Архива

Posts Tagged ‘vlada’

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

29. августа 2016. 1 коментар

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

NOVI POCETAK NOVE VLADE SRBIJE1

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principomu inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

19. августа 2016. Коментари су искључени

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

SVI AMERICKI KONZULI U SRBIJI5

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

POGUBNO NERAZUMEVANJE: DA LI I KOLIKO JE OTADŽBINA RAZOČARALA SRPSKU DIJASPORU I OSTAVILA JE BEZ PODRŠKE!?!

 

Mada Srbija kao multietnička zajednica, u kojoj ravnopravno sa većinskim narodom žive Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci (muslimani), Albanci, Romi, Bugari, Crnogorci i drugi, već decenijama čini sve da oni i zaista budu deo jednog širokog zajedništva, Srbi ne mogu da se pohvale da su i njihova prava na isti način zaštićena u okolnim državama u regionu.

Naprotiv, uskraćeno im je mnogo toga, a negde su im ugrožena i osnovna ljudska prava. Tako, na primer, u Albaniji je administrativno "izbrisano" čak 100 hiljada Srba, u Sloveniji čine 2 odsto stanovništva a nemaju status nacionalne manjine, a u Crnoj Gori ne mogu biti ono što jesu: konstitutivni narod. U Makedoniji su ih popisivačkim manipulacijama brojčano znatno smanjili, a na Kosovu i Metohiji, Srbi su na svojoj ustavnoj i istorijskoj teritoriji postali "dijaspora".

 

               Nikola Vlahović

NASI ZEMLJACI

 

Nadležne državne institucije u Srbiji nikada nisu utvrdile približan broj svojih građana koji žive u takozvanoj dijaspori.

Podaci kojima operišu razna udruženje Srba u svetu, govore da se ta brojka kreće između 4, 5 do 5,5 miliona ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je tačna i prognoza grupe stručnjaka za migracione tokove iz Čikaga, koja govori da bi Srbija uskoro mogla postati svetski fenomen, jer bi veći deo njenog stanovništva živeo u inostranstvu!

Po svemu sudeći, u Srbiji će uskoro ostati onaj manji deo, sastavljen od najjeftinije radne snage sa minimumom obrazovanja, penzionera, političkih plemena zaposlenih u državnoj službi, ali i kriminalaca i propaliteta svih kalibara

Samo na prostoru Balkana, u okolnim zemljama, Srba ima oko dva miliona, a režim Aleksandra Vučića se trudi svom snagom da tu činjenicu ne pominje u svojim "milosrdnim misijama", da mu neko slučajno ne bi zamerio da vodi "patriotsku politiku", kojom je ratnih devedesetih terorisao sve oko sebe.

U jednom od svojih skorašnjih napada mržnje prema Srbima (na Trećoj međuvladinoj konferenciji Evropske unije i Srbije), preobraćeni Aleksandar Vučić se u "neformalnom" delu opet ružno našalio sa sopstvenim narodom pa je rekao: "…Srbi se uvek pitaju ima li života na Marsu!". Istina, kakav im je život u njegovom režimu, ne bi bilo čudo da na Marsu ima više života nego u Srbiji.

Srbe koji su nakon raspada Jugoslavije ostali da žive u novostvorenim državama, dakle, van granica Srbije, Vučićev režim tretira kao robu kojoj je istekao rok: daje ih po bagatelnoj ceni ili ih velikodušno poklanja šovinističkim koalicijama u regionu, koje ih sistematski, godinama, brutalno asimiluju ili proteruju.

Ne postoji država na evropskom kontinentu, a verovatni ni u svetu, koja se na ovaj način odriče svoga naroda i koja ga na ovaj način ponižava. Dana 31. maja ove godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske, Mladen Ivanić, službeno je obavestio Vladu Srbije i njenog premijera da se Srbi u BiH osećaju usamljeni i da strahuje od nastavka preglasavanja u organima BiH, koje je počelo odlukom o popisu, kao i od ugrožavanja nacionalnih interesa Srba u BiH.

Federacija BiH je etnički očišćena od Srba, a Sarajevo (gde je pre rata živelo 150 hiljada Srba) u tome je najdrastičniji primer. U mnogim sarajevskim naseljima, čak i nakon nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, provedeno potpuno etničko čišćenje.

Tako, na primer, samo u jednom naselju (kod Ilidže), koje je pre rata bilo gotovo sto odsto srpsko, danas nema nijednog Srbina. U većini sarajevskih škola nema nijednog srpskog đaka, a Srbi su svedeni na minimalan procenat i u administraciji FBiH!

U institucijama FBiH zaposlen je minimalan broj Srba, jer se se u praksi ne poštuje ustavna odredba o proporcionalnoj zastupljenosti. Prema zvaničnim podacima institucija BiH, od ukupnog broja državnih službenika u FBiH, 66,54 odsto čine Bošnjaci, 26,19 odsto Hrvati, a svega 4,26 odsto Srbi.

Ali, umesto prave, oštre, državničke reakcije, koja bi upozorila predsednika predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, na posledice ovakvog stanja (uz pozivanje na okolnost da je Srbija garant Dejtonskog mirovnog sporazuma), Vučić se samo zahvalio Ivaniću na informacijama i lakonski konstatovao da „…Srbija želi dobre i najbliže odnose sa Bosnom i Hercegovinom…". Tačnije, da ga pitanje diskreditacije bosansko-hercegovačkih Srba uopšte ne zanima!

Nepunih tri nedelje nakon Ivanićevog očajničkog apela da Srbija nešto učini, dakle, 19. juna ove godine, uoči potpisivanja nekakve besmislene Deklaracije o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom, Vučić je opčinjen lažnom predstavom o sopstvenoj važnosti, citirao samog sebe(!), pa je rekao: "…Što ja kažem, da češće Hrvati uđu u srpske cipele, a Srbi u hrvatske, čini mi se da bismo se bolje razumeli…"

Srbija i Hrvatska imaju nerešene probleme granične linije, sukcesije, pitanja privrednih društava, pitanje dugova, prava manjina i nestalih…Ali, Vučić bi najradije da se o tome uopšte ne govori. Posebno ne o povratku prognanih Srba iz Hrvatske u svoja rodna mesta, tamo gde su njihovi preci živeli vekovima.

Nije to pomenuo, jer bi se onda otvorilo pitanje njihove privatne imovine, koja se procenjuje na oko 30 milijardi evra (o čemu vrlo precizne podatke ima Dokumentacioni centar "Veritas"  koji vodi bivši sudija iz Zadra, Savo Štrbac).

Umesto svega toga, Vučić je Srbima iz Hrvatske zabio nož u leđa i prihvatio "kompromisno rešenje" u Briselu (18. jula ove godine), kojim je moguće na zahtev Evropske unije, da Srbiji bude oduzeto pravo da sudi hrvatskim ratnim zločincima (nezvanično, sve to u zamenu za otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom!).

U pokušaju da opere svoju gadnu biografiju iz devedesetih, Vučić je spreman na sve, pa i da Srbima nanovo smesti ulogu kolektivne krivice zbog raspada prethodne države. Hrvatski "dragovoljci" izgleda nisu shvatili da im je Vučić učinio veliku uslugu, pa su tokom popodneva i večeri (19. jula) podigli medijsku galamu na najviši nivo, tražeći od svoje vlade da ispita "mogu li hrvatski branitelji normalno da prelaze granicu sa Srbijom". I odgovor je stigao: mogu naravno, svaki hrvatski "dragovoljac" je draži Vođinom režimu od naivnih Srba koji su devedesetih poverovali i njemu i njegovim tadašnjim vođama i krenuli u bratoubilački rat.

Takve Srbe, Vučić danas proganja ili ih, kao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno na Kosovu i Metohiji, proglašava za kriminalnu, buntovničku, antievropsku i anticivilizacijsku grupaciju. Optužuje ih, kad god mu zatreba, kao da je u pitanju neka nova zaverenička "Crna ruka", koja mu radi o glavi.

Ali, kao i u svakom monstruoznom scenariju, sve je sasvim suprotno od toga: Vučić radi na tome da preostale kosovsko-metohijske Srbe sasvim preda albanskom režimu u Prištini, da bosansko-hercegovačke Srbe ostavi na milost i nemilost takozvanim "federalnim" vlastima i američkoj okupacionoj administraciji, a da Srbe u Hrvatskoj zauvek izbriše sa spiska prioritetnih političkih pitanja. Istu sudbinu je namenio i Srbima u Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Mađarskoj.

O Srbima u Crnoj Gori, koji imaju sva prava da zahtevaju da budu konstitutivni narod, Vučić govori kao o nacionalnoj manjini! Njemu i njegovim političkim i kriminalnim pokroviteljima iz bratske države, nikako ne odgovara da se neko previše deklariše kao "crnogorski Srbin", da ne bi povredili osetljive evroatlanske uši.

Zato je negde i smišljena ideja o formiranju nekakve, na prvi pogled, nepolitičke grupacije Srba u Crnoj Gori, koji sada traže status nacionalne manjine. Da bi projekat minimiziranja Srba u Crnoj Gori sasvim uspeo, Vučić se u Srbiji bavi promocijom prava crnogorske manjine u Srbiji, čiji broj ni u kom slučaju ne može da se upoređuje sa brojem i značajem Srba u Crnoj Gori.

Cilj je da se "izjednače" obe zajednice kao manjinske. To bi zadovoljilo oba režima, i onaj u Podgorici i ovaj u Beogradu, jer bi tako bili bliže anacionalnoj ideologiji NATO pakta kome ne trebaju nikakvi "istorijski narodi" nego sluge pokorne, bez mozga, dostojanstva, slobode i istorijskog pamćenja.

Repulike Slovenija je još 1992. godine izbrisala iz registra građana čak 25.670 Srba. Deo njih je, zahvaljujući tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, rešio svoj status i njima je određena i odšteta. Najveći broj njih još nije rešio to pitanje i nije sigurno da će u tome i uspeti.

Srbi su u Republici Sloveniji najbrojnija nacionalna grupacija sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali danas imaju manje prava nego veoma uticajna gej-zajednica u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici!

Mada već godinama pokušavaju da se izbore za status nacionalne manjine kako bi dobili sva ona prava koja im po evropskim pravnim standardima pripadaju, Srbi nemaju po tom pitanju podršku od vlasti iz Srbije. Posebno u zadnjih četiri godine, dok njome vlada autokratski Aleksandar Vučić. Nikada, tokom svog proteklog mandata, Vučić nije postavio pitanje slovenačkom političkom i državnom vođstvu u vezi statusa skoro 40 hiljada Srba (koji u toj državi čine oko 2 odsto ukupnog stanovništva).

A, kao što je poznato, dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji višestruko bi bilo važno – to bi značilo i garantovano poslaničko mesto za predstavnika te zajednice u parlamentu, učenje srpskog jezika u školama, finansiranje iz budžeta Slovenije, prisustvo u javnom servisu putem emisija na srpskom jeziku

Mada je dobijanje statusa nacionalne manjine utemeljenje u pravnom sistemu Slovenije, zahvaljujući Deklaraciji koju je Slovenija donela pod uticajem međunarodne zajednice, to ne funkcioniše.

Deklaracijom je predviđeno osnivanje posebnog saveta za pitanja novih nacionalnih zajednica. Savet je bio formiran, ali nije bio aktivan. Opet je izostala podrška od državnih institucija iz Srbije.

Vlastodržac u Beogradu pristaje na sve: da sa Slovencima formiramo poslovne klubove, da obostrano otvorimo vrata za turizam, kulturnu razmenu i ako treba i zajednički kosmički program, samo nije spreman da zatraži od Slovenije da ispita mogućnost da Srbima u Sloveniji, konačno daju status nacionalne manjine.

 

       Vučić poručuje Srbima: "Letujte u Albaniji!"

 

Uprkos tome što Srbi u okolnim državama danas nemaju nikakvu zaštitu od svoje matice, veleizdajnička misija Aleksandra Vučića ide dalje, pa je umišljeni Vođa krajem maja meseca ove godine, uoči posete Albaniji, bez imalo razmišljanja dao izjavu u kojoj tvrdi da položaj Srba u Albaniji "može da se poboljša" (kao da je već dobar, samo da ga još malo on i Edi Rama "dizajniraju"!).

Istovremeno, predstavnici Srba u Albaniji su jedva uspeli nekako da se dokopaju prilike da kažu nekim stranim medijima reč-dve o tome kako, ustvari, decenijama već nemaju nikakva prava i kako su izbrisani sa etničke mape ove zemlje!

Ipak, mimo Vučićeve volje, u ambasadu Srbije u Tirani, stigao je tokom njegovog boravka predstavnik skadarskih Srba Simo Hajković, koji je i predsednik pravoslavnog slovenskog Udruženja Sveti Vladimir iz Skadra, koji je rekao je prisutnima doslovno rekao da je "situacija mirna ali neizvesna" te da oni (Srbi u Albaniji) nisu zadovoljni svojim položajem, jer nemaju ni najmanje prava koja bi trebalo da ima jedna manjina, pa je počeo da nabraja: "…Nemamo školu na našem jeziku, nemamo naše novine, ne postoji nijedna televizijska emisija na srpskom, ne poštuje se nijedna međunarodna konvencija o manjinama…".

Zahvaljujući hrabrosti i upornosti jednog čoveka, Vučiću je u Tirani rečeno sve o lošem položaju Srba u ovoj zemlji, ali ta istina nije stigla do njegovih medija u Beogradu. Lično se potrudio da to ne bude bitna tema. Ali, činjenice su jače od njegove demagogije i prećutkivanja stvarnog stanja stvari. Srbi u Albaniji još čekaju zakon o nacionalnim manjinama, dok ih je više od 100.000 "nestalo" iz matičnih knjiga u Tirani, tako što su nazivani drugim imenima i preizmenima.

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Srba u Albaniji zvanično ima samo 155, jer su manjine bojkotovale popis, a procenjuje se da Srba, samo u oblasti Skadra i Fijera ima više od 30.000! Status Srba u Albaniji je i dalje ravan statusu progonjenih zveri. Dramatična je njihova borba za očuvanje identiteta, izvornih imena i srpskog jezika.

A, majke Srbije nema da pomogne! Na njenom čelu sve sami veleizdajnici i kriminalizovana, primitivna i neobrazovana banda kojoj je važnije da poljubi skute arapskim šeicima nego da zaštite vlastiti narod u ovoj uvek problematičnoj zemlji koja je i danas sinonim za civilizacijsko dno.

Umesto da zbog svega toga odmah ponudi državnu pomoć Republike Srbije i da zatraži objašnjenje albanske vlade i njenog premijera Rame, Vučić je ponudio Srbima iz Albanije "olakšice" prilikom dobijanja srpskog pasoša! Da ih što lakše i bezbolnije iseli i tako pomogne stvaranju etnički čiste Velike Albanije!

Sprdajući se, očigledno, sa onima koje makar formalno predstavlja, poručio je Srbima iz Srbije: "…Letujte u Albaniji, na albanskom moru!". Ovaj njegov poziv, kao senzacionalnu vest, preneo je sa velikim čuđenjem zagrebački "Večernji list". U Srbiji, nijedan medij ovu njegovu skandaloznu izjavu nije smeo ni da pomene.

Istovremeno, dok Vučić "afirmiše" prijateljstvo sa Albanijom gde "brišu" 100.000 Srba, Srbi sa Kosova i Metohije polako postaju "dijaspora", zahvaljujući Vučićevim veleizdajničim poslovima. Tako je, prema poslednjem popisu stanovništva (2011. godine), broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio 1.739. 825, ali bez tri opštine na severu ove srpske pokrajine (Leposavić, Zubin Potok i severna Mitrovica gde Srbi čine 100 odsto stanovništva). Od ukupnog broja popisanih, 92,93 posto čine Albanci, a 1,47 Srbi. Ova brojka "od oka", saopštena je javno i to pred međunarodnim posmatračima.

Nasilničkim metodama, Srbi iz ovih nepopisanih opština, danas su za Vučića njegovi najveći neprijatelji jer ni pod kakvim okolnostima ne žele da postanu deo albanske paradržavne administracije u Prištini. Vučić im se sveti na svakom koraku. Ali, i oni će se na kraju njemu revanširati.

 

       S verom u Boga, za Džumu, Rasima i Mehu

 

Podaci iz popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine, govore da Srba ima oko 37.000, ali je veoma perfidnom popisivačkom politikom "nestala" brojka od preko 50. 000 Srba! U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 njih je u očajanju zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali se na srpski pasoš čeka unedogled. Vučić i makedonskim Srbima, umesto podrške da ostanu svoji na svome, nudi beskonačno dugo čekanje na srpski pasoš. Uprkos teškim administrativnim preprekama koje njegov režim pravi, u poslednjih četiri godina čak 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali, ako ne brine o srpskoj manjini u Albaniji i Makedoniji, Vučić sva čini da se muslimanska (bošnjačka) manjina u Srbiji oseća povlaštenom u svakom pogledu.

U decembru mesecu prošle godine, prilikom otvaranja škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, poveo je sa sobom i ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, Džumu Rašida, a događaju su prisustvovali i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović i još nekoliko naprednjačkih glavešina.

Hvaleći do nebesa svoje "arapske prijatelje", Vučić je prećutao da je ovaj događaj bojkotovao predsedavajući Saveta ministara BiH, Denis Zvizdić kome se nije dopalo ime škole ("Sveti Sava"). Nezadovoljan što Novi Pazar i okolina ne liče ne Abu Dabi, Vučić je okupljenima rekao: "…Međutim, moramo još da radimo i da gradimo više, a to ne bismo mogli da nije vas koji ste verovali i u Džumu i u Rasima i u Mehu…"

Samo nedelju dana nakon ovog događaja, tokom svoje "balkanske posete", sa Vučićem se našao sada već bivši predsednik turske vlade, Ahmet Davutoglu, koji je od Vučića zahtevao da se "potpuno angažuje" u zaštiti muslimanske (bošnjačke) manjine u Srbiji, te da u vezi sa tim, "tesno sarađuje" sa federalnom vladom Bosne i Hercegovine, tačnije, Bakirom Izetbegovićem! Od koga to Vučić treba da štiti bošnjačku manjinu, koja deli potpuno ista prava sa Srbima?

Istovremeno, tokom 2015., pa sve do polovine 2016. godine, položaj Srba u Bosni i Hercegovini, postao je najgori od kako je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Stalni pokušaji diskreditacije Republike Srpske, umanjivanje broja "federalnih Srba".

Brišu Srbe iz Rumunije, upisuju Vlahe iz Srbije kao Rumune

Traje i potpuna ignorancija Vučićevog režima prema Srbima u Rumuniji, posebno od kako se dva puta u prošlom mandatu (poslednji put u oktobru prošle godine) sastao sa predsednikom rumunske vlade Viktorom Pontom, kome je rekao da je "pitanje Srba u Rumuniji odavno rešeno".

Istovremeno, Ponta je ohrabrio Vlahe na istoku Srbije da se javno deklarišu kao Rumuni, čemu se jedan deo njih, koji su lojalni Republici Srbiji, usprotivio. Traje pravi rat između dve frakcija Vlaha na istoku Srbije, dok Srbi u Rumuniji postoje tek kao statistički podatak, ili, još gore, kao pogrešan statistički podatak, jer se broj autohtonih rumunskih Srba uvek krio, pa i danas, kad je Rumunija članica Evropske unije, on još uvek nije poznat. Popisivači u Rumuniji rade isto ono što rade i u drugim okolnim državama: umanjuju broj Srba ili ih asimiluju i popisuju kao Rumune.

Pre samo dvadeset godina, Srba u Rumuniji je bilo više od 30.000. Danas ih ima tek negde oko 15.000, sa tendencijom potpunog nestanka. Nemamo dovoljno đaka za naše srpske škole i srpsku gimnaziju „Dositej Obradović" u Temišvaru i moguće je da će jedna od najstarijih gimnazija u ovom delu Evrope, biti ugašena.

 

    A 1. Srbi širom sveta

Žalosna je i istorija Srba u zemljama u najbližem okruženju izvan bivše Jugoslavije. Iako su oni nekada činili većinu u velikom broju naselja u Mađarskoj, čak do Sentandreje, koja se nalazi severno od Budimpešte, njih danas u toj republici ima jedva 10.000, koliko ih živi i u Danskoj. Nekadašnja neformalna srpska prestonica u Mađarskoj, Sentandreja, skoro da više nema Srba, a ono malo njih sačuvano je isključivo u turističke svrhe.

Ne računajući zemlje nekadašnje Jugoslavije, izvan Srbije najviše Srba živi danas u Sjedinjenim Američkim Državama, njih oko milion (najviše u Čikagu i oko njega). Najviše potomaka srpskih iseljenika, međutim, živi u Turskoj: između 6 i 9 miliona današnjih Turaka ima nekog pretka srpskog porekla .

Zvanično, u ovoj zemlji živi oko 15.000 ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nijedna srpska vlada do danas nije postavila pitanje, kako ti Srbi u Turskoj žive i koja su im prava uskraćena. Sa druge strane, Turci su u Srbiji (još u vreme socilazima) dobili sve na svom jeziku, od pisma, jezika, medija, do svih drugih pripadajućih prava.

U Ukrajini danas zvanično živi samo oko 1.000 Srba i svi oni su ekonomski migranti iz 20. veka. Poređenja, na malenoj Malti živi oko 2.000 Srba. U 18. veku, u doba carice Katarine Velike u Ukrajini, tada delu ruskog carstva, živelo ih je deset puta više, ali su se brzo stopili sa jezički, verski i kulturološki bliskim Ukrajincima i Rusima.

Od evropskih zemalja izvan prostora bivše SFRJ, najviše Srba živi u Nemačkoj, njih preko 700.000. Srbi su se u nekoliko velikih talasa iseljavali u 20. veku, a krajnje destinacije bile su im, osim pomenute Nemačke, još i Austrija (oko 350.000 srpskih iseljenika i njihovih potomaka), Švajcarska (200.000), Francuska i Švedska (po oko 120.000), Ujedinjeno Kraljevstvo (80.000)…

U državama Zapadne Evrope, u koje su se Srbi, uglavnom, iselili tek u 20. veku i najviše iz ekonomskih razloga, domaćini su obezbedili o svom trošku obrazovanje dece iseljenika o maternjem jeziku, književnosti i istoriji. To je za većinu Srba u najbližem okruženju, u zemljama u kojima već vekovima borave, nedostižan san.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

3. јула 2016. Коментари су искључени

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

NAJBOLJI SUSEDI2

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

VLAST U SRBIJI VEŠTO KAMUFLIRA OKUPACIONU POLITIKU NA KOSOVU I METOHIJI

13. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Kosovo i Metohija 2016. godine ne očekuje ništa dobro. Pred Albancima je niz velikih razočarenja (jer očekuju da im Evropska unija širom otvori vrata), međusobni obračuni i vanredni izbori, a pred Srbima je novo suočenje sa velikoalbanskim ambicijama koje uz američko posredovanje i dalje sprovode razni oficiri narko-mafije koji suštinski održavaju privid nekakvog poretka u ovoj srpskoj pokrajini.

Jer, i Euleks i vlada samoproglašenog Kosova ne upravljaju ovom otetom teritorijom Republike Srbije. Svoj politički profit i pare sa Kosova izvukao je i Aleksandar Vučić tokom neregularnih izbora. Ali, na pitanju Kosova će konačno i pasti. To je vrtlog u kome su se gubili i moćniji diktatori od njega.

 

                        Nikola Vlahović

CUVANJE SRBA NA KIM

 

Od kako je 1999. godine, prvi kontigent jedinica NATO pakta stupio na tlo Kosova i Metohije, iz ove srpske pokrajine proterano je preko 200. 000 hiljada Srba, uništeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, a u preko 250 sela, gradova i opština, sasvim je uništeno ili oskrnavljeno isto toliko srpskih grobalja. Na delu je zatiranje srpskog pisma, jezika i kulture i duboka socijalna izolacija svakoga ko nije Albanac.

Preostali Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive bez ikakve zaštite i bez osnovnih ljudskih prava, podvrgnuti stalnom zastrašivanju i drugim oblicima nasilja. Administracija takozvane države Kosovo, sa jedne strane, a sa druge lični režim Aleksandra Vučića, koriste kosovskometohijske Srbe kako im kad zatreba. Uglavnom da otimaju njihove glasove prilikom izbora ili da preko njih dokazuju da su "na evropskom putu".

U oba slučaja, reč je o brutalnim manipulacijama, prevarama, ucenama, zastrašivanjima i pritiscima koji imaju za cilj dalje smanjenje srpske populacija na tlu Kosova i Metohije.

U tom smislu, može se reći da je režim Hašima Tačija saglasan sa režimom Aleksandra Vučića oko "srpskog pitanja". To dokazuje i saučesništvo Tačijevog režima u predizbornoj kampanji, koju je Vučić vodio na Kosovu i Metohiji.

Naime, Tači je obezbedio "mirno i demokratsko" agitovanje Srpske napredne stranke u srpskim opštinama, a u znak zahvalnosti, Vučić je prihvatio da Zajednica srpskih opština ne dobije nijednu izvršnu funkciju!

Kakav je scenario sa prevarom o Zajednici srpskih opština smišljen, govori i činjenica da, na primer, opština Obilić nema nikakvih prihoda od eksploatacije rude koja se odvija na teritoriji ove opštine, nego sav novac ide direktno u budžet lažne države. Sa druge strane, albanske vlasti pred stranim zvaničnicima pozivaju svakoga ko je ranije živeo u Obiliću da se vrati.

Ovo je do dolaska NATO trupa bila opština sa skoro stoprocentnim srpskim stanovništvom. I danas tu Srbi u većini žive (ali samo deseto odsto njih ima nekakav posao), a gradonačelnik Albanac, Džafer Gaši, pokušava preko "Srpske liste" da sprovodi politiku svoje vlade na način koji vodi u asimilaciju i priznavanje države Kosovo. Njega podanički podržavaju i pojedini Srbi koji sebe zovu "vođama zajednice" poput Slaviše Jakovljevića, čoveka sa političkim ambicijama.

Obilić je ugrožen u svakom pogledu. Srbi već godinama umiru od aerozagađenja jer albanske vlasti neće da postave filtere na elektranama "Kosovo 1" i "Kosovo 2" koje su građene još osamdesetih godina kreditima Svetske banke koje je Srbija uzela.

Nije slučajno ni što je neko u Prištini smislio da smesti i regionalnu deponiju na periferiju Obilića, kako bi dodatno zdravstveno ugrozio preostalo srpsko stanovništvo. Da bi se nekako prodala magla međunarodnim donatorima, nedavno su predstavljeni i projekti određeni za gradnju u mestima gde žive Srbi. Među njima ne postoji nijedan privredni objekat, a kao najveća investicija određena je izgradnja škole u Plemetini!

Da se Srbima na Kosovu i Metohiji crno piše, govori i podatak da je krajem prošle godine (9. decembra 2015.), ministar odbrane Turske Ismet Jilmaz obećao dalje finansiranje stvaranja buduće vojske Kosova.

Naknadno je u albanskoj štampi objavljena izjava nekadašnjeg komandanta OVK, a sada poslanika Demokratske partije Kosova, Agima Čekua da je: "…Velika skupština Turske usvojila i jedan fond iz budžeta za podršku Kosovu iz koga će biti finansiran razvoj i oprema vojnim snagama Kosova".

Radi se o fondu koji treba da ubrza transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage. Još više novca za kosovsku armiju, daju Ujedinjeni Arapski Emirati, sve sami Vučićevi prijatelji, koji su finansirali i OVK tokom rata 1999. godine i pre toga.

Agim Čeku se nada da će baš on biti prvi vrhovni komandant oružanih snaga Kosova. Ali, to je malo izvesno jer će on biti prvi optuženik pred specijalnim sudom za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Mada je već spremna optužnica protiv njega, a vezana je za zločine OVK nad ratnim zarobljenicima, ona će biti objavljena tek u septembru mesecu. Funkciji budućeg komandanta oružanih snaga Kosova, nada se i Fatmir Ljimaj, poznat po nadimku "Čelik", takođe bivši komandant OVK. Ali i Ljimaja čeka da odgovara za ratne zločine, a u vezi sa tim je nedavno saslušan od strane Specijalnog tužioca. Na to mesto sigurno pretenduje i Ramuš Haradinaj i još nekoliko nekadašnjih vođa OVK.

U međuvremenu, Vučićev režim je nastavio pregovore u Briselu kao i pregovore u okviru Poglavlja 35, što Srbiju vodi u dobrovoljno odricanje od sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244 i gašenje preostalih državnih institucija na Kosovu i Metohiji. Mada to nije uradilo više od 80 zemalja u svetu, Vučićev režim je u ime Republike Srbije formalno priznao samoproglašenu državu Kosovo. Srbija će mu na ovu samovolju odgovoriti čim bude pokušao da to unese i u Ustav.

Najviši zvaničnici Vlade Kosova, počevši od predsednika i premijera, ovih dana ponovo intenziviraju pitanje stvaranja vojske Kosova. Da će do osnivanja vojske uskoro doći (kad SAD i NATO pakt daju signal za to) i da su, rad i razgovori o ovom pitanju intenzivirani, govori i podatak da je premijer Isa Mustafa već pokušavao da pridobije i neke Srbe da podrže tu ideju nudeći im mesta u budućoj kosovskoj armiji. Da procentualno učestvuju kao "nevećinska zajednica".

Jedan od srpskih ministara u Vladi Kosova, Ljubomir Marić, nedavno je izjavio da niko sa njima o tome nije razgovarao ali je dodao i ovo: "…Ja samo mogu da kažem da je nama stalo do sprovođenja sporazuma o ZSO, odnosno, sprovođenja prvih 6 tačaka Prvog Briselskog sporazuma i sprovođenja 15 tačaka od onoga što je trebalo da predstavlja pravni okvir iz avgusta prošle godine".

Zvanično, stav Srpske liste je, da u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, koja je i dalje na snazi, jedina vojska na teritoriji Kosova može biti KFOR. Ali, iza ove zvanične retorike, na sceni je ipak nezvanično stvaranje vojske Kosova.

Odluku o njenom formiranju donosi Skupština Kosova. Usvajanje novog zakona moguće je i bez podrške srpskih poslanika, ali postoji i takozvana "opcija B". Za ustavne izmene pak, koje bi omogućile potpunu transformaciju BSK u vojsku, potrebna je, osim novca, podrška dve trećine od 20 manjinskih poslanika, odnosno, makar četiri iz Srpske liste, pod uslovom da poslanici iz ostalih zajednica kažu "da".

Jasno je da će u skorijoj budućnosti, jedini način očuvanja teritorijalnog integriteta i zaštite prava srpskog naroda na Kosovo i Metohiji, biti prekid daljih pregovora sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, vraćanje tog pitanja pod okrilje UN, prekid pregovora u okviru Poglavlja 35 sa EU i poništavanju svih briselskih sporazuma. Ako se to ne desi, treba računati na to da će ova generacija Srba biti i poslednja koja živi u svojoj prapostojbini posle više od devet vekova.

Vučićeva izdajnička politika spremna je i na razne vrste ponižavanja, samo da nekako pokaže da je "na evropskom putu". Niko iz Vlade Srbije nije reagovao kad se ministar spoljnih poslova Kosova javno hvalio na društvenoj mreži Tviter, kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo. Vučić skriva od javnosti u Srbiji podatke o tome kako članovi ekstremnog pokreta Samoopredeljenje, svakodnevno prevrće kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu albanskim potrošačima.

U međuvremenu, Euleks, kao najskuplja evropska misija od kako postoji Evropska unija, nije u stanju da održava ni sopstvenu administraciju na Kosovu i Metohiji. U takvim okolnostima, pravo je čudo da u ovoj srpskoj pokrajini još uvek nije zavladala totalna anarhija. Paradoks je što dobro organizovana mafija održava privid funkcije ove "države". Samo ona a ne nekakav Euleks!

Ne treba zaboravati i da je takozvana izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela prekretnicom iz odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova 2014. godine i da je posle nekoliko meseci naglo prestala. Policija Kosova uveliko deli biometrijske pasoše. Realno je da će, ukoliko dođe do odobravanja bezviznog režima Kosovu, doći do momentalnog odlaska u EU najmanje 200.000 Albanaca u prvom talasu.

Kosovski Albanci žive u duboko podeljenom društvu. Sa jedne strane, starija i srednja generacija koji su upamtili jugoslovensku državu i prosperitetni život u Srbiji, gledaju podozrivo na budućnost celokupnog društva koje se nalazi u kandžama mafijaških klanova. Sa druge strane, postoje dve vrste ekstremista, od kojih jedni zagovaraju takozvanu Veliku Albaniju, a drugi isto to ali pod pretpostavkom da Albanci sa Kosova vode glavnu reč, a ne Albanci iz Albanije ili Makedonije.

Kad je u subotu 14. maja ove godine, u popodnevnim satima prištinskim ulicama u protest krenula masa demonstranata predvođena albanskim opozicionim političarima, vođa Inicijative za Kosovo, Jakup Krasnići, nekadašnji komandant OVK  kome su se tog dana pridružili Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Pal Ljekaj, rekao je sa govornice: "Vidimo se na prevremenim izborima!".

Protest je formalno organizovan zbog protivljenja bilo kakvoj ideji Zajednice srpskih opština i načinu razgraničenja sa Crnom Gorom, a suštinski, zbog planova o preuzimanju vlasti od onog krila OVK koje se obogatilo i koje čvrsto drži svoje pozicije u vladi i parlamentu.

Treće krilo OVK, ono najmanje eksponirano, upravlja kriminalnim poslovima, ne samo na Kosovu nego širom sveta gde god žive Albanci. Od odluka tih "Donova" i, naravno, od američke volje, zavisiće i politička scena u Prištini. Jer i jedni i drugi finansiraju nemogući projekat lažne države.

Zbog naraslih tenzija unutar ovih frakcija, ratni huškači se ponovo dižu na noge. Nedavno je, povodom godišnjice ubistva deset albanskih terorista u Kumanovu, u Prištini održana komemoracija u organizaciji ratnih veterana OVK, ogranka iz Đakovice, a u saradnji sa porodicama "palih boraca". Podsećanja radi, 9. i 10. maja prošle godine dogodio se sukob između makedonske policije i vojske i oružane grupe Albanaca poznate kao "Kumanovska grupa".

U ovoj akciji ubijeno je osam pripadnika makedonske državne bezbednosti za koje se veruje da ih je ubio jedan Albanac, Isamedin Osmani, dok je albanska naoružana grupa, koju su vodili Beg Rizaj i Mirsad Ndrecaj, koji su takođe likvidirani, ubila 11 policajaca i vojnika. Tridesetak Albanaca, pripadnika te pobunjeničke grupe, nalazi se u zatvoru i njihovo suđenje je još uvek u toku.

Početkom ovog proleća, opet su se okupljale razne oružane grupe albanskih ekstremista (svaka od njih ima svoje teritorijalno zaduženje-jedni za Makedoniju, drugi za Crnu Goru, treći za jug Srbije…) sa ciljem daljeg utvrđivanja velikoalbanske strategije. Ali, odnos Evropske unije, SAD i svih faktora koji su do sada bili na strani Albanaca, nije više tako blagonaklon prema toj ideji.

Novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Kosovske Mitrovice, Đorđi Kakuk, inače član predsedništva Partije demokratske koalicije u Mađarskoj i potpredsednik je Evroatlantske radne grupe ove partije, nedavno je rekao da su sistematski Srbi progonjeni sa Kosova, "a izdao ih je Beograd".

Samo tri dana nakon velikog protesta opozicije, u Prištini je započeo marš homoseksualaca i lezbejki, koje je predvodio niko drugi do Hašim Tači, novoizabrani predsednik lažne države. Naime, u utorak, 17. maja ove godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, u Prištini je održan Marš protiv homofobije, čiji je slogan bio više nego duhovit: "Naša ljubav je ustavna!".

Među učesnicima marša našli su se predsednik Kosova, Hašim Tači, kao i njegova prethodnica – Atifete Jahjaga. Takođe, prisutni su bili i ambasadori SAD-a i Velike Britanije na Kosovu – Greg Delavi i Rori O’ Konel, kao i potpredsednica Evropskog parlamenta, Urlike Lunaček inače i sama predvodnik lezbo-zajednice u Austriji.

Bio je tu i šef Misije Euleksa na Kosovu, Gabrijel Meuči. Svi oni su javno govorili o tome kako je jedan od uslova za ulazak Kosova u Evropsku uniju i "poštovanje manjinskih zajednica" cinično izjednačavajući takozvanu LGBT zajednicu sa Srbima kojima je Kosovo i Metohija prapostojbina i gde nikako ne mogu biti manjinska zajednica.

Najdalje je optišao u tome britanski ambasador O’ Konel koji je nazvao ovaj cirkus praznikom ljubavi i posebno naglasio: "…Ponosan sam na rad LGBT zajednice na Kosovu, kao i njihovih prijatelja i saveznika, oni su sinovi i ćerke Kosova i oni pokazuju hrabrost prostom podrškom za slobode na Kosovu. Ipak, iznad svega, Međunarodni dan protiv homofobije i transfobije je praznik ljubavi – gde god se ona nalazila".

Poslanik u Skupštini Kosova, Gezim Keljmendi, u ime onih tradicionalnih Albanaca koji su se tog dana osetili osramoćenim, oštro je reagovao rekavši: "… Homoseksualnost je bolest! Našem narodu ne trebaju ovakve parade LGBT zajednice. S obzirom na to da je naučno dokazano da je homoseksualnost bolest koja je uspela da globalno proširi svoj uticaj i nametne se različitim društvima kao normalna i demokratska. Ta bolest je jedan od glavnih razloga zašto se cepaju porodice i smanjuje broj stanovnika!"

Tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, stanje za Srbe je postalo još gore nego pre tog ponižavajućeg akta. Čak je i Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj situaciji sada nego pre Briselskog sporazuma. Ona jednostavno više nema ni para ni mehanizama da sprovodi zamisao o "građanskom Kosovu" u kome će Srbi biti građani drugog reda.

Što se tiče te okupacione politike, ne treba ni podsećati da je za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga, sa zapadnog dela Kosova i Metohije nestala skoro čitava zajednica kosovskih Srba, a pobegli su tada i Srbi iz Prištine.

Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve.

Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan. Da li je danas bolje? Jeste, utoliko što je smanjen broj napada na Srbe, ali ti napadi nikada nisu prestali.

Marta meseca 2004. očigledno na dobro organizovan način, Albanci su palili srpska sela, crkve, skrnavili srpska groblja, a nakon svega za to su bili nagrađeni – ubrzao se proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova! Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet. Odnos takve "međunarodne zajednice" prema Srbima, promenio se neznatno, ali tek nakon što se Zapad upoznao sa mogućnostima islamskog terorizma.

Konačno, jednu vrlo mračnu prognozu za Kosovo dao je i gradonačelnik Prištine i jedan od najuticajnijih članova kosovskog opozicionog pokreta "Samoopredeljenje" – Špend Ahmeti, prilikom nedavnog boravka u Berlinu gde je između ostalog rekao: "…Srbija prema svom Ustavu ima Kosovo, ali ne kontroliše tu teritoriju. Kosovo je nezavisno, a nema suverenitet…A Vučić samo kamuflira istu politiku koju je sproveo devedesetih…".

U pravu su Srbi iz Kosovske Mitrovice koji znaju da ih nikakva politika iz Beograda neće sačuvati ukoliko se sami ne sačuvaju . To je najkraći manifest srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji. Sve drugo je dim i prevara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

KOLETOVA BANKA2

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: