Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > DUH VELIKIH PREVARANATA: INVESTICIONI FOND ZA PLJAČKU SRBIJE, UZ DOZVOLU VLADE

DUH VELIKIH PREVARANATA: INVESTICIONI FOND ZA PLJAČKU SRBIJE, UZ DOZVOLU VLADE

11. септембра 2013.

 

Srbija će postati lider po pljački sopstvenog naroda za račun vlastodržaca i njihovih kriminalnih saradnika. Ako Vlada Srbije bude olako dozvolila američkim investicionim fondovima ulaganje pod uslovima koje oni postavljaju a to su da država ukine sve parafiskalne namete I zakonom reguliše lakše otpuštanje radnika, onda se Srbiji I njenim građanima može ponovo razbiti o glavu kriminalnia radnja poput ugovora o izgradnji solarnog parka. A to je priča u kojoj grupa belosvetskih kriminalaca, od kojih se neki u Beogradu kriju od vlasti svoje matične zemlje, uz pomoć ministara u srpskoj vladi pokušava da olakša državni budžet za čak 160 miliona evra. Plan je smišljen za vreme vladavine Demokratske stranke, ali i Srpska napredna stranka nastavlja njenu tradiciju otimanja para.

 

                Milan Malenović, Milan Glamočanin

 

Izgradnja u Srbiji najvećeg solarnog parka na svetu, čak dva puta većeg od onog u Kaliforniji (SAD), koji je trenutno ubedljivo najveći, od samog početka je bila osporavana od strane stručne javnosti.

U međuvremenu su podrobnija istraživanja pokazala da se radi o kriminalnom projektu, čiji je jedini cilj da se iznesu stotine miliona evra iz srpskog budžeta.

Štetnost projekta se ogleda već u članu 3.3.4 Krovnog ugovora od 26. oktobra 2012. godine (za Republiku Srbiju potpise su stavili Mlađan Dinkić i Zorana Mihajlović), a kojim je predviđeno da Srbija finansira izgradnju celokupne odgovarajuće infrastrukture, ukoliko se ista ne nalazi najdalje na kilometar od mesta na kome će biti pravljen solarni park.

Vlada Srbije se, takođe, obavezala u članu 3.11 Ugovora da će omogućiti priključenje elektrane mreži i to mesečnom dinamikom od 40 MW, iako se zna da JP Elektromreža Srbije (JP EMS), koje bi trebalo da izgradi mrežu, za bilo koji objekat mora da potroši najmanje dve do tri godine samo za pribavljanje svih potrebnih dozvola.

Osim toga, planirani solarni park je trebao da ima kapacitete od 1.000 MW, što je deset odsto instalisanih kapaciteta Elektroprivrede Srbije, a sve to je trebalo pomenutom dinamikom da se priključi u roku od dve godine.

Članom 3.14 je predviđeno da Srbija ima obavezu balansiranja pomenute elektrane, iako se zna da Srbija nema kapacitete koji to mogu da urade. Balansna struja bi, dakle, o trošku EPS-a morala da bude uvežena, a da pri tome Srbija nema nikakve koristi od toga!

Konačno, članom 7.3 Ugovora predviđeno je da Srbija od investitora, Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. u slučaju neispunjenja ugovornih obaveza može maksimalno da naplati 900.000 evra odštete i to pod uslovom da ima odakle te pare da uzme, jer Onegiga raspolaže osnivačkim kapitalom od samo 10.000 evra (ako na računu uopšte i ima neke pare, pošto nema ni jednog jedinog zaposlenog). To znači da bi u izgradnju infrastrukture Srbija uložila desetine miliona evra, a naplatila manje od jednog miliona i to u najboljem slučaju.

U početku se verovalo da iza celog projekta stoje finansijski centri moći koji u njemu vide mogućnost dobre zarade i guranja Srbije u energentsku zavisnost od stranih ulagača. Ovome u prilog je išla i činjenica da je garant investitora Securum Equity Partners International Ltd, koji je supotpisnik Krovnog ugovora, 19. februara 2012. za svog strateškog partnera na ovom projektu izabrao MX Group iz Italije, trećeg po snazi evropskog proizvođača solarnih panel

Špekulisalo se da svoje interese u sprovođenju ovog projekta ima i neformalna svetska vlada Triraterala koju u Srbiji zastupa East-West Bridge grupa, u kojoj je Zorana Mihajlović član, a njen državni sekretar jedan od osnivača.

Ciljevi Trilaterale su upravo da male evropske države u svakom pogledu postanu zavisne od velikih i snažnih, koje su već u kandžama pomenute grupe.

Ceo projekat je, međutim, započet mnogo pre ulaska Mihajlovićke u srpsku vladu, u vreme kada je Dinkićeva stranka, istina, davala ministra finansija, ali se isti tada u vezi ovog projekta ništa nije pitao. Ne postoje, dakle, nikakvi „viši ciljevi", niti zavera protiv Srbije u svetskim centrima moći – ovaj projekat je najobičnija pljačka para. Sadašnji vlastodršci su, očigledno, nasledili dobro osmišljen projekat krađe para koji nameravaju do kraja da sprovedu, kao što sprovode i sve ostalo štetno što je započela prethodna vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom…

 

     Gusari sa Kariba u Beogradu

 

Još 23. februara prošle godine srpska vlada je potpisala neobavezujući Memorandum o razumevanju sa Securum Equity Partners Europe u kome se navodi da se planira izgradnja pomenutog solarnog parka koji će ukupno koštati 1,75 milijardi evra, bez PDV-a. Zanimljivo je da je potpisivanju ovog dokumenta prisustvovao i Karmelito Denaro, predsednik i generalni direktor MX Group iz Italije, sa kojim Securum ima samo četiri dana ranije potpisan ugovor o saradnji, a koji se kasnije više nigde ne pojavljuje. Uskoro ćemo videti i zašto…

U svom obraćanju međunarodnim medijima Denaro je istog tog dana naglasio kako je zemljište predviđeno za izgradnju solarnog parka u neposrednoj blizini potrebne infrastrukture i kako ga karakteriše maksimalna izloženost suncu.

Očigledno je gospodin Denaro u tom trenutku bio ubeđen kako je potpisivanje i sprovođenje ugovora samo pitanje formalnosti i vremena, te da srpske vlasti i Securum već imaju postignut konačni dogovor.

Da nije tako, teško da bi se direktor jednog ovakvog giganta odlučio da pođe na put u Srbiju, makar mu to plaćale i srpske vlasti kojoj je upravo u tom trenutku trebala ovakva jedna ličnost da birače ubedi kako je investicija od oko dve milijarde evra sigurna stvar. Predstavnici Securuma, očigledno, nisu bili podobni za tako nešto.

Krovna organizacija preduzeća koje se kao garant investitora pominje u ugovoru od 26. oktobra 2012. jeste Securum Equity Partners Group sa sedištem u ulici Pararaweg 45 u Kurasau. Ovo karipsko ostrvo, koje politički pripada Kraljevini Holandiji (mada ima najširu autonomiju), poznato je po dvema stvarima: proizvodnji istoimenog likera i kao poreski raj gde niko ne pita ni odakle pare potiču, niti gde se ulažu.

Securum Group ima veoma razgranat i komplikovan sistem ćerki-firmi. Securum Equity Partners Venture Capital ima sedište na ostrvu Veliki Kajman, ulica 69 Dr. Roy’s Drive, još jednom karipskom poreskom raju koji je pod vlašću Velike Britanije. Securum Equity Partners and Associates se nalazi na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, ali u Delavaru, takođe poznatom poreskom raju.

Pomenuto preduzeće iz SAD ima predstavništvo u Beogradu na adresi Bulevar Mihajla Pupina 6, na 22. spratu palate Ušće. Na istoj adresi u Delavaru nalazi se i Securum Equity Partners Trust and Finace, dok se Securum Equity Partners Corporate Services nalazi na 22. spratu palate Ušće na Novom Beogradu.

Securum Equity Partners Europe, koji je prošle godine sa srpskom vladom potpisao Memorandum o razumevanju, danas je registrovan na Malti, u Marini za jahte, ali je u vreme pregovora sa našom vladom sedište imao u Luksemburgu. Kao što se vidi, preduzeće Securum Equity Partners International Ltd, koje navodno ima osnivački kapital od 700.000 evra i koje kao garant za Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. sa Dinkićem i Mihajlovićkom potpisuje ugovor oktobra 2012, nigde se ne spominje na zvaničnoj internet prezentaciji Securum Equity Partners Group!?

Dakle, srpska vlada mesecima vodi pregovore sa Securum Equity Partners Europe, da bi zatim potpisala ugovor sa fantomskom firmom Securum Equity Partners International (navodno sedište u Valeti, Malta), ali se kao konačni investitor po, u tajnosti držanom aneksu iz novembra meseca, pominje Neper Solar Park Incubator Project u vlasništvu investicionog fonda Neper sa sedištem na Kurasau, a u kome je jedini vlasnik Securum Equity Partners Group i to preko Securum Equity Partners Fund Management, koji se danas više ne pominje na veb stranici holdinga?!

Izuzetno komplikovana vlasnička i pregovaračka struktura, koja je potpuno u duhu velikih prevaranata koji su se okupili na ovom poslu. Sve ovo je u javnosti trebalo da stvori utisak kako se radi o velikoj multinacionalnoj kompaniji, ali je u stvarnosti reč o nizu preduzeća osnovanih sa besmisleno malim kapitalom, čiji je jedini posao ikad upravo solarni park u Srbiji.

Dana 8. maja 2012. Vlada Srbije, koju zastupa Oliver Dulić ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, a u prisustvu premijera Mirka Cvetkovića i državnog sekretara Bojana Đurića, potpisuje još jedan Memorandum sa Securum Equity Partners Europe, tada još uvek sa sedištem u Luksemburgu. Za razliku od prethodne delegacije koja je o trošku srpske vlade u Beogradu boravila krajem februara, ova je veoma skromna i čine je samo dvojica ljudi koja će kasnije u vezi ovog projekta stalno da se pojavljuju na strani investitora.

Radi se o Alesiu Kolusiu (Alessio Colussi), čoveku bez biografije i porekla, koji se neko vreme na zvaničnom sajtu Securum grupe pojavljivao kao izvršni menadžer, mada ga danas ni tamo nema; i o Ivanu Matejku, hrvatskom državljaninu koji je direktor nekih od Securumovih ispostava u Beogradu.

 

     Ozbiljni pregovori o prevari

 

Ivan Matejak je rođen u Zagrebu 1978. godine, a na sajtu Securuma se navodilo da je stekao fakultetsku diplomu u oblasti geopolitike, geostrategije i geo-ekonomije na univerzitetu u Trstu, gde je takođe stekao i zvanje mastera iz međunarodnih odnosa i diplomatije. Trenutno radi kao menadžer zadužen za Srbiju na nadgledanju politike obnovljivih izvora energije.

Po njegovim rečima, Securum je Srbiju izabrao za partnera i mesto izgradnje najvećeg solarnog parka na svetu, jer ima "veliku količinu sunčevog zračenja, koja je za oko 40 odsto veća nego u drugim delovima jugoistočne Evrope", ali i obećavajuću ekonomsku i privrednu budućnost?!

Na pitanje novinara, čiji kapital stoji iza firme Securum Equity Partners Europe, njen menadžer Ivan Matejak je samo odgovorio da je reč o investicionom fondu i da "nije kompetentan da priča o vlasničkoj strukturi i visini kapitala". Odmah posle toga, on dodaje zanimljivu informaciju: On je osnovan na inicijativu grupe svetski priznatih menadžera, zvanično je počeo da radi početkom 2011, a u proteklom periodu je ulagao u informacione tehnologije i turistički sektor."

Osim što je time otkrio da Fond nema nikakva iskustva u proizvodnji struje i bavljenju solarnom energijom, Matejak nesvesno ukazuje da je u pitanju zaista velika mućka, jer jednom neiskusnom preduzeću srpska vlada samo nekoliko meseci po njegovom osnivanju ukazuje poverenje i u novembru 2011. kreće u prve ozbiljne pregovore.

Od pomenute grupe navodno svetski priznatih menadžera, osnivača investicionog fonda Neper, ne navodi se ni jedno jedino ime, a teško je nešto saznati i o Alesiu Kolisiu, izvršnom direktoru Securuma koji 26. oktobra 2012. potpisuje ugovor sa srpskom vladom.

Pretragom na Guglu vidi se da se ovo ime pominje na oko 64.000 internet stranica, ali isključivo u vezi projekta solarnog parka u Srbiji.

Na sajtu Securum Equity Partners Europe, dok je isti još postojao i objavljivao takve informacije, navodi se da je Alesio Kolusi rođen 1961. u Gorici (Gorizzia), Italija, da je završio poljoprivredni fakultet u Udinama, da radi već 25 godina na poslovima menadžmenta u preko 30 zemalja sveta. Za očekivati bi bilo, zato, da se njegovo ime pominje na više mesta, a ne samo u vezi solarnog parka u Srbiji.

Naredni potpisnik Ugovora od 26. oktobra u ime Securuma je najzanimljiviji od svih i pravi je idejni tvorac ove najveće prevare u istoriji Zapadnog Balkana. Radi se o Kolusijevom zemljaku Dimitriu Alesandru Pasaru (Dimitri Alessandro Passaro), navodno još jednom izvršnom direktoru, koji je i najvažniji razlog zbog čega su ozbiljni pregovarači, kao što je italijanska MX Group, odustali od daljih razgovora sa srpskom vladom.

Manje od dva meseca posle potpisivanja prvog Memoranduma između srpske vlade i Securuma, a tri nedelje pre potpisivanja drugog Memoranduma, u italijanskoj štampi se 15. aprila 2012. pojavila jedva primetna vest o tome kako državni tužilac Rafaelo Tito vodi istragu protiv Dimitria Pasara, nastanjenog u ulici Zorutti 27 u Gorici d’Isonzo (po saznanjima italijanskog tužioca on sada živi na visokoj nozi u Beogradu), kao i njegovog kompanjona Đanluke Valentia (Gianluca Valenti) i to zbog izazivanja konkursa, utaje poreza i prevare. Sve u svemu, njih dvojica su po optužnici proneverili između 20 i 25 miliona evra! U istragu se uključila i poreska policija Holandije.

Pasaro i Valenti su stvorili jednu izuzetno komplikovanu strukturu od različitih preduzeća koja su sva na neki način bila povezana sa holdingom Alikč koji je stajao na njenom čelu. Radi se o sledećim preduzećima: Alikč Real Estate (stečajni upravnik Giorgio Bonmarco), Alikč Commercial Properties (direktor Mauro Marchetto), Alikč Investments (direktor Mario Giamporcaro), Alikč Construction Company (direktor Paolo Taverna), Alikč Supply (direktor Stefano Gropaiz), Alikč Technical Plants (direktorka Gabriella Magurano) i Alikč Engineering (direktor Giancarlo Crevatin).

 

     Bauk međunarodnih arbitraža

 

Uticaj Pasara i Valentia je u svim ovim preduzećima bio odlučujući, tvrdi italijansko tužilaštvo, i njih dvojica su osmislili sistem sličan "lancu svetog Antonija" gde se šalju pisma na različite adrese. Umesto pisama u ovom slučaju slali su se računi za nepostojeće usluge kako bi se izbeglo plaćanje poreza.

Osim toga, smatra istraga koju je još u februaru 2009. pokrenuo tužilac Federiko Freza, holding se bavio i klasičnim prevarama, ali na visokom nivou. Tako je, za dobijanje kredita od banke, jednoj nekretnini, koja je trebala da bude založena kao garancija, vrednost bukvalno preko noći fiktivno uvećana za čak dva puta. Nepokretnosti su od jedne firme holdinga prodavane drugoj po znatno višim cenama, a konačni kupac je na ovaj način dolazio do značajnog kredita banke koji je kao kupoprodajnu cenu uplaćivao ostalima iz lanca Alike i posle toga odlazio u konkurs kako ne bi morao da vraća dugove.

To je, dakle, pravi profil najvažnijeg potpisnika ugovora sa srpskom vladom od 26. oktobra 2012.

Kako afera sigurno nije prošla nezapaženo u Italiji, ona je bila razlog zašto se od njenog izbijanja MX Group više ne pojavljuje u ovom poslu. Na zvaničnom sajtu ove kompanije poslednje u vezi projekta u Srbiji je objava o potpisivanju Memoranduma od 23. februara 2012. godine. Pasaro je, inače, na mestu direktora u svim predstavništvima Securuma u Srbiji, te ga to čini najvažnijim čovekom ovog koncerna koji, kao i svaka druga "tašna-mašna" kompanija, postoji samo na papiru.

Ideja pljačke srpskog budžeta je u ovom slučaju veoma jednostavna. Srbija sa preduzećem koje nema ni jednog zaposlenog, nikakva iskustva i nikakav bonitet, potpisuje ugovor kojim se obavezuje da besplatno ustupi 3.000 hektara zemljišta koje odgovara parametrima koje postavlja i njihovo postojanje proverava poklonoprimalac, u ovom slučaju Securum, odnosno njegova ćerka firma Onegiga. Ako Srbija ne obezbedi to zemljište u datom roku, odnosno poklonoprimalac tako smatra, on ima pravo da od nje traži naknadu štete i to po ugovoru dogovorenih 900.000 evra.

Pomenuta svota je, međutim, beznačajno mala za naše lopove koji bukvalno ni iz kreveta ne ustaju ako im je zarada ispod nekoliko miliona evra. Zbog toga se pribegava drugom triku, koji je protiv Srbije više puta uspešno iskorišćen. Radi se o traženju uvećane odštete i to pred Međunarodnom arbitražom u Londonu.

Ova institucija je i predviđena u članu 12.2 Ugovora i to za rešavanje sporova koji ne mogu da se reše na miran način. Pošto je Ministarstvo energetike Srbije već odbilo da Securumu isplati naknadu u visini od neverovatnih 160 miliona evra, to se ima smatrati da mirno rešenje nije moguće.

Londonski sud međunarodne arbitraže, međutim, može da bude uključen jedino ako su obe strane potpisnice sa tim saglasne. U pomenutom članu postoji unapred data saglasnost, ali se ona odnosi samo na ono što je ugovorom i definisano, a to je da je maksimalna odšteta koju Srbija ima da plati investitoru 900.000 evra.

Toga su svesni i pravni zastupnici Securuma iz luksemburške advokatske kancelarije Bejker i Mekkenzi (u ovom slučaju advokat Žan-Fransoa Findling) koji u svom pismu od 8. avgusta 2013. kojim od srpske vlade traže odštetu u visini od 160 miliona evra, primećuju na strani dva, drugi pasus, kako se slažu "da u članu 7 Ugovora stoji gornji limit svote koju Srbija ima da plati na ime odštete investitoru", ali odmah posle toga dodaju i da Securum u pomenutom ugovoru nije investitor, već njegov garant, te tako nije ni vezan ovom klauzulom.

Iz ranijih slučajeva je poznato da Srbija ima toliko "uspešne" pravne timove da obavezno gubi svaki spor pred međunarodnom arbitražom (slučajevi kao što su: "Satelit", Alpina Por, Srboljub Ilić…). Nema razloga da se veruje kako će ovde biti drugačije, a pomenuta suma će, kada bude bila isplaćena iz državnog budžeta, biti podeljena među učesnicima. Biće dovoljno para za sve, a Pasaro će svoj izum moći da primeni i u nekoj drugoj zemlji koja ima podmitljive vlasti.

Na jedno od postavljenih pitanja Zorani Mihajlovic, koje je glasilo: Da li ste pri potpisivanja pomenutog ugovora na bilo koji način proverili bonitet druge ugovorne strane, na koji način i sa koji rezultatom?, ministarka je odgovorila:

“Nakon što je investitor ispoljio ponašanje koje odstupa od odredbi sporazuma, Antikorupcijski tim Ministarstva uradio je detaljnu proveru poslovanja italijanskih partnera, zastupnika i povezanih preduzeća. Na osnovu prikupljenih saznanja Anti-koprupcijskog tima i ispoljenog ponašanja investitora, Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine je 23. jula 2013. godine Ministarstvu finansija i privrede predložilo da podnese odgovarajući predlog za rešenje nastale situacije sa italijanskim partnerom u cilju zaštite interesa Republike Srbije u sprovođenju Krovnog sporazuma.”

 

   A 1.

"Pasarov model"

Poslovanje sa Securumom neodoljivo podseća na aferu oko rafinerije u Smederevu gde je ugovor potpisan sa takođe jednom „tašna-mašna" firmom belosvetskih prevaranata. U tom slučaju je serija tekstova u Tabloidu probudila birače u ovom gradu koji su izglasali novu vladajuću koaliciju, pa je zatim novoizabrana gradonačelnica dr Jasna Avramović raskinula ovaj štetni ugovor.

Ideja tadašnjih muljatora je bila da se „investitoru" (takođe kao i u ovom slučaju, bez iskustva i kapitala) pokloni zemljište na korišćenje koje bi zatim bilo dato u zalog za dobijanje kredita. Sa na taj način dobijenim parama „investitor" bi pobegao iz Srbije. Poučena ovim iskustvom, sadašnja vlast nije želela da rizikuje da promenom na lokalnom nivou izgubi mogućnost pljačke republičkog budžeta.

Ne samo da je Karmelito Denaro u svom obraćanju javnosti od 23. februara 2012. otkrio kako je zemljište već izabrano, već je to 7. maja 2012. potvrdio i beogradski dnevni list Večernje Novosti tvrdnjom da će solarni park biti pravljen u blizini Pirota. Kada je u leto 2012. nova smederevska vlast uspela da obori štetni ugovor sa Comico Oilom, vlastodršci u su se dosetili da u ugovoru koji je potpisan nekoliko meseci kasnije sa Securumom i Onegiga ne navode preciznu lokaciju izgradnje. Za tako nečim nije više ni bilo potrebe, jer se, usled ekonomske krize i sa njom skopčanom povećanom opreznošću banaka kome i zašto daju kredite, promenio plan i više se nije išlo na „sitnu" pljačku neke banke, već na krupnu pljačku državne blagajne, za ništa manje nego 160 miliona evra. Ovo je dosta unapređen „Pasarov model".

 

   A 2.

Srbi jeftiniji od Kineza

Nije ni MX Group potpuno naivno ušla u ceo posao od koga se distancirala kada su isplivali podaci o Pasarovom iskustvu u vršenju krivičnog dela prevare. Poznavaoci ove problematike znaju da je Kina najveći svetski proizvođač solarnih panela i da pokriva oko 80 odsto celokupne proizvodnje.

Sa druge strane, MX Group je upravo u junu 2012. morala da konačno zatvori svoj pogon u Vilasanti koji je zavisio od pokretanja projekta One-Giga, koji je osmislila upravo ova kompanija. U pogonu je bilo zaposleno oko 200 radnika.

Zbog ogromnog pritiska koje na tržište vrše Kinezi sa svojom jeftinom radnom snagom, čelnici italijanskog koncerna su se odlučili da proizvodnju izmeste u Srbiju, gde je najniža zagarantovana plata, niža čak i od one u Kini! Zbog toga ne bi bilo nemoguće da MX Group, ipak, nastavi sa svojom zamisli da u Srbiji napravi proizvodni pogon solarnih panela, ali ovog puta bez saradnje sa ovejanim prevarantom Pasarom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: