MEŠETARI STRUJE I PARA: KO TO UPRAVLJA ŽICAMA DALEKOVODA I MASNO ZARAĐUJE???

 

Čim je Vučić došao na vlast, imenovao je svoga kuma Nikolu Petrovića za direktora "Eleketromreže Srbije", Umesto da se, kako je najavljivao, obračuna sa kriminalcima kalibra Hamovića i Lazarevića, Vučić im se pridružio, kako bi "Elektromreže Srbije" završile u rukama Hamovića i Lazarevića, I to se desilo. Platiće njih dvojica Vučiću još koliko treba. O tome piše insajder redakcije zaposlen u EPS-u.

 

             Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreže Srbije" je jedino preduzeće koje je u statusu javnog preduzeća izdvojeno iz EPS-a. Sva kasnija izdvajanja firmi bila su u statusu društava sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) gde je preko organa upravljanja, kao što su Upravni odbor i Skupština tog preduzeća, EPS i dalje odlučivao o njihovom poslovanju, ali za njihove gubitke u poslovanju nije snosio nikakvu odgovornost kao osnivač.

 

     Šta je u stvari JP "Elektromreže Srbije"?

 

Jednostavno rečeno, prenosni sistem je kao autostrada električne energije; to su svi dalekovodi preko kojih struja putuje od proizvođača, svi transformatori koji dok struja putuje žicama smanjuju napon struje, sve trafo-stanice koje još više smanjuju napon struje kako bi on bio sveden na neki odgovarajući, da kada se približi gradovima ili fabrikama koje struja napaja, opet bude smanjen na nivo na kom bi električne mašine i uređaji mogli da koriste tu struju.

Struja se proizvodi sa velikim naponom i on se usput smanjuje, ali se ne smanjuje količina struje, već samo njena jačina. Tako bar uče decu iz opšteg tehničkog obrazovanja.

Dakle, JP EMS predstavlja autoputeve struje po celoj Srbiji, a transformatori su kao tuneli, tu struja malo uspori. Kada struja siđe sa "autoputa" (EMS) ona ide na "regionalne puteve" koji predstavljaju Elektro-distribucije (ED, koje su delovi EPS-a), preko čijih malih trafoa i bandera i žica struja doputuje do nas građana.

Kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS, ali i kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS. Ta usluga se kao na autoputu struje naplaćuje.

JP "Elektromreže Srbije" žive i postoje da naplaćuju "drumarinu" za struju koja prolazi njihovom "autostradom struje". JP "EMS" dakle ne trguje strujom, samo joj obezbeđuje autoput po kojem ona putuje.

Trgovinom strujom se u državi Srbiji bavi JP "EPS" kroz svoju Direkciju za trgovinu električnom energijom, zatim nezaobilazni "Rudnap" u vlasništvu Vojina Lazarevića i još nezaobilazniji "Energy Financing Team-EFT" u vlasništvu Vuka Hamovića.

Vlada Republike Srbije je 19. juna 2013. podnela Agenciji za privredne registre RS (APR) izmenjen Osnivački akt preduzeća JP "Elektromreže Srbije", koji je promenila 4. juna 2013. da bi pored osnovne delatnosti preduzeća, kroz novi Osnivački akt, pokušala da u članu 7. "provuče" da JP "EMS" treba da se bavi i trgovinom strujom.

APR odbija takav izmenjen Osnivački akt, pošto on nije u skladu sa registrovanom pretežnom delatnosti preduzeća, koja je "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12".

APR postupa apsolutno u skladu sa zakonom, jer JP "EMS" nije registrovan za trgovinu električnom energijom, niti za kako su u izmenjenom Osnivačkom aktu naveli: "organizovanje tržišta električne energije". Dokaz o tome je Rešenje o odbačaju (BD 81266/2013) , koje je javno dostupni podatak na sajtu APR kada se nađu podaci o privrednom društvu JP "EMS".

Dakle, Vlada Ivice Dačića i njegovog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića želela je da JP "EMS" koji je prenosni sistem struje, pretvori u trgovca strujom. To bi bilo kao kada bi JP "Putevi Srbije" u zaustavnoj traci autoputa Beograd-Niš postavili da prodaju automobile.

Jedina logika koja bi tome vodila je da autoput ima veze sa automobilima, pa kad se već po njemu voze, mogu tu i da se prodaju. Po toj logici bi prenosni sistem struje (EMS) trebao da postane trgovac strujom. Međutim, za to nije registrovan i to je u prvi mah odbijeno.

Direktor preduzeća EMS kao njegov zakonski zastupnik se žali na Rešenje o odbačaju Agencije za privredne registre, i to ministarstvu nadležnom za položaj privrednih društava (Ministarstvo privrede).

Istovremeno, Ministarstvo privrede nalaže Agenciji za privredne registre da usvoji žalbu Nikole Petrovića sa obrazloženjem da pod "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12 spada i trgovina strujom" što je apsolutna glupost, međutim APR je po Rešenju Ministarstva privrede morao da postupi tako da je žalba usvojena, Rešenjem o usvajanju (BD 81266/2013/01) od 3. oktobra 2013. godine.

Ovim Rešenjem je usvojen izmenjeni Osnivački akt JP "EMS" koji potpisuje predsednik Vlade R.Srbije Ivica Dačić. Da sve tu nije u zakonskom roku, potvrđuje činjenica da je Ministarstvo privrede usvojilo žalbu Nikole Petrovića 19. 7. 2013. a to je 4 dana pre nego što je dobilo Rešenje od APR da je registracija izmenjenog Osnivačkog akta odbijena.

Dakle, znali su da postupaju protivzakonito i spremili su dopis na vreme.

Zašto bi neko hteo da "autoputeve struje" pretvori u trgovce strujom? Vlast nas kroz medije indoktrinira kako nam treba "berza struje" koju će navodno EMS da organizuje. Zašto bi se EMS time bavio kada EPS već ima Direkciju za trgovinu električnom energijom?

EPS je registrovan između ostalog za trgovinu strujom i ima kapaciteta i iskustva da se time bavi, a EMS nema. Zašto državi Srbiji treba još jedan trgovac strujom u njenom vlasništvu? Jasno je da ne treba. Međutim, setimo se čime se bave cenjena gospoda Hamović i Lazarević: trgovinom strujom.

Po Zakonu o privatizaciji kada se prodaje neka firma, uslovi za kupca su da je on već određeni deo godina u delatnosti preduzeća koje kupuje. To je u Zakon o privatizaciji stavljeno da bi firme kupili ozbiljni investitori iz iste privredne grane, kako bi bila osigurana budućnost preduzeća, a ne da ga neko kupi i ugasi i rasproda imovinu.

Vuk Hamović i Vojin Lazarević već godinama pokušavaju da se dočepaju EMS-a, ali da bi bili potencijalni kupci EMS-a sprečava ih uslov da mora da se bave delatnošću preduzeća koje kupuju, a to je prenos električne energije.

Oni nemaju u svom vlasništvu nijedan prenosni sistem, oni su mešetari, kupuju i prodaju struju. Zato je Vlada Srbije našla način kako da im proda EMS: dodaće protivzakonito u Osnivački akt EMS, delatnost kojom se bave Vuk Hamović i Vojin Lazarević, a to je trgovina strujom. Tako su oni mislili da su rešili problem "da breg ipak dođe Muhamedu".

Posedovati prenosni sistem električne energije je najčistiji posao u energetskom sektoru. Ne nalaziš se u proizvodnji, ne "prljaš ruke", nemaš veliki broj zaposlenih, nisu potrebna velika investiciona ulaganja već samo blagovremena i sitna održavanja, imaš obezbeđen posao zauvek, jer će tvojim dalekovodima zauvek ići tuđa struja, a ti ćeš naplaćivati "putarinu".

Svi ostali delovi elektroenergetskog sektora moraju da se bave brojnim kupcima, dobavljačima, remontima, opremom, radnicima u najmanje 20 puta većem obimu nego što je to slučaj sa prenosnim sistemom. Zato je prenosni sistem najčistiji i najprofitabilniji biznis.

Međutim, rukovodstvo EMS na čelu sa Nikolom Petrovićem želi pre privatizacije da se EMS udalji iz proizvodnje što je više moguće, kako bi taj biznis postao još čistiji, i sa još manje odgovornosti i manje posla. Zato su 11. septembra 2014. trafo-stanice od 110/35 kilovolti predate iz nadležnosti EMS u nadležnost EPS (elektrodistribucijama: EDB, Centar, Elektrosrbija, Jugoistok, koje su u sastavu sistema EPS).

Kakav je to prenosni sistem koji se odriče trafo-stanica koje kako smo rekli smanjuju napon? Oni, ustvari, žele samo da upravljaju žicama na dalekovodima u EMS i da naplaćuju "putarinu" za struju. Ne interesuje ih održavanje sistema, a trafo-stanice moraju da se održavaju.

Hamović i Lazarević žele da sa što manje rada, održavanja, radnika i posla dobijaju što više para. Zato je EPS-u predato vlasništvo nad trafo-stanicama, pa neka se onaj ko kupi EPS bavi održavanjem istih, dok će Hamović i Lazarević samo skidati kajmak preko EMS-a.

Potvrdu za to nalazimo u vestima novinskih agencija Beta i Tanjug od 11. 9. 2014. godine, gde piše: "…Antić je potpisao ugovor o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica privrednim društvima ‘EDB’, ‘Centar’, ‘Elektrosrbija’ i ‘Jugoistok’…".

Ministar Aleksandar Antić, nakon potpisivanja ugovora sa predstavnicima tih preduzeća, objasnio je novinarima da je time praktično definisana organizacija u okviru sistema i otklonjen problem, jer ranije nije bilo u potpunosti naznačeno ko vodi računa o transformatorskim stanicama 110/35, i da su one nekada bile u nadležnosti EMS-a.

On je rekao da novim Zakonom o energetici one "više nisu deo prenosnog, već distributivnog sistema, i da je sada definisana nadležnost nad njima, odnosno održavanje i upravljanje tim stanicama povereno je ovim preduzećima".

Objavljena je i vest da je ministar rudarstva i energetike potpisao ugovore sa direktorima sva četiri privredna društva za distribuciju električne energije o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica od 110 kilovolti.

To su Elektrodistribucija "Beograd’ (EDB), Elektrodistrubucija "Centar" iz Kragujevca, "Jugoistok" iz Niša i "Elektrosrbija" iz Kraljeva. Direktori tih preduzeća su ocenili da će preuzimanje odgovornosti za te trafostanice doprineti stabilnosti snadbevanja, ali su primetili da bi eventualan problem mogao biti "nedostatak elektro-inženjera i elektro-montera."

Jasno je da će otpustiti višak elektro-montera iz EMS-a, a da li će iste primiti u EPS, to se ne zna, jer je na snazi Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Verovatno će nekoga i zaposliti za elektro-montere za održavanje tih stanica, ali po partijskoj liniji SNS-a, kako su i dosad zapošljavali po EPS.

Kako bi "Elektromreže Srbije" sigurno završile u rukama Hamovića i Lazarevića, kako im je obećano, potrebno je da na čelu EMS bude čovek od poverenja Aleksandra Vučića.

Najbliži Vučićev prijatelj Nikola Petrović je imenovan za direktora JP EMS 21.12.2012. Iako je u međuvremenu Narodna skupština Republike Srbije donela Zakon o izboru direktora javnih preduzeća, koji predviđa izbor direktora na konkursu, Nikola Petrović je i dan danas na čelu EMS-a, bez bilo kakvog konkursa i pravnog osnova.

Jedini dokument kojim su nekako pokušali da legalizuju Petrovićev ostanak na čelu EMS-a je upravo pominjani izmenjeni Osnivački akt EMS. U članu 41. tog akta u prelaznim odredbama stoji da će "Direktor imenovan 21. decembra 2012. nastaviti da obavlja tu funkciju do imenovanja direktora u skladu sa zakonom".

Krajnji rok za završetak konkursa za direktore JP po Zakonu o JP je istekao 30. 6. 2013. a Osnivački akt je prihvaćen od APR tek 3. 10. 2013.

Konkurs za direktora EMS nije nikada raspisan. Nikola Petrović je direktor bez ikakvog pravnog osnova i protivno zakonima ove države.

Vlada Aleksandra Vučića i Ivice Dačića je i u slučaju direktora EPS prekršila Zakon o privrednim društvima, ne samo što je direktor u statusu vršioca dužnosti dve pune godine, već ponajviše zbog toga što je ISTA OSOBA dobila dva uzastopna mandata kao vršilac dužnosti direktora.

Zakon kaže da ako se posle isteka mandata vršiocu dužnosti direktora ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može ponovo biti izabrana za vršioca dužnosti.

Zakon je egzaktan. Aleksandar Obradović je protivzakonito dobio drugi mandat vršioca dužnosti direktora EPS-a. Dva generalna direktora, u dve najvažnije elektroenergetske firme u Srbiji su protivzakonito postavljena, i to ni manje ni više, od strane Vlade Srbije. Ona Vlada koja krši Zakone sopstvene države time po Ustavu čini "državni udar". Vlada našeg milog Vođe to čini svakog dana.

 

    A 1.

   Restruktuiranje, dakle-rasparčavanje

Pod pritiskom MMF-a, Svetske banke i vlasnika međunarodnog krupnog kapitala Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije ušla je 2005. godine u proces restruktuiranja.

Prvi i najznačajniji korak u rasparčavanju EPS bio je izdvajanje prenosnog sistema električne energije u posebno javno preduzeće. Tako se 1. jula 2005. godine u Agenciji za privredne registre registruje novo javno preduzeće pod imenom JP "Elektromreže Srbije". Pravna forma "javno preduzeće" znači da mu je osnivač Republika Srbija, i da je u svom poslovanju samostalno od firme EPS, od koje je nastalo. Takođe, znači da je pred zakonom JP EMS isti kao JP EPS, dakle odgovara sopstvenom Upravnom odboru, koji odgovara Vladi Republike Srbije, a ne odgovara Upravnom odboru EPS-a, iz kojeg je nastao.

 

    A 2.

   Vučić dobio 200 hiljada dolara da ćuti

Večernje novosti su 14. maja 2004. godine objavile vest da je propao pokušaj Anketnog odbora Narodne skupštine Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, poslanikom Srpske radikalne stranke, da se utvrdi istina oko uvoza i trgovine električnom energijom: “…Posle dvomesečnog istraživanja Anketni odbor Skupštine Srbije rastao se neobavljena posla."

Svako ko se ponadao da će Anketni odbor Skupštine Srbije razmrsiti klupko sumnji u "aferi struja, mazut i bankarske transakcije s energentima" – prevario se. To će se, verovatno, desiti i onima koji su uvereni da će, na osnovu prikupljene ogromne dokumentacije i svedočenja svih važnijih aktera, tačku na "slučaj" staviti policija, tužilaštvo i sud.

Svesni ovakvog epiloga, svi članovi Anketnog odbora (šestoro ih je, i to iz DSS, G 17 plus, SPO-NS, SPS, DS i SRS) složni su otuda ponajviše samo u jednome:

– U pitanju je toliko stručna materija da bi najbolje bilo sve prepustiti nekoj zaista nezavisnoj, i to inostranoj revizorskoj kući na – procenu!

A, za tako nešto potreban je poprilično veliki paketić dolara i evra, svejedno. Uz dvomesečan rad Anketnog odbora i angažovanje 28 svedoka, a taj trošak (na teret budžeta Skupštine) još nije izračunat, i uz angažovanje revizora, lako se može desiti da sve košta više nego što je eventualno napravljeno štete u poslovanjima EPS i NIS sa londonskim firmama "Interfejs" i EFT.

Podeljen po partijskoj liniji pripadanja (i predizbornih potreba), Anketni odbor podelio se i po načinu na koji je iste stvari gledao različitim očima. Otud i njihova – četiri izveštaja parlamentu.

Đorđe Mamula, Milko Štimac i Dragan Jovanović, svoje potpise stavili su iza "nosećeg" izveštaja Anketnog odbora. Oni za "uočene propuste" okrivljuju prethodnu Vladu Srbije, jer "nije imala nikakvu strategiju ni jasnu energetsku politiku, niti je išta učinila da zakonski uredi oblast deponovanja i trgovanja strujom, mazutom"… Takođe, smatraju da su tvrdnje o "astronomskoj šteti nanetoj srpskim državnim kompanijama" bez osnova, sračunate na zgrtanje predizbornih poena.

Ogorčen što ove njegove kolege ne vide isto što i on, Aleksandar Vučić (SRS) nije odustao od početne izjave o "kumovsko-mafijaškim vezama Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića (EFT i Interfejs) i čelnih ljudi NIS, EPS i vlasti" (on dodaje: "i bivše i sadašnje").

Zahvaljujući tim vezama, ukazuje Vučić, srpske državne firme radile su na svoju štetu, a profit zgrtali kumovi i prijatelji i pritom se još i finansirale DSS i G 17 plus.

Anketni odbor Narodne skupštine Srbije formiran je na zahtev Srpske radikalne stranke, a najžešći kritičar je bio Aleksandar Vučić, označavajući Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića ovejanim kriminalcima koji su opelješili Elektroprivredu Srbije i Naftnu industriju Srbije.

Iznenada, Vučić se ućutao, jer je, tvrde upućeni, a te činjenice su namerno objavili Hamović i Lazarević, isplaćen sa 200 hiljada dolara, koji su uplaćeni na njegov londonski račun. Izvesna količina dolara je legla i na račun Srpske napredne stranke!

Aleksandar Vučić se, za novac, odriče svake ideje, i služi svakom, ako mu se plati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BROJAČ PARA: AKCIJA „PREUSMERAVANJA“ SREDSTAVA KAO ZAMETANJE TRAGA DONACIJA, DO DUŽNIČKOG ROPSTVA SRBIJE

 

Na internet portalu "Vesti online" 17. septembra 2014. godine objavljena je vest da je u Obrenovcu, koji je pretrpeo ogromnu ljudsku i materijalnu patnju u majskim poplavama, obnovljeno samo deset kuća! Vesti iz svih krajeva u unutrašnjosti Srbije, gde su poplave odnele čitava imanja, kuće i sve što je narod mukom godinama sticao, govore da situacija nije ništa bolja. Vučićev režim se pravda da nema para! Direktor vladine kancelarija za pomoć poplavljenim područjima, Marko Blagojević, izjavio je 16. septembra da su "…od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje…". Dakle, Blagojević tvrdi da raspolaže jedino sa 30 miliona evra! Sve ostalo je magla i dim! Gde su onolike pare, pitaju se građani koji žive u kolektivnim centrima i koji zimu dočekuju bez krova nad glavom.

 

                  NIkola Vlahović

 

Dana 21. maja ove godine, dok su još trajale katastrofalne poplave koje su zadesile Srbiju, predsednik vlade Aleksandar Vučić, na konferenciji za štampu, saopštio je da će spisak svih donatora koji su prvi pomogli unesrećene ljude, biti objavljen "za sedam dana". Takođe, obećao je i da će

Oni koji su dobro upućeni u Vučićev karakter i navike, odmah su posumnjali u ovu njegovu izjavu. Ipak su pare u pitanju, a on ne voli da se o tome javno izjašnjava.Već 8. juna, Vučić na ponovljeno pitanje izjavljuje: "…Vlada Srbije će u narednih sedam dana postaviti na svojoj internet adresi spisak svih pojedinačnih donatora koji su odvojili sredstva za pomoć ugroženima od poplava".

Ubrzo, kad su ga novinari podsetili na dato obećanje, Vučić je rekao: "…Za to nam treba toliko vremena, jer mora svaki donator da bude pozvan i da da saglasnost da želi da mu se objavi ime i iznos donacije. Moramo da proverimo, dakle, ko ne želi da bude objavljen".

Kad već nije znao da objasni razloge zbog kojih se spisak donatora krije (i kolika je veličina donacija), Vučić je potegao poslednji "argument" pa je rekao da će "…ubrzo pasti priliv sredstava, pa neće biti potrebe da se svakodnevno zove veliki broj donatora i da se pitaju da li dozvoljavaju da njihovo ime bude objavljeno na internet adresi Vlade Srbije"!?

Odgovarajući u Skupštini 31. jula 2014. na poslaničko pitanje zbog čega lista donatora još nije objavljena, Vučić se izvinio i rekao da će podaci biti objavljeni do 4. avgusta.

Zašto je Vučić ovoliko dugo krio imena donatora i visinu njihovih donacija? To je postalo jasno tek kad je 28. maja ove godine, kad je Vučić izjavio da bi želeo da novcem za obnovu zemlje upravlja neko iz nevladinog sektora i najavio da će tu odgovornu dužnost ponuditi programskom direktoru Ce-SID-a Marku Blagojeviću.

Govoreći za RTS, Vučić je doslovno rekao da ne želi da taj posao obavlja neko od ministara, već neko iz nevladinog sektora, koji bi kontrolisao gde ide novac. „Želim da izbegnem priče kako je neko zaradio!", rekao je tada Vučić. Sasvim prirodno za njegov način vladanja rezonovao je: zašto da neko zna, koliko će i on i njegova družina opljačkati?

Ubrzo, Vučić je svom snagom napao ojađeni narod koji je tražio bilo kakvu pomoć od države zbog poplavljenih kuća i uništene imovine. Grmeo je sa svih televizijskih kanala kako je "lično video" da su neke opštine izašle sa zahtevima koji nisu realni: „Kada sam postavio pitanje predsedniku jedne opštine kako je došao do sume od 973 miliona štete u poljoprivredi, a sva zemlja ukupno ako bi neko želeo da je kupi ne vredi toliko, i svega je 70 grla izgubljeno, odgovora na moje pitanje nije bilo".

Vučić je, dakle, bez ikakve stručne procene unapred sam "procenio" da je šteta manja nego što jeste. Tako je počela kampanja zastrašivanja građana, u koju se kasnije uključio i Vučićev "brojač para" Marko Blagojević, koji je na jednoj konferenciji za štampu, na pitanje kad će krenuti isplate postradalih, neartikulisanim glasom povikao: "Ne dam!".

Od kraja maja do polovine septembra meseca, lagano je ubijana svaka nada da će postradali u poplavama doći do, kakve-takve nadoknade za svoje patnje.

Počela je da se bliži jesen, a slučaj donacija za postradale u poplavama, za Vučića i njegov klan, postao je drugorazredna tema. Pare koje su zaista stigle u Srbiju, negde su nestale. Vučić sigurno zna gde su. Laži o brzoj izgradnji porušenih kuća i obnovi infrastrukture, ostale su samo laži.

 

      Biće meda, dok je Muhameda

 

Prateći paralelno vesti o stizanju donacija za poplavljene u Srbiji, i izjava funkcionera Vlade Srbije, nije teško zaključiti da para ima, ali da su usmerene u pravcu koji odgovara Vučićevoj vlasti, a ne na ruke onih kojima su namenjene.

Silnih šeikovih deset obećanih miliona dolara kojima je Vučić mahao, jednostavno, nema. Ili, ako ih ima, nijedan dolar nije došao u ruke unesrećenih u poplavama. Činjenice na terenu govore da u svim poplavljenim područjima, najveći deo postradalog stanovništva dočekuje zimu bez ikakve pomoći države.

Sa koliko drskosti i samouverenosti je Vučić krajem maja meseca pominjao obećanu donaciju Šeika Muhameda iz Emirata, govori i njegova izjava: "…I dok neki ovde zbijaju neslane šale s njim i bukvalno mu prebrojavaju zube, on je iz svog džepa izvadio milione dolara da bi pomogao ljudima u Srbiji. Svaka mu čast na tome! Šeik je uplatio Srbiji više novca za pomoć žrtvama poplava od SAD, EU i Rusije zajedno! Princ prestolonaslednik Abu Dabija insistira, pritom, da se od njegove pomoći ne pravi nikakav spektakl i zauzvrat ne traži apsolutno ništa. On je u ovom jako teškom trenutku za Srbiju dokazao da nam je jedan od najvećih prijatelja na celom svetu. Činjenica da je on sam Srbiji dao više novca nego najveće svetske sile dovoljno, valjda, govori sama za sebe."

Ni do današnjeg dana nije poznato da li je i koliko je šeik Muhamed donirao poplavljene u Srbiji i gde se taj novac nalazi. Upućen tvrde da nije dao ni prebijene pare.

Da bi sakrio istinu, Vučić se nije mnogo dvoumio šta da izjavi pa je ljutito odogovorio na to pitanje ovako: "…Opet vam kažem, šeik ne želi da se hvali tim parama...Dovoljno je valjda reći da je on sam uplatio Srbiji više nego Rusija, Amerika i Evropska unija zajedno!"

Na računu kojim raspolaže Marko Blagojević, prema njegovoj tvrdnji, nema više od 30 miliona evra. Ovo Blagojević potvrđuje nedavnom izjavom u kojoj razotkriva strašnu istinu da nikakvih silnih miliona nema i da su sredstva kojima raspolaže mizerna: "…Sa bilateralnim donatorima svakodnevno pričamo o nameni petnaestak milion evra njihove pomoći, koliko je obećano na toj konferenciji i o projektima koje smo spremili.

Želeli bismo da ta pomoć u najvećoj meri ode na obnovu sistema za zaštitu od poplava. Jer, džaba nam popravka kuća, na koju ćemo potrošiti skoro 30 miliona evra, ako će objekti ponovo biti poplavljeni…".

Što da im dajemo i tih 30 miliona evra, ako će biti opet poplavljeni, glasno razmišlja Blagojević, verno tumačeći Vučićevu strategiju o skrivanju donacija.

Vučića je u "kampanji" prikrivanja visine donacija pomogla i ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović, koja je hladnokrvno ponovila ono što je njen šef rekao: "…Zaista svi veoma cenimo ono što je učinio šeik Muhamed. A što se tiče EU, svakako će i iz njihovih fondova doći najveća pomoć koja će premašiti iznos svake pojedinačne uplate".

 

      Gde su pare?

 

Ono što je Jadranka Joksimović prećutala, to je istina o donatorskoj konferenciji za poplavljena područja na Balkanu, koja je održana u Briselu 16. jula ove godine.

A, činjenice govore sledeće: Danska je za pomoć poplavljenima u BiH donirala sedam miliona evra, Nemačka je takođe za BiH izdvojila pet miliona evra, Pakistan 740.000 evra, a Egipat 25.000 evra. Jermenija je jedina Srbiji uplatila 74.000 evra.

I to je sve što je Srbija od "prijatelja" iz Evropske unije dobila u prvih mah kao donaciju. Istina je da je kasnije Evropska unija odobrila samo "povoljne" kredite. Ali, šta je sve ovde prikazano kao donacija a zapravo je kredit, to je pitanje kojim bi se u svakoj ozbiljnoj državi bavio nadležni javni tužilac. Ali, ne i u Srbiji…

Kako shvatiti tvrdnju Marka Blagojevića, da je od 995 miliona evra, koliko je Srbiji stavljeno na raspolaganje od donatora, 115 miliona čiste donacije a ostalo su povoljni zajmovi?

Gde su nestale te pare, ako ih je uopšte bilo, jer i Blagojević tvrdi da raspolaže samo sa 30 miliona evra? Građani Srbije ne znaju ni ko je ni koliko je donirao novca za poplavljene, a još manje znaju ko je sve odobrio "povoljne" kredite, osim starih zelenaša, Svetske banke, EBRD i MMF-a?

Gde su milioni koji su prikupljeni od SMS poruka, gde je novac od donatora iz dijaspore, koliko ga je bilo i gde mu se trag izgubio?

Zanimljiv je primer zajma od japanske vlade. Japanska vlada odobrila je Srbiji posebno povoljan zajam od 40 miliona evra, s kamatom od 0,01 odsto, uz rok otplate od 40 godina, s periodom počeka za otplatu kredita 10 godina.

Na ovu ponudu Japanaca, Vučić i Blagojević su odmah reagovali rečenicom: "…Ovaj kredit vlada će prvi razmatrati. Svetska banka nam je, takođe, odobrila izuzetno povoljan i hitan zajam od 120 miliona evra za obnovu koji možemo već sad da trošimo, jer on podrazumeva da nam se pare potrošene iz budžetskih ili drugih izvora kasnije nadoknade".

Blagojević se istrčao, pa je rekao da se postojeći zajmovi Svetske banke za puteve, koji su već uračunati u postojeća zaduženja države, mogu "preusmeriti", pravdajući se da bi na taj način bilo izbegnuto povećanje javnog duga?!

Zašto bi ta sredstva namenjena putevima preusmeravali u humanitarne svrhe, ukoliko novca ima? Naime, Blagojević i Vučić uhvaćeni su u laži (i lošoj koordinaciji tih laži) više puta. Njih dvojica na smenu govore kako su, od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova EU, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje.

Blagojević je tvrdio čak i to da je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), spremna da poveća i preusmeri sredstva dodeljena javnom i privatnom sektoru u Srbiji (do 300 miliona) evra i da će ona biti dostupna za obnovu u javnom sektoru.

Drugim rečima, ako taj novac (krediti i samo krediti!) stigne, pašće u Vučićeve ruke "za budžetsku potrošnju" i, naravno, stranačke potrebe SNS-a. "Obnova u javnom sektoru" je termin koji Vučić može da upotrebljava kako god hoće. I da izabere da taj novac deli kome hoće.

Vučić je u par navrata pominjao i "sredstva" (kredite) u visini do 100 miliona evra namenjena malim i srednjim preduzećima u Srbiji, iz Fonda za razvoj opštinske infrastrukture (MIDF), koja takođe mogu biti iskorišćena za obnavljanje opštinske infrastrukture u oblastima pogođenim polavama.

Akcija "preusmeravanja" stvarnih i potencijalnih kredita, organizovana je sa ciljem da se zametne trag donacijama! Jer, donacije ne mora nikome da vraća, a krediti će vraćati građani i neka druga vlada.

Evropska banka za rekonstrukciju je već sa Unikredit bankom u Srbiji potpisala dva ugovora o kreditiranju privatnog sektora u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra, pri čemu oba zajma mogu biti iskorišćena za finansiranje projekata u poplavama pogođenim područjima.

Jasno je da Evropsku banku (kao i MMF i Svetsku banku) ne zanima u kom pravcu idu sredstva, nego kako da Srbiju još više udavi novim dužničkim ropstvom. Vučićev privremeni i prolazni režim samo je jedan od instrumenata dugoročnog porobljavanje ove zemlje.

 

      "…Više prihvaćenih nego odbijenih"

 

U Kancelariji za pomoć i obnovu poplavljenih područja, kojom direktno rukovodi Marko Blagojević, pod komandom Aleksandra Vučića, tvrde da danonoćno rade kako bi svi građani ušli u kuće do početka grejne sezone.

Da su u pitanju čiste laži, govore i podaci iz ugroženih opština koji ovih dana pristižu. Organizator nedavnih protesta građana Obrenovca, koje je izigrao Vučićev režim, Dragan Murar, izjavio je za "Franfurtske Vesti" da direktor te Kancelarije Marko Blagojević u javnost iznosi neistine o pravom stanju. Blagojević se pravdao da "posao nije nimalo lak, jer kuća ne može da nikne preko noći, ali se ulažu veliki napori da svi budu zbrinuti na vreme".

Građani Obrenovca uglas govore ono što je Murar saopštio javnosti, da je sagrađeno svega deset kuća donacijama iz privatnog fonda i da su za još četiri postavljeni temelji, kao i da jedna srpska kompanija obnavlja 27 domova u jednoj od obrenovačkih ulica.

Stalno slušamo laži, kažu unesrećeni u majskim poplavama, a dovoljno je otići u obrenovački hotel gde je još uvek 200 ljudi (među njima i dvanaestoro dece) u vojnu kasarnu u kojoj i dalje prinudno boravi 500 građana (među njima 52 dece). Broj Obrenovčana koji su još uvek pod šatorima i u kolektivnim centrima nije poznat, i to Vučićeva propagandna mašina krije.

Laž je i da država radi brzo na isplati kakve-takve pomoći. Vučić preko Blagojevića i njegove kancelarije namerno davi nepotrebnom birokratijom, kako bi ljudi s rešenjima o pomoći čekali što duže.

I Vučić i Blagojević krive za to opštinske administracije, koje, sa druge strane, ne smeju da se suprotstave Vođi, i da mu kažu istinu. On je još u maju zapretio da će u zatvor otići svako ko vrši procene štete, mimo njegovog režima.

Do zime koja je sve bliže, ne postoji mogućnost da građani Obrenovca dobiju svoj krov nad glavom. Materijalna pomoć za oko 12.000 ljudi negde je "zalutala" u režimskim sefovima. Novac koji je podeljen za oko 8.000 domaćinstava je toliko mali i smešan, da sa njim niko ne može da preživi narednih meseci. Samo u Obrenovcu, odbijeno je skoro hiljadu zahteva za materijalnu pomoć, i to je prava slika odnosa Vučićeve vlade prema majskoj tragediji.

Kao da je u pitanju najgori crni humor, njegovi mediji su konstatovali kako je "više prihvaćenih, nego odbijenih". Sigurno je da će i jedni i drugi imati u vidu šta im je ovaj režim uradio nakon preživljene katastrofe. Ovaj narod zna dugo da trpi, ali i da naplati sa kamatom.

I gradonačelnik Valjeva, Stanko Terzić, oglasio se ovih dana izjavom da od države do sada na račun lokalne samouprave nisu stigla nikakva sredstva za obnovu kuća uništenih u majskim poplavama. Terzić je potvrdio sumnje građana Valjeva da je gradska vlada ostala bez ikakve podrške Republike.

Terzić je, ogorčeno, podsetio da je grad na Kolubari 14. i 15. maja bio najugroženiji grad u Srbiji. Od 2.500 podnetih zahteva za naknadu štete od poplava, evidentirano je tek 49 kuća koje treba da se grade. Za 26 objekata doneta su rešenja, za sedam tek treba da se isplati novac, a 10 zahteva je odbijeno. Od 150 zahteva za sanaciju kuća, 143 su rešena, a 54 su pravosnažna.

Šteta od poplava, samo na onome što je do sada utvrđeno, prelazi milijardu i po dinara. Oštećenja na koritu reke Kolubare mere se milionima evra. Iz Ministarstva finansija (dok je Lazar Krstić vršio tu dužnost!) rečeno je nekoliko puta da će za Valjevo stići sredstva iz Evropske investicione banke.

Terzić se sastao i sa Zoranom Drobnjakom, direktorom „Puteva Srbije", pa je bilo dogovoreno da 50 miliona dinara bude uloženo u hitno saniranje saobraćajnica. U pitanju je, između ostalog, asfaltiranje kilometar i po izlazne trake ka Beogradu. Od toga još ništa nije urađeno.

 

     A 1.

    Sa kim se Devenport ružno šali?

Cinični šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport i ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović potpisali su 25. jula ove godine u Obrenovcu sporazum o odobravanju 30 miliona evra bespovratne finansijske pomoći iz pretpristupnih IPA fondova za obnovu 24 opštine, posle majskih poplava.

Da li Vučić "preusmerava" isti iznos iz povučenih kredita za puteve, kako bi i ova bespovratna sredstva pala u privatne džepove, na račune njegove stranke i njega lično?

I Majkl Devenport se uključio u Vučićevu propagandu pa je tih julskih dana "izrazio očekivanje" da će Srbija dobiti i dodatna bespovratna sredstva iz evropskog Fonda solidarnosti u visini od 40 do 50 miliona evra.

Već polovinom septembra meseca, kad je Evropska unija i zvanično ukinula instituciju Komesara za proširenje, i kad je postalo jasno da je Srbija odbačena na neograničeno dug period, postalo je jasno da je Devenport svesno slagao da će "Srbija imati isti pristup fondovima kao da je već postala članica EU".

Da bude tragikomedija veća, Jadranka Joksimović je čak predala "nacrt verzije aplikacije za sredstva iz Fonda solidarnosti" evropskom komesaru za regionalni razvoj Johanesu Hanu za dodatnim bespovratnim sredstvima u vrednosti od 40 do 50 miliona evra.

Joksimović je, na sva usta hvaleći EU kao najvećeg donatora bespovratne pomoći Srbiji, rekla kako smo "…u programiranju pretpristupnih IPA fondova 2014. godine oko 50 miliona evra uspeli da preusmerimo za sanaciju štete posle poplava. Ukupno između 150 i 160 miliona evra bespovratnih sredstava pomoći dolazi iz EU za saniranje posledica poplava".

 

     A 2.

    Dijasporu niko ne pominje

Javnost u Srbiji ne zna koliko je novca za pomoć došlo iz dijaspore za pomoć poplavljenim područjima. Na desetine hiljada naših građana iz Evrope, Rusije, Amerike, Australije i Kanade, poslali su velike svote novca.

Oni koji su ga poslali na račune koje kontroliše Vučićeva vlast, donirali su ga, ne znajući da to čine. Ali su zato strogo kontrolisani mediji javljali samo o akcijama fondacije "Dragica Nikolić". Tamo gde se predsednikova supruga pojavila, tamo su i bili.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

IZBOR NOTARA: KORUPCIJA, POHLEPA I BAHATOST SU VEŠTINE KOJE SU DOMINIRALE U NOTARSKIM KOMISIJAMA

 

Samo tri dana pre početka zvaničnog rada kancelarija javnih beležnika-notara, građani Srbije nisu imali ni njihov spisak, ni radno vreme, ni visinu taksi i tarifa koje će plaćati za zaključivanje pravnih poslova kod javnih beležnika. Na dan kad su javni beležnici zvanično počeli sa radom, većina njih nije ni položila odgovarajući ispit, niti je na bilo koji drugi način bila kvalifikovana da preuzme taj izuzetno odgovoran posao. Šta se zaista zbivalo u pozadini režimske propagande oko javnih beležnika, redakcija je je saznala od službenika Ministarstva pravde.

 

 

 

Prvog septembra sa radom je počelo 93 notara, umesto 100 , koliko je trebalo da bude izabrano, da bi se formirala javnobeležnička komora. Ali, to nije najveći problem. Veći problem je što nisu doneti svi propisi koji su neophodni za funkcionisanje notarske službe, a oni koji su doneti u Skupštini Srbije u nedelju 31. 8. 2014., odnosno dan pre početka rada notara, doneti su uz povredu ustava, jer ne mogu biti primenjivi pre isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a biće primenjeni odmah, tj. od 1. septembra 2014. da bi notari mogli početi sa radom,

Inače, uslov za početak rada notara je da Komisija Ministarstva pravde obiđe sve notarske kancelarije, i da da svoju saglasnost za početak rada. Takva Komisija nije ni formirana, niti je obišla ni jednu notarsku kancelariju u Srbiji. Procedura je morala da bude sledeća: da se obiđe notarska kancelarija, sačini Zapisnik i donese rešenje o tome da prostor u kome će raditi notar ispunjava ili ne ispunjava uslove, i postavi rok za otklanjanje nedostataka…

Uostalom, sve to je propisano Pravilnikom o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti (Sl.glasnik Republike Srbije br.31/2011). Članom 11 navedenog Pravilnika propisano je da ministar imenuje tročlanu Komisiju od kojih najmanje jedan član mora biti javni beležnik, a Komisija pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije proverava ispunjenost uslova, kako u pogledu prostora, tako u pogledu opreme, inventara. Članom 12 propisano je da navedena Komisija donosi rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada javnobeležničke delatnosti.

Komisija do početka rada, 1. 9. nije donela ni jedno rešenje kojim utvrđuje ispunjenost uslova za početak rada, a javni beležnici su počeli sa radom. Ali, nisu svi javni beležnici 1. 9. počeli sa radom. Da bi mogli da počnu sa radom, notari su morali da se umreže sa određenim službama, katastrom i dr. , a ni jedan od javnih beležnika to nije učinio.

Nezaključivanje ugovora o osiguranju u smislu čl. 150 Zakona o javnom beležništvu povlači i sankciju – prestanak rada notara. Ni taj uslov za početak rada notara nije ispunjen. Ministar pravde je više puta do sada izjavio da notari odgovaraju svojom imovinom za rad.

To jednostavno nije tačno, jer to nigde nije propisano. Uostalom, nikada nije ni vršeno anketiranje notara šta imaju od imovine, niti su dužni da svoju privatnu imovinu bilo kome prijave.

Nema podataka na internetu da je Komora uopšte formirana, niti da je izabran izvršni odbor, nadzorni odbor, disciplinska komisija…Štampa o tome ćuti.

 

      Izabrani bez položenog ispita!

 

Bivši premijer Srbije Zoran Živković, a sada poslanik u Skupštini Srbije izjavio je na pomenutoj sednici Skupštine "da će obzirom na visoku tarifu koja pripada javnim beležnicima, a koju ovaj narod ne može da plaća, određeni broj javnih beležnika zaraditi toliko, da će moći da vrati makar deo novca koji je javni beležnik dao za svoje imenovanje.“ Treba li ovakvom mišljenju bilo kakav komentar, obzirom da navedeni stav bivšeg premijera niko nije demantovao. Znači, u pitanju je čista korupcija, pohlepa i bahatost.

Srbija je država koja je poslednja u Evropi uvela notare u pravni sistem. Imala je priliku da to uradi transparentno, obzirom da su zemlje u okruženju sa sličnim pravnim sistemima notarstvo uvele i pre 20 godina. Umesto da koristi iskustvo drugih, notarstvo je uvedeno uz kršenje procedure, Zakona o javnom beležništvu i navedenih pravilnika, a problem će se javiti slično problemu sa izborom sudija.

Ministar pravde je imenovao notare na osnovu mišljenja Komisije koju je on formirao, a čije je mišljenje prihvatio u celini. Komisiju su sačinjavali Snežana Marković, predsednik i članovi Biljana Pavlović i profesor Dejan Đurđević.

Navedena Komisija je pre toga izvršila ispitivanje kandidata, odnosno, oni su bili članovi ispitne komisije koji su odlučivali ko je položio i sa kojom ocenom notarski ispit, a ko ne. Njih troje su bili istovremeno članovi ispitne Komisije, kao i konkursne Komisije, koja je birala notare. Na taj način je prekršeno ustavno načelo o zabrani sukoba interesa.

Ministar pravde je u celini prihvatio mišljenje Komisije koju je on imenovao, kako u pogledu imena svih 94 imenovana notara, tako i u pogledu mesta gde notari zasnivaju svoju nadležnost. Inače, Komisija je izvršila bodovanje tako što je ocenu na ispitu pomnožila sa 10, na to dodala staž kandidata i to jedan bod za svaku godinu staža , ali najviše 20 bodova, i na sve to dodala bodove po osnovu svog "utiska o kandidatima." Komisija je u potpunosti promenila zakonske uslove za izbor notara, i kako je i sama navela u svom pismu ministru pravde, nije primenila 3 od 4 kriterijuma propisana ćl. 29 stav 4 Zakona o javnom beležništvu za izbor notara. Kriterijumi propisani navedenim članom Zakona o javnom beležništvu su: uspeh na pravosudnom ispitu, uspeh na javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su kandidati radili, rezultati koje su kandidati postigli na radu.

Navedena Komisija je umesto 4 kriterijuma iz Zakona primenila samo jedan, i to uspeh na javnobeležničkom ispitu. A i taj kriterijum je primenjen tako da favorizuje kandidate nove Komisije. Umesto druga 3 kriterijuma, Komisija je uvela jedan svoj novi-nepostojeći kriterijum– Opšti utisak komisije o kandidatima.

Na osnovu tog izmišljenog kriterijuma-opšti utisak članova komisije, koji je nosio do 15 bodova, 12 kandidata koji su konkurisali samo za Beograd je dobilo 0 bodova, a od 1 do 3 boda dobilo je 24 kandidata. I to bez ikakvog obrazloženja.

Postavlja se opravdano pitanje, kako je logički moguće da neko po osnovu dva propisana zakonska kriterijuma -vrsta pravnih poslova na kojima je kandidat radio i -rezultati rada koje je kandidat postigao dobije 0 poena.

Kako su više od polovine navedenih lica koji su dobili 0-3 boda advokati sa 15 i više godina staža, proizlazi da se ta lica uopšte nisu bavila advokaturom i da nemaju nikakve rezultate. A pritom komisija ne daje nikakvo obrazloženje za takav svoj stav. Ali zato oni koji su radili kod vojske, policije i državnoj administraciji imaju "neverovatne radne rezultate" i dobijaju po 15 bodova.

Kako je to Komisija uspela da oformi svoje mišljenje o pojedinim kandidatima, takođe je sporno. Naime, Komisija je obavljala intervju sa svakim kandidatom, tako što je npr. dana 16.7. 2014. obavila intcrvju sa 25 kandidata za 2 sata. Dana 17. 7. 2014., takođe je obavila intervju sa 17 kandidata za 2 sata, a 18. 7. 2014. je obavila intcrvju za 2 sata sa 26 kandidata, a 19. 7. 2014. intervju sa 31 kandidatom, takođe za 2 sata.

Kandidati su, inače, pozivani preko sajta Ministarstva pravde , sa koga su uzeti ovi podaci, a koji se dostavljaju u prilogu. Iz navedenih podataka se vidi, da je po kandidatu za intervju ostavljeno po 4 minuta, u koje vreme treba uračunati i vreme ulaska u prostoriju, upoznavanja sa Komisijom, potpisivanja izjava o saglasnosti za objavljivanje intervjua koji su snimani, zatim izlazak , kurtoazno pozdravljanje. Bilo je kandidata koji su o svom radu govorili samo pola minuta, a zatim su bili prekinuti uz zahvalnost što su došli. Kakve to veštine poseduje Komisija kada je u stanju da za 1 minut ili 2, stvori utisak o kandidatima, pitanje je koje ostaje bez odgovora.

Nepravilnosti koje su prethodile izboru notara su sledeće:

Sedam izabranih notara nije imalo položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 5. 6. 2014. godine (podaci za Beograd), to su: Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cvcjić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković.

Imenovani su ispit položili 23.7.2014. godine, odnosno 18 dana nakon raspisivanja konkursa. Među njima je kandidat Miodrag Đukanović, koji je izabran za predsednika Komore notara.

Znači, osnovni uslov je da bi neko konkurisao za notara, je da ima položen ispit, u momentu raspisivanja konkursa, što navedena lica nisu imala, a izabrani su za notare!

 

      Kako su padali na popravnom ispitu

 

Najmanje deset izabranih notara (podaci za Beograd) je na usmenom ispitu palo na popravni. To su: Ivana Grabež, Milovan Glišić. Jasna Bojadžijevska , Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Navedena lica su bodovana kao da su položila ceo ispit u roku, što nije slučaj. Navedena lica su dobili najveći broj bodova od svih kandidata, a npr. Ivana Grabež, koja je pala na popravnom ispitu, zauzima prvo mesto na rang listi sa 116 poena medu 1.000 kandidata koji su polagali ispit.

Miodrag Glišić je treći sa 115 poena, a takođe je pao na popravni. Neshvatljivo je da lica koja su pala na popravni budu najbolji između svih kandidata koji su položili notarski ispit.

Neshvatljivo je da najveći broj poena za položen ispit dobije 10 kandidata koji su pali na popravni. Logično je i pravično da kandidat, koji je sa manjom ukupnom ocenom položio ceo ispit u roku dobije veći broj poena od onog kandidata koji je pao na popravni što kod ove Komisije nije bio slučaj.

Ukupna ocena se na ispitu dobijala zbirom ocena na pismenom i usmenom delu, podeljeno sa dva. Navedena lica su dobila visoke ocene na pismenom delu ispita jer su im testovi za pismeni deo ispita bili unapred dati.

Ti kandidati su dobili devetke i desetke. A onda su pali na popravni i nisu položili ceo ispit, jer nisu mogli da baš kod svih članova Komisije imaju protekciju. Ali su zato dobili ukupnu ocenu visoku, jer su, kako smo naveli, na pismenom delu ispita dobili najveće ocene.

Ogromna većina kandidata, 95% koji su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. su iz Beograda. Ti rokovi su bili bespotrebni , jer je već postojao dovoljan broj kandidata koji su položili ispit za Beograd (preko 80, a biralo se 44), i završili sve seminare.

Ako se želelo da veći broj kandidata bude iz unutrašnjosti, čime bi se moglo opravdati uvođenje aprilskog i majskog roka, ne i junskog (obzirom da je konkurs već bio raspisan) trebalo je organizovati ispite u regionalnim centrima Nišu, Užicu, Novom Sadu. Ali to nije bila želja Komisije i Ministarstva pravde, i pokazalo se da su gotovo svi kandidati koji su polagali u ta 3 roka, bili iz Beograda. To su bili kandidati koje su Komisija i Ministarstvo pravde kasnije imenovali za notare, što znači da su ta 3 ispitna roka za te kandidate bili namešteni.

Od prvih 16 kandidata na rang listi, 14 je položilo ispit u aprilskom, majskom i junskom roku. Polaganje za junski rok je bilo 23.juna 2014., što nije po Zakonu, obzirom da je konkurs raspisan 18 dana ranije, odnosno 5. juna 2014.

Od 12 imenovanih notara za teritoriju Prvog osnovnog suda u Beogradu (opštine Stari Grad, Savski Venac, Palilula, Vračar i Zvezdara), 10 njih su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku, 23 od 40 izabranih notara za glavne gradske opštine, položili su ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014.godine. Svi kandidati koji su polagali 23 juna 2014. (posle raspisivanja konkursa) su iz Beograda.

Taj rok-junski je nezakonit i napravljen je sračunato za beogradske kandidate bliske Komisiji i ministru pravde, a u tom momentu u Beogradu je bilo viška 45 kandidata koji su položili ispit.

Za junskim ispitnim rokom nije postojala nikakva objektivna potreba. Taj rok je namešten za određene kandidate. Po izmišljenim kriterijumima komisije, koja je ocenu sa ispita množila sa 10, automatski su eliminisani kandidati koji su dobijali niže ocene na ispitu.

Tako je Ana Petrović, koja je pala na popravnom ispitu , dobila ukupnu ocenu 9,1 odnosno 91 poen. Imenovana je dobila na znanje najveću ocenu od svih kandidata, a bilo ih je preko 1000, a pala je na popravni. Zaista za Riplija.

"…Uradila posao za dva minuta"

Kandidati koji su polagali 2012. polagali su pred Komisijom sastavljenom od profesora Pravnog fakulteta (prof. Dragor Hiber, prof. Oliver Antić, prof. Nebojša Jovanović, prof. Bodiroga i pred sudijom Ustavnog suda Marijom Draškić). Pred tom Komisijom je bilo izuzetno teško položiti, i od 600 prijavljenih kandidata u majskom, septembarskom i novembarskom roku 2012. položilo je 55, odnosno 9 %. Ali, tih 55 kandidata koji su položili 2012.godine, po starom pravilniku i pred profesorskom Komisijom bilo je dovoljno da se "pokrije" Beograd.

Rezultati kandidata postignuti u ta tri ispitna roka objavljeni su na sajtu Ministarstva, i to ocena kandidata na pismenom delu ispita i ukupna ocena. Posle smene stare Komisije i formiranja nove, više nisu objavljivane ocene kandidata.

Od tih 55 koji su položili , svi su dobili ocenu od 6,00 do 7,00. Od tih 600 kandidata dobijena je samo jedna 8 (Danka Carić), a i ona je na usmenom pala na popravni. Navedeni podaci govore koliko je taj ispit bio težak, a da bi kandidat položio morao je kod svakog profesora da dobije najmanje ocenu 6.

Kada je ministar pravde video da je od 600 kandidata položilo 55 , odnosno da je te 2012. u majskom roku položilo 30, u septembarskom 19, a u novembarskom samo 6, što je bio očigledan pad i broja prijavljenih i onih koji su položili, smenjena je "profesorska Komisija", promenjen je Pravilnik o polaganju ispita i po novom Pravilniku donetom u aprilu 2013.godine održani su ostali ispitni rokovi.

Od aprila 2013. do juna 2014. održano je 11 ispitnih rokova i od oko 300 prijavljenih kandidata položilo je oko 140, odnosno blizu 50%. Po novom izmenjenom Pravilniku bilo je dovoljno da se položi kod većine od 5 (znači 3 ispitivača), što govori o tome da je kriterijum bio mnogo blaži (član 10 , stav 4 Pravilnika o javnobeležničkom ispitu (Sl. Glasnik RS 31/2013.).

Iz iznetog se vidi da je od 600 kandidata položilo samo 9% kod prethodne- smenjene Komisije i po starom Pravilniku, a da je prolaznost kod novoformirane Komisije skoro 50% od broja prijavljenih.

Najprofitabilnije opštine-centralne u Beogradu, Vračar, Stari Grad, Savski Venac, Zvezdara i Voždovac, dobili su kandidati koji su položili sa najvećim ocenama u aprilskom, majskom i u junskom roku 2014, pred novom Komisijom.

Komisiju, a ni ministra pravde nije interesovalo to što su kandidati koji su položili 2012.godine pred starom- profesorskom komisijom i po starom Pravilniku obučavani u najmanje 10 seminara koje su vodili notari iz Bosne, Nemačke, Francuske, Mađarske i dr, a u organizaciji GlZ-a. Obučenost kandidata za njih nije bio kriterijum, a to je logično najvažniji kriterijum. To govori o tome da je za Komisiju bilo važno da prođu njihovi kandidati, za koje su i raspisivani ispitni rokovi…

Komisija nije vrednovala radni staž kandidatima koji su imali više od 20 godina radnog staža. S druge strane, vrednovala je radni staž notarima koji su radili u policiji, vojsci i državnoj administraciji, gde po prirodi posla nisu ni mogli raditi poslove bliske građanskom pravu. Zbog svega navedenog ne čudi da je u udarnom dnevniku RTS-a u 19:30h dana 1. 9. jedan od notara izjavila “da je jedan posao toga dana uradila za 2 minuta.“ Takvoj izjavi nije potreban nikakav komentar.

U stručnoj javnosti vlada mišljenje da je izbor notara izvršen početkom avgusta, kada su ljudi na godišnjem odmoru, da bi javnost bila uskraćena o nezakonitom izboru notara.

Takođe se zna da postojeći notari neće raspisivati konkurs za prijem novih notara do iduće godine, da bi se oni pozicionirali što bolje u pogledu pribavljanja poslova i dobrih klijenata. A kada taj konkurs bude raspisan da će za notare biti izabrani Ljiljana Blagojević, doskorašnji pomoćnik ministra pravde, Danijela Vazura, sestra sadašnjeg pomoćnika ministra pravde i druga lica bliska postojećoj vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAMSON BEZ DALILE, ILI TAJNI PLAN POSLEDNJE ODBRANE IZRAELA I UNIŠTENJA SVETA!!!

 

"Samson Opcija" je termin koji koristi Izrael da opiše strategiju zastrašujuće masovne odmazde nuklearnim oružjem kao "poslednje sredstvo" protiv naroda čiji vojni napadi prete njihovom postojanju. Nuklearno oružje iz jevrejske države je viđeno kao poslednji garant njegovoj bezbednosti! Izrael je uveren da će ako dođe u pitanje njegovo postojanje, moći da odgovori nuklearnom odmazdom koja bi zbrisala suprotstavljene države.

 

 

 

Međutim, postoji zabrinutost da je to plan koji bi doveo i do kraja sveta.

Nije tajna da su sve zemlje i narodi okolnih zemalja želeli da unište Izrael!! Na kraju krajeva, Jevreji su suočeni više puta sa arapskim koalicijama, a nekadašnji egipatski predsednik Naser je tvrdio ovo kada je rekao da "Jevreji ubijaju u Sredozemnom moru."

Dakle, opet ne bi trebalo da pretstavlja iznenađenje, niti plan poslednje odbrane izraelske države, koji će biti aktiviran u slučaju da invaziona sila traži uništavanje ove zemlje.

Naučnici i politicari procenjuju, da po prvi put u istoriji, narod koji je pretrpeo izumiranje je uspeo da ima moć da uništi svet

Izrael je uvek tvrdio da nikada ne bi prvi koristio nuklearno oružje na Bliskom istoku i da je takođe obećavao da neće testirati nuklearno oružje.

Čak i uprkos ogromnom nuklearnom arsenalu, on je pokušao da zadrži svoje nuklearno oružje izvan očiju arapske javnosti, kako se ne bi ohrabrile okolne države da i one naprave sosptveno nuklearno oružje.

Jevrejske vođe su često preporučivale korišćenje Samson Opciju, pretnju nuklearnim i ne-nuklearnim oružjem protiv neprijatelja.

Oni su čak povremeno pretili da bi koristili nuklearno oružje ne samo protiv Arapa, već i protiv Evropljana i drugih naroda sveta, piše lajmi.net.

Minahen Begin, jevrejski premijer iz 1977, je izjavio da "Izrael ponovo može izvući političku mapu Bliskog istoka" koristeci pretnje iz plana koji se odnosi na Samson Opciju.

Arijel Šaron je rekao: "Mi smo mnogo važniji od mišljenja (Amerikanaca). Nama ne mogu oduzeti Bliski istok i gde god da idemo".

Još odavno, jedan " Izraelski službenik " potsećajući na "prve dane postupaka svoje vlade u razvijanju i poznavanju programa nuklearnog oružja ", rekao je Sejmoru Heršitu zamerajući mu na ne podršci SAD Izraelu u ratu s Egiptom 1956: "Vi Amerikanci ste nas gurnuli, i još uvek mogu da se setim mirisa Aušvica i Treblinke. Sledeći put ćemo da vas odvedemo "!!

Martin Van Creveld, profesor vojne istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, izjavio je: "Mi posedujemo nekoliko stotina atomskih raketa, i zasićenost je velika i mogu ih uputiti u svim pravcima, možda čak i u Rim. Većina evropskih prestonica su mete našeg vazduhoplovstva . "

Moše Dajan, jevrejski general je izjavljivao: "Izrael može da bude kao besan pas, previše opasan; da brinem … Mi smo u stanju da uništimo svet sa nama. I ja mogu da vas uverim da će se to dogoditi pre nego što bude Izrael uništen ", piše casopis lajmi.net.

Izrael je uznemiren mogućnošću invazije Egipta u ratu 1973, pretio tada da će koristiti nuklearno oružje protiv njega, da bi podstakao SAD da ga ozbiljnije snabdevaju oružjem i da bi obeshrabrili Sovjetski Savez da interveniše.

Danas se procenjuje da Izrael ima nuklearno oružje, čak i do 400 atomskih i vodoničnih bombi.

One mogu da se pokrenu iz zemlje, mora i vazduha. Ovo daje Izraelu drugu priliku da čak i udara, ako veći deo zemlje slučajno bude uništen.

Izrael smatra da svoj vojni arsenal strateškog nuklearnog oružja služi i koristi kao glavni faktor zastrašivanja drugih država protiv uništenja njega samog.

To naoružanje i bezrezervna podrška Amerikanaca u zapadnom delu države, pretstavlja glavnu činjenicu u kojoj Izrael ima svoj uticaj na percepcije, strategije i akcije arapskih vlada.

 

©Geto Srbija

materijal:zeri.info

 

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna…

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

– U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVK – Greystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

– Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

– Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALBANCI SA KOSOVA I METOHIJE SE MOGU POHVALITI, DA JOŠ SAMO ČOKOLADICE GSP-A NISU DOBILI….

 

Pre nekoliko dana su Radne grupe Beograda i Prištinskih vlasti postigli dogovor da sporazum o slobodi kretanja bude proširen na beogradski aerodrom "Nikola Tesla" i još nekoliko prelaza. Direktor kancelarije za KiM Marko Đurić, je sa radošću izjavio da je još 2011. godine postignut dogovor o slobodnom kretanju, i da je još tada bila ideja da srpska granična policija građanima sa KiM koji putuju u treće zemlje, izda „privremeni papir“, i kosovski Albanci mogu bez ikakvih problema doći na beogradski aerodrom ili bilo koji granični prelaz prema nekoj susednoj zemlji, i otputovati svojom voljom.

 

 

 

A taj Marko, kao i oficir za vezu Dejan Pavićević, ne rekoše ništa koje su povoljnosti ostvarili za račun Srba koji žive na KIM, kao i na koji način će se rešiti silni problemi prilikom putovanja na KiM i prelaženje administrativne linije, gde je vlastima jedne teritorije, (koja uzgred nije mećunarodno priznata kao država), dozvoljeno da mogu zabrane ulazak našim građanima na teritoriju KiM pod bilo kakvim izgovorom!!??

Bilo bi zanimljivo propratiti postupak naše granične policije u situaciji da se pred njima pojave Tači i Haradinaj, koji čekaju da dobiju „privremeni papir“, kako bi nastavili proputovanje kroz Srbiju, i sa Aerodroma „Nikola Tesla“ avionom odleteli u željenom pravcu!!??

A možda nas narednih meseci iznenadi dogovor, da naš i pregovarački tim kosovskih Albanaca, radi uštede novca, zajednički polete istim avionom sa beogradskog aerodroma….

Prema informacijama iz kosovske štampe, navodi se da su više od 42 hiljade stanovnika Kosova i Metohije, od 2008. do decembra 2013. god, postali nosioci pasoša Srbije, a da su ti podaci odobijeni od MUP Srbije.

Prema tim podacima, skoro svi podnosioci zahteva za dobijanje srpskog pasoša su pripadnici albanske nacionalnosti.

U skladu sa viznom liberalizacijom Srbije sa EU, značajno se povećao broj građana Kosovskih Albanaca, koji su promenili svoje prebivalište i boravište u ličnim dokumentima u Preševu.

Ispred prostorija MUP u Vranju, Nišu , Leskovcu, kao i ispred ambasade u Bernu i konzulatu u Švajcarskoj, i sada se mogu videti dugi redovi u kojima veliki broj Albanaca čeka da preda dokumenta za pasoše Srbije…

V. Nešić, zadužen za kontakte sa medijima ispred Ambasade u Bernu, izjavio je za kosovsku štampu da je više od pet hiljada pasoša Srbije izdato u poslednja tri meseca, i to preko 60% (oko 3000) pripadnicima albanske nacionalnosti sa teritorije Kosova koji žive u Švajcarskoj!!

„A u Vranju, svaki dan oko 150 građana sa teritorije KiM , dolazi u SUP sa zahtevom za lična dokumenta Srbije“, izjavio je Nebojša Ljubičić, načelnik Odeljenja za administraciju Vranjskog SUP-a.

I na kraju potsećamo da danas preko 100 hiljada ljudi albanske nacionalnosti poseduju dokumenta Republike Srbije!!!

Mesta za nova znenađenja, ima….

 

©Geto Srbija

Presheva jonë

ČIKAŠKA VEZA: IDEALNA LIČNOST ZA PRANJE PARA I STRUČNJAK ZA NEKRETNINE U INOSTRANSTVU

 

Nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, a kasniji njegov navodni oponent, Vladimir Cvijan, danas je njegov blagajnik. Stotine miliona evra koje je Vučić pokrao iz Srbije ili dobio kao mito od kriminalaca sa poternica, preko ovog advokata se ulažu u nekretnine u celom svetu, najviše u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

             M. Hadžić

 

Beogradski advokat Vladimir Cvijan bio je generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića. Sa te funkcije se povukao ostavkom, i učlanio se u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je postao član Predsedništva narodni poslanik. Krajem 2013. je napustio i ovu stranku.

Ovom razlazu sa naprednjacima prethodio je žestok sukob između njega i Aleksandra Vučića, koji je na jednom sastanku Predsedništva za malo prerastao u fizički obračun. Posle toga je Cvijan podneo svoju kandidaturu za predsednika stranke, tvrdeći u medijima kako se ni po koju cenu neće povući iz izborne trke, ali je ubrzo promenio mišljenje i napustio SNS.

Još dok je bio u ljubavi sa Vučićem, Cvijan je za njega prikupljao pare od „kontroverznih biznismena". Jednom svom tada bliskom saradniku Cvijan se svojevremeno poverio kako Vučić ugovara sa ljudima sa poternice „donacije za stranku" u višemilionskim iznosima evra, a da on, Cvijan, zatim odlazi po novac.

Pošto je Cvijan advokat, nikome nije bilo čudno što se viđa sa kriminalcima. U konkretnom slučaju Cvijan je trebalo da odleti u Švajcarsku, na viđenje sa Stankom Subotićem Canetom, od koga će dobiti torbu punu evra, navodno za predizbornu kampanju SNS-a, a u stvari kao prilog Vučiću da pomogne da se Subotić skine sa liste osoba čije hapšenje Srbija traži preko Interpola.

Ima ljudi iz okruženja Cvijana i Vučića koji tvrde da su njihov kompletan sukob i razlaz vešto režirana predstava za naivne gledaoce. Moguće je da su se u jednom trenutku zaista i posvađali, ali su ih zajednički finansijski interesi brzo pomirili. U svakom slučaju, Cvijan se povukao iz trke za predsednika SNS, kako tvrde njemu bliski ljudi, da ne bi produbljivao raskol u stranci uoči vanrednih izbora..

Napustivši politiku Cvijan je napustio i Srbiju. Poslednjih meseci boravi u Čikagu, gde ima i nekretnine. Živi u sopstvenom luksuznom stanu, a kuću u elitnom naselju u okrugu Kuk iznajmljuje. Upućeni tvrde da na toj lokaciji ni najobičnija šupa ne košta manje od 1.500 dolara mesečno, a Cvijan tamo ima raskošnu kuću.

Cvijan se posvetio investiranju novca za samog Vučića, jer, ko bi posumnjao posle onakve svađe da njih dvojica poslovno sarađuju? On je idealna ličnost za pranje para, jer kao advokat može svuda da ulazi i sa svakim da razgovara bez da budi sumnju, a sme i da vodi preduzeća registrovana u poreskim rajevima čiji vlasnici nisu zvanično poznati.

Sa Vučićem ne održava više direktan kontakt, to bi već bilo previše upadljivo. Posrednik između njih dvojice je Zoran Bašanović, omiljeni Vučićev kum i visoki funkcioner SNS-a. Bašanović je 2012. već hapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog sumnje da je sa suprugom Bojanom učestvovao u jednoj krađi. Kasnije je pred američkim sudom oslobođen optužbi.

Pošto bi bilo i suviše uočljivo da se on lično viđa sa Cvijanom, umesto njega to čini jedan njegov rođak koji živi u Čikagu. On i Cvijan se redovno viđaju na ručkovima u restoranima, jer su tako najmanje upadljivi. Bašanovićev rođak tada predaje Cvijanu novac koji mu je poslao Vučić da bi u inostranstvu kupovao nekretnine.

U Čikagu Vučić ima najmanje tri kuće, a kako saznajemo jednu je kupio za sebe i koristiće je kada pobegne iz Srbije, drugu za sina Danila, a treću za aktuelnog miljenika. Sve tri kuće se vode na neku od firmi kojima upravlja Cvijan.

Bašanovićev rođak i Cvijan su poslednji put zajedno viđeni u jednom restoranu u N. Elsten aveniji, preko puta sedišta Srpske narodne odbrane. Tada je Cvijan po ovom čoveku Vučiću poslao izveštaj o svom dotadašnjem radu i o brojevima računa i njihovim šiframa, na kojima su sklonjeni milioni dolara i evra koje je Vučić pokrao u Srbiji.

Vladimir Cvijan se nalazi pred razvodom. Kako je nedavno njegova supruga potvrdila jednom od poznanika preko društvene mreže Fejsbuk, među njima dvoma je sve gotovo. Gospođa Cvijan je razonodu našla u lepoj vili na Majorci koju je kupio njen muž, od para dobijenih od Vučića ili uz njegovu pomoć.

Koliko je poznato, Cvijan se neće vraćati u Srbiju, pošto je uzimao u Vučićevo ime i od kriminalaca kojima zauzvrat nije dato ono što je obećano. Zbog toga se plaši da će oni, u nemogućnosti da dospeju do premijera, njemu da se osvete, posebno jer neki veruju kako je novac Cvijan zadržavao za sebe.

Cvijan je priznao prijatelju, sa kojim se dopisuje, da ga je Vučić isplatio velikom sumom novca. Veliki deo je sa kiparskog računa platio Miroslav Mišković, a drugi deo je Vučić iskeširao u Beču. Cifra je, kaže Cvijan, veća od deset miliona dolara!

Ko se danas seća Vladimira Cvijana?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPSTRUKCIJA IZVOZA: SVESNO NANOŠENJE ŠTETE DOMAĆEM PROIZVOĐAČU I POGAŽENA REČ KOJU ĆE NAM RUSIJA ZAPAMTITI…

 

Prikrivene sankcije koje je predsednik Vlade Aleksandar Vučić uveo Rusima neće moći večno da ostanu tajna. Vlada Srbije će pre ili kasnije morati da prekine ovu dvostruku igru i sa Ruskom federacijom započne korektne odnose, ili da se suoči sa potpunim sunovratom. Pokušaj zavođenja sankcija Rusiji, Evropsku uniju su do sada koštale 90 milijardi dolara, a šteta za Srbiju tokom narednih meseci popeće se na milijardu evra. Ali, bez obzira na to, Vučićeva vlada vrši opstrukcije izvoza u Rusiji tako što je izvozna procedura takva da izvoznici u Rusiju čekaju na neograničeno dugo.

 

                    Vuk Stanić

 

Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni. Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Usled smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju od strane Vučićeve vlade, srpski privrednici su izgubili više od 300 miliona evra. Dodatnih sedam stotina miliona evra biće manji izvoz u Rusiju, jer su srpske mesne prerađevine dobile zabranu plasmana na ovo tržište.

Na prvi pogled delovalo je da će od EU sankcija Rusiji, Srbija imati velike koristi i izvoz u ovu zemlju je počeo da raste. Izvoz je još uvek u porastu, ali se privredni subjekti koji izvoze u Rusiju, sada nalaze pod pritiskom organa poreske uprave.

Nekoliko privrednika koji posluju sa ruskim firmama suočilo se proteklih nedelja sa nenajavljenim kontrolama poreske uprave. Ispostavilo se da poreski inspektori ne znaju šta traže, ali da od pretpostavljenih imaju naređenje da pronađu bilo šta. Ovakve kontrole usledile su nakon što je Evropska unija kontaktirala Aleksandra Vučića objašnjavajući mu putem demarša da Srbija nije samostalna i suverena država.

U demaršu koji mu je uručen pisalo je da će Srbija biti kažnjena ukoliko pomogne privrednicima da povećaju obim izvoza u Rusiju. Ono što ne piše, a rečeno mu je usmeno je da očekuju da izvoz Srbije u Rusiji prestane da raste.

Kako su kontrole privrednika usledile nakon ovih susreta, mnogi su pomislili da je naredbe o ovakvom postupanju izdao lično Vučić. Krugovi bliski premijeru, međutim, tvrde da nemaju veze sa tim i da je u pitanju igra koju im smeštaju, kadrovi G17 i DS, ranije instalirani u Poreskoj upravi.

Poreska uprava, na žalost, nije jedina državna institucija koja je udarila po onima koji sarađuju sa ruskim privrednicima. A, sve te ustanove, odgovaraju lično Vučiću! Jasno je ko ovde laže i vrši neviđenu presiju na izvoznike u Rusiju.

Pojavili su se carinici i službenici raznih ministarstava, koji opstruišu izvoz u Rusiju, tako da Vučićeve reči: "Nećemo uvoditi sankcije Rusiji" počinju da budu prazno slovo na papiru.

Podsetićemo da se zbog neprofesionalnog ponašanja službenika Ministarstva poljoprivrede Srbije, lista proizvoda koji mogu bez carine da se izvoze u Rusiju skratila. Sa liste su skinute mesne prerađevine koje je Srbija ranije mogla da izvozi u Rusiju. Sada to više niko ne može, jer je bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, nastavio praksu ovog ministarstva i dodatno srozao propise o kvalitetu hrane.

Nova ministarka Snežana Bogosavljević se poput ranijih ministara ne meša preterano u svoj posao. Ona ne preduzima ništa da ispravi postojeće pravilnike zbog kojih je zdravlje stanovništva ugroženo, a u Rusiju možemo od hrane da izvozimo samo smrznuto meso.

Ona i raniji ministri ministarstvo vode na takav način da je hrana koju jedemo opasna po zdravlje: puna je GMO organizama, antibiotika, olova, žive, kokcidiostatika, hormona i sedativa, pa su i Rusi sa razlogom rezervisani u odnosu na naše proizvode…

 

      Ko učestvuje u rastezanju procedure izvoza u Rusiju

 

Posle detaljne analize čega sve ima u našem voću, povrću, mesu, kukuruzu, nadležne ruske inspekcije uvele su dodatne analize i testiranja. Samo kvalitet može u Rusiju, poručili su tamošnji eksperti koji se nisu libili da udare i na moskovski Mekdonalds. Hrana biljnog porekla za sada nije dobila zabranu, ali je po pitanju mesa iz Srbije za Rusiju moguće da se izvoze još samo smrznute polutke ili žive (ali zdrave) životinje. Izvoz mesa sveden je na izvoz svinjskih polutki, jer goveđeg, ovčijeg, jarećeg nema ni za naše potrebe.

Osim svinjskih polutki dovoljno ima i smrznute piletine, ali je ona puna hormona i antibiotika, pa ne može da prođe ruske provere. U toj zemlji na crnu listu je dospela i američka piletina iz istih razloga kao i naša. Iz navedenog se vidi da, službenici naše države rade sve da se izvoz ne poveća, sada kada je hrana Rusima najpotrebnija.

Vučić će verovatno kada ga sa statističkim podacima suoče komentarisati da on nije kriv i da u pitanju nisu ljudi koje je u državnoj upravi zaposlila Srpska napredna stranka.

Javnost će mu možda i poverovati, osim ako narod ne bankrotira usled povećanog oprezivanja sirotinje i prazne državne kase koju nije napunio jer je propustio šansu izvoznog rasta ka Ruskoj federaciji. Osim toga, nigde u svetu se za loše poslovanje ne može okriviti sekretarica, već isključivo direktor, kao što ni za loše vođenje Vlade ne mogu da budu krivi pomoćnici i sekretari, već isključivo ministri i premijeri.

Zato, ni kada dođe trenutak da se istraži ko je kriv za loš privredni rast i propuštenu šansu za saradnju sa Rusima, neće biti krivi pomoćnici ministra koje je instalirala strana služba, već isključivo Predsednik Vlade, Aleksandar Vučić. On ih ne smenjuje, a na funkcije postavlja i ljude koji su još u vreme DOS-a pokazali da su kriminalci i državni neprijatelji.

Sa druge strane, Vučićevu situaciju otežava i činjenica da mu je iz EU krugova skrenuta pažnja da ne kažnjava carinike, koji su nedavno uhvaćeni da namerno rastežu proceduru carinjenja robe prilikom izvoza u Rusiju.

Za većinu roba iz naše države, izvoz u Rusiju je bez carine, ali da bi roba u Rusiju pod tim režimom ušla, potrebno je da se prethodno podvrgne ovdašnjoj izvoznoj proceduri. Tu proceduru sprovodi carina.

Ceo postupak ranije je trajao najviše 48 sati, ali, od kada je Rusija pod sankcijama, našim izvoznicima se dešava da na papire čekaju i do deset dana. Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni.

Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Zapravo među prevoznicima i proizvođačima je rasprostranjena je priča da ko nije već ušao u posao sa Rusima, to ne treba ni da pokušava jer su tu vrata svima zatvorena, a nakon demarša Evropske unije, država tu nikome neće ni pomagati.

U praksi postoji armija malih proizvođača koji proizvode robu koja bi mogla bez carina da se izvozi u Rusiju, ali se svako suočava sa nekim vidom hendikepa. Postoje proizvođači koji imaju problem sa plasmanom, jer ne proizvode dovoljno, robe.

Za njih bi rešenje bilo da se udruže sa drugim mali proizvođačima, ali ne postoji centar koji bi mogao da posreduje u takvim dogovorima. Takav centar bi mogao da ih poveže i sa prevoznicima, koji ne proizvode ništa, ali imaju međunarodne transportne dozvole za Rusiju.

Normalna država bi u ovakvoj situaciji osnovala agenciju, koja bi spajala privredne subjekte i izvoz bi rastao.

Na žalost, Vučić se obavezao da to neće raditi. Premijer je zvaničnicima EU,obećao i da neće biti ni kredita za podsticaj izvoza u Rusiju, tako da oni koji poseduju zemlju, ili druge kapacitete, ne mogu da računaju na jeftina sredstva iz budžeta kakva su u Srbiji u vreme Dinkića dobijali stranci za pokretanje proizvodnje.

Na ovaj način Vučić je i javno priznao da više nismo suverena i nezavisna država. Nikada od petog oktobra do danas nije bilo jasnije da je nad Srbijom uspostavljena kolonijalna uprava velikih sila.

Ovde se otvara i pitanje zašto evropski zvaničnici poput Dejvida Kamerona i Angela Merkel, nisu predvideli neku kompenzaciju štete za srpsku privredu, kada su nas pozvali da se priključimo sankcijama Rusiji. Ako nam dobro misle bio bi red da na primer: EU dok traju sankcije da Srbiji izvozi robe u EU pod istim uslovima kako izvozi i u Rusiju, a firmama koje odustanu od Rusije i plasiraju robu na tržište EU, Unija bi mogla platiti umesto njih sve poreze doprinose za radnike.

Naravno, ovakvi predlozi ne stižu iz Evropske unije, iz Unije stižu demarši, pretnje i lažna obećanja, koja za cilj imaju dalje srozavanje srpske ekonomije.

 

      Nasilje Brisela i nad građanima EU

 

Paradoks je to što je većina zemalja članica pristupila EU, baš zbog ekonomskih pogodnosti. Osinivanju EU, prethodilo je stvaranje Evropske zajednice, organizacije koje su za cilj imale uglavnom unapređenje privredne saradnje, dok su spoljna politika i nacionalni identitet bile kategorije koje niko nije dirao. Danas bi mnogi voleli da izađu iz kola u koje su se uhvatili, ali kao što Brisel obzira nema prema Srbima, nisu mu svete ni želje građana država članica.

Danas su u Evropskoj Uniji načela zajedničke spoljne politike i bezbednosti stavljeni ispred nacionalnih i ekonomskih interesa. Briselski političari i evropska štampa bez pardona propagiraju rusofobiju. Najtiražniji listovi u Nemačkoj i Holandiji na naslovnim stranama su objavljivali bez ikakvih dokaza, da je predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin odgovoran za poginule Holanđane u malezijskom avionu Boing 777.

Naslovi poput: "Putin je ubio moju ćerku" bili su danima normalna stvar. Kada je stvorena atmosfera u javnosti da treba mrzeti sve što je rusko, Amerika i Evropska unija uvele su Rusiji sankcije.

Na kraju su mediji prestali da se bave ovom temom, a u javnosti se nije pojavio nijedan relevantan dokaz da Vladimir Putin ima veze sa obaranjem ovog aviona. Nije se pojavio nijedan dokaz da sa obaranjem aviona imaju veze borci za nezavisnost istočnih provincija Donjeckoj i Luganskoj oblasti, dok sve više indicija ima da je avion oborila upravo Ukrajinska vojska! U međuvremenu građani EU, sa kojima je manipulisano tokom krize vezane za obaranje malezijskog aviona su se pobunili.

Španski seljaci su na protestu protiv sankcija kojima je njihova zemlja morala da se priključi, zapalili zastavu Evropske unije i pobacali voće koje ne mogu da prodaju Rusima.

Nezadovoljni sankcijama prema Rusiji su čak i u Estoniji, Finskoj, Norveškoj, Italiji. Sve ove zemlje veliki deo svoje proizvodnje plasiraju na rusko tržište, a zbog ruskih kontramera sada trpe veliku štetu. Najteže je grčkim seljacima, kojima zbog krize u kojoj se zemlja nalazi ne mogu da očekuju ni pomoć Vlade, dok će naknada za gubitak od neostvarenih poslova sa Rusijom pokriti tek deset odsto štete. Mnogi grčki poljoprivrednici i stočari će bankrotirati.

O svemu ovome bojažljivo su počeli da pišu i Evropski mediji. Za to vreme ukrajinska vojska je raketnim bacačima gađala civilne ciljeve. Ubijali su žene i decu, dok su vojnici masovno dezertirali i bežali u Rusiju. Umesto da preispitaju svoju spoljnu politiku, koja sada zvanično podržava ratne zločine nad ruskim stanovništvom u Ukrajini, EU se odlučila da zajedno sa Amerikom uvede dodatne sankcije Rusiji.

Ponovo se počelo sa medijskom pripremom, ovog puta nije spominjan avion malezijske kompanije, ali je izmišljena kopnena intervencija Ruske vojske u Ukrajini. Ponovo se medijima nude pseudo dokazi. Fotografije na kojima se ništa ne može razaznati, šalju se medijima uz propratno pismo kako je to satelitski snimak koji navodno dokazuje upad ruske armije u Ukrajinu. Ovaj put, svesni da su u prošlosti putem medija i ranije plasirane laži kao na primer o oružju za masovno uništenje u Iraku, građani EU, počeli su da se suprotstavljaju ovoj suludoj spoljnoj politici.

Najbolji primer koliko je EU postala nepopularna je činjenica da je u Nemačkoj na lokalnim izborima u parlament prvi put ušla partija AD, koja je protivnik EU. S obzirom da se Nemačka smatrala motorom EU i da su njeni građani u najvećoj meri podržavali tu zajednicu ovo je pokazatelj da su nemci počeli da budu svesni štetnosti spoljne politike Unije.

 

      Protiv rusofobije, za spas Evrope

 

Trenutno u spoljnoj politici EU nije zastupljen ekonomski interes nijedne države članice, ali jeste zastupljen interes pojedinih globalnih korporacija koje posluju u Sjedinjenim državama i bave se proizvodnjom oružja.

Kolika je moć globalnih korporacija koje tresu EU i SAD, govori i činjenica da svi koji nisu želeli da se priključe preporučenoj rusofobji bivaju kritikovani. Italijanska ministarki spoljnih poslova Federika Mogerini je u više navrata "osuđivana", što nije javno kritikovala predsednika Rusije Vladimira Putina. Njeno imenovanje na mesto šefa diplomatije EU, nije rado prihvaćeno u ratno-huškačkim krugovima NATO pakta, koji će je narednih dana verovatno staviti pod veliki pritisak. Osim običnih građana EU i pojedine države članice, su shvatile da nove sankcije prema Rusiji nisu baš pametna ideja.

Austrija, Slovačka i Češka čak i zvanično nisu oduševljene novim predlogom proširenih sankcija. Austrijski kancelar Verner Fajman je vrlo hrabro kritikovao spoljnu politiku Unije prema Rusiji. Protiv sam beskorisnog zveckanja oružjem i protiv sam daljih sankcija, koje samo nama samima i našoj privredi štete, rekao je Fajman.

Ni Slovački premijer Robert Fico ne želi više da podržava ovakvu politiku EU prema Rusiji. On je otvoreno najavio da će uložiti veto i izjavio je da su sankcije beznačajne i kontraproduktivne.

-Nema smisla uvoditi nove sankcije. Glasaću protiv, za dobrobit evropske ekonomije i naroda Republike Slovačke, izjavio je on.

Bojkotu novih sankcija pridružio se i Bohuslav Sobotka, predsednik Češke Vlade.

-Neverovatno je da je EU odlučila da uvede nove sankcije Rusiji, a da nije prethodno razmotrila druge načine da zaustavi nove sukobe u Ukrajini, u kojoj svakodnevno raste broj žrtava. Trebalo je da predložimo strategiju za zaustavljanje krvoprolića, a ne da pretimo novim sankcijama, koje će samo nama škoditi, zaključio je Sobotka.

Niko se za razliku od Vučića nije izjašnjavao po pitanju aneksije Krima, tu treba naglasiti i da Krim ne može biti ista pričao kao i Kosovo. Jer na Krimu nije izvršen genocid nad Ukrajincima, već se Ruska većina opredelila mirnim putem za promenu granica. Ovako nešto je dozvoljeno međunarodnim pravom. U slučaju Kosova postoji stvaranje države putem genocida nad narodima sa kojima se deli teritorija što je suprotno svim principima međunarodnog prava i povelji Ujedinjenih nacija.

Bilo bi lepo da Vučić još jednom otvori udžbenike međunarodnog prava, koje mu još od studentskih dana stoje na policama, a koje je često citirao dok je bio radikal i prestane sa pričom da je Krim isti slučaj kao Kosovo.

Osim deklarativnog protivljenja sankcijama Rusiji, trebalo bi da naredi i sprovede kraj opstrukcije, Južnog Toka i kraj opstrukcije izvoza u Rusiju. Ne zato što treba da bude rusofil i voli Putina, već zato što za tim postoji opravdani ekonomski interes. Vučiću bi neko trebalo da skrene pažnju da je Srbija pred bankrotom. Treba mu reći da oporezivanje penzija neće pomoći, kao što nam ni i EU neće pomoći, niti će nas primiti u članstvo kada bankrotiramo.

 

     A 1.

   Mihajlović: Ne vršim opstrukciju izvoza u Rusiju

Isražujući priču da potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, vrši opstrukciju izvoza u Rusiju, tako što prevoznicima uskraćuje dozvole za međunarodni transport u ovu zemlju, istraživački tim redakcije od potpredsednice je zatražio da se izjasni o broju dozvola koje smo od Rusije tražili. Ministarka je izjavila da ona sigurno na taj način ne vrši opstrukciju izvoza u Rusiju i kao dokaz ponudila listu neiskorišćenih i izdatih dozvola. Iz Ministarstva je takođe poslata i sledeća zvanična informacija:

"…Sa Ruskom federacijom za 2014. godinu, razmenjeni su sledeći kontigenti :

1. Bilateralno tranzitne dozvole, koje važe za sva vozila, razmenjene su sa ruskom federacijom u količini od 6.500 dozvola od kojih je 3.822 iskorišćeno, a 1.069 je kod prevoznika neiskorišćeno. U ministarstvu je preostalo još 1.609 ovih dozvola, tako da se kao neizdato vodi 24, 07 odsto.

2. Bilateralno tranzitne dozvole za hladnjače, razmenjene su u obimu od 1.000, od čega je 629 iskorišćenih dozvola, dok je kod prevoznika 143 ovih dokumenata. U ministarstvu ih je preostalo čak 228, što je u procentima izraženo 22,8 odsto.

3. Kada su u pitanju dozvole za treće zemlje, razmenjeno je njih pedeset, a iskorišćeno ih je tek jedanaest, u kod prevoznika se nalazi 25 ovih dozvola. U ministarstvu ih je moguće povući još trinaest što čini ukupno šest odsto nerealizovanih dozvola.

Osim ove tri kategorije u fondu ministarstva je ostalo još tri odsto dozvola za hladnjače kao i ukupno 143 dozvole za sve ostale kategorije trećih zemalja nema…".

Podaci koje je ovde iznelo nadležno ministarstvo govori jasno da je ovoliko broj neiskorišćenih dozvola direktna posledica smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju, kreirana od strane Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića. Sad je jasno i zbog čega su čelnici Evropske unije "odobrili" Vučiću da se zvanično ne pridruži sankcijama. Jer, on i to, kao i sve druge podlosti, radi iza leđa, nezvanično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI MINISTAR: SVA DOSTIGNUĆA U RADU NEBOJŠE STEFANOVIĆA NA FUNKCIJI!!!

 

Od dana kada je stupio na dužnost ministra policije, Nebojša Stefanović ne prestaje da lažima plasiranim preko režimskih medija, stvori sliku o sebi kao o čoveku koji rešava sve kriminalne zagonetke, koji sa lakoćom dolazi do krivaca i još lakše dolazi do "krunskih dokaza" protiv njih. Ovaj lažni doktor nauka i plagijator, koji je na volšeban način protrčao kroz fakultet, a da nije upoznao nijednog profesora na njemu, danas, sa pozicije ministra policije, laže i falsifikuje činjenice, montira krivične odgovornosti i donosi dokaze bez dokaza.

 

             major Goran Mitrović

 

Ko laže, taj i krade. Ko krade, taj i ubija, kažu…

Srpski ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, pouzdano se zna, patološki je lažov, a da krade, to potvrđuje i njegovo “pozajmljivanje tuđih naučnih radova". A možda dr Stefanović i ubija. Recimo, za početak istinu.

Javnost je obaveštena da je stručna javnost osporila doktorat dr Nebojše Stefanovića, koji je on odbranio na Univerzitetu Megatrend. Dve trećine njegove doktorske disertacije su bukvalno prepisane od drugih autora, bez navođenja njihovih imena.

I dok se javnost spori o tome da li je dr Stefanović običan plagijator, po strani je ostavljena druga, teža činjenica.

Srpski ministar je nesupešno počeo studije medicine i prava, a onda se, bez položenog ispita na ovim fakultetima, upisao na treću godinu studija Univerziteta Megatrend!

Šta će tako genijalnom čoveku da toliko dugo studira? A treću i četvrtu godinu na studijama na Univerzitetu Megatrend, dr Nebojša Stefanović je završio za manje od godinu dana! Upućeni tvrde da on lično ne poznaje nijednog profesora koji su stavili potpis u njegov indeks. Njega je nosila profesorka ovog fakulteta Zorana Mihajilović, stranačka drugarica dr Nebojše Stefanovića.

A kada tako pametan momak za godinu dana završi fakultet, red je da i doktorira. Da preskoči magistarske studije, nego da odmah doktorira. Da mu se, veli on, odmah napiše i doktorat. Da svom imenu pridoda i titulu dr.

Vučićevi ministri su takvi. Ministar prosvete ne govori nijedan strani jezik, i takođe ima lažni doktorat! Ministar finansija Lazar Krstić je, sigurno je, završio samo gimnaziju, lažno se predstavljajući kao diplomac američkog prestižnog univerziteta Jejla.

 

      Dakle, ko krade, taj i ubija, kažu…

 

Ministar policije pokušava, uz pomoć srpskih medija koji su Vučićevi psi napadači, da prikrije vinovnike sobraćajnog udesa, u kojem je 25. jula, na Brankovom mostu, od posledica udesa smrtno stradao Luka Jovanović.

Iako je nezamislivo da istragu o saobraćajnoj nesreći vodi ministar policije, dr Stefanović nas danima bombarduje vestima o ovom događaju, dajući često smešne i protivurečne izjave.

Zašto je ministar toliko zainteresovan da se reči slučaj, koji se kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, koje je u nadležnosti osnovnog suda, koji i vodi istragu, a ne objašanjava nam šta je sa slučajevima teških ubistava i razbojništava!

Ministar policije je Vučićev pas, koji laje na sve one koje Vučić označi kao mete. Tako je danima dr Stefanović nas obasipao pričama o Dragoslavu Kosmajcu, navodnom narkodileru, o njegovim milijardama evra zarađenih para, o njegovom kretanju…Sve je, dakle, imalo za cilj da se od g. Kosmajca otmu pare. I, odjednom – nikom ništa!

Drugovi Luke Jovanovića zakazali su bili protestno okupljanje za 31. avgust u 16,30 sati, na Brankovom mostu, tražeći od policije istinu. Ali, 30. avgusta, uveče, policija donosi rešenje o zabrani protestnog okupljanja Lukinih drugova! Ministar Stefanović, za svaki slučaj, angažuje jake policijske snage. U vreme najavljenog okupljanja, naši urednici koji su došli na zborno mesto, suočili su se sa policijskim kordonima, policijskim psima, dovedeno je i nekoliko konja iz policije.

Pritisak ministar policije vrši na sve medije, ali se, u ovom slučaju, neočekivano, Politika korektno i profesionalno ponela, prateći ovaj događaj.

Iako se nije očekivalo, Lukin otac, na pritisak svoje žene, Lukine maćehe, počeo je mizerno da se ponaša. Žena ga ponižava, držeći ga za ruke, stisnutih šaka, do izlazi iz policije, kao da idu sa venčanja.

O hapšenju navodnog vinovnika saobraćajnog udesa, a ne ubistva, Marka Milićeva, i lažnim izjavama ministra lažnog doktoranta Stefanovića, objavljujemo analizu njegovog lupetanja i obraćanja javnosti.

Pojavljivanje kineskih diplomata na konferenciji posvećenoj hapšenju Milićeva u Kini, može da objasni i prilog o slobodnom špijuniranju TE Drmno iz Kostolaca, i pretnja ministarke Mihajlović da će raskinuti ugovor sa Kinezima o izgradnji mosta Zemun – Borča, zbog loše izvedenih radova, da bi potom smerno potpisala ankes kojim Kinezima odobrava još dva miliona dolara, za dodatne radove.

Na žalost, niko od takozvanih opozicionih poslanika ne pokreće u Narodnoj skupštini pitanje njegovog opoziva.

 

      Laži i nelogičnosti u vezi sa hapšenjem Marka Milićeva

 

Vest o hapšenju osumnjičenog za ubistvo Luke Jovanovića, Marka Milićeva, objavljena je u domaćim medjima 1. septembra, u oko 19 sati. Prema izjavama ministra unutrašnjih poslova, Milićev je navodno uhapšen u Kini. Portal Teleprompter.rs je ranije pisao o nelogičnostima u vezi sa istragom ubistva. Međutim, i samo hapšenje Milićeva u Kini izaziva sumnje.

Prvo, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, vodi glavnu reč kada je reč o istrazi ubistva Luke Jovanovića. Umesto da posao saradnje sa medijima i javnosti obavlja stručnjak koji lično učestvuje u samoj istrazi, glavnu reč u medijima vodi stranačka ličnost u ulozi ministra unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.

Da se prisetimo, Stefanović je 18. avgusta održao konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da je Marko Milićev osumnjičen za ubistvo Luke Jovanovića. On je još napomenuo da se osumnjičeni u tom trenutku nalazio u Turskoj.

– Mi očekujemo da će u narednih nekoliko dana, to je sada stvar tehnike, Turska će njega izručiti i da će on biti u našim rukama – rekao je Stefanović, koji očekuje da će Milićev biti bez problema izručen Srbiji. (Blic, 18.8.2014)

Dakle, prema istrazi policije, a na osnovu izjave ministra, Milićev se 18. avgusta nalazio u Turskoj.

Na konferenciji za štampu koja je održana 1. septembra povodom hapšenja Milićeva, ministra unutrašnjih poslova izneo je u potpunosti drugačiju priču.

– On je od 15. avgusta bio u Kini. Uhapsili su ga po poternici, a njemu je tamo istekla i boravišna viza. U Tursku je došao 10. avgusta, letom iz Beograda za Istanbul, a u Honkong je sleteo 13. avgusta odakle je otišao u centralnu Kinu, rekao je ministar. (Blic, 1.9.2014)

Ako je Milićev u Kinu sleteo 13. avgusta, zašto je ministar 18. avgusta izjavio da se Milićev nalazio u Turskoj?

Ministar je na konferenciji za novinare tog 18. avgusta još dodao:

– Istraga je sprovedena detaljno, imamo dosta podataka vezano za njegovo kretanje i kretanje drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je Milićev Marko (1981) počinilac ovog krivičnog dela, rekao je Stefanović. (Blic, 18.8.2104)

Ako je istraga "sprovedena detaljno", kako ministar tvrdi, kako je moguće da je policija bila uverena da se Milićev nalazio u Turskoj, kada je on tada već uveliko bio u Kini? Prema pisanju medija, na konferenciji koja je održana 1. septembra "ministar nije davao nikakve detalje o hapšenju na konferenciji za novinare".

 

      Kurirovi anonimni izvori

 

Ministru nije bio problem da odaje detalje o istrazi pre hapšenja, na šta je javnost burno reagovala i okrivila ministra za ugrožavanje istrage, ali mu je zato jezik bio pod ključem kada je trebalo da otkrije detalje posle hapšenja. Da li ovo ima smisla? Na konferenciji za štampu još je saopšteno da se Milićev nalazi u Kini u pritvoru. On je još dodao "da je Milićevu u Kini istekla boravišna viza, a da je u toj zemlji uhapšen po poternici koju je raspisala Srbija".

Sada, da li je Milićev uhapšen zbog prekoračenja boravišne vize ili zbog poternice koju je raspisala Srbija, nije baš najjasnije. Zar ne bi bilo logično da je Milićev prvo uhapšen na osnovu prekoračenja boravišne vize, pa tek onda, na osnovu provere, zadržan u pritvoru jer je za njime raspisana međunarodna poternica? Ko je raspisao drugu poternicu?

Prema rečima izvora "Politike", Milićev je uhapšen zbog sasvim drugih razloga koji su mnogo ozbiljniji od prekoračenja boravišne vize.

– Milićev je u Kini priveden po poternici koja je za njim raspisana zbog trgovine narkoticima, a ne zbog učešća u saobraćajnoj nesreći zašta ga terete srpski istražni organi. Pošto se u Kini trgovci narkoticima streljaju, Milić je molio tamošnju policiju da ga pusti, objašnjavajući im da on u Srbiji ne odgovara za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, već za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otkriva "Politikin" izvor. (Politika, 2.9.2014)

Anonimni izvor "Kurira" je tom listu ispričao nešto drugačiju priču povodom hapšenja Milićeva zbog narkotika.

– Milićev se najverovatnije uplašio da ga policija hapsi zbog droge. Kao što je poznato, zbog tog krivičnog dela, trgovine drogom, u Kini je predviđena smrtna kazna. On je zbog toga kineskim policajcima odmah priznao ko je i objasnio zbog čega za njim traga srpska policija, otkriva izvor "Kurira". (Kurir, 2.9.2014)

Pažljivo tumačite rečenične konstrukcije izjava izvora.

"Politikin" izvor tvrdi da je za Milićevim još ranije bila raspisana poternica i to zbog trgovine narkoticima. (Ko je uopšte raspisao tu poternicu Dakle, Milićev je trgovac narkoticima, kineske vlasti su ga uhapsile, on je tačno znao da ga hapse zbog droge, ali da ga Kinezi ne bi streljali, on je priznao da ga policija u Srbiji traži zbog ubistva, laički rečeno.

Tvrdnje "Kurirovog" izvora nose drugačije značenje. Milićev zna da se za njim traga zbog ubistva u Srbiji. Međutim, on nije bio siguran da li su ga uhapsili zbog ubistva ili zbog droge, a znajući da može biti streljan, Milićev je odmah rekao da ga traži srpska policija kako bi izbegao streljanje, laički rečeno.

Da li uočavate razliku? Izvor "Politike" ne iznosi sumnju u to da li je Milićev znao zbog čega je uhapšen, ali "Kurirov" izvor izražava sumnju koristeći reč "najverovatnije".

Šta nam ovo govori? Izvor "Politike" jasno poništava tvrdnje ministra Stefanovića da je uhapšen zbog poternice koju je raspisala Srbija. Međutim, "Kurirov" izvor ostavlja prostor za dalju interpretaciju. Da li je uhapšen zbog ubistva ili zbog droge. "Kurirov" izvor nagoveštava da je Stefanović možda u pravu, a možda i nije.

Sasvim je moguće da je "Kurir" izjavu ovog anonimnog izvora modifikovao kako se izjave ministar Stefanović ne bi u potpunosti diskvalifikovale.

Ako je Milićev uhapšen zbog trgovine narkoticima na osnovu neke druge poternice, koja je nama nepoznata, Kina ima pravo da ga zadrži i da mu sudi po njihovim zakonima. Međutim, ako je uhapšen zbog poternice Srbije, izručenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Stefanović je izjavio da bi Milićev trebalo da se nađe u Srbiji za "najviše nekoliko nedelja". Veoma neodređen vremenski period, složićete se.

Nebojša Stefanović je izjavio da je Milićevu u Kini "istekla boravišna viza". Saobraćajna nesreća na Brankovom mostu se dogodila 25. jula. Desetak dana posle nesreće, Milićeva je, navodno zaustavila srpska policija zbog ukradenog vozila koji je u tom trenutku vozio, pišu novine. On je zatim pušten jer se za njim tada nije tragalo.

Milićev je sa svojim pasošem, 10. avgusta odleteo za Istanbul. 13. avgusta je navodno sleteo u Kinu i već 15. avgusta nalazio se u centralnoj Kini. Interpolova poternica raspisana je 19. avgusta.

Kurir je 25. avgusta objavio tekst u kojem prenosi reči neimenovanog izvora koji tvrdi da je Milićev bio lociran u Kini. Dakle, policiji je bilo potrebno najmanje 10 dana da ga locira u Kini? Da li je naša policija zaista toliko ekspeditivna? Moramo razlikovati dva pojma: boravišna viza (residency visa) i boravišna dozvola (resident permit).

 

      Kad nemoguće postane moguće

 

Ako preko interneta pokušate da pretražite sajtove kineskih ambasada ili kineskih institucija ili stručne sajtove koji se bave opisom procesa dobijanja viza za putovanja u Kinu, nailazićete samo na termin "resident permit" (boravišna dozvola). Velika je razlika između vize i dozvole. Pretražili smo internet u pokušaju da razjasnimo ta dva termina.

Najlakše je dobiti turističku vizu koja podrazumeva jedan ulazak u državu, ili više, ako se podnese zahtev. Turistička viza traje svega 30 dana. Boravišnu dozvolu je mnogo komplikovanije dobiti i proces traje duže od procesa za dobijanje obične vize.

Prema rečima Stefanovića, Milićevu je "boravišna viza" (smatramo da je taj termin pogrešno upotrebio jer smo u uputstvima nailazili samo na termine "viza" i "boravišna dozvola") istekla, pa je zatim usledilo hapšenje. Milićev je navodno uhapšen u petak, 29. avgusta. Ako turistička viza traje samo 30 dana, kog dana je Milićev uopšte dobio vizu? Hajde da kažemo da je Milićevu viza istekla tačno u petak 29. avgusta, kada su ga kineske vlasti i uhapsile.

Računajući unazad od 29. avgusta, a imajući na umu da viza traje 30 dana, Milićev je turističku vizu za Kinu dobio 31. jula. To bi značilo da je Milićev odmah nakon ubistva Luke Jovanovića otišao do ambasade Kine u Beogradu i podneo zahtev za turističku vizu!

Imajući u vidu to da je malo verovatno da je Milićev uhapšen istog dana kada mu je i istekla viza (29. avgusta), a ne zaboravite još papirologiju i period čekanja na odobrenje vize, pitanje je kada je Milićev uopšte izvadio vizu za Kinu? Da li je Milićev još pre ubistva izvadio i Tursku i Kinesku vizu ili je još od ranije imao kinesku vizu ili pak možda i boravišnu dozvolu na duži periodu koja je baš pred hapšenje istekla?

U javnosti se stiče utisak da je Milićev u Kinu pobegao zbog ubistva Luke Jovanovića. Međutim, uzimajući u obzir da se nesreća dogodila u petak, 25. jula u večernjim časovima, Milićev je morao da sačeka ponedeljak, 28. jula kako bi otišao do ambasade Kine sa zahtevom za izdavanje vize.

Da bi mu viza od 30 dana istekla 29. avgusta, kada je navodno uhapšen, Milićev je morao da dobije vizu 31. jula, četiri dana od prvog radnog dana nakon ubistva. Uzimajući u obzir da Milićev najverovatnije nije uhapšen na dan kada mu je istekla viza (29. avgusta) i da je za vizu bilo potrebno sačekati nekoliko dana, dolazi se do zaključka da je Milićev kinesku vizu ima još pre ubistva.

Zašto se onda u javnosti spekuliše da je Milićev u Kinu namenski pobegao zbog ubistva? Zašto se ranije nije znalo da Milićev ima i kinesku vizu? Kako je moguće da je naša policija 18. avgusta tvrdila da se on nalazi u Turskoj, kada je već uveliko bio u Kini?

Zašto se Milićev, nakon što je dobio kinesku vizu, vozikao u ukradenom automobilu po Srbiji kada ga je zaustavila policija? Zašto odmah po dobijanju vize nije napustio Srbiju?

Zašto je narko-diler Marko Milićev pobegao baš u Kinu gde se streljaju trgovci narkoticima?

Konačno, zašto se ispostavi da su zvanične izjave iz policije netačne u odnosu na "anonimne izvore" iz te iste policije? Da li mi to imamo jednu zvaničnu i jednu anonimnu policiju?

 

     A 1.

  Lažna kineska viza

Kineski državljanin Chan Yong od avgusta 2012. boravi sa falš vizom koja je izdata u ambasadi Srbije u Pekingu. Kada mu je istekla viza od tri meseca, Policijska uprava Požarevac pronalazi da je viza i dokumentacija na kojoj je urađena viza falsifikovana, i tada se meša ambasada koja preko MUP-a dozvoljava izdavanje nove boravišne vize na već postojeću falsifikovanu vizu od strane Kineza u Pekingu. Srpska policija ne reaguju po zakonu, i navedenog ne vode kod sudije da mu izrekne zabranu ulaska u Srbiju, nego se dozvoljava kršenje zakona.

Pomenuti Chang Yong se više puta se sastajao sa atašeom ambasade Kine, gde mu je davao poverljive podatke i dokumentaciju o Privrednom društvu TE-KO Kostolac (Termoelektrana i kopovi Kostolac), o bojleru i turbinama, kao i bezbednosti samog objekta.

Isto tako navedeni je član Komunističke partije, što dovodi u sumnju njegov dolazak u Srbiju, i označen je od strane vlasti, kao neko ko je potencijalni špijun.

Njegov posao je da se bavi samo prikupljanje informacija o PD TE-KO Kostolac, kao i ljudima, sa kojima pokušava preko skupih poklona da se sprijatelji, i tada dobija više informacija o svemu. Isto tako u 2013. se sreće sa raznim kompanijama i ljudima. Svi poslovi isplate i uplate idu preko Chang Yonga. Tarifa se zna, 10% za svaki dobijeni posao, kao što su liftovi, kao što je osiguranje radnika, kao sto je izolacija objekta, remont faze…

(Autor je policijski službenik PU Požarevac)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI SE OSTVARUJE – TAJKUNE NAGRADITI I ISCEDITI, A KOLUBARU KAO POKLON DATI NEMCIMA!??

 

Insajder iz Kolubare, otkriva detalje o tome kako je, zbog podrške "finansijske podrške" Aleksandru Vučiću, bilo moguće da ovaj energetski gigant prošle godine proizvede čak milion tona rude više od onoga što je planirao da proizvede, a nije ostvario planirani profit niti je sačuvao ono što je profitirao za prvih šest meseci? Autor je istraživao i kako je Vučić u saradnji sa direktorom Kolubare, Miloradom Grčićem, prevario hiljadu i po radnika-"najamnika" i zašto "RB Kolubara" nije bila osigurana od poplava i drugih elementarnih nepogoda…

 

               Insajder K- 8

 

Prošle godine, u oktobru mesecu, pred televizijskim kamerama, direktor "RB Kolubara" Milorad Grčić izjavljuje da je: "Rudarski basen Kolubara u prvih 6 meseci 2013 godine ostvario dobit od nešto manje od 3 milijarde dinara (3.000.000.000), to jest, dve milijarde i devedeset miliona dinara (2.090.000.000)".

Ova izjava je isprava začudila sve pismene, jer dve milijarde i devedeset miliona može biti samo nešto preko dve milijarde dinara, nikako "nešto manje od tri milijarde dinara". Tu izjavu je integralno preneo TV GEM, a onda smo na TV Kolubara RTL, saznali od glasa spikerke iz off-a, koja je čitala podeljen materijal za medije, da je direktor ipak mislio na cifru od dve milijarde i devet stotina miliona dinara (2.900.000.000), što zaista jeste "nešto manje od tri milijarde dinara". Istu cifru je objavilo i propagandno glasilo Rudarskog basena i njegov dodatni bilten, kao i neki beogradski mediji.

Realno, brojanje do milijardu mu u poslu nikada i nije bilo potrebno, jer pazari u pečenjari u Obrenovcu, koju je doskora vodio. Da su nam bar doveli nekog uspešnog ugostitelja, pa da imaju sa čim da se podiče, ali ne: oni nam dovedoše čoveka koji je uspeo da upropasti svoj privatni biznis! Kako će onda da vodi najveću državnu u firmu u Srbiji?

U oktobru 2013. on izjavljuje da je Kolubara "od januara do kraja juna" ostvarila profit 2.900.000.000 dinara i da se taj trend nastavlja i da očekuje da će do kraja godine to biti i više. Ako je za šest meseci pozitivnog poslovanja zarađeno dve milijarde i devet stotina miliona dinara, onda se logično očekuje da do kraja godine bude zarađeno barem još toliko, dakle ukupno pet milijardi i osam stotina miliona dinara (5.800.000.000). Pogotovu zato što generalni direktor već u oktobru, dakle dva meseca pre kraja poslovne godine izjavljuje da se trend pozitivnog poslovanja nastavlja.

 

      Vučiću ekonomija, Grčiću matematika…

 

Odmah posle pisanja štampe u februaru 2014. godine o planovima za privatizaciju Kolubare, putem utapanja u nemačke kredite, Aleksandar Vučić je ekspresno sutradan u četvrtak dojurio u Kolubaru da obeća kako će da zaposli 1.470 radnika u Rudarski basen, koji rade na lizing preko Kolubara Usluga, da ponudi beskamatnu pozajmicu radnicima, sve samo da ćute.

Međutim u tom opštem kupovanju glasova izrekao je jednu iznenađujuću tvrdnju: "Vicepremijer je ukazao na to da je ‘Kolubara’ od 3,8 milijardi dinara gubitka došla do pozitivnog poslovanja od 800 miliona dinara, i naglasio da su to dobri rezultati (RTS, Vučić u Kolubari, 13.02.2014.god. 10:52h)".

Ovim je građanima Srbije saopštio da je Rudarski basen Kolubara u 2013. godini profitirao samo 800 miliona dinara.

Gde nestadoše onih 5 milijardi preko tih 800 miliona, koje je Milorad Grčić najavio kao realan profit za 2013. u oktobru samo dva meseca pre svođenja završnih računa? Gde su se istopile milijarde? Pet milijardi, da budemo precizni. Ili Grčić u oktobru 2013. nije govorio pravu istinu o finansijskom poslovanju Kolubare, ili je u februaru 2014. nije govorio Vučić. Okreni-obrni, fali negde 5.000.000.000 dinara.

Moguća je i treća opcija, a to je da je neko uspeo "kriminalom i korupcijom" da proneveri pet milijardi dinara iz Rudarskog basena, pre svođenja završnog računa. Međutim, tu opciju moramo odmah da isključimo, jer prosto je nemoguće da "vlast koja se bori protiv kriminala i korupcije" može da proneveri i jedan jedini dinar, a kamoli pet milijardi dinara!

Možda eto nije bilo dovoljno proizvodnje uglja, pa su se pare potrošile? Međutim u istom prilogu RTS dodaje: "Vučić je, prilikom posete Rudarskom basenu, rekao da je ‘Kolubara’ proizvela milion tona uglja više od planiranih bilansa…"

Kako je to moguće da je Kolubara proizvela čak milion tona više od onoga što je planirala da proizvede, a nije ostvarila planirani profit, čak nije sačuvala ni ono što je profitirala za prvih šest meseci 2013? Proizveli više nego što treba, a izgubili 5 milijardi dinara? Kako?

Ne, mi i dalje odbijamo i da pomislimo da je neko iz mudrog i poštenog rukovodstva SNS otuđio 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita!

Nije nam bitno što su na Voždovcu u novembru 2013. bili izbori i što su za mart 2014. planirani republički izbori. Prosto ne želimo da poverujemo da je SNS-u trebao novac za kampanju, pa su zahvatili po javnim preduzećima i njihovim profitima. To je nemoguće i to nadasve pošteni, dobri, samopožrtvovani Aleksandar Vučić nikada ne bi uradio. Stoga moramo reći da ne znamo gde su 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita, a ako neko zna, neka nas obavesti preko Informera!

U oktobru 2013. na "pripravničkoj" konferenciji za štampu Milorad Grčić je još izjavio: "Bitne su samo tri stvari: matematika, matematika i matematika". Nešto kasnije, na svom idolopokloničkom skupu u Areni, Aleksandar Vučić je izjavio: "Bitne su samo tri stvari: ekonomija, ekonomija i ekonomija". Očigledno je da Grčiću odlično ide matematika, a Vučiću ekonomija.

 

      Najamnici uzeti "na lizing"

 

Vučić je 13. februara 2014. odlučio i njihov problem da "reši" pa RTS u istom prilogu kaže: "Dodao je da je dobro što je Rudarski basen preuzeo 1.470 radnika iz preduzeća ‘Kolubara usluge’ koji su, kako je naveo, radili za 25.000 dinara, a sada će imati pristojnije uslove i bolje plate."

Malo nas buni činjenica da je direktor preduzeća Kolubara Usluge, ujedno prvi čovek lazarevačkog SNS Dragan Jevtić, na TV AVAX, TV GEM, TV Kolubara RTL, stalno demantovao pisanje Tabloida izjavom: "…Nije istina da se preko Usluga radi za 20.000 dinara, naši radnici ostvaruju po 40.000 dinara".

Tada je Vučić najavio da će svi ti radnici, njih 1.470 preći u Kolubaru da rade za punu platu, a ne da budu kao "Rumuni" na iznajmljivanje. U jeku martovske kampanje pred silnim TV kamerama prikazano je da su zaposlili 69 ljudi od 1.470, a da će ostatak primati sukcesivno.

To su kao papagaji ponavljali na svim lokalnim televizijama Milorad Grčić i Dragan Jevtić, dodajući: "…To obećao Aleksandar Vučić i ministarka energetike Zorana Mihajlović i samo se treba strpeti". Prenele to sve agencije: Beta, Tanjug, svi dnevni listovi: Politika, Blic, Danas i nezaobilazni Kurir i Informer.

Prođoše izbori, izabra se "vlast naroda" koja je uspela da pobedi "vlast tajkuna" a od posla još ništa. Državni sindikat Kolubare je krajem aprila 2014. u svom časopisu "Kolubarski Sindikalac" (koji se štampa na najkvalitetnijem papiru, na kojem se ne štampaju ni najskuplji modni časopisi u Parizu), objavio oštar uvodnik o tome kako "oni znaju ko su oni što lažu da radnici neće biti primljeni i da je potrebno samo strpljenje do avgusta 2014. jer Aleksandar Vučić, ministarka Mihajlović i direktor Grčić su obećali i to će tako biti".

Prođe i ovaj avgust 2014. a njih 1401 "najamnika", koji rade kao iznajmljeni "Rumuni", preko Usluga, i dalje su mučenici bez statiusa na Površinskim kopovima i nisu primljeni u stalni radni odnos. U međuvremenu je promenjen Zakon o radu koji predviđa da se "najamnici" mogu uzeti i privremeno-povremeno, "na lizing"!

U emisiji TV GEM – "Bez cenzure", 13. februara 2014., ministarki Mihajlović je proradila štitna žlezda pa joj je vrat bio sav naduven. U jednom momentu joj voditeljka postavlja pitanje: "…U medijima smo čuli i da tako kažemo žžž…(htela reći: žuta štampa) nagađanja ili citiranja o tome koliko će građani moći da dobiju od akcija EPS-a…"?

Na šta je ministarka prekida u pola pitanja: "…Aaa, ne, ja sam se uopšte iznenadila kada sam to videla. Niko o tome nije ni razgovarao. Jednog trenutka kada EPS bude izlazio na berzu i kada mi budemo počeli da razgovaramo uopšte o tome, onda ćemo pričati kolike će to biti akcije i kolika je to vrednost akcija, koje će građani dobiti.

Za sada, EPS će biti akcionarsko društvo sa jednim akcionarom koji se zove država, dok ne u toku ove godine praktično ne stane na noge, a onda ćemo dalje razgovarati o tome što se zovu mali akcionari i potpuno otvaranje tržišta".

Kada je u Skupštini Srbije birana Vlada, sačinjena od "vlasti naroda", mandatar Aleksandar Vučić izjavljuje u svom ekspozeu: "…EPS je najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali država dobija veoma malo prihoda od nje. Prošlogodišnji profit kompanije bio je blizu 20 milijardi dinara, ali je likvidnost kompanije loša.

Po planu poslovanja, generisani novčani tok i za ovu godinu biće negativan. Ipak, smatramo da za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo većinski paket akcija EPS-a.

Najbolja opcija za EPS bio bi ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine (jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji). Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja. Država bi dobila i više profita iz poslovanja EPS-a i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se kasnije odluči za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces (ulaska manjinskog akcionara) realno je moguće okončati u toku 2015. ili 2016. godine".

Eto, lepo je rekao Aleksandar Vučić: strana kompanija, kao manjinski akcionar dobija akcije i upravlja sa EPS, a građani će tek kasnije "možda dobiti akcije ako se odluči za privatizaciju".

Zar nije privatizacija kad država pokloni paket akcija nekoj stranoj kompaniji koja će da bira menadžment? Šta je to ako nije privatizacija? Manjinski partner, a bira menadžment? To nešto kao sa JAT-om ? Poklanjaju Nemcima akcije i oni će da vode preduzeće. Samo nije jasno kako to EPS ne zarađuje, kad je "vlast naroda već dve godine u oštrom obračunu sa kriminalom i korupcijom?"

Možda bi EPS zarađivao više kada bi se negde našlo onih 5 milijardi što nestadoše iz Kolubare samo u 2013. Sada je svima jasno da EPS neće ni izaći na berzu, da građani neće dobiti besplatne akcije, jer će akcije pokloniti Nemcima, a oni će postavljati menadžment EPS i njime upravljati i raspodeljivati profit. Transfer akcija će se obaviti direktnom pogodbom tj. poklonom.

 

      "Presvlačenje" iz starog u novo

 

Nezaobilazna "borba protiv kriminala i korupcije u kojoj neće biti pošteđenih" najbolje se vidi na primeru RB Kolubara. Svaki čovek koji je bio na rukovodećem položaju u prethodnim režimima, a pritom bio hapšen i bio pritvoren u istrazi za pronevere u Kolubari, odmah je dolaskom na vlast SNS, pušten iz zatvora i postavljen opet za rukovodioca.

Neki su postavljeni čak u iste pogone i sektore u kojima su krali godinama! Na njihova stara direktorska mesta došli su njihovi zamenici, a oni sad došli na mesta svojih starih zamenika. To se u šahu zove rokada. Kao zamenici imaju istu platu koju su imali kao kada su bili direktori. Mnogi su postavljeni i na više funkcije. Sa tih položaja vrše teror nad časnim i poštenim ljudima koji su svedočili protiv njih u istrazi.

Van svake pameti je da neko osumnjičen za: krivična dela protiv privrede, zloupotrebu službenog položaja i učestvovanje u organizovanom kriminalu, bude vraćen na isto radno mesto ili da bude zamenik svom bivšem zameniku, koji je sad na njegovom starom mestu formalno, a realno da vodi taj pogon ili sektor. Kako može neko protiv koga se vode takvi procesi, da ima status ovlašćenog službenog lica koje potpisuje ugovore i daje službene naloge?

Ni u Namibiji, ni u Zambiji toga nema, samo u Srbiji u kojoj je "vlast naroda". Svakog od njih je protivzakonito u firmi abolirao od krivice Milorad Grčić, dajući im ovlašćenja službenih lica tj. postavljajući ih za direktore. Jasno je ko dan, da to nije mogao da učini na svoju ruku, bez saglasnosti Aleksandra Vučića.

Stari-novi direktori sada fabrikuju dokaze za svoju odbranu i koriste svoje funkcije koje imaju u preduzeću da naređuju zaposlenima da proizvode lažne fakture, ugovore i prateću dokumentaciju i zavode ih u arhivi pod starim datumima iz vremena za koje se krivično terete. Takođe uništavaju originalnu dokumentaciju, jer fotokopije nisu merodavne na sudu. Zaposleni nemaju izbora, svima se preti otkazom, a onima koji su malo tvrđi orah preti se smrću, njihovom i članova porodice.

Protiv mnogih optuženih su odbačeni postupci "u svetlu novih dokaza" ili "usled nedostatka dokaza". Oni su sad poveli sporove protiv države da naplate milione zbog "neopravdanog boravka u zatvoru". Po celu noć se vesele po lazarevačkim kafanama i mlate sa svojim tužbama protiv države, dok naručuju pesmu: "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine"…

Kada Sud nekome odredi pritvor u ovakvim slučajevima to se čini da se onemogući uticaj na svedoke i spreči uništenje dokaza. Ova "vlast naroda" koja je ista kao ona "narodna vlast" ih nije pustila iz zatvora za džabe, niti im je dala za džabe direktorske funkcije sa kojih mogu da vrše pritisak na svedoke i da proizvode ili uništavaju dokaze. Zna "vlast naroda na čelu sa Aleksandrom Vučićem" da su kod tajkuna pare.

Odlučio je da ih sve iscedi. Jedino što im je pokvarilo sreću je majska poplava, koju su sami izazvali jer su izmeštali tok reke Kolubare i pravili jezero, gde će sagraditi Hipodrom, kazina i kupleraje. To je otvorilo put da javnost sazna za njihove mračne planove.

     A 1.

   Zasluge za uspon Vođe

Pošto je u dogovoru sa starim-novim direktorima sav novac ispumpavan iz Rudarskog basena po oprobanim šemama i pripremana velika investiciona ulaganja u Hipodromski kompleks na jezeru, RB Kolubara je štedela na svemu, pa i na osiguranju.

RB Kolubara nije osigurana od poplava, a štetu od 370 miliona evra sada nema ko da nadoknadi. Najveći "poslovni potez" Milorad Grčića je bio taj što je proneverio 5 milijardi dinara samo u toku 2013. za potrebe predizborne kampanje Aleksandra Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije