Архива

Archive for јануар 2018

SREĆA I SLOGA NA BALKANU: PREDSEDNIKOVO UBRZANO ZABORAVLJANJE PROŠLOSTI I OKRETANJE KA BUDUĆNOSTI!!?

29. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Da li je vlada SAD znala da se sprema ubistvo Olivera Ivanovića, da li je san Aleksandra Vučića o sebi kao "balkanskom lideru" pao u vodu nakon ove brutalne likvidacije, hoće li OVK suditi sebi samoj i koje službe operišu informacijom da će na Kosovu i Metohiji krenuti "talas" terorizma?

Da li su Srbi sa severa Kosova i Metohije pod okupacijom Vučićevog režima ili pod jurisdikcijom albanske mafije i međunarodnih "mirovnih" institucija"?

 

                   Nikola Vlahović

SRECA I SLOGA NA BALKANU,,

 

Tri dana uoči ubistva Olivera Ivanovića (13. januara 2018.), američki Stejt department upozorio je sve svoje državljane koji planiraju da putuju na Kosovo i one koji žive i rade na Kosovu, da budu dodatno oprezni zbog mogućeg talasa terorizma. U daljem tekstu pomenutog upozorenja građanima SAD koji putuju na Kosovo ili žive i rade tamo, pisalo je i da se "politički motivisano nasilje javlja širom Kosova" te da se nikako ne preporučuje putovanje "na sever Kosova zbog mogućih građanskih nemira"!

Informacija je prosleđena preko američke ambasade u Prištini. Tekst upozorenja, preneli su i pojedini beogradski mediji (istog dana, 13. januara), ali samo kao kratku i nezapaženu vest.

Da li je to vlada SAD sa svojim obaveštajnim službama na Kosovu opet bila korak ispred konkretnog događaja (ubistvo Olivera Ivanovića) i ako je tako, zašto o tome zvanično niko nije obavešten osim američkih državljana? Recimo, Vlada Srbije, administracija Eulexa ili vlasti samoproglašenog Kosova u Prištini?

Zanimljivo je takođe, da tekst upozorenja američkim državljanima, koji se pojavio 13. januara, a koji je prenet preko ambasade SAD na Kosovu, imao je u jednom delu i ton i sadržaj koji upućuje na mogući talas terorizma sa pozicija ekstremnog islama u kome piše:

"…Terorističke grupe nastavljaju da planiraju moguće napade u regionu Balkana, uključujući i Kosovo. Teroristi mogu da napadnu sa malo ili bez ikakvog upozorenja, ciljajući na turističke lokacije, transportne centre, pijace, tržne centre, objekte lokalne uprave, hotele, klubove, restorane, bogoslužna mesta, parkove, glavne sportske i kulturne događaje, obrazovne ustanove, aerodrome i druge javne površine…"

Da li su nekadašnje vođe OVK postale previše nervozne? Godina im nije počela kako treba jer je već 3. januara 2018., u eksploziji bombe u švedskom gradu Helsingborgu, povređena je ćerka bivšeg komandanta OVK Nasima Haradinaja, Arijana Haradinaj, koja radi kao medicinska sestra i priprema se za studije u Švedskoj.

Nasim Haradinaj je brat od strica aktuelnog kosovskog premijera Ramuša Haradinaja i potpredsednik Organizacije veterana bivše OVK. Šef policije Helsingborga, Sven Holgeršon, rekao je da je u poslednjih šest meseci bilo više eksplozija u tom gradu, kao i da su ti napadi povezani sa narkoticima i sa albanskom mafijom.

Počele su da se "otvaraju" i neke neprijatne istine, mračna prošlost navodnih heroja OVK i njihove zločinačke akcije sa ciljem zatiranja Srba na Kosovu.

Nepunih desetak dana pre nego što se desilo ubistvo Olivera Ivanovića, Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, tvrdio je da je nasilje nad Srbima, srpskom imovinom i crkvama SPC u martu 2004. godine, organizovala jedna kriminalna grupa, uz podršku takozvanih ratnih stranaka, tajne službe i velikih porodica, te da je sadašnji predsednik Skupštine Kosova, Kadri Veselji bio glavni ideolog masovnog nasilja.

Takođe, nekoliko dana pred ubistvo Olivera Ivanovića, Veselji je bio najglasniji među bivšim vođama OVK, pa je pretio preko svih kosovskih medija, da će "Kosovo biti do Niša", ako se na optuženičkoj klupi suda za ratne zločine OVK nađe on i njegovi saborci.

Mehmeti je detaljnije opisao kako je krajem 2001. godine na Kosovu formirana jedna jača kriminalna grupa koja je počinila mnoga posleratna ubistva, uključujući i ona politička. Za formiranje i aktivnosti ove grupe znale su sve bivše vođe OVK koje su sada na vlasti.

Misija iste grupe bila je da organizuje martovsko nasilje 2004. godine, a podršku za to imala je od "svih ratnih stranaka", tajne službe i "velikih porodica". Za uspešnu "misiju" obećana im je amnestija. Mehmeti tvrdi da je pomenuta kriminalna grupa "uništena" krajem 2004. godine, te da se ona više nije pominjala među njenim osnivačima i inspiratorima.

Ali, Škumbin Mehmeti je otišao još dalje, pa je priznao da je i on bio član te grupe te objasnio za koja je sve ubistva on odgovorna! Među njima, bilo je i ubistvo Tahira Zemaja, za kojega se znalo da je spreman da svedoči protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), čak i pred srpskim tužilaštvom za ratne zločine.

Grupa je, kako tvrdi Mehmeti, odgovorna i za ubistvo Džemajla Mustafe, predsedavajućeg stranke Demokratske lige Kosova Ibrahima Rugove, te člana OVK, Ramiza Murićija, koji je trebalo da svedoči u jednom od neodržanih sudskih procesa. Kriminalna grupa o kojoj govori Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, obavila je i likvidaciju poslanika LDK-a, Smajl Hadaraja, te pripadnice Kosovske policije, Sabahate Toljaj, koja je istraživala ubistvo Tahira Zemaja.

Za ovo ubistvo Mehmeti je tvrdio da nije kriv onaj ko je osuđen, već "neko ko nikada nije osuđen" i ko je za ubistvo platio 25.000 evra! Kako dalje tvrdi ovaj zaštićeni svedok, na meti grupe bio je i Džavid Haljiti. Mehmeti dalje tvrdi da su postojala lica zadužena za skrivanje svih tragova zločina koje su počinili pripadnici grupe, a jedan od njih je i danas, 2018. gopdine, još uvek pripadnik Kosovske policije (KP).

Svi zločini koje je počinila ova grupa uz logistiku nelegalne tajne organizacije "Sigurimin e Atdheut" i uz saznanja zvanične tajne službom (ŠIK) za koju Mehmeti tvrdi da ne stoji iza pomenutih ubistava.

Treba napomenuti da je i ovaj svedok Specijalnog tužilaštva Kosova osuđen na 30 godina zatvora za ubistva UNMIK-ovih policajaca 2004. godine kod Podujeva, za šta je okrivljena već pomenuta grupa "izvođača radova" u pogromu nad Srbima 17. marta 2004. godine.

Mehmeti je pripadao grupi Fljorima Ejupija, Agrona Sulejmanija (ubijen), Bajram Kićmarija, Aljbana Dizdarija, Ruždija Šaćirija (ubijen), Ćerima Keljmendija, Ibrahima Keljmedina, Džavita Kosumija i drugih. Mehmeti je ovih dana spreman da svedoči pred srpskim sudovima protiv vođe grupe, Fljorima Ejupija, koga označava kao izvršitelja zločina u slučaju "Niš eskpres" (ubistvo 11 Srba u autobusu "Niš ekspresa") i jednom događaju koji je imao direktnu podršku Kadrija Veseljija, aktuelnog predsednika Skupštine Kosova.

Malo je verovatno da će srpski sudovi ikada saslušati Škumbina Mehmetija u vezi sa ubistvom 11 ljudi u autobusu "Niš ekspresa". Naime, američka CIA, britanski MI6  i Nemačka BND su svojevremeno obučavali na desetine mladih Albanaca (među njima su ponajbolji "đaci" upravo iz grupe kojoj je i Mehmeti pripadao!) za teroristička dejstva prema vojsci i policiji Miloševićevog režima.

Uzgred, treba napomenuti da je u vezi pomenutog zločina Fljorim Ejupi već bio uhapšen od strane oficira KFOR-a i uz dokaze predat komandi američke baze Bondstil. Ejupi je odatle sa čudnovatom lakoćom navodno pobegao.

I bivši pripadnik Obaveštajne službe Kosova Nazim Blaca priznao je da je bio član tajne grupe egzekutora te službe, koja je blisko sarađivala sa strankom Hašima Tačija i koja je ubila oko 450 ljudi za koje se verovalo da su sarađivali sa vlastima u Beogradu ili su viđeni kao politički neprijatelji. Većina likvidiranih su bili Albanci.

Nazim Blaca je po dolasku iz švajcarskog kampa za obuku OVK boraca, u svoje selo Veliko Ribare u opštini Lipljan, lično likvidirao oko 20 Albanaca iz okolnih sela, zbog saradnje sa srpskim vlastima. Učestvovao je u masakru 14 srpskih žetelaca u Starom Gracku, gde je bio odeven u uniformu britanskog oficira. Ubio je i sve preostale, uglavnom stare i nemoćne Srbe podno planine Goleš, kao i Albance i Srbe iz susedne opštine Štimlje.

Kako bi sebe zaštitio od moguće odmazde britanske obaveštajne službe (jer im se oteo i počeo da ubija bez naloga!), rešio je da svedoči protiv sebe i protiv njegovih nalogodavaca, čiji je spisak prilično dugačak, dolazi do samog vrha nekih državnika i visokih funkcionera evropskih država. Navodno, Blaca se nedavno žalio nekom svom bliskom prijatelju da bi najbolje bilo da ga neko ubije, jer sa takvim užasnim teretom ne množe da živi.

Da li je Oliver Ivanović mogao da računa na nekog saveznika (među albanskim intelektualcima) u ideji stvaranja "građanskog" društva na Kosovu i Metohiji, u okolnostima kad je ova pokrajina stavljena pod međunarodni protektorat a formalna vlast predata bivšim vođama OVK i njihovim kriminalnim frakcijama? Bilo je pokušaja da on i Veton Suroi (publicista i političar, sin nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Redže Suroia) nešto u tom smislu naprave. Ali, sve se to završavalo na marginama jalovih sastanaka.

Da li je Oliver Ivanović nakon pada Demokratske stranke imao saveznika u Beogradu i kako su Vučićevi naprednjaci gledali na njega? Šta je značila izjava Vučićevog "kadra" u Kosovskoj Mitrovici, Gorana Rakića  koji "sa radošću" obaveštava javnost da su gotovo svi članovi SDP Olivera Ivanovića, u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, dobrovoljno napustili tu stranku i prešli u SNS (mada se znalo da ih je Vučićeva grupa "aktivista" na terenu korumpirala)?

Da li je Vučić u januaru 2014. godine znao da će Oliver Ivanović biti uhapšen na Kosovu na osnovu lažirane optužnice? I, konačno, ko je zapravo rukovodio sudbinom Olivera Ivanovića, ako znamo za događaj iz Eulex-ove sudnice u Kosovskoj Mitrovici, kad mu je pročitana presuda o kazni od devet godina zatvora koju treba da odsluži i kada je iz sudnice u hol nervozno izašao Dejan Pavićević, oficir za vezu između Beograda i Prištine  , nakon čega je telefonom pozvao nekoga (vrlo relevantan svedok događaja tvrdi da je razgor vođen na egleskom) i rekao mu: "…Dragi ambasadore, ovo nije bio dogovor!"

Jesu su političke igre između vlade u Beogradu, takozvane kosovske (albanske) vlade u Prištini i okupacionih vlasti na Kosovu i Metohiji, dovele do njegove likvidacije?

Istina, albanska mafija danas ima neke druge zadatke, a pre svega da zaštiti "protok robe i kapitala". A, to neće ići ukoliko padne celokupna vladajuća struktura koja direktno ili indirektno učestvuje u "participaciji" i očuvanju teško stečene vlasti na porodično podeljenim teritorijama.

Da li je Ivanović bio bačen u čeljusti Eulex-ovog suda prećutnim dogovorom više interesnih grupa kojima je smetao i da li je ubijen voljom tih istih grupa? Jedno je sigurno: Vučićeva strategija skorog priznavanja samoproglašenog Kosova, projekat auto puta od Niša do albanske obale u Draču, širenje Albanaca dalje u dubinu juga Srbije, pa čak i (ne)moguća razmena teritorija (Bujanovac i Preševo za Kosovsku Mitrovicu, Zvečan, Leposavić…), sve je to za sada palo u vodu.

Nemački dnevnik Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ) nakon ubistva Olivera Ivanovića piše pod naslovom "Smrt u bastionu balkanske mafije" da je za Kosovo, Srbiju i Srbe u Mitrovici izuzetno važno da se ubistvo razjasni, ali da "šanse ne stoje dobro", te da je Kosovska Mitrovica sa aspekta pravne države crna rupa, koja je sada progutala novu žrtvu.

Treba se ovde prisetiti da je krajem septembra prošle godine Oliver Ivanović pričao za neke beogradske medije o tome kako se situacija na Kosovu i Metohiji mnogo promenila za tri i po godine koliko je on bio u zatvoru:

"…Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao tokom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih par rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica.

Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi.

Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa….Ilustracije radi, u poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko…"

Zanimljivo, baš u tih tri i po godine, Aleksandar Vučić (nekada ogorčeni protivnik EU) sve je učinio kako bi 24 sata dnevno, preko svih medija, propagirao ideju ulaska u Evropsku uniju, te ideju "istorijskog pomirenja sa Albancima".

I sve to sa grupom opakih tipova ("kabadahija" koje je pokojni O. Ivanović opisao), kojima je omogućio da se izdignu iznad svih i svakoga, da postanu multimilioneri, da imaju svoje male vojske, da privatizuju svaku instituciju, da postanu paralelna vlast kojoj niko ništa ne sme. Napravio je Vučić na Kosovu klan "svojih Srba" i sprovodi teror nad "stvarnim Srbima", onima koji ne pripadaju političkoj mafiji nego pokušavaju da prežive u nemogućim okolnostima.

Sa druge strane, nakon neverovatne, nemušte koalicije Vučićeve "Srpske liste" sa partijom Ramuša Haradinaja, u Medveđi se pojavio albanski predsednik Iljir Meta (28. novembra 2017.), koji je, između ostalog, javno tražio podizanje više spomenika borcima OVK. Po povratku u Albaniju, Meta je medijima u Tirani tvrdio da mu je predsednik Srbije, navodno u telefonskom razgovoru, preneo da širom juga Srbije već postoje spomenici posvećeni poginulim borcima OVK, ali da bi najbolje bilo da svi oni budu na jednom mestu, kao neka vrsta memorijalnog centra, te da "…taj potez Aleksandra Vučića jasno govori da je Srbija spremna da zaboravi prošlost i da se okrene budućnosti".

Činjenica je da Vučić vodi trostruku politiku, jednu za javnost, drugu za one kojima polaže račune, a treću za sebe i svoj klan.

Zarobljen u tom trouglu, u trenutku kad je ubijen Oliver Ivanović, našao se u poziciji koja mu nikako ne odgovara. Prekid pregovora sa albanskom nadri – državom na Kosovu, prekid planirane izgradnje trase velikoalbanskog autoputa, veću ulazak međunarodnih institucija na teren koji je do sada bio "ničiji", tačnije pripadao je mračnom mafijaškom bratstvu zavađenih naroda, što znači i prekid kriminalnih poslova u regionu Albanije, Kosova i Makedonije…Ništa od svega toga nije dobro za njega.

Ali, sa druge strane, ima i nečeg dobrog: tu je Poglavlje 23 (pravosuđe i borba protiv korupcije, hapšenje, istrage…) koje on želi da opstruiše na svaki način, jer će njegov klan biti prvi na "radaru" ovdašnjih sudova, ukoliko se oni ikada oslobode političkog diktata.

Minuli teror kriminalnih frakcija nekadašnje OVK, otišao je u drugi plan. Albanci su sada suočeni sa sobom i svojom mafijom. Srbi ih mnogo i ne interesuju. Imaju međunarodne garancije da rata neće i ne može biti. Srbija ima isto takve garancije.

Evropska unija je ostala pri ideji o međusobnom priznanju. Ali, šta o svemu tome misle SAD i Rusija? Nijedna ni druga strana ne posmatraju na Kosovo i Metohiju kao stvarnu nego kao veštačku državu. Istina, SAD je priznala samoproglašeno Kosovo ali ne želi da servisira narko – državu i njene mafijaške ispostave u EU i širom sveta. Novac koji SAD daju za bazu Bondstil je izdatak "strateške prirode" ali neće biti isplaćivan večno.

Na Kosovu su poslovi podeljeni po regionima. Ta pravila se strogo poštuju, a najpoznatiji klanovi su Keljmendi, Luka i Selimi. Najprometniji je deo u regionu Peći pa su tako svi "poslovi" i koncentrisani uglavnom u ovom delu Kosova. Ovde, pored pomenutih, sarađuje "bratski" još familija, među kojima su i klan Eljšani, Haljiti. Svi njihovi poslovi su uglavnom usmereni ka Crnoj Gori.

Porodica Kitaj kontroliše oblast između Kline i Istoka. Vezuju se za šverc kradenih vozila i prodaju oružja. Najozloglašeniji klan je klan Suma, koji deluje na području Kačanika. Bave se reketiranjem i ucenama, švercom oružja i droge iz Makedonije na Kosovo i dalje.

Osim ovih, na Kosovu operišu i manje poznati klanovi Sulja, Aguši, Geci, Babaljija, zaduženi za Prištinu Mitrovicu i Đakovicu. Treba reći da je teritorija Kosova, kada se priča o organizovanom kriminalu, podeljena na tri interesne zone: Drenica, Dukađini i Lab.

Oblast Drenice kroz Prizren, Klinu i Istok povezuje Crnu Goru s Makedonijom, a kontroliše je drenička grupa koja profitira na trgovini oružjem, kradenim vozilima, ljudima, cigaretama i gorivom. Ova grupa povezana je s braciom iz Albanije, crnogorskom, makedonskom, bugarskom i češkom mafijom.

Na teritoriji opština Peć, Dečani i Đakovica, u oblasti Dukađin, deluje metohijska grupa usmerena na ilegalnu trgovinu oružjem, drogom, akciznom robom, kradenim vozilima i na reketiranje. Krijumčarena roba se distribuira u Makedoniju, na jug Srbije, u Rašku oblast i u Crnu Goru, korišćenjem pravca Peć-Kula-Rožaje. Metohijska grupa kontroliše i područje Laba, preko kojeg se krijumčari droga. Čak i da neki od pripadnika porodice bude uhapšen, klan se ne raspada, jer je organizovan u više nivoa. Ipak, svi putevi i poslovi se završavaju na severu Albanije.

Ali, iz svakog od ovih pravaca, "roba" ide ka Srbiji ili iz Srbije. Glavni kanal kontrolišu upravo Vučićevi "bezbednjaci" okupljeni oko korumpiranih kreatura iz "Srpske liste" i nekoliko "samostalnih" šefova kriminalnih klanova za sada lojalnih vladajućoj stranci u Srbiji.

Oliver Ivanović ih je, kažu, sve odreda poznavao. Svakoga pojedinačno. I znao je za sve njihove poslove. Narod u Kosovskoj Mitrovici se često ironično odnosio prema činjenici da Ivanović "ništa za sebe nije uradio", pa su mu mnogi savetovali da napusti Kosovo i ide za Beograd. Izgleda da je među onima koji su ga "savetovali" bilo i pripadnika raznih službi, zbog čega je on jednom izjavio: "…Prestaću da se bavim politikom kad ja budem hteo a ne kad oni kažu!"

Što se tiče Vučićeve propagande o "sreći i slozi na Balkanu" (iza koje stoji sreća i sloga kriminalnih klanova pod kontrolom vladajućih oligarhija) treba se pozvati na sto puta dokazanu istinu, da je Evropska unija predugo imala filozofiju da su takozavni "jaki lideri", poput Aleksandra Vučića u Srbiji, čuvari stabilnosti u regionu. Istina je na drugoj strani: Vučić svojom sumanutom politikom, permanentno destabilizuju i Srbiju i sve zemlje u njenom susedstvu.

Poznati politikolog sa Univerziteta u Lilu  (Francuska) Luik Tregor (Loic Tregoures), i izvrsni poznavalac Balkana, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže i da u Briselu niko nije dovoljno pošten da prizna da je proces proširenja već godinama zaustavljen i tvrdi da će "igra biti gotova" ukoliko se primanje novih članica u EU ne nastavi u mandatu sledeće Evropske komisije.

Trebalo bi onda da je jasno o čemu se radi! Ubistvo Olivera Ivanovića može da zaustavi ovaj proces i da dovede do ubrzane "federalizacije" EU i njenog konačnog zatvaranja. Jer, kome treba Balkan prepun mafije, ubistava i svakakvog zla?

EU se i do sada hranila "svežom krvlju" istočnih zemalja koje su skupo platile svoje romantične predstave o životu u ovoj zajednici. Ali, ako je takozvani Zapadni Balkan bio "poslednji zalogaj", onda je on nekome u Briselu stao u grlu.

Šta je američki Stejt department hteo da kaže upozorenjem svojim građanima "koji putuju na Kosovo" ili su već tamo? Ukoliko se očekuje nekakva pobuna Srba na severu Kosova, onda ona može biti usmerena samo protiv Vučićevih batinaša na terenu, eventualno protiv nezainteresovanosti međunarodnih institucija za uspostavljanje istinske pravne države u ovom regionu.

Ukoliko je vlada SAD izdala takvo upozorenje jer ima informacije da će neka poludela albanska filijala takozvane Islamske države krenuti u napad, onda je i tu sve jasno. SAD mogu da spreče nevolje ako hoće. Ako im trebaju žrtve, a ni to nije isključeno, jedna je već pala. Od čije ruke, čuće se.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

21. јануара 2018. Коментари су искључени

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

NEMA RAZLOGA ZA ZADOVOLJSTVO1a

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

12. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

RAZBIJANJE PORODICE2

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustriko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO, SKUPLJE I BEZ PRIVATNOSTI, A SVE KROZ FINI SISTEM OTIMANJA PARA I U SLUŽBI DRŽAVE!??

4. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada stupio je na snagu i odmah pokazao da se njime upotpunjuje remek delo naprednjaka u vezi zakonom regulisanog otimanja para od građana kako bi se namirili sve alaviji vlastodršci.

Upravnici zgrada, uz pomoć komunalne policije, utvrđivaće ko sve stanuje u stanovima koje nadgledaju, poreska uprava će na osnovu njihove prijave određivati porez koji će plaćati i oni koji ne naplaćuju kiriju, a ko ne bude hteo da plaća doći će pod udar privatnih izvršitelja kojima asistenciju, takođe, pruža sveprisutna komunalna policija. Savršeni mehanizam ne samo kontrole građana, već i uzimanja para od njih.

 

                    Aleksa Žunić

NOVI REZIMSKI IZVOR PRIHODA

 

Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu gde građani sami plaćaju svoje dželate i one koji ih špijuniraju i prijavljuju vlastima. Na snagu je stupio novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada kojim je uvedena obaveza da svaka zgrada mora da ima svog upravnika.

Po procenama Ministarstva građevinarstva našoj zemlji treba najmanje 15.000 profesionalnih upravnika od kojih će svaki, opet po procenama istog Ministarstva, prosečno zarađivati 55.000 dinara mesečno.

Zakonom nije predviđena visina "honorara" koji će mesečno svaki stan morati da plaća upravniku zgrade i trenutno se pretpostavlja da će se on kretati od 200 do 350 dinara mesečno po stanu, ali je to samo neobavezujuća procena.

Posebno je zanimljivo kako će se postaviti profesionalni upravnici prema zgradama koje po zakonu moraju da imaju licenciranog profesionalca kada, umesto predviđenih 15.000, u ovom trenutku imamo manje od 500 upravnika upisanih u odgovarajuću listu Privredne komore Srbije. S obzirom na zakon tržišta, pri ovako maloj ponudi, a veoma visokoj potražnji, lako se može desiti da njihovi mesečni zahtevi budu višestruko veći od onih iz pomenutih procena Ministarstva.

Ovo je, međutim, samo vrh ledenog brega kada su u pitanju izdaci koji čekaju vlasnike stanova, odnosno stanare od početka 2018. godine.

Upravnici zgrada moraće da vode pedantnu evidenciju o vlasnicima stanova ali i o korisnicima tih stanova, bilo da se radi o fizičkim ili pravnim licima, (čl.50.st.6.Zakona).

Ako nadležnima ne prijavi nekog od stanara, upravnik rizikuje da bude novčano kažnjen u visini od 5.000 do 150.000 dinara, a može da mu bude oduzeta i licenca. On, znači, mora da bude doušnik vlasti, hteo to ili ne.

Iz pravne službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti letos su medijima objasnili kako Zakon daje izuzetno fleksibilnu, preciznije rečeno: skoro nikakvu zaštitu podataka koje prikupe upravnici.

Zakon upravnike obavezuje da neke podatke moraju da prikupljaju (kao što je, na primer, ko boravi u stanu), dok druge mogu da pribavljaju i čuvaju, ali ne moraju. Naime, u slučaju ekonomskog i političkog interesa države ili nacionalne bezbednosti, predviđa Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, razni državni organi moći će da koriste podatke iz registra koji je dužan da vodi svaki upravnik zgrade.

Šta su i čiji su to "ekonomski i politički interesi" nigde se precizno ne definiše.

Još prilikom donošenja Zakona moglo je da se čuje da će dužnost upravnika biti i da kontrolišu da li vlasnici stanova redovno izmiruju svoje komunalne obaveze i da će moći, ali i morati, da obaveštavaju privatne izvršitelje u slučaju neredovnog plaćanja.

Sa druge strane, iako će se na ovaj način dodatno poboljšati naplata javnih potraživanja, neće se popraviti situacija u kojoj se nalaze stanari, jer Zakon ne predviđa ni jedan jedini mehanizam koji bi stajao upravnicima na raspolaganju da prinude neku od javnih ustanova kojima se redovno plaćaju usluge da te iste usluge i pruži.

Zakon, istina, ne predviđa mogućnost da upravnik sme nasilno da ulazi u nečiji stan, kao ni kazne za stanare i vlasnike koji ne žele da daju tražene podatke, ali tu na scenu stupa komunalna policija. Sada postaje jasno zbog čega su pre godinu dana tiho proširena ovlašćenja komunalnih policajaca koji sada imaju skoro sva prava kao i regularna policija i dužni su da po pozivu pruže asistenciju upravnicima zgrada.

Dakle, ako neko odbije da u svoj stan pusti upravnika kako bi prekontrolisao ko sve tu živi, doći će mu na vrata komunalna policija koja ima ovlašćenja da legitimiše svakoga i da za potrebe provere ličnosti ulazi i u zaključane prostorije.

Onaj ko u svom stanu ima podstanare dužan je da plaća 20 odsto poreza na dodatu vrednost od ostvarene kirije, kao i porez na prihode građana. U slučaju da ne postoji pisani ugovor o visini kirije ili poreski organi do tih podataka ne mogu da dođu, izvršiće se procena visine zakupa, pa će se na osnovu toga naplaćivati i porez.

Po Zakonu, komercijalni korisnik stana je svaka osoba koja nije u najbližem srodstvu sa vlasnikom, bez obzira da li ona zaista plaća kiriju ili ne.

Teoretski, i onaj ko samo krajnje privremeno na besplatno stanovanje primi nekog svog daljeg rođaka koji je u nuždi, moraće za to da plaća PDV koji mu po prijavi upravnika zgrade razrežu u Poreskoj upravi!

Nakon što uz pomoć komunalne policije utvrdi ko sve stanuje u zgradi kojom upravlja, profesionalni upravnik ima pravo i da od vlasnika stanova prinudno naplaćuje troškove nužnog održavanja zgrade.

Zakonodavac je predvideo da upravnik samo sprovodi ono oko čega se vlasnici dogovore, ali sa druge strane postoji i zakonska obaveza svih vlasnika jedne zgrade da obezbede ne samo bezbedne uslove za stanovanje, već i da redovno održavaju zgradu. Upravnik je dužan da, po potrebi, i prinudnim merama obezbedi sprovođenje ovih obaveza, a da nije istovremeno i u obavezi da se pridržava odredbi Zakona o javnim nabavkama, tako da sam može da odabere izvršioca radova.

Upravnik je taj koji određuje ko će i pod kojim uslovima da sprovodi "obavezno održavanje" zgrade, a vlasnici stanova su dužni da to plate pod pretnjom prinudnog izvršenja.Upravnici zgrada tako postaju ne samo ono šta su pre više od pola veka u vremenima mračne komunističke diktature bili nadzornici reona, već istovremeno i novi izvori prihoda za naprednjačku vlast.

Od svog dolaska na vlast naprednjaci uzimaju proviziju od svakog svog člana ili simpatizera koga postave na neku javnu funkciju ili mu dodele neki od finansijski interesantnih poslova. Uobičajeni reket na mesečne plate je deset odsto, što znači da će svaki profesionalni upravnik koji želi da sačuva licencu morati da plaća oko 5.500 dinara mesečno, a sve to puta 12 meseci godišnje i puta 15.000 upravnika. Uz to dolaze i provizije za dodelu poslova "obaveznog održavanja" zgrade.

Sada polako postaje jasno ne samo zašto je nametnut Zakon o stanovanju i održavanju zgrada u obliku u kome postoji, već i zašto su korak po korak proširena ovlašćenja komunalnih policajaca i zbog čega su umesto sudskih nametnuti privatni izvršitelji koji su lično finansijski zainteresovani da naplate potraživanja.

Zakon o stanovanju je samo šlag na tortu, deo kojim se konačno uobličava ceo sistem otimačine para od građana za potrebe vlastodržaca.

Poznajući ljude koji su danas na vlasti u Srbiji teško je poverovati da je ovo kraj njihovih apetita. Kao što su vremenom tiho proširivana prava komunalnih policajca, tako će isto biti i sa upravnicima zgrada koji će stalno dobijati prava na naplatu nekih novih potraživanja.

materijal: List protiv mafije

       P.S. I to nije sve

Država je odlično osmislila mehanizam da svoju dugačku ruku zavuče duboko u džep pojedinca, bez obzira na stvarno platežne mogućnosti građana/vlasnika stanova, da i da pored već smanjenih plata i penzija (koje traju već tri godine) još više osiromaši široke slojeve stanovništva!!!

Pa pored već postojećih novčanih davanja za redovno održavanje zgrade i čišćenje zajedničkih prostorija, uvedena su i dva nova, i to :

– obavezno mesečno izdvajanje za investiciono održavanje zajedničkih delova zgrade a prema formuli po kvadratnom metru stana,

– i plus naknada za profesionalnog upravnika (ako stanari odluče da ga angažuju). Uz to su i ovlašćenja za upranika ili profesionalnog upravnika da se posredstvom mehanizma javnih izvršitelja naplate, sada zakonom, nova propisana davanja.

Nevoljno trošenje novca iz privatnih džepova, propisano je ovlašćenjima upravnika i profesionalnog upravnika da angažuju privatne firme (možda i rođačke i prijateljske??) i pojedince za razne radove vezane za zajedničke prostorije u zgradi a koje se obavezno plaćaju!!

Počev od obaveznog servisiranja(????) PP aparata za zgradu dva puta godišnje, (što je iz bezbednosnih razloga možda i opravdano, ali se plaća i servis i kada je sve u redu i kada se ne treba zameniti sonda u PP boci), pa do raznih „izmišljanja i planova“ preko formulacije investiciono održavanje zgrade za čitav niz nevažnih i manje važnih navodnih potreba za „unapređenje života u zgradi“ (a koji mogu da budu u planovima pojedinaca ili grupa u Vlasti Opštine a u cilju i „nameštanja“ poslova poznanicima, rođacima firmama… sa kojima mogu imati i dogovor i o ličnom „ugrađivanju“, ali možda ne i u planovima stanara/vlasnika stanova, jer možda su oni zadovoljni stanjem u svojoj zgradi, i ne osećaju potrebu za “unapređenjem života u zgradii obavezno dodatno trošenje svog novca za takve namene a koje su u planovima odeljenja za građevinsko stambene poslove lokalnih samouprava-Opština), o kojima ne mora da postoji saglasnost stanara jedne zgrade (ako je to opštinski plan) ili saglasnot samo obične većine, pa čak i gde će biti dovoljna i odluka trećine od svih stanara/vlasnika stanova!???

Narodu se nameću obaveze neplaniranog trošenja para, da prosto neće znati za koje sve potrebe treba pre da izdvoji pare, iz svog tankog i bušnog novčanika……

 

©Geto Srbija

<span>%d</span> bloggers like this: