LEGALIZOVAN KRIMINAL: BIZNIS MEĐUNARODNOG USVAJANJA DECE U KOME SE KROZ PAPIROLOGIJU DECA PRETVARAJU U SIROČAD!!!

 

U vlasništvu ministra je 6.000 dece. Podaci o broju dece koja se izvoze i njihovom zdravstvenom stanju, podložni su bezgraničnoj manipulaciji. Nad ovim profitabilnim resursom, zakonom nije predviđena institucionalna kontrola. U svrhe pedofilije ili vađenja organa, sva deca na tržištu imaju cenu.

A, inače, visoko pozicionirana po mitu i kriminalu, na svetskim listama, Srbija je prepoznata i kao šansa trgovaca decom!

 

                      Svetlana Nikolić

 

Koncentracijom moći u vrhu socijalne zaštite, instaliran je centar trafikinga u Srbiji. Zakonom o porodici, centralizuju se podaci o deci, koja su pravno podobna za usvojenje. To su deca koja nemaju žive roditelje, čiji su roditelji lišeni poslovne sposobnosti, ili roditeljskog prava.

Kad Centar za socijalni rad  , utvrdi da se na njegovoj teritoriji nalazi dete pravno podobno za usvojenje, matične podatke sa ličnom i porodičnom anamnezom, dostavlja resornom ministru. Ali, centri za socijalni rad nemaju uvid u bazu podataka!

Da bi dobili informacije iz registra, organi starateljstva se, u postupcima domaćih usvojenja, za konkretne podatke obraćaju ministru! U njegovoj isključivoj nadležnosti je Jedinstveni registar usvojenika kao i propisi i način vođenja podataka.

Usvojenje naše dece strancima, diskreciono je povereno ministru. I isključivo ministru, po slovu zakona, poverena je saradnja sa međunarodnim profitabilnim agencijama!

Prema zvaničnim podacima, u periodu od 2006. do danas, strancima je na usvojenje dato 185 naše dece. Da li je broj dece koje je država izvezla toliki, ili možda veći, ne znamo!? Kao što ne znamo da li su to "uglavnom deca zaostala u razvoju i sa anomalijma", kako se zvanično navodi!? Jedinstveni registar usvojenika, koji je čak i za organ starateljstva pod pečatom tajnosti, (kao i za domaće usvojitelje), redovno se dostavlja stranim agencijama!

Brisanje matičnih podataka deci koja se izvoze iz zemlje porekla, fenomen je nebrige kojom se država odnosi prema sopstvenim naraštajima. Faktički, brisanjem matičnih podataka mališana o biološkom poreklu, prilikom usvojenja, sprovodi se genocid identiteta deteta! Tvorci ovakvog porodičnog inženjeringa, koji se po inicijalima bave zaštitom dece, mahom su na platnom spisku nevladinih organizacija.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, dr Ana Čović, ukazuje da Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine, jemči pravo na ime, državljanstvo i očuvanje identiteta. Ustav RS garantuje posebnu zaštitu deci bez roditeljskog staranja čl. 66 Ustava RS, i pravo deteta da sazna svoje poreklo i očuva identitet, čl. 62 Ustava RS.

– Ali pravo deteta na saznanje porekla se često obezvređuje i posredno saopštava da se nijedna odredba koja se tiče ljudskih prava, ne mora dosledno sprovoditi i poštovati. Porodični zakon Srbije, usvojiteljima samo "preporučuje" da detetu saopšti istinu o njegovom poreklu čl.322 PZS!

Brisanjem podataka roditelja, njihovom zamenom podacima usvojioca, može se govoriti o maskiranju porekla, i zakonom podržanoj zameni identiteta. Pojedinac se dakle "štiti", na način koji su nadležni organi procenili kao najsvsishodniji, bez saglasnosti prethodne i naknadne subjekta te zaštite, kaže Ana Čović.

Naglašava da sa prestankom roditeljskog prava i dužnosti, ne prestaje srodnička veza zasnovana prirodnim putem, (genska i DNK ) već prestaju samo dejstva srodstva koje postoji, ali ne funkcioniše. Njegovi segmenti su vršenje roditeljskog prava i dužnosti, i samo su oni podložni pravnom regulisanju.

– U praksi imamo, da rešenje o lišenju roditeljskog prava postaje pokriće za detetovo, ne samo fizičko izmeštanje u drugu porodicu radi zbrinjavanja, već i za prikrivanje i promenu podataka o njegovom identitetu. Samo je istina preduslov za zdrav i kvalitetan odnos.

Kad se dogodi da je detetu potrebna hitna medicinska intervencija, koštana srž ili srž bubrega, ovo mogu da obezbede samo prirodni roditelji. Često su mlade majke, osobe koje žele najbolje za svoje dete, ali to ne mogu da mu pruže.

S druge strane može se reći da je ta majka, na neki način kreirala porodicu za usvojitelje, pa je nepravedno zauvek je odstraniti iz detetovog i njihovog života. Takođe, principom subsidijarnosti, kao jednim od osnovnih, na kojima počiva Konvencija o zaštiti dece države su u obavezi da iscrpe sve vidove zaštite u zemlji porekla, a tek ukoliko oni nisu dostupni, da se pristupi traženju porodičnog smeštaja u drugoj državi. Porodični zakon RS takvu obavezu države ne predviđa!

Dr Čović dodaje da pojedini autori smatraju da su međudržavna usvojenja bez ikakve sumnje, vid trgovine decom, da agencije u SAD posluju po principu: "…Hoćete zdravu bebu? Dobićete je za manje od godinu dana…"

Takve usluge brzog nalaženja deteta naplaćuju se od 19.000-24.000 dolara, za bele bebe, uzrasta od 9-18 meseci. Odnosno od 27.000-36.000 dolara za bebe uzrasta od 3-9 meseci. Za afroameričku decu cene se kreću oko deset hiljada dolara.

Podseća, da su se poslednjih godina događali skandali, zbog čega su neke države odustale od prekograničnog usvojenja. Ukazuje, da su diskutabilne kampanje, nakon zemljotresa, ratova, kada usvojenje nimalo nije najbolja opcija za dete. Jer se može ispostaviti da su roditelji dece preživeli, pa bi im prekograničnim usvojenjem bilo uskraćeno da kasnije pronađu svoje dete.

Takođe navodi, da socijalne ustanove, predstavljaju najgori vid zaštite, i da prekogranično usvojenje može pružiti odgovarajuće zbrinjavanje, pod uslovom da se sprovodi u skladu sa Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.

Profesor Samford univerziteta dr Devid. M. Smolin, međunarodno usvojenje poredi sa pranjem novca:

– Deca se oduzimaju od bioloških roditelja, a onda se provlačenjem kroz socijalni sistem, znači pranjem, uspostavlja legalno usvojenje. Oduzima se od roditelja, tretira kao novac, do koga se dolazi nezakonito, a zatim se kao novac koji se pere kroz legitimne poslove, dete pere kroz socijalni sistem.

Oni koji otimaju decu iz porodica, agencije koje ih prometuju i usvojici koji kupuju, nastoje da njihove nedopuštene, kriminalne radnje, ostaju skrivene od javnosti. U ovom lancu nema nevinih.

Vladini činovnici se podmićuju, kako bi se ubrzalo usvojenje. U velikom broju slučajeva deca se kroz papirologiju proizvode u siročad. Ne postoji čvrsta volja, da se tom kriminalu stane na put. Većina dece koja se isporučuju na usvajanje su previše mala da bi imala pouzdana sećanja na svoje roditelje. Osuđeni su na žive sa neistinom, o svojim roditeljima i svom poreklu, ističe dr Smolin.

U okviru projekta Univerziteta u Mastrihtu, objavljena je kriminološka studija dr Elvira C. Loibl, o organizovanom trafikingu dece, koju sprovode vlade država, pod nazivom "Zločin u undustriji međunarodnog usvojenja".

– Neravnoteža između broja budućih usvojitelja i dece koja su dostupna za međunarodno usvojenje rezultira dugim listama čekanja i visokim cenama. Prevelike isplate novca, koje su uključene u sistem međunarodnog usvojenja, stvorio je u vrhu država " podzemlje"!

Deca se otimaju od svojih porodica, bolnica, sirotišta! Dokumenti potrebni za usvojenje se lažiraju, krivotvore, kako bi se ceo posao prepoznao kao zakonski dopušten.

Vladini službenici i sudije, su podmićeni kako bi se na krivotvorenim činjenicama, omogućilo međunarodno usvojenje. Kriminološka istraživanja o toj trgovini u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i uklanjanja organa, otvara opsežna, politička pitanja, zaključuje dr kriminologije Elvira C. Loibl.

U teksu "Child Trafficking Through International Adoption Continues Despite Regulations", na stranici "The Epoch Times", od 15. marta 2018, kaže se da je međunarodno usvojenje biznis, sa labavim propisima i visokim profitom, poželjnim za otmičare, trgovce ljudima i pedofilima.

Po rečima Petera Gleasona, advokata i nekadašnjeg policajca u New Yorku, "poznato je da ta deca služe za prinudni rad i seksualno iskorišćavanje". Mnoge zemlje odustaju od međunarodnog usvojenja, ili pojačavaju propise. Ali posredničke agencije, pronalaze nove "destinacije" poput zemalja Jugoistočne Evrope, koja poslednjih godina postaju "hot" tržišta.

Predsednik Veća za poslove međunarodnog usvojenja i predstavnik posredničkih agencija za usvojenje, Thomas Di Filipo, kaže da su "nužni propisi, koji bi kontrolisali tokove novca u postupku usvojenja".

– Možemo mi imati najbolje propise, ali ako visokim činovnicima vlada, šaljemo 20.000 dolara, po detetu, što je praksa danas, time uspešno zaobilazimo i najbolje zakonodavstvo. Osim ako ne nadzirete novac, nećete kontrolisati korupciju, naveo je Thomas Di Filipo, u tekstu objavljenom na FP (Foreign Policy).

Najtragičnija u ovom legalizovanom kriminalu, je sudbina dece. Njihovo prometovanje i eksploatacija od strane usvojioca, u zemlji primaoca. Privatni istraživač i voditelj Ed Opperman u emisiji "The Opperman Report", kaže "da se u američkom sistemu, ta deca tretiraju kao roba…" Kada američki usvojitelji usvoje decu iz inostranstva, lako se rešavaju te dece, tako što ih daju nekoj drugoj porodici, trećim licima, itd.

– Postoji mreža ljudi koji imaju takvu decu, i preko oglasa, Yahoo-a, takvu decu ustupaju zainteresovanim parovima i pojedincima. Uz sliku o pre-teen deci, (predpubertet) ide i reklama, natpisi: dete je "seksualno agresivno", "ima problem sa zloupotrebom supstanci", natpis "poslušan" ili "jako želi da zadovolji".

Deca se prometuju, imaju status robe, idu iz ruke u ruku, uz punomoćje novom vlasniku, da dete može odvesti kod lekara, upisati u školu i sl. Najveći broj te dece završi sa pedofilima, kaže Opperman.

Predsednik Uprave, Američkog instituta protiv trgovine ljudima, Goffrey Rogers, kaže da su 60-70 posto dece koja su ušla u SAD, po osnovu usvojenja, sada van tog sistema.

– Većina dece, 73 posto, koje su žrtve odbacivanja od američkih usvojitelja, su usvojena iz inostranstva. Prema Izveštaju biltena o socijalnoj promeni i javnoj upravi "Arkansas Journal of Social Change and Public Service", ponovno usvojenje takve dece nije dovoljno regulisano, nema zakonskih okvira. Sudbina te dece je" podzemna avantura ".

 

      A 1. Zločin iz "milosti"

O deci koja se iz ustanova ili hraniteljstva, izručuju strancima, ne znamo ništa! U ustanovama ćute kao zaliveni. Hranitelji su po pavilu nemoćni. Životi mališana koji se odvode, su van domašaja javnosti! Jedna od retkih koja je uspela da ispliva na površinu, je priča o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina, koji je bio kod hraniteljke Ljiljane Radulović. Dečak je imao tri meseca kada ga je uzela na čuvanje.

U septembru 2016. godine, su joj javili da će dečaka usvojiti par iz Švedske. Ljiljana je kumila socijalne radnike da joj ne uzimaju dete. Građani su se svakodnevno okupljali ispred Centra za socijalni rad. Jedni su protestvovali, drugi plakali. Ljiljana je molila ministarstvo, na čijem čelu je bio Vulin, da ne uzimaju dete. Ministar je bio neumoljiv  !

Više od 5.000 građana potpisalo je peticiju da bi se sprečilo da dete bude odvedeno u Švedsku. U roku od tri dana je dato strancima, bez ikakvog prava komunikacije sa svojom pređašnjom sredinom. Dete je plakalo, molilo da bude vraćeno hraniteljki. Uzalud.?! Isporučeno je u nepovrat, nepoznatim ljudima, u nepoznato okruženje, jezički nepoznatu sredinu, sa sebi nepoznatim i novim imenom i prezimenom.

Da li je to najbolji interes deteta ?! Ili zločin! Sa ovom jezom, suočavaju se svi mališani koje država transferiše strancima. I svako od mališana koje je Srbija izručila, osećalo je istu jezu i strahotu. Ali njihove strahove, nema ko da priča!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

SKUPO A NE DAJE REZULTATE: SISTEMSKE SLABOSTI U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI SRBIJE

 

Londonski magazin "The Economist" objavio je u maju mesecu ove godine, obimnu uporednu studiju o stanju zdravstvene zaštite na Balkanu iz koje se jasno vidi kako vlast pljačka narod da bi ga na kraju ubila.

U toj studiji između ostalog piše i da je životni vek građana Srbije kraći za pet godina u proseku nego u drugim evropskim zemljama, a stopa smrtnosti od raka povećana za 50 odsto! "The Economist" piše i o korupciju u srpskom zdravstvu, podrivanju dostupnost zdravstvene zaštite. Srpski zdravstveni sistem je pred kolapsom.

Za zdravstvenu zaštitu Srbija u poređenju sa državama u okruženju izdvaja najveći procenat bruto domaćeg proizvoda, ali ima najnižu stopu zaštite u celoj Evropi! Novac, umesto na lečenje građana, odlazi u džepove vlastodržaca.

 

                Igor Milanović

 

Srpsko zdravstvo, ponovo je na poslednjem, 35. mestu u Evropi na listi zdravstvenih sistema, pisalo je 29. novembra 2013. u istraživanju sprovedenom za potrebe Evropskog parlamenta. Istraživanje pod nazivom "Zdravstveni indeks evropskih potrošača" ("European Health Consumer Index" – EHCI) sprovodi se od strane stručne organizacije sa sedištem u Švedskoj.

Pomenuta anketa rangiranja zdravstvenih sistema imala je šest indikatora više nego prethodne godine, ukupno 48, a noviteti su bili: poštovanje prava i svesti pacijenata, vreme čekanja za pojedine operacije i preglede, zdravstvena nega, prevencija i dostupnost pruženih usluga, lekovi koje pacijenti primaju...

Srpski zdravstveni sistem dobio je tada 451 poen od mogućih 1.000, a Holandija je dobila najviše njih – 870. Srbija je delila dno liste sa Rumunijom, Letonijom, Poljskom i Bugarskom. Elektronski recepti tada nisu dostupni pacijentima u Srbiji, kritikovali su autori studije.

Oni takođe nemaju mogućnost elektronskih zakazivanja pregleda. Period čekanja na lečenje raka je duže od 21 dan i više od sedam dana za ispitivanje skenerom, kao i vreme čekanja za glavne operacije – duže od 90 dana.

Srbija je dobila pozitivnu ocenu u istim oblastima kao i prethodne godine – vakcinacija dece, zakonsko regulisanje prava pacijenata i pristup medicinskim podacima. Takođe je pozitivno ocenjeno da pacijent u Srbiji može da dođe do lekara u istom danu.

U Srbiji, zdravstveni sistem je javno finansiran iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. To obećava univerzalno medicinsko pokriće za sve, tvrdili su autori.

Međutim, iz mnogo razloga, neki lekari uzimaju mito od pacijenata  pre ili posle pružaju usluge na teret zakonom propisanog osiguranja, jer ne postoji alternativa. Većina ljudi se plaši da prijavi korupciju, strahujući da bi lekari posle odbili da im pruže uslugu.

Kao rezultat toga, postoji široko rasprostranjena percepcija među građanima da su svi lekari u Srbiji korumpirani, upozoravalo se pre tri godine.

U studiji u kojoj je Analitički tim "Ekonomista" (The Economist Intelligence Unit – EIU) 2014. godine upoređivao zdravstvenu potrošnju i zdravstvene ishode u 166 zemalja sveta, Srbija je rangirana lošije od Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije i spadala je u grupu zemalja koje su rangirane više prema izdacima na zdravstvenu zaštitu nego prema ishodima, suprotno od Albanije i Makedonije.

Podaci istog tima iz 2013. godine pokazivali su da se u Srbiji na lekove  troši svega 85 evra po glavi stanovnika, što je skoro 3,5 puta manje od proseka u Evropskoj uniji, a značajno manje i od okolnih zemalja. Već u Bugarskoj na lekove se troši 117 evra po glavi stanovnika, a u Sloveniji čak 246 evra.

Evropska komisija je novembra 2015. godine zaključila: „Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite u Srbiji."

Nijedna od pomenutih studija ili upozorenja nije nagnala Vladu Srbije da preduzme preko potrebne korake i zdravstvo dovede na nivo da bude u stanju makar malo da produži život pacijentima. Zbog tog nemara, situacija se dodatno pogoršala i sada je srpski zdravstveni sistem bukvalno pred raspadom, tvrdi londonski list "The Economist".

Analitički tim tog magazina, EIU, predvođen višim urednikom Martinom Keringom, sastavio je 8. aprila ove godine studiju stanja u zdravstvenom sistemu Srbije pod naslovom "Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije: Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje", koja pokazuje da je situacija kritična po više osnova. Naručilac istraživanja bio je "Novartis", koji planira dalja ulaganja u regionu, a rezultati su široj javnosti postali dostupni u maju mesecu.

Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa, tvrdi se u studiji. Iako imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu, izraženo u procentu od bruto društvenog proizvoda (BDP), nalazimo se među najlošijima u Evropi po pitanju dostupnosti terapija.

Poređenja radi, Srbija za zdravstvo izdvaja 10,6 odsto svog BDP-a, a Rumunija upola manje (5,3 odsto). Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, Srbija ovim parama pokriva tek 60,5 odsto potreba u zdravstvu, a Rumunija 79,7 odsto.

Na strani 14 studije nalazi se sažetak najvažnijih problema sa kojima se suočava srpsko zdravstvo, a koji ga vode u neminovnu propast: "…Srbija ima teškoća da nađe način da ispuni preuzete obaveze u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga za građane s obzirom na sredstva koja država ima na raspolaganju. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) nailazi na teškoće u naplati doprinosa od poslodavaca, što naposletku dovodi do nestašice potrebnih lekova (npr. hepatitis C, onkologija)."

Pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, o čemu svedoči podatak da "Lista lekova" gotovo da nije proširena već pet godina, a od 2010. do 2012. godine samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na Listu. U istom periodu, Bugarska je svoju listu proširila za 44 nova leka, a Hrvatska za 27.

Dostupnost inovativnih lekova u Srbiji mnogo je manja nego u drugim zemljama regiona, budući da 18 odsto ukupnih rashoda RFZO odlazi na farmaceutske proizvode među kojima su uglavnom generički lekovi.

Uz to, podaci Svetske zdravstvene organizacije izneti u studiji govore da je, u poređenju sa drugih osam balkanskih zemalja, Srbija tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. I tako mala izdavanja se dodatno anuliraju visokim stepenom korupcije u srpskom zdravstvu, tvrdi se u pomenutoj studiji.

Studija pokazuje, naime, da čak i postojeći izdaci rezultiraju relativno lošim zdravstvenim ishodima i nedovoljnom dostupnošću zdravstvene zaštite, usled sistemskih slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite: velike zastupljenosti takozvanih izdataka iz sopstvenog džepa, korupcije i činjenice da zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i za utvrđivanje načina plaćanja tih investicija.

Na strani 16 studije se tvrdi: "…Postupak za odlučivanje o stavljanju na listu i cenovnoj politici za lekove i farmaceutska sredstva je i dalje neujednačen. Nije jasno u kojoj meri država poštuje pravilnik o analizi isplativosti i uticaja na budžet za lekove iz 2012. godine. Nedostatak transparentnosti u pogledu deviznog kursa koji se koristi u pregovorima za utvrđivanje cena…"

U vezi loše organizovanosti srpske zdravstvene zaštite konstatuje se na strani 15: "…Razvoj infrastrukture za procenu zdravstvenih tehnologija (PZT) u Srbiji zaostaje za razvojem u susednim zemljama (npr. Hrvatska i Slovenija). Ne postoji zvanična agencija za PZT (RFZO obavlja neke srodne aktivnosti; ALIMS ocenjuje kvalitet, bezbednost i delotvornost farmaceutskih sredstava; tehnička podrška Odboru za PZT Ministarstva zdravlja je mala). Nema uključenosti u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA)."

Da bi se objasnili razlozi zašto Srbija ima skupu zdravstvenu zaštitu koja ne daje rezultate, EIU podseća na jedan svoj raniji izveštaj. U studiji iz 2014. godine „Rezultati i koštanje zdravstvene zaštite", upoređivanjem 166 zemalja Srbija je klasifikovana u treću grupu (ukupno 6 grupa) po rezultatima zdravstvene zaštite i bolje je rangirana po potrošnji na zdravstvenu zaštitu nego po njenim rezultatima. Očigledno se i na ovaj način odlivaju pare iz džepova građana u džepove odabranih pojedinaca, zbog čega nikome od političke elite ne ide u prilog da bilo šta ozbiljno menja.

Rezultat svega navedenog je da su ishodi lečenja u Srbiji loši, očekivani životni vek naših građana je za više od pet godina kraći nego u EU, dok je stopa smrtnosti od raka za 50 odsto veća.

Studija se završava sledećim zaključkom: "…Sistemske slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite (uključujući korupciju  i nepostojanje sveobuhvatnog sistema za procenu zdravstvenih tehnologija) podrivaju dostupnost zdravstvene zaštite i uvećavaju nesklad između rashoda na zdravstvenu zaštitu i rezultata…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRPEŽ: BEOGRADSKI GRADSKI NEIMARI I MALI I VELIKI LOVATORI

 

Agonija „Industrije kugličnih ležajeva" (IKL) iz Beograda, nekadašnjeg industrijskog giganta ne samo Srbije, već i cele nekadašnje Jugoslavije, traje već godinama, a slučaj se iz dana u dan komplikuje, ne bi li se prikrili pravi korisnici ove višemilionske (u evrima) pljačke, a to su ljudi iz vrha Srpske napredne stranke, između ostalih Aleksandar Vučić i Siniša Mali.

 

                         Milan Malenović

 

Javnost je upoznata sa vrhom ledenog brega zvanog „slučaj IKL-a", a to je da je manjinski paket akcija preduzeća svojevremeno u postupku privatizacije kupila firma osnovana kapitalom Darka Šarića.

Današnja vlasnička struktura je veoma komplikovana, što je namerno učinjeno da bi se prikrili tragovi koji vode do sadašnjeg vrha vlasti, odnosno Srpske napredne stranke.

Za prvog na listi vlasnika akcija IKL-a, „Europamont" d.o.o. u stečaju, koji poseduje 23,77253 odsto akcija, zna se da pripada porodici Stanaj, Šarićevim saučesnicima.

Kod „Tandem Financial" a.d.  iz Novog Sada, vlasnika 18.88365 odsto akcija IKL-a, situacija je već daleko složenija. Većinski vlasnik akcija ovog preduzeća je „Koprodukt" a.d.  sa 67,00422 odsto kapitala, čiji najveći akcionar je „Stoteks" a.d. iz Novog Sada koji ima 24,99873 odsto akcija, koliko isto ima i „Tandem financial" a.d.

Na taj način otac je istovremeno i sin svog oca?!? Treći najveći vlasnik akcija „Koprodukta" sa 8,80513 odsto je „Yachting club 1939" d.o.o. iz Beograda, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Gordanov brat je Pavle Bašić, koji poseduje 23,54 odsto udela preduzeća „Cort" d.o.o. (ostali vlasnici su „Rodić MB Invest" d.o.o. – 8,97 odsto – i „Stoteks" a.d – 67,49 odsto?!?), koje sa svoje strane ima više od 65 odsto akcija „Stoteksa". Opet je jedno preduzeće i sin i otac drugog preduzeća.

Treći najveći akcionar IKL-a sa 11,06441 odsto, je „Quantum" d.o.o.  iz Novog Sada, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Pojednostavljeno, iza „Tandem Financial" a.d. drugog najvećeg akcionara IKL-a stoje braća Pavle i Gordan Bašić preko komplikovanog lanca preduzeća. Pavle Bašić je savetnik za privredu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Ovo nikako nije jedina veza između vrha SNS-a i pljačkanja IKL-a.

IKL je zvanično u stečaju, mada to ne bi trebao da bude, da u Srbiji postoje zakon i pravda. Imovina ovog preduzeća, naime, daleko nadmašuje visinu duga prema potražiocima, od kojih su najveći bivši zaposleni i sadašnji mali akcionari.

Mirjana Mihailović – Novaković, diplomirani inženjer građevinarstva i nosilac više licenci Inženjerske komore Srbije, izradila je i 8. septembra 2015. predala „Procenu vrednosti lokacije za izgradnju stambeno – poslovnog kompleksa u Knez Danilovoj ulici broj 23 – 27", koja predstavlja najvredniju, iako ne i jedinu, imovinu IKL-a.

Prema njenoj proceni, ova nepokretnost u najstrožem centru Beograda vredi 174.458.523,12 evra. Ova lokacija je svojevremeno prodata za manje od deset odsto vrednosti, ali bi po zakonu ovaj kupoprodajni ugovor morao da bude poništen i imovina vraćena IKL-u.

Presudom Višeg suda, posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala od 24. februara 2014. (izvršna od 4. juna 2015.) grupa bivših rukovodilaca IKL-a i njihovih saizvršilaca osuđena je na dugogodišnje kazne zatvora.

U izreci presude se navodi kako su osuđeni zloupotrebom položaja odgovornog lica obavili prodaju „nepokretnosti IKL-a u Knez Danilovoj broj 23 – 25 kupcu ‘KD Properties’  za iznos od 9.500.000 evra", odnosno da je ovaj ugovor izmenjen kasnijim aneksom kojim je kupoprodajna cena podignuta na 14.500.000 evra.

U normalnoj državi ovo bi bio dovoljan razlog da se poništi na nezakonit način sklopljeni ugovor, posebno jer ne postoje dokazi da je kupac ikada uplatio novac za ovu namenu.

Udruženje malih akcionara „Atlantica" IKL a.d. iz Beograda Višem javnom tužilaštvu u Beogradu predalo je 15. februara 2010. krivičnu prijavu protiv više lica. U njoj se navodi kako je ugovor o prodaji sporne nepokretnosti 15. septembra 2006. potpisao tadašnji direktor IKL-a Đoko Vergaš (pravnosnažno osuđen zbog ovoga na tri i po godine).

Aneksom II koji je potpisao Vergaš 6. decembra 2006. određeno je povećanje kupoprodajne cene, ali je kupcu, „KD Properties" d.o.o. istovremeno dato i odobrenje da se uknjiži na predmetnoj nekretnini bez isplate kupoprodajne cene, što „kupac" i čini, pa odmah kod „Unicredit banke" u Beogradu podiže kredit u visini od 11.500.000 evra stavljajući hipoteku prvog reda na nepokretnosti „kupljene" od IKL-a.

Novac iz ovog kredita nije utrošen na plaćanje ugovorene kupoprodajne cene, tvrdi se u krivičnoj prijavi iz februara 2010. uz koju su priloženi i dokazi za ove tvrdnje – između ostalih i izvod Narodne banke Srbije od 22. februara 2010.

Već pomenutom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđeno je da je pomenuta svota prebačena na račun IKL-a, ali i da je raznim mahinacijama iskorišćena da bi društvo okupljeno oko Darka Šarića kupilo „Mitrosrem", čija je privatizacija upravo zbog toga poništena u međuvremenu. Samim tim, novac je bukvalno samo prošao preko računa IKL-a i nikada nije uknjižen kao cena plaćena za kupovinu pomenutih nepokretnosti u Beogradu.

Kupovina „Mitrosrema"  odrađena je tako komplikovano (putem fiktivnih zajmova i stavljanja nepokretnosti pod hipoteku), da bi njeno objašnjavanje zauzelo sav prostor najmanje dva broja ovog magazina, s obzirom da je pomenuta sudska presuda obrazložena na više od 170 strana.

„Kupac" zemljišta u Knez Danilovoj ulici, svojevremeno je bio „KD Properties" d.o.o. iz Beograda sa matičnim brojem 20178710. Pod ovim matičnim brojem u Agenciji za privredne registre sada se vodi preduzeće pod nazivom „Direct Capital S" prijavljeno na adresi Knez Danilova 34 u Beogradu, gde se donedavno nalazila ruševina jedne kuće, dok je danas tu raščišćen, slobodan prostor?!?

Jedini vlasnik ove kompanije sa poljančeta i osnivačkim kapitalom od 40.304,73 dinara je „Afi project developers B.V."  iz Holandije, a direktor je izvesni izraelski državljanin Gil Dekel.

„Direct", odnosno „KD Properties" je u poslednjih godinu dana osam puta menjao svoje ime, sedište i direktora. U trenutku kupovine zemljišta sa građevinskim objektima po ugovoru vrednom 9.500.000 evra, odnosno 14.500.000 evra, ova firma je imala samo 500 evra na računu, a pre potpisivanja ugovora bila je stara manje od dva meseca i nije imala nikakve garancije da će novac ikada moći da isplati?!?

„Direct Capital S" je 10. februara 2014. od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove dobilo potvrdu o prijemu dokumentacije, a po saznanjima malih akcionara u međuvremenu je izdata i građevinska dozvola za pomenutu lokaciju u centru Beograda.

Mali akcionari su svojevremeno, kada su saznali da se priprema izdavanje građevinske dozvole, otišli na razgovor kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji im je pokazao fotokopiju izvoda iz katastra nepokretnosti.

Isti dokument, ali sa drugim datumom, imali su i mali akcionari, ali na njihovom primerku bila je upisana zabeležba o zabrani izgradnje zbog nerešenih imovinsko – pravnih odnosa. Ta zabeležba je nedostajala na kopiji koju je imao gradonačelnik, pa je dalji postupak izdavanja dozvole stopiran, jer je bilo očigledno da nadležna filijala Republičkog geodetskog zavoda po potrebi izdaje kopije sa i bez pomenute zabeležbe.

Promenom vlasti u Beogradu, promenio se i odnos prema ovom problemu. U akciju se uključio Siniša Mali, aktuelni gradonačelnik Beograda. Prema poslednjem izveštaju o imovini podnetom 14. januara 2016., on od nepokretnosti u zemlji i inostranstvu poseduje samo jedan petosoban stan površine 127,28 kvadratnih metara i jednu garažu od 13,65 m2. Ranije je imao i još dva četvorosobna stana ukupne kvadrature od preko 250 m2. Uskoro će, kako izgleda, imati i nekoliko stanova na adresi Knez Danilova ulica u Beogradu.

Njemu, naime, uopšte ne smeta što je „investitor" na pomenutoj adresi, koji na računu ima tek nešto malo više od 400.000 dinara, prijavljen na poljani i što je do poseda došao na prevaran način, kako stoji u međuvremenu pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Višeg suda u Beogradu. Mali je neosetljiv i na činjenicu da na ovaj način pribavljena imovina po zakonu mora da bude vraćena prethodnom vlasniku, a to je IKL. Gradnja se nastavlja i to po direktnoj intervenciji brata od tetke sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Aleksandra Vučića.

Delegacija malih akcionara i bivših radnika IKL-a četiri puta je bila na razgovoru u zgradi Vlade Srbije, gde ih je, između ostalih, primio i Vučić. U razgovorima su pričali samo o pljačkaškoj privatizaciji IKL-a, ali su na poslednjem susretu pomenuli i prodaju zemljišta zajedno sa objektima firmi „KD Properties", odnosno (kako se ona sada zove) „Direct capital S"-u . Čim je čuo o kome se radi, predsednik vlade je vrisnuo „Ne dirajte mi Izraelca!" i besno napustio prostoriju. Od tada su malim akcionarima vrata Vlade Srbije zatvorena.

Pošto je IKL sada u stečaju, za rešavanje pitanja povratka otetog zemljišta nadležan je Privredni sud u Beogradu, ali stečajni sudija Vjera Đurišić i stečajni upravnik Branko Jugović odbijaju sve zahteve stečajnih poverilaca, između ostalih i bivših zaposlenih, da pokrenu ovaj postupak. Verovatno je i njima u ovom "Beogradu na otimačini" obećan neki stančić.

Na nekadašnjem imanju IKL-a u Beogradu planira se izgradnja šest stambeno – poslovnih objekata spratnosti od pet do šest spratova sa potkrovljem i podzemnim garažama. Nešto od toga pripašće i klanu Vučić – Mali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ANGAŽOVANJE „VLADE U SRBIJI“ U ISPUNJAVANJU NEMAČKIH ŽELJA ZA OTIMANJE EPS-a

 

Mada sve ozbiljne procene govore da Elektroprivreda Srbije, sa svim resursima i razvojnim projektima ne košta manje od 14 milijardi evra, svakome je jasno da je ova državna kompanija neprocenjivo vredna i da bi njena prodaja značila i konačnu smrt državnog suvereniteta. Kome je u interesu da po višestruko nižoj ceni skoro pokloni EPS Nemačkoj i njenim kompanijama? Šta je zahtevao nemački vicekancelar Sigmar Gabrijel i kakvom se prljavom propagandom uperenom protiv interesa EPS-a i Srbije, bave interesne grupe i klanovi bliski režimu Srpske napredne stranke?

 

              Vuk Stanić

 

Vicekancelar Nemačke, Sigmar Gabriel saopštio je premijeru Srbije Aleksandru Vučiću da Nemačka hoće svoj deo u srpskom energetskom sektoru! Kako sada stvari stoje, Nemačka očekuje da njihove kompanije postanu vlasnici većinskog paketa svega u Srbiji što ima veze sa strujom.

Izdvajanje distribucija i prenosne mreže iz EPS, koje je sprovedeno proteklih godina, kako bi se u komadima rasprodavali i privatizovali delovi ovog sistema, urađeno je sa ciljem namirenja apetita različitih energetskih i političkih kartela. Trebalo je da svaki klan privatizuje po nešto i da pritom bude slobodan u odabiru budućih vlasnika od kojih će uzeti proviziju.

Ovakvi planovi nisu u skladu sa očekivanjima nemačkih privrednika. Oni su od nemačkog vicekancelara Sigmara Gabrijela tražili da preventivno reaguje i pokuša da im obezbedi zaštitu od različitih političko kriminalnih grupa sa čijim interesima su se sudarili u srpskom energetskom sektoru.

Još krajem novembra 2014. godine, kada je gospodin Sigmar Gabrijel, koji je ujedno i nemački ministar energetike i privrede, posetio Srbiju, sa njim je u delegaciji došlo i desetine predstavnika kompanija iz Nemačke, za koje on već duže vremena lobira.

Primio ga je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić lično, sa neskrivenom srećom i oduševljenjem, sve se nadajući da su toliko željeni i očekivani investitori, na njegov zahtev, ponovo nagrnuli u obećanu zemlju Srbiju. Čak je nudio subvencije, nudio i sve druge poreske olakšice, ali avaj…

Osim ponavljanja svih uslova koje treba da ispuni Srbija na svom evropskom putu, Vicekancelar Sigmar Gabrijel je doneo i pun kofer novih zahteva, državnih i privatnih…Zahtev iznad svih zahteva sa kojim je vicekancelar suočio Vučića glasio je ovako:

"Srbija se mora na svaki način odužiti Nemačkoj, kao najvećem bilateralnom donatoru, od 2000. godine do danas, a pre svega kroz poslove u energetici i oko energetike Srbije."

Na pitanje šta tačno očekuju, Vučiću je saopšteno da, mora pre svega, veoma brzo da stvori uslove da nemačke kompanije, pre svih RWE, kupe većinski paket akcija EPS-a (tačnije, za male pare).

Naravno, Vučić zbog ovoga nije pao u tešku depresiju, a posle vicekanclerove posete ima sve više indicija da će vlast iz Srbije da im ponudi manjinski paket akcija, ali s njihovim upravljanjem kompanije.

Na primer, Nemci bi stekli pravo da kupe 20 do 25 odsto kompanije, ali bi stekli pravo da imenuju većinu direktora. Problem je nastao kada je pravni tim koji je po Vučićevom zahtevu trebalo da napravi mehanizam za ovakvo postupanje saopštio da je u pitanju pravi pravni galimatijas oko korporatizacije EPS-a.

U međuvremenu su srpskog premijera obavestili da je, u sadašnjem pravnom i zakonskom okviru, ovakav zahtev gotovo nemoguće sprovesti u delo! Poseban problem nastaje oko rešenja imovine sadašnjih pravnih subjekata, odnosno postojećih privrednih društava. Vučiću su takođe skrenuli pažnju da su "uslovi više nego strašni", te da stoga treba brzo promeniti i prilagoditi postojeće zakone.

I, zaista, posle njihovih zamerki, predlozi izmene Zakona o energetici, hartijama od vrednosti i obveznicama, stigli su u Skupštinu.

Pored izmena zakona, ispostavilo sa da je potrebno usput obesmisliti i rad EPS-a, što se zaista svaki dan i dešava.

U "nacrtu" koji je sačinio neko od funkcionera Srpske napredne stranke (rukom napisano na papiru, prim. aut.), a koji je naš istraživački tim imao uvid, između ostalog piše i to da treba "kroz medije i tabloide", građanima prosto ogaditi naše najveće javno preduzeće, da oni prosto požele da se što pre i lakše reše takvog "tereta" kao što je EPS, i da ga kao "težak problem" drugima predamo na upravljanje, na čemu se isto, ovih meseci , intenzivno radi.

Usput, sve bitnije poslove oko remonta, informacionih tehnologija, distributivne delatnosti, pa sve do obrade podataka i štampanja računa za utrošenu električnu energiju (takozvani billing), treba na svaki način dati firmama iz Nemačke, kroz prozaične tendere i hitne nabavke.

U praksi se sve i dešava u skladu sa ovakvim instrukcijama, cela mašinerija domaćih subjekata i pojedinaca svaki dan radi na tome. Stoga se afere oko javnih nabavki u EPS-u javljaju skoro svake nedelje.

Osim zakonskih izmena i medijskog predstavljanja EPS-a kao propale kompanije, zvaničnici Srpske napredne stranke, ali i nekoliko pojedinaca iz SPS-a, vredno obavljaju i najbitniji predprivatizacioni zadatak, a to je obezvređivanje EPS-a na svaki način: knjigovodstveno, organizaciono, sistemski…Cilj je čista destrukcija: da narodu prosto lakne kad nam ga Nemaci uzmu za sramotno male pare.

Sadašnji generalni direktor JP EPS, Aleksandar Obradović, sa celom svojom bulumentom falsifikatora i kriminalaca, nedavno se pohvalio kako sada celo Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije, ne vredi više od 3.5 milijardi evra!

Naravno, uz pomoć detaljno nameštenog knjigovodstva, naša najveća kompanija može da vredi i jedan evro, što bi Vučić i njemu bliski podanici najviše i želeli, jer se prosto utrkuju u dodvoravanju Nemačkoj, Evropskoj Uniji, MMF-u , Svetskoj Banci, EBRD-u i drugima.

Oni svakako Srbiji ne misle dobro, već gledaju da preko svojih plaćenika dođu do najvećeg blaga države Srbije-celokupnog energetskog sistema u Srbiji, proizvodnog, prenosnog, distributivnog, ali i svih drugim investicionih potencijala. Nikome od njih ne pada na pamet da pomene državni i nacionalni interes Srbije.

Pre nekoliko godina, EPS je vredeo preko 12 milijardi evra, što je danas ispod realne vrednosti, obzirom na potpuno obnovljene kapacitete u termo-elektranama (TE), hidro-elektranama (HE,RHE), a u pravo se, putem kredita , obnavlja i većina velikih trafo -stanica (TS) u okviru 5 elektro-distibucija u Srbiji (ED).

Samo postojeći proizvodni kapaciteti, tržišno vrede više od tih 12 milijardi evra, ovo je lako izračunati, jer jedan megavatni (MW) potencijal hidro izvora vredi oko dva miliona evra, dok jedan termo MW izvori vrede oko 1,5 miliona evra.

Proizvodni kapaciteti EPS su Termo-elektrane, 26 Blokova 5.520 MW (više od osam milijardi evra, ili, 8.280.000.000,00), hidro-elektrane sa 50 hidro agregata ukupna snaga 2.835 MW (malo manje od šest milijardi evra, ili, 5.670.000.000), termo-elektrane i toplane 425 MW, tačno 637,5 miliona evra.

Iz navedenog je jasno da hidro i termo potencijali EPS ukupno vrede više od 14 milijardi evra, odnosno 14.587.500.000

Ovde treba ponovo naglasiti i da je potencijal od skoro 8.800 MW, sa uglavnom renoviranim kapacitetima i sa sve novim blokom u Kostolcu, B3, potencijal koji ukoliko se nerasparčava tržišno posebno interesantan.

Dakle, cena energetskog potencijala EPS je daleko veća od 3,5 milijardi koliko je procenio direktor Aleksandar Obradović za ceo EPS.

U vrednost EPS-a, osim ovih potencijala ulaze, i distributivni sistemi, komercijalno i javno snabdevanje, razvojni projekti, ogromna imovina u zemljištu, objektima, modernoj opremi, kao što je resurs novog optičkog kabla i sistema za telekomunikacije, koje je EPS sam izgradio…

Ne sme zaboraviti značaj i vrednost Rudnika uglja Kolubara i Kostolac, koja se meri u milijardama evra, i uvek treba podsetiti na činjenicu da je na čelo Kolubare postavljen čovek koji je prethodno vodio pečenjaru ispred obrenovačke opštine.

Izgleda da su sve to zaboravili ljudi na vlasti u Srbiji. Ćute i žmure, a na čela resornih ministarstava postavljaju potpuno nekompetentne osobe, nestručne, koji se uopšte ne mešaju u svoj posao.

Takvi kadrovi ove Vlade su, ustvari, idealni za ostvarenje tuđih interesa. Kad se tome dodaju kadrovi sa vrha EPS-a, gde sve vrvi od sumnjivih diploma, potpune nesposobnosti, nedostatka elementarnih znanja, veština upravljanja i organizacije i bahatosti u trošenju na konsultante i svoje lične potrebe, dođe se do spoznaje da se sa svima njima ne može dalje.

Vreme je i da se radnici JP EPS probude, dok ne bude kasno. Srbija nije daleko od potpunog raspada, a bude li prodata i Elektroprivreda Srbije po "šemi" koju je Vučićeva vlast spremna da je proda, budućim generacijama neće ostati ni kamen na kamenu.

 

      A 1. Elektro karteli-svako protiv svakoga

 

Trenutno najjači elektro energetski kartel u Srbiji vodi Nikola Petrović, sa prijateljem, Nenadom Kovačem, poznatim kao Neša Roming, i Vojinom Lazarevićem sa kojim su nedavno uspostavili dobru saradnju.

Ovaj kartel kontroliše sve velike poslove, kao što su remonti, izgradnja dalekovoda i velikih trafo-stanica, uvoz struje, trgovina strujom, drži apsolutni monopol na lokacijama za mini-hidro elektrane, elektronska brojila i merne grupe, telekomunikacije, i opremu za EPS, kao i telekomunikacionu opremu.

Glavna delatnost im je lobiranje oko svih poslova vezanih za EPS-a i EMS-a, kadrovanje i zapošljavanja na najvišem nivou postavljenja generalnog direktora EPS-a, Izvršnih direktora EPS, EMS, privrednih društava…

Bivši najjači kartel u oblasti elektro energetike koji je trenutno u padu na rang listi je takozvana "Kesten grupa"  , koju čine Aleksandar Jokić, Slobodan Kvrgić, Slaviša Kokeza, Zoran Rajović i još nekoliko direktora i biznismena za nabavke EPS-a i Telekom-a.

"Kesten grupa" je uspela da očuva poslove nabavke softvera za elektrodistribucije, ima ih sve manje, u nabavci energetske opreme. Prisutni su svugde, čak i u nabavci računara, ketridža i potrošnog materijala, nameštaja, električnih brojila, štampanja računa, nižeg kadrovisanja po privrednim društvima. Aktivni su i u zapošljavanju svih kategorija radnika u JP EPS, bez konkursa…Ova grupa je istisnuta u većim poslovima od strane kartela Nikole Petrovića.

Treći kartel koji je trenutno u usponu čine, Aleksandar Obradović, Mlađa Malešević, Dragan Jeremić-Jera, ovaj kartel ima podršku lobija koji navodno čine, Zorana Mihajlović, Aleksandar Antić, Dragan Stokić…

Oni uspešno posluju u oblastima uvoza i izvoza električne energije, trgovine strujom, imaju puno konsultantskih poslova i svih vrsta poslova sa softverima za poslovanje, biling (izrada računa), štampanje računa za električnu energiju, nabavka telekomunikacione opreme…Pokušavaju da uđu u veće poslove sa prodajom električnih brojila za EPS iz uvoza, lobiranje u privatizaciji EPS, kadrovisanje na nižem direktorskom nivou u EPS. Imaju manji uticaj na zapošljavanje po direkcijama i privrednim društvima u EPS i Telekomu.

 

      A 2. Ispumpavanje vode, pumpanje para…

 

Potpredsednik Vlade Srbije, ministar građevinarstva saobraćaja i infrastrukture, jedina od svih ministara imala je hrabrosti da predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću kaže, da nije trebalo dozvoliti da na tenderu za ispumpavanje vode i mulja na kopu "Tamnava – Zapadno polje" angažuje firmu čiji je vlasnik hapšen zbog utaje poreza.

Mihajlovićeva je navodno Vučiću na direktan način skrenula pažnju da je posao već rađen mašinama Holandske firme Van Hek.

Naime, Van Hek je firma specijalizovana u poslovima kontrole vode i drenaže. Firma je često angažovana širom sveta kako bi stručno pomogla potopljenim područjima. Svega dva meseca pre poplava u Srbiji, Van Hek je priskočio u pomoć Somersetu u Engleskoj, koji su zadesile najveće poplave u skorijoj istoriji.

Zaista, u beogradskom hotelu "Metropol" Jerun van Hek, vlasnik Van Hek-a, evropske firme za sanaciju posledica poplava, održao je predavanje na skupu holandskih privrednika i tom prilikom rekao da je, zapravo, njegova firma osmislila i sprovela najveći deo posla isušivanja "Tamnave".

Jerun Van Hek je pred dve stotine prisutnih, tokom prezentacije o angažmanu svoje kompanije na poslu ispumpavanja vode iz rudnika Kolubara, rekao i da je ne samo ustupio specijalizovane pumpe i cevovod, već je nadležnima u EPS-u i rudniku pokazao kako treba ispumpavati vodu.

Mihajlovićeva je ovo navodno saopštila Vučiću, nakon što je on pred kamerama rekao da niko iz Evrope nije bio zainteresovan za taj posao pa je na tenderu odabrana domaća firma "Južna Bačka" ,  čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić koji je 2011. godine uhapšen kao saučesnik u utaji poreza, a protiv njega je podignuta pravosnažna optužnica pred tužilaštvom u Kragujevcu, gde je prvo ročište u ovom procesu održano tek krajem novembra 2014. godine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

JOŠ SAMO PROŠIRITI POSTOJEĆE I SAGRADITI NOVE ZATVORE, A SVE U DUHU NOVOG KRIVIČNOG ZAKONIKA SRBIJE!!!

 

Gotovo da se prethodne izmene i dopune Krivičnog Zakonika iz 2013. godine nisu ni uhodale, a zakonodavac nam brže bolje predlaže nove izmene i dopune. Da li je u pitanju neznanje ili samovolja vlastodržaca, pita se Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije.

 

                           Josip Bogić

 

Postojeće krivično zakonodavstvo Republike Srbije pruža dovoljno mogućnosti za suzbijanje kriminaliteta, ali usaglašavanje sa određenim standardima u procesu pridruživanja Republike Srbije Evropskoj uniji je izgleda prioritet ili nalog. Krivični zakonik u velikoj meri je usaglašen sa međunarodnim standardima ali ne u potpunosti.

Potrebno je usaglašavanje u odnosu na uobičajene standarde koji važe u pojedinim oblastima krivičnog zakonodavstva evropskih zemalja, a posebnu pažnju zaslužuje grupa krivičnih dela protiv privrede. U toj oblasti su i dalje zadržana prevaziđena rešenja, a odnose se na socijalističko poimanje privrednih odnosa.

U okviru Opšteg dela Krivičnog zakonika menjaju se odredbe koje regulišu krivične sankcije, pre svega delo malog značaja, doživotni zatvor i kućni zatvor.

Delo malog značaja u većini zemalja ne postoji. Vraćanje dela malog značaja na prethodno zakonsko rešenje koje je važilo do dopuna zakonika iz 2009. godine, suštinski ne znači ništa. Svrsishodnije je da se predvide dodatni uslovi koji isključuju krivičnu odgovornost kako bi se izbegle zloupotrebe koje su evidentne u proteklom periodu.

Primena ovog osnova isključenja protivpravnosti dozvoljavala se kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do 5 godina. Kod gotovo 90% svih krivičnih dela u svom osnovnom obliku propisuje kaznu upravo do 5 godina zatvora. Postavlja se logično pitanje, koja je bila svrha dela malog značaja osim korupcije i pomoći prijatelja, pardon partijskih drugova!??.

Nacrtom Zakonika se, uvode nove vrste kazni: doživotni zatvor i kućni zatvor. Krivični Zakonik je iako ne formalno kao samostalne kazne, sadržao izuzetnu kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, kao i kućni zatvor koji je bio predviđen kao zatvor koji se izdržava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje. Umesto kazne zatvora od 30 do 40 godina, sada predviđa doživotni zatvor koji se ne propisuje i izriče u određenom vremenskom trajanju.

U predlogu izmena kao opravdanje za uvođenje kazne doživotnog zatvora je u tome što ona treba da bude izuzetna kazna koja zamenjuje smrtnu kaznu!? A, kod nas nema smrtne kazne. Za neka najteža krivična dela u odnosu na određene učinioce vremenska kazna od 40 godina je sasvim adekvatna jer ako neko bude osuđen kao punoletno lice na 40 godina zatvora, s obzirom na životni vek u Srbiji teško je poverovati da će takvo lice u dubokoj starosti od 70 i nešto godina biti pretnja bilo kome.

Po toj logici bolje je ponovo vratiti smrtnu kaznu nego praviti trošak državi. Mnoge zemlje u SAD su bile ukinule smrtnu kaznu ali su je za okrutne izvršioce ponovo uveli. Obrazloženje da se propisivanjem kazne doživotnog zatvora umesto kazne zatvora od 30 do 40 godina vrši jasnije razgraničenje između doživotnog zatvora i onog sa vremenskim trajanjem je takođe neozbiljno i krajnje neutemeljeno.

Kućni zatvor se predviđa kao samostalna kazna. Prema važećem Krivičnom Zakoniku, izvršavanje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje nije bilo uslovljeno visinom propisane kazne zatvora.

U Nacrtu Zakonika je predviđeno da se on može izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do 8 godina, dok se prema važećem zakonskom rešenju izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje može izreći i za dela za koja je propisan zatvor od 1 do 10 godina, pa i za teža dela ukoliko se do odmerene i izrečene kazne došlo ublažavanjem kazne.

Nacrt Zakonika dozvoljava da kućni zatvor traje do dve godine za razliku od postojećeg rešenja koje dozvoljava izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje ako je izrečena kazna zatvora do jedne godine. Ovo mi sve liči na to da ćemo uskoro imati privatne i lične zatvore!

Nacrtom Zakonika kod novčane kazne se predviđa šire ovlašćenje suda da po slobodnoj proceni utvrđuje visinu dnevnog iznosa. Očigledno je postojeći budžet na izdisaju pa se pronalaze alternativni putevi za popunjavanje istog.

U posebnom delu Krivičnog zakonika, najvažnije izmene i dopune koje se predlažu odnose se na krivična dela protiv privrede gde je umesto dosadašnjih 25 predviđeno 33 krivična dela. Kod određenog broja krivičnih dela ne predviđaju se suštinske izmene osim što je promenjen njihov redosled u odnosu na postojeće rešenje. "Nije šija nego vrat"!

Iako je izmenama Krivičnog zakonika iz 2013. godine kojom je uvedeno novo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u praksi i dalje postoje problemi.

U Nacrtu se ovo delo predlaže kao supsidijarno da bi se primena ograničila samo na one slučajeve gde ne postoje obeležja drugog krivičnog dela kojim se štiti privredni sistem. Ono što je dobro je što se u Nacrtu zakona odustaje od pojma odgovornog lica (naročito Faktički odgovorno lice), kod kojih je sada predviđeno da izvršilac može biti samo odgovorno lice.

Mislim da bi u skladu sa srpskim jezikom bio adekvatniji pojam neodgovorno lice jer kako suditi nekom ko je odgovoran? Suditi treba neodgovornom licu, posebno faktički neodgovornom licu.

Uvode se neka nova krivična dela protiv privrede, kao što je Krivično delo zloupotrebe zastupanja u obavljanju priredne delatnosti i krivično delo prevare u obavljanju privredne delatnosti. Ovo drugo krivično delo je vraćanje na ranije rešenje jer Krivičnim Zakonom RS, do donošenja Krivičnog Zakonika 2006 godine, koji je to "delo ukinuo", bilo predviđeno.

Ono što je čudno je uvođenje Krivičnog dela zloupotrebe u postupku privatizacije. Ako se ima u vidu da je Zakonom o privatizaciji određen rok da se privatizuju sva preduzeća osim državnih do 31 oktobra 2015 godine, čemu ovo krivično delo. Pošto neće biti privatizacija nema ni krivičnog dela!?

Jedino logično obrazloženje je ako je zakonodavac želeo da, član 85. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji propisuje krivično delo, kazna od 3 meseca do 5 godina i novčana kazna, „prebaci" u Zakonik. Suštinski ništa novo. Prebacivanje iz šupljeg u prazno!

Pogotovo što postoji rok da se završe privatizacije i on je istekao a Zakonik još nije izmenjen?! Pošto krivični Zakonik ne može da deluje retroaktivno, osim ako je povoljniji za izvršioca, postavlja se pitanje čemu sva ta sprdnja?

Ako je zakonodavac želeo da pod ovo delo podvede buduće nezakonite radnje državnih funkcionera kod privatizacija državnih firmi, razlog donošenja je očigledno neznanje. Naime nezakonita postupanja državnih funkcionera prilikom privatizacija državnih preduzeća mogu se podvesti ili pod krivično delo zloupotreba službenog položaja ili primanje i davanje mita.

Od novina je "dopuna" Krivičnog dela prevare u osiguranju koje je uvedeno izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine. Novo rešenje je postavljeno onako kako je to uobičajeno i u stranom zakonodavstvu. Za razliku od prevare ovde nije potrebno dovođenje ili održavanje u zabludi pasivnog (prevarenog) subjekta.

Zakonski opis više krivičnih dela je značajno promenjen. Kod nekih se više ne propisuje da izvršilac može biti (ne)odgovorno lice, već svako lice koje ostvari radnju izvršenja i ostala obeležja krivičnog dela.

Značajnu izmenu kod krivičnog dela Poreske utaje je što se više u zakonskom opisu ovog krivičnog dela ne zahteva davanje lažnih podataka o zakonito stečenim prihodima, odnosno njihovo neprijavljivanje. Obaveza plaćanja poreza će postojati i u odnosu na nezakonito stečene prihode, ali se to neće utvrđivati kao bitno obeležje krivičnog dela što je u praksi izazivalo probleme.

Treba istaći i krivično delo izdavanja čeka i korišćenja platnih kartica bez pokrića, gde radnja izvršenja ovog krivičnog dela više ne obuhvata i korišćenje debitne kartice bez pokrića jer banke imaju tehničke i organizacione mogućnosti kojima se može onemogućiti korišćenje debitnih kartica bez pokrića, tako da krivičnopravna zaštita u tom pogledu nije nužna.

Promenjeni su propisani novčani iznosi od kojih zavisi postojanje osnovnih i težeg oblika i usklađeni su sa inflacijom u proteklih. Kod ovog krivičnog dela brisan je zakonski opis izdavanja i stavljanja u promet akceptnog naloga jer je on u skladu sa Zakonom o platnom prometu, prestao da se koristi još 2003. godine.

Ostale izmene i dopune u Posebnom delu tiču se uglavnom usaglašavanja sa ratifikovanim Konvencijama o visoko tehnološkom kriminalu, o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja kao i Konvenciji o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka.

Ono što je još novina je uvođenje krivičnog dela koje ima za cilj da se obezbedi kazna za kršenje zabrane koju određene mere bezbednosti sadrže jer prema važećem Zakoniku ne postoje sankcije za kršenje određenih zabrana kod nekih mera bezbednosti osim što sud, izričući uslovnu osudu može odrediti da će se ona opozvati ako osuđeni prekrši zabranu naloženu merom bezbednosti.

Nacrtom Zakonika predlaže se preciznija odredba kod krivičnog dela trgovine uticajem. Ono što zabrinjava je činjenica što nisu pooštrene kazne za najteže oblike koruptivnih krivičnih dela, i krivičnih dela privrednog kriminala, na minimum od najmanje četiri godine zatvora ili teža, da bi se Zakon usaglasio sa Konvencijom iz Palerma.

Ovo je potrebno učiniti iz razloga što ovakva krivična dela poprimaju sve češće obeležja organizovanog kriminala, vrše se u grupi od strane stručnih lica, zbog prikrivanja tragova i sticanja ogromnog bogatstva, a štetu trpi država.

Ovo je takođe potrebno jer je kaznena politika za krivična dela klasičnog kriminala daleko oštrija a opasnost po državu od istih je daleko manja. Kod krivičnih dela privrednog i finansijskog kriminala podriva se sam ekonomski sistem, a odgovor države, bar kada je u pitanju kaznena politika je „ukor razrednog starešine".

U skladu sa trendom koji se dešava mislim da bi takođe trebalo debelo razmisliti o uvođenju jednog novog posebnog krivičnog dela, koje bi se zvalo „državni udar na zdrav razum građana", kojim bi se sankcionisali svi oni, koji kao telali riču sa malih ekrana ili sa naslovnih strana novina, službenih glasnika režima o nekakvom državnom udaru, rušenju Vlade i premijera u situaciji kada vladajući režim ima sve poluge vlasti i sile.

A, možda tako treba?!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara…

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Priboj – postoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIONI STRUČNJAK ZA PROVIZIJU „NEVIN“ K`O NOVOROĐENČE!!!

 

Aleksandar Vulin tvrdio jeda će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog "neustavnog zakona o privatizaciji“ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

 

              Mersiha Hadžić

 

“Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije.

Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida Nemanja Kolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo 21. januara prošle godine.

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus i Aleksandar Vlahović.

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo).

I 25. jula ove godine, ministar Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije. Da podsetimo da je Siniša Mali, bivši direktor za privatizaciju i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, postao prvo savetnik Vučića, a onda i njegov gradonačelnik Beograda.

Svi pljačkaši Srbije omiljeni su Vučićevi saradnici. Valjda ćemo ih pomlatiti zajedno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE U EPS NABAVKE – PONUDA DOBRA ONOLIKO KOLIKO JE DOBRA PROVIZIJA

 

Zbog potpune nesposobnosti i nestručnosti svojih kadrova, ministarka energetike Zorana Mihajlović je samo u prvoj godini svoga ministrovanja, "olakšala" budžet Srbije za preko 12 miliona evra! I sve to, u samo dva velika posla. Uprkos svemu tome, ona je tokom dosadašnjeg mandata radila šta god je htela: saradnike je menjala iz obesti, a funkcionere u svom ministarstvu postavljala bez konkursa i bez ikakvih kvalifikacija. A, kakve je poslove sklapala, najbolje govore rezultati i šteta koja je napravljena budžetu.

 

            Igor Milanović

 

Sredinim 2012. godine, čim je stupila na dužnost, ministarka energetike Zorana Mihajlović zaustavila je pripremljen tender za nabavku električne energije uz obećanje da će umesto od trgovaca energiju po jeftinijoj ceni nabaviti direktno od proizvođača

Sunce je tada pripeklo, dotoci na rekama bili su katastrofalno niski, pretila je restrikcija i preko noći se po nalogu ministarke uključuju Panonske TE-TO, koje rade na gas i mazut. U avgustu i septembru 2012. godine utrošeno je gasa za oko 1,5 milijardi dinara i proizvedeno je oko 113 miliona KWh ili 1 KWh za skoro 13 dinara. Da je ova količina energije bila kupljena od trgovaca, koštala bi manje od 750 miliona dinara. Znači, čista šteta bila je 6,5 miliona evra, plus besplatan rad elektrana. Naravno, o tome ministarka ćuti, a poslovodstvo ili bilo ko drugi iz EPS-a ni da zucne.

Krajem 2012. Mihajlovićka nalaže EPS-u da od Elektroprivrede Republike srpske (EPRS) za 2013. godinu kupi oko 600 miliona KWh. Kupovina je obavljena po ceni od 52 do skoro 56 evra po MWh uz avansne uslove plaćanja i negarantovane količine.

Pored preplaćene cene umešala se i blaga zima početkom 2013. i dobra hidrologija cele 2013, tako da je ova energija preprodata po cenama nižim i od 45 evra za MWh. Da je ova struja preplaćena, jer je morao ministarkin nalog da se izvrši, govori i cena po kojoj je za ovu godinu kupljena – 40,30 evra za MWh.

Znači, samo po ovom poslu u 2013. godini čista šteta oko 5,5 mil. evra.

 

     Pljačka naroda preko računa za struju

 

Pored mnogih „milozvučnih" izjava, ministarka Zorana Mihajlović u saradnji sa v.d. direktorom JP EPS-a Aleksandrom Obradovićem početkom 2014. godine proizvodi aferu „naduvani računi".

Prvo da pogledamo činjenicama u oči. U Srbiji postoji oko 3,5 miliona brojila. Sva se očitavaju ručno. Normalno je da kod 1 odsto očitavanja dođe do reklamacija od kojih je oko 60 odsto opravdano. Zbog pokretanja afere broj reklamacija je porastao na „čitavih" 1,3 odsto od čega je 40 odsto bilo opravdano.

Okreni-obrni broj neispravnih čitanja je ostao u uobičajenim granicama. Kad Mihajlovićka i Obradović naduvaju par ekstremnih slučajeva, eto prilike da i ozbiljne TV sa nacionalnom frekvencijom organizuju i više od jedne emisije na temu „naduvanih računa" ili kako narodu vajni kadrovi SNS-a da prodaju rog za sveću.

SNS od dolaska na vlast uz svesrdnu asistenciju ministarke Mihajlović i v.d. direktora JP EPS-a Obradovića na skoro sve važnije funkcije u EPS-u postavljaju nesposobne ali zato partijski podobne i zaslužne kadrove SNS-a.

Uz to polako istiskuju pouzdane poslovne partnere EPS-a a ubacuju one koji su spremni da daju velike provizije. To sigurno utiče da se u EPS-u donose katastrofalno loše pogotovu strateške odluke, ali ne i da se stvarni broj grešaka u očitavanju brojila stvarno poveća.

Ministarka Zorana Mihajlović, poznata po svom oštrom jeziku, „čvrstim stavovima", konstantnom veličanju prvog potpredsednika Vlade i izjavama koje uglavnom nemaju nikakve realne veze sa resorom koji vodi, uspela je za ovo relativno kratko vreme da u potpunosti degradira Ministarstvo, a pogotovo oblast životne sredine koju je srozala na najniže moguće grane ikada i za koju je iz samo njoj znanih razloga preuzela odgovornost.

Od konkretnih mera kojima se od početka svog mandata može pohvaliti treba istaći ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine i Agencije za hemikalije. Naprosto je legendarna izjava nekadašnjeg državnog sekretara ovog Ministarstva Vladana Zdravkovića, koji je na pitanje predstavnika Evropske komisije iz kog su tačno razloga ukinute pomenute institucije rekao da je u pitanju „ispunjavanje predizbornih obećanja". U pomenutu Agenciju za hemikalije EK i Švedska uložili su 3,2 miliona evra i ona je praktično bila samoodrživa pošto je najveći deo sredstava bila u mogućnosti da obezbedi samostalno.

Ministarstvo je preuzelo nadležnosti navedenih institucija i mali deo zaposlenih (od kojih su mnogi naknadno oterani putem raznoraznih pritisaka) i činjenica je da u ovima oblastima, a pogotovo vezano za upravljanje hemikalijama sada vlada haos i ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Šlag na tortu je i dovođenje Filipa Radovića, golobradog momčića na mesto direktora Agencije za zaštitu životne sredine – srećna okolnost pa je mladi gospodin okružen ljudima koji nešto znaju pa mogu da mu pripremaju govore i prezentacije, pošto on niti ima iskustva niti znanja da samostalno obavlja funkciju na koju je doveden.

 

     Muzej neotesanih u ministarkinom kabinetu

 

Ono što je posebno izraženo u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine je atmosfera konstantnog straha, pretnji i ucene zaposlenih. Disciplinski postupci pokreću se, uglavnom, neosnovano zbog najmanjih sitnica. Za ovakvu atmosferu posebno je zaslužna sekretar ministarstva Gordana Škoro, koja se ponaša kao pripadnik nekadašnje UDBE i neretko objašnjava zaposlenima koja su im, po nekom njenom shvatanju, prava i obaveze.

Kako bi bila u mogućnosti da na svaki mogući način vrši pritisak na zaposlene angažovala je u svojstvu ličnog doušnika Darka Obradovića, čiji je osnovi zadatak da sakuplja sve moguće informacije o kolegama (podobnost, stranačka pripadnost ili opredeljenje, informacije iz prošlosti pa čak i informacije u vezi sa seksualnom orijentacijom) i revnosno ih prenosi gospođi Škoro.

U svim navedenim aktivnostima, njen najbliži saradnik je Marija Blečić, šef Kabineta ministra. Oni koji su imali priliku i čast da se bar jednom susretnu sa Blečićkom, posvedočiće da je to jedna „zanimljiva" osoba poprilično čudnog ponašanja, kakvu apsolutno ne očekujete da sretnete na mestu šefa nečijeg Kabineta.

Svojstveno za Zoranu Mihajlović, a što nije toliko poznato široj javnosti, je da naprosto obožava da često menja svoje najbliže saradnike. To što je neko član stranke ne kvalifikuje ga automatski za bilo koju, a pogotovo ne neku visoku, državnu funkciju – no to kod nas ne važi.

Jedan od prvih kolega koje je Mihajlovićka smenila bio je njen šef Kabineta, Đorđe Avramović. Nakon toga je došla smena državnog sekretara Vladana Zdravkovića, koga je zamenio Dejan Novaković. Ali ni ta „ljubav" nije dugo trajala, pa je i on pao u nemilost, a njegove je poslove u najvećoj meri preuzela krajem 2013. godine Stana Božović, koja je postala prava internet senzacija zahvaljujući svojoj urnebesnoj biografiji (nalazi se na njenom ličnom sajtu www.stanabozovic.rs ). Zanimljivo je da je Božovićka defektolog kao i Blečićka.

Dužnosti su razrešena i dva pomoćnika ministra, Mirko Grubišić i Hranislav Stojković, čiji je relativno kratak boravak u Ministarstvu obeležilo niz raznoraznih skandaloznih događaja: od pretnji zaposlenima i fizičkih nasrtaja, zloupotrebe pozicije u vezi sa izdavanjem određenih dozvola, sve do otvorenog seksualnog uznemiravanja koleginica. U celoj priči je još veći paradoks da je Stojković u poslednje vreme često viđen u ministarstvu Bačevića, gde je svim snagama pokušao da se udene.

 

     EPS je živi i bez kredita

 

Kako se Mihajlovićka bavi svojom političkom karijerom, u Ministarstvu vlada totalno rasulo kada je u pitanju rukovodstvo i organizacija posla, na mestu smenjenih pomoćnika nema nikoga, a slična je situacija sa još nekim rukovodećim mestima. Ministarka naravno za to ne haje, a zaposlenima ostaje da se snalaze kako znaju i umeju i da mole dragog Boga da se nekome ne zamere ili da slučajno ne kažu ili ne urade nešto što bi moglo biti pogrešno shvaćeno.

Ministarka Mihajlović je negde izjavila da će formirati nezavisnog snabdevača i da će građani imati prilike da biraju isporučioca električne energije. Prećutala je da to znači povećanje cene od bar 50 odsto.

V.d. direktor JP EPS-a Aleksandar Obradović mesecima priča o korporativizaciji i centralizaciji EPS-a. Šta to znači samo on zna. Verovatno to još ne znaju ni konsultanti koji rade na ovom projektu, jer ih još nije obavestio.Kad je osnovano EPS Snabdevanje za direktora je postavljen nesposoban, partijski (SNS) podoban i željan vlasti Dejan Vasić. Smenjen je u aferi oko očitavanja brojila i uhlebljen na drugom mestu u okviru EPS-a.

EPS Snabdevanje je jedino preduzeće u EPS-u koje je za 2013. godinu iskazalo gubitak i to u iznosu od 1,5 milijardi dinara, a ove godine će to biti možda i više od 10 milijardi dinara, jer Obradović želi baš takvo preduzeće.

JP EPS za opravdanost formiranja EPS Snabdevanja angažovao je stranu konsultantsku firmu koja je viziju EPS Snabdevanja dao prema želji Aleksandra Obradovića.

Aleksandar Obradović je svojevremeno izjavio da će EPS marta 2013. otići u stečaj ukoliko se ne zaduži najmanje za 300 mil. evra. Neko mu je pokvario računicu da EPS zaduži za 300 miliona evra po skupoj kamatnoj stopi. EPS je i bez kredita danas živ, zdrav i relativno likvidan.

Inovativnost v.d. direktora JP EPS-a Aleksandra Obradovića ogleda se u mnogo čemu. Angažuje konsultante za sve i svašta. Naravno, u ugovorima ne piše da će im ustupati poslovni prostor EPS-a za njihov rad, ali zato može da dobije željeni rezultat. Još je bolje ako je elaborat urađen po konkretnim instrukcijama.

Ovih dana Obradović se busa u grudi kako je prvenstveno on, a ponešto i njegovi saradnici, zaslužan za pozitivan rezultat – profit EPS-a. Kada bi neko upoređivao zimu početkom 2012. godine i hidrologiju 2011. i 2012. godine sa zimama početkom 2013. i 2014. godine i hidrologijom 2013. i početkom 2014. godine došao bi do zaključka da su Obradović i njegovo saradnici napravili samo dodatni gubitak, a ne dobit.

Još kad bi nekom palo na pamet da analizira dodatna zaduženja (15 milijardi dinara oko 1. januara 2013.) sa paprenim kamatama, kao i da uzme u obzir ostvarena povećanja cene električne energije, otkrilo bi se koliki je stvarni manjak ovog javnog preduzeća.

O Obradoviću treba reći i to da od kad ga je vlada postavila za v.d. direktora JP EPS-a ni jednom nije, kao svi dosadašnji direktori, ušao na glavni ulaz u Balkanskoj 13, već se uvek ušunja preko tunela za kolski ulaz koji je do njegovog dolaska služio samo za unošenje toalet i ostalog papira i iznošenje smeća. Zašto ima lično obezbeđenje, tri vozača na raspolaganju, za sebe i ženu, a angažuje šest vozila EPS-a?

 

     Profesionalni "obarači" ponuda

 

Krajem 2012. godine u EPS-u je formirana posebna direkcija za nabavke. Mnogi su očekivali uvođenje više reda u nabavkama. Ali novi nabavljači, pod kontrolom SNS-a, su pravi majstori u izigravanju Zakona o javnim nabavkama.

Prvo pravilo je da se što više „bitnih" nabavki realizuje na nivou EPS-a pod kontrolom Mlađena Maleševića, direktora direkcije.

Drugo pravilo je da ugovore mogu da dobiju samo oni ponuđači koji ponude i proviziju funkcionerima u EPS-u. Za Mlađu je dovoljna i sića.

Treće pravilo je da je ponuda onoliko dobra koliko je dobra provizija, bez obzira da li je to u interesu ili na štetu EPS-a.

Četvrto pravilo je da ukoliko nema provizije i nema „profesionalnih" obarača da Mlađa obori ponudu.

Očigledno da predsednik SNS-a Aleksandar Vučić nije zadovoljan rezultatima javnih nabavki u EPS-u pa je nedavno u Kolubari izjavio da zbog "profesionalnih" obarača ponuda treba menjati Zakon o javnim nabavkama. Prećutao je da želi izmenu zakona u korist mafijaša, kriminalaca i šićardžija SNS-a koji primenjuju (izigravaju) Zakon o javnm nabavkama.

Naravno da najbolju logistiku i objašnjenje kako činiti krivična dela, a ostati nekažnjen, pruža direktor Direkcije za pravne poslove EPS-a i bivši sudija Dragan Veljić.

 

     A 1.

     Ministarka i supermen ("Trgomen") iz predsedništva

Šta se iza kulisa dešava u ministarstvima Milana Bačevića i Zorane Mihajlović? Jasno je da postoji i određeni rivalitet ova dva ministra, kako zbog nadležnosti ministarstava (koje i nakon čuvene „temeljne rekonstrukcije" nisu precizno definisane), tako i zbog očigledne pripadnosti različitim taborima unutar SNS-a: Bačevićeva ćerka Milena udata je za Branislava Nikolića, mlađeg sina Tomislava Nikolića, dok je Mihajlovićka veliki poštovalac lika i dela prvog potpredsednika Vlade, čije misli neretko citira i čije stavove i izjave brani sa toliko strasti i zanosa, da bi puki posmatrač mogao da pomisli kako tu ima i nešto više od stranačke lojalnosti.

Pored navedenog, tu je i jedan od bitnijih razloga neslaganja i netrpeljivosti: dok je ministar Bačević odgovoran prevashodno za saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i drugim istočnim državama, ministarka Mihajlović zastupa (često neskriveno) interese „zapadnih partnera".

Interesantno je da ministar Bačević sedi u zgradi Vlade u Nemanjinoj 11 (u bivšem kabinetu Olivera Dulića), i da od početka svog mandata nijedan jedini put nije došao u SIV III gde je lociran najveći deo zaposlenih, što je očigledno nedostatak opšte kulture i profesionalnosti, a o ljudskom odnosu i moralu ne treba ni govoriti.

Veoma je zanimljiv i izbor najbližih saradnika ovog ministra. Među najinteresantnijima je Milana Rakić, koja je praktično najuticajnija u ministarstvu i istovremeno državni sekretar i šef Kabineta ministra.

Javna je tajna da gospođa ima značajnu podršku Predraga Mikića, savetnika predsednika Nikolića i poznatog kraljevačkog “biznismena“ (poznatog i po kompaniji „Trgomen"), čije se ime pominje u mnogobrojnim aferama. Oni upućeniji verovatno znaju da se i ime Rakićke vezuje za više afera, pa i onu čuvenu aferu „Satelit" i tadašnjeg ministra Davinića, budući da je upravo ona u tom periodu bila sekretar Ministarstva odbrane i neko ko je po prirodi posla bio veoma dobro upućen u sva dešavanja.

Rakićka bez ikakvog obzira sprovodi raznorazne vidove represije nad svima onima koji joj iz nekog razloga nisu simpatični, ili koji na bilo koji način dovedu u pitanje njena naređenja. Ono što javnost takođe ne zna je da je Milana Rakić bila u međuvremenu razrešena dužnosti državnog sekretara u ovom ministarstvu, da bi nedugo nakon toga „vaskrsla" na praktično isto mesto.

Razlog je veoma jednostavan: pomenuta gospođa je u međuvremenu otišla u penziju, pa je ovakva zavrzlama bila neophodna kako bi je opet vratili nazad i kako bi istovremeno primala i platu i penziju!

Dispečer voznog parka ministarstva je nateran da ode sa svog radnog mesta, dok je slična sudbina umalo zadesila i jednog od zaposlenih koji je nesmotreno na nekoj neformalnoj večeri kritikovao ideju izgradnje čuvenog Kanala Dunav – Egejsko more, a čije je reči neko od dušebrižnika preneo Rakićki.

Ne bi bilo fer da izostavimo i Slobodana Erdeljana, pomoćnika ministra Bačevića. Ovaj domaćin iz Jakova i nekadašnji rukovodilac stočarske proizvodnje, a kasnije i direktor "Gazdinstva 7. Juli" ima jednu izuzetno bitnu kvalifikaciju kada je u pitanju mesto pomoćnika ministra: dobar je drug sa sinom ministra Bačevića (to što je i član SNS-a je manje bitno u ovom slučaju).

Gospodinu i dan danas nije baš najjasniji pojam „državna uprava", kao ni čemu ministarstvo uopšte služi, pa se bavi "veoma odgovornim i važnim zadacima", kao što je preuređivanje kancelarija, rušenje zidova, kačenje slika i raspoređivanje cveća i drugog bilja po kancelarijama i hodnicima. Pred Novu godinu je terao kompletan svoj sektor da dva cela dana piše i kovertira novogodišnje čestitke za svu njegovu brojnu rodbinu, drugare, poslovne partnere i sve one koje do sada nije obavestio da je postao pomoćnik ministra.

Uz sve navedeno, gospodin u 21. veku ne zna ni kako se pali, a kamoli koristi kompjuter. Uprkos politici štednje, a u naletu profesionalnog entuzijazma, Erdeljan je za svog ministra čak napravio i kompletno opremio mini kabinet, u slučaju da ministru u nekom trenutku slučajno padne napamet da kroči nogom u SIV III.

Ne bi trebalo izostaviti informaciju da konkursa za popunu ovog radnog mesta nikada nije bilo, što znači da Erdeljan ovu funkciju obavlja mimo važećih propisa. Javna je tajna da ako poželite da kupite kravate ili firmirana odela sumnjivog porekla, on je pravi čovek kome se za to treba obratiti u ministarstvu.

U ovoj plejadi interesantnih rukovodilaca je i Jasmina Milošević, sekretar ministarstva, koja se u sve meša, sem u svoj posao (konkurs za popunu ovog radnog mesta nikada nije sproveden). Najjača kvalifikacija koju ima je to što je dobra drugarica sa Rakićkom, a ne treba zaboraviti ni suprugu ministra Bačevića.

Treba li da napomenemo da su svi u kompletu poreklom iz Kraljeva? Miloševićka sve svoje kreativne zamisli sprovodi preko načelnice pravne službe Sonje Vukadinović, koja je bila izuzetno odani saradnik ministra Olivera Dulića kao i prethodno Saše Dragina, i kojima je svesrdno pomagala prilikom realizovanja desetina nameštenih konkursa za posao.

Ako u nekoj budućnosti i bude novih konkursa, najbolje je odmah nazvati Vukadinovićku koja sa stoprocentnom sigurnošću može reći ime osobe koja će „sasvim zasluženo" dobiti posao kao „najbolji kandidat". Takođe, postoji velika verovatnoća da ta osoba bude upravo iz Kraljeva, Kruševca i okolnih mesta i sela, ili sa Kosova. Šanse da neko iz Beograda ili neko ko zaista zaslužuje dobije posao, gotovo da ne postoje.

Za imidž ministarstva i ministra brine se takozvani PR Mirjana Pavičić koja se u ovoj vrsti posla apsolutno nikako ne snalazi. Ko je malo pažljivije čitao vesti koje se plasiraju preko sajta ovog ministarstva, sigurno je uočio da su tekstovi poprilični loši i stiče se utisak kao da ih je pisao pripiti srednjoškolac osrednjeg stepena inteligencije. Kako dobro Pavičićka radi svoj posao i priprema ministra za pres konferencije, može se videti i iz skorašnje izjave ministra da će Kina u region uložiti ni manje ni više nego deset hiljada milijardi evra… Kao vrhunski „ekspert" na polju prostornog planiranja (inače politikolog po zanimanju) imenovana je i za člana Upravnog odbora Republičke agencije za prostorno planiranje.

Kada smo već kod Republičke agencije za prostorno planiranje, postavlja se veoma zanimljivo pitanje: čemu tačno služi ova Agencija, a čemu Odeljenje za prostorno planiranje u okviru Ministarstva koje broji ni manje ni više nego 22 zaposlena?

Svako ko je malo bolje upućen u tematiku zna da je prvobitni plan bio da se Agencija ukine i postane integralni deo Ministarstva. Naravno, zaposlenima u Agenciji to nikako nije odgovaralo, pošto bi pojedini bili prinuđeni da se „odreknu" svojih izuzetno visokih primanja i pređu na „standardne" plate koje imaju zaposleni u ministarstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije