Архива

Posts Tagged ‘robovi’

MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

9. априла 2017. Коментари су искључени

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

RADNICKO ROBLJE SRBIJE4

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI POSTOJI SRBIJA?

24. децембра 2012. Коментари су искључени

 

Odmah na početku da postavimo nekoliko pitanja na koja ćete verujemo nesumnjivo da odgovorite sa DA .

Da li postoji Srbija ?

Da li je ovo gde danas živimo Srbija ?

 

Srbija je geto...

 

Da li postoji Francuska ? Da li postoji Nemačka , Norveška , Japan , …?

Države su po svojoj prirodi nacionalne . Nastajale su na krvi , i znoju predaka .

Srbija se rađala , i stvarala kroz istoriju . Za nju su ginuli Srbi , naši preci , za svoje rođene , za svoju decu , a ne za tamo nekog tuđina .

Svaki pedalj , i svaki grumen ove zemlje je natopljen Srbskom krvi .

Svuda su kosti i grobovi .

Zbog toga je ova zemlja za sva vremena Srbska .

Kroz vekove smo se odupirali raznim dušmanima  i stvorili državu Srbiju .

Toj državi je Srbin bio najpreči , kao što je Mađarskoj bio najpreči Mađar , Nemačkoj Nemac , Poljskoj Poljak , itd .

Sve države su bile nacionalne , i brinule o stanovništvu .

Međutim desila su se mnoga zla , i sva su ona udarila na nacionalne države i na nacije .

Najpoznatije zlo je komunizam .

U ideologiji komunizma nacije ne postoje , kao ni rase, ni vere , ni običaji , ni predanja , a sva kultura je stavljena u službu zaslepljivanja stanovništva .

Znači nema posebnosti i različitosti među nacijama , pa je takvim uprosečavanjem uništena milenijumska namera prirode, da se takmičenjem ovih grupa ubrza evolucija ka savršenstvu , i napretku .

Drugo najveće zlo je demokratija .

Demokratija samo prividno priznaje nacije , međutim ona samo pravi teren kapitalu da zavlada celim svetom .

Ona je kurva iza koje dolazi njen makro, dželat .

Evo primera : Naprave se standardi i zakoni da su svi jednaki , i da po tom pravu svuda jednako mogu da ostvaruju sva prava , da trguju , kupuju , i td .

Ovo deluje kao dobro rešenje za naivne , ali prvo stradaju male zemlje , a zatim i one veće.

Kapital koji je od početka u rukama ovih koji su napravili te zakone , kupuje sve .

Tržišna privreda na koju ste pristali potpisivanjem demokratskih načela , uništava privrede malih zajednica .

Na kraju ne postoje države , ni granice , već monstruozne džinovske korporacije koje su zavladale svetom .

Hiperprodukcija u Americi , ili Kini , obara cene roba na ostalim tržištima .

Naši proizvođači gase proizvodnju, jer ne mogu da prate taj tempo , i te cene .

Eto je pojava nezaposlenosti. Za to postoji lek u carinama  i sličnim merama , ali i sami vidite koliko su te mere korištene.

Ukoliko neka od zemalja ne pristaje na tržišnu privredu, onda joj slede sankcije međunarodne zajednice, i bivaju primorane na sve načine da popuste .

Ukoliko je vlast u nekoj državi veoma nepopustljiva, proglasiće je nedemokratskom i napraviće scenario da sruše tu vladu .

Ne treba da navodimo primere , očigledni su.

Kada na vlast dođe demokratija uz opštenarodno krmačenje i veselje, niko ni ne sluti da je ona otvorila vrata dželatu i da će posle te gozbe svi da stradaju.

Strani kapital kupuje sve, a uz njih i jedan broj domaćih novopečenih bogataša koji su šurovali sa ovim stranim .

Ljudi ostaju bez posla . Fabrike kupuju stranci, zemlju kupuju stranci, kupuju banke, kupuju preduzeća…

Stanovništvo nema posla, ni para i pada u dužničko ropstvo uzimanjem kredita, ili odlaze da rade u druge zemlje , ili ovde rade za strance za bednu platu .

Znači , šta se desilo moj narode.

Došao đavo po svoje, a vi i dalje tikve sa njim sadite .

E moj narode…

Sada opet da vas pitamo : Da li je ovo Srbija?

Po čemu je ovo Srbija?

Kada su fabrike, zemlja i ljudi u rukama stranog kapitala, ŠTA JE NAŠE?

Mi smo pod okupacijom, a ovde se živi kao da to primećuje samo šačica rodoljuba .

Po čemu je ovo Srbija?

Većina zakona u sudstvu uopšte nisu naši zakoni, nego prepisani iz raznih drugih zemalja i organizacija.

Jedan od uslova za članstvo u EU je dodatna promena zakona, zbog kompatibilnosti sa njihovim zakonima.

Vi ovde u Srbiji nemate ni jednu jedinu beneficiju zbog toga što ste Srbin, već je to poništeno sa nekim građanskim zakonima o ravnopravnosti.

U mnogim demokratskim zemljama je isto tako.

Pa po čemu se onda razlikuje suštinski bilo koja država, zašto te države uopšte nose bilo kakva imena kada je svuda isto.

To je zbog privida, da ne shvatite šta se dešava.

Mislite da živite u Srbiji, Francuskoj, Belgiji, i td, ali te zemlje ne postoje.

Kapital šalje svoju zavodljivu drolju u lepoj haljini da svuda po svetu briše granice i različitosti, a zatim on dolazi i pokazuje svoje nakazno monstruozno lice pljačkaša , i ubice.

Da je ovo Srbija, onda bi joj Srbin bio najpreči.

Uvek bi Srbin prvi dobijao posao, besplatan dom za školovanje, imao bi prvenstvo na konkursima, Srbkinje bi dobijale dodatak za svako novo dete, i uopšte u svemu bi bili ponosni stanovnici svoje države.

Ostali isto mogu da imaju te beneficije u svojim državama .

Zbog toga i postoji NACIONALNA država, a ako nije nacionalna, onda je genocidno određena prema većinskom narodu na najperfidniji pokvaren način .

Ostali stanovnici u tuđim nacionalnim državama su pred zakonom isti i niko ne sme da ih proteruje ili ubija, ali oni nemaju ove povlastice u tuđim državama.

Nije tačno da se ovako ugrožavaju nečija prava i da je to ksenofobija, jer je stvar sasvim suprotna, a to se pokazalo i u praksi .

U Srbiji na to ukazuje kupovina fabrika od strane stranaca, (tj. stranog kapitala, gubitak radnih mesta zbog zatvaranja preduzeća i fabrika koje su propale zbog ulaska strane robe na domaće tržište), znači opet zbog nekih stranih uticaja, zatim Srbi kao narod nestaju, a povećava se broj neSrbskog stanovništva.

Ovde u Srbiji je nezamislivo da država da pomoć majkama za treće ili četvrto dete i to isključivo Srbkinjama, ali zato imamo konkurse državne službe za zapošljavanje, gde se daje 5000 radnih mesta, isključivo za osobe neke druge nacionalnosti.

Da li je ovo Srbija? Čisto sumnjamo.

Ovde se vrši promocija nekih vrednosti koje Srbski narod ne vidi kao vrednosti, već kao devijacije i bolest .

Zašto nam se to natura, ako mi kao društvo to ne želimo.

Homoseksualnost je svuda smatrana bolešću, a to postoji zapisano i u njihovim ujedinjenim nacijama.

Sada to nije bolest nego treba da prave parade, da se promovišu, da im se ozakonjuju brakovi i da im se daje pravo da usvajaju decu, a u bukvarima se deci od malena natura da može da ima dve mame ili tate.

Potpuno neprihvatljivo.

Razne NVO na mala vrata ovde uvode te pogubne zakone, one kroje politiku po kojoj igraju marionete na vlasti.

Ne dozvoljavaju vam da na tradicionalan način vaspitavate dete, već će da vam ga oduzmu, jer ćete po nekim kriterijumima već da budete nepodobni da vaspitavate vašu krv.

Kako se to zove, kada vam oduzimaju decu, kada ne možete da pečete rakiju, kada vam na sredstvima informisanja upućuju uvrede sa rođene televizije i rodoljube nazivaju teroristima, huliganima, a u zadnje vreme kad neko glasno kaže SRBIJA , odmah se okreću kojekakvi dušebrižnici i viču: “Eno ga Fašista”.

Da li je ovo Srbija?

Da jeste, daleko od toga da bi te neko hapsio zbog rodoljublja, a nikom ne bi bilo ni kraj pameti da javno u sredstvima javnog informisanja pljuje po Srbiji.

OVO DANAS, TO NIJE SRBIJA !!!

To je još samo ime i zastava, privid za obmanu.

Šta je naše???

Po čemu je onda ovo Srbija?

Verovatno ima smelih koji bi rekli da je ovo Srbija, čak i ako nemamo ni svoju zemlju, ni svoje fabrike, ni svoje zakone, čak i ako umesto vojske i vojne parade imamo paradu bolesnika, čak i ako kojom nesrećom uđemo u EU.

Recite mi: Kada smo mi to pristali da živimo u takvoj državi?

Da li vas je neko pitao?

Da li želite da živite u OVOJ državi, ili u SRBIJI?

Možete li da utvrdite datum kada je Srbija prestala da postoji?

Postoji istorijska Srbija, spomenici, zapisi, postoje predanja i dokumentovana istorija, ali to je sada samo kostur.

Mi danas živimo na ljušturi koja beše Srbija. Kao neki crv koji se nastani u oklopu uginule školjke.

Kako nema Srbije, tako nestaju i Srbi i Srbkinje.

Ni jedna zemlja nam ne može biti bolja, niko ne može bolje da zaštiti naša prava, kulturu, tradiciju, običaje i naš rad, od naše, ali naše prave Srbske države .

Jedini nam je spas da učinimo ovu zemlju opet Srbijom, da se ta država raduje Srbinu svom…

Na Vama je da odlučite: Da li želite da živite u “OVOJ” i “OVAKVOJ” državi, ili u “NAŠOJ SRBIJI”?!

©Geto Srbija

Creative Commons лиценца

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , ,

ČIJA JE NAŠA DOMOVINA…?!

25. новембра 2012. 1 коментар

 

Od 2014. godine, stranci će moći slobodno i nesmetano da kupuju zemlju u Srbiji.

Srbija je poslednju deceniju dala sve što je bilo ko od nje tražio, danas se od nje očekuje da još samo skine gaće i poubija narod.

Piše: Milan Malenović

Srbija

 

Posle uništavanja poljoprivrednih kombinata i zemljoradničkih zadruga, danas je hrana u Srbiji najskuplja u okruženju.

Uprkos tome, ovdašnja nova vlast, isto kao i ona prethodna, jedino rešenje traži u daljem smanjivanju plata i penzija, uz povećavanje cena usluga javnih preduzeća.

Sve pod motom: „U Evropsku uniju Srbija će ući  bez stanovništva".

Od petooktobarskih promena, znači punih dvanaest godina, Srbija srlja u Evropsku uniju.

Sada, kad se ponovo vlast upinje da narodu dokaže kako „Evropa nema alternativu", vredi se malo podsetiti šta smo sve postigli sa Unijom u koju najpametniji i najbogatiji iz Evrope nisu hteli da uđu. 

Ukupna vrednost Srbije je nedavno procenjena na nešto iznad 170 milijardi evra!

U tu svotu ulazi sve što Srbija ima: zemljište, resursi, industrijska postrojenja, infrastruktura…

U periodu kada je privatizovano skoro sve što je u ovoj zemlji vredelo, dakle do 2007. godine, Srbija je na taj način uspela da zaradi samo dve milijarde evra.

Do danas je ukupni prihod od rasprodaje srpske privrede tek nešto iznad četiri milijarde evra – od onih procenjenih 170 milijardi.

A prodali smo, bolje rečeno poklonili, sve što iole vredi.

Od dolaska „demokratskih" snaga na vlast, privatizovan je ili likvidiran 91 poljoprivredni kombinat u Srbiji.

Tačnije, osim Poljoprivrednog kombinata Beograd, bukvalno sve što je hranilo Srbiju je nestalo.

Preko 50.000 hektara najplodnije zemlje na Balkanu otišlo je za simboličnu sumu stranim investitorima koji, umesto da obnove ili nastave proizvodnju, zemljište drže zaparloženo čekajući povoljan trenutak da ga prodaju i tako ostvare profit.

Malo ko u Srbiji želi da zna da u domovini neoliberalnog kapitalizma, Sjedinjenim Američkim Državama, postoji zakon koji državi omogućuje oduzimanje poljoprivrednog zemljišta od vlasnika koji ga ne koristi.

Tako nešto u Srbiji ne može da se uvede, jer bi se time vlast zamerila tajkunima koji je finansiraju.

Zbog toga što nam desetine hiljada hektara pokriva korov, u Srbiji je najskuplja hrana u okruženju.

Za godinu dana su samo cene mesa porasle za 50 odsto, o ulju i šećeru da ne govorimo.

SVE ŠTO EU TRAŽI, SRBIJA ISPUNJAVA:

Sve zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji imaju obavezu da donesu zakonske propise po kojima bi stranci mogli direktno da steknu vlasništvo nad zemljom.

Hrvatska će zemlju strancima ponuditi tek kada istekne 15 godina od kandidature za EU, a trenutak prodaje zemljišta odložile su i pribaltičke republike, Bugarska, Rumunija, Mađarska…

Jedino je Srbija, pod rušilačkom vlašću Demokratske stranke, svojevremeno pristala na rok od samo četiri godine po stupanju na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Tako, da će stranci moći slobodno i nesmetano da kupuju Srpsku zemlju već od 2014. godine, mada su to i do sada činili pod plaštom domaćeg preduzeća koje su osnovali samo za tu namenu.

Već skoro 400 godina, tačnije od 24. oktobra 1648. godine, u Evropi je na snazi pravilo čija je zemlja, njegova je i vera".

Na isto to pravilo se svojevremeno pozivala i vlada Republike Srpske prilikom pregovora o podeli Bosne i Hercegovine, pokušavajući da dobije onoliki procenat teritorije te bivše jugoslovenske republike koliko je katastarski, pre rata, zemlje pripadalo srpskom stanovništvu.

Kada budemo zemljište u bescenje rasprodali strancima, da li možemo da budemo sigurni da neka od članica EU.

Na primer Hrvatska čiji je tajkun Ivica Todorić već danas najveći latifundista u Srbiji, neće da traži promenu granica u svoju korist pozivajući se ne samo na Vestfalski mir iz 17. veka, već i na argumentaciju srpskih pregovarača iz BiH?

Hektar najkvalitetnije poljoprivredne zemlje u Srbiji danas može da se kupi za 5.000 evra, a cena iste površine zemlje malo lošijeg kvaliteta, odnosno druge i treće klase košta između 1.000 i 2.000 evra po hektar.

Hektar takve ili lošije zemlje u Evropi košta od 50.000 evra do 100.000 evra.

Danska, koja opstaje zahvaljujući poljoprivredi i malim porodičnim preduzećima, omogućava prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, ali samo onome ko živi najmanje dve godine u Danskoj, i to pod uslovom da nastavi poljoprivrednu delatnost.

Zemlja u Srbiji je kvalitetna, među najboljima u Evropi, imamo 0,50 hektara poljoprivrednog zemljišta po stanovniku, što je najviše u Evropi, a ta zemlja nije ni zagađena i lako može da se prevede i u zemljište za proizvodnju organske hrane.

U slučaju prodaje strancima naši poljoprivrednici će raditi kao paori – nadničari za strance, a profit će odlaziti u inostranstvo.

Najviše će biti ugroženi mali poljoprivrednici, kojih ima na oko 778.000 gazdinstava sa prosečnom površinom poseda oko tri hektara.

Da bi opstali oni će morati da se međusobno udruže ili da se priklone velikim sistemima u Srbiji.

Problem je samo što u Srbiji više nema ni zadruga, a ni velikih poljoprivrednih kombinata koji bi te male zemljoposednike mogli da objedine i zaštite.

Nema ni dobre volje na strani države da se problem reši.

MMF

Pošto je imovinu vrednu više desetina milijardi evra poklonila strancima, uzimajući za sebe provizije od ukupno preko 10 milijardi evra, rušilačka vlast Borisa Tadića je morala da se zadužuje kako bi popunila državni budžet pražnjen najviše od strane nje same i njoj bliskih "biznismena".

U međuvremenu je srpska privreda potpuno zamrla, a budžet je do kraja ispražnjen.

Opet su zbog toga u pomoć pritekli stručnjaci iz Međunarodnog monetarnog fonda, isti oni koji su ne samo nemo posmatrali kako srpska vlast strancima poklanja Srbiju, već su joj u tome, neretko, i pomagali.

Stav MMF-a je da Srbija mora i dalje da se zadužuje, ali pod uslovom da donese nove restriktivne zakone koji bi povećali štednju.

Na čemu još da se štedi, kada je u međuvremenu u odnosu na isti period prošle godine za 20 odsto opala i potrošnja hleba?

Jasno je i da EU i MMF žarko žele Srbiju u okvirima Unije, ali bez i jednog jedinog Srbina.

Zbog toga se i insistira na daljem deljenju poljoprivrednog zemljišta strancima koji nemaju nikakve obaveze u pogledu proizvodnje, na smanjenju ionako bezobrazno niskih penzija i socijalne pomoći, na otpuštanju radnika iz javnih preduzeća i državne uprave…

Čak se traži i promena Zakona o radu, po kojima bi poslodavac mogao mnogo lakše da otpušta zaposlene.

Time bi se, navodno, pospešile strane investicije u Srbiju, kao da dosadašnja zakonska rešenje nisu štitila isključivo interese poslodavca, a ne radnika.

Poštovanje pravila MMF-a donosi i pad realnih primanja, preraspodelu bruto domaćeg proizvoda u korist kreditora, kontrolu budžeta, smanjenje socijalnih davanja i podsticaja privredi.

To je cena aranžmana koju sve vlade moraju da prihvate, Srbija jedino mora da ispuni još neke, dodatne uslove.

Došavši do zaključka da su javna preduzeća u Srbiji neprofitabilna i da stvaraju gubitke, MMF traži od vlasti u Beogradu da ista privatizuje, s tim što bi novi vlasnici mogli da posluju sa ekonomskim, dakle mnogo višim cenama od današnjih.

Niko ne postavlja pitanje kada će ovdašnje plate ili penzije da postanu ekonomske.

Koliko je privatizacija javnog sektora korisna po neku državu, vidi se i iz toga da većina starih članica EU ne dozvoljava da privatnici upravljaju njihovim resursima.

U Holandiji je, na primer, zakonom zabranjena privatizacija vodovoda, a u Srbiji se upravo na tome insistira.

Dalje približavanje Srbije Evropskoj uniji na način kako je to činjeno poslednjih 12 godina dovešće do biološkog nestanka ovog naroda.

Nije tačno da Evropa nema alternativu, već Srbija nema alternativu.

U ovoj zemlji postoji dovoljno poštenih stručnjaka, nesklonih krađi i sposobnih da daju prava rešenja za prevazilaženje postojeće krize.

Ako je Srbija pod međunarodnim sankcijama i izolovana od svih internacionalnih kreditora 1994. godine uspela da stvori stabilan dinar, ne postoji ni jedan razlog zašto joj to isto i danas ne bi pošlo za rukom.

Potrebno je, međutim, imati poštenu vlast koja iskreno voli i štiti narod, a upravo to Srbiji manjka poslednjih godina.

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: