КОЈЕ ТО ИНТЕРЕСЕ СРБИЈЕ ЈЕ НАШ ПРЕДСЕДНИК ЗАШТИТИО У АМЕРИЦИ!??

Колико смо ми разумели, закључујемо да је амерички председник нашем одржао лекцију, и захтевао од њега да потпише споразум у коме се Србија обавезала да предузме све мере у циљу остваривања америчких интереса у Србији, при чему испада да овакав „велики корак напред“ у ствари значи да је то још један још већи корак ка удаљавању Србије од Космета као њеног уставног дела који је потврђен и Резолуцијом 1244 СБ УН!

А које то интересе Србије је наш Председник проширио у Америци овим споразумом, уколико му није намера да Србија постане протекторат!!???

Па даље, овим „америчким споразумом“ се од Србије захтева да не поштује део својих Уставних надлежности предивеђених чланом 97. Устава Србије а која се односе на обавезе наше државе у заштити сопствених уставних државних интереса и на међународном плану. Председник је својим потписом приморао државне огране наше Републике да се одрекну права Србије да штите спољнополитичке интересе наше државе само зато што је то од њега тражила Америка!!!???

Па како он мисли да ће у СБ УН убудуће Кина, Русија и остале државе које нису признале „Косово“ као самосталну државу, да подрже Србију у заштити нашет интегритета, суверенитета и целовитости, ако се он оваквим једностраним захтевом Америке, одрекао права и обавезе МИП-а да не лобира за интересе соствене државе, већ да ћути, не реагује, па испада да убудуће ни телефоном не сме да уложи обично неслагање а камоли уручи дипломатски ноту амбасадору неке државе која би признала „државу Косово“ као самосталну, (а која то до сада није урадила)!!

И нико ничим не гарантује да ће у име Власти националне мањине Косовских Албанаца, нека држава чланица УН (у наредних годину дана) лобирати код осталих држава за њихово признање или за пријем у неке међународне институције!!!

После онаквог свог потписа, наш Председник израелског амбасадора слободно може кући да поведе….

Затим је наш Председник Отаџбине пристао на захтеве Америке и обећао им да ће за инфраструктурне радове за обавезну (иако нам то није приоритет у овом времену) изградњу ауто-пута пуног профила и железничке пруге на правцу Ниш-Мердаре, а што ће бити од користи трупама НАТО алијансе када буду долазиле из правца Драча, држава Србија финаксијску помоћ (односно кредите) тражити од финансијских корпорација САД.

Па даље пише да ће се „Обе стране“ прикључити „мини Шенген зони“, коју су најавиле Србија, Албанија и Северна Македонија, па онај Председников потпис може да се тумачи и да он храбро води целу Србију у Велику Албанију (а Војводина можда преживи и оде у нову Аустроугарску!!???), и то би могло да значи да би убудуће

грађани и грађанке Западног Балкана имали право да се преселе и запосле у било којој од држава чланица овог споразума!!!

Ако је већ 2011..год. уз посредство ЕУ раније потписан споразум о начину и поступку признавања диплома а преко њихове овере уз сертификацију од стране Европске универзитетске асоцијације (уз још три пратећа документа усвојених 2016.г. и које се односе само на признавање диплома између Србије и „косовских Власти“ иако је евидентно да су њихове дипломе безвредне на нивоу ЕУ), оваквом споразумом испада да се дипломе међусобно признају из момента и без икаквих процедура, и то само зато што је тако Америка тражила од Србије!!!?

Па Председник обавезује српске институције да увек траже помоћ и сарађују америчким министарством енергетике у вези будућег располагања са делом власништва имовине Србије која се односи на објекат Газиводе, у складу са америчким интересима, иако Влада Србије зна да су косовске Власти 2017 године сву имовину која је у Власништву Србије присвојиле!!!

Чему служи Влада Србије и Министарства телекомуникација, грађевине, трговине…, ако је наш Председник својим потписом пристао да будуће ширење телекомуникационе инфраструктуре у Србији као и набавка опреме, или куповина енергената за нашу државу, не сме бити супротна америчким интересима у Србији!????

Нама се урушава јединство државе и отима део територије, а Србија прихвата захтев Америке да код осталих држава света које својим унутрашњим законима нису озакониле права одређених група, лобира за веће прихватање и пошовање осећања мањинских група и особа хомосексуалних склоности!!??? И то још написано у тзв „економском спорауму“ са САД!!???

Све преузете обавезе од стране наше државе су једнострано саглашавање с америчким захтевима и циљевима косовских Албанаца, и примећујемо да се ишло на штету и у циљу разградње Србије уз легализовање резултата противправне агресије на Србију пре 21 годину, и у споратуму нема никакве америчке обавезе за било шта и без гаранције у њиховом спровођењу, а тачке таквог споразна немају никаквих додира са Резолуцијом 1244 којом је територија Космета стављена под међународну управу, и којом је државност Србије над Косметом и потврђена и за коју знамо да још нису испуњене све њене одредбе посебно оне које се тичу повратку дела нашег особља на кључне граничне прелазе и њихово ангажовање у циљу заштите важних историјских локалитета.

И после оваквог сроченог споразума, бриселска машинерија ће, од понедељка, још наставити да притиска Србију и себи да проширује право из тачке „Ф“ оног Тадић –Ештон споразума из 2010.год. , постављањем дневног реда, начину рада, перфидно претити Србији, постављати своје тачке споразума који ће се кретати у циљу бржег удаваљавања Србије од Космета…

Нама остаје да се надамо, и молимо Богу, дa један човек није озваничио „пројекат Велика исламска држава Албанија“, и Србе (који остају да живе на Космету) осудио на неизбежну асимилацију!!??

© Гето Србија

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodno–već sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadra…Više od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije), – industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbiji“ preduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

MALI DEO VELIKE PRIČE O POZADINI SUKOBA „GUVERNERA“ I UPRAVLJAČA SRBIJE, I MANDATARA ZA SASTAV VLADE!!?

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić besan je na ser Majkla Devenporta, šefa misije Evropske unije u Beogradu. Njegovi bilteni Informer, Kurir i te-ve Bastilje Pink i Studio B, okomili su se na g. Devenporta, optužujući ga da radi o glavi ser Vučića.

Otvoreno, bez uvijanja, navodeći šta sve šef misije Evropske unije preduzima da, navodno, s vlasti otera vođu SNS-a. Na prijemu kod Vučića, u društvu američkog ambasadora Skota, g. Devenport je bio služben, a Vučić oborene glave.

Da li je u pitanju visoka politika, međunarodni interesi, ili nešto drugo. Istraživač Magazina Tabloid otkriva da su se Vučić i Devenport sukobili oko jednog čmara. Oko Marka Blagojevića. Predlažemo da tekst pročitate do kraja.

 

                major Goran Mitrović

 

Od kada je imenovan za predsednika Vlade Srbije Aleksandar Vučić je imao snažnu podršku američkog ambasadora Majkla Kirbija i šefa misije Evropske unije Majkla Devenporta . Sa prvim ga je vezivala Kirbijeva želja i pohlepa za novcem, a sa Devenportom ljubav prema Marku Blagojeviću, koji je ušao u srce ser Devenporta.

Ljubav traje, pa prestaje. Majkl Kirbi je otišao iz Beograda, zamenio ga je zvanični, odmereni i racionalni Kajl Skot, koji je u Beograd došao sa drugačijim instrukcijama. A one se svode na njegovo angažovanje da šizofreni Aleksandar Vučić što pre ode sa vlasti, jer se zamerio moćnim američkim lobijima, čije interese je ugrozio. I tu je tačka. Vučić to oseća, ali se koprca, pruža otpor. Voli da preti praznom puškom, a onda se, kao poslednja stanična kurva predaje, sve daje, potpisuje, kapitulira.

Kakva je uloga Marka Blagojevića u sukobu Devenporta i Vučića? Ko je, ustvari, gospodin Blagojević?

Marko Blagojević je rođen 1974. u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet. Tokom 1995. i 1996. godine bio je potpredsednik podmlatka Građanskog saveza Srbije.

Tokom studentskih protesta 1996/1997. bio je član Glavnog odbora Studentskog protesta, kao predstavnik Pravnog fakulteta i član Pravnog odbora Studentskog protesta. Radio je i kao predavač na katedri za politički marketing Fakulteta za medije i komunikacije, privatnog Univerziteta Singidunum u Beogradu.

Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) dokopao se tako što ga je jedna prijatelj predstavio, danas pokojnoj Slobodanki Nedović, osnivaču ove organizacije.

Od 2000. pa do 2008. godine bio je direktor kampanja za podržavanje izbora i motivaciju i mobilizaciju glasača. Od 2003. do 2008. godine bio član Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo.

Od 2004. godine radio je kao konsultant za odnose s javnošću i komunikacije pri agenciji za oglašavanje SVA/Luna, afiliacije u Srbiji TBWA. Cesid je oteo, uz pomoć svoje gey grupe, od tadašnjeg direktora Zorana Lučića, pristojnog čoveka i profesionalca, i stavio ga u službu onih koji naručuju lažne izveštaje i procene.

U junu 2014. godine imenovan je za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima.

U decembru 2015. godine imenovan je za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima. Proneverio je desetine miliona evra, uzimajući od onih kojima je novac bio namenjen. A u kasu su se slivalo stotine miliona evra donacija iz Evropske unije, od građana, humanitarnih organizacija, srpske dijaspore, od pomoći domaćih tajkuna i siromašnih građana.

Kao gey od ugleda, Marko Blagojević je zapao za oko britanskom ambasadoru Majklu Devenportu. Gospodin Devenport je oženjen, ima troje dece, ali je njegovo srce i duša odano muškarcima. Peder je, da pojasnimo.

Razlika između gey muškaraca i pedera je u tome, što prvi priznaju svoju seksualnu orjentaciju, što je legitmno pravo, a budući da su ljudska prava i slobode univerzalne, homoseksualci imaju pravo da budu poštovani. I voljeni.

Pederi kriju svoju ljubav prema muškarcima, izigravaju porodične ljude. Ljubomorni su, skloni avanturama i strastima, koje mogu da dovedu i do sukoba između njih, koji se vole, kao i do tragičnih posledica. Čim mu je oči spazio snene, ser Devenport je zaključio da je Marko Blagojević čovek za njega…I već četiri godine traje ta ljubav.

Da bi se oslobodio monitoringa koji nad britanskim ambasadorima vodi obaveštajna služba MI 6 , gospodin Denverport koristi se poznanstvom sa tadašnjim direktorom ove službe Džonom Sojersom, koji je takođe ljubitelj muškog tela.

Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton imenovala je 7. juna 2013. godine britanskog ambasadora u Beogradu Majkla Devenporta (Michael Davenport) za novog šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji . Devenport je funkciju šefa Delegacije EU u Srbije preuzeo od Vensana Dežera, koji je, takođe, bio ozbiljan peder. Devenport je bio od januara 2011. godine britanski ambasador u Beogradu.

U zvaničnoj biografiji mu je pisalo: "…Devenport ima višegodišnje diplomatsko iskustvo u bivšim komunističkim zemljama kao što su Poljska i Rusija. Srpski jezik je počeo da uči još 1982. na Univerzitetu u Gracu, u Austriji, gde je predavao engleski jezik. U njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu britanskog Ministarstva spoljnih poslova navodi se i da je strastveni igrač tenisa.“

Ubrzo, Devenport je saopštio da sa zadovoljstvom prihvata da posle leta preuzme novu funkciju šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji .

“Ambasador se raduje što će i u novom ‘kapacitetu’ biti u prilici da sarađuje s predstavnicima Vlade Srbije, i to na temelju značajnih postignuća koja je Srbija nedavno ostvarila na svom putu ka članstvu u EU“ – navedeno je u saopštenju iz britanske ambasade u Beogradu.

"Velika Britanija je čvrsto opredeljena za dalje širenje EU na teritoriju celog Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju i ovo imenovanje je i odraz tog čvrstog opredeljenja", dodaje se u tom saopštenju.

Do primopredaje na čelu Delegacije EU u Srbiji došlo je septembra 2013. godine.

Od kada je 2012. godine Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, njegovi topli odnosi sa gospodinom Devenportom su bili strasni i plodonosni. Devenport mu je doveo Tonija Blera za savetnika, vodio ga po Londonu, preporučivao u MI 6.

Obezbeđivao mu je javnu podršku, slikao se kada god je to Vučić zahtevao, podržavao njegovo ludilo u otvaranju obnovljenih kuća, štala, učionica…Bilo je jadno i otužno posmatrati šefa misije EU kako stoji iza šizofrenog Vučića i aplaudira mu, iz sve snage.

Uvek je Devenport hvalio “odlučnost Vučića na putu evrointegracija“ . Ej, demokratskim načelima. A šizofreni Vučić je najgori mogući diktator, sada sa izgubljenim kapacitetom.

Vučić se tako, uz pomoć Devenporta, koji je svojevremeno bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova, u Londonu sastao 30. oktobra 2014. godine i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom.

Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa odlazećim direktorom obaveštajne službe MI 6 Džonom Sojersom, koji je tu dužnost narednog dana trebalo da preda novom direktoru Aleksu Jangeru.

Sojers je podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obaveštajac Snouden. Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević , imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Džona Sojersa. Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Zahvaljujući snažnom uticaju na Vučića, Devenport je svoju ljubav Marka Blagojevića u junu 2014. godine postavlja za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. Tako je koza primaknuta kupusu.

Blagojević je dobio platu od 6 hiljada evra, plus bonus, pravo na troškove reprezentacije. Skoro milijarda evra, uključujući i uzete kredite za rekonstrukciju poplavljenih područja, prošla je kroz račun kojim je raspolagao gospodin Blagojević, a nadzirao ga g. Devenport.

Nikada gospodin Blagojević nije podneo izveštaj o radu i utrošku sredstava Kancelarije za obnovu i razvoj. BIA je, u okviru svojih nadležnosti, daleko od očiju javnosti, nadgledala “poslovanje“ Kancelarije , kao i ljubav Marka Čmarka Blagojevića i ser Devenporta.

Evropskim istražnim organima dostavljeni su podaci o pljačkama u kojima je i g. Denverport omastio brke. Reč je o milionima evra. Vučić voli da prlja ljude, i podsticao je Marka Blagojevića da se “oslobađa sredstava sa računa“. Tako se izrazio.

Uveren da je Denverport dovoljan da mu obezbedi večni presto u Srbiji, Vučić je na njegov predlog u decembru prošle godine imenovano Blagojevića i za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima ! Kakva je to iskustva, osim seksualnih, imao gospodin Blagojević u raspolaganju velikim svotama državnog novca?

Ali je zato g. Blagojević u CeSID-u ostavio članove svoje gey grupe, koji su najbrutalnije promovisali Vučića. Tako je 20 minuta nakon završetak glasanja 27. aprila, ove godine, direktor CSID-a Bojan Klačar saopštio da “prvi preliminarni rezultati ukazuju da je SNS dobio 56 odsto glasova". A brojanje još nije bilo ni počelo!

Beograd je poslednjih godina Eldorado za homoseksualce. Puna ih je i Vučićeva vlada.

Strasna ljubav godinama cveta i između g. Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i njegovog pomoćnika Borka Milosavljevića, koji je u gradskoj vladi zadužen i za finansije.

Do “ spojke“ između Malog i Milosavljevića došlo je u Agenciji za privatizaciju, u kojoj su obojica radili, i pokrali stotinu miliona evra, rasprodajući preduzeća, čije privatizacije su, skoro sve odreda, poništene, a njihovo preispitivanje zahteva i Evropska unija.

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Borko Milosavljević zaposlio je u čak četiri javna preduzeća muškarca koji se predstavljao kao Norvežanin Kristijan Stenberg .

Stenberg je radio u Gradskoj uprava za cene, u Sava centru, a potom kao predsednik Nadzornog odbora JKP "Beograd put" i finansijski i komercijalni direktor JP "Ada Ciganlija".

Skupština grada Beograda postavila ga je 28. maja 2014. godine za predsednika Nadzornog odbora JKP "Beograd put". Kristijan Stenberg nije nikakav stručnjak iz Norveške. Njegovo prvobitno ime je Jasmin Buhić i poreklom je iz Mrkonjić Grada u BiH. Ali, njegovo dupe je kod Milosavljevića otvorilo sva vrata.

Službenici BIA su u posedu fotografija na kojima je strasna ljubav između gradonačelnika i njegovog pomoćnika. Vučića je razbesneo zahtev međunarodnih protektora da se reši Siniše Malog, zbog Savamale, i njegove uloge, i da ga uhapsi.

Da bi spasio svoje dupe, Vučić je odmah obećao hapšenje, političku i prekršaju odgovornost visokih rukovodilaca Skupštine Beograda. Ali, ko će to da uradi. Vučić je naredio svojim lajavcima, da iz sveg glasa napadnu Devenporta i ambasadora Skota. Kao, oni mu rade o glavi. Njemu koji je toliko učinio za diplomatski kor u Beogradu, ispunjavajući im sve želje.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala" njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi. Postavljen je za predsednika Privredne komore Srbije. Zašto?

Srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi

u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas.

 Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – "Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo".

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu.

Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. godine, za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju. Danas je Mas u Beogradu, blizu svog dečka.

Rat između Devenporta i Vučića imaće, po svemu sudeći, loš kraj. Iza njih dvojice ostalo je mnogo smrada i opljačkanog novca. Sve je to teško sakriti. Čini se da je Vučićeva sudbina tragičnija, jer će Devenport nakon izlaska Britanije iz EU biti povučen. A kao ozbiljnog protivnika, sa kojima nema šale, Vučić ima Majkla Skota, koji nije Majkl Kirbi.

Bila jednom jedna ljubav. A ljubavi često imaju tužan kraj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslov „Dalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu: „Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVNA GUŽVA: ARAPSKO-SRPSKI AVIO-PREVOZNIK UGROŽAVA INTERESE AMERIČKIH KOMPANIJA!??

 

Američke avio kompanije Delta, Ameriken i Junajted, besne su zbog činjenice da je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić na mala vrata američkog vazdušnog tržišta uveo arapsku avio komaniju Etihad, koju oni već godinama optužuju za nelojalnu konkurenciju!

Sve je počelo onog momenta kad je Etihad u kriminalnom karakteru Aleksandra Vučića pronašao baš ono što mu treba: čoveka spremnog da im pokloni srpsku nacionalnu avio kompaniju, kako bi sa njom kao "trojanskim konjem" leteli za Ameriku. Zbog toga danas u SAD na Air Srbiju gledaju kao na nezvanog gosta.

 

                      Vuk Stanić

 

Hladan doček aviona Air Srbije koji je posle mnogo godina prvi put leteo na relaciji Beograd-Njujork, bio je najbolji znak da nešto nije u redu sa tom u Srbiji spektakularno najavljenom linijom. Nije bilo američkih zvaničnika da pozdrave otvaranje nove linije, čak ni njihovih lokalnih političara.

Treba podsetiti da je Rudi Đulijani, jedan od najpoznatijih među bivšim njujorškim gradonačelnicima, svojevremeno dolazio u Beograd da podrži Vučića u kampanji za gradonačelnika Beograda.

Ovom prilikom nije bilo ni Vučića u avionu, niti Đulijanija na aerodromu! Kada je sleteo, činilo se kao da svi okreću glavu od srpskog aviona koji, ustvari, i nije srpski već avion italijanske Alitalije, na koji su zalepljene oznake Air Srbija.

Mnogo je pitanja vezano za partnerstvo Etihada i Vučića, pitanja koja u našoj zemlji verovatno niko neće postavi i na koja verovatno niko ne bi ni dobio odgovor, čak i kada bi pitao…

Pitanje iznad svih pitanja je zašto je Vučić najavljivao da će biti u srpskom avionu, na letu za Njujork, a onda ipak nije bio u mašini? Rat američkih avio kompanija i Etihada nije počeo sa Vučićem, već mnogo godina ranije.

Naime, Etihad je firma iza koje stoji sumnjivi kapital koji je ovoj kompaniji u prošlosti omogućio da uprkos krizi nastavi da posluje i onda kada je njihovo poslovanje bilo bez ikakve tržišne opravdanosti.

Američke aviokompanije su prošle godine pokrenule spor u kome je dokazano da je Etihad primao protivzakonite subvencije! Kompanije Golf eirlajns emirati, Etihad i Katar primile su 39 milijardi dolara ilegalnih subvencija, dokazalo je istraživanje koje su sproveli američki istražni organi.

U izveštaju piše da su neke vlade sa bliskog istoka uložile napore da masivnim subvencijama podstaknu rast svojih avio kompanija. U istom se izveštaju navodi i da su subvencije sistematski knjigovodstveno prikrivane, u cilju maskiranja kršenja propisa koji su uspostavljeni međunarodnim sporazumom: "Sporazum o otvorenom nebu"

U pitanju je čitava mreža banaka koje su u vlasništvu "zalivskih" država, državnih institucija i drugih firmi sa državnim kapitalom, koje su u kompanije ulagale putem kredita bez kamate, koji su potom otpisivani, pozajmicama koje su davale državne firme, besplatnim uslugama, ali i direktnim keš donacijama. Dokazane su bliske veze između kompanija i država, a tim državama i kompanijama upravljaju iste porodice, čak ponekada i isti pojedinci, navode američki istražitelji, a prenose njihovi mediji.

Naravno, niko ne može državama iz Arapskog zaliva da brani da ulažu u avio kompanije, ali je problem nastao kada su te iste kompanije pokušale da preuzmu i prevoz putnika unutar Sjedinjenih Američkih Država. I to u trenutku kada je kompletna civilno američka avio industrija u krizi.

Tamošnjim kompanijama niko ne daje subvencije, a njihova propast značila bi desetine hiljada nezaposlenih. Istovremeno je sporazumom predviđen reciprocitet u prevozu putnika sa stranim kompanijama, ali sa onim koje ne primaju ilegalne subvencije država. Istina, više puta je kroz prste progledano evropskim, azijskim, latinoameričkim avio kompanijama koje tamo posluju za manje subvencije, ali 39 milijardi subvencija je previše!

-Toliko subvencionisanje je zapravo nelojalno dampingovanje cena i usluga radi stvaranja budućeg monopola – objašnjava za Magazin Tabloid dobro upućen izvor u ovo dešavanje i objašnjava putem primer:

"…U Americi se za damping često navodi primer dve teksaške železničke kompanije koje su početkom prošlog veka vodile borbu za prevlast u prevozu goveda. Stalno su spuštale cenu kako bi jedna drugoj uzele posao. Na kraju je jedan od gazda počeo da prevozi goveda potpuno besplatno i radio je tako dok konkurencija nije bankrotirala. Na kraju kada je ostao jedini u poslu, počeo je da diktira takve cene prevoza da su i mnogi farmeri bankrotirali. On je pokupovao tada i njihove farme i postao vlasnik biznisa prevoza i proizvodnje goveda."

Nenormalne subvencije od skoro 40 milijaridi dolara koje prima i Etihad, ali i njihovo preuzimanje delova drugih evropskih kompanija Eirberlin, Alitalija, Eirserbija, je nelojalno širenje u cilju stvaranja svetskog monopola u aviosaobraćaju-objašnjava naš sagovornik i navodi da možda sada deluje da je kupovinom udela u švajcarskoj avio kompaniji, Alitaliji, Eirberlinu i Eir Serbiji, Etihad, omogućio da se uštedi tako što će jedna kompanija drugoj u najam davati pilote, avione, kabinsko osoblje, osoblje na zemlji, ali u stvarnosti su sve te kompanije Etihadu dale svoje sigurne poslove, dok Etihad nije preuzeo njihova dugovanja.

–Dugovanja Alitalije i Air Srbije, preuzele su Srbija odnosno Italija, a sigurni poslovi u prevozu italijanske i srpske dijaspore postali su deo Etihadovaog poslovanja. Razmena pilota i aviona naravno sada funkcioniše jer to odgovora Etihadu, ali šta ako Air Srbija u kojoj je naša država većinski vlasnik pokuša da napravi neki drugi dobar dil koji ne ide u prilog Etihadu.

Onda će arapski manjinski vlasnici jednostavno uticati da Alitalija ovaj put ne da svoj avion, a vi će te shvatiti da ste sve što vredi u vašem avio poslovanju uložili u zajedničku firmu u kojoj ste samo zvanično većinski vlasnik – objašnjava sagovornik Magazina Tabloid iz Sjedinjenih Država.

Podsetićemo da je Air Serbia nastala tako što je država Srbija preuzela sva dugovanja JAT, potom je profitabilno siguran prevoz srpske dijaspore i svu imovinu investirala u zajedničku kompaniju sa Etihadom, koji je širokogrudo dao kredit za pokretanje poslovanja.

Još tada su stručnjaci rekli da je na ovaj način mogla da se osnuje i sto odsto državna kompanija, a da je kredit mogao da se dobije zalogom imovine ili garancijom države.

Neko je tada procenio da je bolje da Etihadu poklonimo 49 odsto JAT-a i da im pomognemo da se ušvercuju na američko tržište, gde protiv našeg povratka ne bi imali ništa, ali sada kada dolazimo kao paravan za poslove Etihada, na nas tamo gledaju kao na nezvanog gosta.

Treba istaći da je Etihad manjinsko vlasništvo u našoj kompaniji nameravao da koristi na drugačiji način od direktnih letova za Njujork. Menadžment arapske kompanije je prošle godine procenio da Srbi nisu dovoljno bitni da bi direktno leteli za Njujork, već je po njihovom planu Er Srbija za Njujork trebalo da leti preko Abu Dabija.

Arapi su nam isplanirali, a Vučić se složio, da treba da prvo letimo više od hiljadu kilometara u suprotnom pravcu, odnosno na jugo istok pre nego što nam dozvole da krenemo za Njujork, odnosno na drugu stranu sveta.

U skladu sa ovim arapskim predlogom Er Srbija je prošle godine podnela zahtev regulatornim vlastima Sjedinjenjih Američkih Država da za Njujork letimo preko Abudabija?! Jasno je da Amerikanci nisu naivni, tražili su da im iz Srbije dostave podatke sa kojim mašinama ove letove planiramo da obavimo.

Kada smo dostavili sve što su tražili, Amerikanci su shvatili da nismo toliko velike budale da želimo da letimo iz Beograda za Njujork preko Abu Dabija. Nismo budale ali jesmo prevaranti koji su pokušali da Amerikancima podvale u prevozu putnika.

Er Srbija je trebalo da bude paravan za ilegalan prevoz putnika u Ameriku i to za račun Etihada. Ovoj kompaniji je ranije zabranjeno da zbog ilegalnih subvencija putnike iz evropskih gradova vozi u Ameriku, a srpski zahtev je bio upravo to, odnosno: dajte nam dozvolu da iz Beograda putnike prevezemo do Abu Dabija i da onda te iste ljude ukrcamo u Etihadove avione, gde će ih Etihad sa tom dozvolom koju ste nama izdali potom voziti u Ameriku.

Ovaj zahtev je odbijen!

Ta vest međutim nije dobila mnogo prostora u našim medijima. Jer da jeste neko bi možda opet pitao šta će nam Etihad. Istovremeno ta vest objašnjava kako je Vučić navodno uspešno isposlovao da Arapi budu manjinski vlasnici u Er Srbiji. Zapravo da je procenat obrnut, da je Etihad vlasnik 51 odsto akcija, nama Amerikanci ne bi dozvolili ni da iz Beograda letimo za Njujork…

Treba podsetiti da je Magazin Tabloid u ranijem istraživanju u tekstu otkrio da je srpski predsednik Vlade od američkog biznismena Marka Krendala, čiji je otac blizak američkoj Republikanskoj stranci, tražio da svoje poslove u Srbiji proda njegovim prijateljima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata: “…Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, zaratio je sa američkim republikancem Markom Krendalom (Mark Crandall), vlasnikom firme Kontinental Vind Partners, koja u Srbiji pravi vetroparkove, za proizvodnju struje. Od ovog sukoba štetu bi mogli da imaju i građani Srbije. Markov otac je osnivač i suvlasnik Ameriken erlajnsa.

Krendalovi u Americi važe za uglednu porodicu naklonjenu tamošnjoj Republikanskoj stranci. Pretpostavlja se da su ljudi bliski američkim demokratama podstakli sukob Vučića i Krendala. Krendal je protiv Vučića organizovao proteste u Vašingtonu. Vučić je ovog Amerikanca preko domaćih medija označio kao čoveka koji pokušava da “reketira Srbiju“, – objavili smo ovu tvrdnju u tekstu u broju 348 Magazina Tabloid.

Očigledno je da je srpski premijer sada na crnoj listi američkih vlasti i centara moći. Uskoro ćemo saznati i kakve su razmere sukoba Vučića i uticajnih krugova u američkom svetu biznisa i administraciji. Njemu se, sigurno je, ne piše dobro.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZVOZ DEMOKRATIJE BEZ OBZIRA NA TUĐE ŽRTVE: OBEĆANA ZEMLJA A UVEK RATOBORNA…

 

Kandidat za predsednika Sjedinjenih Država Donald Tramp najavio je promenu spoljne politike ove velesile, izvinuvši se za zločine koji su počinjeni u Iraku, Libiji, Srbiji… Ovaj tekst, koji je objavljen u Magazinu Tabloid broj 146 od 24. januara 2009. godine, napisao je publicista, novinar i naučni radnik dr Zoran Petrović Piroćanac, posvećujemo gospodinu Trampu, sa velikom željom i nadom da dobije izbore.

Žao nam je što kolega Zoran Piroćanac nije živ, da čuje iz usta jednog američkog državnika da su njihovi “milosrdni anđeli“, ustvari, najteži zločini počinjeni u modernoj istoriji.

 

                  Zoran Petrović Piroćanac

 

Nova planetarna sila s kraja XIX i početka XX stoleća, Sjedinjene Američke Države, od 1901. godine do danas, intervenisale su širom planete (ali po SAD ponekad) – 238 puta. Srbija je bila taj simbolični 238. poduhvat, na samom kraju stoleća i milenijuma. Iran je 239. američka meta danas.

Setimo se samo da su višegodišnje tirade o Srbiji i Srbima kao ratnohuškačkoj, maltene genocidnoj kulturi, najviše stizale od NVO-neo-kominternovskih prevaspitača, finansiranih mahom iz SAD. Iz države koja ne uspeva nikako da prestane sa "izvozom demokratije" i atacima na tuđe suverenitete.

Uostalom, šta da pričamo dalje – bacite pogled na ovaj spisak, poštovani čitaoci.

Filipini, 1898-1910, marinci, trupe, teritorija oteta Španiji, 600.000 Filipinaca je izgubilo živote.

Kuba, 1898-1902, marinci, trupe, teritorija oteta Španiji. Američka mornarica i dan-danas drži bazu Gvantanamo.

Portoriko, 1898, marinci, trupe, teritorija oteta Španiji, okupacija traje i danas.

Guam, 1898, marinci, trupe, teritorija oteta Španiji, i dalje je vojna baza.

Minesota, 1898, trupe, armija porazila Indijance plemena Čipeva na Lič jezeru.

Nikaragva, 1898, trupe, marinci se iskrcavaju u luku San Huan del Sur.

Samoa, 1899, trupe, bitka za nasleđivanje trona.

Nikaragva, 1899, trupe, marinci, iskrcavaju se u luku Blufilds.

Ajdaho, 1899-1901, trupe, armija okupira rudni region Srce Alena.

Oklahoma,1901, trupe, Armija neutrališe pobunu Indijanaca plemena Krik.

Panama,1901-1914, marinci, trupe, secesija od Kolumbije 1903, aneksija zone Kanala, 1914-99.

Honduras, 1903, trupe, marinci intervenišu u revoluciji.

Dominikanska Republika, 1903-1904, trupe, zaštita američkih interesa u revoluciji.

Koreja, 1904-1905, trupe, marinci se iskrcavaju u rusko-japanskom ratu.

Kuba, 1906-1909, trupe, marinci se iskrcavaju usred demokratskih izbora.

Nikaragva, 1907, trupe, "dolarska diplomatija", uspostavljanje protektorata.

Honduras, 1907, trupe, marinci se iskrcavaju tokom rata protiv Nikaragve.

Panama, 1908, trupe, marinci intervenišu tokom jednog izbornog osporavanja.

Nikaragva, 1910, trupe, marinci se iskrcavaju u Blufildsu et Korintu.

Honduras, 1911, Trupe, zaštita američkih interesa tokom građanskog rata.

Kina, 1911-1941, marinci, trupe, permanentna okupacija sa čarkama.

Kuba, 1912, trupe, zaštita američkih interesa u Havani.

Panama, 1912, trupe, marinci se iskrcavaju tokom nemirnih izbora.

Honduras, 1912, trupe, marinci, zaštita američkih ekonomskih interesa.

Nikaragva,1912-1933, trupe, bombardovanja, 20 godina okupacije, borbe protiv raznih gerila.

Meksiko, 1913, marinci, američki građani evakuisani su tokom revolucije.

Dominikanska Republika, 1914, marinci, borbe protiv ustanika za Santo Domingo.

Kolorado, 1914, trupe, armija dislocira jedan rudarski štrajk.

Meksiko, 1914-1918, marinci, trupe, serija intervencija protiv nacionalista.

Haiti, 1914-1934, trupe, bombardovanja, okupacija tokom 19 godina posle pobuna.

Dominikanska Republika, 1916-24, trupe, osam godina okupacije marinaca.

Kuba, 1917-1933, trupe, vojna okupacija, ekonomski protektorat.

Prvi svetski rat, 19l7-1918, marinci, trupe, torpediranje brodova, rat protiv Nemačke.

Rusija, 1918-1922, marinci, trupe, pet iskrcavanja radi borbe protiv boljševika.

Panama, 1918-1920, trupe, "policijska dužnost" tokom nemira posle izbora.

Jugoslavija, 1919, trupe, marinci intervenišu u korist Italije protiv Srba u Dalmaciji.

Honduras, 1919, trupe, marinci se iskrcavaju tokom jedne izborne kampanje.

Gvatemala, 1920, trupe, dve nedelje intervencije protiv unionista.

Zapadna Virdžinija, 1920-1921, trupe, bombardovanja, armija interveniše protiv rudara.

Turska, 1922, trupe, borbe protiv nacionalista u Smirni (Izmir).

Kina, 1922-1927, marinci, trupe, razvijanje snaga tokom nacionalističkih pobuna.

Honduras, 1924-1925, trupe, dva iskrcavanja tokom izbornih nemira.

Panama, 1925, trupe, marinci guše generalni štrajk.

Kina, 1927-1934, trupe, marinci se smeštaju po čitavoj zemlji.

Salvador, 1932, Slanje brodova tokom pobune Farabunda Martija.

Vašington D.C., 1932, trupe, armija okončava protest u korist plata za veterane iz Prvog svetskog rata.

Drugi svetski rat, 1941-1945, marinci, trupe, bombardovanja, nuklearni udari, više od tri godine borbi protiv Osovine; više od 200.000 japanskih žrtava tokom prvih nuklearnih udara.

Detroit, 1943, trupe, armija guši pobunu crnaca.

Iran, 1946, nuklearna pretnja, sovjetskim trupama je izdata naredba da napuste Sever (Iranski Azerbejdžan).

Jugoslavija, 1946, Pomorski odgovor pošto je oboren američki avion.

Urugvaj, 1947, nuklearna pretnja, razvijanje bombardera (demonstriranje sile)

Grčka, 1947-1949, komandovanje operacijama, upravljanje snagama ekstremne desnice tokom građanskog rata.

Kina, 1948-1949, trupe, marinci evakuišu američke državljane pre komunističke pobede.

Nemačka, 1948, nuklearna pretnja, bombarderi sa nuklearnim kapacitetom nadziru vazdušni most ka Berlinu.

Filipini, 1948-1954, komandovanje operacijama, CIA rukovodi ratom protiv ustanka Huka.

Portoriko, 1950, komandovanje operacijama, pobuna u korist zgažene nezavisnosti u Ponseu.

Koreja, 1950-1953, trupe, marinci, bombardovanja, nuklearne pretnje, SAD i Južna Koreja bore se protiv Kine i Severne Koreje. To je ćorsokak, opasnost od atomske bombe u 1950. godini, i protiv Kine 1953. godine. Američke baze su i dalje u Južnoj Koreji.

Iran, 1953, komandovanje operacijama,CIA obara demokratiju i instalira šaha na vlasti.

Vijetnam, 1954, nuklearna pretnja, ponuda bombi Francuzima da ih koriste tokom njihovih vojnih operacija.

Gvatemala, 1954, komandovanje operacijama, bombardovanja, nuklearna pretnja, CIA upravlja invazijom izbeglica posle čega je nova vlast nacionalizovala zemlje koje pripadaju američkim kompanijama; baze bombardera su u Nikaragvi.

Egipat, 1956, nuklearna pretnja, sovjetske trupe su zamoljene da se drže po strani od Suecke krize; marinci evakuišu strance.

Liban, 1958, trupe, marinci, pomorska okupacija protiv pobunjenika.

Irak, 1958, nuklearna pretnja, Irak je upozoren zbog moguće invazije na Kuvajt.

Kina, 1958, nuklearna pretnja, Kina je zamoljena da se ne iskrcava na tajvanska ostrva.

Panama, 1958, trupe, protesti protiv zastave se pretvaraju u konfrontacije.

Vijetnam, 1960-1975, trupe, marinci, bombardovanja, nuklearne pretnje, borbe protiv pobune u Južnom Vijetnamu i protiv Severnog Vijetnama; 1 do 2 miliona ubijenih tokom najdužeg od američkih ratova, pretnje atomskim bombama 1968. i 1969. godine. Totalno zagađenje zemlje, vazduha i vode Vijetnama mnogim nedozvoljenim hemijskim i biološkim oružjima, sa kongenitalnim posledicama po stanovnike sve do danas.

Kuba, 1961, komandovanje operacijama, CIA rukovodi invazijom izbeglica, doživljavajući neuspeh.

Nemačka, 1961, nuklearna pretnja, uzbuna tokom krize s Berlinskim zidom.

Kuba, 1962, nuklearna pretnja, marinci, pomorska blokada tokom raketne krize; to je gotovo rat protiv SSSR-a.

Laos, 1962, komandovanje operacijama, stvaranje jedne armije tokom gerilskog rata.

Panama, 1964, trupe, Panamci su srušeni u vreme zahtevanja da im se vrati Kanal.

Indonezija, 1965, komandovanje operacijama, milion mrtvih u vojnom državnom udaru koji je orkestrirala CIA.

Dominikanska Republika, 1965-1966, trupe, bombardovanja, marinci se iskrcavaju tokom jedne izborne kampanje.

Gvatemala, 1966-67, komandovanje operacijama, "Zelene beretke" intervenišu protiv ustanika.

Detroit, 1967, trupe, armija interveniše protiv crnaca, 43 ubijenih.

Sjedinjene Države, 1968, trupe, posle ubistva Martina Lutera Kinga, 21.000 vojnika po raznim gradovima.

Kambodža, 1969-1975, bombardovanja, trupe, marinci. Oko 2 miliona mrtvih za 7 godina bombardovanja, od gladi i od političkog haosa.

Oman, 1970, komandovanje operacijama, SAD vode invaziju iranske mornarice.

Laos,1971-1973, komandovanje operacijama, bombardovanja, SAD vode južnovijetnamsku invaziju, tepih-bombe po provincijama.

Južna Dakota, 1973, komandovanje operacijama, armija vodi opsadu Ranjenog Kolena protiv Indijanaca Lakota.

Bliski istok, 1973, nuklearna pretnja, svetska uzbuna tokom rata na Bliskom istoku, između Izraela, Egipta i Sirije.

Čile, 1973, komandovanje operacijama, državni udar koji podržava CIA protiv marksističkog, izabranog predsednika Salvadora Aljendea.

Kambodža, 1975, trupe, bombardovanja gasom, zaplena broda, 28 mrtvih u helikopterskoj nesreći.

Angola, 1976-1992, komandovanje operacijama, CIA pomaže pobunjenicima koje podržava Južnoafrička Republika.

Iran, 1980, trupe, nuklearna pretnja, neuspelo bombardovanje, akcija oslobađanja talaca u američkoj ambasadi u Teheranu; osam vojnika gine u helikopterskoj nesreći. Sovjeti upozoreni da se ne mešaju u revoluciju.

Libija, 1981, mlaznjaci marinaca, dva libijska reaktivna aviona srušena tokom manevara.

Salvador, 1981-1992, komandovanje operacijama, savetovanje trupa, nadletanja, pomoć u ratu protiv pobunjenika, conseil des troupes, vojnici kratko upleteni u uzimanje talaca.

Nikaragva, 1981-1990, komandovanje operacijama, marinci, CIA vodi invazije izbeglica ("kontras"), postavljanje lučkih mina protiv sandinističke revolucije.

Liban, 1982-1984, marinci, bombardovanja, trupe; marinci proteruju PLO i podržavaju falangiste. Marinci bombarduju i zasipaju granatama muslimanske i sirijske položaje.

Honduras, 1983-1989, trupe, manevri pomažu izgradnju baza u blizini granica.

Grenada, 1983-1984, trupe, bombardovanja, invazija četiri godine posle revolucije.

Iran, 1984, mlaznjaci, dva iranska mlaznjaka oborena iznad Persijskog zaliva.

Libija, 1986, bombardovanje, marinci, vazdušni udari da bi se zbacila nacionalistička vlast.

Bolivija, 1986, trupe, armija pomaže u vazdušnim napadima na region kokaina.

Iran, 1987-1988, marinci, bombardovanja, SAD intervenišu na strani Iraka u tom ratu.

Libija, 1989, mlaznjaci mornarice, dva libijska mlaznjaka oborena.

Devičanska ostrva, 1989, trupe, Sveti krst: pobune crnaca posle invazije.

Filipini, 1989, mlaznjaci, vazdušno "pokrivanje", stavljena na raspolaganje vladi zbog eventualnog državnog udara.

Panama, 1989-1990, trupe, bombardovanje, nacionalistička vlada je srušena sa 27.000 vojnika, rukovodioci su uhapšeni, više od 2.000 mrtvih.

Liberija, 1990, trupe, stranci su evakuisani tokom građanskog rata.

Saudijska Arabija, 1990-1991, trupe, mlaznjaci, Iraku se suprotstavilo posle njegove invazije na Kuvajt; 540.000 ljudi stacionirano u Omanu, Kataru, Bahreinu, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Izraelu.

Irak, 1990, bombardovanja, trupe, marinci, blokada Iraka i jordanskih luka; 200.000 mrtvih, i više, tokom invazije Iraka na Kuvajt, zabranjena zona leta nad kurdskim Severom, nad šiitskim Jugom, sveobuhvatna razaranja iračke vojne opreme.

Kuvajt, 1991, marinci, bombardovanja, trupe, kraljevska porodica Kuvajta je ponovo vraćena na presto.

Los Anđeles, 1992, trupe, armija i marinci razvijeni su protiv antipolicijskih pobuna.

Somalija, 1992-1994, trupe, marinci, bombardovanja, okupacija UN tokom građanskog rata: pod vođstvom SAD, vazdušni napadi protiv jedne frakcije u Mogadišu.

Jugoslavija, 1992-1995, marinci, blokada NATO protiv Srbije i Crne Gore;

Bosna, 1993-1995, mlaznjaci, bombardovanja, zona zabranjenoig leta nadzirana tokom građanskog rata; oboreni avioni; bombardovanje Srba oko Goražda, na Palama, oko Foče i na Ozrenu 1995, uranijumskim bombama.

Haiti,1994-1996, trupe, marinci, blokada protiv vojne vlade, trupe ponovo vraćaju predsednika Aristida, tri godine posle državnog udara.

Hrvatska, 1995, bombardovanja srpskih pozicija u Krajini, srpskih aerodroma napadnutih čak pre same ofanzive u avgustu.

Zair (Kongo), 1996-1997, trupe, marinci u logorima izbeglica Hutu, u zoni u kojoj počinje revolucija

Liberija, 1997, trupe, vojnici pod vatrom tokom evakuisanja stranaca.

Albanija, 1997, trupe, vojnici pod vatrom tokom evakuisanja stranaca.

Sudan, 1998, napadi raketama jedne farmaceutske fabrike za koju se sumnjalo da je neuralgična "teroristička" fabrika za izradu gasa. Više od 30.000 civila je ubijeno. SAD blokiraju istragu OUN u Savetu bezbednosti .

Avganistan, 1998, napadi raketama na nekadašnje logore CIA koje su muslimanski integristi koristili za navodne napade na američke ambasade.

Irak, 1998, bombardovanja, rakete, četiri dana intenzivnih vazdušnih udara, pošto su inspektori za naoružanje osumnjičili Iračane za opstrukciju.

Jugoslavija, 1999, 78 dana bombardovanja, raketa, teških vazdušnih udara NATO, pošto je Srbija odbila da se povuče sa Kosova. Dosad najviše korišćene (nedozvoljene) bombe sa osiromašenim uranijumom, bacane isključivo na Srbiju i Kosmet. Takođe i nedozvoljene grafitne bombe za blokiranje elektro-sistema, kao i klaster bombe.

Jemen, 2000, marinci, samoubilački atentat Al Kaide bombom na američki brod "Kol".

Makedonija, 2001, trupe i trupe NATO se pokreću i delimično razoružavaju albanske ustanike UČK.

Sjedinjene Države, 2001, mlaznjaci, marinci, odgovor na avio-atentate u septembru.

Avganistan, 2001, masovna mobilizacija SAD za napad na talibane i Bin Ladena. Predviđa se širenje rata na Irak, Sudan i druge prostore.

Irak, 2003-2008, trupe, marinci, avijacija, saveznici iz Alijanse; Srušen i vešan Sadam Husein i njegovi bliski saradnici; zemlja bačena u totalni haos i svakodnevna ubijanja; eksploatacija nafte dugoročno planirana; Irak verovatno predviđen za dalje parcelisanje po etničkom principu, na šiitski, sunitksi i kurdski deo, radi lakše eksploatacije, poput Jugoslavije.

Napad na Libiju počeo je 15. februara 2011. godine, i nakon toga je Libija slomljena, rasturena, devastirana do 20. oktobra iste godine.

Rat u Siriji je počeo 15. marta 2011 godine serijom demonstracija tzv “arapskim prolećem“. Od tada traje građanski rat, koji je iznedrio Islamsku državu, osmišljenu u Lengiju. Poginulo je najmanje dve miliona ljudi, a nekoliko miliona je raseljeno. Potpuni slom Sirije spasila je intervencija oržanih snaga Ruske Federacije…

        Antrfile:

Ovo je delimična lista američkih vojnih intervencija, jer u nju nisu ušli i značajni i brojni prateći činioci svih konflikata: obavezno vojno prisustvo tokom demonstracija; mobilizacije Nacionalne garde; razvijanje pomorske sile duž nacionalnih obala; jačanje personala ambasada; zapošljavanje personala koji nije u sastavu departmana odbrane (poput DEA); vojne vežbe; mobilizacije bez cilja borenja; permanentno stacioniranje oružanih snaga; tajne akcije iako tamo Sjedinjene Države nisu igrale komandnu ni kontrolnu ulogu; korišćenje malih jedinica oslobađanja talaca; američko pilotiranje stranim aparatima; asistencija tokom prirodnih katastrofa u inostranstvu; vojni trening i programi supervizije koji ne iziskuju direktno učešće u borbama; program civilne akcije i brojne druge vojne aktivnosti.

Korišćeni izvori: Arhive Kongresa; 180 iskrcavanja, Sekcija istorije U.S. Marine Corps; Ege & Makhijani u: Counterspy, i Daniel Ellsberg u: Protest & Survive; "Primeri pribegavanja američkim snagama u inostranstvu, 1798-1993", Ellen C. Collier iz Službe istraživanja Biblioteke Kongresa.

 

©Geto Srbija

naterijal: List protiv mafije

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te „međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije