ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JOŠ JEDNA KOBNA NAMERA: SLUĐENOM POLITIKOM DRŽAVNOG VRHA, U PLANU JE I PRODAJA FABRIKA NAMENSKE INDUSTRIJE SRBIJE STRANCIMA!!?

 

Sudbina srpske namenske industrije već duži niz godina nalazi se u rukama vladajućih klanova. I Vučićev režim, kao i onaj Tadićev, nadao se velikoj zaradi od prodaje naoružanja i vojne opreme.

Sklapa poslove da on i njemu bliski ljudi uzmu milionske provizije od prodaje opreme i naoružanja. Da bi to ostvario, svih sedam fabrika namenske proizvodnje stavio je u robovlasnički položaj. Ni to mu nije dovoljno, pa se sprema da ih rasproda strancima.

 

                          major Goran Mitrović

 

Krajem prošle godine, sada već bivši ministar odbrane, Bratislav Gašić, optimistički je najavio da će tokom narednih dva meseca biti uložena "značajna sredstva" u razvoj domaćih fabrika namenske industrije, te da su rezultati posete Rusiji veoma dobri, te će ta okolnost pomoći da se unapredi odbrambenu sposobnost zemlje kao i operativna i funkcionalna sposobnost odbrambenog kompleksa.

Pomenuo je Gašić i razgovore sa ruskim „Kamazom" i ostalim fabrikama koje značajno mogu da pomognu Srbiji u povećanju kapaciteta i proizvodnje u našoj namenskoj industriji…

Slučajno ili ne, tek Gašić je ubrzo potom upao u zamku javne kompromitacije, zbog dijaloga sa jednom novinarkom, a njegov premijer se potrudio da ga što brže stavi na stub srama. Ostalo je da lebdi pitanje, da li je to bila nečija osveta zbog korisnih razgovora koje je vodio sa Rusima ili zbog "etičkog kodeksa" u odnosima sa medijima…

Gašić je u međuvremenu smenjen a na njegovo mesto je, na opšte iznenađenje, privremeno doveden ministar finansija Dušan Vujović.

Tako je javnost ostala prilično uskraćena za nekoliko važnih činjenica koje su obeležile posetu srpske delegacije Moskvi, gde je planirano tehnološko podizanje svih sedam fabrika namenske industrije u Srbiji, zapošljavanje još 1.000 ljudi, te proizvodnja haubice tipa "Nora" za koju ruski "Kamaz" izrađuje šasiju. Veliki broj ruskih vojnih eksperata, takođe je prošle godine tokom pomenutog susreta, najavio svoj dolazak u Srbiju. Ali…

Činjenice govore da je tokom 2013. 2014. i 2015. godine iz budžeta ulagano u fabrike namenske industrije, da su fabrike i same izdvojile značajna sredstva, te da je „Milan Blagojević" Lučani, završio novi pogon za duplo veću proizvodnju a uloženo je i u proizvodnju „Prve iskre" iz Bariča. U decembru je trebalo da bude postavljen kamen temeljac za izgradnju fabrike streljačke municije.

Kad god je bio u prilici, Vučić je isticao svoju "istorijsku" ulogu, besramno lažući kako u remontne zavode vojska nije ulagala "punih pedeset godina". Ali, od njegovog misionarskog ludila „da možemo da vršimo remont od 50 do 100 helikoptera na godišnjem nivou", došlo je dotle da Srbija praktično nema dovoljno stručnjaka za takav poduhvat. Da su oni najbolji ili u penziji ili u inostranstvu, a mnogi više i nisu međi živima.

Ministarstvo odbrane je, uprkos tome, napravilo spisak više od 1.300 mladih inženjera, mašinskih inženjera, hemičara, fizičara koji su bili pozvani na sastanak da bi im bio ponuđen posao u fabrikama namenske industrije širom Srbije.

Ali, ta "operacija" je propala odmah, jer niti je reč o iskusnim i dovoljno stručnim ljudima niti su im ponuđeni uslovi zbog kojih bi promenili mesto boravka. Neumereni optimizam pokazao se i na slučaju remontnog zavoda "Moma Stanojlović"  , jer je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Na žalost, sve se svodi na činjenicu da polovinu ukupnog izvoza ostvaruje "Prvi partizan"  u Užicu, a drugu polovinu sve ostale fabrike namenske proizvodnje.

Vučić se nadao većoj zaradi od prodaje naoružanja i vojne opreme, ali činjenice govore da bez velikih ulaganja neće biti ni profita. Zato je odlučio da pribegne proverenoj metodi, prodaji fabrika! Nedavno je najavio kako će Vlada uskoro da razmatra novi Zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme koji će omogućiti strane investicije u tom sektoru. Nije teško pogoditi, opet je spreman da svoje "arapske prijatelje" podmetne javnosti kao najbolje rešenje, čak i kad je proizvodnja vojne opreme i naoružanja u pitanju.

Uprkos očiglednoj težnji Vučićevog režima, da za što kraće vreme uzme što više poslova na stranim tržištima, namenska proizvodnja u Srbiji nema taj kapacitet da odgovori takvim zahtevima.

Izjava general-majora Bojana Zrnića, načelnika Uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane, koji je, pozivajući se na novi zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme, oduševljeno konstatovao da će on omogućiti da strani partner bude većinski vlasnik što sada nije bilo dozvoljeno, dovoljno govori o izdajničkoj politici koju vodi vladajući režim.

Naime, fabrike namenske proizvodnje ni u kom slučaju ne bi smele pasti u ruke stranaca, a razloga za to ima sasvim dovoljno. Jedan od njih je i pitanje suverenosti države i proklamovane vojne neutralnosti. Samo jedan potpuno poremećen sistem može da donese odluku da prodaje svoju vojnu industriju strancima koji imaju princip: uzmi kredit, uloži ga u proizvodnju, plasiraj proizvod i naplati. Kad vrate kredit ostaje im fabrika, proizvod i kupci. Zašto ovo isto ne uradi i naša država? Zato što neće ili joj je NATO pakt rekao da ne sme?

Ali, kakvo je stvarno stanje u namenskoj industriji, to najbolje govori činjenica da su prošlogodišnje režimske pohvale na račun preduzeća "Prva petoletka-namenska", obična fasada iza koje se krije istina da su plate radnika na ovako delikatnim zadacima, iznosile od 24.000 do 34.924 dinara, mada je ova robovska radna snaga za samo godinu dana napravila preko milijardu dinara prometa.

Vučić se na sva usta hvali kako je baš ovo preduzeće "značajan deo namenske industrije Srbije". O čemu Vučić govori? Na račun ovih mučenika koji rade za afričke plate, on pregovara sa "Erbasom" i obećava (bez pokrića) da će čak i helikoptere remontovati!

Takođe, zbog sluđene politike državnog vrha, namenska industrija u Srbiji je prilično u "rasutom stanju" i orjentisana na razna tržišta, bez neke ozbiljne strategije. Tako, recimo, fabrika municije "Prvi partizan" polovinu svog izvoza šalje na tržište Sjedinjenih Američkih Država, i to u konkurenciji gde nema šta da traži (dominantne su tamo američke firme Federal, Remington i Vinčester).

 

       Očajnička je potraga za kupcima u Keniji, Bangladešu, Iraku, Alžiru…

 

Vučićev režim se nadao da će zaraditi velike pare od izvoza municija malih, srednjih i velikih kalibara, raketnih sistema sistema tipa "Bumbar", školskog aviona "Lasta", bespilotne letelice "Vrabac" i "Pegaz" …To sve jesu domaći proizvodi i imaju svoju vrednost, ali količina proizvedenog ne može podići namensku industriju na noge kako to Vučićeva propaganda tvrdi.

Recimo, ugovor sa Emiratima, vredan 200 miliona evra o razvoju i proizvodnji rakete "Alas", samo je mrtvo slovo na papiru, zahvaljujući Vođinim sumanutim idejama. Niti je taj projekat završen do kraja, niti će ga Emirati kupiti u meri koja bi ostvarila ozbiljnu zaradu i koja bi pomogla jačem oporavku srpske namenske industrije. Ali, za razne profite posrednika i njihove provizije, uvek ima prostora. naravno, ukoliko su bliski režimu ili ako su deo njega.

Evidentno je i nasilje nad menadžmentom u fabrikama namenske proizvodnje. Tako su proteklih dve godine fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, više puta ostale bez saglasnosti Vučićeve vlade da zaposle nove radnike, iako su im bili preko potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje.

Fabrici "Zastava oružje" je odbijen zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, odnosno mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija… Naime, i pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, država ih tretira jednako kao i javna preduzeća koja su korisnici budžeta, i otuda im već duže ne dozvoljava da zapošljavaju nove radnike.

U jednom trenutku su zaposlenima u fabrikama OIS (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) ionako jadne plate bile smanjene za 10 odsto!

Ukratko, režim koji sistematski iscrpljuje sve resurse, pa i one najvrednije, ljudske, hoće da profitira na čistom robovlasničkom odnosu prema zaposlenima. To je suština i sva istina u vezi sa pravim stanjem stvari u srpskoj namenskoj industriji.

 

P.S. Potpisivanjem sporazuma IPAP sa NATO paktom marta meseca 2015. god, koji predstravlja najvišu stepenicu pred učlanjenje u NATO pakt, između gomilu obaveza koje je Srbija preuzela na sebe da iscrpljuje već iovako kritične sopstvene resurse, ciljano je napisano i da se izvrši „Okončanje programa restruktuiranja firmi u državnom vlasništvu i promena strukture vlasništva, tj. okončanje procesa privatizacije.“

A naglašeno je da za „Vojnotehnički institut – odbrambena industrija Srbije da se istraže mogućnosti međunarodne saradnje“!!!

I kada tome dodamo da su Narodni poslanici Skupštine Srbije, pre samo nekoliko dana nametnuli dodatne obaveze našoj državi kroz usvajanje Sporazuma Srbije i NATO u vezi logističke podrške snagama NATO koje se budu našle na teritoriji Srbije, zaključujemo da je još samo i zvanično potrebno doneti zakon o prodaji namenske industrije Srbije, koji će se opet izdajnički izglasati u državnom Parlamentu, a kojim će na kraju i zvanično biti “sahranjena” nekada namenska industrija Srbije!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOLIKО IMA ISTINЕ U TVRDNJI DA VUČIĆ SVOJA PRIJATELJSTVA SKUPO PLAĆA RADI MIRA U SRBIJI!???

 

Posle tri godine upornog silovanja srpske javnosti pričom da će arapski šeici podići Srbiju iz pepela, istina o "istočnoj" politici predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, polako počinje da se pojavljuje. Iza silnih milijardi dolara velikih investicije stoje samo ozbiljni interesi zemalja Arapskog zaliva da se dokopaju evropskog kontinenta.

 

                    Nikola Vlahović

 

Kad je 5. novembra ove godine objavljena agencijska vest da će Vlada Srbije ponuditi na prodaju saudijskom princu Sultanu bin Salmanu bin Abdulaziz al Saudu, sinu kralja Salmana bin Abdulaziza, najbolje srpske banje kao i specijalne bolnice i hotele koji su u državnom vlasništvu, istog dana je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić izjavio:

"…Posle kontakata koje smo imali sa zvaničnicima Saudijske Arabije, potpisujemo i prvi sporazum u oblasti turizma, sa ciljem da se privuče što veći broj turista iz Saudijske Arabije..."! Nije mu to dovoljno bilo pa je najavio što hitnije otvaranje ambasade Saudijske Arabije u Beogradu.

Ljajić je, zahvaljujući svojim starim vezama u Sarajevu, već odavno u poslu oko kupoprodaje nekretnina u najboljim delovima ovog dela BiH, i to za bogate porodice iz Kuvajta. Poučen ovim iskustvom, očekuje da mu se otvore i poslovi sa bogatim saudijskim porodicama.

O kakvom je "turizmu" ovde reč, odmah je, umesto šeika Ljajića, objasnio saudijski princ rekavši: "…Mi na Srbiju gledamo kao na jednog izuzetno značajnog, zapravo ključnog partnera na Balkanu, kao i u celoj međunarodnoj zajednici! Dogovorili smo se i da organizujemo zajedničku posetu BiH i uskoro očekujemo da se i ona realizuje…".

Ne čekajući da saudijski princ dva puta ponovi ovu rečenicu, već 11. novembra, Aleksandar Vučić se u svojstvu predsednika Vlade Srbije, našao u Srebrenici povodom skupa nazvanog "Investiciono razvojna konferencija Srebrenica 2015" i odmah po dolasku dao izjavu da će da Srbija toj opštini dati "značajnu donaciju u novcu i veoma značajnu donaciju u neophodnim javnim objektima, odnosno finansiranju njihove izgradnje"!

Zašto opljačkana, bombardovana, ekonomski uništena i slomljena Srbija, treba da podiže opštinu Srebrenica u susednoj državi – Bosni i Hercegovini? Zašto takozvana međunarodna zajednica nikada nije organizovala donatorsku konferenciju o ekonomskom oporavku ove opštine, ako joj je bilo toliko stalo do prosperiteta BiH?

Da li to Vučić okajava svoje šovinističke grehe iz devedesetih o trošku svih građana Srbije? Ili je u pitanju samo početak onoga što je saudijski princ tek nagovestio: ulazak ove arapske imperije na evropski kontinent, preko korumpiranih vlada Srbije i Bosne i Hercegovine! Do današnjeg dana, Saudijska Arabija je Bosni i Hercegovini (tačnije entitetu Federacije BiH) dala samo novac za izgradnju džamija i medresa.

Pre nekoliko meseci, u centralnom dnevniku bosanskohercegovačke TV Face, čula se i spekulacija da su najave investicija arapskih zemalja u Srbiju propagandne, samo da bi se smanjio uticaj Turske na Balkanu.

Međutim, gost u toj informativnoj emisiji, bio je i nekadašnji član poslednjeg jugoslovenskog predsedništva, Bogić Bogićević, koji je tvrdio da su vlasti u Nemačkoj tražile od Vučića, prilikom njegove posete Berlinu, da im objasni "…otkud tolike investicije iz arapskog sveta, posebno iz Emirata u Srbiji…", te da su se pitali "…da li je Vučić pronašao njih ili su oni pronašli Vučića…".

 

       Milijardu dolara, ali u čiji budžet

 

Tokom više od tri godine lične vladavine, suludi Aleksandar Vučić, odlazeći predsednik najgore srpske vlade u novijoj istoriji, gebelsovskom propagandom je uveravao milione građana da će stotine milijardi dolara arapskih investicija pasti na Srbiju kao kiša posle suše.

Ubrzo, i naivnima je postalo jasno da je u pitanju nezapamćena prevara iza koje stoje neki drugi interesi i druge strategije, koji sa Srbijom nemaju nikakve veze.

Javnost ovdašnja je ostala uskraćena za mnoge mračne detalje Vučićevih pregovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) o silnim ulaganjima, od kojih na kraju nije bilo ništa. Ili, ako je nešto i bilo, to je plaćeno direktno iz budžeta Republike Srbije.

Da bi bilo jasnije šta to vladarska familija iz Emirata traži u Srbiji, treba pogledati i strateški dokument koji su prebogati gospodari iz Abu Dabija nazvali "Vizija 2030" koji je jedan od temeljnih i obavezujućih akata za ovu feudalno ustrojenu pustinjsku državu, koji moraju da sprovode svi, kako vladarska porodica tako i njeni podanici.

Kao autor ove strategije, u zapadnim medijima pominje se Vučićev "prijatelj", šeik Zajed bin Sultan al Nahjan, mada iza njegovog imena stoje najbolji američki geostrateški zlotvori koji rade o glavi evropskom kontinentu.

Najkraći opis dokumenta pod nazivom "Vizija 2030" govori da se 40 do 60 odsto profita od nafte u Emiratima, odmah rasporedi u sektore finansija, informacionih tehnologija, industriju aluminijuma, obnovljive izvore energije, aviosaobraćaja, transporta, logistike, turizma, ali i obrazovanja i zdravstva. Dakle, nigde se ne pominje ulaganje u eksploataciju fosilnih goriva!

Naime, dokumentom pod nazivom "Vizija 2030", šeici iz Emirata procenjuju da će za pedeset godina, svih deset odsto ukupnih rezervi nafte i nešto više od pet odsto svetskih rezervi prirodnog gasa koji se nalaze na njihovoj teritoriji, jednostavno presušiti.

Resursi su im ograničeni a ambicije i dalje nebeske. Britanski Dejli Telegraf je u jednom prošlogodišnjem komentaru, šeikov strateški dokument "Vizija 2030" predstavio kao "izlaznu strategiju" za svakog državljanina Emirata, koja podrazumeva masovno bekstvo na jug Evrope, uglavnom na Balkan.

Ne treba ni podsećati da, na primer, Dubai, simbol Emirata, uopšte i nema nafte niti naftnih polja! Jedini emirat koji "hrani" naftom i novcem ovu feudalnu državu, je Abu Dabi.

Ali, bez obzira na sva upozorenja, da je budućnost sa ovakvim "prijateljima" neizvesna", Vučić ne propušta priliku da istakne kako su šeici "glavni partneri" uništene srpske privrede i da baš od njih treba očekivati prosperitetnu budućnost"!

Uporedo sa zastrašujućom propagandom o faraonskim projektima u Srbiji, koji "samo što nisu počeli sa realizacijom", teku i svakodnevne, bestidne laži o tome kako su nam "prijatelji iz arapskih zemalja pomogli".

Tako se Vučić nije ustezao da obavesti javnost jednom prilikom, kako je Vlada UAE "uplatila milijardu dolara kao podršku srpskom budžetu", mada taj novac niko nije video.

Milijarda dolara je ogromna suma novca, i u maloj zemlju poput Srbije, taj nagli "priliv" bi se odmah osetio. Istina je bila da su mu šeici ponudili kredit, ništa manje "povoljan" nego onaj od Svetske banke ili MMF-a.

Ali, zašto je onda odlazeći srpski tiranin tako fanatično vezan za promociju arapskih interesa u ovom delu Evrope?

 

       Za koga radi namenska industrija Srbije?

 

Još pre dve godine, Vučić je najavio da će Vlada Srbije osnovati zajedničku kompaniju sa grupacijom Al Ravafeda iz Emirata, koja će raspolagati sa 10.470 hektara zemljišta u Vojvodini. Ta njegova pobednička galama se dešavala neposredno pre nego što mu je vazduhoplovna kompanija Etihad iz Emirata dala "nacrt" za kupovinu 49 odsto srpskog avioprevoznika JAT  (ali sa apsolutnim upravljačkim pravima, što je apsurd za nekoga ko je zvanično manjinski vlasnik!).

Bilo je odmah jasno da će građani Srbije skupo platiti svaki njegov kriminalni ugovor koji je potpisao i svaku njegovu "ličnu pogodnu" koju je napravio sa Arapima.

Istovremeno, Vučićeva propaganda je svom snagom najavljivala kako će Emirati ulagati u srpsku industriju informatičkih tehnologija, namenske industrije, kupovini hotela i fudbalskih stadiona…

Sabirajući "velike Vučićeve pobede", njegovi mediji su uporno tvrdili da su Arapi uložili do sada oko dve milijarde dolara čistog kapitala u Srbiju! U šta su uložili i kako, to nigde ne piše, mada je svakome bilo jasno da tih para nema!

No, istina uvek negde izbije na videlo, pa su nedavno na londonskoj internet portalu pod imenom Bliskoistočno oko (skraćeno: MEE), ulaganja iz Emirata opisana kao "velo tajni" iza kojih stoje američki interesi.

Portal MEE između ostalog piše da "arapski razlozi za ulazak u Srbiju sežu mnogo dublje od mogućih finansijskih pogodnosti!" te da se prestolonaslednik Abu Dabija, jednog od emirata koji čine UAE, Mohamed bin Zajed al-Nahjan, ponaša kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u istočnoj Evropi!

Istovremeno, prestolonaslednik, navodno, pokušava da iskoristi slabo regulisano srpsko tržište oružja da bi isporučivao oružje širom Bliskog Istoka.

Nije teško izvesti zaključak da je već prva isporuka opreme i naoružanja iz Srbije za Emirate, završila u rukama pobunjenika u Siriji, ili u rukama islamskih ekstremista. Još gore, Emirati koji su prvi priznali lažnu albansku državu na Kosovu i koji su sponzori vlade Kosova i buduće vojske Kosova, uvek mogu da iz srpske namenske industrije opreme i naoružaju svoje albanske "štićenike".

Da je to zaista tako, govori i neverovatna izjava Timoti Eša (Timothy Ash), šefa za istraživanja novih tržišta u britanskoj Standard banci, koji je doslovno rekao: „…Vladini zvaničnici su mi prošle godine u Beogradu rekli da UAE želi prikupiti zalihe oružja kako bi ga dala svojim ‘prijateljima’ u regiji. Srbija ima veliku industriju oružja i velike zalihe vojne opreme. Očigledno je da postoji tržište i na Bliskom istoku za ovu visokokvalitetnu opremu"!

I zaista, Emirati su kupili srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System) koji je višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 kilometara, namenjeno uništavanju tenkova i oklopnih vozila.

Uzgred, valja napomenuti i jedno istraživanje koje je sproveo Međunarodni mirovni istraživački institut iz Stokholma, čiji rezultati govore da su Emirati četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, te da su 2012. godine potrošili više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu (a, broj stanovnika u UAE je milion i 400 hiljada, i ako se gleda broj oružja po glavi stanovnika, Emirati se sada smatraju najnaoružanijom zemljom na svetu!).

Ovo, naravno, nije tačno, jer vladarska kuća preprodaje oružje širom Bliskog istoka kako bi za američke interese tenzija stalne krize trajala. Ulaskom Rusije u odbranu Sirije, Vučićev režim i trgovina naoružanjem i opremom sa "arapskim prijateljima", Srbija je dovedena u poziciju da bude neprijatelj svojoj slovenskoj braći. Srećom, Moskva je nedavno Vučića dovela do "poznanija prava", pa će njegova dalja mešetarenja sa Emiratima ići teško.

Američki dnevnik Njujork Tajms je 2011. godine otkrio da je šeik Mohamed angažovao Erika Princa, osnivača kompanije za obezbeđivanje lica i objekata Blackwater Worldwide, da osnuje privatnu plaćeničku vojsku za prvog čoveka Emirata.

Vojska je osnovana iz raznih razloga, a jedan od njih je da „ugasi moguće unutrašnje pobune" u UAE-u. Angažovano je i stotine kolumbijskih plaćenika, kako za ovaj prljavi posao ne bi bili angažovani muslimani, jer se „ne može računati da će oni ubijati braću muslimane". I oni su dobili deo opreme i naoružanja koja je proizvedena u namenskoj industriji Srbije, čime se Vučić na veliko hvalio.

I pojedini kanadski mediji su krajem ovog leta objavili da iza "velikih investicija" u Srbiju, stoje ustvari "koruptivna ulaganja Emirata u Srbiju, kojima se pune džepovi njihovih političkih lidera" te da je "…Vučić ranije bio poznat po zapaljivoj mržnji prema muslimanima, pa je 1995. tokom građanskog rata objavljeno da je izjavio kako će Srbija, ubiti 100 muslimana za svakog poginulog Srbina, no, sada on uživa u onome što opisuje kao blisko lično prijateljstvo sa šeikom Mohamedom od Abu Dabija…".

Realna opasnost da se desi neka vrsta ekonomske neo-osmanističke rekolonizacije Srbije od strane Turske, sada je zamenjena jednom drugom brigom: šta će biti posledice ovih "geostrateških poslova" sa Emiratima?

 

       Dvolični Emirati i Vučićeve manipulacije

 

Novembra 2013. godine, u Emiratima je grupa civilnih aktivista, koju su vlasti te zemlje povezale sa organizacijom Muslimansko bratstvo, pokušala državni udar. Tri od šest članica GCC -UAE, Saudijska Arabija i Bahrein – povukle su odmah svoje ambasadore iz Katara jer ta država podržava Muslimansko bratstvo. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u tom islamističkom pokretu vide opasnost za vladavinu kraljevskih porodica.

Katar se pokazao kao udarna pesnica Muslimanskog bratstva i već drugo koristi infrastrukturu te organizacije da ostvari svoje interese. Katar je podržavao i prevrate u pojedinim zemljama tokom „arapskog proleća", a u Egiptu možda i aktivnije učestvovao kad su Muslimanska braća svrgla sa vlasti Hosnija Mubaraka. Ali kad su oni svrgnuti s vlasti i proterani iz Egipta, pronašli su utočište u – Kataru.

Te godine kad je pokušan puč u Emiratima, nekoliko meseci pre početka akcije hapšenja aktera tog pustinjskog političkog trilera predstavnici Katarskog investicionog fonda bili su u Srbiji u nameri da predlože saradnju, ulaganje u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, energetike, rudarstva i infrastrukture. Od tog posla nije bilo ništa. Emirati su ga stopirali a Vučić nije imao ništa protiv.

Ali, zaslepljen petrodolarima, uveren da može da bude "vladar regiona", ako ne i nešto više od toga, Vučić se našao u nezgodnoj poziciji. Naime, šef državne bezbednosti Emirata, Haza bin Zajed, mlađi brat Muhameda bin Zajeda, hoće da odgovori na rastući uticaj Katara, l zemlje koja je veliki rival Ujedinjenih Arapskih Emirata, a blizak saveznik Turske, koja želi da se vrati na ovaj deo Balkana.

Kako bolesni manipulant, sklon da sedi na više stolica, naišao je na nepremostivi problem: ne može istovremeno biti "prijatelj" sa šeicima iz Emirata i sa konkurentskom porodicom iz Katara!

Tako su se, zbog sulude politike jednog čoveka, u Srbiji sukobili interesi dve feudalne monarhije iz Katara i Emirata, a srpske službe bezbednosti našle, kako reče jedan analitičar, "…usred pustinjske oluje i političkih intriga zalivskih takmaca i radikalnih islamističkih grupa…".

Nedavno su i neki nemački portali (pozivajući se na srpske izvore) objavili vest da je Srbija pojačala bezbednosnu saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, te da je nekoliko agenata Bezbednosno-informativne agencije (BIA) nedavno stavljeno na raspolaganje službi državne bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Portal Onlajn intelidžens, javio je da se oni "zajedno bore protiv radikalnog islamizma na području nekadašnje Jugoslavije", odakle džihadisti, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Sandžaka i sa Kosova, već ratuju u borbenim redovima Islamske države.

Urednik ovog portala, Pjer Gastino, nedavno je i potvrdio da je informaciju o srpskim agentima dobio direktno od svojih izvora u Abu Dabiju i da je prema njegovim saznanjima reč uglavnom o razmenama informacija dve službe.

Nije teško zaključiti da šeici iz Emirata igraju svoju igru: sa jedne strane "načelno" se slažu da je borba protiv islamskog terorizma legitimna ali zato, sa druge strane, njihova "podzemna diplomatija" ulaže veliki novac u održavanje militantnog islama na Bliskom istoku, a takođe vrlo transparentno pomaže separatističkoj vladi na Kosovu i svim srpskim neprijateljiuma, gde god postoje na Balkanu.

Uzgred, Vučić je sigurno znao kad je krenuo u avanturu sa Katarom, da je ova zemlja glavni sponzor Muslimanskog bratstva i da pomaže vehabijama na Kosovu, u Sandžaku i Bosni i Hercegovini.

Bezbednosne službe bogatih zalivskih zemalja, uglavnom su američki pioni u ovom regionu, a Emirati za njihove interese "ispod žita" finansiraju vojsku džihada i imaju zajedničke interese sa američkom CIA i svim drugim službama SAD koje su ovde prisutne. Deo ovog "zajedništva" je uz pomoć Vučićeve politike već doseljen na ovaj deo Balkana.

Može li Srbija tog tereta da se reši posle pada ove vlade ili će opet Rusija morati da pomaže?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIJATELJI „VLADE U SRBIJI“: ZAMAGLJIVANJE STVARNOSTI I TRGOVINSKE VEZE SA BOGATIM KATAROM !!!

 

Vladarska porodica iz Katara, poznata po finansiranju islamskih terorista, planira da ulaže u Srbiju. Uslov svih uslova za katarske investicije uvek je izgradnja mamutske džamije. Osim toga, bogati šeici najstrože zabranjuju bilo kakvo prikazivanje hrišćanskih simbola u muhamedanskim zemljama, ali zato obilato finansiraju sve one koji u Evropi zagovaraju primenu šerijata i prelazak u islam.

 

                    Milan Malenović

 

Posle Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju treba uskoro da stigne još jedan „investitor" iz Persijskog zaliva. Radi se o Kataru, sa čijim tadašnjim emirom Abdulom ibn Naser ibn Halifa al Tanijem i ministrom spoljnih poslova Halidom bin Mohamedom al Atijahom je 12. aprila 2015. razgovarao prvi potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić. Kao prvi rezultat zbližavanja dve zemlje otvorene su ambasade u Beogradu, odnosno u Dohi.

Već krajem maja je ministar trgovine Rasim Ljajić objavio da je usaglašen Sporazum o ekonomskoj, trgovinskoj i tehničkoj saradnji Srbije i Katara, a za naredne dane je najavio i Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja.

Prvi kontakti između vlada Srbije i Katara uspostavljeni su početkom 2013. godine, kada je počelo i intenziviranje odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali pošto Aleksandar Vučić nije našao ni jednog člana vladarske porodice ove zemlje sa kojim bi se družio u hotelskim sobama, kao svojevremeno sa prestolonaslednikom Abu Dabija šeikom Muhamedom bin Zajedom Al Nahjanom, saradnja dve zemlje je bila spora.

Katar je poluostrvo na obali Saudijske Arabije u Persijskom zalivu, nezavisnost od Velike Britanije je stekao 1971. godine, a već više od vek i po njim vlada porodica Tani iz koje potiče i sadašnji emir.

Po političkom uređenju Katar je apsolutistička monarhija u kojoj premijera određuje emir i to isključivo od članova sopstvene porodice. Zahvaljujući trećim najvećim zalihama prirodnog gasa u svetu Katar je jedna od najbogatijih zemalja sa godišnjim bruto društvenim proizvodom od 98.000 dolara po glavi stanovnika.

Po prvim izveštajima, katarske kompanije su zainteresovane da u Srbiji ulažu u izgradnju RHE Bistricu i RHE Đerdap 3, kao i u agrar.

Među kompanijama koje se pominju kao mogući investitori nalazi se i QEWC (Qatar Electricity & Water Company) koja pripada katarskoj državi (43 odsto), kompaniji Qatar Petroleum (10 odsto) i Qatar National Bank (5 odsto).

Kako država Katar poseduje sve akcije Qatar Petroleuma i polovinu akcija Qatar National Bank, a porodica Tani je faktički feudalni vlasnik države, to znači da i QEWC kontroliše emir. Kao, uostalom, i sve ostalo u ovoj državi.

Porodica Tani spada u najbogatije klanove na svetu. U inostranstvu investira isključivo ako joj se u dotičnoj zemlji odobri izgradnja gigantske džamije. U irskom gradu Kork za 800.000 evra emirova porodica je izgradila veliku džamiju, na Siciliji se gradi najveća džamija Italije, a od nekadašnje najveće arene za borbu bikova u Barseloni trebalo bi uskoro da nastane ogromna džamija. Katarski emir je platio i izgradnju džamije u Kopenhagenu, glavnom gradu Danske.

Osim izgradnje džamija emir finansira i terorističku organizaciju Islamska država čiji pripadnici su nedavno javno pozvali na ubijanje nemuslimana na Balkanu, a najviše u Srbiji i Republici Srpskoj.

Uoči posete emira Vašingtonu februara ove godine egipatski mediji su objavili kako je vlada u Dohi stavila na raspolaganje 34 transportna aviona za prevoz municije, oružja i drugog ratnog materijala islamističkim milicijama u Libiji.

Čak je i egipatski predstavnik u Arapskoj Ligi, Tarik Adel, javno optužio emirat da pomaže teroriste. Zbog toga je početkom ove godine Katar svog ambasadora u Kairu pozvao na konsultacije, što se u diplomatiji čini uvek kada želi da se izrazi protest .

Katar je uložio stotine miliona dolara u palestinsku terorističku organizaciju Hamas, čiji vođa Halid Mašal živi u Dohi. Sa druge strane, postoje ozbiljni analitičari u arapskom svetu, kao na primer Ahmed Musa iz Egipta, koji smatraju da Katar po potrebi služi interesima Izraela i SAD i pokušava da destabilizuje arapske države.

Zahvaljujući investicijama od 30 do 50 milijardi evra godišnje, dinastija Tani je u Evropi i SAD sebi obezbedila nedodirljivost. Katar je vlasnik, na primer, zgrade u Parizu u kojoj je ambasada Sjedinjenih Američkih Država, izveštava nemački nedeljnik Kopp.

U posedu vladarske porodice Tani su: italijanska modna marka Valentino, londonska robna kuća Harrods, pariski fudbalski klub Pari Sen-Žermen (Paris Saint-Germain), paketi akcija Poršea, Folksvagena i Hohtifa u Nemačkoj, 20 odsto kompanije koja je vlasnik londonske berze, akcije juvelirnice Tifani i banke Barckleys…

Čak je i banka Credit Suisse, jedna od najvećih svetskih finansijskih institucija, u rukama radikalnih islamista. Qatar Holding poseduje 16,5 akcija ove banke, a još osam odsto je u rukama Olayan Group iz Saudijske Arabije.

U 2014. je Deutsche Bank objavila kako je prodala 69 miliona svojih akcija po pojedinačnoj ceni od 29,20 evra preduzeću Paramount Services Holdings Ltd. Iza ove firme, koja je postala vlasnik šest odsto kapitala najveće nemačke banke, stoji šeik Hamad bin Džasim bin Džabir Al Tani, rođak sadašnjeg emira Tamina bin Hamada Al Tanija.

Posle intervencije Katara, firme Swatch, Tissot i Victorinox u islamskim zemljama više ne koriste reklamu na kojoj je švajcarska zastava, zbog belog krsta koji se na njoj nalazi. Nasuprot svojoj težnji da zaustavi reklamiranje hrišćanskih vrednosti u muhamedanskom svetu, članovi porodice Tani finansiraju one koji šire islam u hrišćanskim zemljama.

U svojoj knjizi „Nemačka kao Meka, tiha islamizacija" nemački publicista Udo Ulfkote iznosi dokaze kako emir direktno finansira zagovornike primenu šerijata u Nemačkoj i verske učitelje koji putem medija šire islam u Evropi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAMRZNUTI BUĆKURIŠ IZ EU, PO RADNJAMA U SRBIJI SE PRODAJE KAO SVEŽ PROIZVOD!

 

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima.

                 Vuk Stanić

 

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu „Idea„) već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg.

Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: „…Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja„.

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra.

Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove…Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba…

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima.

Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže „veliki supermarketi“, ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju „sve uslove“, i dodaje: „…Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi“

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

„Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika…“.

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva „Idea“ i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

 

      Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

 

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice…

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa.

U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše.

Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma „Metro“. Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri“ veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog „Hasap sistema„. Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

„Hasap sistem“ je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani „Hasap sertifikat„, nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili „Hasap sertifikat“, samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima.

Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde.

Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda „stručno“ objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

 

      Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

 

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje.

Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi „modifikovani kukuruzni skrob„, suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi.

Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla „samokontrola“.

Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Redakcija je u više navrata pisala o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta…

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

 

      „Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe…“

 

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je „Pravilnik o medu“.

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom.

Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med.

Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala…

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda.

Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje „Savez pčelara Srbije“, uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe…

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu…

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja.

U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

 

     A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

 

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama…

Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza.

Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke.

Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije