Архива

Posts Tagged ‘privatna’

ŠIROKI CILJEVI STRANIH „PTICA ZLOSLUTNICA“ I ZAŠTITA TUĐIH INTERESA U SRBIJI!?

21. новембра 2016. 2 коментара

 

Državni vrh Srbije inscenirao je pokušaje atentata na Aleksandra Vučića kako bi imao opravdanje da formira novu jedinicu za zaštitu najviših funkcionera koju će činiti „psi rata", plaćenici iz zloglasne američke agencije „Blackwater" (danas „Academi").

Njih pedesetak već mesecima boravi u Beogradu o trošku građana osiromašene i opljačkane Srbije, gde štiti pojedine političare. Sajt „Wikileaks" ukazuje na mogućnost da iza ovih plaćenika stoje interesi šeika Mohameda bin Zajeda, dok drugi izvori smatraju kako su oni tu da bi zaštitili interese „Monsanta" i pomogli otcepljenje Vojvodine.

 

                   Igor Milanović

VODJINI CUVARI1

 

Posle izmišljenih pokušaja atentata na sebe Aleksandar Vučić je najavio reformu bezbednosnih snaga i između redova provukao plan o stvaranju nove posebne jedinice za zaštitu najviših državnih funkcionera i članova njihovih porodica.

Međutim, kada se sagledaju sve činjenice, jasno je da nisu izmišljeni atentati razlog stvaranja ove jedinice, već je obrnuto: stvaranje pomenute jedinice je bio razlog da se izmisle pokušaji atentata.

Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu malo ko je obratio pažnju na grupu momaka u crnim kombinezonima, naočarima za sunce i ruksacima na leđima koji su se gurali kroz masu učesnika. Većini su oni delovali kao pripadnici LGBT populacije koji su došli da iskažu svoje opredeljenje, ali su upućeni dobro znali o kome se radi. O njihovom prisustvu je bilo obavešteno i srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova čiji pripadnici ih pomenutog dana nisu zaustavljali niti pretresali.

Novinari „News Front"-a su u međuvremenu, na osnovu diskretnih oznaka koje su pomenuti momci imali na rukavima došli do informacija da se radi o pripadnicima američke bezbednosne agencije „Academi", poznatije široj javnosti po svom ranijem nazivu – „Blackwater".

Na Paradi su bili obezbeđenje srpskih političara koji su učestvovali, a ne stranih ambasadora. Na prvom mestu su štitili Čedomira Jovanovića, koji njihove usluge koristi već nekoliko meseci, jer je u eskalaciji za narkomane tipične paranoje zaključio kako mu obezbeđenje koje mu je dodelio MUP nije više dovoljno, odnosno da je i ono samo uključeno u zavere protiv njega.

Sličnu paranoju ima i Aleksandar Vučić koji bi sebe i članove svoje porodice, ali i najbliže saradnike, da okruži pripadnicima iste agencije za koje se već mesecima unazad izdvajaju pare iz republičkog budžeta.

Tragom ove informacije dolazi se do saznanja kako trenutno u Beogradu boravi pedesetak pripadnika „Academi"-je, koji su u rangu „instruktora", što u njihovom žargonu znači da su oficiri. Njima na raspolaganju stoji više stanova u Beogradu (najmanje dva su u „Belvilu" na Novom Beogradu) u kojima drže oružje i ostalu neophodnu opremu i gde borave kada nisu na zadatku.

Stanove i hotelske sobe za njih iznajmljuje više, samo za te namene osnovanih preduzeća koja ih predstavljaju kao svoje saradanike iz inostranstva. Mesečno njihovo izdržavanje, računajući i plate, iznosi pola miliona dolara, a plaća se iz posebnih fondova preko kojih su oprane pare dobijene iz budžeta.

Po saznanjima ruskih medija, na teritoriji Centralne Srbije i Kosova boravi oko hiljadu pripadnika „Academi"-je. Ranije se verovalo kako se oni posle obuke u jednom vojnom kampu na teritoriji Kosova, koji se nalazi u blizini američke baze „Bondstil"  , šalju u rat u Siriji.

U međuvremenu je broj pripadnika „Academi"-je u ovoj bliskoistočnoj zemlji dosegao 6.000 i nema više potrebe za slanjem novih vojnika koji podržavaju vojno neuspešnu takozvanu „demokratsku opoziciju" koja se bori protiv Bašara el Asada. Zbog čega se, onda, drže u pripravnosti na teritoriji Centralne Srbije i samoproklamovane Republike Kosovo?

Osnivač i dugogodišnji direktor „Blackwater"-a je Erik Prins, nekadašnji pripadnik specijalnih snaga američke mornarice „Foke" („Seals"). Časopis „Men’s Journal" objavio je u decembru 2007. kako je on 1992. boravio na Balkanu, ne objašnjavajući šta je tu radio u praskozorje građanskih ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, o umešanosti američkih „bezbednosnih agencija"  u balkanskom krvoproliću devedesetih ima više nego dovoljno dokaza.

Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt je posvedočio kako je bio očevidac potpisivanja ugovora između hrvatske vlade i američke kompanije „MPRI Inc" , koja je kasnije napravila planove operacija „Bljesak" i „Oluja" i u njima komandovala i logistički podržavala hrvatske trupe.

Američki advokat Robert Pavić je listu „Chicago Tribune" u septembru 2010. potvrdio kako je MPRI „deda" kompanije „Blackwater" koju je Prins osnovao 1997. godine. Očigledno on početkom devedesetih na Balkanu nije boravio kao običan turista, posebno jer je u to vreme već imao jake veze sa CIA.

Poznavaoci prilika su jedinstveni u mišljenju da je boravak ovako velikog broja stranih plaćenika u Srbiji i na njenim granicama veoma zabrinjavajuća vest. „Blackwater", odnosno njegov naslednik „Academi" su poznati kao „ptice zloslutnice" – gde se oni pojave uskoro izbijaju nemiri i građanski ratovi.

Po pitanju kome služe jedinice u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, mišljenja su podeljena.

Sajt „Wikileaks"  je 8. jula 2015. objavio imejl koji govori o tome da su u maju 2011. pripadnici „Blackwatera" stigli u Abu Dabi, kao i da su ih kroz carinu proveli pripadnici službe bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su ih zatim odvezli u za njih pripremljenu bazu 20 kilometara od pomenutog grada.

Iz imejla se vidi da se radi o plaćenicima koji treba da uđu u sastav posebne brigade koju finansira i nadgleda lično prestolonaslednik Mohamed bin Zajed Al Nahjan, veliki prijatelj Aleksandra Vučića. Po informacijama iz pomenutog mejla šeik je želeo da stvori vojnu jedinicu sastavljenu isključivo od stranih, nemuslimanskih plaćenika, snage do 1.000 ljudi, koja bi služila za odbranu režima u slučaju pobune naroda.

Međutim, odmah je bilo jasno kako brigada ima daleko šire ciljeve. Njenu udarnu pesnicu, objavio je „Wikileaks", činio je vod sastavljen od nekadašnjih pripadnika specijalnih jedinica Južnoafričke Republike, isprobanih u terorističkim akcijama u inostranstvu, prvenstveno u rušenju stranih režima.

Iz daljih informacija koje je objavio „Wikileaks" vidi se da je bin Zajed „Blacwater"-u, odnosno njegovom direktoru Prinsu, do tada već platio više od pola milijarde dolara, iako mesečni troškovi brigade ne prelaze 10 miliona dolara. Očigledno je još tada bilo planirano proširenje kako broja plaćenika, tako isto i ciljeva ove brigade.

Zbog toga postoje mišljenja kako su plaćenici na teritoriji Centralne Srbije i Kosova pripadnici proširene „brigade Abu Dabi" čiji je cilj na ovim prostorima održavanje režima koji su po volji vladara UAE i njihovih poslovnih interesa. Postoje, međutim, i druga mišljenja.

Erik Prins više nije ni vlasnik ni direktor „Blackwater"-a, koji se u međuvremenu preimenovao u „Academi". Njegov trenutni angažman je, po poslednjim saznanjima, u Kini, gde u Hong Kongu vodi najmanje dve agencije za bezbednost koje su zadužene za zaštitu kineskih privrednih interesa u Africi, na tržištu procenjene vrednosti od 3.000 milijardi dolara. Ovom, kako sam za sebe tvrdi, religioznom katoliku ni ideologija niti bilo šta drugo nije prepreka da služi onome ko ga dobro plaća. Takvi su i ostali u „Blackwater"-u, odnosno „Academi".

Publicista i novinar Džeremi Skahil, koji godinama prati rad Prinsa i „Blackwater"-a, objavio je jula meseca 2013. u listu „The Nation"  informaciju kako je novi vlasnik ove kompanije plaćenika „Monsanto", u svetu najviše poznat po svojim projektima vezanim za genetski modifikovane organizme.

Trenutni većinski vlasnik ove kompanije je multinacionalni gigant sa sedištem u Nemačkoj, „Bayer". Najveći pojedinačni akcionar ove kompanije (sa nešto iznad sedam odsto ukupnih akcija) je američki investicioni fond „Blackstone" koji upravlja kapitalom vrednim oko 5.000 milijardi dolara i za koji se tvrdi kako je najveći fond te vrste na svetu koji isključivo deluje iz senke.

Raniji najveći pojedinačni vlasnik akcija „Monsanta" bio je takođe jedan američki investicioni fond, „Vanguard", sa kapitalom od oko 3,4 hiljade milijardi dolara, tako da je jasno kako je pomenuta transakcija urađena „u okviru porodice", odnosno između poslovno dobro povezanih lica.

„Monsanto" je i pre ove akvizicije sarađivao sa „Blackwater"-om, ali ne direktno, već preko dve firme u vlasništvu Prinsa: „Total Intelligence Solutions" i "Terrorism Research Center". "Total" je po informacijama Skahila od "Monsanta" 2008. i 2009. dobio ukupno 232.000 dolara da bi špijunirao i sabotirao organizacije koje se bore protiv GM hrane.

Verovatno makar deo pomenutih hiljadu plaćenika u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, ako ne svi oni, treba da posluže takođe za zaštitu interesa "Monsanta" u Srbiji  i to, ako je neophodno, i oružanim sukobom sa onima koji bi da sa vlasti oteraju Aleksandra Vučića i SNS.

Upućeni, kao na primer profesor Marijan Jošt, ukazuju na činjenicu kako "Monsanto" planira otcepljenje Slavonije i Vojvodine i njihovo spajanje u jednu regiju u kojoj bi se uzgajala GM hrana, tako da preko hiljadu do zuba naoružanih plaćenika ima zadatak da tom planu pruži oružanu podršku.

Bezbednosno-informativna agencija raspolaže preciznim podacima o plaćenim ubicama  koji špartaju Srbijom,, i sa kojim ciljem i ko ih plaća. A plaćaju građani Srbije, preusmernim novcem iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSEBAN TRETMAN U PANČEVU: ZARADA KROZ POSAO NELEGALNOG ODLAGANJA OPASNOG INFEKTIVNOG MEDICINSKOG OTPADA?!?

8. августа 2016. Коментари су искључени

 

Povodom poslednjih natpisa u Magazinu Tabloid, o sumnjivim odlaganjima infektivnog medicinskog otpada u Srbiji, gde je u negativnom kontekstu spomenut Remondis Medison d.o.o za kojeg nadležni tvrde da radi posao u skladu sa zakonom, obratila nam se grupa građana iz Pančeva, jasno ukazujući na, najblaže rečeno, problematična poslovanja sličnih privatnih firmi.

Redakcija pismo objavljuje u celosti…

 

 

INFEKTIVNI OTPAD U PANCEVU

 

Privatna firme Medical Wave d.o.o iz Beograda iz Lošinjske ulice br. 4, koja, neuspešno, ne birajući sredstva, pokušava da zbrine medicinski otpad. Počev od prvih vlasnika Medical Wave, Aleksandra Ćirića – Pečurkara i Andreja Zikova, do sadašnjih gazda predvođenih estradnim umetnikom Predragom Todorovićem, alijas Tomom Bombasticom, strategija ove firme bazira se na korupciji, manipulaciji, ucenama, lažima i prevarama. Medical Wawe rentirani mobilni uređaj za tretman infektivnog otpada locirao u Pančevu, na poziciji Stare Utve.

Uređaj su obezbedili preko valjevske firme Kemis bez i jednog jedinog dinara ulaganja. Uprkos „gomili napora" koje ulaže, Medical Weawe još uvek nije dobila dozvolu za rad od nadležnog Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine.

To im ne smeta da „snalažljivošću" dolaze do državnih službenika u Ministarstvu, gde su, bez ikakvih problema, dobili dozvolu za tretman u Pančevu. Lokalna samouprava u Pančevu koja je trpela žestoke pritiske od pojedinaca iz Ministarstva da im se omogući rad, presavila je „tabak", pa je republički inspektor za zaštitu životne sredine 2014. godine zabranio obavljanje delatnosti firmi Medical Wawe.

Nakon prividnog mira, Mister Bombastic i nekolicina njegovih saradnika u martu 2015. godine, žestoko kreću u „osvajanje" tržišta. Ignorišući lokalne samoprave kao i zabranu rada od strane nadležnih inspektora, konkurišu na javnim nabavkama, gde, kao od šale, potpisuju ugovore, i dobijaju „poslove".

Dovodeći veliki broj zdravstvenih ustanova u zabludu, kreću punom parom nelegalno u posao. Nakon svega nekoliko meseci, lokalna samouprava u Pančevu staje na put nelegalnoj raboti Medical Weave, gde lokalni list Pančevac iznosi brojne optužbe na njihov neadekvatni tretman izuzetno opasnog i otrovnog medicinskog otpada.

Krajem prošle godine, u „moru" nadležnih korumpiranih pojedinaca, časni pokrajinski inspektor uz pomoć pojedinaca iz nadležne inspekcije, proverava poslovanje Medical Weave. Posle samo nekoliko dana, usledila im je zabrana rada. U skladu sa zakonom, pokreće se postupak oduzimanja dozvole za rad, čime bi se stavila tačka na njihov nelegalni rad.

Aprila ove godine, zvanično je zabranjen rad firmi Medical Wawe, ali vlasnici ne odustaju, i izvlače nove „kečeve iz rukava". Uz pomoć Saše Mihajlovića i Ilije Đorđevića,"legendarnih" lobista nelegalnog iz Privredne komore „Zelena Srbija" i još nekih u nadležnom Ministarstvu koje ćuti i ne oglašava se, „diluju" sa jednom srpskom bolnicom bez dozvole za obavljanje tretmana infektivnog otpada, i nastavljaju nelegalnu rabotu. Kao nelojalna konkurencija i uz pomoć korumpirano – dežurnih lokalnih samouprava, uprkos overenoj zabrani rada, Medical Wawe tu i tamo, „otkine" neki unosniji „poslić".

Zahvaljujući „specijalnim agentima" u Ministarstvu, firmi Medical Wave kojoj je oduzeta dozvola za tretman medicinskog otpada, produžava se dozvola za sakupljanje i transport istog?!? Trenutno, Medical Wave, „tu i tamo", tačnije transportuje otpad u smederevsku bolnicu Sveti Luka.

Za proširenje otrovnog biznisa, sklapa se i ugovor sa Institutom za javno zdravlje Batut. Cilj je jasan, preuzeti profitabilno tržište odlaganja medicinskog otpada i sprečiti lojalnu konkurenciju da legitimno obavlja ovaj delikatan i složen posao.

Javna je tajna da Batut ima male kapacitete sa delimično obrađenim otpadom, gde ne radi mašina za drobljenje. Da ujdurma bude još veća, a po zdravlje ljudi opasnije, u maloj garažici Batuta pored koje svakodnevno prolazi na stotine studenata, samo se delimično tretira medicinski otrov.

Na ovakav način, Batut je otvorio vrata za transportere medicinskog otpada, gde se na dnevnom nivou odlaže na tone. Na upit nadležnima u Batutu da pojasne zašto se na nelegalan način delimično sanira otrovni otpad, usledio je odgovor da su oni budžetska ustanova, da poslovne minuse neutrališe budžet, čime prestaje potreba za medicinskim i ekonomskim analizama?!? Nazdravlje.

U pretposlednjem broju lokalnog lista Pančevac, navodi se da je lokalna samouprava 29. maja ove godine donela rešenje o oduzimanju dozvole za tretman infektivnog medicinskog otpada u mobilnom postrojenju firmi Medical Wave na lokaciji Stare Utve. Time se sprečava nelegalna sanacija medicinskog otpada, jer su kapaciteti mašine autoklav u pančevačkoj bolnici, uz obavezujuće drobljenje, dovoljni za njihov tretman.

Na kraju, izvori Redakcije navode, da se korupcija u profitabilnom biznisu odlaganja infektivnog medicinskog otpada može zaustaviti, ako nadležni rade svoj posao. U slučaju firme Medical Wave, „energija" za nelegalni biznis je ogromna, što automatski zbližava zainteresovane za „lak biznis".

Uprkos direktnom ugrožavanju zdravlja ljudi i prirode,od čega pojedinci izvlače velike profite, problem rešavaju nadležni iz Ministarstva, koji bi, da je sreće, pameti, časti i hrabrosti, i uz korektnu primenu zakona, za deset minuta eliminisali profitere i direktnu opasnost za zdravlje građana.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: