НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije