Архива

Posts Tagged ‘nato’

„АРАПСКИ НАТО“ У НОВОЈ ТРАМПОВОЈ ВИЗИЈИ: НОВИ САВЕЗ У ЦИЉУ ВЕЋЕ ШТЕТЕ НЕГО КОРИСТИ!??

21. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Током свог првог путовања у иностранство након што је изабран за председника, Доналд Трамп није ни покушавао ни намеравао да јавно промовише демократију и људска права у Саудијској Арабији, већ је и изјавио да он није тамо да држи лекције. У Израелу и на Западној обали није помињао америчку дугогодишњу подршку за „решење две државе" и као да је оставио Израелцима и Палестинцима да се сами међусобно договоре.

У Европи Трамп је „изгрдио" НАТО савезнике јасно их подсећајући на њихов финансијски пристанак на веће учешће у трошковима. Такође није хтео да отворено подржи одбрамбену доктрину „један за све, сви за једног", доктрину која је током деценија била камен темељац транс-атлантске одбране.

Он јесте изгледом подсећао на типичног америчког председника, али његови ставови, његова, а америчка, спољна политика није овог пута били типична. Типично је Трампово спровођење свега онога што је обећао у предизборној кампањи својим гласачима. Током свог пута није одржао ни једну конференцију за штампу, а то се догодило по први пут у оваквим ситуацијама, пише Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.

 

                   Милан Балинда

ARAPSKI NATO3

 

Када је председник Трамп стигао у Ријад он је изнео своју визију за регионалну одбрамбену структуру. У Белој кући то су незванично назвали „Арапски НАТО" који би требало да се бори против тероризма и да одврати Иран од агресивних намера.

Као темељ те конструкције, Трамп је потписао са Кућом Сауди највећу продају оружја у историји. Након година разочарења са Обамином администрацијом, Ријад је био више него спреман да закључи посао са Америком. Тим Беле куће уручио је Саудима листу Трампових приоритета позивајући краљевство да појача своју борбу против радикалног ислама, против Исламске државе и да подели одговорност регионалне безбедности.

За тај процес са америчке стране сада је задужен државни секретар Рекс Тилерсон, а главни циљ је да се уобличи план и основни принципи за коалицију држава Сунитаl што би створило ситуацију за касније основану формалнију организацију НАТО стила.

Идеја „Арапског НАТО" постоји већ годинама и увек је имала јаку подршку Сунита, али до сада то није отворено подржано од Сједињених Држава.

Извештаји из региона о почетним разговорима указују да би осим Саудијске Арабије у коалицији били укључени Уједињени Арапски Емирати, Египат и Јордан, док би Америка подржавала и помагала у организацији, али би остала ван те коалиције.

Међутим, многе земље у региону историјски имају доста несугласица и, примера ради, када је Египат 2015. покушао да оснује пан-арапске борбене снаге то није успело због размирица између земаља региона. Најконкретнији део договора је америчка мамутска продаја оружја Саудијској Арабији.

Приликом посете Трампа потписан је купопродајни уговор у вредности од 110 милијарди долара, а планира се да током следећих десет година та цифра достигне до 350 милијарди. Продаја укључује модернизацију саудијске армије и морнарице и садржаће неколико борбених бродова, ТХААД ракетни одбрамбени систем, блиндирана и наоружана возила за превоз трупа, ракете, бомбе и миницију.

Делови производње и склапање оружја радиће се у Саудијској Арабији, али ће већи део бити произведено у Сједињеним Државама. Америка нарочито инсистира на јачању саудијске морнарице сматрајући да би се на тај начин смањиле могућности за сукоб са Ираном. Поређења ради, Обамина администрација је током последњих осам година продала Арабији оружје у вредности од 100 милијарди, сума коју је Трамп постигао у року од неколико дана.

Уопште, идеја о војном савезу Блиског истока промовисана је педесетих година прошлог века од стране Британије и позната је била под називом Багдадски пакт. Тај пакт је требао да промовише војне и економске циљеве. Чланови су били Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Укинут је 1979. због Иранске револуције.

Можда би нова арапски савез представљао проблем за Израел. Неке од арапских земаља, као Египат и Јордан, имају формалне везе са Израелом, па се поставља питање да ли би Израел у новом савезу играо неку улогу, или би био „изван игре".

С друге стране, Ирак у последње време има све јаче везе са Ираном и не зна се на чијој страни стоји Багдад. Друга је ствар што многи аналитичари тврде да нови војни регионални савез не би функционисао у пракси и да би могао да нанесе више штете од користи.

Ријад такође има намере да покуша да у овом, или било ком, блискоисточном савезу буде укључена и Русија, али то неће ићи много глатко. Прво, Кремљин не жели никакво супротстављање Ирану. Русија може да не воли све аспекте иранске регионалне политике, као што је, на пример, однос Техерана према Израелу, али билатерално односи нису помућени с било којим већим изазовом.

То је супротно у односу Москве и Ријада због помоћи коју Арабија пружа терористичким групацијама. Укратко – Москва не верује Ријаду. Да ли ће се нешто променити након најављене посете краља Салмана Москви, остаје да се види. Нова војна коалиција, ако се оформи, пресликавала би НАТО у детаље, укључујући и Члан 5, члан који гарантује да ће остатак коалиције бранити било коју земљу из савеза уколико је неоправдано нападнута.

Нови савез би размењивао безбедносне информације са Израелом. Ипак, Русија може да буде спремна да помогне Саудима у неким њиховим кризама као што је рат у Јемену. Једно је сигурно, Ријад је кренуо у свеобухватну дипломатску мисију и кренуо је у велики трошак јер су Сауди проценили да је сада најбољи тренутак да повећају снагу, утицај и престиж свог краљевства.

А након огромне куповине најмодернијег оружја и софистициране опреме, интересантно је да се Израел уопште није побунио. Не смета им ни нове ракете, ни авиони, ни радари, а све то говори у прилог да се ситуација на Блиском истоку променила. Односно, чим се реши ситуација у Сирији, а како ће се решити остаје да се види, Блиски исток ће бити „под контролом".

У ултраконзервативну муслиманску Саудијску Арабију амерички председник је царски примљен. Домаћини су Трампу све време ласкали и општи утисак је био да се њему то више допало него како се према њему опходе у самој Америци. Стигавши у Мараба палату на краљевску вечеру, Трампа је дочекало на стотине Арапа у дугачкој белој одећи играјући традиционални плес Арда, махајући мачевима и сабљама

Тај плес се изводи за време националног празника и у част веома високих специјалних гостију. Трамп им се придружио и клати се с мачем уруци заједно са осталим плесачима и званицама. Није баш ухватио ритам, али то се није ни очекивало.

Ријадова веома срдачна добродошлица указивала је на решеност Сауда да побољшају односе са Сједињеним Државама, односе који нису баш били добри за време председника Обаме. Приметно је било и ћутање америчке делегације о људским правима у Саудијској Арабији, о правима жена и о неселективном бомбардовању Јемена од стране Ријада.

Доналд Трамп је такође одликован највећим саудијским одликовањем за странце. Док су Трамп и краљ Салман часкали након церемоноје одликовања, могло је да се чује да је краљ Трампу рекао и следеће: „Сирија је такође била једна од најразвијенијих земаља. Ми смо доводили професоре из Сирије. Служили су нашем краљевству. Нажалост, и они су сами донели разарање своје сопствене земље. Можеш да уништиш земљу у пар секунди, али је за то потребно много напора".

Врхунац Трампове посете Ријаду било је његово обраћање пред самитом арапских лидера а односило се на ислам. И док је током своје кампање Трамп екстремно лоше говорио о муслиманима, он је у Ријаду говорио о толеранцији позивајући Арапе да се прикљуће борби Сједињених Држава против исламских терориста и „злу у региону".

Он је борбу против радикализма назвао „борба између добра и зла". „Ово није борба између различитих вера, различитих секти или различитих цивилизација", рекао је амерички председник. „Ово је борба између варварских криминалаца који теже да униште људски живот и пристојних људи из свих религија који се труде да га заштите. Ово је борба између добра и зла".

А потом је у понедељак, 22. маја, Трамп стигао у Израел. Одлазећи на ручак са израелским премијером Бењамином Нетањахуом, рекао је да је открио при свом доласку у регион, у Саудијску Арабију, да „има много присутне љубави". Објашњавао је свој став о коалицији у којој би и Израел и сунитски Арапи сарађивали са Америком у заједничкој борби против радикалног исламског тероризма и утицаја на Иран.

Савез између Израела и Саудијске Арабије, земаља које немају дипломатске односе, у односу на Иран као њиховог смртног непријатеља, није ништа ново. Ипак, Сауди су сигнализирали своју спремност за блиску сарадњу са Израелом, али обе стране знају да питање Палестинаца поставља границе тој сарадњи.

Трамп је направио и кратку посету палестинском лидеру Махмуду Абасу, али са њим није разговарао никакав план о евентуалном договору Израела и Палестине. Трамп није ни у једном тренутку говорио о „решењу две државе" по којем би се Израел и Палестина међусобно признали као суверене државе. Није чак поменуо никакав облик палестинске територије.

Можда су неки наивно очекивали да ће амерички председник извршити неку врсту притиска на Израел да пристане на компромис, али то се уопште није догодило. Ипак, игнорисао је захтеве да јасно призна израелски суверенитет над источним делом Јерусалима, дела који је пре тачно 50 година, у јуну, прешао у израелске руке.

Израелски лидери нису позвани да му се придруже посети Цркви Светог Гроба и Западном Зиду у јерусалимском Старом Граду. Такође није показао никакве индикације да је спреман да испуни своја предизборна обећања да премести америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Таква одлука о амбасади покварила би све односе са сунитима, са Саудијском Арабијом и са Арапима генерално.

Ипак је током своје 24-часовне посете Израелу Трамп имао лепе речи за Нетењахуеве уши. Можда је највише музике носила његова изјава да „ирански лидери свакодневно призивају на уништење Израела – не са Доналдом Трампом. Верујте ми!" Једно име које се није помињало у Израелу је било име бившег америчког председника Барака Обаме.

У једном тренутку Трамп је упоредио своје односе са Израелом у поредјењу са бившом администрацијом рекавши да је то „велика, велика, прелепа разлика". Истина је да се Обама и Нетењаху нису много „готивили", мада односи две земље нису били уопште лоши. Нарочито америчка војна помоћ и дељење безбедносних информација. Претходна америчка администрација је такође радила оно што су све Беле куће покушавале већ деценијама, да склопе уговор између Израелаца и Палестинаца и у томе нису успели, као ни претходници.

Из Израела Трамп је стигао у Рим и тамо се срео са Папом. До тог тренутка један о другом нису имали лепе речи. Папа је корио Трампа због његових намера да гради зид на граници са Мексиком јер „то није хришћански", а Трамп је одговорио на себи својствен начин – „Папа је срамотан".

У Америци католици представљају око четвртину гласача и било је велико питање за кога ће они гласати. Али, 24. маја током сусрета са бискупом Рима, Трамп је био веома љубазан. Описао је получасовни састанак у папиној приватној канцеларији као „велики" и „фантастичан". Кратки ватиканско саопштење описао је сусрет као „пријатељски", а додата је и нада да ће бити сарадње са америчком администрацијом по питањима „здравствене заштите, едукације и помоћи имигрантима".

Папа, који је продају оружја назвао „индустријом смрти", највероватније да се није сложио са мултимилионским договором о продаји оружја Саудијској Арабији. Има и других разлика између становника Ватикана и Беле куће.

Папа је својевремено назвао новац „ђаволском балегом", цени скромност, а председник Трамп и не баш. Због свега тога и много више, обојица су се држали безбеднијих тема. У ватиканском саопштењу стоји да су обојица за „живот" (без обзира на своје либералне ставове по многим питањима, Папа је против абортуса), слободу религије и против прогона хришћана на Блиском истоку. Сусрет са Папом, односно пријатан сусрет са њим, било је важно Трампу и због чињенице да је, након што је Обама 2008. и 2012. добио већину католичких гласова, он, Трамп, добио је 52 одсто тих гласова а Клинтонка само 45. Трампу је однос са католицима важан због тога што му популарност у земљи није на завидном нивоу. Иначе, међу америчким католицима већина од 87 одсто гледају на Папу с позитивним осећањима.

При крају сусрета двојица лидера измењали су поклоне. Амерички председник дао је Папи прву едицију комплета књига Мартина Лутера Кинга. Папин поклон Трампу састојао се од неколико ствари: медаља са гранчицама маслине и копије његовог личног писања. Ту је била књига Евангелии гаудиум, у којој је осудио економију слободног тржишта и Лаудато Си, његови текстови о промени климе у којима критикује скептике и њихово „порицање". Трамп је приликом примања поклона рекао да ће књиге прочитати.

Трампово међународно путовање од девет дана и пет заустављања наставило се слетањем у Брисел у среду, 24. маја. Стигао је у град који је током предизборне кампање назвао „рупа пакла". Тада је рекао: „Ако идеш у Брисел – ја сам био у Бриселу, пре много времена, пре 20 година, тако лепо, све је тако лепо – сада изгледа као рупа пакла".

При тој изјави Трамп је мислио да велики број муслиманских избеглица. Стигао је у Белгију, поздравио се са краљем и краљицом, разговарао накратко са премијером те земље и започео састанке са лидерима земаља НАТО пакта.

Разговор о НАТО није ишао много глатко. Председник Трамп је испред нове зграде НАТО пакта „одржао лекцију" чланицама савеза да не плаћају свој део трошкова. Рекао је да „23 од 28 чланица још увек не плаћају онолико колико би требало, што би требало да плате за своју одбрану… Ово није фер према људима и пореским обвезницама Сједињених Држава… Многе од ових држава дугују масивну количину новца из претходних година и не плаћају за те године", између осталог рекао је Трамп. Европски лидери нису се осећали веома комотно, обашка што је Трамп побркао договор да свако користи два одсто свог националног бруто дохотка за војне трошкове, али то није повезано са НАТО савезом.

Доналд Трамп је такође рекао да није никада питао и да неће да пита колико кошта нова зграда НАТО у Бриселу, али да је „прелепа". Иначе, то здање коштало је тачно једну милијарду долара.

Проблем који имају европске чланице НАТО савеза је то што нови амерички председник никад није имплицитно потврдио Члан 5 НАТО конституције о „сви за једног, један за све". Касније је амерички државни секретар рекао да Трамп наравно подржава Члан 5.

Доналт Туск, који преставља лидере 28 чланица као председник Европског Савета, осветлио је чињеницу да је било неких нерешених проблема: „Нека питања остала су отворена, као климатске промене и трговина… И нисам 100 одсто сигуран да би могли данас да кажемо да имамо заједничку позицију, заједничко мишљење, о Русији".

Председник Трамп је такође подвукао да он мисли да би морало много строже да се контролише колико имиграната и избеглица улази у Европу: „Имате на хиљаде људи који улазе у ваше земље, ширећи се по Европи. У многим случајевима ми немамо појма ко све улази…"

А након што је Трампово путовање завршено, немачка канцеларка је пред неких две хиљаде људи у Берлину изјавила да Европа у овом тренутку не може више да се ослони на Велику Британију и Сједињене Државе : „Времена у којима смо могли комплетно да зависимо од других нестају. Приметила сам то током неколико последњих дана. Ми Европљани заиста морамо да узмемо нашу судбину у сопствене руке". Интересантно је да је она рекла „Европљани" а не „Немци".

Неповезано са изјавом Ангеле Меркел, пет министара спољних послова нордијских земаља састали су се на Исланду прошлог априла да продискутују свој војни савез. Три од пет нордијских земаља су чланице НАТО савеза, Норвешка, Исланд и Данска, а Финска, Шведска и Данса су чланице Европске Уније.

Без обзира на те чињенице многа су мишљења да војни савез ових земаља, налик НАТО не би био контрадикторан. Тај савез из више разлога не би било једноставно остварити, али је веома могућ. Могућ је макар исто толико колико је могућ Арапски НАТО.

Последњи крак Трампове прве међународне посете водио је на састанк Групе Г-7 на Сицилији. Одатле су се он и његова супруга Меланија 27. маја укрцали на Ваздушна снага, један авион у америчкој поморској бази Сигонела и упутили за Америку.

Стигавши натраг у Америку Трамп је прво потврдио договор Америке и Вијетнама о трговинској размени. По уговорима Вијетнам би купио робу и услуге америчких компанија у вредности од 15 до 17 милијарди долара. Само договор са Џенерал Електриком одразио би се у куповини генератора, авионских мотора и услуга у висини од 5,58 милијарди долара. Вијетнам је тражио да Америка престане са престрогом контролом увоза сомовине из Вијетнама, а обе земље су изразиле забринутост због кинеске војне присутности у зони Далеког истока.

Након тог пословног договора, председник Трамп је из баште Беле куће објавио да Америка излази из Париског договора о клими. Већи део света и њихових лидера нису ту његову објави примили са симпатијама. Неки аналитичари тврде та топљење леда на Артику само може да одговара Русији јер отвара нове пловне путеве и могућности за нове гасне и нафтне бушотине.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РЕПУБЛИКА СРБИЈА У ФИНАНСИРАЊУ ПРОЈЕКТА КА СОПСТВЕНОЈ ОКУПАЦИЈИ И ИСТРЕБЉЕЊУ!!!

13. јануара 2017. 1 коментар

 

Последња у низу издаја напредњачког режима је изградња ауто-пута Ниш-Приштина који нема никаквог значаја за Србију и њену привреду и који српски држављани неће смети ни да користе.

Овај пут има значај једино за албанске терористе који ће на тај начин лакше и брже стизати до Ниша, којег би они једног дана да припоје Великој Албанији, за албанске нарко дилере и нешто мало за НАТО који ће туда транспортовати материјале који штете животној средини, ако у међувремену Доналд Трамп не повуче трупе са Космета.

 

              Игор Милановић

 

Свака земља сама одређује приоритете развоја, једино Србија дозвољава да то уместо ње чине странци. Тако је, буквално преко ноћи, приоритет постала изградња ауто-пута Ниш – Мердаре – Приштина, кога у плановима пре 2015. уопште није ни било.

Истовремено, када је измишљена ова деоница, у потпуни заборав је пао пројекат ауто-пута А5 који би спајао аутопут А1 (Београд-Ниш) са аутопутем А2 (Београд – Црна Гора) и ишао преко Краљева, Чачка и Крушевца. Разлог је више него очигледан: аутопут А5 је конкуренција новоизмишљеној траси Ниш-Приштина и пролази искључиво преко територије Централне Србије, спајајући њене источне и западне крајеве, док би истовремено један његов крак могао да се одвоји према Косовској Митровици.

Својевремено је било планирано да се изградња пута А5 заврши 2017. године, али она до данас није ни започета. Са друге стране актуелна власт је приоритетом прогласила изградњу ауто-пута Ниш – Приштина, што је приоритет неких других: самопрокламоване државе Косово, НАТО пакта и Европске Уније. Уз то, ова траса Србију доводи у положај да ће становници две њене стране (источне и западне) међусобно комуницирати искључиво уз помоћ самопрокламоване Републике Косово.

Приликом представљања новог пројекта српској јавности, актуелна власт је као главни аргумент изнела замисао да се на овај начин Србија повеже са Драчом, луком у Албанији. Драч је, шта год да тврде властодршци, познат само по две ствари: био је важна лука у раном Средњем веку када је спајао источни и западни део Римског царства, а данас је само лука преко које НАТО пакт обавља „неконвенционалне" транспорте у којима пребацује дрогу, оружје за масовно уништење које би и некоришћено могло да буде опасно по животну средину и ратне заробљенике. Са економске тачке гледишта, Драч нема никакав значај ни за кога, осим за Албанију.

Источни део Централне Србије вековима је оријентисан на највећу луку Балкана, Солун, који је и ближи од Драча, а према коме је већ изграђена развијена мрежа путева и пруга. Западни део Централне Србије уопште нема приступ ауто-путу Ниш-Приштина-Драч, па тако од њега неће ни имати било какве користи, већ привредно зависи искључиво од завршетка пројекта ауто-пута и пруге Београд-Бар.

Северни део Централне Србије и Војводина су традиционално оријентисани на Дунав, преко кога су мрежом канала повезани са једном од највећих западно-европских лука, Ротердамом, односно на истоку са црноморском луком Констанцом.

Очигледно да српска привреда неће имати никакве додатне користи од ауто-пута Ниш – Драч, напротив.

Корист од овог потпуно непотребног пројекта највише ће имати Албанци, који преко њега добијају приступ Нишу чији би аеродром да користе, али и целом том региону који би да населе и у перспективи отцепе од Србије.

Корист ће имати и НАТО пакт, јер ће додатно повезати своје источно крило (Румунија, Бугарска и Турска) са својим западним крилом. Ми смо, тако, једини народ на свету који финансира сопствену окупацију и истребљење.

Цео ауто-пут од Ниша до Драча биће дугачак 384 километара, делимично је изграђен на Косову и у Албанији, а када ће остатак бити завршен нико не зна. Не зна се још увек ни колика ће бити његова цена, али ће она, очигледно, бити астрономска.

Само за 77 километара ауто.пута кроз Централну Србију мораћемо да се снађемо да набавимо око милијарду евра! Пола милијарде ћемо платити до 2020., ако се остваре прогнозе министарке за саобраћај Зоране Михајловић да ће до тада бити готов полупрофил.

Остатак пара мораћемо да обезбедимо када власти самопрокламоване Републике Косово одлуче којом трасом ће ићи ауто-пут од Приштине до Мердара, када ће почети његова изградња и ко ће то платити. До тада ће наша половина ауто-пута бити магистрала која се завршава на летњем путу!

Очигледно се у овом тренутку мало шта зна о будућем ауто-путу, осим што се зна да он мора да буде изграђен по сваку цену. Тек треба да се ради пројекат његове изградње којим ће бити одлучено куда ће он ићи. Не зна се ни да ли је он уопште исплатив, јер је Европска Унија тек недавно одобрила средства за почетак рада на студији изводљивости за коју наша Влада није имала пара.

По већ сада планираној цени ауто-пут Ниш-Мердаре-Приштина уклапа се у пљачкашки пројекат ауто-пута Приштина-Призрен који је буквално испразнио косовски буџет, али је зато напунио приватне џепове. Вероватно је то још један разлог због кога се овдашња власт одлучила за овај уместо, правца Краљево-Косовска Митровица дуж кога већ иде главна пруга која спаја Приштину са остатком Србије.

Колико је изненада била донета одлука о изградњи ове деонице кроз Србију, види се и из тога што се још увек поуздано не зна ни ко ће је и како финансирати. Србија нема пара, а Европска банка за обнову и развој и Европска инвестициона банка немају издвојена средства, тако да ће за почетак финансирање ићи тако што ће сами извођачи улагати новац, док ће поменуте банке у име и за рачун Србије издавати гаранције. У међувремену ће се наша држава потрудити да негде обезбеди кредит.

Србија има најлошије путеве у целом региону. Према званичним подацима државних институција, Србија има само 1.206 километара ауто-путева и брзих путева (по две траке у оба смера, без зауставних трака). По страним подацима ауто-путева је око 660 километара, док је у изградњи око 260 километара. Укупна планирана мрежа ауто-путева (без деонице Ниш – Мердаре) износиће 1.100 километара, односно 2.710 километара са “брзим“ путевима.

За милијарду евра могло је да се изгради око хиљаду километара локалних путева, или да се заврше ауто-путеви од Ниша до Бугарске, односно Македоније, или да се заврши комплетна заобилазница око Београда…Могле су да се тим парама обнови хиљаде километара путева и да се на њима постави нова сигнализација која би смањила број саобраћајних несрећа, којих је само у првој половини 2016. било 22.000 са 332 погинуле особе и неколико стотина убогаљених.

Уместо да држава улаже новац у побољшање квалитета постојеће путне мреже, она ће инвестирати милијарду евра за ауто-пут који нигде не води и којим ће једино нови албански терористи и сепаратисти долазити у Србију.

Срби ће не само гинути и даље на домаћим ауто-путевима, већ овај нови пут до Приштине неће смети ни да користе. Наиме, истог дана када је министарка Михајловићева објавила почетак припрема за израду пројектне документације, аутобус са српским избеглицама који су за Божић желели да обиђу домове из којих су протерани и гробове предака, албански иредентисти су каменовали код Пећи. Напад је био тако жесток да су на аутобусу полупана скоро сва стакла, а пут је могао да настави једино уз јаку полицијску заштиту.

Да ли је то сценарио и за будући ауто-пут Ниш-Мердаре-Приштина.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

7. децембра 2016. Коментари су искључени

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

00003.GAZENJE SOPSTVENIH ZAKONA1

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

25. новембра 2016. 1 коментар

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

VOJSKA VAZAL NATO PAKTA5

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodnoveć sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadraViše od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUSPENDOVANJEM DEMOKRATIJE DO DIKTATURE: SMRAD POLITIKE I UPOTREBA TERORA U MIRNODOPSKIM USLOVIMA

1. августа 2016. Коментари су искључени

 

"Terorizam je delo tajnih službi Zapada i NATO pakta " ! Koliko su ovakve optužbe tačne, teško je reći, jer su takve specijalne akcije (ako postoje), obavezno top tajne i uvek imaju svoju "lajt" verziju za javno mnjenje.

Treba se samo setiti da je Osvald sam upucao Kenedija, da je Osama srušio kule bliznakinje ili da je Sadam imao skoro gotovu atomsku bombu i super prašak za ubijanje Amerike!

Džonatan Svift je još pre četiri veka napisao da – "raju treba lagati za njeno dobro i varati ljude za njihov spas" . Zablude kao ishod laži nisu plod slučajnosti, već su deo umetnosti i umešnosti beskrupuloznih foteljaša i ostalih naoružanih marioneta da bi držali raju u pokornosti i zadržali vlast. Sve Pinokio do Pinokija.

 

                Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

SMRAD POLITIKE1

 

Nica je dugo ostala poprište apsurda nakon noći terora na Dan Republike. I samo što su žrtve pokupljene sa asfalta, stigli su politikanti da pevaju "Marseljezu ", da se održi minut ćutanja i izdeklemuju po ko zna koji put iste izlizane fraze: bezuslovno i energično osuđujemo atentat, pa i ostajemo odlučni, plus ono: pobedićemo terorizam i pojačati bombardovanje u Iraku i Siriji, i sve ostale napamet nabubane fraze koje su sve van pameti.

Nećemo menjati način života. Samo što ne kliču: "Ne mogu nam ništa, jači smo od sudbine!". Guraju se ministri po aveniji smrti dok im prisutni premijer Vals obećava dug period borbe i verovatno još dramatičnih atentata u periodu na koji narod treba da se navikne da tako živi. Da se čovek zapita ko je ovde pametan?

Ovakve izjave su propraćene sa uaaaa socijalisti! ostavka, degaž uz zviždanje, kao na nekom stadionu nakon nepostojećeg penala. Slično je prošao i sam Oland, mada je odma krenuo na turneju po Evropi nakon skandala sa njegovim ličnim frizerom, koji vuče 10.000 evra mesečno za ono malo kose na glavi. Tako narod u suspendovanoj demokratiji iskazuje ono što ne daju mediji da prođe javno, u stilu: Maknite nam se više s očiju, dojadili ste nam i vi i vaše priče.

Kako koji atentat, tako i političari uz počasti traže i malo više časti za svoj groš. Izbori nisu daleko. Kandidati se pokupe i ukrcaju u svoje džetove, na nihovo mesto stiže sirotinja turist raja, koja iz okolnih kampinga hrli, jer pod okriljem odavanja počasti ne može srcu da odoli da se ne uselfuje svojim I-fonom na mestu zločina.

Teško je shvatiti koliko je van pameti ovo krvoproliće nad nevinim ljudima. Koliko to jedan ovakav ubica mora da bude šizofreničan da bi smislio ovakvu horor vožnju po jednoj od najlepših avenija Evrope? Koji normalan mozak može da zamisli ovakvo sadističko mlevenje dece pod točkovima kamiona radi nekih političkih interesa? Teško je poverovati da neka tajna agencija ima toliko sadizma da je spremna na ovakve podvige strave i užasa. Kako poverovati u menadžment terora?

U vreme afere Markale, francuski general Galoa objavio je članak pod naslovom "Nova strategija ratovanja: pucanje na svoje ljude". Ratne lukavosti su često veoma bliske terorizmu.

Ono što je relativno novo jeste upotreba takvog terora u mirnodopskim uslovima sa ciljem da se ljudima skrene pažnja sa ekonomske ili političke krize. Princip kontrolisanog terora je idealna alatka za nove zakone u stilu ograničenja građanskih prava i utabana staza za skoro legalan put iz demokratije u jedan novi vid diktature.

Nedavne optužbe protiv turskog predsednika, da je sam sebi podmetnuo jedan amaterski vojni udar, kako bi uveo smrtnu kaznu i obezglavio opoziciju, i očistio virus u vojsci, sastavni su deo razloga za opšte nepoverenje prema političarima.

Još teže optužbe su pale na račun čelnika NATO država koje dolaze od strane poznatog nemačkog novinara Kristofa Horstela i koji baca drvlje i kamenje po političarima u globalu, a posebno na francuskog predsednika. Skoro milion ljudi je preko interneta već odgledalo intervju ovog zagovornika teorije o upravljanju terorizmom u političke svrhe, kao najžešćeg oblika zavere, što on naziva "Menanžment terora".

Ovaj izraz se već dugo koristi u ekonomiji kao način upravljanja radnicima koji treba da budu zadovoljni što imaju bilo kakav posao za bilo kakvu platu i da treba da ljube noge svom gazdi koji ih lebom rani. U Francuskoj je takav menadžment primenjen u pošti koja je zabeležila veliki broj samoubistava na radnom mestu. Amerikanci su taj princip prepravili za vojne svrhe i predavali teoriju svojim saveznicima u Jemenu i Iraku, tvrdi Horstel.

Ako je ovaj novinar i bivši savetnik nemačke vojske, danas relativno iskompromitovan lik, kao istureni napadač na svetske zavere i političke mućke, ipak nije sam u svojim košmarima. Sve je više ljudi koji su načeti crvima sumnje da politika smrdi na neljudstvo i da nije nemoguće da je terorizam (bar delom) plod nameštaljki zapadnih tajnih službi, CIA-e  i NATO pakta.

Treba samo videti ko vuče korist iz takvih klanica, tvrdi Horstel u svom intervjuu koji se već mesecima vrti na mnogim sajtovima ali slične teorije niču po knjigama i pisanoj štampi širom planete.

Od 11. septembra u Njujorku pa do pariske redakcije Šarlija, beše nekoliko atentata veoma sumnjivog karaktera i uvek vrlo berićetnih posledica po vladajuću klasu. Posebno naglašava korist koju je izvukao Fransoa Oland u januaru kada je sakupio sve lidere sveta oko sebe i ujedinio francusku naciju u borbi protiv terorizma.

Svi su postali Šarli, a Oland je sa 13 poena popularnosti skočio na skoro 30. Danas, nakon trećeg atentata i preko 250 mrtvih, on pokušava da ponovi nacionalno jedinstvo oko svoje ličnosti kandidata, ali mu fazon ovoga puta ne pali.

Čak se mnogi pitaju kako je moguće da posle tolikih žrtava i propusta oko sigurnosti građana on ili bar neki odgovoran ministar ne podnese ostavku? A posledice atentata su ogromne ne samo za žrtve, već i po svakodnevni život Francuza. Francuska je postala neprijatelj islamista broj jedan i opasnost sada vreba na svakom koraku i u bilo koje vreme. Teroristi idiotski rešetaju kalašnjikovima, raznose se kao ljudske bombe a sada su čak počeli i da kolju po kućama, da gaze ljude kamionom kao što je to slučaj u poslednjem napadu na francusku demokratiju.

Teško je preduzeti neku efikasnu meru protiv nevidljivog neprijatelja koji ti je u kući i ne haje da pogine samo ako može još nekog da povede sa sobom na onaj svet. ID više kao i da ne postoji, jer su radikalni islamisti proglasili nezavisnost i po principu: svaki svoga ubite subašu, oni ubijaju svoje sugrađane, komšije i kolege automatski, samohodno. Kad im padne na pamet neka nova ideja.

Mašta može svašta, pa se tako i masovne ubice uvek dosete nekog novog načina ubijanja na koje policija nije mislila. Kao rezultat izglasano je po četvrti put vanredno stanje i ovoga puta na šest meseci i još žestoko pojačano. U novoj verziji borbe protiv terorizma svako može da bude sumnjiv i može biti pretresan, danju i noću, u kući ili automobilu, pešaka na ulici ili na bilo kom grupnom skupu.

Pored toga, bez većih dokaza, ali uz manje sumnje svako može legalno biti pritvoren i prisluškivan uz obavezno trkeljisanje kompjutera i mobilnih telefona  … Ako to i nije diktatura u pravom smislu reči, ono bar ima dosta sličnosti. Pogotovo u Francuskoj gde su ljudi egoisti po prirodi navikli na individualnu slobodu bez granica, do ivice anarhije uz neizmernu arogantnost na sve što je strano. Francuski pesnik Apoliner je sročio poznati stih "Bože, kako je rat lepa stvar".

Naravno, lako je voditi rat hiljadama milja od svoje kuće, ali kad đavo zakuca na vrata, onda je ratni akt najstrašnija stvar na svetu. Francuski filozof Mišel Onfray je nedavno izjavio da je neverovatno da jedna zemlja bombarduje arapski svet još od 1983. godine i da se čudi kada terorizam zahvati nacionalnu teritoriju.

Verovatno se čudi jer običan narod nema pojma šta se to tamo dešava, s obzirom da mediji ne prikazuju ni jednu sliku razaranja iz nebesa ni kolateralne štete kako to vole da nazivaju .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLAST U SRBIJI VEŠTO KAMUFLIRA OKUPACIONU POLITIKU NA KOSOVU I METOHIJI

13. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Kosovo i Metohija 2016. godine ne očekuje ništa dobro. Pred Albancima je niz velikih razočarenja (jer očekuju da im Evropska unija širom otvori vrata), međusobni obračuni i vanredni izbori, a pred Srbima je novo suočenje sa velikoalbanskim ambicijama koje uz američko posredovanje i dalje sprovode razni oficiri narko-mafije koji suštinski održavaju privid nekakvog poretka u ovoj srpskoj pokrajini.

Jer, i Euleks i vlada samoproglašenog Kosova ne upravljaju ovom otetom teritorijom Republike Srbije. Svoj politički profit i pare sa Kosova izvukao je i Aleksandar Vučić tokom neregularnih izbora. Ali, na pitanju Kosova će konačno i pasti. To je vrtlog u kome su se gubili i moćniji diktatori od njega.

 

                        Nikola Vlahović

CUVANJE SRBA NA KIM

 

Od kako je 1999. godine, prvi kontigent jedinica NATO pakta stupio na tlo Kosova i Metohije, iz ove srpske pokrajine proterano je preko 200. 000 hiljada Srba, uništeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, a u preko 250 sela, gradova i opština, sasvim je uništeno ili oskrnavljeno isto toliko srpskih grobalja. Na delu je zatiranje srpskog pisma, jezika i kulture i duboka socijalna izolacija svakoga ko nije Albanac.

Preostali Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive bez ikakve zaštite i bez osnovnih ljudskih prava, podvrgnuti stalnom zastrašivanju i drugim oblicima nasilja. Administracija takozvane države Kosovo, sa jedne strane, a sa druge lični režim Aleksandra Vučića, koriste kosovskometohijske Srbe kako im kad zatreba. Uglavnom da otimaju njihove glasove prilikom izbora ili da preko njih dokazuju da su "na evropskom putu".

U oba slučaja, reč je o brutalnim manipulacijama, prevarama, ucenama, zastrašivanjima i pritiscima koji imaju za cilj dalje smanjenje srpske populacija na tlu Kosova i Metohije.

U tom smislu, može se reći da je režim Hašima Tačija saglasan sa režimom Aleksandra Vučića oko "srpskog pitanja". To dokazuje i saučesništvo Tačijevog režima u predizbornoj kampanji, koju je Vučić vodio na Kosovu i Metohiji.

Naime, Tači je obezbedio "mirno i demokratsko" agitovanje Srpske napredne stranke u srpskim opštinama, a u znak zahvalnosti, Vučić je prihvatio da Zajednica srpskih opština ne dobije nijednu izvršnu funkciju!

Kakav je scenario sa prevarom o Zajednici srpskih opština smišljen, govori i činjenica da, na primer, opština Obilić nema nikakvih prihoda od eksploatacije rude koja se odvija na teritoriji ove opštine, nego sav novac ide direktno u budžet lažne države. Sa druge strane, albanske vlasti pred stranim zvaničnicima pozivaju svakoga ko je ranije živeo u Obiliću da se vrati.

Ovo je do dolaska NATO trupa bila opština sa skoro stoprocentnim srpskim stanovništvom. I danas tu Srbi u većini žive (ali samo deseto odsto njih ima nekakav posao), a gradonačelnik Albanac, Džafer Gaši, pokušava preko "Srpske liste" da sprovodi politiku svoje vlade na način koji vodi u asimilaciju i priznavanje države Kosovo. Njega podanički podržavaju i pojedini Srbi koji sebe zovu "vođama zajednice" poput Slaviše Jakovljevića, čoveka sa političkim ambicijama.

Obilić je ugrožen u svakom pogledu. Srbi već godinama umiru od aerozagađenja jer albanske vlasti neće da postave filtere na elektranama "Kosovo 1" i "Kosovo 2" koje su građene još osamdesetih godina kreditima Svetske banke koje je Srbija uzela.

Nije slučajno ni što je neko u Prištini smislio da smesti i regionalnu deponiju na periferiju Obilića, kako bi dodatno zdravstveno ugrozio preostalo srpsko stanovništvo. Da bi se nekako prodala magla međunarodnim donatorima, nedavno su predstavljeni i projekti određeni za gradnju u mestima gde žive Srbi. Među njima ne postoji nijedan privredni objekat, a kao najveća investicija određena je izgradnja škole u Plemetini!

Da se Srbima na Kosovu i Metohiji crno piše, govori i podatak da je krajem prošle godine (9. decembra 2015.), ministar odbrane Turske Ismet Jilmaz obećao dalje finansiranje stvaranja buduće vojske Kosova.

Naknadno je u albanskoj štampi objavljena izjava nekadašnjeg komandanta OVK, a sada poslanika Demokratske partije Kosova, Agima Čekua da je: "…Velika skupština Turske usvojila i jedan fond iz budžeta za podršku Kosovu iz koga će biti finansiran razvoj i oprema vojnim snagama Kosova".

Radi se o fondu koji treba da ubrza transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage. Još više novca za kosovsku armiju, daju Ujedinjeni Arapski Emirati, sve sami Vučićevi prijatelji, koji su finansirali i OVK tokom rata 1999. godine i pre toga.

Agim Čeku se nada da će baš on biti prvi vrhovni komandant oružanih snaga Kosova. Ali, to je malo izvesno jer će on biti prvi optuženik pred specijalnim sudom za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Mada je već spremna optužnica protiv njega, a vezana je za zločine OVK nad ratnim zarobljenicima, ona će biti objavljena tek u septembru mesecu. Funkciji budućeg komandanta oružanih snaga Kosova, nada se i Fatmir Ljimaj, poznat po nadimku "Čelik", takođe bivši komandant OVK. Ali i Ljimaja čeka da odgovara za ratne zločine, a u vezi sa tim je nedavno saslušan od strane Specijalnog tužioca. Na to mesto sigurno pretenduje i Ramuš Haradinaj i još nekoliko nekadašnjih vođa OVK.

U međuvremenu, Vučićev režim je nastavio pregovore u Briselu kao i pregovore u okviru Poglavlja 35, što Srbiju vodi u dobrovoljno odricanje od sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244 i gašenje preostalih državnih institucija na Kosovu i Metohiji. Mada to nije uradilo više od 80 zemalja u svetu, Vučićev režim je u ime Republike Srbije formalno priznao samoproglašenu državu Kosovo. Srbija će mu na ovu samovolju odgovoriti čim bude pokušao da to unese i u Ustav.

Najviši zvaničnici Vlade Kosova, počevši od predsednika i premijera, ovih dana ponovo intenziviraju pitanje stvaranja vojske Kosova. Da će do osnivanja vojske uskoro doći (kad SAD i NATO pakt daju signal za to) i da su, rad i razgovori o ovom pitanju intenzivirani, govori i podatak da je premijer Isa Mustafa već pokušavao da pridobije i neke Srbe da podrže tu ideju nudeći im mesta u budućoj kosovskoj armiji. Da procentualno učestvuju kao "nevećinska zajednica".

Jedan od srpskih ministara u Vladi Kosova, Ljubomir Marić, nedavno je izjavio da niko sa njima o tome nije razgovarao ali je dodao i ovo: "…Ja samo mogu da kažem da je nama stalo do sprovođenja sporazuma o ZSO, odnosno, sprovođenja prvih 6 tačaka Prvog Briselskog sporazuma i sprovođenja 15 tačaka od onoga što je trebalo da predstavlja pravni okvir iz avgusta prošle godine".

Zvanično, stav Srpske liste je, da u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, koja je i dalje na snazi, jedina vojska na teritoriji Kosova može biti KFOR. Ali, iza ove zvanične retorike, na sceni je ipak nezvanično stvaranje vojske Kosova.

Odluku o njenom formiranju donosi Skupština Kosova. Usvajanje novog zakona moguće je i bez podrške srpskih poslanika, ali postoji i takozvana "opcija B". Za ustavne izmene pak, koje bi omogućile potpunu transformaciju BSK u vojsku, potrebna je, osim novca, podrška dve trećine od 20 manjinskih poslanika, odnosno, makar četiri iz Srpske liste, pod uslovom da poslanici iz ostalih zajednica kažu "da".

Jasno je da će u skorijoj budućnosti, jedini način očuvanja teritorijalnog integriteta i zaštite prava srpskog naroda na Kosovo i Metohiji, biti prekid daljih pregovora sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, vraćanje tog pitanja pod okrilje UN, prekid pregovora u okviru Poglavlja 35 sa EU i poništavanju svih briselskih sporazuma. Ako se to ne desi, treba računati na to da će ova generacija Srba biti i poslednja koja živi u svojoj prapostojbini posle više od devet vekova.

Vučićeva izdajnička politika spremna je i na razne vrste ponižavanja, samo da nekako pokaže da je "na evropskom putu". Niko iz Vlade Srbije nije reagovao kad se ministar spoljnih poslova Kosova javno hvalio na društvenoj mreži Tviter, kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo. Vučić skriva od javnosti u Srbiji podatke o tome kako članovi ekstremnog pokreta Samoopredeljenje, svakodnevno prevrće kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu albanskim potrošačima.

U međuvremenu, Euleks, kao najskuplja evropska misija od kako postoji Evropska unija, nije u stanju da održava ni sopstvenu administraciju na Kosovu i Metohiji. U takvim okolnostima, pravo je čudo da u ovoj srpskoj pokrajini još uvek nije zavladala totalna anarhija. Paradoks je što dobro organizovana mafija održava privid funkcije ove "države". Samo ona a ne nekakav Euleks!

Ne treba zaboravati i da je takozvana izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela prekretnicom iz odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova 2014. godine i da je posle nekoliko meseci naglo prestala. Policija Kosova uveliko deli biometrijske pasoše. Realno je da će, ukoliko dođe do odobravanja bezviznog režima Kosovu, doći do momentalnog odlaska u EU najmanje 200.000 Albanaca u prvom talasu.

Kosovski Albanci žive u duboko podeljenom društvu. Sa jedne strane, starija i srednja generacija koji su upamtili jugoslovensku državu i prosperitetni život u Srbiji, gledaju podozrivo na budućnost celokupnog društva koje se nalazi u kandžama mafijaških klanova. Sa druge strane, postoje dve vrste ekstremista, od kojih jedni zagovaraju takozvanu Veliku Albaniju, a drugi isto to ali pod pretpostavkom da Albanci sa Kosova vode glavnu reč, a ne Albanci iz Albanije ili Makedonije.

Kad je u subotu 14. maja ove godine, u popodnevnim satima prištinskim ulicama u protest krenula masa demonstranata predvođena albanskim opozicionim političarima, vođa Inicijative za Kosovo, Jakup Krasnići, nekadašnji komandant OVK  kome su se tog dana pridružili Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Pal Ljekaj, rekao je sa govornice: "Vidimo se na prevremenim izborima!".

Protest je formalno organizovan zbog protivljenja bilo kakvoj ideji Zajednice srpskih opština i načinu razgraničenja sa Crnom Gorom, a suštinski, zbog planova o preuzimanju vlasti od onog krila OVK koje se obogatilo i koje čvrsto drži svoje pozicije u vladi i parlamentu.

Treće krilo OVK, ono najmanje eksponirano, upravlja kriminalnim poslovima, ne samo na Kosovu nego širom sveta gde god žive Albanci. Od odluka tih "Donova" i, naravno, od američke volje, zavisiće i politička scena u Prištini. Jer i jedni i drugi finansiraju nemogući projekat lažne države.

Zbog naraslih tenzija unutar ovih frakcija, ratni huškači se ponovo dižu na noge. Nedavno je, povodom godišnjice ubistva deset albanskih terorista u Kumanovu, u Prištini održana komemoracija u organizaciji ratnih veterana OVK, ogranka iz Đakovice, a u saradnji sa porodicama "palih boraca". Podsećanja radi, 9. i 10. maja prošle godine dogodio se sukob između makedonske policije i vojske i oružane grupe Albanaca poznate kao "Kumanovska grupa".

U ovoj akciji ubijeno je osam pripadnika makedonske državne bezbednosti za koje se veruje da ih je ubio jedan Albanac, Isamedin Osmani, dok je albanska naoružana grupa, koju su vodili Beg Rizaj i Mirsad Ndrecaj, koji su takođe likvidirani, ubila 11 policajaca i vojnika. Tridesetak Albanaca, pripadnika te pobunjeničke grupe, nalazi se u zatvoru i njihovo suđenje je još uvek u toku.

Početkom ovog proleća, opet su se okupljale razne oružane grupe albanskih ekstremista (svaka od njih ima svoje teritorijalno zaduženje-jedni za Makedoniju, drugi za Crnu Goru, treći za jug Srbije…) sa ciljem daljeg utvrđivanja velikoalbanske strategije. Ali, odnos Evropske unije, SAD i svih faktora koji su do sada bili na strani Albanaca, nije više tako blagonaklon prema toj ideji.

Novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Kosovske Mitrovice, Đorđi Kakuk, inače član predsedništva Partije demokratske koalicije u Mađarskoj i potpredsednik je Evroatlantske radne grupe ove partije, nedavno je rekao da su sistematski Srbi progonjeni sa Kosova, "a izdao ih je Beograd".

Samo tri dana nakon velikog protesta opozicije, u Prištini je započeo marš homoseksualaca i lezbejki, koje je predvodio niko drugi do Hašim Tači, novoizabrani predsednik lažne države. Naime, u utorak, 17. maja ove godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, u Prištini je održan Marš protiv homofobije, čiji je slogan bio više nego duhovit: "Naša ljubav je ustavna!".

Među učesnicima marša našli su se predsednik Kosova, Hašim Tači, kao i njegova prethodnica – Atifete Jahjaga. Takođe, prisutni su bili i ambasadori SAD-a i Velike Britanije na Kosovu – Greg Delavi i Rori O’ Konel, kao i potpredsednica Evropskog parlamenta, Urlike Lunaček inače i sama predvodnik lezbo-zajednice u Austriji.

Bio je tu i šef Misije Euleksa na Kosovu, Gabrijel Meuči. Svi oni su javno govorili o tome kako je jedan od uslova za ulazak Kosova u Evropsku uniju i "poštovanje manjinskih zajednica" cinično izjednačavajući takozvanu LGBT zajednicu sa Srbima kojima je Kosovo i Metohija prapostojbina i gde nikako ne mogu biti manjinska zajednica.

Najdalje je optišao u tome britanski ambasador O’ Konel koji je nazvao ovaj cirkus praznikom ljubavi i posebno naglasio: "…Ponosan sam na rad LGBT zajednice na Kosovu, kao i njihovih prijatelja i saveznika, oni su sinovi i ćerke Kosova i oni pokazuju hrabrost prostom podrškom za slobode na Kosovu. Ipak, iznad svega, Međunarodni dan protiv homofobije i transfobije je praznik ljubavi – gde god se ona nalazila".

Poslanik u Skupštini Kosova, Gezim Keljmendi, u ime onih tradicionalnih Albanaca koji su se tog dana osetili osramoćenim, oštro je reagovao rekavši: "… Homoseksualnost je bolest! Našem narodu ne trebaju ovakve parade LGBT zajednice. S obzirom na to da je naučno dokazano da je homoseksualnost bolest koja je uspela da globalno proširi svoj uticaj i nametne se različitim društvima kao normalna i demokratska. Ta bolest je jedan od glavnih razloga zašto se cepaju porodice i smanjuje broj stanovnika!"

Tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, stanje za Srbe je postalo još gore nego pre tog ponižavajućeg akta. Čak je i Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj situaciji sada nego pre Briselskog sporazuma. Ona jednostavno više nema ni para ni mehanizama da sprovodi zamisao o "građanskom Kosovu" u kome će Srbi biti građani drugog reda.

Što se tiče te okupacione politike, ne treba ni podsećati da je za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga, sa zapadnog dela Kosova i Metohije nestala skoro čitava zajednica kosovskih Srba, a pobegli su tada i Srbi iz Prištine.

Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve.

Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan. Da li je danas bolje? Jeste, utoliko što je smanjen broj napada na Srbe, ali ti napadi nikada nisu prestali.

Marta meseca 2004. očigledno na dobro organizovan način, Albanci su palili srpska sela, crkve, skrnavili srpska groblja, a nakon svega za to su bili nagrađeni – ubrzao se proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova! Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet. Odnos takve "međunarodne zajednice" prema Srbima, promenio se neznatno, ali tek nakon što se Zapad upoznao sa mogućnostima islamskog terorizma.

Konačno, jednu vrlo mračnu prognozu za Kosovo dao je i gradonačelnik Prištine i jedan od najuticajnijih članova kosovskog opozicionog pokreta "Samoopredeljenje" – Špend Ahmeti, prilikom nedavnog boravka u Berlinu gde je između ostalog rekao: "…Srbija prema svom Ustavu ima Kosovo, ali ne kontroliše tu teritoriju. Kosovo je nezavisno, a nema suverenitet…A Vučić samo kamuflira istu politiku koju je sproveo devedesetih…".

U pravu su Srbi iz Kosovske Mitrovice koji znaju da ih nikakva politika iz Beograda neće sačuvati ukoliko se sami ne sačuvaju . To je najkraći manifest srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji. Sve drugo je dim i prevara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

POGACA ZA NATO NEPRIJATELJE SRBIJE4

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o
zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA
, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

%d bloggers like this: