NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

UMEĆE OTIMANJA: MALI, A LJUBITELJ VELIKIH STANOVA!!!

 

Samo za nekretnine koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije, gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, potrošio je preko milion evra. Od plate taj novac nije mogao da zaradi, ali jeste od pljačkanja naroda i pranja para za sebe i ostale članove mafije Aleksandra Vučića.

 

                Milan Malenović

 

Sada već stari-novi premijer Aleksandar Vučić jednom prilikom je rekao kako njegove političke protivnike narod mora da traži po vilama, a njega po soliterima. Jedino je tom prilikom propustio da kaže o kakvim se to soliterima radi, u kojima borave on i članovi njegove porodice.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je rođak Aleksandra Vučića. On živi u najluksuznijoj stambenoj zgradi u Beogradu, u kojoj kvadratni metar košta 3.000 evra. Reč je o superluksuznom zdanju pod nazivom „Oaza" u ulici Ćirila i Metodija broj 8, u blizini Vukovog spomenika. Zgrada raspolaže sopstvenim bazenom, saunom i fitnes studiom samo za stanare, podzemnim garažama, supermarketom, salonom lepote i obezbeđenjem koje radi 24 sati dnevno.

Hodnici ovog ultra luksuznog zdanja, nalik na one sa njujorške Pete avenije, obloženi su mermerom, svuda su stakla i hromirani metal. Zgrada je prostrana, ali ima samo nekoliko spratova.

Mali je ovde svojevremeno imao najmanje dva stana: jedan od njih nalazi se na ulazu A1, stan broj 1, a u njemu je svojevremeno bilo registrovano beogradsko predstavništvo jedne od ofšor kompanija beogradskog gradonačelnika.

Kako su uspeli da saznaju istraživači međunarodne organizacije Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), jedan od stanova ima 124,07 kvadratnih metara, a drugi 132,91 m2. Oba su četvorosobna i oba su kupljena, dakle nisu nasleđena. Njihova ukupna vrednost je skoro milion američkih dolara, odnosno oko 800.000 evra, tvrdi OCCRP.

U međuvremenu je Mali ove stanove preneo na svoju suprugu, a u svojoj imovinskoj karti predatoj Agenciji za borbu protiv korupcije tvrdi da mu je u vlasništvu ostao samo petosoban stan od 127,78 m2 i jedna garaža od 13,65 kvadrata.

Interesantno je da je gradonačelnik svojevremeno posedovao dve garaže, iako stanovi u "Oazi" raspolažu garažnim mestima u podzemnoj garaži zgrade. Ovo je navelo istraživače da poveruju kako je treći stan, onaj koji je formalno još uvek u vlasništvu Siniše Malog, izvan pomenutog zdanja. U obzir dolazi obližnja Cvijićeva ulica, gde je Mali u broju 104 svojevremeno imao prijavljeno preduzeće "Oli Consulting" d.o.o.

Kao što će se videti iz primera ofšor kompanije Malog, on svoje firme rado registruje na adresama objekata u sopstvenom vlasništvu.

OCCRP pogrešno tvrdi da je Mali pomenute stanove u superluksuznoj "Oazi" dobio od Srđana Dabića iz beogradskog predstavništva "Lukoila", kao nagradu što je svojevremeno kao direktor sektora u Agenciji za privatizaciji pomogao da ova ruska kompanija preuzme srpski "Beopetrol". Istina je, međutim, da je pomenute stanove Mali dobio od investitora koji je sazidao "Oazu".

Danas se kao investitor ovog luksuznog zdanja navodi kompanija „CRE International" iz Beograda, čiji je direktor Rajko Ivanović. Ovo preduzeće je, međutim, registrovano tek 2010. godine, a zgrada u Ćirila i Metodija je bila gotova još 2005, kada se u nju i uselio Siniša Mali.

Na mestu današnje „Oaze" svojevremeno je bila fabrika čarapa „Partizanka" koju je uz pomoć Siniše Malog po ceni od 171 evro za kvadratni metar kupio Petar Matić, a cenu je platio u šest godišnjih rata.

Posle je Matić radnike otpustio i od nekadašnje poslovne zgrade napravio stambeni objekat de luks klase u kome je kvadrat dvadeset puta skuplji. Matić je na isti način kupio i nekadašnju zgradu Centralnog komiteta na Novom Beogradu (danas „Ušće"), kao i zgradu poznatu kao „Tri lista duvana" na uglu preko puta Skupštine Srbije. u Buklevaru kralja Aleksandra u Beogradu. „CRE International" se vodi i kao novi investitor „Tri lista duvana", zgrade koja se na mestu stare zida već deceniju i po.

U svim ovim privatizacijama Matiću je pomagao Siniša Mali, zbog čega je na poklon dobio pomenute stanove u „Oazi". Bilo bi, inače, veoma interesantno kada bi sadašnji gradonačelnik prestonice svojim gladnim biračima objasnio odakle mu više od milion evra za kupovinu samo stanova koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije.

Ovo, međutim, nisu jedine nekretnine koje Mali poseduje.

Siniša Mali tvrdi (a podržava ga Vučić), kako je njegov potpis na kupoprodajnim ugovorima za luksuzne apartmane u Bugarskoj falsifikovan! Tvrdi i da ga je neko bez njegovog znanja prijavio da je direktor nekoliko investicionih fondova sa britanskih Devičanskih ostrva!

Zbog čega bi neko „ukrao" identitet Siniše Malog, kada za relativno male pare može da dobije pravog direktora ovakvog fonda? Kako je postalo poznato posle afere „Panamski papiri", sama registracija neke od fantomskih firmi preko koje se kasnije peru pare košta 1.000 dolara, a postavljanje direktora „od krvi i mesa" isto toliko.

„Brigham Holding & Finance Inc." i "Etham Invest & Finance Corp." sa Devičanskih ostrva, koje su preko svoje dve ćerke-kompanije u Bugarskoj kupile 19 apartmana u turističkom naselju „Sveti Nikola" na bugarskoj obali Crnog Mora (cena noćenja u sezoni između 50 i 160 evra), očigledno su raspolagali milionima evra, tako da za njih dodatno plaćanje od nekoliko hiljada dolara za dobijanje pravog direktora, sigurno, ne bi bio nikakav problem.

Osim toga, OCCRP je svojevremeno utvrdio kako je jedan apartman u pomenutom naselju kupljen na ime samog Siniše Malog. Zašto bi neko kupovao apartman na ime osobe čiji je identitet ukraden? I kako je moguće da posle tvrdnji Vučića i Malog zvanične bugarske vlasti nisu pokrenule istragu i oduzele stan registrovan na lažnog Sinišu Malog?

Konačno, prodavac pomenutih apartmana bio je već spominjani Srđan Dabić iz „Lukoila", koji bi sigurno primetio da kupac nije od ranije njemu lično poznati Siniša Mali.

Mali je i pre ovoga imao iskustva sa ofšor kompanijama preko kojih je prao novac. To je i dokazano u slučaju investicionog fonda registrovanog u njegovom stanu u "Oazi", a koji je bio umešan u aferu bespravne kupovine državnog zemljišta u blizini Vršca.

U vreme dok je Siniša Mali bio direktor sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju, privatizovano je, po ceni od samo 18.000 evra, preduzeće „Alfa Protein"  iz Vršca. Kupac, Srđan Gajić, 2005. prodaje 10 hektara zemljišta koje je u državnoj svojini, a koje je „Alfa Protein" koristio, privatnom preduzeću „Compost Group" za 12.000 evra. „Compost" je bio u vlasništvu holdinga „Ferdi Genetics", koji je bio u većinskom vlasništvu Borislava Malog, oca Sinišinog.. Drugi Borislavljev sin, Predrag Mali, u to vreme je bio direktor „Compost"-a, a 2007. postaje i direktor "Ferdi Genetics"-a.

Odmah posle kupovine pomenutog zemljišta, koja je, uzgred budi rečeno, bila protivzakonita (budući da je vlasnik bila država, a ne navodni prodavac), "Compost" ga kao garanciju za kredit zalaže kod Komercijalne banke (u to vreme u većinskom državnom vlasništvu). Banka ovih 10 hektara procenjuje na 123.000 evra, deset puta više od cene koja je plaćena pri kupovini.

"Ferdi" Borislav Mali 2009. poklanja svom sinu Siniši Malom, koji samo nekoliko dana kasnije holding prodaje ofšor kompaniji "Alessio Investment" za 525.000 evra. Da je u to vreme Siniša zaista upravljao holdingom, tvrdio je i njegov brat Predrag Mali na sudu i to pod zakletvom 9. februara 2012. na suđenju Srđanu Gajiću.

Pomenuti investicioni fond bio je u trenutku kupoprodaje registrovan na Devičanskim ostrvima, a njegovo beogradsko predstavništvo bilo je prijavljeno u stanu Siniše Malog u "Oazi", dok se kao direktor vodila njegova supruga, Marija Mali.

Iza fonda je, očigledno, stajao Siniša, a bio je i kupac i prodavac.

Pola miliona evra, koliko je „Alessio" platio za preduzeće porodice Mali za 10 hektara državnog zemljišta, Siniša nije samo premestio iz jednog u drugi džep, već ih je uz sve to i „oprao".

Najveći problem za svakog kriminalca predstavlja kako ilegalno zarađeni novac uvesti u legalne tokove. Sutra, u slučaju da se pojavi neka zaista nezavisna i stručna istraga koja bi da ispita poreklo više od milion evra koliko je Siniša Mali platio za stanove prijavljene Agenciji za borbu protiv korupcije, on će pokazati kupoprodajni ugovor iz 2009. i tvrditi kako je novac legalno zarađen tako što je kompaniju dobijenu na poklon prodao „stranom investitoru".

Scenario iz slučaja „Alfa Proteina", po kome se zemlja u državnom vlasništvu prodaje privatniku, Mali planira da sprovede i u slučaju PKB-a. Ne treba sumnjati da će kupac gramzivom gradonačelniku pokloniti nekoliko hiljada hektara najvrednije zemlje, kao i najmanje jedan super luksuzni stan u zdanju koje će nići na mestu nekadašnjeg IKL-a  u Beogradu.

I za privatizaciju PKB-a, kao i za rušenje IKL-a koji ima svoje legalne vlasnike, zdušno se zalažu i Siniša Mali i Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UTERIVAČI STRAHA: ODOBRENI RADOVI NA KRIMINALIZACIJI POLICIJE U BEOGRADU

 

Budući da su opelješeni skoro svi viđeniji biznismeni, banke, fondovi, javna preduzeća, policijska mafija se preorjentiše na kontrolu prodaje narkotika i oporezivanje vlasnika noćnih klubova, splavova, na obezbeđivanje transporta novca i belog roblja.

Za načelnika Policijske uprave Beograda doveden je Veselim Milić, uz naknadu od pola miliona evra, koja je plaćena bivšem direktoru policije Miloradu Veljoviću! Milić ima kratak staž u policiji, rođen je pre 37 godina, besprizoran je, oženio je Veljovićevu rođaku i čovek je za operativne poslove mafije.

On je za načelnika Komunalne policije Beograda doveo Nikolu Ristića, bivšeg kolegu iz Policijske stanice Savski venac, koji je besprizoran čovek, i ovejani kriminalac. Vučićevi kordoni smrti spremni su da ga štite od zbacivanja s vlasti…

 

                    major Goran Mitrović

 

Srpska policija je u punom rasulu. Nakon smene direktora policije Milorada Veljovića, poslednjeg dana prošle godine, i postavljanjem Vladimir Rebića za vršioca dužnosti ove najznačjanije policijske dužnosti, utrli su put Vučićevoj mafiji da posle vojske, potpuno satre i policiju.

Lažni doktor nauka Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih dela, po nalogu namesnika Amadea Votkinsa, odlučio je da iz policije, na najbrutalniji način, pod optužbom da su pripadnici iz kriminalnog miljea, otera više od 1.500 policijskih službenika. Sve one koji su pred penzijom, a nemaju uslova za nju, a bili su po radnom zadatku angažovani da brane poredak i Ustav na Kosovu.

Pre ove sumanute čistke, ministar je u policiju primio oko 2.200 službenika, isključivo partijskih jurišnika iz Srpske napredne stranke. Otpuštanje je odloženo dok izbori ne prođu. A otpušteni se spremaju da sa Vučićevom mafijom namire zauvek račune.

MUP-om Srbije hara i načelnica Sektora za materijalno finansijsko poslovanje Mirjana Nedeljković, koja opet namešta tendere za javne nabavke.

Kriminalizacija policije se nastavlja. Direktor policije je alternativni muškarac Vladimir Rebić. Uvek na usluzi. Da Vučiću i ministru okrene leđa.

Veselin Milić, načelnik najveće policijske uprave u Srbiji je opasan momak. Sa njim nema šale. Kada ulazi u restoran, njemu mora svi da se klanjaju. Ili on odmah zove patrolu, pravi racije. Posebno je razrezao namet za splavove-restorane.

Upućeni tvrde da je njegovo napredovanje u službi, koje je zaista nesvakidašnje, plaćano parama od prodaje praškastih proizvoda. Ovaj priprosti čovek zna od koga da naplati, kome da poveri rasturanje belog, a kome žutog praha, i taj mora da plaća redovno. Bio je i kandidat za direktora policije. U 35. godini postao je, od policijske plate, vlasnik deset ari stambenog prostora, nekoliko lokala, a ima keša za brze investicije od kojeg se vrti u glavi.

Oni koji sa njim rade smatraju da će Milić sigurno biti sahranjen kao borac na lafetu. Život koji on vodi je kratkovečan, a ulozi su veliki. Kakav predsednik Vlade, takav i direktor policije.

Osim najdirektnijeg nadzora nad distribucijom narkotika u Srbiji, Veselin Milić je preuzeo i kriminal koji se obavlja na rekama. Da bi ga kontrolisao, za komandira rečne policije doveo je izvesnog Pekovića, koji je radio sa njim u Policijskoj stanici Savski Venac.

Gospodin Peković je pre godinu dana pao na proveri fizičke sposobnosti za obavljanje policijskih poslova, ali, Peković je dobio ocenu 2 na intervenciju! Da bi bio siguran u svoje poslove, Milić dovodi svoju devojku Milicu Pušonjić za portparola Policijske uprave Beograda sa radnog mesta sekretarice u Upravi policije. Očekuje se da će se sa njom i oženiti, nakon što okonča brakorazvodnu parnicu.

Deveto odeljenje Uprave kriminalističke policije Beograda bavi se po Milićevom nalogu praćenjem sumnjivih novinara i sumnjivih starešina Policijske uprave Beograda, a ne svojim poslom!

Po nalogu načelnika Milića, interventna jedinica ima spisak splavova i objekata koje ne sme da kontroliše, a u koje je obavezna da sprovodi što češće racije, kako bi se vlasnici urazumili i prinudili da plaćaju zaštitu.

Upitan od starijeg kolege u penziji šta radi u službi, Vesko mu je odgovarao – osluškujem. Idem po kafićima, restoranima, brod-restoranima, družim se, slušam i beležim. Ali, bavio se Veselin Milić i biznisom. Ume on da zaradi pare, stanove, auta, lokale. Beograd je beli grad, i belo je na ceni, a kada je trgovina pod Veskovom zaštitom, onda pada para na paricu.

Preduzeće Belmostroj je registrovano u mestu Adrani, u blizini Kraljeva, i bavi se izgradnjom stambenih i poslovnih objekata. Jedna od zgrada koje ono zida je na beogradskoj adresi Pećka ulica 13, opština Zvezdara.

Kako bi dovršio ovaj objekat Bojan Gajović, vlasnik i direktor Belmostroja, 2008. je na zajam uzeo 100.000 evra od Borivoja Borka Baraća iz Leposavića i Gorana Kneževića. Prema krivičnoj prijavi Ktr 252/12 koja od 26. aprila 2012. skuplja prašinu u Tužilaštvu za organizovani kriminal, zajmodavci su ga dušmanski reketirali i muzli.

Kada su zelenaši oduzeli nedovršenu zgradu od Gajovića, on je na gradilište doveo obezbeđenje i postavio kamere, koje su snimile čoveka koji štiti kriminalce. Radi se o Veselinu Miliću, načelniku beogradske policije, koji je sa naoružanom pratnjom dolazio da nadgleda radove.

Po rečima očevidaca govorio je kako je postao vlasnik stana broj 14, veličine 275 kvadratnih metara. Bila je to mala cena koju su Barać i Knežević morali da daju prvom čoveku beogradske policije da bi zauzvrat nesmetano mogli da reketiraju svoje dužnike.

Svestan da se vlast u Srbiji tetura, da su neizbežni nemiri gladnih građana, od kojih je većini ugrožen život, i da vlast planira još surovije pljačkanje najsiromašnijeg naroda u Evropi, diktator pokušava da pandurizuje policiju, jačanjem stajaćih policijskih snaga. Žandarmerija, Brigade policije, SAJ, Protivteroristička jedinica i interventni vodovi su stajaća policija! Upotrebljava se samo po nalogu direktora, ministra ili Vlade Srbije.

Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić koristi Interventu jedinicu kao privatnu vojsku. Po njegovom nalogu počelo je zastrašivanje građana. Naoružami do zuba, policajci iz Interventne jedinice špartaju, samoinicijativno gradom.

Bez ikakvog razloga legitimišu građane, obaraju ih na zemlju, a neke skidaju, na sred ulice do gole kože, pretresajući ih, navodno tražeći drogu. Strah se usađuje u građane. Beogradska policija postaje eskadron smrti.

Policajci iz Interventne su pod punom zaštitom načelnika Milića. Sve pritužbe na njihov rad se odbijaju. A oni, koji nisu za nasilje, brzo su na tapetu, i teraju ih u policijske stanice. Policija u Beogradu okupirala je grad. Pojedini načelnici, bliski Miliću, kao što je komandir iz Borče, otimaju kioske, lokale, stanove, automobile. Svaki lokal u Beogradu je “pod zaštitom“ policijskih glavešina. Plaćaju reket.

Za načelnika Komunalne policije, na Milićev predlog, doveden je Nikola Ristić, sa mestan pomoćnika komandira Policijske stanice Savski Venac, gde je i Milić radio. Ovaj blago retardirani čovek obavlja za Milića najprljavije poslove.

Tamo gde je nezgodno da Milić šalje svoje ljude, tu je Nikola Ristić. Komunalna policija se pretvara u oružane odrede Srpske napredne stranke. Ima ih kao kusih pasa. Uskoro će dobiti veća ovlašćenja od policije, a plata im je veća za 60 odsto od policajaca pozornika.

Komunalna policija uvodi red na javnim skupovima. Proteruje nesrećnike koji prodaju pletiva, ručne radove, knjige i novine. Zaštitnik građana Saša Janković podneo je inicijativu za smenu načelnika Komunalne policije Nikole Ristića, zbog napada na novinare, koji su pratili otvaranje "Beograda na vodi“.

Janković je preporučio razrešenje načelnika Komunalne policije Beograda, Nikole Ristića, posle utvrđene odgovornosti za povredu prava građana i zbog ponovljenog odbijanja saradnje sa zaštitnikom.

Takođe je utvrdio da je u postupanju Komunalne policije Beograda prema novinarskoj ekipi Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) 21. oktobra 2015. godine bilo nedostataka, od kojih se najznačajniji odnose na nezakonito oduzimanje predmeta i brisanje snimaka iz fotoaparata.

"…Načelnik Komunalne policije nezakonito je sprečavao snimanje postupanja Komunalne policije, a tokom postupka kontrole je dao neistinite podatke o oduzimanju predmeta, koji su u očiglednoj suprotnosti sa sadržajem audio-video snimka tog događaja dostupnih javnosti", naveo je Janković.

Preporuka je upućena i zbog postupanja komunalne policije prema novinarskoj ekipi sajta "Istinomer" 25. septembra 2015. godine. Gradonačelnik je to odlučno odbio. Zar da smeni Nikolu Ristića, koji je sinonim za Lombrozijeog čoveka!

Nasilje komunalnih policajaca, koji građanima zavrću ruke, udaraju ih nogama, jure po parkovima i trotoarima prešlo je svaku meru, ali raduju gradonačelnika Sinišu Malog, koji o svemu informiše Aleksandra Vučića, navodeći da su komunalni policajci spremni da za njega umru. Ili, prebiju na mrtvo ime svakog građanina koji lepi plakate kojima se osporava Vučićeva “istorijska misija"…

Načelnik beogradske policije ima neraskidive veze sa čelnicima srpskog pravosuđa. On hapsi, kada se zajedno sa njima dogovori, ako nekom treba uzeti novac, imovinu, automobile, ženu…Bez ustanka, nema nam spasa.

 

    Pismo obespravljenih ponuđača o nameštanju tendera u MUP-u Srbije

Republika Srbija

Vlada Republike Srbije.

predsedniku Vlade

Poštovani gospodine Vučiću,

Mi kao grupa ponuđača u postupcima javnih nabavki prinuđeni smo da vam se obratimo kako bismo skrenuli pažnju na brojne nepravilnosti koje su u poslednje vreme sve više prisutne u javnim nabavkama Ministarstva unutrašnjih poslova, a čime smo onemogućeni da ravnopravno učestvujemo u istim.

Naime radi se o sledećem – od kada je postavljena na čelo Sektora za materijalno finansijske poslove gospođa Mirjana Nedeljković za učešće u javnim nabavkama traže se kao dodatni uslovi takoreći nemoguće i nepotrebne stvari

Već godinama unazad učestvujemo u postupcima koje MUP objavljuje gde se traže u zavisnosti od postupka i određeni uslovi, ali je ovo sada prevršilo meru – odjednom su izgradnje policijskih stanica, kao i razne rekonstrukcije postojećih stanica, postale poverljive, pa se traži kao uslov za kvalifikaciju neki Sertifikat Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost ili POTVRDA da je firma u proceduri pribavljanja sertifikata !? Naravno da je prilikom prošlih postupaka u drugoj polovini 2015-te godine (na sajtu se pojavljuju kao pregovarački postupci sa objavljivanjem) samo JEDNA firma imala pomenutu potvrdu, i daje bez ikakve konkurencije dobila poslove. Kako je objavljeno ta firma je interesantnog imena (kao i sve druge firme u zoni interesa pomenute načelnice) New life box (matični broj: 20903180), što možda ne bi bilo posebno čudno da ista nema nijednog zaposlenog (a treba da gradi policijsku stanicu!) i pri tom ne sme da angažuje podizvođača, jer on nema ni sertifikat ni potvrdu, već su tu navedena dva imena – Ljiljana Aranđelović i Adam Tukmanović, kao pravni zastupnici.

E sada kada se uzme u obzir da je Ljiljana Aranđelović kuma dotične načelnice, a Adam Tukmanović osoba sa bar tri krivične prijave (od kojih jedna za napad na policiju) postavlja se pitanje kako takva firma bez zaposlenih i zastupnik sa krivičnim prijavama mogu da uopšte urade posao koji im je namešten, a još grade. Kako takva firma može da dobije Sertifikat za pristup tajnim podacima MUP-a (koji je pri tom apsolutno nepotreban, jer niko nema potrebu da pristupa tajnim podacima MUP-a da bi zidao policijsku stanicu)!?

Da, naravno, dotična firma nije još dobila sertifikat, već ima samo potvrdu, koju će da koristi odavde do večnosti, jer sertifikat neće i ne može dobiti nikad, zbog krivičnih prijava njenog zakonskog zastupnika! Pri tome je značajno napomenuti da je dotična firma promenila ime iz INFAS AUTO u sadašnje, a ta firma je ćerka firma INFAS, firme koja je radila bakarni krov na zgradi Skupštine Srbije, gle čuda, u vreme kada je Mirjana Nedeljković bila u Skupštini zadužena za javne nabavke, i za koju se vezuju afere u nameštanju tendera!

E, sada je Mirjana Nedeljković, kao dokazani kadar, ponovo rešila da namesti nekoliko tendera pod istom maskom kao i prošle godine, tako da su izgradnje i rekonstrukcije policijskih stanica u Čačku, Užicu, Novom Kneževcu i Aleksandrovcu, proglašene za poverljive i objavljene kao pregovarački postupci sa objavljivanjem, valjda da bi kao sve bilo "transparentno". I naravno da je uslov za kvalifikaciju opet čuveni sertifikat za bezbednost ! Ali i mi smo u međuvremenu dobili potvrde i sertifikate (ali pošteno i dugom i mučnom procedurom), što je Mirjana Nedeljković znala (jer prijave za sertifikat idu preko MUP-a), pa sada uvode džoker igrača u konzorcijum sa naravno ponovo New Life Box kojeg su već u mnogo situacija koristili, Midvej MGV sa velikim brojem inženjerskih licenci (koje uglavnom ima sam jedan čovek, izvesni Milovan Glavonjić) i uslova koje ni nas pet-šest ne možemo zajedno skupiti, a koje uglavnom nisu bile potrebne za izvršenje poslova, tj. nisu bile u skladu sa predmetom javne nabavke kako Zakon propisuje!

I sada šta dalje, nas nekoliko se kvalifikovalo, ali naravno da nećemo moći da ispunimo sve uslove koje budu tražili u drugom krugu (što je i uloga firme Midvej MGV), i opet će stara firma dobiti posao po punoj procenjenoj ceni, dok garantujemo da bi mi bili znatno jeftiniji. Ali, džabe, kuma je bitnija. Pri tome upozoravamo daje firma New life box ponovo dostavila potvrdu da je u postupku sertifikacije, iako je istu dobila u junu 2015. godine, a kada se ima u vidu da po Zakonu o tajnosti podataka Kancelarija mora da izda sertifikat za maksimalno 30 dana, pa još 30 dana u posebnom slučaju (što znači ukupno maksimalno 60 dana), jasno je da ova firma sa zastupnikom sa krivičnim prijavama nikada ne može dobiti sertifikat (ako se zakon poštuje), i da predmetnu potvrdu koju dostavlja flagrantno zloupotrebljava iz ličnih interesa i u svrhu nameštanja tendera sa načelnicom Mirjanom Nedeljković !

Molimo vas da intervenišete i sprečite ovu nameštaljku za dobrobit MUP-a i svih građana.

Nije ovde reč da li pomenuti postupci treba da budu poverljivi ili ne, i da li treba tražiti gomilu nepotrebnih inženjera i licenci, i da li mi to možemo da ispunimo ili ne, već da firma sa licima iz kriminogene sredine ne može nikako da dobije te poslove, i to za sve predviđene pare, pa da kume lepo podele pred izbore!

A da, uvedeno je i novo pravilo davanja avansa na menicu, dok je ranije uvek tražena bankarska garancija, a jasno je i zašto – prvo je da firme koje sada eksluzivno dobijaju nameštene tendere nemaju poslovni kapacitet da bi im banke dale garancije, a i kad bi imali poslovni kapacitet te garancije koštaju, pa zašto bi te pare davali banci kad mogu lepo da se podele ispod žita. A danas sutra MUP, i bilo ko drugi, može da zaboravi na te pare koje im daje kao avans, jer je svima poznato da će menicu naplatiti samo ako firma ima para na računu, i ako uopšte više postoji ! Pa sad vi vidite kakve su realne i potencijalne štete za MUP i građane Srbije!?

Druge firme kojima se nameštaju milionski tenderi su Lemark, ART, Barac Trade i još neke, a uglavnom su osnovane krajem 2015 godine ! I ova činjenica govori sama za sebe !

Sve ovo o čemu pričamo dostupno je na internetu- i postupci javnih nabavki MUP-a (sajt MUP-a deo za javne nabavke), i činjenično stanje vezano za firme (sajt Agencije za privredne registre), i gore pomenuta imena otkucajte na Googl-e pretraživaču i vidićete da je sve ovo sušta istina …

Dakle, borimo se protiv kriminala i korupcije, a eto nje u sred MUP-a koji treba to da sprečava!?

(Grupa obespravljenih dobavljača)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SREMSKA MITROVICA KAO NAPREDNJAČKI KARTEL

 

Sremska Mitrovica je postala operativni centar Srpske napredne stranke i braće Vučić. Gospodar Aleksandar Vučić u osvajanje vlasti u Vojvodini krenuo je upravo iz tog grada, u kome njegov bata Andrej širi svoju poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Nezajažljivi su braća Vučić. Služe se polupismenim ljudima. Otimaju i od Boga i od naroda. Bio bi red da obojica zauvek ostanu u Mitrovici, u Kazneno popravnom zavodu, gde im je odavno mesto. A šta će biti sa ostalim balvanima i hohhštaplerima koji su Vučićima utrli put u okupaciju ovog grada na levoj obali Save? Da li će se izvući, i naći nove gospodare?

 

                      Arpad Nađ

 

U Sremu se priča da je Andrej Vučić na tuđe ime ušao u posed više od sto hektara zemlje u Velikim Radincima i na Fruškoj gori, u Maloj Remeti, gde planira da digne kompleks voćnjaka.

Kako je „Tabloid" pisao u prošlom broju, Andrej je u Sremskoj Mitrovici za male pare kupio nekoliko imanja i objekata. Na Savi je otvorio luksuzni splav – restoran s apartmanima „Posejdon", čiji zvanični vlasnik je lokalni naprednjak Ranko Trivunović, zvani Balvan.

Zgroženi vrtoglavim političkim i poslovnim usponom pomenutog Balvana, izbeglice iz Bosne, stari Sremci tvrde da je on pravi ogledni primerak naprednjaka – s falsifikovanom diplomom srednje saobraćajne škole  u Novom Sadu bio je ubačen u Upravni odbor „Mitrosrema", ali morao je da bude sklonjen, da se bruka ne pročuje u javnosti.

Ista sudbina ga je zatekla kad se zaposlio kao službeni vozač galerije „Lazar Vozarević", koju je morao da napusti kad je rutinska inspekcija utvrdila da ta kulturna ustanova ne poseduje auto. Balvanu to nije smetalo da postane „ugledni privrednik", sva vrata je otvarao rečenicom: „Poslao me Andrej Vučić".

Prilikom svake posete Mitrovici, Andrej odseda u „Posejdonu", a uskoro će moći da se baškari i u centru grada, u legatu porodice Bajić koji će uskoro biti pretvoren u restoran. Zgradu iz 18. veka, koju je dobila na korišćenje Crkvena pravoslavna opština je krajem prošle godine izdala u zakup izvesnom biznismenu čiji identitet se krije.

Prota Savo Rakita, namesnik CPO, odbija da otkrije detalje spornog ugovora, ali zna se da je novi korisnik legata na centralnom gradskom Trgu Ćire Milekića već uplatio depozit od 50.000 evra i da se obavezao da će zakup plaćati 1.000 evra mesečno.

Renoviranje je trenutno zaustavljeno rešenjem građevinske inspekcije, koja je konstatovala da su neovlašćeno srušeni pregradni zidovi i izbijena unutrašnja vrata. No, pošto se videlo da Ustav, zakoni i svi ostali pravni propisi nisu sprečili familiju Vučić da se upusti u avanturu izgradnje„Beograda na vodi", za očekivati je da se lako i brzo reši problem u Mitrovici.

Parohijski dom, u kome su protekla dva veka stanovali sveštenici i vladike, Teodor i Marija Bajić su ustupili Srpskoj pravoslavnoj crkvi „na polzu svojoj crkvi i narodu". Sada je taj objekat stavljen na polzu Andreju Vučiću i lokalnim naprednjacima.

U spasavanje legata uključio se i poznati pevač Nenad Bajić – Bajone, naslednik porodice koja je crkvi poklonila to velelepno zdanje.

– Sva istorijska dokumenta sakrivena su od naslednika, pa i ugovor o legatu naših predaka, koji smo uzalud tražili da bismo pokrenuli postupak restitucije. Već kad je tako, trebalo je onda ovu zgradu pretvoriti u muzej crkvene umetnosti, galeriju ili dati talentovanim đacima mitrovičke muzičke škole, koja kuburi sa prostorom. Ovaj postupak crkve je skandalozan – rekao je Bajone, ne shvatajući da Srbijom trenutno vlada svemoćni Bog Aleksandar Vučić i da sve mora biti prilagođeno njegovoj volji.

A gospodar Vučić je odlučio da iz Sremske Mitrovice krene u osvajanje apsolutne vlasti. Kako bi Vojvodinu preuzeo od Demokratske stranke, predizbornu kampanju  je počeo baš iz tog grada, a za kandidata za budućeg pokrajinskog premijera isturio Branislava Nedimovića.

Nedimović je promenio nekoliko stranaka, od Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine, preko DSS-a i grupe građana „Vredna Mitrovica" do SNS-a, a uvek je bio u vlasti, nekoliko godina i na mestu predsednika opštine. Za njegov uspon najzaslužniji je Nenad Lemajić, koga Mitrovčani smatraju „genijalnim spletkarošom i političkim mešetarem".

– Lemajić je neupečatljiv i minoran sredovečni prevarant koji je svoju snagu crpeo iz mimikrije i debelih zidova kako bi svoju ništavnost sakrio od drugih stanovnika Smaragdnog grada. On je politički čarobnjak (kao onaj iz Oza, za koga se na kraju utvrdilo da nije čarobnjak) kojeg su velikim napravili upravo oni koji su zajedno sa njim pljačkali i uništavali ovaj grad – tvrdi mitrovački hroničar Milan Milivojević.

Da u Milivojevićevim rečima ima istine pokazuju činjenice. Lemajić je član Demokratske stranke, a uspešno kadrira i po drugim strankama. Prvo je pomogao da lokalni odbor DSS-a preuzmu neki sumnjivi tipovi, a onda je protiv njih organizovao grupu omladinaca kako bi pocepao bivšu Koštuničinu stranku. Pravi trijumf je ostvario kad je svog pulena Nedimovića ubacio u SNS i progurao u milost Vučića.

– Lemajić je mnogo zajeban igrač, za razliku od naprednjačkih nepismenih balvana, on je čak čitao „Budenbrokove" – tvrde Mitrovčani.

Kako god bilo, Sremska Mitrovica je danas centar naprednjačkog kartela. To će biti i posle oslobađanja od Vučićeve diktature, kad se mnogi od sadašnjih moćnika iz „Posejdona" presele u lokalni Kazneno-popravni zavod.

U okviru Zavoda je i restoran “Srem“. U njemu bi mogla da radi pomenuta gospoda, ako na vreme nabavi lažne diplome konobara. A njihovim životima je sve lažno, osim opljačkanih para i imovine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE MARKA BLAGOJEVIĆA: TEMELJI NA KOJIMA SE NIŠTA NE RADI, I DA LI JE SAV NOVAC NAMENJEN OBRENOVCU TAMO I ZAVRŠIO!!??

 

Mada je prošlo više od pet meseci od kako su stravične poplave skoro prebrisale Obrenovac sa mape, preživeli građani koji su ostali bez kuća, imovine i bez nade u budućnost, još uvek nisu dobili od države novčana sredstva koja su im stigla na račun takozvane vladine Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. U međuvremenu, Vučićev režim napravio je čitav sistem za pljačku i pranje pristiglih para. Kako to u stvarnosti izgleda među ojađenim građanima Obrenovca???

 

                  Vuk Stanić

 

Velikom novcu, namenjenom žrtvama ovogodišnjih poplava, više niko ne može da uđe u trag. Sigurno je samo to da se on troši nenamenski. Sve češće, umesto na račune oštećenih, ta sredstva se prelivaju u džepove onih koji novcem upravljaju. Srpskim jezikom rečeno, ovlašćeni državni funkcioneri kradu pare namenjene žrtvama poplava!

Direktor Kancelarije za obnovu i pomoć (Kancelarija) poplavljenim područjima, Marko Blagojević, odbio je da omogući na uvid javnosti, kopije dokumenata o prometu na računima na kojima se prikuplja novac za poplavljena područja. Zašto kancelarija ne da građanima uvid u promet računa, ako se novac ne krade?

Na sajtu Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, navedene su hiljade imena kojima je pomoć isplaćena, a istraživački tim Redakcije, našao je više desetina građana koji su dobili rešenja, mada im novac mesecima nije isplaćen.

Tačan iznos uplaćenog novca se ne zna, javnost nema uvid ni u to da li se sa računa rade i druge nenamenske isplate. Sve to omogućava da se novac namenjen žrtvama poplava ne primećeno krade! I

nisu to jedine indicije da sa Kancelarijom nije sve u redu. Naime, reporteri su obišli Obrenovac i lokacije na kojima su se predsednik Vlade i ministri slikali pored temelja kuća, čija je gradnja započeta pre više meseci. Predsednika Vlade i ministre nismo sreli, ali smo videli da od njihovog slikanja do današnjeg dana, nije ništa urađeno.

Jednom od naših reportera prišla je i besna žena, verovatno aktivista neke od vladajućih stranaka i preteći saopštila da novinari tu nemaju šta da traže.

-Kad meni trebaju novinari ja zovem novinare, vi ovde nemate šta da tražite, rekla je.

Temelji kuća na kojima se ništa ne radi, dokaz su da od Vučićevog obećanja da će "svi dobiti krov nad glavom do oktobra" nema ništa. Jedino što sada preostaje je da se na teren pošalju besni aktivisti i da rasteruju nepodobne novinare.

Na pitanje upućeno Ministarstvu finansija, da dostave spisak svih donacija za poplavljena područja, na kome bi se videlo koliki su prihodi od sms poruka, (posebno od pravnih, a posebno od fizičkih lica), dobijen je odgovor, da "niko u ovoj državi nema takav podatak"!

Rečeno je da oni raspolažu jedino sa cifrom ukupno uplaćenih donacija, a da sa traženim podatkom niko u državi ne raspolaže, osim Kancelarije. Primera radi, Uprava za trezor raspolaže jedino podatkom o tome koliko je bilo deviznih uplata!?

Za razliku od Kancelarije koju vodi Marko Blagojević, oni su, dostavili sve podatke, na preko 250 strana. Uredno su naveli svaku uplatu. Datum svake uplate, uplatioca, iznos stranu valutu u kojoj je plaćeno.

Uz pomoć tog spiska moguće je pratiti koliko je novca iz koje zemlje donirano, dok listing o tome ko je u zemlji kako i na šta taj novac trošio nije moguće dobiti.

-Pogledajte ovde: Uprava za trezor je dala nalog da se uplati ovih sedam miliona evra, i to je i uplaćeno. Kasnije se to knjiži kao pomoć javnom sektoru na računima Ministarstva finansija, oni ga proslede Kancelariji, on postaje deo ukupne mase na računu Kancelarije i nemoguće je ući u trag kako se troši, objašnjava sagovornik Redakcije koji je proteklih meseci uspeo da obezbedi deo dokumentacije o protoku novca od pomoći za poplavljena područja.

Pretražujući po datumima kada je koja uplata legla na račune za donacije iz inostranstva, deluje da se novac prvo mesecima prikupljao na računima, gde je mesecima služio za poboljšanje likvidnosti države i bankarskog sektora, umesto da se prosleđuje ljudima iz poplavljenih područja.

Mehanizam "skidanja kajmaka" je vrlo prost: ukoliko nekoj banci obećate da ćete kod nje na računima držati sedam miliona evra nekoliko meseci, možete od banke da očekujete ozbiljnu proviziju.

Lepo ćete zaraditi, a niko neće moći da kaže da ste potrošili deo novca doniranog za poplave. Na žalost, oni koji taj novac čekaju, dočekaće zimu kao podstanari, u šatorima i u nezavršenim kućama, zbog nečije provizije.

Odavno je zaboravljen i u praksi suspendovan predlog Vlade Srbije, da se svima koji su ugroženi, odmah uplati deo novca, a da se kasnije to odbije od ukupne cifre koja je dodeljena rešenjem.

Od tog predloga se brzo odustalo, i počelo se sa gomilanjem novca i odlaganjem isplata. Trezor i Ministarstvo finansija skupljaju novac i prosleđuju ga Kancelariji. Istovremeno, Kancelarija ne odgovara na tražene podatke (kolika je visina zahteva po rešenjima). Na taj način, svi putevi novca od donacija vode do Marka Blagojevića, čije poslovanje niko u ovoj državi ne sme da stavi pod lupu. On drži novac i vrši opstrukciju isplata ugroženim građanima. Umesto toga, uredno "servisira" nezajažljive potrebe Vučićevog režima.

Sa druge strane, sebi daje za pravo i na agresivne izjave poput one: "…Ne dam pare! Ja ne dam!", koju je dao nakon što su ga novinari pitali zašto se kasni sa isplatama. U poplavama maja meseca ove godine, život je u Obrenovcu zvanično izgubilo 27 ljudi, ali građani nikada neće poverovati u ovu "istinu". Nezvanično, ta brojka je mnogo veća. Podsećanja radi, Obrenovac je toliko brzo potopljen, sa tolikom količinom vode, da se broj 27 koji se odnosi na a celu Srbiju čini nerealno malim.

Zvanična verzija i statistički deluje nemoguće, pogotovo ako se u obzir uzme da nije oglašavana uzbuna, odnosno nisu uključivane sirene, kada je voda dolazila. Sve se dešavalo noću dok narod spava, a uzbunjivanje naroda svelo na kajron koji je išao na TV ekranima.

Od tog događaja, mesecima po lokalnim medijima traje razračunavanje ovdašnjih političara. Direktor RB "Kolubara", Milorad Grčić napada gradonačelnika Miroslava Čučkovića, a ovaj mu uzvraća. Dozvoljeno je i da se izveštava o uspesima lokalne vlasti, ali ako krenete da se bavite pitanjem zašto je Obrenovac potopljen, koliko je ljudi nastradalo i kako se krade novac od donacija naići ćete na probleme. Zid ćutanja, a verovatno i gubitak posla, u poverenju nam je objasnila koleginica iz jednog lokalnog medija.

Što se tiče utvrđivanja krivične odgovornosti, naprednjaci su prvobitno sve svaljivali na predsednika opštine, Miroslava Čučkovića, koj je iz URS-a. Istraga je i počela od Čučkovića, ali je činjenica da je Obrenovac opština koja pripada gradu Beogradu, značila da on ne može biti prvi i jedini odgovorni.

Glavni krivci za smrt ljudi po komandnoj odgovornosti zbog propusta po hijerarhiji bi morali da budu bivši gradonačelnik Dragan Đilas ili aktuelni Siniša Mali. Dalja istraga je pokazala da je brana minirana u Koceljevi van Obrenovca, gde prestaje svaka Čučkovićeva nadležnost. Od javnosti se krije ko je branu i po čijem naređenju minirao! Na teret je Čučkoviću kasnije stavljeno, da nije oglasio sirene.

Na kraju je Čučković pozvan da sa naprednjacima zajedno formira vlast u Obrenovcu, a sa traganjem za generalnim krivcem se prestalo. Tako je on "amnestiran", kako se u lancu odgovornosti ne bi našle krupnije ribe od njega.

Prema podacima koji su Redakciji bili dostupni, razlozi što je Obrenovac potopljen od strane Kolubare su ispust velike količine vode na brani Rovni iznad Valjeva, i miniranje nasipa u Koceljevi. Ove dve činjenice ne mogu biti krivica lokalne vlasti. Ne uzbunjivanje jeste lokalni propust, ali se odgovornost deli opet sa gradskim vlastima. Ipak, potapanje Obrenovca iz reke Tamnave, je definitivno lokalni propust.

Ne zna se tačno da li je Tamnava, greškom ljudi iz aktuelne ili neke druge vlasti na lokalu, bukvalno zatrpana, dok je protok vode regulisan betonskim cevima. Cevi su toliko malog kapaciteta da je i pre nekoliko dana Tamnava izgledala kao pregrađena.

Na dan poplava, deo ljudi iz Opštine, ne zna se po čijem nalogu, pokušao je da dodatno podigne nasip na Tamnavi iznad pijace, kod parkirališta za kamione, koje se koristi i kao kvantaš.

Voda je nadolazila i nije mogla da prođe kroz usku propusnu cev. Kamionima je doterana zemlja bez džakova i tokom nespretnog pokušaja postavljanja nasipa, zemlja se survala u korito i u potpunosti začepila protok Tamanve.

Rečica je potom podivljala i krenula da plavi deo Obrenovca oko pijace, Jugopetrolove pumpe i firme Bora Kečić. Taj deo poplava nije imao veze sa miniranjem brane u Koceljevi i krivac za taj incident se nalazi u Obrenovcu.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije