LIČNI STAV: NAMETNUTA “REALNOST”

 

Danima pratim dešavanja vezana za Kosovo i Metohiju i pokušavam da sebe i ostale Srbe koji ovde žive vidim u onome što se priča. Teško je!

Ako su, recimo,  zvaničnici u Beogradu ‘‘šokirani’‘ odlukom  suda u Hagu da oslobodi Ramuša Haradinaja, mi nismo.

Nas bi šokirala vest da su ga osudili.

Piše: Janja Gaćeša

 

Zvaničnici u Beogradu danima ponavljaju, a mediji prenose, kako na prelazima neće biti zastava ni ‘‘države Kosovo’‘ ni države Srbije.

To što će biti carinika ‘‘države Kosovo’‘, izgleda da je za njih manje važno.

Još kažu da će se punktovi spojiti, odnosno da će naša policija za gotovo sto metara ući  na teritoriju  Kosova i Metohije, recimo na prelazu Merdare.

Zar stvarno ne znaju, ili se samo prave da ne znaju, da će baš tu Priština sagraditi  najsavremeniji granični prelaz?

Poslednji će evro izbrojati i sve učiniti da prelazi izgledaju kao državna granica.

Zgrade sa kosmetske strane Merdara zidaju se već više od godinu dana.

Ako će na prelazu Merdare naša policija i carina ‘‘zaći’‘ u Kosovo i Metohiju, na prelazu Jarinje carinici ‘‘države Kosovo’‘ ‘‘zaći’‘ će u sever Kosova i Metohije.

Jer, primenom Sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima uz pripadnike Euleksa na prelazima će uz srpske carinike biti i albanski carinici; znači biće ih i na prelazu Jarinje.

Time će svi protesti Srba sa severa postati uzaludni.

Vlast u Beogradu se hvali time da će srpski policajci i carinici na Merdaru sada biti na mestu gde je do sada bio albanski punkt.

Predstavljaju kao uspeh to što će nepunih sto metara ući na teritoriju Kosova.

No dolazak albanskih carinika na sever, na prelaz Jarinje,  gde ih dosad nije bilo, ne pominje se otvoreno.

Tu su do sada bili samo stranci.

Albanci su ovim sporazumom, uz potpis srpske vlasti, zauzeli Jarinje – odnosno sever Pokrajine.

Srbima metri, Albancima kilometri!

Nije, valjda, da verujemo da će misija Euleks odjednom početi da sprovodi pravdu?

I dok ovo pišem tražim svoje mesto, ali ne ide.

Ne ide jer znam da su još uvek  važeći dokumenti koji garantuju suverenitet države Srbije nad Kosovom i Metohijom, i to ne samo Rezolucija 1244: ima toga još.

Nisam stručna da dublje ulazim u te analize, ali znam da niko od preostalih Srba na Kosovu i Metohiji ne može da shvati zašto im se nameće neka druga realnost.

Na silu, uz pritisak!

Zato trpimo i patimo, zato i nemamo gde jer kao što izreka kaže ‘‘gore je visoko a dole tvrdo’‘.

Nada su nam naša država i crkva, ali, za sada, dosta je razloga za sumnju da uopšte govorimo isti jezik.

Zato ponavljam: teško je!

Teško je, na primer, kada odete do Visokih Dečana na ktitorsku slavu manastira, pa vidite kako vladika Teodosije uz široki osmeh dočekuje Slobodana Petrovića, zamenika Hašima Tačija.

Dok smo putovali do Dečana bili smo tihi, spremni da platimo svaku kaznu koju policija, ukoliko nas zaustavi i otkrije da smo Srbi, može da izmisli, spremni da pretrpimo svaki kamen kojim nas gađaju, jer ne bi bilo prvi put da nas kamenuju. 

Manji od makova zrna stigli smo u svoju lavru, čarobne Visoke Dečane, i videli vladiku i Tačijevog poslušnika.

Početkom avgusta, takođe, pažnju meštana centralnog dela Kosova i Metohije privukli su radovi na renoviranju crkve Svete Petke u Lapljem Selu.

U narodu je počelo da se nagađa odakle novac, ali je iz Eparhije raško-prizrenske stiglo objašnjenje u kome otac Sava Šmigić, sekretar eparhije, između ostalog, kako je preneo lokalni KiM radio, kaže:

‘‘Jako je bitno da objavimo narodu da je finansijer EU i niko drugi i da pozovemo ljude da pomognu obnovu i sanaciju crkve u Lapljem Selu.

Apelujem da ne budu sebični već da pomognu, i da se manu priča ‘ko obnavlja, šta i ko radi  i zašto to radi’ ‘’.

Od početka se znalo da se radovi izvode po projektu ‘‘opštine Gračanica’‘.

Radovi su završeni, a drugog decembra vladika Teodosije služio je liturgiju u obnovljenoj crkvi. 

Tada se saznalo i ko je sve pomogao restauraciju.

Pored kancelarije Evropske unije na Kosovu i Metohiji, to su i NVO ‘‘Međunarodna organizacija za migracije’‘, takozvano Ministarstvo za socijalnu politiku ‘‘kosovske vlade’‘ i ‘‘opština Gračanica’‘.

Uzećemo u obzir mogućnost da je, posle izjave oca Save, prifalilo para pa su ‘‘Tačijevi Srbi’‘ pritekli u pomoć sa sedam hiljada evra, koliko su iz  ‘‘opštine Gračanica’‘ naglasili da su dali, ali nam je crv sumnje probudila izjava Nenada Rašića, ‘‘ministra rada i socijalne politike’‘ u takozvanoj kosovskoj vladi.

Najavljujući izgradnju parohijskog doma u Dobrotinu, rekao je i da je crkva u Lapljem Selu samo jedan u nizu projekata koje sprovodi „kosovska vlada“.

Ne sviđa se narodu ‘‘realnost’‘ koju su mu kroz navedeni primer nametnuli.

Ne slaže se ogromna većina nas sa onima koji je sa osmehom prihvataju, a rukovode eparhijom.

Zato je, o praznicima, crkva u Gračanici skoro prazna.

A država?

Sredinom oktobra,  Vlada Republike Srbije ( Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja) donela je odluku kojom se hitno nalaže da svaki pojedinac za sebe raskine ugovor potpisan sa predstavnicima institucija jednostrano proglašene i nepriznate države Kosovo.

Da ugasi tekuće račune kod kosovskih i inostranih banaka preko kojih se uplaćuje plata, da izjavu u kojoj piše da ne ostvaruje nikakva primanja od institucija ‘‘države Kosovo’‘, overi je u nadležnom Sudu Republike Srbije i dostavi direktoru škole u roku od 15 dana.

Odgovornost za nesprovođenje gore navedenog snosiće direktor škole.

Ova vest je oduševila Srbe na Kosovu i Metohiji, bar one koji ne sede na dve stolice, a oni su, na sreću, još uvek većina.

Posebnu težinu svemu dao je zahtev, kakav do sada nije došao ni od jedne vlasti, da se ova izjava overi u Sudu Republike Srbije.

Nju su morali dati svi radnici navedenog Ministarstva, bez obzira da li primaju ili ne primaju platu iz Prištine.

Ispred Suda u Gračanici danima je bila ogromna gužva a narodu se dopalo što je mogao da vidi kako, kada hoće, država Srbija može i da deluje.

Od tada je prošlo mesec dana.

Loša iskustva iz predhodnih godina već stvaraju sumnju da se ni ovoga puta ništa neće promeniti.

A, nažalost, već na samom početku su mnogi direktori i prosvetni radnici sa nipodaštavanjem govorili o odluci Vlade u Beogradu.

Mnogi su otvoreno rekli da neće raskinuti ugovore sa takozvanim kosovskim Ministarstvom prosvete i da im niko ništa ne može.

Upozorenje od strane načelnika školske uprave u Kosovskoj Mitrovici je bilo vrlo jasno, ali i oglušenje o njega bilo je jasno.

Još uvek niko nikoga nije pozvao na odgovornost niti kaznio, pa se pitamo šta bi?

Hoće li država Srbija, bar u ovom pitanju, priču dovesti do kraja?

Dvostruke plate primaju ne samo prosvetni radnici, primaju ih i zdravstveni radnici, radnici Skupštine grada Prištine i ko zna ko još.

Mi očekujemo da se započet posao završi!

Ovo ne sme da ostane njihova ‘‘realnost’‘!

Ovo mora da bude naša srpska stvarnost.  

Zato kažem,  teško je! Teško je biti Srbin i ove 2012. godine na Kosovu i Metohiji.

©Geto Srbija

“PRETNJE SRBIJI” ZBOG GMO

 

Zahtev Amerike da Srbija izmenom Zakona o GMO skine rampu sa njihovog uvoza, uzgoja, prerade i prometa je očigledna pretnja, jer se time ne uslovljava samo podrška SAD Beogradu za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), već se u istom paketu šalje i poruka da će se bilateralni odnosi Srbije i SAD pogoršati ukoliko se zahtevi Vašingtona zbog interesa njihovih biotehnoloških kompanija ne ispoštuju.

 

Agroekonomista Miladin Ševarlić smatra da Srbija treba da veću pažnju posveti zaštiti stanovništva od genetski modifikovane hrane (GMO) i navodi da bi posledice po ljude od ovakve ishrane mogle da budu kao i kod eksperimentalnih životinja.

U tom slučaju bismo za tri ili četiri generacije nestali.

Zahtev Amerike da Srbija izmenom Zakona o GMO skine rampu sa njihovog uvoza, uzgoja, prerade i prometa, po mišljenju ovog profesora očigledna je pretnja jer se time ne uslovljava samo podrška SAD Beogradu za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), već se u istom paketu šalje i poruka da će se bilateralni odnosi Srbije i SAD pogoršati ukoliko se zahtevi Vašingtona zbog interesa njihovih biotehnoloških kompanija ne ispoštuju.

Problem je tim veći, smatra on, jer je ovo udarac na poslednji element srpske održivosti. Na poljoprivredu.

– Zašto bismo mi gledali ekonomske interese multinacionalnih kompanija SAD?

Na kraju, te kompanije ne dozvoljavaju da se proizvodi dobijeni na bazi GMO obeleže, pa samim tim izazivaju opravdanu sumnju u bezbednost hrane koju proizvode.

Osim toga, obaveze u slučaju da dođe do štetnih posledica korišćenjem ove hrane, niko ne prihvata.

Zato ja tražim od moje države da me zaštiti – zahteva profesor Ševarlić.

On navodi da svi rezultati eksperimentalnih istraživanja ukazuju na to da pokusne životinje pokazuju velika oštećenja, uključujući tumore i besplodnost u trećoj i četvrtoj generaciji.

– Projektovano na ljudski vek to je između 80 i 150 godina. Ko preživi, pričaće – upozorava Ševarlić.

On navodi da je Švajcarska, na primer, stavila moratorijum na raspravu o GMO do 2017. godine i podseća da je Bugarska koja je članica EU "najpre dozvolila, a zatim pod pritiskom javnosti posle ulaska u EU zabranila uzgoj GMO".

Potpuno se slažemo sa tvrdnjama prof. Ševarlića, i ne samo da tražimo i zahtevamo od naše države (ako je još uvek negde ima), da građane Srbije zaštiti od ovog dobro osmišljenog GENOCIDA, već INSISTIRAMO da se PO SVAKU CENU i na SVAKI NAČIN, ONEMOGUĆI i SPREČI TROVANJE građana i državljana R. Srbije!!!

©Geto Srbija

(Trojka)

SRAMOTA: “PREDSEDNIK”, A LAŽOV…

 

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić nedavno je u intervjuu za agenciju Beta komentarisao odnose između Hrvatske i Srbije i tom prilikom rekao da je razgovarao sa hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem i premijerom Zoranom Milanovićem.

 

 

Nikolić je istakao da ni on ni Srbija nisu krivi za napete odnose sa Hrvatskom i da je spreman da se sretne sa Josipovićem kad on bude bio spreman.

Nikolić je dodao da je Josipovića sreo u Londonu,  tokom otvaranja Olimpijskih igara na prijemu kod kraljice, ali da je sa njim razgovarao sat vremena.

Međutim, Josipović je nekoliko puta izjavio da se s Nikolićem u Londonu susreo "u prolazu".

Predsednik Srbije je opisao i susret sa hrvatskim premijerom Zoranom Milanovićem, kazavši da se s njim sreo u Rio de Žaneiru na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama Rio 20+ gde su razgovarali pola sata.

Kako prenos hrvatski Novi list, Milanović u to vreme nije ni bio u Riju, pa ostaje misterija kako se Nikolić sa njim sreo.

Hrvatsku je u Riju predvodio potpredsednik Vlade Neven Mimica, koji je kazao da se nije susreo, a kamoli razgovarao sa Nikolićem.

©Geto Srbija

Izvor: Danas.net.hr

OTVORENO PISMO ALEKSANDRI JERKOV

 

Prenosimo otvoreno pismo koje je Aleksandri Jerkov uputio Srpski kulturni klub iz Novog Sada povodom njene izjave da Srbija nema pravo da broji svoje žrtve i gnusnog poređenja Republike Srbije sa nacističkom Nemačkom.

 

 

Gospođice Jerkov, nad presudama Haškog tribunala kojima su oslobođeni hrvatski generali i komandant terorističke OVK, zgrozilo se svako iole misleće biće širom planete, uključujući i dve bivše glavne tužiteljke tog nazovi suda.

Vaša izjava kako „ni nacistička Nemačka nije imala pravo da broji svoje žrtve“ ostaće zapamćena u političkoj istoriji ovog naroda kao jedan od najvećih i najsramnijih moralnih i intelektualnih padova.

Vi niste predstavnik ovog naroda, jer se ne osećate tako – Vi pripadate naciji u nastajanju tzv. Vojvođanima.

Niste predstavnik ni ove države – Vi ovu državu smatrate neprijateljem vaše države u nastajanju.

Ne verujete u pravo i pravdu – Vi ste sigurni da oni pripadaju jačem.

Ne smetaju Vam hiljade pobijenih i stotine hiljada proteranih ljudi – Vi verujete da su dobili šta su zaslužili.

Smeta Vam i što srećete te ljude na ulici u Novom Sadu – oni su ovde iz zle namere i sa predumišljajem.

Nemate saosećanja; verujete u silu i živite u virtuelnom svetu – Vi ste biće iz horor filma!

Ni farbana kosa Vas ne može učiniti stvarnijom.

Niste Vi za osudu; vi ste za žaljenje, mlada damo.

©Geto Srbija

DA LI SU ZA VLADU SRBIJE I MLAĐANA DINKIĆA SVA DECA PODJEDNAKA…?!

 

 

Deca radnika Poreske uprave Srbije će, na kraju ove 2012. godine, suverenom voljom ministra finansija Mlađana Dinkića i Vlade Srbije, ostati bez Novogodišnjih paketića, kojima su ih prethodni vladari Srbije, po tradiciji, u ovo doba godine, darivali.

 

Skromno, u skladu sa trenutnim mogućnostima vremena u kome su o tome odlučivali.

Da uvek može biti gore, u slučaju državnih službenika i nameštenika Poreske uprave Srbije, pobrinuli su se ministar finansija Dinkić i Vlada Srbije i one najmlađe, na kojima svet ostaje, rešili da liše novogodišnjih paketića.

Dakle, kako je moguće, pitamo Vladu Srbije i ministra finansija Dinkića, da za jednu grupu korisnika, na državnim jaslama i na lokalu, ima novca i isplaćuje im se maksimalni neoporezivi iznos za novogodišnje paketiće (u kešu ili u vidu poklon-vaučera), a za druge je to misaona imenica o kojoj ne trebaju ni da sanjaju?

Recite otvoreno gospodo ministri i državni sekretari Vlade Srbije, šta su vam skrivila deca radnika Poreske uprave Srbije?

Da li su ona uzrok vaših problema i jada?

Ako je ekonomska kriza u državi Srbiji, ako su političari ove napaćene zemlje, iz pozicije i opozicije, budžetski deficit dogurali i zakucali na istorijski maksimum, kojim argumentima se onda opravdava ovakva selektivna reakcija Vlade Srbije i ministra finansija i nekima daje za pravo, a ostalima ne?

Zaposleni u PU smatraju da nema opravdanja za ovakvu odluku Vlade i stoga je odmah i bez odlaganja, izmenite i, pod jednakim uslovima, omogućite i deci ostalih budžetskih korisnika priliku da makar na tren osete istu radost i zadovoljstvo.

Da li se to moze podvesti pod diskriminacijom prema radnom mestu, ili pod diskriminacijom prema deci?

A od sledeće godine, pamet u glavu gospodo iz Vlade Srbije, ukoliko vam je iskreno stalo do evropskih vrednosti, naučite se dijalogu sa reprezentativnim sindikatima u Srbiji, kako se u buduće, ovakve sramotne odluke ne bi donosile i izazivale opravdani revolt onih koje uporno i bezočno pokušavate da vređate i ponižavate!

(Sindikat Poreske uprave Srbije)

©Geto Srbija

VUČIĆEVA “BORBA PROTIV KORUPCIJE”

 

„Borba protiv korupcije“ (prvog) potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i njena medijska slika pobuđuju na pažljivije razmišljanje o samoj temi korupcije i načinu kako se ona prezentuje danas u medijima.

Piše: Nikola Malbaški

 

Pođimo od ovog drugog, aktuelnog ponašanja medija.

Da li iz iskrenog slaganja sa njegovim potezima u „borbi protiv korupcije“, ili iz straha od javnog neslaganja sa čovekom koji je nagomilao „tvrdu moć“ u svojim rukama, i koga kao takvog prati glas da je „opasan“, tek, prateći vodeće medije, prisustvujemo neprijatnom srozavanju onoga što bi trebalo da bude njihova istinska funkcija, a to je javna, demokratska kontrola i preispitivanje državne politike.

Čak i da je Vučićeva borba protiv korupcije sasvim autentična i besprekorna, (istinski nezavisni) mediji (kao vodeća sila građanstva) trebalo bi da očuvaju poziciju odmerenosti, nepristrasnosti i neophodne distanciranosti prema jednom od danas najuticajnijih državnih funkcionera.

Na žalost, to nimalo nije slučaj.

Svedoci smo, kao više puta do sada, neprijatne medijske eksploatacije ove teme, poražavajuće činjenice da u medijima, a ne npr. u policiji i sudstvu, korupcionaške i druge afere započinju, odvijaju se i razrešavaju.

Kad je već reč o korupciji, nije li to svojevrsna korupcija medijskog sistema koji, umesto nadležnih institucija, unapred sumnjiči, hapsi i presuđuje, sasvim podilazeći, bez ikakve rezerve, konkretnim potezima Vlade i njenih funkcionera, ali i korupcija ukupnog društvenog sistema koji dozvoljava medijima takvu praksu i moć?

Nije li takvo stanje u neskladu sa demokratijom, zaštitom prava građana, od kojih je jedno od bitnijih tzv. pretpostavka nevinosti, a koja se u medijima tako drastično poništava?

I treba li na to da nas podseća i upozorava jedan Žarko Korać, stičući za sebe i svoju grupaciju političke poene?

Niko naravno nema nameru da zastupa i štiti (dokazane) kriminalce; ovde se samo zastupa elementarno pravno, demokratsko načelo da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno.

Zato, sačekajmo da vidimo šta će reći sudovi, i da li će išta reći.

Da se čitava priča o „Agrobanci“, „Azotari“ ili nečem trećem ne završi kao u svim dosadašnjim slučajevima, medijskom kampanjom i harangom koja je trajala nekoliko dana ili nedelja, a čije se konačne pravne posledice i sudski zaključci ne znaju (ako ih je uopšte bilo), ili se spominju na nekim marginama javnosti, u daleko manjem intenzitetu nego što je bilo medijsko otvaranje čitave „afere“.

Npr. šta je sa slučajevima Šutanovca, Dulića i njima sličnih, šta se sa tim trenutno dešava?

Šta je npr. sa slučajem Gorana Kneževića koji je uhapšen kao kriminalac da bi danas završio kao ministar, i to kao kadar naprednjaka?

Sve to i mnogo šta drugo što se razvlači po medijima govori da smo izloženi njihovoj nesnosnoj tiraniji u kojoj istina i pravda postaju neprozirni i krajnje relativizovani.

Protiv takve agresivne stihije treba se boriti, da bi demokratski društveni poredak uopšte mogao da postoji i da se održi.

 

 

 

 

Mitologizacija Vučićevog lika i „borbe protiv korupcije“

Pogledajmo sada imidž koji Vučić gradi (ili mu mediji grade) u angažmanu na „iskorenjivanju“ korupcije.

Nije li ovde reč o jako izraženoj sklonosti ka mistifikaciji koju prati mitologizacija (o njemu se u medijima već pletu priče kao o „Eliotu Nesu“, liku koji inače ima polulegendarni status)?

Vučić je u pretposlednjem „Utisku nedelje“ (njegove izjave iz ove emisije posebno ćemo citirati i analizirati), rekao da se radi na „velikim, strašno važnim, ogromnim predmetima, koji su počeli da tresu Srbiju ili će tek protresti Srbiju u pravom smislu reči“.

Ova retorika prenaglašavanja i preuveličavanja garnirana dramatičnošću, senzacionalizmom i na kraju spektaklom (koji se dovršava i vrhuni u medijima), čitavu (Vučićevu) priču o korupciji i borbi protiv nje mistifikuje u dovoljnoj meri da prema njoj budemo oprezni i kritični.

Da li su ovi predmeti baš toliko izuzetni i značajni?

Ima li nekih drugih koji su možda ozbiljniji, a na kojima se ne radi, koji se prećutkuju?

Drugim rečima, da li su „krupne ribe“ koje su uhapšene konkretno u aferi „Azotara“ zaista toliko krupne, i koliko su krupne?

O nekima prvi put čujemo, i treba da u celini i naprečac verujemo na reč Vučićevim uveravanjima, to je ono čemu smo direktno izloženi.

Ali, glas sumnje i kritičnosti u nama opire se takvom porobljavanju.

Šta ako su ovi ljudi koji su danas „targetirani“ u medijima samo „žrtveni jarci“?

Šta ako nisu krivi, ili su ako manje krivi od nekih drugih koji time bivaju pokriveni i spaseni?

Ne kažemo da Vučić nikako nije u pravu (nemamo za to pouzdane dokaze kao ni za to da jeste u pravu).

Kažemo samo da mi imamo pravo da postavljamo ova razumna pitanja dok se ne uverimo u suprotno, i da budemo rezervisani prema Vučićevim pričama, možda ne toliko u nekim detaljima, konkretnim podacima koji mogu biti tačni, koliko u pogledu ukupne slike i tumačenja koje nam se prezentuje, tim pre što smo do sada bili svedoci nedovoljno potvrđenih glasina iz istog (Vučićevog) izvora.

Setimo se samo saga o „velikoj izbornoj krađi“ i „prisluškivanju“ koje su u priličnoj meri (ostale) nedorečene i nezaključene…

Sam Vučić u ovoj „borbi protiv korupcije“ poprima izgled nekakvog mitskog junaka koji se gotovo sasvim usamljen bori protiv Zla, on je nalik svetom Đorđu koji ubiva aždahu (korupcije).

On će, kako kaže u „Utisku nedelje“, „skuplje prodati svoju kožu nego što njegovi neprijatelji misle“, „pošteno će se boriti“, „uveren da će na kraju pravda pobediti“, a u slučaju eventualnog poraza, biće ga „sramota pred narodom Srbije“.

Ovde imamo (zlo)upotrebu simbola herojskog i časnog stradanja, pa i žrtvovanja i mučeništva, u borbi protiv arkanskih sila zla.

Vučić protiv Nikezića, Dobro protiv Zla – mitski arhetipovi mogu se primetiti u dominantnoj naraciji ove tematike.

Vučić, a za njim i mediji, na ovaj način manipulišu onim „tajnovitim“ i „nepoznatim“, koje treba sugestivno i fascinirajuće da deluje na javnost.

Kao u svakoj mitološkoj, iracionalnoj svesti opčinjenoj tajanstvenim, što se o njemu manje zna, to ono deluje moćnije, pa se za razliku od čuvene Bekonove krilatice „Znanje je moć“, u ovom slučaju neznanje ispostavlja kao moć.

U takve priče, nedovoljno (samo)svesni i (samo)kritični, skloni smo da lakše poverujemo.

A mediji, pre svega javni intelektualci koje su njima pojavljuju, umesto da racionalno prosvete, demistifikuju pojavu korupcije, otkrivajući jasne socijalne mehanizme kako se ona odvija, i kako u nju bivaju uključeni sasvim realni ljudi sa imenom i prezimenom, ma koliko bili nepoznati široj javnosti (i da objasni zašto ostaju nepoznati), svojim preuveličavanjem i preterivanjem, na Vučićevom tragu, kreiraju sliku o grandioznoj „hidri korupcije“ kojoj mi, obični građani, vidimo samo „pipke“.

Na žalost, u kreiranju takve iskrivljene slike u spomenutom „Utisku nedelje“ učestvovali su i Vučićevi sagovornici, „nezavisni eksperti“ Marko Blagojević i Branko Radun.

Treba li ovakvoj mitološkoj priči da verujemo?

Ako je korupcija toliko raširena, ako je sistemskog karaktera (oko čega se svi slažu), može li se racionalno shvatiti i svesti na zločinačko zamešateljstvo jednog čoveka (Nikezića, Miškovića ili nekog trećeg), makar samo u segmentu privatizacije ili bankarstva, ma koliko ovaj pojedinac moćan bio?

I da li je Vučić u svojoj borbi baš toliko usamljen, bez ikakve snažnije zaleđine?

Da li njegov već prepoznatljiv fanatizam izvire samo iz eruptivne energije njegove ličnosti, ili se oslanja i na neke moćne izvore sa strane?

Jednostavno rečeno, otkuda Vučić crpe toliku samouverenost i samopouzdanje?

„Borba protiv korupcije“ po diktatu Evropske Unije

Odgovor na ova pitanja možda ćemo dobiti ako pogledamo na kojim korupcionaškim predmetima se radi, tj. kako su oni izabrani.

Sam Vučić je u emisiji rekao da se istražuje 24 predmeta, od toga 15 velikih privatizacija, o kojima se prethodno govorilo i u Savetu za borbu protiv korupcije.

Onda je „Evropska Unija uputila to“ našoj vladi (dodaje se da „Evropska komisija sa Dežerom na čelu konstatuje da od 2007. idemo u kanal kad je reč o borbi protiv korupcije“), pa Vučić na kraju slavodobitno zaključuje da „niko ne može da kaže da je to vlast birala po bilo kakvom aršinu“.

Ali, tamo gde Vučić misli da je trijumfovao, krije se nesvesno priznanje njegove mizerne, poražavajuće političke uloge i zadatka.

Vučić je u izlivu iskrenosti bio surovo u pravu.

Naša vlast nije birala ove predmete po bilo kakvom sopstvenom aršinu.

Te aršine joj je propisala Evropska Unija.

Ništa drugo nismo ni očekivali.

Odavno znamo da naša vlast ništa sama ne bira nego jednostavno izvršava izbore i naređenja koja dolaze iz „Evrope“.

Nije li onda „Evropa“ ta moćna Vučićeva zaleđina koja demistifikuje njegovu naizgled sasvim „usamljenu“ i „čistu“, nekorumpiranu borbu protiv korupcije?

Ne crpe li Vučić zamašnim delom odatle svoju jako izraženu odlučnost i energičnost, znajući da iza sebe ima moćnog i velikog „Brata“?

I šta ostaje od priče o „neselektivnosti“ njegove borbe protiv korupcije ako vidimo da „Evropa“ šalje spisak predmeta koje treba istražiti?

Da li se onda može očekivati da će biti ispitano poslovanje firmi u koje je ista ta „Evropa“ uložila svoj kapital, a o kojima se ponekad i ponegde, u istinski slobodnim medijima, progovori sa optužbama (uostalom vidimo kako u samoj „Evropi“ jedna za drugom iskrsavaju korupcionaške afere)?

Ako se već govori da je korupcija sistemska bolest, onda se mora rešavati na sistematičan način i na dubljim i širim nivoima od sfere vezane za površinsku i promenljivu konjukturu vlasti, koja trenutno „rešava“ taj problem isključivo prema diktatu i spisku Evropske Unije.

I svakako prema nekoj već prethodno izrađenoj strategiji, a ne da ta strategija, kako čujemo od samog Vučića, tek treba da se donese za dva ili tri meseca (ako mu je verovati), što je implicitno priznanje da se sada (kao i ranije) radi bez strategije, improvizovano, ad hoc, čega smo potpuno svesni.

A priča o „institucijama koje ćemo stvoriti za nekoliko godina“, koje će učiniti da se korupcija značajno suzbije a iscrpljujući razgovori o njoj više ne vode (kako Vučić reče), već smo se zasitili.

Slušamo ih još od petooktobarskih promena, tako da nam Vučić ponavlja stare, izlizane floskule koje su odavno izgubile svaku uverljivost.

Iluzija je da se (korumpirani) sistem može ozbiljnije promeniti posredstvom samog tog (korumpiranog) sistema, kako bi želeo Marko Blagojević i slični sistemski dobitnici.

Sistem u kome su umreženi i uvezeni „Evropa“, tajkuni, vladajuća i opoziciona politička elita, „nevladin“ sektor, i mediji, unutar koga se vode uobičajeni porodični sporovi i sukobi, na linijama „fronta“ koje su krajnje labilne i propustljive za lak prelazak iz vlasti u opoziciju, i koalicije svakojake vrste, a koji već dugo vlada našim društvom, ne može se promeniti iznutra.

To se može desiti samo snažnijom inicijativom i intervencijom snaga koje su većim delom van sistema, po svoj prilici na talasu šireg, možda i globalnog previranja i prestrojavanja.

Tek tada će se otvoriti izglednije šanse za ozdravljenje našeg društva, samim tim, i za vidljivije izlečenje od korupcije.

 

 

 

 

„Borba protiv korupcije“ kao kamufliranje priznanja Kosova

Kad je reč o samom Vučiću, na nekima od mnogobrojnih funkcija koje je za sebe prigrabio, onima posvećenim odbrani i bezbednosti zemlje, po svoj prilici ne radi ništa značajno, ili još gore, radi suprotno dužnosti.

Predavanje u ruke naše ekonomije strancima (npr. prepuštanje hidroenergetskih potencijala Dunava nemačkom kapitalu), legalizacija otmice Kosova prihvatanjem rezultata „Borkovih pregovora“, opsesivno zaklinjanje u „Evropu“, sve to može da se pronađe u Vučićevim izjavama i aktivnostima.

A od najuticajnijih medija i „nezavisnih analitičara“ poput Blagojevića i Raduna u pomenutom „Utisku nedelje“, ne možemo čuti da sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i ministra odbrane upitaju šta misli i šta planira da preduzme npr. povodom podizanja spomenika terorističkoj OVPBM u Preševu, muzeja „komandanta Lešija“ u Velikom Trnovcu, spomen-ploče Aćifa-efendije u Novom Pazaru, ili proslavljanja albanskog nacionalnog praznika „Dana zastave“ na jugu Srbije, okićenog stotinama albanskih zastava.

Niti da ga pitaju za antisrpske provokacije koje se dešavaju po Sandžaku (Raškoj), Vojvodini i ostalim područjima, a koji su pretnja našoj nacionalnoj bezbednosti i sigurnosti.

Da li smo onda od svih njih mogli očekivati da se Vučiću bilo šta zameri u pogledu njegovih neprestanih izjava da nas čekaju „teške”, „bolne“ odluke kad je reč o Kosmetu?

Naročito je bila sporna ona, navodno izrečena na sednici Vlade, da neće žrtvovati evropske integracije zbog Kosova.

Ako već treba toliko da verujemo medijima kad je u pitanju, recimo, „Azotara“, zašto onda da ne poverujemo i ovome?

Zašto Vučić ovu izjavu koja mu se pripisuje ne potvrdi ili demantuje?

Vučić nedavno reče da ne treba „živimo u oblacima“ kad je reč o Kosmetu.

Šta je ovo ako ne zlokobno najavljivanje prihvatanja „realnosti“, tj. de facto priznanja nezavisnosti Kosova, delom ili u celini?

Zbog tog „realizma“, uzgred, Vučić, Nikolić i naprednjaci nailaze na podršku Vesne Pešić, muftije Zukorlića i anti-srpskog društvanceta iz e-novina.

A kako vidimo, ulogu glavnog izvođača radova na pripremi terena za priznanje nezavisnosti Kosova igra neko ko bi trebalo da na prvom mestu, po svojoj funkciji, brani ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije?!

 

 

 

 

Pa nije li to vrhunska korupcija, primati visoke plate za nešto što se ne radi, štaviše, što se radi krajnje nakaradno, i to u oblasti najosetljivijih državnih i nacionalnih pitanja?

I nije li onda ova vučićevsko-medijska halabuka o hapšenjima vezanim za korupciju samo perfidna pokrivalica za naš sve veći nacionalni sunovrat?

Naime, ne pokriva i ne prikriva li se njome „naše“ narastajuće prihvatanje i priznanje nezavisnog Kosova?

Na kraju krajeva, šta naš građanin konkretno dobija od tih hapšenja?

Treba li možda da bude nacionalno ponosniji što živi u državi toliko protkanoj i razorenoj gangrenom korupcije, pljačke i izdaje?

©Geto Srbija

NSPM

VUČIĆEVO “LAŽNO PRISLUŠKIVANJE”

 

Jedna Služba, iz obaveštajno-bezbednosne zajednice Srbije, radeći operativno i sve po zakonskoj regulativi, primenjivala je operativno-tehničke mere prema “jednom objektu obrade”.

Praćenjem telefonskog saobraćaja koji je obavljan mobilnim telefonom, ustanovljen je i, do tada, jedan novi broj, numeracije čiji je vlasnik za tu Službu, bio nepoznat!

 

Piše: Ljubodrag Ristić

 

Opet postupajući po Zakonu, listing je ustupljen jednoj drugoj srodnoj Službi, iz iste zajednice, sa zamolnicom da se ustanovi ko je vlasnik tog novog broja.

Što je daleko od toga, da je neko, pa još neovlašćeno, snimao razgovore Predsednika Države Tomislava Nikolića, pa Aleksandra Vučića, ili bilo koga iz vrha Države.

Ta Služba je radeći sve po zakonskoj regulativi, "ni kriva ni dužna"ustanovila da broj pripada prvom potpredsedniku Vlade Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću! Koordinatoru svih bezbednosno-obaveštajnih  službi i njihovih koordinacionih sistema!

I ta Služba, iz iste zajednice, umesto da postupa onako kako profesija i regulativa nalažu, umesto prvu nadležnu službu, sa tim saznanjem obaveštava svog prvog čoveka, nedavno postavljenog na to mesto, gospodina tog i tog..!

Ovaj pak, verovatno, da bi opravdao svoje postojanje na tom mestu, onima koji su ga na isto postavili, a ničim izazvani, ni krivog ni dužnog, odmah o tome obaveštava gospodina Aleksandra Vučića odnosno Tomislava Nikolića. Ili je to učinio Aleksandar Vučić, svejedno.

A oni, neiskusni u takvim delatnostima, možda ovog puta i nedobronamerni, odmah obaveštavaju javnost, na uznemirujući način, neprimereno funkcionerima tako visokog ranga.

Umesto da se prvo, samo u roku od dva-tri sata, sprovedu određene radnje i sve proveri, pa onda kaže "hop"– ali posle skoka.

Doduše, tako je manje aktraktivno, tako se ima utisak o manjku senzacija, tako se manje sadržajno priprema javnost za sve ono što sledi u narednim danima.

Na osnovu moga iskustva u radu na ovim poslovima, mislim da ta Služba, koja je u svemu postupila trapavo, nije ni imala snimak razgovora Aleksandra Vučića, sa objektom obrade one prve službe, sa kojom je razgovarao Aleksandar Vučić, a za šta krivicu ne može da snosi prva Služba.

Svoju vezu sa objektom obrade, karakter, dužinu trajanja, razloge komuniciranja, mora nekome da objasni Aleksandar Vučić, jer je on pozivao tu osobu, koja je bila objekat obrade neke službe.

Tako smo postali svedoci "istraga", pa blaćenja pojedinih rukovodilaca Službi, pa suvislih objašnjenja Ministra policije, pa "uvida"( a, ništa nismo mogli da vidimo niti čujemo – što je obavezni deo dokaza o prisluškivanju), pa objašnjenja šta su antenski stubovi pored puteva, bez konačnog iznošenja u javnost rezultata istrage.

Do danas, sa stalnim obećanjima da će biti za dva-tri dana. Samo što nisu stigla.

 

 

 

Onda se, radi dinamike, pojavljuju  mistični vozači koji presecaju kolonu…

Kome je sve ovo, pored toliko egzistencijalnih problema, bilo potrebno?

Ja neću iz operativnih razloga, da pominjem ime osobe koja je bila objekat obrade, sa početka teksta, a bilo bi veoma interesantno, jer je i sama ta osoba, ne tako davno, pripadala istoj toj Zajednici.

Samom vrhu!

Kao što bi bilo interesantno da se jednog dana sazna priroda i sadržaj razgovora, vođenog između gospodina Aleksandra Vučića i objekta obrade.

I onog državljanina Republike Srpske, koji je razgovarao sa Predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, a bio objekat obrade nadležnih organa Republike Srpske!

Bilo bi interesantno i da javnost sazna, ali ne bi bilo operativno opravdano, da li je i koliko dugo, jedna osoba iz istih tih obaveštajno-bezbednosnih struktura, trenutno u jednoj od susednih zemalja, šta tamo radi, po čijim zadacima, da li Država za to zna.

A nije tajkun i enormno je bogata.

Ili se tamo samo privremeno sklonila, na vreme od nekog upozorena?!

Čemu onda ljutnja i toliko nervoze, pojedinaca, osim ako tih razgovora nije bilo više i u dužem vremenskom periodu, nego što je to javnosti do sada rečeno.

I više neće ni biti! Mada bi  moralo !

Problem dakle i na kraju, nije eventualno tajno slušanje toga i toga, kojeg nije bilo i u vezi kojeg, javnosti nije predočen nijedan dokument, nijedan materijalni dokaz.

Problem je i on se ne rešava sajtovima ili novinama, što je svaka od tih Službi, vlasništvo neke od političkih garnitura.

Što je svaka od tih Službi daleko od samostalnosti u radu, što je neko sistemski  napravio da je disperzija operativnih podataka iznad svih dozvoljenih, a normalnih linija.

Problem je u tome, što je jedna strana obaveštajna služba, odmah posle predsedničkih izbora, insisitirala kod državnog vrha, da se taj i taj čelni čovek, te i te Službe, ne sme smenjivati.

A državni vrh samo razumeo i postupio i i dalje postupa.

Isti čovek, iste Službe i dalje na istom mestu!

A, stanje u Službi-nikada gore!

©Geto Srbija

U ime naroda

DA LI POSTOJI SRBIJA?

 

Odmah na početku da postavimo nekoliko pitanja na koja ćete verujemo nesumnjivo da odgovorite sa DA .

Da li postoji Srbija ?

Da li je ovo gde danas živimo Srbija ?

 

 

Da li postoji Francuska ? Da li postoji Nemačka , Norveška , Japan , …?

Države su po svojoj prirodi nacionalne . Nastajale su na krvi , i znoju predaka .

Srbija se rađala , i stvarala kroz istoriju . Za nju su ginuli Srbi , naši preci , za svoje rođene , za svoju decu , a ne za tamo nekog tuđina .

Svaki pedalj , i svaki grumen ove zemlje je natopljen Srbskom krvi .

Svuda su kosti i grobovi .

Zbog toga je ova zemlja za sva vremena Srbska .

Kroz vekove smo se odupirali raznim dušmanima  i stvorili državu Srbiju .

Toj državi je Srbin bio najpreči , kao što je Mađarskoj bio najpreči Mađar , Nemačkoj Nemac , Poljskoj Poljak , itd .

Sve države su bile nacionalne , i brinule o stanovništvu .

Međutim desila su se mnoga zla , i sva su ona udarila na nacionalne države i na nacije .

Najpoznatije zlo je komunizam .

U ideologiji komunizma nacije ne postoje , kao ni rase, ni vere , ni običaji , ni predanja , a sva kultura je stavljena u službu zaslepljivanja stanovništva .

Znači nema posebnosti i različitosti među nacijama , pa je takvim uprosečavanjem uništena milenijumska namera prirode, da se takmičenjem ovih grupa ubrza evolucija ka savršenstvu , i napretku .

Drugo najveće zlo je demokratija .

Demokratija samo prividno priznaje nacije , međutim ona samo pravi teren kapitalu da zavlada celim svetom .

Ona je kurva iza koje dolazi njen makro, dželat .

Evo primera : Naprave se standardi i zakoni da su svi jednaki , i da po tom pravu svuda jednako mogu da ostvaruju sva prava , da trguju , kupuju , i td .

Ovo deluje kao dobro rešenje za naivne , ali prvo stradaju male zemlje , a zatim i one veće.

Kapital koji je od početka u rukama ovih koji su napravili te zakone , kupuje sve .

Tržišna privreda na koju ste pristali potpisivanjem demokratskih načela , uništava privrede malih zajednica .

Na kraju ne postoje države , ni granice , već monstruozne džinovske korporacije koje su zavladale svetom .

Hiperprodukcija u Americi , ili Kini , obara cene roba na ostalim tržištima .

Naši proizvođači gase proizvodnju, jer ne mogu da prate taj tempo , i te cene .

Eto je pojava nezaposlenosti. Za to postoji lek u carinama  i sličnim merama , ali i sami vidite koliko su te mere korištene.

Ukoliko neka od zemalja ne pristaje na tržišnu privredu, onda joj slede sankcije međunarodne zajednice, i bivaju primorane na sve načine da popuste .

Ukoliko je vlast u nekoj državi veoma nepopustljiva, proglasiće je nedemokratskom i napraviće scenario da sruše tu vladu .

Ne treba da navodimo primere , očigledni su.

Kada na vlast dođe demokratija uz opštenarodno krmačenje i veselje, niko ni ne sluti da je ona otvorila vrata dželatu i da će posle te gozbe svi da stradaju.

Strani kapital kupuje sve, a uz njih i jedan broj domaćih novopečenih bogataša koji su šurovali sa ovim stranim .

Ljudi ostaju bez posla . Fabrike kupuju stranci, zemlju kupuju stranci, kupuju banke, kupuju preduzeća…

Stanovništvo nema posla, ni para i pada u dužničko ropstvo uzimanjem kredita, ili odlaze da rade u druge zemlje , ili ovde rade za strance za bednu platu .

Znači , šta se desilo moj narode.

Došao đavo po svoje, a vi i dalje tikve sa njim sadite .

E moj narode…

Sada opet da vas pitamo : Da li je ovo Srbija?

Po čemu je ovo Srbija?

Kada su fabrike, zemlja i ljudi u rukama stranog kapitala, ŠTA JE NAŠE?

Mi smo pod okupacijom, a ovde se živi kao da to primećuje samo šačica rodoljuba .

Po čemu je ovo Srbija?

Većina zakona u sudstvu uopšte nisu naši zakoni, nego prepisani iz raznih drugih zemalja i organizacija.

Jedan od uslova za članstvo u EU je dodatna promena zakona, zbog kompatibilnosti sa njihovim zakonima.

Vi ovde u Srbiji nemate ni jednu jedinu beneficiju zbog toga što ste Srbin, već je to poništeno sa nekim građanskim zakonima o ravnopravnosti.

U mnogim demokratskim zemljama je isto tako.

Pa po čemu se onda razlikuje suštinski bilo koja država, zašto te države uopšte nose bilo kakva imena kada je svuda isto.

To je zbog privida, da ne shvatite šta se dešava.

Mislite da živite u Srbiji, Francuskoj, Belgiji, i td, ali te zemlje ne postoje.

Kapital šalje svoju zavodljivu drolju u lepoj haljini da svuda po svetu briše granice i različitosti, a zatim on dolazi i pokazuje svoje nakazno monstruozno lice pljačkaša , i ubice.

Da je ovo Srbija, onda bi joj Srbin bio najpreči.

Uvek bi Srbin prvi dobijao posao, besplatan dom za školovanje, imao bi prvenstvo na konkursima, Srbkinje bi dobijale dodatak za svako novo dete, i uopšte u svemu bi bili ponosni stanovnici svoje države.

Ostali isto mogu da imaju te beneficije u svojim državama .

Zbog toga i postoji NACIONALNA država, a ako nije nacionalna, onda je genocidno određena prema većinskom narodu na najperfidniji pokvaren način .

Ostali stanovnici u tuđim nacionalnim državama su pred zakonom isti i niko ne sme da ih proteruje ili ubija, ali oni nemaju ove povlastice u tuđim državama.

Nije tačno da se ovako ugrožavaju nečija prava i da je to ksenofobija, jer je stvar sasvim suprotna, a to se pokazalo i u praksi .

U Srbiji na to ukazuje kupovina fabrika od strane stranaca, (tj. stranog kapitala, gubitak radnih mesta zbog zatvaranja preduzeća i fabrika koje su propale zbog ulaska strane robe na domaće tržište), znači opet zbog nekih stranih uticaja, zatim Srbi kao narod nestaju, a povećava se broj neSrbskog stanovništva.

Ovde u Srbiji je nezamislivo da država da pomoć majkama za treće ili četvrto dete i to isključivo Srbkinjama, ali zato imamo konkurse državne službe za zapošljavanje, gde se daje 5000 radnih mesta, isključivo za osobe neke druge nacionalnosti.

Da li je ovo Srbija? Čisto sumnjamo.

Ovde se vrši promocija nekih vrednosti koje Srbski narod ne vidi kao vrednosti, već kao devijacije i bolest .

Zašto nam se to natura, ako mi kao društvo to ne želimo.

Homoseksualnost je svuda smatrana bolešću, a to postoji zapisano i u njihovim ujedinjenim nacijama.

Sada to nije bolest nego treba da prave parade, da se promovišu, da im se ozakonjuju brakovi i da im se daje pravo da usvajaju decu, a u bukvarima se deci od malena natura da može da ima dve mame ili tate.

Potpuno neprihvatljivo.

Razne NVO na mala vrata ovde uvode te pogubne zakone, one kroje politiku po kojoj igraju marionete na vlasti.

Ne dozvoljavaju vam da na tradicionalan način vaspitavate dete, već će da vam ga oduzmu, jer ćete po nekim kriterijumima već da budete nepodobni da vaspitavate vašu krv.

Kako se to zove, kada vam oduzimaju decu, kada ne možete da pečete rakiju, kada vam na sredstvima informisanja upućuju uvrede sa rođene televizije i rodoljube nazivaju teroristima, huliganima, a u zadnje vreme kad neko glasno kaže SRBIJA , odmah se okreću kojekakvi dušebrižnici i viču: “Eno ga Fašista”.

Da li je ovo Srbija?

Da jeste, daleko od toga da bi te neko hapsio zbog rodoljublja, a nikom ne bi bilo ni kraj pameti da javno u sredstvima javnog informisanja pljuje po Srbiji.

OVO DANAS, TO NIJE SRBIJA !!!

To je još samo ime i zastava, privid za obmanu.

Šta je naše???

Po čemu je onda ovo Srbija?

Verovatno ima smelih koji bi rekli da je ovo Srbija, čak i ako nemamo ni svoju zemlju, ni svoje fabrike, ni svoje zakone, čak i ako umesto vojske i vojne parade imamo paradu bolesnika, čak i ako kojom nesrećom uđemo u EU.

Recite mi: Kada smo mi to pristali da živimo u takvoj državi?

Da li vas je neko pitao?

Da li želite da živite u OVOJ državi, ili u SRBIJI?

Možete li da utvrdite datum kada je Srbija prestala da postoji?

Postoji istorijska Srbija, spomenici, zapisi, postoje predanja i dokumentovana istorija, ali to je sada samo kostur.

Mi danas živimo na ljušturi koja beše Srbija. Kao neki crv koji se nastani u oklopu uginule školjke.

Kako nema Srbije, tako nestaju i Srbi i Srbkinje.

Ni jedna zemlja nam ne može biti bolja, niko ne može bolje da zaštiti naša prava, kulturu, tradiciju, običaje i naš rad, od naše, ali naše prave Srbske države .

Jedini nam je spas da učinimo ovu zemlju opet Srbijom, da se ta država raduje Srbinu svom…

Na Vama je da odlučite: Da li želite da živite u “OVOJ” i “OVAKVOJ” državi, ili u “NAŠOJ SRBIJI”?!

©Geto Srbija

KORUPCIJA: “BEZOBRAZNA NEZASITOST” NIŠKOG GRADONAČELNIKA

 

Nezasitost je teška bolest, od koje više nego očigledno boluje aktuelni gradonačelnik Niša.

Pre manje od godinu dana on je odbijao da zbrinjava pacijente sa akutnim infarktom, ako mu se to dodatno ne plati, a danas na isto pristaje, jer mu je gradonačelnička plata popunila onaj dodatak koji je svojevremeno tražio.

Piše: M.Hadžić

 

Od nekada 70.000 radnika zaposlenih u niškoj industriji ostalo ih je jedva 5.000, pa ni oni redovno ne primaju platu.

A kada ih se poslodavac i seti, udeli im najčešće neku bednu crkavicu od koje ne može da se preživi ni sedam dana, a kamo li ceo mesec.

Dok jedni tako bitišu na ivici smrti od gladi, drugi više ne znaju šta će sa parama.

Jedan od njih je i novi gradonačelnik dr. Zoran Perišić.

Još dok je radio u Kliničkom centru u Nišu pročuo se kao neko ko najradije sakuplja novac, a pacijenti neka se sami snalaze.

Samo u martu 2011. dr. Perišić je na ime "vanstandardnih usluga" primio 171.300 dinara preko redovne plate.

Tog istog meseca celo Odeljenje invazivne dijagnostike Klinike za kardiologiji isplatilo je svojim radnicima (njih 30, plus ekonomsko-pravni sektor) ukupno 1.899.324 dinara na ime izvršenih usluga izvan plana za mart 2011.

Najmanje je dobila jedna higijeničarka, svega 3.536 dinara, a najviše dr. Miodrag Damjanović, čak 184.296 dinara.

Na drugom mestu po visini prihoda tada je bio današnji gradonačelnik Niša.

Ovo su samo dodatni prihodi, oni koji se dobijaju preko redovne plate.

Pored ovog dodatka, dr. Perišić je marta 2011. godine primio i lični dohodak na Klinici u visini od 80.000 dinara, još toliko je dobio od Medicinskog fakulteta gde je docent, a na ime dežurstva je prihodovao dodatnih 20.000 dinara.

Sve zajedno, današnji gradonačelnik Niša je tog meseca 2011. godine po raznim osnovama zaradio preko 350.000 dinara!

Lepi prihodi za jedan mesec, a isto je dr. Perišić zarađivao i ostalih meseci.

Onda je Ministarstvo zdravlja u okviru mera štednje ukinulo isplate po osnovu pružanja vanstandardnih usluga, što je bila šifra za pružanje usluga koje su predviđene da budu pokrivene iz Fonda republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu, ali nisu bile obuhvaćene planom rada.

Kao da neko, pa makar to bio i direktor Kliničkog centra u Nišu, može unapred da zna koliko će pacijenata bolnica imati sledećeg meseca?!

Dr. Perišiću i njegovim kolegama se nije dopala ovakva štednja Ministarstva, pa je nih dvadesetak sa dva odeljenja 30. decembra 2011. direktoru Kliničkog centra, B. Kamenovu, uputilo ultimatum u kome su naveli i sledeće: "…Mi dolepotpisani radnici Odeljenja za invazivnu dijagnostiku i Odeljenja za pejsmejkere i elektrofiziologiju ne želimo pod ovakvim uslovima da nastavimo da ispunjavamo obavezu pripravnosti za akutni infarkt miokarda…".

Zaposleni pomenutih odeljenja, predvođeni dr. Perišićem, obznanili su tako da neće više da vrše svoju profesionalnu dužnost, čak ni kada se radi o akutnom infarktu, ako im se to ne plati posebno, kao što je ranije bio slučaj.

Da se ne zaboravi: svi radnici su i dalje primali redovne plate za svoj rad na Klinici, jedino im je bio ukinut bonus za prebacivanje plana.

Takav moralno osakaćen lik je u međuvremenu postao gradonačelnik Niša.

Sada, sa te pozicije ima daleko širi spektar mogućnosti da uzima novac.

To mu je, izgleda, naša borba dala!

Koristeći svoju novostečenu funkciju, dr. Perišić je sa Kliničkim centrom u Nišu potpisao ugovor o plaćenom dopunskom radu u trajanju od 30 odsto radnog vremena, a isto to je uradio i sa Medicinskim fakultetom, te tako gradonačelnik svakodnevno radi 160 odsto (odnosno oko 13 sati) iako je zakonom dozvoljeno maksimalno 130 odsto u odnosu na regularno radno vreme.

Naravno da je ionako visoka plata dr. Perišića, koju prima zato što je prvi čovek Niša, uvećana za pomenute dodatne poslove koje obavlja na Klinici i Fakultetu…

Pitanje je samo: da li je na ovaj način dr. Perišić dospeo u sukob interesa?

I kako to izgleda kada umoran od sastančenja u Gradskoj kući i predavanja na Fakultetu, dr. Perišić dođe na Kliniku da nekog nesrećnika leči posle infarkta?

©Geto Srbija

List protiv mafije

“AZUS”: DRŽAVNA AGENCIJA ZA PLJAČKU BUDŽETA!

 

Poverenje je dobro, kontrola je još bolja – glasi stara poslovica.

Nje se pridržavajući vlast je u Srbiji zdravstvene ustanove podredila duploj kontroli, koja košta skoro koliko i samo lečenje sve bolesnijeg naroda, a situacija u srpskom zdravstvu je iz dana u dan sve gora.

Piše: M.G.

 

 

Državna agencija koja odobrava ono što bi u civilizovanim državama bilo zabranjeno.

Zadatak Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije (AZUS) je da kontroliše kvalitet rada zdravstvenih ustanova u Srbiji i da im, kada ispunjavaju uslove, izdaje dozvolu za rad.

Kada su u pitanju privatne ambulante i klinike ovo je veoma poželjna kontrola kako bi se sprečilo da se lečenja obavljaju u neadekvatnim uslovima ili od strane nestručnih osoba.

Međutim, čudno je da i državne zdravstvene institucije, koje su ionako pod redovnom kontrolom Ministarstva zdravlja, akreditaciju, odnosno dozvolu za rad, moraju da dobiju od AZUS-a.

Ko je njih kontrolisao decenijama unazad, pre nego što je osnovana pomenuta Agencija?

Osim, ukoliko nije u pitanju ono što svi vide da jeste: još jedan raj za korupciju!

Kontrolori AZUS-a, koji svake četvrte godine obilaze državne domove zdravlja, ne udubljuju se u to da li kontrolisana institucija kvalitetno radi ili ne, već da li ispunjava određene, birokratizovane standarde, kao što je obaveza da u svakoj prostoriji postoji ispravan uređaj za merenje temperature vazduha, ili da na svakim vratima stoji tablica sa imenima zdravstvenih radnika koji tu rade.

To što su čekaonice prepune i što većina domova zdravlja nema ispravne najelementarnije sprave za lečenje ili dijagnostiku, kontrolore AZUS-a ne interesuje.

Jedna kontrola doma zdravlja košta oko 800.000 dinara, a to po pola plaćaju Ministarstvo zdravlja i dom zdravlja koji se kontroliše.

U trodnevnu kontrolu idu obično četiri kontrolora, a svaki od njih dobija dnevnicu u visini od 10.000 dinara.

Obaveza doma zdravlja je i da ove kontrolore svakodnevno hrani tokom njihove posete, pa pošto osim delegacije iz AZUS-a na restoran odlaze i svi načelnici i njihovi poltroni, to se prosečno dnevno na njihovo blagoutrobije potroši još nekih 20.000 dinara.

Sve se to plaća iz budžeta za zdravstvo.

Sa druge strane, zbog neophodnih mera štednje, izdvajanje za zdravlje se iz godine u godinu smanjuje.

Usvojenim budžetom za narednu godinu planirano je smanjenje broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama koje finansira Republički zavod za zdravstveno osiguranje.

U pojedinim zdravstvenim ustanovama broj zaposlenih biće smanjen čak i za 40 odsto.

Za preventivu, lečenje, i rehabilitaciju zdravstvenih osiguranika u Srbiji nema dovoljno para, ali zato nije problem izdvojiti po oko milion dinara za kontrolu svakog doma zdravlja, bolnice, klinike, lečilišta i ostalog što ionako redovno nadgleda Ministarstvo zdravlja.

Iz tako prikupljenih para AZUS finansira ne samo spoljne kontrolore, koje angažuje po potrebi, već i stalno zaposlene u koje spadaju pored direktorke dr. Snežane Manić još i šest članova upravnog odbora (predsednik je dr Branko Ristić, predstavnik Lekarske Komore Srbije, a članovi su: dr Aleksandar Bogdanović, predstavnik Stomatološke komore Srbije, mr ph. spec. Svetlana Stojkov-Rudinski, predstavnik Farmaceutske komore Srbije, mr sci. Tatjana Vodnik, predstavnik Komore biohemičara Srbije, mr Spomenka Kalezić, predstavnik Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, mr sci. med. Vesna Horozović, predstavnik Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović-Batut" i  Zorica Pavlović, predstavnik Ministarstva zdravlja).

Pored pomenutih u AZUS-u su zaposleni i radnici u Odeljenju za akreditaciju (po sistematizaciji najmanje četvoro), Odeljenju za unapređenje rada (najmanje troje) i Odeljenju za finansijske i opšte poslove (najmanje petoro).

Svi oni primaju plate i ostale prinadležnosti od para koje preko republičkog budžeta daju svi građani Srbije, a sve to zato da bi svake četvrte godine kontrolisali da li srpske zdravstvene ustanove imaju dovoljan broj termostata i pločica sa imenima zaposlenih.

U Srbiji postoji oko 170 državnih agencija, direkcija fondova i instituta koji se finansiraju iz budžeta.

Većina njih služi isključivo da bi se državne pare prelile u privatne džepove.

U tom mnoštvu nalazi se i Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije (AZUS), naoko korisna i potrebna institucija.

Ali, samo naoko.

Jer, čemu onda služi redovna inspekcija Ministarstva zdravlja?

©Geto Srbija

List protiv mafije