PLANSKA PLJAČKA TELEKOMA: NAMEŠTENI SKUPI PROJEKTI, IZVLAČENJE I PRANJE PARA, KUPOVINA ĆUTANJA, CRNI FONDOVI I SKRIVENE NAMERE SNS!??

 

Veća grupa zaposlenih u preduzeću Telekom Srbija uputila je glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid pismo u kome između ostalog piše: "…Poštovani gospodine Brkiću i redakcijo hrabrog Magazina Tabloid, obraćamo Vam se sa molbom da objavite naše navode koji mogu pljačkaški režim braće Vučić ozbiljno uzdrmati i razotkriti njihove prave namere…"

U nastavku pisma, potpisnici govore o kriminalnim namerama braće Aleksandra i Andreja Vučića, tačnije o njihovom planu da prodaju Telekom u toku 2018. godine i otpuste 3.500 radnika. Redakcija objavljuje ovo pismo bez skraćenja.

 

              ………………..

 

Mi, radnici Telekoma smo ogorčeni onim što se dešava u našoj najboljoj kompaniji i u Vama vidimo jedini svetionik istine koji bi objavljivanjem skandala koji se dešava u Telekomu u režiji SNS i njihovih satrapa ozbiljno otvorili oči narodu i razotkrili njihove destruktivne namere.

Naime, u Telekomu se u tajnosti priprema prava seča zaposlenih u režiji režimskih ljudi predvođenih direktorom HR-a Draškom Markovićem zvanim Šampita  (nadimak je dobio po tome što ga je svojevremeno Vojislav Šešelj, kada mu je pala šampita koju je nosio naterao da je poliže sa poda). Imenovani je pre četiri godine postavljen za direktora HR (ljudskih resursa) Telekoma i od tada šta god uradi samo kaže tako je naredio Andrej Vučić pa se pitamo da li je moguće da je TELEKOM postao Andrejeva prćija.

Telekom je prava slika i prilika pogubne ekonomske politike A. V. koju primenjuje i u drugim firmama, a koja će pre ili kasnije proizvesti katastrofu. Krenimo redom…

1. SNS je u Telekomu, preko Draška Markovića naravno, u protekle četiri godine zaposlio preko 500 ljudi bez ikakvih kvalifikacija, osim što su imali člansku kartu SNS, dok je istovremeno poluprisilno uz otpremnine otpustio blizu 1.000 ljudi kroz takozvane dobrovoljne odlaske.

Da paradoks bude veći u isto vreme preko lizing agencije Sekvestra  (koja je vama dobro poznata i o kojoj ste već pisali) a sada i preko lizing kuće Wor And Care (za koju se po firmi priča da je u Markovićevom vlasništvu) angažuje se preko 1.500 ljudi. Postavlja se pitanje da li je normalno, ako već želite da smanjite broj ljudi, da kroz dobrovoljne odlaske i uz visoke otpremnine smanjujete broj ljudi da bi istovremeno doveli preko 500 svojih jurišnika i plus angažovali ljude preko agencija i tako sebi otvorili prostor da zarađuju vaše kompanije.

2. Iz Telekoma su na konsultanske usluge u poslednje četiri godine izvučeni milioni evra (koji odlaze na finansiranje kampanje SNS) angažujući uvek iste konsultante, ili je to AT Cami ili BSG, i uvek su to timovi od dvoje ili najviše troje ljudi, koji se na projektu ne zadržavaju nikada duže od mesec dana, ali nijedan projekat nije jeftiniji od milion evra! Milioni evra se takođe odliju na račune vaših kolega iz novinskih kuća i agencija, čime Vučić kupuje njihovo ćutanja.

3. SNS je protivustavno i protivpravno Telekom, koji je akcionarsko društvo svrstao u javna preduzeća, da bi nam nasilno smanjili plate za 10% i tako demotivisali zaposlene, a one najbolje poslali u konkurentske firme. Dodatno, ukinuli su radničke sportske igre, smanjili su nam i gotovo ukinuli dnevnice, sindikalna prava sveli na minimum koristeći novi drakonski Zakon o radu.

4. Iz Telekoma je u poslednje četiri godine isisano desetine miliona evra i dato Zvezdi i Partizanu ne da bi postigli vrhunske rezultate nego da bi se kupila ljubav huligana na stadionima i da ne bi skandirali "Vučiću pederu!". Postavlja se pitanje koliko je škola i bolnica moglo biti donirano ovim novcem po cenu da ponekad bude povređena sujeta velikog vođe i da li je Telekom dužan da plaća nesposobnost Vlade da se obračuna sa huliganima.

5. Iz Telekoma je preko firmi Slaviše Kokeze i Slobodana Kvrgića bliskim braći Vučić, ali i kuma Nikole Petrovića i Nenada Kovača izvučeno preko 200 miliona evra kroz softvere i nabavku opreme i telefona i sve je završilo u crnim fondovima SNS.

5. Telekom svake godine plati na ime JP Pošte Srbije za zakup prostora preko 25 miliona evra, iako je veliki deo zakupljenog prostora napustio, da bi se ona hvalila kako pozitivno posluje i što je najveći paradoks, povećava plate zaposlenima. Dakle, nama smanjenje plata od 10 odsto, a onda otimačina zakupnine i davanje Pošti da našim novcem sebi povećavaju plate! Svaka čast za ekonomsku logiku.

6. Jedan od golova kojim smo pobedili Albance u Briselu sa "pet prema nula", završio je u Telekomovoj mreži. Dali smo pozivni broj Kosovu kao državi, i formirali ćerku firmu po kosovskim zakonima prema kojima ako hoćeš da platiš račun, on mora biti u evrima i morate imati ličnu kartu države Kosovo! I pri tom za predsednika Upravnog odbora postavite čuvenog kriminalca i batinaša Zorana Milojevića Zelju, levu i desnu ruku Zvonka Veselinovića narko trgovca sa Kosova i Metohije.

6. Ono što nas možda i najviše boli jeste da je u poslednjih pet godina kroz dividendu Vlada Srbije uzela Telekomu blizu pola milijarde evra, čime nas je uništila u investicijama i borbi sa sve rastućom konkurencijom. I to nije sve.

Od prošlogodišnjih devedeset miliona evra uplaćenih u budžet Srbije po osnovu dividende, Vlada je sa 40 miliona naših para častila avio kompaniju ER Srbija, ne bi li nekako prikrila njene gubitke i propast "posla decenije" kako su govorili, a od preostalog dela dali su preko 33 miliona evra Fijatu. Od toga 23 miliona da isplati plate za 2. 500 zaposlenih i plus desetak miliona evra da verovatno časti menadžment Fijata i našim novcem podele bonuse. Tragedija, šta drugo reći.

Dakle, otimate od onih koji pošteno rade i uredno plaćaju sve poreze i doprinose i dajete za plate onima koji su oslobođeni bilo kakvih poreskih obaveza pa čak i doprinosa na plate kako ne bi propao posao veka. Ako je i od Vučićai SNS-a mnogo je.

7. Kakvo je isisavanje novca u pitanju najbolji je dokaz da je i unutar same Srspek napredne stranke, došlo do velikog sukoba kada je Telekom u pitanju. Tako i ministar Stefanović uz mnogo muke odneo prevagu nad drugim klanom, klanom Nikole Petrovića i za direktora prodaje u Telekomu postavio državnog sekretara MUPa Janu Ljubičić sa osnovnim zadatkom ne da se bavi prodajom jer ona nema veze o tome niti se ikada bavila time već da u kordinaciji sa njegovim ocem Brankom Stefanovićem i pojačanjima koja dovede iz MUP-a istraži iznutra mahinacije u Telekomu i eventualno nekome stave zasluženo lisice na ruke. Ako je to cilj oprostili bi i partijsko postavljenje i njeno neznanje.

    I sada šlag na torti.

Prema našim saznanjima, da bi se oprale pare koje su izvučene, ne samo iz Telekoma, i da bi se ubacile u legalan biznis A.Vućič je kreirao priču da na jesen sledeće godine jednom fondu proda 20 posto Telekoma, uz uslov da i on i njegova bratija opere svoj kapital i postane suvlasnik Telekoma.

Uslov Fonda je da se u međuvremenu otpusti, potpuno neopravdano, 3.500 ljudi kako bi oni došli na gotov teren i ne bi morali da ulaze u delikatan posao delenja otkaza.

Draško Marković odmah tokom jula i avgusta u jeku godišnjih odmora angažuje konsultanta, Boston konsalting grup koji je trebao da razmotri racionalizaciju zaposlenih u Telekomu. Pri tome konsultatnstki ugovor je težak milion i po evra narodnih para. Njih je angažovao lično bez tendera, u kafani, direktor Marković, i za samo mesec dana dvoje ljudi je ustanovilo da u Telekomu postoji višak od 3.500 radnika, što znači da svakog drugog zaposlenog treba otpustiti. Plan je skovan u strogoj tajnosti i tek je ovih dana obelodanjen, jer munjevitom brzinom žele da ga sprovedu u delo.

Ono što bi želeli da posebno potencirate u svojim tekstovima je sledeće:

Čak i da se desi da se ostvari plan SNS-a da potkupe sindikalne vođe Slavoljuba Kandića i Joksimovića, kao što su uradili u Fijatu, jer se direktor Marković po kafanama javno hvali da će ih skuvati parama iz crnih fondova SNS-a, naš odgovor će biti žestok.

Da je to verovatno, pokazuje to što je jedan otišao mesec dana na Krit a drugi u Grčku (naravno o trošku Telekoma) i to u vreme kada svaki drugi zaposleni u Telekomu treba da dobije otkaz! Istovremeno, Kandiću je napravljen ustupak i nije penzionisan kada je trebalo, zbog njegove ćerke, koja radi u strategiji, izmišljen je poseban sektor u Strategiji, što je posebno iritiralo zaposlene, i što je novu reorganizaciju bacilo na kolena, novi Kandićev zet je lepo zbrinut.

Takođe u Strategiji. Joksimović je zaposlio jednu ćerku, drugu ćerku, suprugu i verovatno još samo taštu da zaposli da bi prećutao zločine koji se rade protiv zaposlenih.

Nevezano za njihov stav mi koji smo stvarali Telekom decenijama, spremni smo da telima i životima nas i naše dece branimo naša zaslužena radna mesta. Razapeti šatore ispred Telekoma u Takovskoj i ispred Skupštine, štrajkovati glađu dok se taj plan ne obori, a poslovanje Telekoma dovede u red.

Obavestićemo sve međunarodne sindikalne organizacije, dovesti žene i decu ispred Telekoma i Vlade i generalnim štrajkom paralisati rad firme, dok se nepravde ne ispravi. Nije Telekom ničija prćija da bi zbog njihovih hirova naša deca ostala bez hleba.

Otpuštati ljude u najboljoj domaćoj kompaniji koja hrani Poštu, Fiat, Er Srbiju, iz koje i pored svega isisavaju desetine miliona evra za svoju kampanju, u kojoj ilegalno zapošljavaju 1.500 novih ljudi preko svojih agencija i na kraju nas ostaviti na ulici stvarno neće proći!

Poštovani gospodine Brkiću i urednici u Tabloidu, mi stojimo iza svake izgovorene reči i nadamo se da će sredinom nedelje krenuti serija tekstova na ovu temu. Vi možete konsultovati domaće nepotkupljene eksperte, poput prof. Savića, prof. Zeca, Miće Ćulibrka ili Milojka Arsića, šta misle o tome, i kakva saznanja imaju, a vi, da bi proverili verodostojnost naših podataka pozovite Telekom i pitajte da li je tokom leta na brzinu i u vreme odmora napravljen plan reorganizacije i šta on podrazumeva!

Tražite intervju od direktora Markovića (koji je inače polupismen i izuzetno arogantan) sa par provokativnih pitanja videćete o kakvom se tipu radi. Pitajte ga kako je moguće da samo mesec dana pre donošenja plana reorganizacije bude donet strateški plan Telekoma za period do 2019. godinu u kome se ne spominje ni reč o otpuštanjima. Da li to on prima naređenja od Andreja Vučića ili Predraga Ćulibrka?

3. Pozovite predsednika sindikata i neka oni časno iznesu svoje mišljenje o svemu. Ako vas budu eskivirali znači da su kupljeni.

4. Pozovite predsednika Nadzornog odbor a prof. Milana Božića i pitajte ga da li je kao predstavnik Vlade upoznat sa planom reorganizacije i ako jeste ko ga je odobrio.

5. Pozovite ministra Telekomunikacija Rasima Ljajića i ministra privrede Gorana Kneževića i pitajte, da li nešto znaju o tome. Prema našim saznanjima čak ni oni nisu obavešteni, jer je ovde reč o porodičnom biznisu koji se realizuje u strogoj tajnosti.

6. Proverite svaki od naših navoda, da li je kriminalac iz Leposavića, Zoran Milojević Zelja predsednik Skupštine MTS Kosovo i da li je Jana Ljubičić novi direktor prodaje?

Mislimo da ćete serijom tekstova koji će nastati kao rezultat ovog pisma, ali i vašim istraživačkim novinarstvom, najjače do sada uzdrmati Hvalisavca, jer ćete poljuljati kompletnu njegovu ekonomsku logiku. Mi ćemo ostati sa velikom zahvalnošću sto ste pomogli da se kompanija spasi i radovati se vašoj odluci da opstajete u ovom ludilu koje nas je zahvatilo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

„Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купио „Митросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije), – industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbiji“ preduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆA (??) AVIO FLOTA U NAJAM I UZ KREDIT SA GUBITKOM…

 

Nabavka na lizing polovnog „Erbasa 330-200" od indijske avio kompanije, deo je jednog šireg dogovora između „Er Indije" i „Etihada", u okviru koga je arapska kompanija uz pomoć mita za sitne pare kupila pet „Boinga", a obavezala se, za uzvrat, da nekome utrapi dva „Erbasa" koji se već dve godine ne koriste.

Žrtva je, kao i obično, poreski obveznik iz Srbije koji će narednih godina morati da plaća 12 miliona dolara godišnje za najam ovih letelica.

 

                 Milan Malenović

 

Na beogradski aerodrom „Nikola Tesla" sleteo je 11. maja 2016. „Erbas”  koji je dočekan uz neviđenu medijsku pažnju, kao da se radi o vazduhoplovu koji smo mi sami proizveli.

Pomenuti „Erbas" je na lizing uzet od „Er Indije", preduzeća koje je osnovala državna indijska kompanija „Er Indija LTD". Proizveden je 2007. godine, kada je i počeo da leti, ali je iz saobraćaja povučen već 2014. i od tada je bio u nekom hangaru. „Er Indija" ima još jednu letelicu istog tipa, koja je takođe kupljena 2007, a u „penziju" poslata 2014.

„Er India" ima više prekookeanskih letova, a poseduje i dve ćerke kompanije koje su, takođe, avioprevoznici. Razlog zbog koga su oba „Erbasa 330-200" koje je posedovala ova indijska kompanija povučeni iz upotrebe, je taj što se radi o zastareloj verziji, koja nije mogla da se meri sa daleko modernijim letilicama iste klase koje proizvodi „Boing", ali i sam „Erbas".

Godinu dana pošto je pomenuti avion isporčen indijskoj nacionalnoj kompaniji, „Erbas" je predstavio novu verziju istog modela, a 2012. je u proizvodnju puštena aktuelna verzija, koja košta 229 miliona dolara.

„Er Srbija” je u većinskom vlasništvu države Srbije, ali manjinski vlasnik, „Etihad" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, postavlja menadžment koji odlučuje koje letilice i pod kojim uslovima će biti preuzete. Do sada je „Er Srbija" uzimala avione iz zaostavštine nekadašnjeg JAT-a, kao i one koje pripadaju „Etihadu" ili nekoj njegovoj ćerki firmi. Sada je menadžment odlučio da se letilica nabavi od „Er Indije", kompanije sa kojom je „Etihad"  poslovao i u prošlosti.

Naime, „Etihad" je u 2013. od „Er Indije" kupio pet aviona „Boing 777-200" za ukupnu cenu od samo 336,5 miliona dolara (jedna letilica ovog tipa košta oko 300 miliona dolara). Pomenuti avioni su takođe u stanju da obavljaju prekookeanske letove i koristili su se za linije između Indije i San Franciska u Sjedinjenim Američkim Državama, a sada lete između Dubaija i Los Anđelesa.

Zbog čega menadžment „Er Srbije", koji postavlja arapski partner, nije od „Er Indije" za petinu cene kupio „Erbas", kao što je „Etihad" učinio sa pet „Boinga", nego se odlučio za nepovoljniju varijantu iznajmljivanja po ceni od šest miliona dolara godišnje po letilici?

Celokupni posao oko nabavke aviona bio je sproveden potpuno netransparentno. Ne zna se ni da li je Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije", tražio i ponude od drugih kompanija ili je bez pogovora morao da prihvati ponudu „Er Indije".

Indijska javnost je u leto 2014. kritikovala prodaju „Boinga" „Etihadu", smatrajući da je cena apsolutno preniska. Da bi opravdali ovaj posao, menadžeri „Er Indije" su izjavili kako je prodaja izvršena u okviru šireg dogovora sa „Etihadom" koji je podrazumevao i uzimanje letilica na lizing. Očigledno je i lizing dva „Erbasa" „Er Srbiji" deo sporazuma koji su indijski mediji nazvali skandaloznim.

Upravo na ovom poslu vidi se koliko je po Srbiju nepovoljan ugovor sklopljen sa „Etihadom". Novcem iz budžeta, naime, naša država garantuje za izvršenje svake obaveze koju, po naređenju iz Abu Dabija, preuzme menadžment „Er Srbije", pa tako i za plaćanje lizinga „Er Indiji". Sa druge strane, „Etihad" je obavezan samo za plaćanja u toku važenja ugovora, koji ističe 2018.

Pošto i samo rukovodstvo „Er Srbije" priznaje da će linija Beograd – Njujork početi da se isplaćuje tek za nekih dve godine, pitanje na koje nema odgovora glasi: čime je „Etihad" garantovao da će u slučaju da istupi iz ugovora platiti polovinu do tada nastalih gubitaka „Er Srbije"?

Kako najavljuje Aleksandar Vučić, „Er Srbija" je ugovorila preuzimanje na lizing i drugog „Erbasa 330-200" koji ima „Er Indija", a koji treba da stigne do kraja ove godine.

Daleko od očiju javnosti Dane Kondić je potpisao i ugovor o kupovini deset novih letilica tipa „Erbas 320 neo", koji koštaju između 98 i 107 miliona dolara po komadu. Ovi avioni biće isporučeni između 2018. i 2020. godine, a kredit za njihovu nabavku, u vrednosti od preko milijardu dolara, otplaćivaće buduće generacije srpskih poreskih obveznika.

Da podsetimo: petogodišnji ugovor između Vlade Srbije i „Etihada" o podeli „Er Srbije" ističe upravo 2018, kada treba da stignu prvi „Erbasevi 320 neo".

Kako je objavljeno 2013. na sajtu „Er Srbije", pomenuti novi „Erbasovi" su od proizvođača kupljeni preko „Etihada", tako da će Srbija dug otplaćivati arapskoj avio-kompaniji koja je i kumovala ovom poslu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA AERODROMA „NIKOLA TESLA“ BIO BI KRIMINAL BEZ PRESEDANA I PRODAJA NACIONALNIH INTERESA!!!

 

U poslednjih mesec dana, naglo su skočile akcije Aerodroma Beograd (međunarodni aerodrom "Nikola Tesla"), a režimska propaganda je na sva zvona objavila kako je čisti neto dobitak ovog javnog preduzeća, u prvoj polovini ove godine godine, porastao za 354 odsto. Ovaj "neverovatni poslovni uspeh", posledica je naplaćenih potraživanja od kompanije ER Srbija (Air Srbija). Kao profit, prikazan je prelazak državnih para sa računa Er Srbije na račun Aerodroma Beograd. Razlog je jasan. Vučićev režim hoće da pokloni Aerodrom Beograd kompaniji "Etihad" iz Emirata, koja bi na taj način potpuno zagospodarila civilnim vazduhoplovstvom Srbije. Hoće da im ostavi "punu kuću svega", da imaju para i da nemaju kokurencije.

 

                    N. Vlahović

 

Ukoliko, prema najavama, Aerodrom Beograd uskoro bude prodat (poklonjen) privatnoj kompaniji "Etihad" iz Emirata, biće to težak udarac za Srbiju i uvod u još jedan vid teške međunarodne izolacije u kojoj se inače nalazi.

Naime, Aerodrom Beograd koji je sada u državnom vlasništvu, predstavlja prvorazredno bezbednosno pitanje. To je najveća i najvažnija vazdušna luka u celom regionu, a za Srbiju predstavlja ključnu evropsku i interkontinentalnu vezu sa svetom.

Ulaskom privatne kompanije u posed ovog strateški izuzetno važnog preduzeća, otvaraju se neslućene mogućnosti saobraćajne blokade glavnog grada Beograda kao glavnog grada i Srbije kao centralne države regiona.

Jer, privatna kompanija koja je vlasnik aerodroma, uvek može (bez obzira na eventualne klauzule kupoprodajnog ugovora), da proglasi ovakav posed privremeno ili stalno nedostupnim za potrebe građana Srbije i njenih preduzeća.

Čak i kad bi Srbija imala deset svojih civilnih aerodroma ili barem još jedan međunarodni koji bi bio u posedu države, i tada bi surčinski aerodrom, koji je nerazdvojni deo infrastrukturne celine Beograda, morao da bude zaštićen od prodaje iz strateških razloga. Ali, Vučićev režim ima očitu nameru da devastira svaku bezbednosno važnu tačku u državi, samo da bi ostvario svoje ludačke misije.

Trenutno stanje je takvo da bi Beogradski aerodrom "Nikola Tesla" mogao da bude prodat do kraja ove godine, a već je formirana i radna grupa koja će proceniti njegovu vrednost i odrediti model komercijalizacije ove za Srbiju najznačajnije civilne vazdušne luke.

Da bi nekako obmanuli javnost, puštena je u medije i izjava Zorana Ilića, pomoćnika ministra za vazdušni saobraćaj, koji je, sprdajući se sa javnošću, rekao da se "razmatra i ideja koncesije", kako država ne bi izašla iz vlasništva.

U zabavi mu se pridružio i v.d. direktor Aerodroma Beograd, Saša Vlaisavljević koji je mrtav-ozbiljan rekao: "…Ako se država odluči za koncesiju ili neki drugi oblik partnerstva, naš zadatak je da cena bude što viša!".

A, cenu je podiglo "Etihadovo" čedo, "Air Srbija", kako bi budući kupac Aerodroma Beograd (takođe "Etihad"), na kraju celog cirkusa (od prisvajanja "JAT"-a do kupovine aerodroma) uknjižio čist multimilionski profit!

Treba podsetiti da je Srbija iz svog budžeta uzela avione Er Bas-a na lizing, kako bi šeici iz Emirata zarađivali. Ovakva akrobacija sa sumnjivim ugovorima i fiktivnim ulaganjima, mogla je da se desi samo u Srbiji i pod patronatom ovakve vlade. I nigde više u svetu.

Prema dostupnim podacima, država je vlasnik 83 odsto akcija Aerodroma Beograd, a ostatak pripada građanima. Uzgred, cena akcija ove vazdušne luke, za samo godinu dana, porasla je čak 105 procenata.

Godišnje kroz Aerodrom Beograd prođe preko pet miliona ljudi, a u planu je i proširenje (dobiće četiri nova izlaza). Prvobitne procene govore da je vrednost ovog državnog preduzeća između 200 i 210 miliona evra.

Ovde više nije reč o proceni, nego o kriminalu bez presedana, jer samo zemljište na kome se Aerodrom Beograd nalazi, uključujući i poletno sletne piste, vrede znatno više.

Ovih dana su i mediji u Sloveniji otvorili temu ko će biti novi vlasnik beogradskog aerodroma "Nikola Tesla". Naime, i Aerodrom Brnik u Ljubljani prodat je stranoj (u njihovom slučaju nemačkoj kompaniji "Fraport"), pa su tim povodom krenule spekulacije da bi Nemci kupili i beogradski aerodrom. Istina, "Fraport" jeste zainteresovan da u svom vlasništvu ima aerodrome u Ljubljani, preko Beograda i Sofije, ali…

Interesantan je podatak da je Aerodrom Brnik u Ljubljani prodat "Fraportu" za 234,4 miliona evra, što je više od procene koja je data za Aerodrom Beograd, koji je dvostruko veći, opremljeniji i po položaju višestruko značajniji. To samo govori o kakvim se kriminalnim namerama ovde radi.

Vlada Srbije o svemu ćuti, jer je Vučić već odavno napravio "ličnu pogodbu" sa "Etihadom".

Treba se malo vratiti u skoriju prošlost, da bi se razumelo šta će se desiti sa Aerodromom Beograd…

Naime, neposredno nakon što je "Etihad", preuzeo kompletno upravljanje nekadašnjim "Jat Airways"-om, koji je preimenovan u "Air Serbia", objavljeno je da su kompanije iz te zemlje zainteresovane da preuzmu i beogradski Aerodrom "Nikola Tesla".

Arapi su i tu nastupili sa megalomanskom pričom da će uložiti milijardu evra da u Surčinu izgrade i drugu pistu, obnove prvi terminal i izgrade treći terminal, koji bi koristila isključivo "Air Serbia", a takođe, izgrade i hotel i najveći regionalni kargo centar. Građevinska kompanija iz Emirata, "Arabtec", već je spremna da preuzme na sebe realizaciju ovakvog aranžmana, zajedno sa još jednom kompanijom iz Emirata.

Bilo da je ovde u pitanju prodaja, poklon ili koncesija na 99 godina, sve to Arapima ostavlja odrešene ruke da rade šta hoće na ovoj strateški neuralgičnoj tački, koja za Srbiju predstavlja kapiju "nebeskih vrata" prema celom svetu.

Ne treba ni podsećati da privatna kompanija kojoj najveća vazdušna luka u Srbiji padne u ruke, može da uskrati usluge ove strateški moćne vazdušne luke, da blokira i glavni grad i veći deo države, parališe život i stvori haos u najkraćem mogućem roku.

Britanski "Ekonomist" je još ranije pisao da će prodaja Aerodroma Beograd, kompaniji iz Emirata, izazvati veliko nezadovoljstvo kod dosadašnjih srpskih partnera na Zapadu, koji su sa gnušanjem gledali i na prodaju "JAT"-a Arapima.

Ima i drugih razloga za nezadovoljstvo zapadnih zemalja u vezi ulaska Emirata na Aerodrom Beograd, a to je poslovna politika…

Najveća srpska vazdušna luka, podigla je cene za niskotarifne prevoznike za čak 40 odsto, što je navelo čelnike mađarskog "Wizz Air" da optuže vlasti u Srbiji da rade na štetu evropskih jeftinih prevoznika.

Zato se i desilo da mađarski "Wizz Air" (i slične jeftine kompanije) odu iz Srbije ili da ukinu pojedine linije i smanje obim saobraćaja. Između ostalog, to su učinili "EasyJet", "Germanwings" i "Norvegian", i mnogi drugi.

Sve je ovo Vučićeva vlada uradila sa jednim ciljem: da otvore širom vrata šeicima iz Emirata, kako bi uspostavili kontrolu nad nebom ovog dela jugoistočne Evrope.

Da je u pitanju čuvanje nacionalnog interesa, dobra vlada i dobar premijer, pobrinuli bi se da nađu dobar menadžment i unaprede poslovanje, te tako dođu do sredstava za proširenja i dalji razvoj Aerodroma Beograd.

Uprkos činjenicama koje opominju, najgori scenario je na vidiku: nije daleko dan kad će Aerodrom Beograd biti prodat (poklonjen) "Etihadu", kao suvlasniku "Air Srbije", što će da napravi veliku štetu evropskim avio-kompanijama i njihovim uticajnim vlasnicima.

Takvim činom, Srbija će biti još dublje međunarodno izolovana. Dobra je okolnost samo to što će Vučić i njegova vlada biti i dalje nepoželjan sagovornik o bilo kom ozbiljnom pitanju na Balkanu i u Evropi. Još bolje, on lično je postao do te mere nepodnošljiv širem krugu evropskih lidera, da će slučaj prodaje Aerodroma Beograd Arapima, samo ubrzati njegovu izolaciju.

Konačno, ne treba zaboraviti da je beogradski aerodrom "Nikola Tesla", samo u prvoj polovini ove godine, ostvario rast broja putnika od 32 odsto, pošto je preko njega letelo skoro dva miliona putnika.

Zašto bi ovakvu profitabilnu firmu neko prodavao u okolnostima kad beleži rast poslovnih prihoda kakve nikada ranije nije imala? Nema drugog odgovora, nego- u pitanju je veleizdaja političkog vrha države, kriminalni apetiti i urođena destruktivna psihologija samozvanog vođe. Dovoljno za velike nevolje sa dugoročnim posledicama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMIRANJE U KOLONI: MAHINACIJE I PRIVATNI DOGOVORI ŽENSKE KOMISIJE ZA NABAVKU LEKOVA SA ODREĐENIM FARMACEUTSKIM KOMPANIJAMA!!!

 

(Nova lista lekova-mahinacije i tajni dogovori čelnih ljudi RFZO iz Sektora za lekove sa pojedinim farmaceutskim kompanijama – tema je otvorenog pisma koje je dostavljeno i Magazinu Tabloid, koje objavljujemo. Napominjemo da je našem novinaru, koji je istraživao navode iz pisma, u RFZO-u odgovoreno na sva postavljena pitanja, i dostavljeni dokazi koje ćemo objaviti u sledećem broju. Sama spremnost u RFZO-u , kod prozvanih, da odgovore na sva pitanja postavljna u pismu, i njihovi odgovori, koji se zasnivaju na nespornim činjenicama, ukazuju da rukovodstvo Fonda, u okviru svojih nadležnosti, nastoji da što je moguće više, u otežanim uslovima, u nabavci lekova strogo poštuje zakonsku proceduru i interese pacijenata. A u opštoj besparici nije lako poslovati, i svi su opravdano nezadovoljni.

    

               …..

 

Trenutno se u najvećoj tajnosti u fondu zdravstva sprema nova lista lekova. Lista se čak krije i od ljudi koji rade u sektoru za lekove i kojima je to u opisu posla da rade. Predlog koji će lekovi biti predloženi Centralnoj komisiji za lekove tokom juna meseca na razmatranje, a pod plaštom da ti lekovi neće uticati na budžet RFZO, spremaju Vesna Vuković Kojović, Jovana Simatović i Dragana Atanasijević.

Prva je direktor sektora za lekove u RFZO, nekadašnja najbliža saradnica Zorice Pavlović, dugogodišnje pomoćnice Tomice Milosavljevića, široj javnosti poznate kao žene koja je bila direktno pregovarač sa kompanijom Novartis, povodom kupovine vakcina protiv svinjskog gripa, a druga je osoba koja je u RFZO došla iz Agencije za lekove, bez odobrenja direktora Agencije, zbog čega je Agencija tužila dotičnu za naknadu štete.

Treća, Dragana Atanasijević je predsednica Komisije za farmakoekonomiju pri RFZO koja treba da sa „stručne strane" opravda stavljanje pojedinih lekova na listu.

Pod plaštom laži Vesne Vuković da će se ,,na listu lekova stavljati samo lekovi koji ne utiču na budžet RFZO" dotične već mesecima rade na stavljanju lekova određenih farmaceutskih kompanija sa kojima imaju neformalne dogovore, dok sve ostale kompanije i lekove koji su nam neophodni da lečimo građane Srbije pokušavaju da isključe iz procedure, ne odgovaraju im na dopise, ne primaju ih na sastanke, čuvaju dokumenta velikih kompanija na dnu fioke, vraćaju im dokumentaciju iz čisto formalnih i samo njima znanih razloga.

Tako su Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević neformalno dogovorile sa osobama iz kompanije Roche da stavi novi oblik leka Herceptin koji je vec na pozitivnoj listi, a zauzvrat će kompanija sniziti cenu tog leka na narednom tenderu za 10 odsto.

Ovo zvuci dobro ako ne znate da uskoro dolazi generika (kopija) ovog leka koja će uticati na sniženje cene za najmanje 30%, ali ta generika nema novi oblik leka pa će Fond i dalje plaćati cenu i preko 30% veću, sto na 15 miliona dođe sitnih 1.5 miliona eura.

Inače, Herceptin je lek na koji RFZO troši najviše novca, skoro 2 milijarde dinara, odnosno gotovo pola budžeta za skupe lekove (sa posebnim režimom izdavanja tzv. Lekove sa C liste). Još je zanimljivije da svi lekovi sa C liste imaju komisiju u RFZO koja odobrava upotrebu tih lekova, dok samo za lek Herceptin ne radi Komisija za odobravanje upotrebe leka Herceptin, a koja je i najpotrebnija s obzirom na to koliko probija budžet svake godine.

Još skandaloznije je što u listi lekova piše da se Herceptin „uvodi na osnovu mišljenja komisije RFZO"!!! Međutim, to se ne sprovodi u praksi, za taj lek ne postoji komisija koja bi uvela red u propisivanje i odobravanje Herceptina pa samim tim i kontrolisala potrošnju ovog leka.

Kako je lista lekova zvanični podzakonski akt, svaka bočica Herceptina koja je odobrena mimo odobrenja Komisije RFZO, bi morala da bude predmet posebne istrage jer nije odobrena u skladu sa važećom listom lekova, čime je naneta ozbiljna šteta budžetu RFZO van kontrole.

Svima je poznato da lekari u domovima zdravlja u slučaju da propišu lek na recept mimo indikacije i procedure propisivanja, plaćaju taj lek iz svog džepa i na to ih tera isti taj RFZO. Ukoliko to važi za lekare, pitamo se zašto isti aršini ne važe i za čelnike RFZO koji dozvoljavaju da se lek daje mimo procedure u listi lekova i ko če u tom slučaju nadoknaditi štetu od više milijardi dinara?!

Lek Herceptin zbog kršenja propisa, tako čini više od 30% ukupne potrošnje RFZO za najteže bolesnike u Srbiji. Drugim rečima, ako se teško razbolite, a niste pacijent za lek Herceptin, imaćete dug put do potrebne terapije sa Liste C, ako se lek koji vam je potreban uopšte i nalazi na Listi.

Razlog zašto se ne mogu mnogi neophodni lekovi naci na Listi C već dugi niz godina i zbog čega pacijenti sa najtežim oboljenjima nemaju adekvatnu terapiju jeste i sto kompanija Roche ima za dugi niz godina unazad registrovan dozni oblik leka koji nije registrovan u drugim zemljama na osnovu kojeg je održavala cenu na izrazito visokom nivou, na štetu budžeta RFZO i građana Srbije.

Iako je za sve godine znala za to, tek sada je Vesni Vuković Kojović interesantan novi oblik Herceptina sa drugačijom primenom i veoma joj je stalo da i taj oblik leka bude na pozitivnoj listi jer je dogovorila sa Roche da prilikom narednog tendera smanje cenu za 10 odsto, a da im zauzvrat novi oblik Herceptina dođe na listu.

To će, kratkoročno, obezbediti malu uštedu za RFZO u odnosu na zaštićenu krađu budžeta godinama unazad, a Roche obezbediti da zaštiti enormno visoku cenu za ovaj novi oblik Herceptina kada konačno u zemlju dođe generika (biološki sličan lek) koja se očekuje u svega nekoliko narednih meseci.

Ako se pitate kako je to moguće, dovoljno je da pogledate nabavku svih skupih lekova sa C liste koja je sprovedena početkom ove godine i to za period od 17 meseci, a samo je za Herceptin sprovedena za 6 meseci, jer su se dogovorili da u međuvremenu ubace novi oblik Herceptina na listu i onda odmah sprovedu nabavku.

Da je nabavka rađena za 17 meseci to ne bi bilo moguće. Ovako će ubaciti novi oblik Herceptina na listu, sprovesti nabavku samo za Herceptin iako drugih skupih lekova nema u dovoljnoj količini, i potrošiti sav ušteđeni novac od smanjenja cena lekova na lek na koji inače troše skoro pola budžeta za C listu.

Zašto ne insistiraju na Komisiji RFZO koja će odlučivati o upotrebi Herceptina kada za sve ostale skupe lekove, za koje se troši i po nekoliko puta manje novca, postoje komisije koje odlučuju o odobravanju drugih skupih lekova?

Zato sto bi u tom slučaju komisija RFZO imala obavezu da kontroliše potrošnju i ispravnost u propisivanju Herceptina i onda ne bi doktori mogli da propisuju Herceptin prema svom nahođenju i dogovoru sa kompanijom Roche i zaštićenom krađom ljudi iz RFZO već prema indikacijama i odobrenom budžetu RFZO. Zato što bi tada deo novca morao biti preusmeren i na druge teške bolesnike, a ne samo one kojima treba lek Herceptin.

Podsećamo da je kompanija Roche i njen direktor bio prvooptužen u akciji ,,Kraba" i marifetlucima sa propisivanjem citostatika. Isti ljudi iz kompanije Roche i isti doktori sada pokušavaju da preko Vesne Vuković i Dragane Atanasijević proguraju novu skandaloznu odluku.

U prilog tome, govori i da su doktori koji su hapšeni u akciji Kraba dogovorili sa Draganom Atanasijević i Vesnom Vuković da aminuju da „novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet", i to po računici koja se ne primenjuje nigde u regionu, Evropi i svetu.

Ako ovo nije tačno, neka kažu na koji način su izračunali da novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet i u kojoj zemlji se takva matematika još primenjuje! Ni u jednoj! Čak se doktori po bolnici javno hvale kako su uspeli da završe sa Vesnom Vuković i Draganom Atanasijević da novi oblik Herceptina dođe na listu.

Da se stvar otrgla kontroli pokazuje i sledeći primer. Neke komisije za odobravanje skupih lekova sa C liste su se strogo držale budžeta i propisanog broja pacijenata, iako već godinama nemaju povećanje izdvajanja i veći broj pacijenata na terapiji, dok su druge probijale i duplirale potrošnju.

Ako se to dešava sa lekovima koji imaju "komisije za odobravanje skupih lekova" kako li se tek troši skupi lek koji uopšte nema komisiju (iako je njeno postojanje propisano pravilnikom) koja odobrava upotrebu kao sto je slučaj sa Herceptinom?!

Od čega u Srbiji ,,vredi" da se razboli ili umre? I ko je doneo odluku da teškim pacijentima kojima treba lek Herceptin isti stoji na polici da ga preuzmu, a drugi umiru u koloni čekajući da nadležne komisije zasednu i odobre terapiju leka sa Liste C, dok Vesna Vuković Kojović, Dragana Atanasijević i Jovana Simatović vode brigu o efikasnom trošenju u korist farmaceutskih kompanija.

Da ne bude da je pacijentima obolelim od multipla skleroze isti broj pacijenata svake godine,Vesna Vuković Kojović neznatno poveća nabavku lekova za pacijente obolele od multiple skleroze i to iz samo njoj znanih razloga!

Povećanje broja lekova za multiplu sklerozu za skromnih 35 pacijenata je objavljeno u javnoj nabavci lekova za lečenje multiple skleroze gde piše ,,da je RFZO našao dodatna finansijska sredstva za njihovo lečenje"!?

Nisu spomenute potrebe pacijenata obolelih od multiple skleroze, samo tražimo informaciju ko je određivao prioritete u „pronalaženju dodatnih finansijskih sredstava" za lečenje jedne grupe pacijenata, a ne i drugih grupa, po kom prioritetu je to definisano i ko je to usvojio da je prioritet baš ta grupa pacijenata?

Da li to znaci, da oni koji imaju sreće, imaju i mogućnosti lečenja, a ostale kategorije pacijenata nemaju?!

Isto je pitanje i u vezi komisija za upotrebu skupih lekova. Zašto neke komisije za odobravanje skupih lekova u RFZO imaju strogo ograničen broj pacijenata kojima smeju da daju terapiju, a druge iste takve komisije nemaju, već daju svakome za koga one procene da je potrebno dati lek?! Zašto je budžet RFZO za lečenje skupim lekovima, za neke lekove probijen duplo, a za druge čak i umanjen?!

Ponovo napominjemo da za Herceptin nema čak ni komisije i da kakva takva kontrola potrošnje tu nije ni teoretski moguća, iako je podzakonskim aktom Fonda propisano njeno postojanje.

Takođe, napominjemo i da su godinama unazad nadležni u Fondu kao i Vesna Vuković Kojović mogle da utvrde cenu u značajno manjem iznosu za Herceptin kako su to uradile druge zemlje, a da to nisu uradili iz njima znanih razloga.

Perfidna krilatica Vesne Vuković Kojović "da će na listu lekova, koju pravi u najvećoj tajnosti u junu doći samo lekovi koji ne utiču na budžet" je čista laž i obmanjivanje zdravstvenih vlasti i javnosti. Ne postoje lekovi koji mogu ući na Listu a da ne predstavljaju trošak za Fond – to je nonsens svojstven intelektualnom kapitalu takve bahate Vuković Kojović.

Ako je to tako, neka se onda definiše koliki je budžet lekova koji se troši trenutno za te bolesti i da ukoliko posle ulaska novih lekova „koji ne utiču na budžet", skoči trošak RFZO za tu grupu bolesti, razliku u novcu plate Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević. Razlika će se meriti milijardama dinara, a u Fondu postoje podaci o potrošnji pre i nakon ulaska novih oblika lekova a kamoli u slučajevima kako to Vesna Vuković Kojović namerava da progura.

I kako je ona uopšte donela odluku da će ,,na listu lekova doći samo oni koji navodno ne utiču na budžet".

Ne postoji lek koji ne utiče na budžet. To su gluposti koje nisu logične jer je svima jasno da će svi stari pacijenti ostati na svojim dosadašnjim terapijama, a novi lekovi će uzeti nove pacijente i svakako će doprineti povećanju i probijanju budžeta.

Nadali smo se da ćemo imati čime da lečimo pacijente jer je veliki broj kompanija ponudio RFZO posebne ugovore u kojima nudi razne popuste, sniženja cena drugih lekova i ostale pogodnosti kroz potpisivanje posebnih ugovora o popustima sa kompanijama a zauzvrat da im RFZO stavi nove lekove na listu.

Međutim, nijedan predlog posebnih ugovora od vise desetina koje su kompanije podnele RFZO, Vesna Vuković i Dragana Atanasijević nisu prihvatile čak ni da razmatraju iako isti služe za dobrobit osiguranika koji im plaćaju platu za njihovo ,,muljanje" ali jesu prihvatile neformalni dogovor sa kompanijom Roche u vezi Herceptina da stavi na listu novi oblik tog leka, a da oni daju popust od 10 odsto pri sledećoj nabavci u oktobru mesecu 2015. što im je Roche i ponudio u tajnom dopisu?!

Da li je neformalni dopis obavezujući za kompaniju što se tice budućeg davanja popusta? Zašto neformalni dogovor? Zašto nije potpisan obavezujući sporazum sa kompanijom Roche da će dati popust?

Pa zato što ako se potpiše takav sporazum sa jednom kompanijom, onda će morati i sa ostalim kompanijama jer se sve kompanije moraju jednako tretirati. A, one to upravo ne žele, jer joj je lakše da se sa njima neformalno i tajno dogovore bez pisanih tragova i ko zna kojih interesa i to za lek koji je pojedinačno najskuplji od svih 1.000 lekova na listi i za šta RFZO daje skoro 2 milijarde dinara godišnje.

Takva nabavka Hereceptina, posle ulaska novog oblika u julu na listu lekova će biti sprovedena u drugoj polovini godine jer je ,,neko" volšebno raspisao nabavku Herceptina samo na 6 meseci umesto na 17 meseci kao i za sve ostale skupe lekove, kako bi u međuvremenu ubacio novi oblik leka Herceptin na listu lekova i sproveo i nabavku i tog novog oblika koji tobože ,,ne utiče na budžet".

Njihove mahinacije i privatne dogovore plaćaće građani Srbije, a oni će se već nekako snaći i nastaviti sa svojim podmuklim tajnim dogovorima.

Sa druge strane, Fond je nemilosrdan u trošenju novca na lekove koji koštaju 150-300 dinara u ogromnim količinama i daje na to preko 40 miliona eura godišnje, ali kada treba lek najtežim bolesnicima koji ne mogu da ga nabave o svom trošku – onda neka stanu u red i sačekaju lek ili smrt!

1. Šta se dešava povodom tužbe Agencije za lekove i medicinska sredstva za naknadu štete protiv Jovane Simatović?

2. Sa kim Vesna Vuković i Dragana Atanasijević tajno komuniciraju iz Roche?

3. Da li je u pitanju bivši kolega koji je radio sa njima u sektoru za lekove RFZO?

4. Da li je Roche neformalno ponudio 10 odsto smanjenja ako se stavi nov oblik Herceptin na listu?

5. Ko je odobrio tu neformalnu trgovinu?

6. Zašto ta trgovina nije ozvaničena obavezujućim ugovorom o smanjenju cene sa kompanijom Roche?

7. Zašto je javna nabavka sprovedena za period od 6 meseci jedino za lek Herceptin, a za sve ostale lekove sa C liste na period od 17 meseci?

8. Da li je istina da RFZO kada se gledaju pojedinačni troškovi lekova, najviše sredstava izdvaja upravo za lek Herceptin, gotovo 2 milijarde dinara?

9. Da li je istina da nigde u Evropi ne postoji registrovan lek Herceptin u dozi od 440 mg, koji je u upotrebi u Srbiji?

10. Zašto svi najskuplji lekovi sa liste C imaju Komisiju RFZO koja odobrava upotrebu skupih lekova samo lek Herceptin takva komisija ne zaseda?

11. Da li u Listi lekova stoji da se Herceptin odobrava na osnovu odluke Komisije RFZO?

12. Zašto ta komisija ne radi?

13. Ko će biti kažnjen i nadoknaditi štetu što se lek Herceptin propisuje godinama mimo procedure RFZO?

14. Sa kojim doktorima onkolozima su nedavno Vesna Vuković i Dragana Atanasijević dogovarale i stručno opravdavale stavljanje novog oblika leka Herceptin na listu?

15. Da li su u pitanju doktori koji su zbog mutljavina sa istim lekom i zbog iste kompanije hapšeni u akciji ,,Kraba"?

16. Da li se i u kojoj jos državi primenjuje računica Vesne Vuković i Dragane Atanasijević po kojoj „novi oblik Herceptina ne utiče na budžet"?

17. Da li je tačno da su pojedine komisije RFZO za lekove sa C liste probile budžete za nekoliko puta, a da su druge prinuđene da godinama leče isti broj pacijenata, a u nekim drastičnim slučajevima i da smanjuju broj lečenih?

18. Ko je doneo odluku da neke komisije smeju da probijaju budžete, a neke ne smeju?

19. Ko će snositi odgovornost i buduće troškove tzv. „lekova koji ne utiču na budžet" kada isti ti lekovi koje se stave na listu budu povećali potrošnju iz tog istog budžeta?

20. Da li je istina da je predsednik Centralne komisije za lekove dr Ivan Paunović, endokrinolog KCS, u sukobu interesa zbog svoje funkcije u Agenciji za lekove i da ne može biti i predsednik Centralne komisije za lekove, pa sad nadležni posto poto gledaju kako to da ,,premoste"?

Da li smete nadležnima javno da postavite ovih 20 pitanja?

 

      A. 1 Kako se vojna birokratija iživljava na meni?

(Pismo pacijentkinje Snežane Vukotić)

Pacijent sam na hemodijalizi od januara 1982. godine, dakle invalid 100%, nesposobna za rad i privređivanje i korisnik ture nege i pomoći (rešenje 1020 od 21.4.1982 i 600-1/357 od 27.03.1990).

Od 1985. godine nalazim se na kućnoj hemodijalizi, a po odluci Vrhovnog vojnog suda (UP 1340/84) i odlukom Uprave za vojno zdravstvo int. Br. 14-513 od 3. Decembra 2012. fond SOVO me je snabdevao potrošnim materijalom.

Od novembra 2014. godine fond SOVO i Uprava za vojno zdravstvo su bez ikakve odluke, rešenja, presude,(da kažem presude , jer se osećam osuđenom na smrt), prestali da me snabdevaju materijalom. Da bih preživela , materijal sam lično kupovala, naravno uz pomoć prijatelja, jer jednomesečni trošak za dijalizu je od 130.000 do 150.000 dinara. Molila bih javnost da me obavesti da li igde u svetu postoji pacijent koji lično finansira svoju dijalizu?

Fond SOVO mi je do aprila meseca refundirao taj trošak, ali za maj i jun nisam dobila refundaciju. Na moje zahteve nema nikakvog odgovora, pa makar i negativnog. Verovatno jer u njihovim rešenjima za prethodne refundacije je jasno dato obrazloženje, pa bi sad bilo besmisleno da daju negativan odgovor.

Fondu SOVO sam još 5. VIII .2014. godine podnela zahtev za trajno rešenje mog snabdevanja potrošnim materijalom, potom urgenciju u oktobru 2014 i još jednu urgenciju u junu ove godine. Nikada nikakav odgovor nisam dobila. Da li za njih postoji zakonska obaveza da mi odgovore u nekom roku, ne verujem da je on godinu dana? Ako 34 godine, svaki drugi dan moram da budem vezana za aparat za dijalizu, sama se bodem i nosim kroz život sa tim problemom, zar treba još i vojna birokratija da se iživljava na meni?

Ja materijal za dijalizu imam do 1. jula ove godine. Moje pitanje za javnost je šta da radim, kome da se obratim, s obzirom da osobe i ustanove ustanovljene od ove „države", koje bi trebale da reše moje probleme, apsolutno odbijaju bilo kakav kontakt i jednostavno me ignorišu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIJATELJI „VLADE U SRBIJI“: ZAMAGLJIVANJE STVARNOSTI I TRGOVINSKE VEZE SA BOGATIM KATAROM !!!

 

Vladarska porodica iz Katara, poznata po finansiranju islamskih terorista, planira da ulaže u Srbiju. Uslov svih uslova za katarske investicije uvek je izgradnja mamutske džamije. Osim toga, bogati šeici najstrože zabranjuju bilo kakvo prikazivanje hrišćanskih simbola u muhamedanskim zemljama, ali zato obilato finansiraju sve one koji u Evropi zagovaraju primenu šerijata i prelazak u islam.

 

                    Milan Malenović

 

Posle Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju treba uskoro da stigne još jedan „investitor" iz Persijskog zaliva. Radi se o Kataru, sa čijim tadašnjim emirom Abdulom ibn Naser ibn Halifa al Tanijem i ministrom spoljnih poslova Halidom bin Mohamedom al Atijahom je 12. aprila 2015. razgovarao prvi potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić. Kao prvi rezultat zbližavanja dve zemlje otvorene su ambasade u Beogradu, odnosno u Dohi.

Već krajem maja je ministar trgovine Rasim Ljajić objavio da je usaglašen Sporazum o ekonomskoj, trgovinskoj i tehničkoj saradnji Srbije i Katara, a za naredne dane je najavio i Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja.

Prvi kontakti između vlada Srbije i Katara uspostavljeni su početkom 2013. godine, kada je počelo i intenziviranje odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali pošto Aleksandar Vučić nije našao ni jednog člana vladarske porodice ove zemlje sa kojim bi se družio u hotelskim sobama, kao svojevremeno sa prestolonaslednikom Abu Dabija šeikom Muhamedom bin Zajedom Al Nahjanom, saradnja dve zemlje je bila spora.

Katar je poluostrvo na obali Saudijske Arabije u Persijskom zalivu, nezavisnost od Velike Britanije je stekao 1971. godine, a već više od vek i po njim vlada porodica Tani iz koje potiče i sadašnji emir.

Po političkom uređenju Katar je apsolutistička monarhija u kojoj premijera određuje emir i to isključivo od članova sopstvene porodice. Zahvaljujući trećim najvećim zalihama prirodnog gasa u svetu Katar je jedna od najbogatijih zemalja sa godišnjim bruto društvenim proizvodom od 98.000 dolara po glavi stanovnika.

Po prvim izveštajima, katarske kompanije su zainteresovane da u Srbiji ulažu u izgradnju RHE Bistricu i RHE Đerdap 3, kao i u agrar.

Među kompanijama koje se pominju kao mogući investitori nalazi se i QEWC (Qatar Electricity & Water Company) koja pripada katarskoj državi (43 odsto), kompaniji Qatar Petroleum (10 odsto) i Qatar National Bank (5 odsto).

Kako država Katar poseduje sve akcije Qatar Petroleuma i polovinu akcija Qatar National Bank, a porodica Tani je faktički feudalni vlasnik države, to znači da i QEWC kontroliše emir. Kao, uostalom, i sve ostalo u ovoj državi.

Porodica Tani spada u najbogatije klanove na svetu. U inostranstvu investira isključivo ako joj se u dotičnoj zemlji odobri izgradnja gigantske džamije. U irskom gradu Kork za 800.000 evra emirova porodica je izgradila veliku džamiju, na Siciliji se gradi najveća džamija Italije, a od nekadašnje najveće arene za borbu bikova u Barseloni trebalo bi uskoro da nastane ogromna džamija. Katarski emir je platio i izgradnju džamije u Kopenhagenu, glavnom gradu Danske.

Osim izgradnje džamija emir finansira i terorističku organizaciju Islamska država čiji pripadnici su nedavno javno pozvali na ubijanje nemuslimana na Balkanu, a najviše u Srbiji i Republici Srpskoj.

Uoči posete emira Vašingtonu februara ove godine egipatski mediji su objavili kako je vlada u Dohi stavila na raspolaganje 34 transportna aviona za prevoz municije, oružja i drugog ratnog materijala islamističkim milicijama u Libiji.

Čak je i egipatski predstavnik u Arapskoj Ligi, Tarik Adel, javno optužio emirat da pomaže teroriste. Zbog toga je početkom ove godine Katar svog ambasadora u Kairu pozvao na konsultacije, što se u diplomatiji čini uvek kada želi da se izrazi protest .

Katar je uložio stotine miliona dolara u palestinsku terorističku organizaciju Hamas, čiji vođa Halid Mašal živi u Dohi. Sa druge strane, postoje ozbiljni analitičari u arapskom svetu, kao na primer Ahmed Musa iz Egipta, koji smatraju da Katar po potrebi služi interesima Izraela i SAD i pokušava da destabilizuje arapske države.

Zahvaljujući investicijama od 30 do 50 milijardi evra godišnje, dinastija Tani je u Evropi i SAD sebi obezbedila nedodirljivost. Katar je vlasnik, na primer, zgrade u Parizu u kojoj je ambasada Sjedinjenih Američkih Država, izveštava nemački nedeljnik Kopp.

U posedu vladarske porodice Tani su: italijanska modna marka Valentino, londonska robna kuća Harrods, pariski fudbalski klub Pari Sen-Žermen (Paris Saint-Germain), paketi akcija Poršea, Folksvagena i Hohtifa u Nemačkoj, 20 odsto kompanije koja je vlasnik londonske berze, akcije juvelirnice Tifani i banke Barckleys…

Čak je i banka Credit Suisse, jedna od najvećih svetskih finansijskih institucija, u rukama radikalnih islamista. Qatar Holding poseduje 16,5 akcija ove banke, a još osam odsto je u rukama Olayan Group iz Saudijske Arabije.

U 2014. je Deutsche Bank objavila kako je prodala 69 miliona svojih akcija po pojedinačnoj ceni od 29,20 evra preduzeću Paramount Services Holdings Ltd. Iza ove firme, koja je postala vlasnik šest odsto kapitala najveće nemačke banke, stoji šeik Hamad bin Džasim bin Džabir Al Tani, rođak sadašnjeg emira Tamina bin Hamada Al Tanija.

Posle intervencije Katara, firme Swatch, Tissot i Victorinox u islamskim zemljama više ne koriste reklamu na kojoj je švajcarska zastava, zbog belog krsta koji se na njoj nalazi. Nasuprot svojoj težnji da zaustavi reklamiranje hrišćanskih vrednosti u muhamedanskom svetu, članovi porodice Tani finansiraju one koji šire islam u hrišćanskim zemljama.

U svojoj knjizi „Nemačka kao Meka, tiha islamizacija" nemački publicista Udo Ulfkote iznosi dokaze kako emir direktno finansira zagovornike primenu šerijata u Nemačkoj i verske učitelje koji putem medija šire islam u Evropi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila je „Somboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanija „Galeb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija „Danube Food Group", u čijem sastavu se nalazi „Imlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BRIGA EVROPSKOG PARLAMENTA ZBOG DISKRIMINACIJE LGBT POPULACIJE U SRBIJI

 

Zakoračivši na put prepun rupa, trnja, krivina, više uzbrdica nego ravnice, put koji bi Srbiju mogao da odvede u “tri lepe” (što bi rek`o naš narod) zajednice evrpskih naroda, a čije briselske birokrate žele srpskom narodu da, novu evropsku kominternu pretstave putem donošenja zaključaka, mišljenja, smernica, uputstava, naloga, direktiva, preporuka, platformi, mera, zahteva…, i utuve im u glavu da je EU početak i kraj njihovog boljeg života, i da je potrebno da Srbija i njen narod preduzme sve mere koje bi vodile ka potpunom uništenju kredibiliteta i ugleda nacije i onih pojedinaca, institucija i društvenih grupa koje pretstavljaju prepreku realizaciji evropskih I globalističkih ciljeva usmerenih na Srbiju!!!

 

 

 

U takvom birokratskom “davljenju” srpskog naroda i Srbije, je i nedavni izveštaj evropskog parlamenta o napretku Srbije kao potencijalnog kandidata na putu za članstvo u EU, koji je podneo naš osvedočeni “veliki prijatelj” Jelko Kacin, u čijem je jednom delu uputio kritiku Srbiji zbog položaja LGBT populacije, ali ni reči tome da se takvim eksponiranjem suzbijaju i neke zdrave i dugogodišnje dobre navike ljudi.

A nećemo ni pominjati da u takvom izveštaju nema ništa rečeno (zato što to nije bitno za funkcionisanje evropske birokratije), o onom delu srpske stvarnosti koji bi opisao kvalitet života većine naroda u Srbiji, koji bez zaposlenja jedva sebi i svojoj porodici mogu da priušte normalan život bez oskudice, kao i osvrt na zdravstveno stanje stanovništva i kvalitetan život starije populacije, itd…

Ali zato je vrlo bitan elemenat o kome se pisalo, bilo stanje i položaj LGBT populacije u Srbiji, o čemu je na sajtu internet Grupe evropskog parlamenta o LGBT pravima, objavljen deo izveštaja sa pozivom da Srbija mora da uloži više truda u cilju zaštite homoseksulanih vrednosti.

Na tom internet portalu stoji da:

“Danas je Evropski parlament usvojio dva godišnja izveštaja o napretku za kandidate i potencijalne kandidate zemljama EU. Poslanici Evropskog parlamenta su ocenili prava LGBTI ljudi, a preporučuje se da dve zemlje poboljšaju situaciju.

U svom izveštaju o Srbiji , Evropski parlament "snažno osuđuje odluku vlasti da zabrani planiranu septembarsku beogradsku Paradu ponosa 2013., kao u prethodne dve godine ", i poziva vlasti da poštuju slobodu okupljanja LGBTI ljudi.

Parlament takođe poziva srpske vlasti da pojačaju napore protiv nasilnih navijačkih grupa koji prete i napadaju ljude LGBTI.

Pa ako slučajno nešto ne funkcioniše po nametnutim pravilima tu će se uvek naći spremna i evropska gey policija gde se šira javnost može upoznati sa nastankom, njenom istorijom , ciljevima, zadacima … A kao dokaz ozbiljne aktivnosti EU u celini, na ovom sajtu možete pogledati koji su sve sadržaji, aktivnosti, projekti, i fondovi vezani za LGBT populaciju.

Izveštaj dalje poziva na širu političku podršku za ljudska prava LGBTI ljudi, a za zemlju da sprovede svoju strategiju u borbi protiv diskriminacije.

U svom izveštaju o Kosovu , Skupština je izrazila zabrinutost zbog uporne diskriminacije, uključujući i na osnovu seksualne orijentacije. Izveštaj je pozvao na sveobuhvatne nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije da garantuju jednakost u snazi  (pogledati tačke 20. i 21).

Na kraju, izveštaj je podsetio na homofobične nasilne napade zbog izdavanja časopisa Kosovo 2.0 , o seksu i seksualnosti, i pozvao da počinioci budu krivično gonjeni.

Oba izveštaja su usvojena većinom glasova.

Jelko Kacin MEP , član Intergrupe o LGBT pravima i izvestioca za Srbiju, je reagovao: "Polako ali sigurno, jednaka prava se odvijaju u Srbiji i na Kosovu, ali je potrebno mnogo više napora da bi se efikasno garanotvala vladavina prava i osiguraju ljudska prava LGBTI manjina. "

Pa još Kacin reče da je ;”posebno zabrinut zato što se antidiskriminacioni zakon ne sprovodi dobro, a da je Beograd Prajd  opet zabranjen u septembru prošle godine."

A Ulrike Lunaček MEP , ko-predsednik LGBT Intergrupe i izvestioca za Kosovo, nastavila je: "Poštovanje prava LGBTI ljudi je važno obeležje inkluzivnog i tolerantnog društva. Princip nediskriminacije ugrađen je u Ustav Kosova i treba da bude ispunjen sa relevantnim zakonima i strategijama implementacije u cilju poboljšanja života ljudi LGBTI u zemlji. "

"Drago mi je da su kolege širom političkog spektra pokazale da EU ima svoju ozbiljnu privrženost ljudskim pravima, a što je uključeno u snažan tekst o pravima LGBTI ljudi."

Posle “takve važne” LGBT pljuske koja je bila sastavni deo evropskih impresija o Srbiji, ne bismo se iznenadili ako bi jedan od million zahteva (sadržanih u onih 35 poglavlja), bio i taj da Srbija ne može biti primeljena u EU ako 30% njene populacije ne bude homoseksualno orijentisano…

Bojim se da vlast u Srbiji, za nekoliko godina ne preduzme izvesne mere i po tom pitanju…

 

©Geto Srbija

europarl