Архива

Posts Tagged ‘vlasti’

BANDITIZAM VLASTI: MODERNO REKETARANJE U KOME IZVRŠITELJI POSTAJU UTERIVAČI DUGOVA I PREPADNE GRUPE!??

 

Kroz kakav pakao su žrtve Vučićevog manijakalnog terora do sada prolazile plaćajući reket izvršiteljima za zaostala dugovanja EPS-u, Telekomu, Infostanu, Telenoru, govori činjenica da troškovi izvršnog postupka višestruko premašuju osnovni dug, da se odmah stavljaju administrativne zabrane ili zaplena imovine, a da ljudi o tome nisu obavešteni, da je prekratak rok za ulaganje prigovora i nemoguće je da ga ljudi ulože, da se zaključci o izvršenju donose na na osnovu neverodostojnih isprava i da se postupak plenidbe često sprovodi neradnim danima u kasnim večernjim satima, nekad i bez prisustva policije.

Više od 600 hiljada ovakvih predmeta našlo se u rukama privatnih izvršitelja kojima je ponuđena "nagrada", kao američkim "lovcima na glave" koji love višestruke ubice i pljačkaše banaka.

 

                            Milica Grabež

ZLOUPOTREBE IZVRSITELJA I REZIMSKI REKETASI

 

Nakon što je dve hiljade građana Prokuplja nedavno potpisalo peticiju za ukidanje mreže privatnih izvršitelja, u dvadeset gradova i opština u Srbiji priprema se slična akcija, a cilj je jedinstven: da se Narodnoj skupštini Republike Srbije podnese zvaničan Zahtev za ukidanje Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zabranu rada privatnih izvršitelja kojima su, kao je poznato, data protivustavna ovlašćenja da vrše sudsku vlast donoseći rešenja o izvršenju.

Akcija koja ima simboličan naziv "Živi zid" krenula sa juga Srbije koji je, kako je dobro poznato, zapostavljen i zaboravljen od države i gde decenijama vlada beda i siromaštvo, kakvo više nigde na evropskom kontinentu ne postoji.

Osim akcije potpisivanja peticije, upućena je i tužbu Ustavnom sudu za protivustavan zakon, a u narednom periodu, ukoliko Vučićev režim ostane "gluv" na ove zahteve, spreman je i Plan B: biće organizovani masovni protesti i masovni izlazak građana na ulice, a biće podneta i nova tužba Sudu za ljudska prava u Strazburu (mnoge su već otišle i sud po njima postupa).

Voda je, očigledno, svakome u ovoj zemlji došla "do grla", jer se više ne zna da li su izvršitelji ustvari, uterivači dugova ili prepadne grupe koje reketiraju za ime i račun vladajuće klike.

Slučaj javnog izvršitelja Svetislava Ćurčića iz Novog Sada, koji je stekao pravo bogatstvo, kršeći sve zakonske i etičke norme i koji je u saradnji sa mafijom iz komunalnih preduzeća stavljao sebi ogromne novčane sume u džep, samo je jedan od primera kako izgleda državni terora i otimačina od građana na najbrutalniji način.

Ali, da stvar bude gora, Ćurčić je odmah nakon što se saznalo za njegove lopovske apetite, podneo ostavku na mesto javnog izvršitelja, a protiv njega je pokrenut samo disciplinski postupak, pa je sada već izvesno da neće odgovarati pred redovnim sudom za svoja nedela. Tako su građani Novog Sada, ne samo opljačkani, nego im se Ćurčić još i nasmejao u lice! A, takvih Ćurčića ima u svakom gradu i opštini u Vučićevoj Srbiji…

Sud u Strazburu je već mesecima zatrpan predmetima u kojima građani Srbije traže povraćaj pokretnih stvari i nekretnina koju je Vučićeva mafija otela protivustavno preko mreže njegovih izvršitelja. Ovaj sud je do danas doneo na stotine presuda u korist oštećenih, kojima država Srbija vraća oteto, i to još uz obaveznu nadoknadu određenu presudom.

Jedna od najvećih laži kojima se kriminalna vlast Aleksandra Vučića poslužila tokom svoje "prve petoljetke" bila je propagandno sročena ovako: "…Izvršitelji su profesija koja je uvedena, zbog nemogućnosti sudskih organa da se punim kapacitetom bave izvršnim postupcima u predmetima…"

Međutim, istina je samo to da se radilo o velikoj prevari kako bi se razvila nova grana reketaškog biznisa koji je Vučiću i njegovoj stranci doneo velike ekstra prihode. I sve to protivustavno, jer je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova.

Nakon što je uveden 2012. godine, posao izvršitelja u početku je regulisan skandaloznim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, usvojenim malo ranije, a koji je ogromnim tarifama i ovlašćenjima otvorio mogućnost za malverzacije na štetu građana. Upravo tu mogućnost izvršitelji su iskoristili, mahom u predmetima koji su se ticali naplate dugova za komunalije.

Kakav šok među građanima je izazvalo ovo neviđeno nasilje, govori i činjenica da su građani tek u poslednjih godinu dana postali svesni da bez organizovanog otpora, mogu da očekuju još goru pljačku. I režim je shvatio da takva opasnost preti pa je zakon je izmenjen (ublažen) i kao takav, stupio je na snagu 1. jula ove godine. Time, naravno, nije promenjen mehanizam pljačke koju sprovodi vladajući režim, niti nasilje i strah sa kojim svaki građanin živi.

Činjenica je da se od raspada Jugoslavije, pa sve do danas, zaštita građana smanjivala i da se pritisak vladajuće oligarhije na građane povećavao zajedno sa dugovima koji su stavljani na teret najsiromašnijih. Ali, pet godina Vučićeve diktature, nadmašilo je u mnogo čemu i mračne devedesete godine.

U njegovom režimu najveći dužnici za komunalije su državna preduzeća i povlaštene privatne kompanije, a običan građanin, koji ne uživa ničiju zaštitu, izložen je čistom fašizmu, mafijaškom reketiranju i dugogodišnjim traumama koje iz toga proizilaze. Ima i smrtnih slučajeva (moždani i srčani udari) izazvanih teškim stresovima zbog paničnih strahova od izvršitelja.

I dok Vučić i njegove "korporacije" nikome ništa ne plaćaju, milione evra za komunalije duguju i strane kompanije koje je on lično doveo u Srbiju, uz obećanje "…da će biti oslobođene svih dadžbina, koliko god bude trebalo"!

Druga velika, notorna laž Aleksandra Vučića je ona da Evropska unija nameće Srbiji primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Sad je već jasno da je namera njegove kriminalne vlasti bila da primeni "disciplinovanje" građana, nezakonito i, kako dosadašnje iskustvo govori, selektivno.

To znači da je svakome ko ne uživa zaštitu njegove stranke i njegove mafije, stvarna ili potencijalna žrtva neprednjačkog terora i komunalnog reketa. Istina je jedino da je Zakona o izvršenju i obezbeđenju na vrlo čudan način dobio podršku američke nevladine organizacije USAID (koja je i jedan od glavnih finansijera takozvane reforme srpskog pravosuđa).

Treća velika Vučićeva laž u vezi sa masovnim reketiranjem građana preko komunalnih preduzeća, ticala se pojave privatnih izvršitelja. Naime, Vođa je opravdao njihovo uvođenje tvrdeći da će oni, čim budu plaćeni po odrađenom poslu raditi bolje i efikasnije od sudova! Time su širom otvorena vrata za mito i korupciju, na relaciji izvršitelj-potražilac.

Vučićevi kriminalci u Novom Sadu, uveliko se hvale kako je JKP "Informatika" (isto što i beogradski "Infostan"), punih pet godina utužuje građane, i to već nakon dva do tri meseca zaostajanja u isplati, pa čak i kraće, a posebno se ističe da sada "…jednom dužniku redovno za vratom stoji nekoliko izvršitelja odjednom…"

Sve nadležne institucije Evropske unije odavno znaju da je uplitanje javnih izvršitelja u posao sudova protivustavno, jer u najvišem pravnom aktu Srbije, po načelu podele vlasti, jasni piše da je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova, koja im je oduzeta i predata izvršiteljima. Niko nije smeo nekim propisom, pa ni zakonom, da uspostavi sistem koji oduzima od samostalne sudske vlasti deo nadležnosti i poverava je bilo kome. To je jasno urađeno iz političkih razloga i Ustav je pregažen.

Četvrta velika Vučićeva laž u vezi sa ovim, bila je da "…sudovi nemaju kapaciteta".

Institucije Evropske unije, koje licemerno hvale "reforme" srpskog pravosuđa, znaju da je i ovo jedna odvratna laž. Umesto najoštrijeg pritiska na banditizam vlasti u Srbiji, iz Brisela dolaze blaga upozorenje režimu, zbog kršenja rokova koje su građani imali za žalbu, nasilnu naplatu dugova koje ni sami izvršitelji nisu mogli da objasne, kao i mafijaške nagrade za rad izvršitelja koji je uspešno "uterao dug".

Svaki građanin je prema Zakonu o izvršenju iz 2011. godine plaćao, osim osnovnog iznosa duga za određenu komunaliju, troškove pisanja predmeta, poštarinu, fotokopije, advokate i, na kraju, nagradu kojom je častio izvršitelja za dobro uteran dug.

Ta nagrada iznosila je od 3.000 do čak 6.000 dinara po predmetu. Tarife izvršitelja do stupanja na snagu novog zakona, jula ove godine, bile su više nego kriminalne, a sama reč "nagrada" je namerna terminološka greška i odnosi se na naknadu za rad izvršitelja.

Problemi u radu izvršitelja nastali su kad je Vučićeva bahata i kriminalizovana vlast donela odluku da za obavljanje posla izvršitelja, može biti angažovan bilo ko! Prema starom zakonu, takozvani javnoizvršiteljski ispit je bio više nego komičan i besmislen. Novim zakonom je za taj posao potreban pravosudni ispit, pa se u međuvremenu ispostavilo da ga malo ko od postojećih izvršitelja ima.

A, odgovornosti za rad i stručnost izvršitelja je u nadležnosti onoga ko mu je dao licencu, a to je Ministarstvo pravde ! Ministarstvo pravde je sve te obaveze prebacilo na Komoru izvršitelja.

To je udruženje na nivou sindikalne organizacije, mada je zaduženo za praćenje rada izvršitelja, i kao takvo, ne može nikako biti nezavisno u svom radu. Dakle, potpuni haos je na sceni tim pre što je na vidiku i veliki otpor građana, mogući i masovni protesti koji bi doveli do potpunog povlačenja takozvanog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira što je u julu 2017. godine neznatno ublažen.

Što se tiče eventualnog procesuiranja kriminalnih dela koja su spovodili još nekažnjeni izvršitelji, sve se i dalje obavlja tako što Komora predlaže pokretanje disciplinskog postupka. Sprdnja sa umreženim režimskim reketašima izgleda ovako: postupak se prenosi disciplinskoj komisiji, koju čine tri sudije i dva predstavnika izvršitelja i nakon okončanja postupka, utvrđuje se odgovornost i odmerava odgovarajuća mera.

Ta mera može biti od opomene do mere prestanka obavljanja delatnosti javnog izvršitelja, praktično time se izvršitelj suspenduje. Ukoliko je nakon pokretanja postupka doneta mera privremene suspenzije, onda se određuje privremeni zamenik koji će obavljati delatnost i imati sva ovlašćenja suspendovanog.

Nacionalna organizacija potrošača dostavila je nedavno Ministarstvu pravde izveštaj na 51 strani, u kome su sadržane sve neregularnosti i kršenja zakona u radu izvršitelja. Ni na to niko nije odgovorio.

Ministarka pravde Nela Kuburović je običan diletant bez profesionalnog iskustva i adekvatnih znanja, postavljena na ovako visoku državnu funkciju mimo zakonske procedure, ličnom voljom Aleksandra Vučića. I za sva pitanja, pa tako i za slučaj izvršitelja, ona se obraća njemu.

A, bolesni Vučić smatra da je on jedina izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji. Zato se sa pravom može reći da je u pitanju reketaš broj jedan u državi i da je mreža takozvanih javnih izvršitelja, njegov "patent" koji je lično smislio i stavio u funkciju sebi i svojoj mafiji. Utoliko je opravdana i hitna, masovna pobuna protiv njega i njegove diktature.

Ali, kako to zaista u praksi izgleda, govori podatak da je tokom ove godine pokrenuto tek osam takvih postupaka, a poznato je da je samo u 2015. godini bilo pokrenuto čak 300 "vanrednih nadzora" po pritužbama na rad izvršitelja, koje su, naravno, bez dvoumljenja odbijene, jer je "…utvrđeno da nije bilo nepravilnosti koje stranke ističu u pritužbama"!

Žalbe građana na rad izvršitelja su do sada bile uzaludne, ali sigurno neće biti uzaludno ako masovno krenu u odbranu svoje imovine i svojih zakonskih i ustavnih prava. To je, prema dosadašnjim iskustvima sa Vučićevom mafijom, jedini način kojim mogu da se odbrane.

 

A 1. Kako javna preduzeća i režimske kompanije naplaćuju dugovanja

EPS naplaćuje dugove preko izvršitelja kada proceni da redovna naplata nije moguća, predlogom za izvršenje privatnom izvršitelju. Svaki dug može biti predmet izvršenja. Preko 65 odsto svih dugovanja za struju otpada na pravna lica, uglavnom na javna preduzeća. Ali, njih ne mogu da proganjaju na način kako to rade sa nezaštićenim građanima kojima plene imovinu.

"Infostan": Ne postoji donja granica duga. Predlozi za izvršenje se podnose protiv svih korisnika komunalnih usluga koji imaju dugovanja u momentu podnošenja predloga.

"Telekom Srbija" samo u Beogradu mesečno preda privatnim izvršiteljima oko 250 predloga za naplatu telefonskih računa.

Najniži dug za koji se pokreće postupak izvršenja preko privatnih izvršitelja je – poslovna tajna. A, primeri brutalne naplate putem plenidbe pet do deset puta skuplje imovine od osnovnog duga, svakodnevni su.

JKP "Parking servis" takođe vrši prinudne naplate posredstvom privatnih izvršitelja (i privatnih uterivača sa i bez licence). Postupak prinudne naplate pokreće se protiv dužnika koji imaju neplaćene dve dnevne karte. Cena dnevne karte je 1.870,00 dinara. Postupak naplate pokreće se po automatizmu kako predmet za utuženje nastaje.

Mobilni postpejd brojevi: ako korisnik ne plati račun u predviđenom roku, raskida se ugovor, odmah podrazumeva pokretanje postupka naplate dugovanja preko privatnih izvršitelja, uz sve prateće troškove koji padaju na teret vlasnika broja.

 

A 2. Pljačka penzionera: otimačina stečenog prava

Krug ove pljačke je vrlo jednostavan. Korisnik duguje, poverilac ga opomene, a onda predmet ustupa izvršitelju. Posle jednog i odbijenog poziva da se namiri dug (iz bilo kog razloga, kašnjenje pošte odsustvo, nemoć starog lica da se kreće ili nešto drugo), izvršitelj stavlja zaključak na oglasnu tablu suda da protekne propisani rok, i čim dobije izvršnu ispravu direktno je šalje Fondu PIO na izvršenje.

Fond PIO ovo izvršava bez pogovora, i to je moguće samo u Srbiji i nigde više u pravno uređenim državama. I u Ustavu Republike Srbije jasno piše da strečeno pravo (u ovom slučaju penzija), ne može biti predmet izvršenja. Ali, Vučićev režim kroji druga pravila. Surova, mafijaška…

Država u kojoj je on jedina vlast, nastavlja da povlašćuje sebe kao poverioca. Odgovor naroda treba da bude referendum za ukidanje privatnih izvršitelja, jer je očigledno da je njihova osnovna namena uterivanje dugova za porodicu Vučić i njene potrebe.

 

A 3. Polovina penzionera bez penzije

Prema podacima Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje Srbije oko 700.000 penzionera je pod prinudnom naplatom, po rešenju izvršitelja. Izvršitelj rešenje dostavlja Fondu sa nalogom da se obustavlja dve trećine penzije, mada zakon propisuje da penzije koje su manje od zagarantovane plate, mogu biti plenjene najviše do jedne trećine.

Fond svakom penzioneru obustavlja dve trećine penzije, pa teško bolestan i penzioneri jedva da dobiju mesečno po pet hiljada dinara! Kada završe plenidbu, stiže novi predlog za plenidbu, jer sa dobijenih 5.000 dinara penzioneri ne mogu da plaćaju pristigle komunalne usluge. Tako je 100 izvršitelja u Srbiji vlasnik dve trećine penzija 700.000 penzionera!

Prema odluci Skupštine grada Beograda, član 17. Odluke, ako primalac usluga ne plati usluge, pokreće se sudski postupak prinudne naplate. Privatni izvršitelji nisu ovlašćeni!

Pružene komunalne usluge mogu se od građana i osporavati, jer značaj broj domaćinstava nema uredno grejanje. Ugovorom koji su građani potpisali sa Infostanom u Beogradu, određena je nadležnost suda, u slučaju spora.

Prigovore građana na rešenje o izvršenju, koje donosi izvršitelj, sudovi uglavnom usvajaju. Ali, tek posle dve godine, kada su građani opljačkani!

Privatni izvršitelj iz Vranja Žikica Trajković primenjujući dosledno zakon, odbio je oko 2.500 predloga javnih preduzeća za prinudnu naplatu, jer predlozi nisu sadržali nikakve dokaze da javna preduzeća imaju pravo na naplatu niti da su izvršila usluge.

Sud u Vranju je većinu njegovih rešenja potvrdio, ali ga je Ministarstvo pravde, kao neposlušnog, razrešilo dužnosti, mada po zakonu nije nadležno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

ЕКСПЕРИМЕНТИ НАД ЉУДИМА ПО СРПСКИМ ЗАКОНИМА А У СЛУЖБИ ЗАПАДА И ФАРМАЦЕУТСКЕ МАФИЈЕ!!?

11. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Криминална и неморална власт у Србији је нашла још један извор прихода. Као заморци над којима се врше експерименти за потребе страних обавештајних служби и фармако-мафије, али и разних терористичких организација продају се не само одрасли већ и деца.

Иако ухваћене на делу, стране и домаће компаније које су прикупљале податке о родитељима и деци, како би могле да одаберу најповољнију жртву, ни на који начин нису санкционисане. Ова трговина људима је омогућена на првом месту намерно недореченим Законом о спречавању насиља у породици.

 

 

                Милан Маленовић

NEHUMANE MUTLJAVINE CENTARA YA SOCIJALNI RAD

 

Операцију испитивања средстава за контролу ума, названом „Пројекат МК Ултра", ЦИА је покренула 1953. године, делимично обуставила 1967, а званично потпуно прекинула 1973. године.

Међутим, током саслушања пред одбором америчког сената 1977. један од учесника је под заклетвом изјавио како је пројекат настављен, али под дугим именом. „МК Ултра" је и сама била наставак сличних операција („Артичока" и „Блуебирд"), започетих у САД одмах после Другог светског рата у сарадњи са заробљеним нацистичким лекарима, који су сличне експерименте под надзором СС-а раније спроводили над логорашима, тако да је поменута изјава о наставку, али под другим именом, сасвим кредибилна.

Комбинацијом различитих средстава (као што су хипноза, опојних дрога, као на пример ЛСД, и психоактивних лекова) ЦИА је желела да утврди како је могуће неког човека натерати да ради ствари против своје воље, па чак и супротно основним инстиктима. Важно је напоменути да је ЦИА била само координатор и супервизор целе операције, која се финансирала из тајних фондова ове агенције, а да су извођачи биле клинике и друге здравствене установе у Сједињеним Америчким Државама и иностранству.

Различитим изменама закона у последње две године Србија се прикључила овом експерименту, а да грађанима нико то није ни саопштио. Интересантно је да носилац пројекта није струка, па чак ни Министарство здравља, већ различите „невладине" организације и Министарство правде.

Најзначајнија измена законске регулативе, којом је омогућено спровођење експеримената над необавештеним људима, било је доношење Закона о спречавању насиља у породици, који је, сам по себи, био преко потребан, али који је намерно направљен са низом “рупа’‘ које су ад хок попуњавале различите радне групе сумњиве стручности и Влада доношењем подзаконских аката. На тај начин је, далеко од очију јавности, створен механизам коришћења наших људи за експерименте које надзире ЦИА, али и друге стране обавештајне службе, од којих су неке покровитељи међународних терориста.

У октобру прошле године повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података Родољуб Шабић покренуо је поступак надзора поводом вести да су лични подаци породиља продавани приватним компанијама и то онима из иностранства. Упркос обећању да ће резултати надзора бити јавно објављени, то се ни после годину дана није догодило.

Надзором је било обухваћено и предузеће „Медис Пхарма" д.о.о.  са седиштем у Београду (Милутина Миланковића 11б, други спрат), чији је власник „Медис" д.о.о. из Љубљане.

Информације о породиљама и бебама рођеним на тлу Србије прикупљала је и компанија „Царе Дирецт" са седиштима у Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији и Јордану.

Осим података о породиљи и детету (име, презиме и датуми рођења) у неким случајевима су прикупљане и обрађиване информације о адреси боравишта, али и о брачном статусу мајке, као и други подаци који немају никакве везе са маркетингом, на који су се позивале фирме обухваћене надзором. Одговор на питање због чега некоме требају ови подаци лежи управо у поменутим намерно остављеним „рупама" у Закону.

У случају пријаве за насиље над дететом по Закону заседа комисија, која се назива Координационим телом и коју чине подносилац тужбе, социјални радник и представник полиције, а која одлучује да ли ће дете бити одузето од биолошких родитеља и смештено у неко прихватилиште одакле ће бити дато на усвојење. Ова комисија заседа иза затворених врата и одлуку доноси без саслушања родитеља или детета.

Неке од компанија које су незаконито прикупљале податке о српским породиљама сарађују са агенцијама које посредују у усвајању деце, а чији су клијенти брачни парови и појединци из иностранства.

Закон намерно не предвиђа присуство родитеља или саслушање детета пред Координационим одбором, јер се тако омогућује да се чује само један глас – глас оптужнице. Родитељи, истина, имају право жалбе на ову одлуку, али она не задржава извршење тако да дете у прихватилишту може да проведе и неколико месеци до доношења коначне одлуке.

Осим тога, поступак побијања овакве одлуке је двоколосечни. Истовремено, мора да се оспорава решење о одређивању непосредног старатеља, као и на основу пријаве постављеног старатеља донето решење о обезбеђењу смештаја, то јест привременог одузимања детета од родитеља. Против решења о додели старатеља жалба се подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а против одлуке о смештају детета у прихватилиште жалба се подноси градском Секретаријату социјалне заштите?!? Док се све ове установе усагласе пролазе недеље, па и месеци.

Заинтересованост страних фармацеутских компанија за наше породиље и децу није безразложна, јер су управо деца идеална за спровођење експеримената неког од наследника „Пројекта МК Ултра". Чињеница да ни после више од годину дана Повереник није објавио резултате надзора фирми које су кршиле Закон о заштити података, као и да ни једна од њих ни на који начин није санкционисана показује да их актуелна власт штити.

Ни особе осумњичене за вршење насиља у породици не пролазе боље, напротив. Стручна јавност, на првом месту психијатри, жестоко су критиковали потписивање такозваног „Протокола о сарадњи" који су 20. октобра 2017. закључили Прво, Друго и Треће основно јавно тужилаштво у Београду са клиником "Др Лаза Лазаревић".

Протокол, као форма, није чак ни подзаконски акт, већ уговор закључен по Закону о облигацијама који не може да задире у права трећих лица, али је у садашњој Србији и то могуће.

Овим Протоколом предвиђено је да лекари специјалне (психијатријске) болнице „Др Лаза Лазаревић" по налогу тужилаштва (а не суда) врше вештачења осумњичених за насиље у породици и да, ако процене да је неопходно, исте смештају у своју установу. Кадија те тужи, кадија ти суди.

По Протоколу не само да је суспендован редовни, законима прописни поступак у коме суд процењује неопходност вештачења и смештаја у специјализовану установу, већ је у потпуности искључена и било каква спољна контрола неопходности лечења и његовог спровођења.

Оно што директно указује на то да иза овог Протокола стоје нечије потребе прибављања пацијената за испитивање средстава за контролу ума, јесте део који дословно предвиђа следеће: „…Потписници Протокола су и изразили обострану вољу за коришћењем различитих терапеутских модалитета према починиоцима насиља којима клиника располаже". Дозвољена су, дакле, сва средства која ординирајући лекар мисли да су неопходна.

По до сада јавно објављиваним подацима, дневно око 100 особа долази под удар Закона о спречавању насиља у породици, што значи да годишње око 35.000 наших грађана може да доспе у неку од специјализованих болница и да тамо буду коришћени као заморци светске фармако-мафије.

Директни финансијер овог пројекта је по злу већ позната америчка организација УСАИД, која се тиме јавно хвали. Један од главних лобиста оваквог накарадног и недореченог Закона о спречавању насиља у породици и његовог спровођења супротно Уставу и законима јесте опскурна организација „Аутономни женски центар".

АЖЦ је у Агенцији за привредне регистре пријављен као удружење грађана и има матични број 17167243. То је све што о њему овде може да се пронађе, јер страница са подацима о седишту или председнику ове организације не постоји на званичној интернет презентацији АПР-а.

Упорном претрагом интернета, међутим, долази се до података о најважнијим донаторима АЖЦ-а од 1993. до данас. После неизбежног Џорџа Сороша, ту су и: Нетwорк оф Еаст Wест Wомен, Њујорк; Ниигата Јапанесе Нетwорк фор Пеаце анд Хуман Ригхтс ин Формер Yугославиа; Норwегиан Министрy оф Фореигн Аффаирс; НОВИБ, Амстердам; ОЕБС; ОАК, Швајцарска; Оикоумен, Женева; Опен Социетy Фунд оф Yугославиа, Београд; ОСИ НЕТWОРК, Будимпешта; ОСИ-ЗУГ, Швајцарска; Оxфам, Београд; ПАБСЕЦ (Јан Хусерик); Паx Цхристи, Ахен; Пеннсилваниа Цоалитион Агаинст Рапе; Петер унд Ева ван де Лоо Солинген, Беч; Повертy Редуцтион Стратегy Теам Република Србија; Про Хелветиа, Швајцарска; Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Војводина…

Импозантан списак донатора за организацију чије седиште крије Агенција за привредне регистре. Сада је потпуно јасно да власт сопствене држављане продаје као заморце над којима се врше експерименти које је амерички Сенат забранио још 1977. године (због чега ЦИА и фармако-мафије своје жртве морају да траже у иностранству), а да су овим обухваћена и деца.

Како тврде упућени у ову трговину људима, једно дете продато у иностранство овдашњим властима и посредницима доноси у просеку 30.000 евра чисте, неопорезоване, зараде.

 

         А 1. Налог долази “одозго“

Шестогодишња Београђанка М.Т. је на основу анонимне пријаве да отац над њом врши насиље 3. октобра одузета од породице  и смештена у прихватилиште на Вождовцу. Одлуку о овоме је донела трочлана комисија која је у Центру за социјални рад Звездара заседала истог дана у саставу: Данијела Јокановић (вероватно неколико минута пре тога од стране Центра постављена за старатеља детета), полицијска службеница Марина Гојковић и представница Центра Смиља Игић.

Отац детета, Иван Т, истог дана је приведен у станицу полиције и задржан у полицијском притвору из кога је пуштен тек два дана касније када је његова супруга и мајка наводно злостављанг детета дала изјаву пред судијом како никаквог насиља у породици није било.

Приликом пуштања из полицијског притвора Иван Т. је од стране чувара београдског Окружног затвора (ЦЗ) брутално претучен, након чега је добио први епилептични напад у свом животу и пребачен у Ургентни центар у Београду.

Иако не постоји ни један једини валидни доказ, нити изјава неког од очевидаца или оштећених о насиљу у породици (изузимајући анонимну пријаву) М.Т. је у тренутку када настаје овај текст, односно три недеље после одузимања од родитеља и даље у прихватилишту и онемогућен јој је сваки контакт са оцем и мајком.

Иван Т. је само пуким случајем избегао смештај у психијатријску установу, јер се о њему интересовао један пријатељ, иначе познати београдски психијатар. Начелница одељења на Институту за ментално здравље у Београду (чије име Иван Т. није запамтио) рекла је психијатру др Александру Мисојчићу, који је требало да обави вештачење, како је „одозго" добила налог да пацијент обавезно буде задржан на лечењу. Др Мисојчић је, међутим, одбио да поступи по овој „сугестији" и сходно својој стручној спреми и савести одлучио да Ивана прогласи ментално здравим и да га отпусти кући.

На питања упућена Центру за социјални рад, због чега је дете одузето од оба родитеља (ако је за насиље пријављен само један, а и против њега је у међувремену обустављен поступак), као и зашто се три недеље родитељима онемогућава било какав контакт са дететом, редакција до закључења овог текста није добила никакав одговор.

 

       А 2. Уз подршку тајне службе

(Писмо које смо добили проследили смо кабинету директора БИА Братиславу Гашићу, тражећи одговор да ли су наводи тачни, или нису. Одговор није стигао!) Овај на слици је припадник веселе удбе с јужне пруге (нишки центар БИА) Бојан Јанићијевић, човек који се бави операцијама типа крађе деце у нишком породилишту.

Врло просто. Кад се жена породи, дете јој преко ноћи однесу и заврши у дому за незбринуту децу, или у породици која је под директном контролом БИА. Сутрадан јој неко као овај лик, каже да је дете преминуло, ако јој дају неки папир дају, а ако не, може да иде кући. То све иде преко начелника центра Ниш.

Што се тиче тровања старих људи у дому у Нишу. а и осталим домовима на југу Србије, весела нишка Удба сматра да треба смањити притисак на пензиони фонд. То се ради тако што се преко одређених кувара, које они сматрају за своје људе ,уносе разна канцерогена уља типа израбљено моторно уље и одређене количине се користе приликом спремања хране, да би се јадним људима скратио живот.О

вај Бојан је у овом случају тровања људи задужен за безбедан транспорт хемикалија, односно да не буде проблема приликом преношења уља. Све ово иде уз сагласност начелника нишког центра БИА.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СРБИЈА: ПРЕДСЕДНИКОВЕ НАМЕРЕ ДА ПОЛУГАМА СОПСТВЕНЕ ВЛАСТИ УКЛОНИ И ЗАДЊИ КАМЕН СПОТИЦАЊА У КОРИСТ ЗАПАДА И АЛБАНАЦА СА КОСМЕТА!!?

11. августа 2017. 1 коментар

 

Aкo je тачно да: „Србија ће чувати своју независност, своју војну неутралност и своју сувереност у одлучивању… и више нико неће моћи да тражи од Србије да сагиње главу“, како је то изјавио Председник Србије у недавном специјалном интервјуу, па откуд онда потреба да се чак пре стварног доношења замишљене Декларације, он као Лидер, преко нижих чиновника, правда Светској заједници и осталим Нацијама (све настале од Срба) у окружењу, против кога она није уперена, и шта она није!????

А коме и када су се правдали доносиоци и реализатори Призренске лиге???

Коме се Алија правдао за своју Декларацију???

Да ли је Путин, пошто му је Јелцин предао волан разваљене Русије, доносио декларацију, или је почео да делује не стајући и не посустајући, схватајући шта му се спрема, и да му је судбина велике државе у сопственим рукама, па је сада достигао статус да му је судбина Америке и света у његовим рукама!!????

 

 

PREDSEDNIKOVE OPASNE NAMERE2

 

А она замишљена Декларација од 3 стуба за опстанак свих Срба, може да испадне да је на нивоу Статута Културно уметничког друштва и третираће територијални статус Србије и РС као две одвојене територије, као и „РКС-Косова без звездице“ и друге бивше Републике у СФРЈ!!? И опет власт форсира датум присаједињења Војводине (као битан за дан представљања јавности тог писаног акта) која се у неком тренутку може „одсајединити“ вољом грађана и грађанки…!!!???????

Онај Никола (Селаковић) мора да се шалио када је изјавио да ће се власт Србије задовољити и изјаснити о духовном МИНИМУМУ националних итереса, па и по цену нестанка Нације, уместо да каже да ће:…."Србија и РС на јесен припремити Декларацију о заједничком обједињеном националном деловању и дефинисању националних МАКСИМУМА и принципа за уздизање нације."

Уз то, и Власт на челу Србије, независност и интегритет (ону с почетка текста), као и судбину Отаџбине, предаје у руке бриселском бирократском табору, па им као поклон самоодрицањем од АП КиМ даје део своје територије националној мањини, да би понизно пристала и вазалски помогла стварање друге албанске државе на Балканском полуострву !!???

Такав поступак и одустајање и самоодрицање народа од дела територије једне суверене, независне и државе са интегритетом (као што рече Предсeдник Србије), био би међународни преседан који би се користитио увек када било где сепаратистички покрети желе да правдају остаривање својих територијаних циљева, па и ратом!!!

Председник Србије се заноси да створи „..осовину мира и стабилности на линији "север-југ" на Западном Балкану, између два највећа народа, Срба и Албанаца, у наредних 100 година решили смо 80 одсто наших политичких проблема,..“, намерно заборављајући и губећи из вида да је, нама тај непријатељски народ у претходних 100 година, уз подршку оних у које се и сам, Председник, узда – Великих Сила (погледати стр.382), на земљи наших праотаца коју су ослободили 1912-те, направио нацију и државу, која прераста у Велику, а при том Србију нам своди у предберлинске границе – на Пашалук !?

Не жели да се подсећа да:“… читав период од 1878. до краја 1912. године ће бити у знаку сталних сукоба и терора Арбанаса-муслимана над српско-црногорским становништвом у тзв. Ст. Србији. Ове сукобе и терор ће са своје стране подстрекивати и изазивати локалне централне Османске власти, а такође и Аустроугарска, у циљу истребљења српско-црногорског становништва или његовог протеривањ]. Према Плавој књизи коју је била припремила српска краљевска влада, у периоду од 1890. до 1899. са КиM је побегло преко 60.000 Срба за Србију“ .

И још рече: "Да имамо октроисани устав и да га на силу доносимо уз малу већину у Народоној скупштини, не пада ми на памет", подвукао је Вучић."

Откуд ову мисао да је изрекао баш Председник, ако и Он, а надамо се и његови Саветници, знају и воде рачуна о члану 203. Устава, да се промена истог не врши у Скупштини већ на РЕФЕРЕНДУМУ Срба и осталих грађана који живе у Србији!!? Зна он добро да му у тој намери смета преамбула!!!!

Имајући у виду и ове чињенице, Председник Србије је све полуге власти ставио у своје руке, па одатле је и она његова, ничим изазвана, намера, (да поред дијалога о нормализацији односа који се увелико води под бриселском палицом на коме и инсистира држећи шаргарепу на дугом штапу), наметнуо нам је да и овде води „унутрашњи дијалог“, јер баш тај камен спотицања треба уклонити, да би се наставило путем без алтернативе!!!

Док политичке партије косовских Албанаца, чак и у њиховој двомесечној институционалној кризи, умеју да се чврсто држе свог главног става да Србија није више пожељна у „Републици Косово“, Председник наше Отаџбине нам намеће вођење „унутрашњег дијалога“ са циљем да убеди српски народ и остале грађане Србије, да се сви сложе са његовим мишљењем, и одрекну се дела своје територије да би омогућили Албанцима заокругљивање њихове нове државе и лакши пут у евроинтеграције и НАТО!!???

А шта кажу „Председник Косова и Привремене институције из Приштине“!??? Деле ли и ОНИ онакво мишљење, воде ли они унутрашњи дијалог; – или спроводе своју одлуку "Косово је назависно"!?? Како ли би тек прошли њихови који су као „наши“ Тадић,Чанак, Чеда, Вук, Јанковић, Расим, …, посебно ако би се залагали за „останак у Србији и за отцепљење нпр. Лешка????

"И док се председник Косова Хашим Тачи залаже за наставак дијалога на председничком нивоу, Рамуш Харадинај, кандидат коалиције Демократске партије Косова, Алијансе за будућност Косова и Иницијативе за Косово наставак дијалога условљава признањем Косова, а кандидат за премијера Самоопредељења Аљбин Курти за редизајнирање процеса након паузе од годину дана, пише Коха диторе.", тек толико да постане јасније куда води наш унутрашњи дијалог!?

Председник Отаџбине помену и: „Остаје нам још битан однос са Бошњацима“, па пре решавања тог односа, нека прво баци поглед на Декларацију Алије Изетбеговића (ког сматрају оцем Бошњака и Бошњачке државе), а затим нека стекне увид у рад и деловање 6 државних секретара Бошњака (у структурама републичке власти), као и незаменљивог Расима (са његовом намером да и он изађе са платформом његове странке за коју није искључено да ће бити измењена у односу на њен програм), и Муамер, и други у Рашкој области!!

Мада, слаба би нам била таква утеха, имајући у виду жалосну чињеницу да коалициони партнери владајуће већине седе у власти Србије а играју за победу тима косовских Албанаца!!!!

А у вези Расимове жеље (као и гомиле петоколонашких и к`о запета пушка спремних политичара) да се у питању налажења решења за КиМ поново укључи међународна заједница, (иако постоји важећа Резолуција 1244 ), морамо да са разочарењем приметимо да су сви пребрзо заборавили чињеницу: да је та међународна заједница стварно желела солидарност СРЈ (и Србији) као независној држави, не би дозволили да 78 дана, на њу и њено становништво, изручују разарујуће и смртоносне бомбе Американци на челу НАТО алијансе!!!

А ако Србија попусти тој реалности да косовски Албанци неће да живе у Србији, односно хоће да живе ту где јесу али не трпе Србију, дакле у ствари они хоће да Србија не живи где и они, како ће се касније Србија одупрети и другима који хоће да Србије нема тамо где они живе!!?

На жалост, сви председници, и министри и парламентарци…, српске власти, који су се клели у Устав Србије, нису били у стању да поштују Устав сопствене државе и противе се испуњењу и оних одредаба Резолуције 1244 а које иду у корист Отаџбине, у ствари свака на свој начин свесно су допринели потпуном поразу уставности Србије, зато што су себично размишљали само о висини своте на својим текућим рачунима и привилегијама које уживају вршећи власт, а не и о садржини Закона које изгласавају!!!

Уместо да су још пре неколико година предузели мере да „међународни пројекат Косово“ замрзну на неко време, и окрену се ка економском јачању државе и за решавање важних државних питања инисистирајући на дословно споровођење поменуте Резолуције 1244, и искористе повољније моменте у међународним политичким односима, они су пожурили да поред економског слабљења државе, то плате и политичким и територијалним уступцима на рачун Србије, српског народа и осталих грађана који у њој живе!!!

 

©Гето Србија

УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

2. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

PRODAJA IMOVINE, SRBA I DRZAVE

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбамаизгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

У СЛУЖБИ АЛБАНСКИХ ВЛАСТИ: ОСВРТ НА ИНСТИТУЦИОНАЛНУ ИЗДАЈУ ГРАДОНАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ ШТРПЦЕ!!!

22. маја 2017. Коментари су искључени

 

Висока политика и рат учинили су да варoшица Штрпце на Шар-планини, надалеко чувено туристичко место, добије статус енклаве, а становништво да живи у сталном страху за своју безбедност.

Овдашњи Срби којих је пре рата било 98 %, а 2001. године 67 % (данас још мање), одолевали су албанским притисцима све док појединци жељни новца и моћи нису преузели полуге управљања. Ону главну данас у рукама држи Братислав Николић, "градоначелник" варошице по систему албанских власти али и члан привременог органа општине по систему Р. Србије.

 

                     Иван Максимовић, (Косовска Митровица)

OJACAVANJE KOSOVSKE VLAST1

 

Николић потиче из генерацијски комунистичке породице завидног утицаја. Отац му је био дугогодишњи председник Општинског одбора СПС Штрпце. И сам је био члан младих социјалиста али је одмалена ипак играо само у свом филму. Као изузетно лош ђак, пргав, безобразан често се тукао што је бољка коју ни до данас није у потпуности „прележао".

У својој средини је познат и по томе што је у слободно време, пре политичког ангажмана, обијао бутике, трафике, аутомобиле и све што се могло обити и из тога нешто украсти. Али је врло рано и почео да ради. Најпре као радник обезбеђења (чувар) у ОСЦЕ-у Штрпце, затим као возач бившег председника општине Штрпце Слађана Илића.

Након тога успева да се запосли и у америчкој војној бази Боднстил где пролази обуку за ватрогасца и одатле, заједно са својим братом Браниславом, данас саветником Хашима Тачија, и Далибором Јевтићем, садашњим "министром за повратак у Влади Косова", одлази на рад у америчку војну базу у Авганистану.

Постоји тврдња да је његов брат спасао неког Американца током боравка у Авганистану на основу чега њих двојица после тога добијају одређене „бонусе", привилегије и заштиту. Такође, Бранислав је постао и почасни грађанин америчког градића чијег је становника спасао.

Упућени верују да су обојица „заврбована" у америчким базама да раде за рачун албанских сепаратиста јер одмах по повратку на КиМ почињу да се баве политиком. По повратку у Штрпце, Николићи заједно са Јевтићем, почиње да ради на формирању испоставе СЛС у Штрпцу, односно Сиринићкој Жупи чиме директно јачају утицај шиптарских сепаратиста и њихових институција, намећући „косовску државност" као неопходност и неминовност.

За то време активно раде на миноризацији утицаја и гашењу српских институција што посебно поздрављају Американци у својим дописима објављеним на Wикиликсу. Бранислав Николић  2009. године постаје кандидат СЛС-а (Српска либерална странка, прва политичка ћелија Срба са КиМ при "независном Косову") за градоначелника општине Штрпце по систему сепаратиста и учествује на шиптарским локалним изборима те године.

Срби су те изборе на целој територији КиМ бојкотовали а како је у општини Штрпце уписано у бирачки списак негде око 8.500 бирача српске националности, на биралишта излази не више од 300 људи, углавном родбина кандидата за одборнике.

Остали бојкотују, јер је у то време СРС у Штрпцу водила снажну анти изборну кампању. Међутим, негде у поподневним сатима Питер Фејт и Кристофер Дел дају налоге да се почини изборни фалсификат што је и урађено. До 20 часова у кутије је убачено око 4.600 гласачких листића чиме се привидно постиже легитимитет и легалитет нове власти. Од тог момента креће период отворене издаје српских интереса на свим нивоима а коју предводе Николић и Јевтић са групом људи коју су окупили око себе.

Те године браћа Николић, Братислав и Бранислав, пружају руку Тачију у време када је овај био и јавно оптужен за трговину органима од стране Дика Мартија. Наиме, Братислав Николић је у то време већ био сарадник Џевата Хаљитија, једног од главних људи у ШИК-у (албанској обавештаној служби).

Према извештају БНД-а Хаљити има врло лош углед међу Албанцима на Косову и Метохији а такође је повезан и са шверцом и организованим криминалом. Такође има јаке везе са светским контраобавештајним службама а посебно са МОСАД-ом. Основао је и илегалну радну групу (тзв. "специјална јединица полиције" са око 100 Албанаца са КиМ и из Албаније са војним искуством, који оперишу у Ђаковици, Пећи, Клини и Истоку и углавном елиминишу политичке противнике странке ПДК чији је и он један од оснивача.

Након изношења у јавност оптужби на рачун Тачија за трговину органима, Хаљити је 2009. године спровео акцију „Јучинац" и наредио хапшење Бранислава Николића са још тројицом Срба који су, према тврдњама, успели да ступе у контакт са сведоцима трговине ораницама на Косову и Метохији, спремних да се појаве на суду и сведоче против Хашима Тачија.

Захваљујући Николићу чији је задатак био да омета сведоке у намери да говоре о злочину, као и да ступе у контакт са ухапшенима и организују сведочење, српско Тужилаштво било је онемогућемно да пробави изузетно драгоцене доказе. Од четворице ухапшених једино је Николић одмах пуштен.

У јавност је експресно процурео снимак хапшења и наводни транскрипт прислушкиваног разговора. Посебно је чудно што се то догодило у току истражног поступка што показује да је неко активно стварао привидни утисак да српска страна жели да произведе лажне доказе против оних који су од киднапованих Срба вадили и трговали органима на северу Албаније.

Следећи велики корак у разбијању српске државности, одиграо се наредне 2010. године. Када су обијене службене просторије општине Штрпце у згради изграђеној средствима Републике Србије.

Користећи одсуство Звонка Михајловића, тадашњег председника Општине по систему Републике Србије који се налазио у Београду где је у руској амбасади договарао посету деце из Русије Штрпцу, Николићи су на дан православне Нове године обили и упали у просторије Општине уз помоћ косовске полиције и „крајње насилним средствима" преузели зграду.

Просторије су обили јер српске власти нису хтеле да им предају кључеве с обзиром да су то биле легално изабрани представници власти по систему Србије. Тако је узурпирана српска институција од огромног значаја и у њој почиње да функционише друга, према српској држави непријатељски настројена, на чијем се челу налазио Братислав Николић!

Случај је пријављен српској полицији у Лесковцу али до дана данашњег није било никакве реакције, чак ни саслушања због овако тешког антидржавног чина. Уместо тога водећи људи српског МУП-а Урошевац искористили су овај догађај да са Николићима направе дил и тако за себе остваре некакав бенефит.

Од тог момента креће и институционална издаја. Албански сепаратисти са еуфоријом подржавају овакав гест јер по први пут имају људе и зграду у којој ће сместити своје квази-институције а да се она налази у већински српској средини. Наиме, на Брезовици живи око 15 хиљада Срба а до доласка Николића на власт број Албанаца је био процентуално изузетно мали. Сепаратисти од тада улажу у Штрпце велики новац што за крајњи циљ има протеривање српских институција и истовремено јачање такозване „косовске државности".

Николић од албанских власти добија најшира овлашћења те у складу са тим уводи страховладу код својих потчињених тако сада сви директори поступају беспоговорно, по његовој директиви. Из приштинских фондова пристижу велике количине новца на име развоја општине Штрпце. Тако се отварају нови извори прихода легални, нелегални, полулегални

Николић је био осумњичен па чак и осуђиван због сумње на злоупотребу службеног положаја и новчаних малверзација. Временом Николић бива све краће задржаван у полицијским станицама успевајући да се без последица одржи на положају.

Преузимање све већег дела власти створило је плодно тле за отимачину и оног најважнијег што Брезовица има Ски-центра, чије је озваничавање наишло на оштре критике у јавности али је критика изгледа била тек режирана представа за јавност.

Наиме, идеју о изградњи новог Ски-центра ради економске експлоатације „пласирала је Европска унија 2010. године а ми у Штрпцу са ентузијазмом прихватили" рекао је (заправо прилично сричући, прочитао) Братислав Николић на представљању „Мастер плана" 2013. године. Из непознатих разлога Николић је тада додао да „протеклих 15 година ништа није улагано у Ски-центар" што је зла намера која треба да „покаже" запуштеност овог комплекса и нужност његовог обнављања али још горе од тога његово преотимање!

Ски-центар Брезовица власништво је Јавног предузећа „Скијалишта Србије" чији је оснивач Република Србија а права оснивача остварује Влада Републике Србије. Формиран је као зависно предузеће ЈП „Скијалишта Србије" 2008. и од те године до данас је тамо уложено 1,6 милиона евра. Опремљен је са 5 ски-лифтова, 5 жичара и 3 машине за табање снега и припрему стаза. Инсталирани капацитет жичара и ски-лифтова је превоз 10.000 скијаша на сат што је и капацитет скијаша на стазама а најдужа износи 3.500 метара.

Ски стазе имају ФИС сертификате што их чини погодним за организацију међународних такмичења и то у дисциплинама слалом, велеслалом, спуст и супер Г. а Ски центар Брезовица је до 1999., организовао два европска првенства у алпском скијању, девет државних првенства. Годишње се у просеку остваривало преко 103.000 ноћења у свим објектима Ски центра Брезовица и у просеку 13.000 ноћења у другим изнајмљеним.

Јасно је да економско-политички положај Брезовица као центра Сиринићке Жупе представља основу опстанка овдашњих Срба. Продаја „инвеститорима" изнудиће и експропријацију земљишта (која је на кратко заустављена али не и насељавање Албанаца) које је махом овде у власништву Срба. Тим потезом директно ће се угрозити опстанак око 15.000 Срба који вековима на тим просторима живе од те планине. Радна места која би била отворена пре свега би припала Албанцима док би Срби могли да рачунају евентуално на сезонске, физичке послове што не може да буде гарант опстанка.

За случај узурпације ЈП Скијалишта Србије је најављивало реакцију Владе у циљу заштите својине, међутим…

Србијом одјекује невероватна вест. У једном дану у Штрпцу се у СНС учланило чак 3.000 људи током трибине одржане у Дому културе „Свети Сава". Оно чиме се готово нико није бавио била је проста математика. Сала у којој се ово десило прима око 500 људи (толико има места за седење) на трибину Српске напредне странке је дошло три пута, а у ту партију се колективно учланило чак шест пута више грађана. Радило се углавном о некадашњим члановима СЛС (чији је кандидат за градоначелника био Николић) а које су представници власти из Београда до недавно звали „Тачијевим Србима". Све њих срдачно и усхићено у табор напредњака примио је лично Марко Ђурић.

Иако је увелико отпочео процес преотимања Ски-центра, Вучић је сада имао 3.000 нових разлога да Влада Србије не реагује одлучно иако се то очекивало. Октобра те године Вучић је дао шокантну изјаву да ће у циљу одбране Брезовице „Србија покушати да плати оглас у неким од највећих и најзначајнијих британских часописа у којем бисмо саопштили да нам је отета имовина на Брезовици"(!?!)

А пошто је већ тако(!) он неће дати Газиводе за које је видео, током преговора у Бриселу, да је документ који се односи на то језеро „језив" јер „све оно што нису успели преговорима написано је у том документу". Према Вучићевом мишљењу, тај документ ситуацију чини гором „и од формалног признања Косова".

Ово је шок бомба за јавност чиме се пажња одвлачи са Ски-центра Брезовица и скрива прећутни пристанак да се изврши промена власника и из државних пређе у руке франсуцко-андорског конзорцијума „Компаниди Алпи" .

Упућени наводе како ће за прихватање овог „пословног плана", односно продају Ски-центра, Александар Вучић и Марко Ђурић бити награђени милионским износима.

„У прилог томе иде и именовање Братислава Николића за председника привременог органа општине по српском систему у Штрпцу" наводе упућени. Николић је тако постао челни човек најважније институције на локалу при оба система који овде функционишу.

Са преузимањем свеукупне власти Братислав Николић почиње да располаже и државним земљиштем што је значило корак даље у сатирању српске државности али и народа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VLADA U SRBIJI: LEPA SLIKA DRŽAVNE VLASTI ILI NAJBOLJI MEŠETARI VISOKOG RANGA!!?

17. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Horda Vučićevih ministara u vladi kojom on samovoljno rukovodi, predstavlja skup ordinarnih bitangi koje ne bi prošle ni na jednom ozbiljnom konkursu za predsednika mesne zajednice. Sastavljena od lopova, secikesa, sociopata, ludaka, homoseksualaca i lezbijki, narkomana i osoba sa kriminalnim apetitima, ona danas ponajviše liči na mozaik sastavljen od Vučićevih psihopatskih devijacija.

I dok oni vladaju, Srbija lagano nestaje u brlogu kakav nikada u njenoj istoriji nije viđen: bez morala, ambicija, bez materijalnih resursa, opljačkana do gole kože, sa stravičnim padom nataliteta i još stravičnijim porastom neizlečivih bolesti. Nasilje koje ovakav skup probisveta sprovodi, ubrzaće svaki od ovih procesa, ne bude li im se uskoro stalo na put.

Ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

                     major Goran Mitrović

NAJBOLJI RUKOVODIOCI SRBIJE4

 

U vreme kad je diktatura Aleksandra Vučića već zagazila u drugi mandat, 2. avgusta 2016. godine, svi njegovi bilteni i sve njegove televizije, objavile su udvoričku vest: "…Čestitke Vučiću sa svih strana: nova vlada kao simbol jačanja moći Srbije!".

Ova lažirana euforija, bila je uvod u najcrnju epohu zastrašujućeg propadanja privrede, ekonomije, državne uprave i slom svih institucija bez kojih ne postoje ni savremena društva ni države. Ali, Vučić je tada privremeno ostvario svoj cilj: formirao je vladu prepunu prevaranata, hohštaplera, mafijaških prijatelja, lopova i secikesa.

Ministarstva je popunio specijalno regrutovanom vojskom homoseksualaca, narko dilera i "vojnika podzemlja", čiji je jedini zadatak da "po vertikali", a kad treba i "po horizontali", pokažu lojalnost svome vođi i slome otpor zdravih, slobodnih i mislećih ljudi u Srbiji. Vučić im je za taj posao u ruke stavio najjače oružje-medije, koji se, inače, nalaze pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Sve svoje ministre iz tek formirane vlade, prošetao je kroz "toplog zeca" (termin logoraša sa Golog otoka, kad je svaki pridošlica-robijaš morao da prođe kroz špalir starih robijaša koji bi novajliju tukli na putu do ćelije). A, Vučićev "topli zec", to su njegovi prljavi bilteni, koji na naslovnim stranama vešaju, streljaju, satiru i u septičku jamu bacaju svakoga ko mu nije po volji.

U slučaju njegovih ministara i državnih sekretara, običaj nalaže da im Vođini kerovi najpre objave prljavi veš, da im zaprete zatvorom (dva puta se to desilo u slučaju Ivice Dačića, pa čak i njemu bliskog Aleksandra Vulina, a kasnije i skoro svih redom), da bi ih on lično nakon toga javno uzeo u zaštitu! Tek da pokaže da on sve može. Da je dovoljno moćan da ih pospe govnima i opere nakon toga. Da im izmakne stolicu, ali odmah poturi i fotelju. Da ih zastraši i izbezumi, a onda smiri i stavi pod svoju kontrolu.

U istoriji najmračnijih diktatura, na čijem čelu su bili klinički neispitani ludaci sa najopasnijim mentalnim dijagnozama, Vučić će svakako zauzeti visoko mesto.

Znatno pre formiranja sadašnje vlade, dva ugledna evropska lista, jedan iz Nemačke (Frankfurter algemajne cajtung) a drugi iz Švajcarske ("Noje ciriher cajtung"), vođeni očito istom autorskom idejom, opisali su i Vučića i njegovu stranku za koju su rekli da će "…da proglasi bankrot, zato što nema stručnjake za potrebne korenite reforme…".

U tekstu "Noje cirihe cajtunga" pod naslovom "Politička zvezda mračne prošlosti", opisano je kako se "…Vučić danas prikazuje kao liberalni proevropski političar sa verom u tržišnu privredu, dok je pre šest godina još bio antizapadni ultranacionalista sa velikosrpskim idejama".

List ironično zaključuje da "…To doduše otvara pitanje da li je budući srpski premijer zaista, kao što tvrdi, uvideo da je ranije išao pogrešnim putem". Švajcarski novinari nisu propustili da podsete kako je Vučić bio "…na školovanju kod ratnog huškača najgore vrste, Vojislava Šešelja" i da je kao "ministar informacija u vreme režima Slobodana Miloševića pokušavao da se profiliše pre svega gušenjem prema režimu kritički orijentisanih medija".

Ali, prošlost nije omela Vučićeve bolesne ambicije, pa je pored sebe zadržao ljude poput Nebojše Stefanovića, na mestu ministra policije, mada je on, po svim merilima, uvreda za svakog časnog policajca. Reč je o malom ljigavom prevarantu, koji je opčinjen svojim Vođom i kome je toliko bilo stalo do titule doktora nauka, da je i nju stekao falsifikatom i prevarom.

Stefanovićeve providne prevare, njegov diletantizam, slugeranjski odnos prema vođi, sve ga je to preporučilo za ministrovanje u vladi probisveta i lopova, u kojoj je svaki drugi službenik kupio diplomu na nekom od privatnih fakulteta. Već u prvoj godini ministarskog mandata, Stefanović je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, u naselju gde su građene vile, takozvane „Vojvođanke". Potom je kupio fakultetsku diplomu i doktorsku disertaciju, a u međuvremenu je postao i vlasnik kuće od 350 kvadratnih metara u Petrovcu na moru.

Vučićev ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa suprugom Natašom kupio trosoban stan u novoizgrađenoj zgradi na Zvezdari, u širem centru Beograda, u julu 2012. godine za 229.620 evra, a mesečno kao ministar zarađuje tek 100.000 dinara.

Ali, to je tek mali deo imovine koju Vulin poseduje. Skoro dve godine mreža njegovih divljih prevoznika zaradila mu je ogromne pare od prevoza migranata do zapadnih granica Srbije (što mu je uspelo, zahvaljujući progonu konkurencije na koju je poslao Stefanovićevu policiju).

Vulin je dobio na poklon u julu 2010. godine i stan u Novom Sadu od Olgice Milošević, sudije novosadskog Osnovnog suda. Sudija Milošević je kasnije tvrdila da je stan poklonila zbog "regulisanja odnosa njihovih roditelja". Kakve su "regulacije" bile u pitanju, ostalo je tajna.

No, Vulin je Vučićev partner u vlasti još iz devedesetih godina od kada među njima postoji animozitet ali i "nužna kohabitacija". Pare i vlast su ih opet dovele do te nužnosti. Vulinova gej-mreža odlično radi, teku i pare i intrige na sve strane. Ovaj besramni čovek, klovn ozbiljnog lica, danas poziva invalide, sirotinju i sve one koji su "na kazanu", da "zarade" svoju socijalnu pomoć, inače je neće ni dobiti!

Za takvu svinjariju, u svakoj normalnoj državi bi bila dignuta revolucija protiv ovog lažnog levičara, tačnije opasnog prevaranta koji je lišen bilo kakvog morala ili, ne daj bože, kakvih emocija, samilosti prema gladnim građanima!

Za ministra odbrane, Vučić je odabrao bivšeg stranačkog šofera Jorgovanke Tabaković, Zorana Đorđevića, čoveka koji je prethodno, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, bio saučesnik (a negde i nemi svedok, tačnije "čovek od poverenja") u multimilionskim pljačkama koje su se dešavale oko šverca oružja i rasprodaje vojne imovine.

Đorđević, osim slepe odanosti Vučiću, pokazuje povremeno i svoje poetske ambicije (piše pesme i rado ih recituje, tamo gde se niko ne nada!). Kad je stupio na dužnost ministra odbrane, odmah je došao u sukob sa načelnikom Generalštaba Ljubišom Dikovićem. Obračun je usledio zbog iseljavanja izbeglica iz kasarne u Surčinu, gde je Đorđević bio za to da se obavi što ranije, a Diković da se to prolongira. Svedoci kažu da je Diković toliko pobesneo na njega da je podviknuo: "…Šiljokuranu jedan, šta ti znaš o tome!"

Takav "šiljokuran", danas je Vučićev "posilni". Salutira mu gde god ga vidi.

Vučić u svojoj vladi drži i ministarku bez portfelja Slavicu Đukić Dejanović, ženu koja je nanela nemerljivu štetu ovoj državi i njenom zdravstvenom sistemu. Ali, istovremeno, reč je o osobi koja je, kao psihijatar, "ispovedala" Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, kad su pali sa vlasti.

Kako je Vučić sve luđi, a njegov pad sve bliži, sasvim je izvesno da će ona svoje psihijatarske veštine opet da pokaže i sadašnjem Vođi, kad ubrzo udari glavom o pod u Vladi Srbije i počne da plače, zavija i balavi, kao što to inače čini u turobnim časovima teških mentalnih kriza.

Vučićev najbliži saradnik, Dušan Vujović, ministar pljačke, koji u režimskim medijima važi za "učenog čoveka", običan je šarlatan za koga je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović u više navrata kazao, da on nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!". Takav čovek danas donosi čitave strategije o masovnim otimačinama novca od građana i laže u parlamentu da je budžet transparentan a pljačka najsiromašnijih jedini izlaz iz krize.

Vučić je u svoju vladu pozvao i društveno neintegrisane osobe poput Ane Brnabić (ministarka državne uprave i lokalne samouprave) i Nele Kuburović (ministarka pravde), kako bi još više otuđio tako važne državne funkcije od građana koji traže oslonac i poverenje na tim pozicijama, a ne diletante, osobenjake, ljude bez iskustva, neprilagođene i u ličnom i u profesionalonom životu.

Aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, čija je imovina procenjena na oko milion evra, danas propoveda odricanje, štednju, rodnu ravnopravnost, pokornost Vođi …A, pred Agencijom za borbu protiv korupcije je prećutala da poseduje određen broj hektara građevinskog zemljišta u Hrvatskoj, na ostrvu Krk, na kome je planirana izgradnja poslovnog centra u koji će biti uloženo nečijih dva miliona evra. Tamo ima i dve nasleđene kuće. Ali, Vučić je odlučio da njene psihološke i seksualne probleme reši tako što će je imenovati na ovako važnu funkciju, uprkos tome što je bilo mnogo boljih kandidata od nje za to mesto.

Među probisvetima, mračnim tipovima i službinim doušnicima u Vučićevoj vladi, ušunjao se u fotelju ministra za kulturu i informisanje, Vladan Vukosavljević, koji sa kulturom i informisanjem nikakve veze nema (osim ako nije reč o bezbednosnoj kulturi i sklonosti ka informisanju Službe o stanju u čaršiji). Radio je nekada u spoljnoj trgovini (beogradsko preduzeće "Univerzal"). Vučiću se dopao nakon što je smenio ćerku književnika Filipa Davida, Miu David, sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda (važan prostor u samom centru Beograda). Tim činom je sebi otvorio put u ministarski kabinet. Mračne je pojave i spreman da služi Vođi.

Kad je Vučić imenovao Branislava Nedimovića iz Sremske Mitrovice za ministra poljoprivrede, malo ljudi je znalo da je kriminalni milje iz regiona Srema, inače, dugo godina naslonjen na Srpsku radikalnu stranku (kasnije na SNS) kao svoje "političko pokriće", doslovno preporučilo Vučiću ovog čoveka za tako važnu državnu funkciju.

Kako bi osvojio i ovaj društveni talog i učinio ga korisnim za svoje ciljeve, Vučić ga je oberučke prihvatio jer je reč o čoveku koji je pomagao "žestoke momke" iz regiona Srema.

Tek kad se na listi Srpske napredne stranke za odbornike u skupštni grada našao osuđivani silovatelj i ubica Dragoljub Laketić, saznalo se i da ga je na to mesto postavio lično Branislav Nedimović, tada omiljeni gradonačelnik Aleksandra Vučića.

Laketić nikada nije odgovarao za ubistvo, a Nedimović mu je, 2010. godine, preko veza u DSS-u, čiji je tada bio član, pomogao da izađe iz zatvora zbog silovanja. Nakon puštanja iz zatvora na urgiranje Nedimovića, Laketić je nagrađen zaposlenjem u "Vodovodu".

Ali, ovo je tek jedna od brojnih usluga koje je Vučićev ministar učinio opasnim protuvama, koje su svoje sklonište potražile kod Vučića, u Srpskoj naprednoj stranci.

Profil Vučićeve vlade u sebi sadrži i mešetare visokog ranga, poput sadašnjeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića , inače pasioniranog osnivača raznih privatnih škola (između ostalog, osnovao je Prvu privatnu ekonomsku školu, Prvu privatnu gimnaziju "Luča" u Podgorici, beogradsku gimnaziju "Ruđer Bošković"…). naravno, u svakoj od tih škola, Šarčević ima svoj udeo, što jasno govori da je sukobu interesa i da svoj položaj na čelu Ministarstva prosvete korisiti za sticanje lične dobiti.

U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", Šarčević je više puta intervenisao kako bi Danilo Vučić, bahati sin razularenog oca, Aleksandra, nekako završio tu školu, po ceni od 12.000 evra godišnje. To mu Vođa nije zaboravio pa ga je nagradio foteljom ministra prosvete.

Uzgred, valja znati da je Šarčević od svoje prosvetne plate postao vlasnik troiposobnog stana na Kanarevom brdu u Beogradu i još jednog stana u naselju Braće Jerković, takođe u Beogradu, kao i kuće od 201 metra kvadratnog na beogradskom Dedinju, vredne preko 600.000 evra. Kćer ministra Šarčevića, Stanislava Šarčević je vlasnica kuće u Beogradu koju je u aprilu 2010. godine kupila za 146.000 evra.

Slučaj Vučićevog ministra omladine i sporta, Vanje Udovičića , bivšeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, posebno je zanimljiv, jer je reč o "dražesnom geju" kako ga pojedine devojke iz okolnih ministarstava ponekad nazivaju, i koga Vođa posebno ceni zbog takvih i sličnih sklonosti.

Ali, "topli Vanja", ima smisla i za biznis. Vlasnik je velike nelegalno sagrađene kuće u vikend naselju u podnožju Avale, od 797 metara kvadratnih, procenjene vrednosti od blizu 200.000 evra i suvlasnik kompanije "M.K.Bresnik", registrovane za proizvodnju osvežavajućih pića i flaširane vode. Udovičić 2010. godine nije Poreskoj upravi u Srbiji prijavio koliko je novca zaradio igrajući vaterpolo, zbog čega nije bilo moguće da mu se odredi porez koji je trebalo da plati.

Vučićev omiljeni sluga je i Goran Knežević, višestruko problematični ministar privrede (ranije ministar poljoprivrede koga je Vučić smenio pa opet unapredio u ministra!). Kao člana građevinske mafije koji je dopao i u zatvor zbog mešetarnje nekretninama, Vučić ga je rado prihvatio, znajući da može uvek da ga ucenjuje.

Ali, Knežević je duboko zagazio iz jednog u drugi kriminal. Radeći po volji (i za velike pare) stranih lobista mlekarske industrije, odobravao je povećanje opasnih aflatoksina u mleku. Nadao se da će i to pomoći njegovoj karijeri prodavca magle, pa je zavrnuo nogavicu i ritualno u vodu ugazio prilikom prijema u masonsku ložu …Ipak, staro pravilo i dalje važi: ko se ukrca na Vođinu lađu, potonuće zajedno sa Vođom.

Kao najbogatiji penzioner u Srbiji i čovek koji je diplomirao tek u 47 godini svog ugodnog života, Milan Krkobabić, postao je ministar u Vučićevoj vladi zahvaljujući činjenici da je pretio penzionerima da će i bez one "skraćene" sirotinje koju primaju ostati, ako ne glasaju za Vučića!

Krkobabić u svom vlasništvu ima čak 2.035 metara kvadratnih nekretnina, koje vrede oko dva miliona evra. Milanov sin, Stefan Krkobabić u svojoj 24. godini postavljen na mesto funkcionera u Privrednoj komori Beograda. Krkobabić je idealan kadar za vladu koju vodi samostalno Aleksandar Vučić. Takva dva hohštaplera, nikako ne mogu jedan drugom da zasmetaju. naprotiv! Krkobabić zna kad treba da pohvali Vođu, a kad treba da ćuti. Uostalom, taj manir je nasledio od svog pokojnog oca, Jovana, od koga je nasledio i ministarsku fotelju.

I Vučićeva ministarka, Jadranka Joksimović je zbog svoje šizofrene, histerične i eksplozivne psihologije, doslovno blamaža za državu koju zastupa, ali, on od nje ima iskonski strah, još iz zajedničkih vremena u Srpskoj radikalnoj stranci. No, Vođa obožava taj mazohistički položaj, da ga žene bičuju, makar i verbalno, a muškarci maze, makar i pogledom.

Njegovi ministri iz drugih stranaka (poput Aleksandra Antića ili Rasima Ljajića), uvek spremni da lažiraju činjenice i da učestvuju u otimačini budžetskog novca, istovremeno su spremni da napuste brod koji tone. Posebno Rasim Ljajić, koji je u svim režimima za poslednjih petnaest godina opstajao i nanovo se pojavljivao, kad god neko skrpi pobedničku koaliciju.

učićeva ministarka Zorana Mihailović (ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), morala bi što pre da odluči: sa Vođom u blato ili bez njega u neka bolja vremena. To isto čeka i Ivicu Dačića, večitog trgovca na srpskoj političkoj pijaci. Pogrešna odluka koštaće ih skuplje nego što mogu da zamisle.

Ova i ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

      A 1. Kandidat za Lončarevu fotelju

Priča o ministru zdravlja još nije do kraja ispričana. Ali, kandidat za novog ministra vidi da je njemu došao kraj pa je krenuo u akciju…Naime, državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić pokušava da postane ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara. Vekić smatra da je Lončar uzdrman napadima Velimira Ilića, i da će uz pomoć pomoćnika ministra Zorana Vučića, uspeti da ubedi premijera Aleksandra Vučića, da sklone Lončara i imenuju njega za ministra.

Sve ovo se već danima prepričava među zaposlenima u Ministarstvu zdravlja u koje Lončar i onako retko svraća, zbog obaveza u Urgentnom centru. Vekić ovu situaciju koristi i već sada često predstavlja i u odnosu na zaposlene postavlja kao da je glavni u Ministarstvu zdravlja. Sa sobom nosi i Lončarov faksimil i gde smatra za potrebno on ga i koristi. Vekić je osim što radi u Ministarstvu Zdravlja zaposlen i na Alfa fakultetu Braće Karić, gde je profesor za sportski menadžment.

Pre dva dana Vekić je pokušao da stopira prijavu, koju su radnici ministarstva zdravlja podneli protiv bivšeg pomoćnika minstra zdravlja Zorana Vučića.

U prijavi Agenciji Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, navodi se da je:

Vučić godinama vodio registar dijetetskih suplemenata, a potom je izdao više knjiga koje su sponzorisali oni kojima je izdao dozvole da se bave prodajom suplemenata. Registar onih koji mogu da se bave prodajom dijetetskih suplemenata je gotovo identičan sa spiskom knjige njegovih sponzora. U Agenciji su već dali procenu da se je u pitanju poseban i teško dokaziv vid korupcije, koji u zemljama Zapadne Evrope označavaju kao tanka korupcija.

Inače knjige koje Vučić izdaje su sve samo ne naučne i interesantne, u pitanju su konglomerati javnih dokumenata, kao što su spiskovi registra dijetetskih proizvođača, koji se može videti na sajtu ministarstva. Osim spiska proizvođača, u knjigama su pobrojani drugi javni propisi, prepisani iz Zakona i Službenih glasnika.

Koautori knjige su njegova supruga, Majda Grubač-Vučić koja radi u nacionalnoj službi za zapošljavnje i Ivan Stanković, sa farmaceutskog fakulteta u Beogradu koji je za sitan novac izrađivao dokumentaciju onima koji žele da budu upisani u registar onih koji mogu da prodaju dijetetske suplemente.

Knjiga je objavljena 2014. godine kada je bio pomoćnik ministra, pa je uzimanje sponzorstava od onih koje je prethodno upisivao u registar ministarstva zdravlja po Zakonu čist sukob interesa. Osim sponzorisanja knjige sponzori su platili i da im u knjigama budu objavljene reklame. Interesantno je da su službenici Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili i da njegova knjiga koja se zove "Vodič kroz propise, sadrži gomilu propisa koji više ne važe.

Danas je Zoran Vučić viši savetnik u Ministarstvu zdravlja i istaknuti člana Srpske napredne stranke.

Često se hvali da je u srodstvu sa porodicom Aleksandra Vučića, a u priču da je sa njim rođak počeo je i sam da veruje.

Na njegovo mesto u ministarstvu primljen je Zoran Panajotović koji na svom stolu drži Vučićeve knjige. Registar suplemenata je danas u njegovoj nadležnosti. Neki od sponzora Vučićevih knjiga su "Farma nova", "Ivančić i sinovi", "International Helt".

 

      A 2. Nekad je proklinjao Đinđića, a sad iz budžeta plaća fondaciji sa njegovim imenom

Da nije Ružica Đinđić odbila zbog poslova koje ovde vodi, Vučić je bio spreman da i njoj, kako kažu dobro upućeni izvori, ponudi ministarsku fotelju. Ali, kad već nije htela tako, on je na konferenciji za novinare 23.12. 2016. godine, obavestio je građane o tome šta joj daje "za kompenzaciju":

"…U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu. Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: