), koji je vodila nekoliko godina i sa svim odbornicima tog Pokreta u gradskoj skupštini, prešla u Srpsku naprednu stranku. Tada je postavljena je za poverenicu Gradskog odbora SNS u Smederevu.

Protiv nje se vodi dugogodišnji sudski proces u kome je optužena da je kao lekar „u više navrata primala mito od pacijenata" ali i falsifikovala dokumenta radi pribavljanja invalidskih penzija svojih „klijenata", i to kao načelnica infektivnog odeljenja smederevske bolnice.

Zbog toga je osuđena na 15 meseci zatvora ali je Apelacioni sud poništio presudu i vratio na ponovno suđenje da bi i odluka Suda bila ponovljena.

Tokom 2005. godine provela je mesec dana u pritvoru ali o izdržavanju kazne od 15 meseci po pravosnažnoj presudi u ponovljenom procesu, od kada je postala član SNS-a, nema podataka. Takođe, dovođena je u vezu i sa masovnim štrajkom u smederevskim školama i drugim „nepravilnostima" u ovom gradu.

Tužno je konstatovati da je domaćoj javnosti predstavljen kao značajan događaj susret između nje i takozvanog „ministra" u ilegalnoj vladi na teritorije iste države ali, s obzirom na političko – ekonomsku računicu kojom opstaju na vlasti, to je potpuno razumljivo, čak i prirodno, u svom tom nakaradnom okruženju.

Iako je istaknuto da je do sastanka, na koji je pozvan i izvestan broj prognanih sa Kosova i Metohije, došlo „u cilju pospešivanja povratka raseljenih na Kosovo" u porukama se moglo osetiti nešto sasvim suprotno od toga.

„…Nama je prvenstveno cilj povratak svake srpske porodice na Kosovo, na tome ćemo insistirati i na tome radimo. Taj povratak mora da bude dobrovoljan ali je jedna od mogućnosti i integracija u sredinama u kojima oni danas žive ukoliko to oni žele i tu ćemo raditi sa gradovima i opštinama u centralnoj Srbiji kako bi smo to pitanje rešavali…"

Slobodno se može reći da je upravo „integracija raseljenih u sredinama u kojima žive" nakon progona, ipak cilj pre svega.

Ne samog Jevtića koji je izvršilac naloga, već kosovskih separatista i njihovih zapadnih mentora čiji je zajednički cilj trajno otrgnuti kolevku srpske državnosti i duhovnosti iz matice. Ovo je već odavno najavljeno ali kao slogan koji se mogao čuti na skupovima i protestima Šiptara gde se sve češće uzvikuje "Shqipëria Ethnike", odnosno da teritorije pod njihovom kontrolom budu „bez primesa" drugih naroda.

Jevtić je ovo nedvosmisleno potvrdio u Smederevu navodeći da će biti obezbeđen krov nad glavom onima koji žele da se vrate u uslovima za život gde im baš ništa nije garantovano ali to isto obezbediti i izbeglima na tlu ostatka Srbije koji ne žele da se vrate. Jasno je šta će većina izabrati ako u tome ima materijalnu podršku.

Selo Ljubožda je odličan primer kako će se na tome raditi. Svih 13 povratnika još uvek živi pod jednim krovom, u nemogućim i nehumanim uslovima gde više njih spava u jednoj prostoriji a svakodnevno su izloženi šikaniranju, provokacijama, psovkama, pretnjama, umesto u kontejnere svakodnevno im u dvorišta bacaju đubre…

O svemu ovome nema ni reči u domaćim medijima. Pa čak ni na lokalnom radiju „Bravo" za koji, tek da pomenemo, upravo Dalibor Jevtić obezbeđuje značajna materijalna sredstva za rad a osnivača tog lokalnog medija na srpskom, Dragana Repanovića, zapošljava u svom „ministarstvu".

Jasno je da se zajednički radi, odnosno toleriše, pokušaj da se i ovi povratnici odvrate od svoje namere iako je reč o tek nekoliko starijih osoba koje samo žele da kraj života dočekaju na svojim imanjima. Svi vidovi podrške koje je Jevtić najavio spadaju u vreme buduće. Dakle, ni jedan od problema koji se isprečio povratnicima, do danas naprosto nije rešen.

Gradonačelnica Smedereva je tokom sastanka navela da će se „zajedničkim snagama" (dakle lokalna samouprava sa „ministarstvom" kosovskih separatista) učiniti maksimalni napori da se svima koji žele povratak to i omogući, ali je još jednom potvrdila da će „svima koji u Smederevu ostanu" obezbediti normalni uslovi za život.

Avramovićeva je iskoristila priliku da se „zahvalila ministru Jevtiću" (priznajući njegovu „državničku" funkciju) na upornosti koju pokazuje u ovom ni malo lakom i značajnom procesu" . Kolika je ta upornost u ovom istinski značajnom procesu, potvrđuju rezultati koji su iza njega nastali za protekle četiri godine rada. Kako je sam ranije izjavio novinaru Glasa Amerike, na Kosovu i Metohiji trajni povratak zabeležen je kod 1% raseljenih koji su to uopšte pokušali, ne kod ukupnog broja prognanih.

No, izgleda da on i te kako dobro obavlja posao barem onaj za koji je zaista plaćen. Umesto bilo kakve kritike, pa i smene do koje bi moralo da dođe usled ovako poražavajućeg rezultata, kvazi-ministarstvu na čijem je on čelu separatistička ilegalna vlada je prema nacrtu budžetu za narednu godinu, dodelila gotovo 7 miliona evra što je duplo više nego što je to bio slučaj u godini na izmaku.

Prema zvaničnom saopštenju „ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić rekao je da je Nacrtom budžeta za 2018 godinu za potrebe tog „ministarstva" namenjeno ukupno 6.900.000 evra i da je od ovog iznosa za kapitalne investicije, to jest za projekte za raseljena lica, izdvojeno ukupno 1.000.000 evra, za razne projekte za povratnike (prvenstveno za izgradnje kuća), izdvojeno ukupno 2.400.000 evra, a da je ostatak iznosa od 3.500.000 evra namenjeno za infrastrukturu i za razne druge potrebe".

Zaista, kada su „razne druge potrebe" pretežnije od stvaranja osnovnih uslova za povratak, tu se o ciljevima nema šta komentarisati. Možda baš ta neodređena namena novca može da objasni srdačnost gradonačelnice u kojoj je protekla poseta ovog kvazi-ministra gradu Smederevu i njenoj nadi, ili možda saznanju, da će baš taj grad poslužiti za pokriće „drugih potreba" kroz milionske iznose u evrima.

U svakom slučaju Srpska napredna stranka sada može da se pohvali unapređenju saradnje, za šta sada imaju i konkretne materijalne dokaze, da ne kažemo „dobra", od kako je uz njenu pomoć na mesto premijera secesionista sa KiM došao ratni zločinac Ramuš Haradinaj koga je to, Aleksandar Vučić, javno nazivao koljačem srpske dece.

Nekoliko dana kasnije, na predlog Dalibora Jevtića, separatistička „vlada" u Prištini je donela odluku o formiranju „međuministarske komisije za povratak i pitanja zajednica". Objašnjavajući „prednosti" ove komisije, Jevtić je posebno istakao činjenicu „da će međuministarska Komisija imati obavezu da se bavi procentualnom zastupljenošću u instucijama u skladu sa Ustavom i zakonima Kosova".

Konkretno ovo znači da će od njenog rada korist imati jedino takozvana „republika Kosovo" jer će staranjem Srba o poštovanju „ustava Kosova" i njihovom doslednom učešću u kvazi-institucijama, ta tvorevina zaokružiti svoj legitimitet što nikada ne bi uspela kada bi Srbi te „institucije" bojkotvali, što su u više navrata i predstavnci Evropske unije i SAD naglašavali. Tom prilikom Jevtić je izrekao i nešto mnogo dramatičnije.

„…Ono što je nekada falilo, implementacija, je nešto čime ćemo se mi baviti, jer bez sprovođenja odluka koje budemo donosili nećemo biti u prilici da promenimo stvari na bolje, tako da ćemo pre sazivanja prvog sastanka obaviti sve potrebne procedure i konsultacije kako bi smo na samom sastanku ono što budemo usvojili bili u prilici da kasnije inplementiramo" objasnio je Jevtić čime je otkrio da u stvari rezultata u povratku do sada nije ni moglo da bude a da je to „ministarstvo " bilo samo paravan za Međunarodno zajednicu i domaću javnost koji su trebali da poveruju ili prikažu da se nešto ipak radi na tome.

Činjenica je da ni jedna dosadašnja odluka nije mogla da bude sprovedena jer nisu postojali mehanizmi za njihovu implementaciju. Prostim jezikom rečeno, povratak Srba na svoja imanja niko nije želeo ali se o tome zajednički ćutalo.

Istovremeno, Federika Mogerini je u Briselu „pozdravila angažovanje Srbije u dijalogu  sa Prištinom, napominjući da je počela nova faza sa direktnim učešćem dvojice predsednika, uz promenu formata, agende i brzine sastanaka"!

Ona je podsetila da je i ranije bilo sastanaka na nivou predsednika, i istakla da „veruje u kvalitativni skok sledeće godine i dostizanje normalizacije odnosa".

Nema sumnje da postoji odlična koordinacija između strana u ovom, odavno već ne sukobu kada se o predstavnicima vlasti radi. Svi oni teže jednom cilju čijem ostvarenju doprinosi zvanična poseta tzv. „ministra republike Kosovo" Dalibora Jevtića srpskom gradu i prijem kod poverenika Srpske napredne stranke u Smederevu. Suštinskoj nezavisnosti Kosova i Metohije i njegovom otcepljenju od ostatka Srbije.

No, ako se izgradnja „međudržavnih" odnosa mogla sakriti u Jevtićevom slučaju, budući da ga mediji eufemistički nazivaju „srpskim ministrom", iako je on Srbin kvazi-ministar u ilegalnom sistemu separatista, prikrivanje posete Albanaca koji su u njegovom rangu nije bilo moguće. Upravo zato se domaći mediji, „kao po komandi" što bi narod rekao, nisu nijednom jedinom rečju oglašavali poslednjih dana o događaju u Bujanovcu.

Za to vreme, prema navodima medija na albanskom, došlo je do zvanične posete takozvanog „ministra pravosuđa" albanskih separatista, Abelarda Tahirija, gradu „od posebnog značaja za Kosovo", Bujanovcu.

Posetu je navodno inicirao predsednik opštine Bujanovac, Šaip Kamberi a razgovaralo se o „raznim životnim pitanjima i političkom razvoju". Ona ne samo da je bila „državnička" već je slične premašila po aktivnostima kojima je bila ispunjena ali je i potvrdila jače angažovanju opštinama naseljenim Albancima van teritorije pokrajine. Da uprostimo, prema onim delovima Srbije na kojima se prostire teritorija zamišljene (?) Velike Albanije.

Kamberi je na konferenciji za novinare rekao da je dobio podršku od tzv. „ministra" Tahirija za nastavak i napredak (ionako) stalne komunikacije između separatista sa Kosova i Metohije i ovog područja.

„Uspostavićemo novu liniju saradnje tokom mog mandata" potvrdio je Abelard Tahiri, preneli su mediji na albanskom.

Puna simbolike bila je i poseta albanskoj porodici Burima i Fitnete Gaši u njihovom domu koju je Tahiri opisao kao posebno emotivni trenutak boravka u Bujanovcu, gde je naišao na toplu atmosferu.

Desilo se da je tokom te posete predsednik Albansko nacionalnog veća Jonuz Musliu, koji je ranije bio i politički predstavnik nekadašnje terorističke „Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca" imao zdravstvenih problema i nalazio se u bolnici. Tahiri je iskoristio priliku i obišao ga o čemu je Musliu pisao na svom Fejsbuk nalogu.

Takođe na Fejsbuku i Abelard Tahiri je pisao o poseti Bujanovcu rekavši da je od stanovnika ove tri opštine zatražio da ne odalaze i ne napuštaju svoja mesta i izrazio posvećenost separatističke „vlade" u Prištini pomoći lokalnim institucijama i stanovnicima ove oblasti „aktivnim i konkretnim pristupom i merljivim koracima, u oblastima koji se odnose na dobrobit građana".

Najavio je i da će zatražiti da od tzv. „vlade Republike Kosovo da dodeli 40 hiljada evra za renoviranje škole u Bujanovcu, sa predlogom da se ta sredstva obezbede iz budžeta ministarstva koje ja vodim" jer se tokom posete uverio u teške uslove u kojima učenici pohađaju nastavu.

On je dodao da im je potrebna podrška kosovskih kvazi-institucija te da se obaveze moraju povećati. Sve ovo jer su ovogodišnji podaci pokazali da se u školama na teritoriji ove tri opštine upisalo 100 đaka manje nego prethodnih godina. O paraleli u iskazanoj brizi između ove i pojave nestanka čitavih srpskih sela i gradova, ne može se ni govoriti.

Ovakav odnos Albanaca sa juga Srbije i onih sa Kosova i Metohije svakako nije nov ali je novo to da se ovo čini na tako otvoren način i na nivou „državnih" institucija kosovskih separatista a da na sve to Vlada Srbije okreće glavu i otvoreno odobrava, te nesankcionisanjem svojih službenika iz redova Albanaca i aktivno pomaže razdiranje sopstvene državnosti. Bila je to prva poseta „ministra tzv vlade" Ramuša Haradinaja Preševskoj dolini ali, pored Jevtićeve, druga nekom gradu na teritoriji Srbije za manje od nedelju dana.

Ekspert iz oblasti Ustavnog prava koji je Magazinu Tabloid bio sagovornik na ovu temu kaže da „ministar u zvaničnu posetu, i razgovore sa organima lokalne samouprave, ne može da ide bez dogovora i odobrenja državnih organa. Ukoliko ide privatno, svaka ozbiljna država ga prati i ukoliko ima druge konotacije za koje postoje dokazi, može da bude uhapšen ili proteran.

Ovo se svakako može smatrati međudržavnim odnosima jer ako jedna država ne priznaje drugu, neće ni dozvoliti ulazak njenom ministru na svoju teritoriju. Ako se predstavlja ministrom nepriznate države, proteruje se i o tome se ne polemiše.

Ako šta čini protiv te države, biva uhapšen. Zvanična poseta je narušavanje suvereniteta države. Iz ovoga proizilazi logičan zaključak da je Vlada Srbije njih priznala kao državu a dodatno je otežavajuća okolnost prepuštanje juga Srbija albanskim separatistima".

Koliko je taj deo Srbije prepušten, ukratko, sa velikim strahom da uopšte bilo šta o tome kažu, govore žitelji Medveđe. Prema njihovim saznanjima gotovo svo zemljište u ovoj opštini koje se nalazilo u privatnom vlasništvu ovdašnjih Srba prodato je a veliki udeo u posredovanju imali su upravo pripadnici MUP-a, kako kažu – krupni igrači.

Pokušavajući da spreči proces jedan njihov sugrađanin je sva saznanja prosledio Vladi u Beogradu ali je na kraju on bio taj koji je preživeo torturu. Nakon višečasovnog psihičkog maltretiranja u njegovoj kući oduzeta mu je sva oprema i digitalni uređaji sa kojih su izbrisane informacije a na „papire" koje je prosledio Beogradu, stavljena je oznaka „strogo poverljivo". No, i bez te oznake veruju da on ne bi smeo da govori jer mu je odmah nakon toga uništen privatni posao a on sam izložen daljim pretnjama i zastrašivanju, tvrde ništa manje uplašeni meštani koji imaju želju da govore ali je ipak strah ono što preovladava.

Kako navode 2015. godine je u njihovom kraju, sa svojim ljudima, boravio Zoran Milojević Zelja inače vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću, nekadašnji savetnik u Kancelariji za Kosovo i Metohiju dok je na njenom čelu bio Aleksandar Vulin, i koji se često nađe u društvu srpskih političara pa i Aleksandra Vučića čije poverenje naročito uživa iako je njegov zvaničan položaj potpuno nedefinisan.

Zanimljivo je da je televizija N1 prikazala snimak iz 2015. godine na kome, a baš u vreme kada je obilazio i Medveđu, posle objavljenih rezultata da su naprednjaci osvojili mesnu zajednicu Majur (Šabac), okupljeni u stranačkim prostorijama klicali su upravo Zelji.

„Svašta je ovde bilo" kaže za Magazin Tabloid jedan od žitelja koji je svemu bio svedok. „Tražili smo prijem kod Tome i Vučića ali ništa od toga nije bilo, kada smo napismeno izlagali šta se ovde dešava Vučić je sve to vraćao Zelji. Strašno. Ništa nismo mogli protiv njih" ukratko kažu otvoreno dajući do znanja da o tome ne žele (ne smeju) da govore.

Najveći problem u Medveđi stvorile su, kako kažu, fiktivne adrese.

„…Šiptari se intenzivno prijavljuju od 2007. godine a to finansira albanska dijaspora koja je do sada uložila 10 miliona evra samo u „posao" sa fiktivnim adresama.

Otvoreno sarađuju sa vodećim ljudima iz policije u Medveđi i Leskovcu. Namera je da stvore istočno Kosovo kako bi imali osnova da traže i pripajanje te tri opštine Kosovu i Metohiji.

Oko 7000 Šiptara sa Kosova i Albanije je prijavilo svoja prebivališta u ovoj opštini a Srba im oko 3500. Prema procenama Međunarodne radne grupe iz 2015. godine, ovde živi 527 Albanaca, a pravo glasa u našoj opštini ima između 7 i 8 hiljada njih! Pojave se na dan izbora, izaberu svog predsednika i odu. Tako je 2002. godine izgubljen Bujanovac" kaže naš sagovornik.

Sve ovo dešava se, kako vidimo, ne samo sa znanjem već i sa i te kako aktivnom podrškom srpskih vlasti i vodećih ljudi iz bezbednosnih službi koji umeju da potegnu i „veze iz podzemlja". Drugim rečima, ne prezaju ni od čega da zabiju kolac u sopstvene točkove, a i kako bi kada im je to najisplativije.

Dok se širom Srbije organizuju okrugli stolovi povodom unutrašnjeg dijaloga  o Kosovu i Metohiji, srpska teritorija se dodatno prepušta u ruke albanskim separatistima a njihove kvazi-institucije uzdižu, ne na nivo državničkih već apsolutnih suverena, budući da je iz zvaničnih susreta izopšteno svako prisustvo domaćih organa vlasti.

Čini se da će javnost biti prilično iznenađena rezultatima koje očekuje, kako je Vučić najavio, tokom marta. Strašno je što se u ovakvim okolnostima i ne čini toliko nerealno da glavni grad Srbije, bar one van beogradskog pašaluka, pa makar i fiktivno postane Priština a Srbi najamnici i u ulozi nekada popularnih prodavaca semenki…

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLADA U SRBIJI: LEPA SLIKA DRŽAVNE VLASTI ILI NAJBOLJI MEŠETARI VISOKOG RANGA!!?

 

Horda Vučićevih ministara u vladi kojom on samovoljno rukovodi, predstavlja skup ordinarnih bitangi koje ne bi prošle ni na jednom ozbiljnom konkursu za predsednika mesne zajednice. Sastavljena od lopova, secikesa, sociopata, ludaka, homoseksualaca i lezbijki, narkomana i osoba sa kriminalnim apetitima, ona danas ponajviše liči na mozaik sastavljen od Vučićevih psihopatskih devijacija.

I dok oni vladaju, Srbija lagano nestaje u brlogu kakav nikada u njenoj istoriji nije viđen: bez morala, ambicija, bez materijalnih resursa, opljačkana do gole kože, sa stravičnim padom nataliteta i još stravičnijim porastom neizlečivih bolesti. Nasilje koje ovakav skup probisveta sprovodi, ubrzaće svaki od ovih procesa, ne bude li im se uskoro stalo na put.

Ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

                     major Goran Mitrović

 

U vreme kad je diktatura Aleksandra Vučića već zagazila u drugi mandat, 2. avgusta 2016. godine, svi njegovi bilteni i sve njegove televizije, objavile su udvoričku vest: "…Čestitke Vučiću sa svih strana: nova vlada kao simbol jačanja moći Srbije!".

Ova lažirana euforija, bila je uvod u najcrnju epohu zastrašujućeg propadanja privrede, ekonomije, državne uprave i slom svih institucija bez kojih ne postoje ni savremena društva ni države. Ali, Vučić je tada privremeno ostvario svoj cilj: formirao je vladu prepunu prevaranata, hohštaplera, mafijaških prijatelja, lopova i secikesa.

Ministarstva je popunio specijalno regrutovanom vojskom homoseksualaca, narko dilera i "vojnika podzemlja", čiji je jedini zadatak da "po vertikali", a kad treba i "po horizontali", pokažu lojalnost svome vođi i slome otpor zdravih, slobodnih i mislećih ljudi u Srbiji. Vučić im je za taj posao u ruke stavio najjače oružje-medije, koji se, inače, nalaze pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Sve svoje ministre iz tek formirane vlade, prošetao je kroz "toplog zeca" (termin logoraša sa Golog otoka, kad je svaki pridošlica-robijaš morao da prođe kroz špalir starih robijaša koji bi novajliju tukli na putu do ćelije). A, Vučićev "topli zec", to su njegovi prljavi bilteni, koji na naslovnim stranama vešaju, streljaju, satiru i u septičku jamu bacaju svakoga ko mu nije po volji.

U slučaju njegovih ministara i državnih sekretara, običaj nalaže da im Vođini kerovi najpre objave prljavi veš, da im zaprete zatvorom (dva puta se to desilo u slučaju Ivice Dačića, pa čak i njemu bliskog Aleksandra Vulina, a kasnije i skoro svih redom), da bi ih on lično nakon toga javno uzeo u zaštitu! Tek da pokaže da on sve može. Da je dovoljno moćan da ih pospe govnima i opere nakon toga. Da im izmakne stolicu, ali odmah poturi i fotelju. Da ih zastraši i izbezumi, a onda smiri i stavi pod svoju kontrolu.

U istoriji najmračnijih diktatura, na čijem čelu su bili klinički neispitani ludaci sa najopasnijim mentalnim dijagnozama, Vučić će svakako zauzeti visoko mesto.

Znatno pre formiranja sadašnje vlade, dva ugledna evropska lista, jedan iz Nemačke (Frankfurter algemajne cajtung) a drugi iz Švajcarske ("Noje ciriher cajtung"), vođeni očito istom autorskom idejom, opisali su i Vučića i njegovu stranku za koju su rekli da će "…da proglasi bankrot, zato što nema stručnjake za potrebne korenite reforme…".

U tekstu "Noje cirihe cajtunga" pod naslovom "Politička zvezda mračne prošlosti", opisano je kako se "…Vučić danas prikazuje kao liberalni proevropski političar sa verom u tržišnu privredu, dok je pre šest godina još bio antizapadni ultranacionalista sa velikosrpskim idejama".

List ironično zaključuje da "…To doduše otvara pitanje da li je budući srpski premijer zaista, kao što tvrdi, uvideo da je ranije išao pogrešnim putem". Švajcarski novinari nisu propustili da podsete kako je Vučić bio "…na školovanju kod ratnog huškača najgore vrste, Vojislava Šešelja" i da je kao "ministar informacija u vreme režima Slobodana Miloševića pokušavao da se profiliše pre svega gušenjem prema režimu kritički orijentisanih medija".

Ali, prošlost nije omela Vučićeve bolesne ambicije, pa je pored sebe zadržao ljude poput Nebojše Stefanovića, na mestu ministra policije, mada je on, po svim merilima, uvreda za svakog časnog policajca. Reč je o malom ljigavom prevarantu, koji je opčinjen svojim Vođom i kome je toliko bilo stalo do titule doktora nauka, da je i nju stekao falsifikatom i prevarom.

Stefanovićeve providne prevare, njegov diletantizam, slugeranjski odnos prema vođi, sve ga je to preporučilo za ministrovanje u vladi probisveta i lopova, u kojoj je svaki drugi službenik kupio diplomu na nekom od privatnih fakulteta. Već u prvoj godini ministarskog mandata, Stefanović je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, u naselju gde su građene vile, takozvane „Vojvođanke". Potom je kupio fakultetsku diplomu i doktorsku disertaciju, a u međuvremenu je postao i vlasnik kuće od 350 kvadratnih metara u Petrovcu na moru.

Vučićev ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa suprugom Natašom kupio trosoban stan u novoizgrađenoj zgradi na Zvezdari, u širem centru Beograda, u julu 2012. godine za 229.620 evra, a mesečno kao ministar zarađuje tek 100.000 dinara.

Ali, to je tek mali deo imovine koju Vulin poseduje. Skoro dve godine mreža njegovih divljih prevoznika zaradila mu je ogromne pare od prevoza migranata do zapadnih granica Srbije (što mu je uspelo, zahvaljujući progonu konkurencije na koju je poslao Stefanovićevu policiju).

Vulin je dobio na poklon u julu 2010. godine i stan u Novom Sadu od Olgice Milošević, sudije novosadskog Osnovnog suda. Sudija Milošević je kasnije tvrdila da je stan poklonila zbog "regulisanja odnosa njihovih roditelja". Kakve su "regulacije" bile u pitanju, ostalo je tajna.

No, Vulin je Vučićev partner u vlasti još iz devedesetih godina od kada među njima postoji animozitet ali i "nužna kohabitacija". Pare i vlast su ih opet dovele do te nužnosti. Vulinova gej-mreža odlično radi, teku i pare i intrige na sve strane. Ovaj besramni čovek, klovn ozbiljnog lica, danas poziva invalide, sirotinju i sve one koji su "na kazanu", da "zarade" svoju socijalnu pomoć, inače je neće ni dobiti!

Za takvu svinjariju, u svakoj normalnoj državi bi bila dignuta revolucija protiv ovog lažnog levičara, tačnije opasnog prevaranta koji je lišen bilo kakvog morala ili, ne daj bože, kakvih emocija, samilosti prema gladnim građanima!

Za ministra odbrane, Vučić je odabrao bivšeg stranačkog šofera Jorgovanke Tabaković, Zorana Đorđevića, čoveka koji je prethodno, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, bio saučesnik (a negde i nemi svedok, tačnije "čovek od poverenja") u multimilionskim pljačkama koje su se dešavale oko šverca oružja i rasprodaje vojne imovine.

Đorđević, osim slepe odanosti Vučiću, pokazuje povremeno i svoje poetske ambicije (piše pesme i rado ih recituje, tamo gde se niko ne nada!). Kad je stupio na dužnost ministra odbrane, odmah je došao u sukob sa načelnikom Generalštaba Ljubišom Dikovićem. Obračun je usledio zbog iseljavanja izbeglica iz kasarne u Surčinu, gde je Đorđević bio za to da se obavi što ranije, a Diković da se to prolongira. Svedoci kažu da je Diković toliko pobesneo na njega da je podviknuo: "…Šiljokuranu jedan, šta ti znaš o tome!"

Takav "šiljokuran", danas je Vučićev "posilni". Salutira mu gde god ga vidi.

Vučić u svojoj vladi drži i ministarku bez portfelja Slavicu Đukić Dejanović, ženu koja je nanela nemerljivu štetu ovoj državi i njenom zdravstvenom sistemu. Ali, istovremeno, reč je o osobi koja je, kao psihijatar, "ispovedala" Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, kad su pali sa vlasti.

Kako je Vučić sve luđi, a njegov pad sve bliži, sasvim je izvesno da će ona svoje psihijatarske veštine opet da pokaže i sadašnjem Vođi, kad ubrzo udari glavom o pod u Vladi Srbije i počne da plače, zavija i balavi, kao što to inače čini u turobnim časovima teških mentalnih kriza.

Vučićev najbliži saradnik, Dušan Vujović, ministar pljačke, koji u režimskim medijima važi za "učenog čoveka", običan je šarlatan za koga je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović u više navrata kazao, da on nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!". Takav čovek danas donosi čitave strategije o masovnim otimačinama novca od građana i laže u parlamentu da je budžet transparentan a pljačka najsiromašnijih jedini izlaz iz krize.

Vučić je u svoju vladu pozvao i društveno neintegrisane osobe poput Ane Brnabić (ministarka državne uprave i lokalne samouprave) i Nele Kuburović (ministarka pravde), kako bi još više otuđio tako važne državne funkcije od građana koji traže oslonac i poverenje na tim pozicijama, a ne diletante, osobenjake, ljude bez iskustva, neprilagođene i u ličnom i u profesionalonom životu.

Aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, čija je imovina procenjena na oko milion evra, danas propoveda odricanje, štednju, rodnu ravnopravnost, pokornost Vođi …A, pred Agencijom za borbu protiv korupcije je prećutala da poseduje određen broj hektara građevinskog zemljišta u Hrvatskoj, na ostrvu Krk, na kome je planirana izgradnja poslovnog centra u koji će biti uloženo nečijih dva miliona evra. Tamo ima i dve nasleđene kuće. Ali, Vučić je odlučio da njene psihološke i seksualne probleme reši tako što će je imenovati na ovako važnu funkciju, uprkos tome što je bilo mnogo boljih kandidata od nje za to mesto.

Među probisvetima, mračnim tipovima i službinim doušnicima u Vučićevoj vladi, ušunjao se u fotelju ministra za kulturu i informisanje, Vladan Vukosavljević, koji sa kulturom i informisanjem nikakve veze nema (osim ako nije reč o bezbednosnoj kulturi i sklonosti ka informisanju Službe o stanju u čaršiji). Radio je nekada u spoljnoj trgovini (beogradsko preduzeće "Univerzal"). Vučiću se dopao nakon što je smenio ćerku književnika Filipa Davida, Miu David, sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda (važan prostor u samom centru Beograda). Tim činom je sebi otvorio put u ministarski kabinet. Mračne je pojave i spreman da služi Vođi.

Kad je Vučić imenovao Branislava Nedimovića iz Sremske Mitrovice za ministra poljoprivrede, malo ljudi je znalo da je kriminalni milje iz regiona Srema, inače, dugo godina naslonjen na Srpsku radikalnu stranku (kasnije na SNS) kao svoje "političko pokriće", doslovno preporučilo Vučiću ovog čoveka za tako važnu državnu funkciju.

Kako bi osvojio i ovaj društveni talog i učinio ga korisnim za svoje ciljeve, Vučić ga je oberučke prihvatio jer je reč o čoveku koji je pomagao "žestoke momke" iz regiona Srema.

Tek kad se na listi Srpske napredne stranke za odbornike u skupštni grada našao osuđivani silovatelj i ubica Dragoljub Laketić, saznalo se i da ga je na to mesto postavio lično Branislav Nedimović, tada omiljeni gradonačelnik Aleksandra Vučića.

Laketić nikada nije odgovarao za ubistvo, a Nedimović mu je, 2010. godine, preko veza u DSS-u, čiji je tada bio član, pomogao da izađe iz zatvora zbog silovanja. Nakon puštanja iz zatvora na urgiranje Nedimovića, Laketić je nagrađen zaposlenjem u "Vodovodu".

Ali, ovo je tek jedna od brojnih usluga koje je Vučićev ministar učinio opasnim protuvama, koje su svoje sklonište potražile kod Vučića, u Srpskoj naprednoj stranci.

Profil Vučićeve vlade u sebi sadrži i mešetare visokog ranga, poput sadašnjeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića , inače pasioniranog osnivača raznih privatnih škola (između ostalog, osnovao je Prvu privatnu ekonomsku školu, Prvu privatnu gimnaziju "Luča" u Podgorici, beogradsku gimnaziju "Ruđer Bošković"…). naravno, u svakoj od tih škola, Šarčević ima svoj udeo, što jasno govori da je sukobu interesa i da svoj položaj na čelu Ministarstva prosvete korisiti za sticanje lične dobiti.

U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", Šarčević je više puta intervenisao kako bi Danilo Vučić, bahati sin razularenog oca, Aleksandra, nekako završio tu školu, po ceni od 12.000 evra godišnje. To mu Vođa nije zaboravio pa ga je nagradio foteljom ministra prosvete.

Uzgred, valja znati da je Šarčević od svoje prosvetne plate postao vlasnik troiposobnog stana na Kanarevom brdu u Beogradu i još jednog stana u naselju Braće Jerković, takođe u Beogradu, kao i kuće od 201 metra kvadratnog na beogradskom Dedinju, vredne preko 600.000 evra. Kćer ministra Šarčevića, Stanislava Šarčević je vlasnica kuće u Beogradu koju je u aprilu 2010. godine kupila za 146.000 evra.

Slučaj Vučićevog ministra omladine i sporta, Vanje Udovičića , bivšeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, posebno je zanimljiv, jer je reč o "dražesnom geju" kako ga pojedine devojke iz okolnih ministarstava ponekad nazivaju, i koga Vođa posebno ceni zbog takvih i sličnih sklonosti.

Ali, "topli Vanja", ima smisla i za biznis. Vlasnik je velike nelegalno sagrađene kuće u vikend naselju u podnožju Avale, od 797 metara kvadratnih, procenjene vrednosti od blizu 200.000 evra i suvlasnik kompanije "M.K.Bresnik", registrovane za proizvodnju osvežavajućih pića i flaširane vode. Udovičić 2010. godine nije Poreskoj upravi u Srbiji prijavio koliko je novca zaradio igrajući vaterpolo, zbog čega nije bilo moguće da mu se odredi porez koji je trebalo da plati.

Vučićev omiljeni sluga je i Goran Knežević, višestruko problematični ministar privrede (ranije ministar poljoprivrede koga je Vučić smenio pa opet unapredio u ministra!). Kao člana građevinske mafije koji je dopao i u zatvor zbog mešetarnje nekretninama, Vučić ga je rado prihvatio, znajući da može uvek da ga ucenjuje.

Ali, Knežević je duboko zagazio iz jednog u drugi kriminal. Radeći po volji (i za velike pare) stranih lobista mlekarske industrije, odobravao je povećanje opasnih aflatoksina u mleku. Nadao se da će i to pomoći njegovoj karijeri prodavca magle, pa je zavrnuo nogavicu i ritualno u vodu ugazio prilikom prijema u masonsku ložu …Ipak, staro pravilo i dalje važi: ko se ukrca na Vođinu lađu, potonuće zajedno sa Vođom.

Kao najbogatiji penzioner u Srbiji i čovek koji je diplomirao tek u 47 godini svog ugodnog života, Milan Krkobabić, postao je ministar u Vučićevoj vladi zahvaljujući činjenici da je pretio penzionerima da će i bez one "skraćene" sirotinje koju primaju ostati, ako ne glasaju za Vučića!

Krkobabić u svom vlasništvu ima čak 2.035 metara kvadratnih nekretnina, koje vrede oko dva miliona evra. Milanov sin, Stefan Krkobabić u svojoj 24. godini postavljen na mesto funkcionera u Privrednoj komori Beograda. Krkobabić je idealan kadar za vladu koju vodi samostalno Aleksandar Vučić. Takva dva hohštaplera, nikako ne mogu jedan drugom da zasmetaju. naprotiv! Krkobabić zna kad treba da pohvali Vođu, a kad treba da ćuti. Uostalom, taj manir je nasledio od svog pokojnog oca, Jovana, od koga je nasledio i ministarsku fotelju.

I Vučićeva ministarka, Jadranka Joksimović je zbog svoje šizofrene, histerične i eksplozivne psihologije, doslovno blamaža za državu koju zastupa, ali, on od nje ima iskonski strah, još iz zajedničkih vremena u Srpskoj radikalnoj stranci. No, Vođa obožava taj mazohistički položaj, da ga žene bičuju, makar i verbalno, a muškarci maze, makar i pogledom.

Njegovi ministri iz drugih stranaka (poput Aleksandra Antića ili Rasima Ljajića), uvek spremni da lažiraju činjenice i da učestvuju u otimačini budžetskog novca, istovremeno su spremni da napuste brod koji tone. Posebno Rasim Ljajić, koji je u svim režimima za poslednjih petnaest godina opstajao i nanovo se pojavljivao, kad god neko skrpi pobedničku koaliciju.

učićeva ministarka Zorana Mihailović (ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), morala bi što pre da odluči: sa Vođom u blato ili bez njega u neka bolja vremena. To isto čeka i Ivicu Dačića, večitog trgovca na srpskoj političkoj pijaci. Pogrešna odluka koštaće ih skuplje nego što mogu da zamisle.

Ova i ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

      A 1. Kandidat za Lončarevu fotelju

Priča o ministru zdravlja još nije do kraja ispričana. Ali, kandidat za novog ministra vidi da je njemu došao kraj pa je krenuo u akciju…Naime, državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić pokušava da postane ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara. Vekić smatra da je Lončar uzdrman napadima Velimira Ilića, i da će uz pomoć pomoćnika ministra Zorana Vučića, uspeti da ubedi premijera Aleksandra Vučića, da sklone Lončara i imenuju njega za ministra.

Sve ovo se već danima prepričava među zaposlenima u Ministarstvu zdravlja u koje Lončar i onako retko svraća, zbog obaveza u Urgentnom centru. Vekić ovu situaciju koristi i već sada često predstavlja i u odnosu na zaposlene postavlja kao da je glavni u Ministarstvu zdravlja. Sa sobom nosi i Lončarov faksimil i gde smatra za potrebno on ga i koristi. Vekić je osim što radi u Ministarstvu Zdravlja zaposlen i na Alfa fakultetu Braće Karić, gde je profesor za sportski menadžment.

Pre dva dana Vekić je pokušao da stopira prijavu, koju su radnici ministarstva zdravlja podneli protiv bivšeg pomoćnika minstra zdravlja Zorana Vučića.

U prijavi Agenciji Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, navodi se da je:

Vučić godinama vodio registar dijetetskih suplemenata, a potom je izdao više knjiga koje su sponzorisali oni kojima je izdao dozvole da se bave prodajom suplemenata. Registar onih koji mogu da se bave prodajom dijetetskih suplemenata je gotovo identičan sa spiskom knjige njegovih sponzora. U Agenciji su već dali procenu da se je u pitanju poseban i teško dokaziv vid korupcije, koji u zemljama Zapadne Evrope označavaju kao tanka korupcija.

Inače knjige koje Vučić izdaje su sve samo ne naučne i interesantne, u pitanju su konglomerati javnih dokumenata, kao što su spiskovi registra dijetetskih proizvođača, koji se može videti na sajtu ministarstva. Osim spiska proizvođača, u knjigama su pobrojani drugi javni propisi, prepisani iz Zakona i Službenih glasnika.

Koautori knjige su njegova supruga, Majda Grubač-Vučić koja radi u nacionalnoj službi za zapošljavnje i Ivan Stanković, sa farmaceutskog fakulteta u Beogradu koji je za sitan novac izrađivao dokumentaciju onima koji žele da budu upisani u registar onih koji mogu da prodaju dijetetske suplemente.

Knjiga je objavljena 2014. godine kada je bio pomoćnik ministra, pa je uzimanje sponzorstava od onih koje je prethodno upisivao u registar ministarstva zdravlja po Zakonu čist sukob interesa. Osim sponzorisanja knjige sponzori su platili i da im u knjigama budu objavljene reklame. Interesantno je da su službenici Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili i da njegova knjiga koja se zove "Vodič kroz propise, sadrži gomilu propisa koji više ne važe.

Danas je Zoran Vučić viši savetnik u Ministarstvu zdravlja i istaknuti člana Srpske napredne stranke.

Često se hvali da je u srodstvu sa porodicom Aleksandra Vučića, a u priču da je sa njim rođak počeo je i sam da veruje.

Na njegovo mesto u ministarstvu primljen je Zoran Panajotović koji na svom stolu drži Vučićeve knjige. Registar suplemenata je danas u njegovoj nadležnosti. Neki od sponzora Vučićevih knjiga su "Farma nova", "Ivančić i sinovi", "International Helt".

 

      A 2. Nekad je proklinjao Đinđića, a sad iz budžeta plaća fondaciji sa njegovim imenom

Da nije Ružica Đinđić odbila zbog poslova koje ovde vodi, Vučić je bio spreman da i njoj, kako kažu dobro upućeni izvori, ponudi ministarsku fotelju. Ali, kad već nije htela tako, on je na konferenciji za novinare 23.12. 2016. godine, obavestio je građane o tome šta joj daje "za kompenzaciju":

"…U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu. Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

NAJBOLJI KANDIDAT SNS: VELIKI PLANOVI ZA DOBROBIT SRBIJE, SVE DO NJENOG PORAZA…!??

 

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu" vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu…

  

                     Predrag Popović

 

U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera", „Kurira", Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go.

Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu". Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije" skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata".

Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune , a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti.Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu.

Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara.

Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije.

I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije.

Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke" čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke", vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evro – ekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara…

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije". Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi.

Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi" , on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potemkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović . Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru , slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje . Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić  je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije.

Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto.

U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču" i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, ima sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja.

Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog.

Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

Na tu formalnost ne čeka Saša Mirković, donedavno tvrdi vučićevac, a danas ogorčeni opozicionar. Na prvu medijsku spekulaciju o mogućnosti čak i prevremenih predsedničkih izbora, Mirković je najavio svoju kandidaturu.

– Prema građanima, prijateljima, mojoj porodici i, na kraju, prema sebi imam obavezu da se suprotstavim despotiji Aleksandra Vučića. Za četiri godine vladavine, on je uništio sve što vredi u državi. Srbija ne sme sebi da dozvoli luksuz da se ta agonija nastavi. Alternativa Vučiću nije Tomislav Nikolić.

Nikolić je ucenjen, zato se ponaša kao poslušnik, izvršava svako naređenje. Njih dvojica su od Srbije napravili koloniju, jednako su odgovorni za svako zlo koje nas je snašlo. Ne vrede mnogo alibiji poput tvrdnji – Toma nije mogao da utiče na Vučića. Kako nije?

Mogao je da podnese ostavku, a to može i danas, pa da građanima kaže ko ga je, zašto i kako prisiljavao da ćutke posmatra kako se uništava država u kojoj je on predsednik. Pošto i dalje sedi i ćuti, ne verujem u njihove spinove da su u svađi.

Ličnim primerom sam pokazao kako mora da se reaguje u kriznim situacijama. Onog trenutka kad sam definitivno odlučio da ne učestvujem u njihovim marifetlucima, podneo sam ostavku i otišao iz SNS. Znao sam da ću se naći na udaru, da će se svetiti meni i mojoj porodici, ali siguran sam da je Srbija važnija od nas samih. Sve što me snašlo odraz je njihovog kukavičluka i sprege mafije i vlasti na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, kaže Mirković za „Tabloid".

Uspeh na predsedničkim izborima on namerava da postigne ne samo zahvaljujući hrabrosti da se suprotstavi diktatoru, nego i pomoću programa u 20 tačaka, s kojim će izaći pred građane.

– Znam šta treba da se uradi, to sam već dokazao. U Zaječaru sam obećao dve stvari: besplatne vrtiće i infrastrukturu. To sam i uradio. Lično je Vučić naredio da se ukinu besplatni vrtići, a sabotirao je izgradnju puteva i mostova. Naprosto, on ne želi da bilo ko uradi nešto dobro za građane.

To su iskusili i drugi funkcioneri SNS-a, zato u toj stranci ima mnogo struja, koje on svađa i vrti u krug. Vučić sa svojim batinašima ne preti samo političkim protivnicima, nego i stranačkim kolegama koje pokušavaju da urade nešto korisno. Vučić se brine isključivo za svoj i interes svojih ljudi iz najbližeg okruženja. Takva politika razvalila je Srbiju i trebaće dugo vremena da se oporavi. Da bih pokušao da zaustavim propadanje države i naroda, odlučio sam da se kandidujem za predsednika, kaže Mirković.

Kako trenutno stoje stvari, Vučić ne može da utiče na Mirkovića, ali može na etabliranu opoziciju. I, to uspešno radi.

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji i Mirković pominje – postojanje mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta", kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune" Ilić i Popović. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije), – industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbiji“ preduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije