Архива

Posts Tagged ‘aleksandar vucic’

KLINIČKI CENTAR SRBIJE: “UBICE” U BELIM MANTILIMA!!!

 

Srpski prosvetitelj Vasa Pelagić napisao je još u 19. veku medicinsku enciklopediju Narodni učitelj, u kojoj su opisane sve tada poznate bolesti, i na koji način se leče.

Uglavnom  lekovitim travama, a terapije za lečenje bolesti  znali su svi učeniji ljudi.

Prema Pelagićevoj terapiji, izlečeni su i najteži bolesnici, a danas, u srpskim bolnicama pacijenti umiru i od obične prehlade!

Kad bi samo nastavili da leče po Pelagićevom narodnom učitelju, današnji lekari bi imali više uspeha u radu, nego što nas truju neispitanim lekovima, ili ubijaju po nalogu vlasti.

Piše: Milica Grabež

Klinicki Centar

 

Odavno nam bolnice liče na klanice.

Dolaskom DOS-a na vlast, srpskom zdravstvu uručeno je nekoliko milijardi evra donacija! Klinički centri, Instituti i bolnice u Srbiji su, za vreme četvorostrukog ministrovanja Tomice Milosavljevića, opelješeni.

Oligarsi iz Demokratske stranke pljačkali su Klinički centar Srbije, Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodina, Klinički centar Vojvodine, sve opšte bolnice i domove zdravlja, do VMA.

Demokratska stranka je pre četiri godine opljačkala donaciju japanske vlade u iznosu od 20 miliona evra, namenjenu rekonstrukciji zgrade Kliničkog centra Srbije, i usmerila je na račune DS-a.

Zbog tog skandala Vlada Japana odbila je da izda agreman Tomici Milosavljeviću, koji je želeo da kao ambasador ode u Tokio.

EU je u izveštaju svoje Komisije saopštila da je srpsko zdravstvo na prvom mestu po korupciji u Srbiji!

Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije vodila je istrage oko korupcije u zdravstvu.

Policijski službenici su sastavili na desetine izveštaja i krivičnih prijava, koje su ostale u fijokama.

 

Nova ministarka zdravlja dr Slavica Đukić Dejanović, miljenica Borisa Tadića, kome je njen sin, pustahija koja živi u Lisabonu, uručio prošle godine plaketu njegove nevladine organizacije, besna što je nisu poslali za ambasadora u Lisabon, pokušava da se osveti građanima i novoj vlasti.

Sve njene odluke su šizofrene i kriminalne, a direktno utiču na masovno umiranje u Srbiji.

Njena raspamećena odluka da se kažnjavaju novčano, odbijanjem od zarade, lekari opšte prakse ako pacijente šalju na specijalističke preglede, uskratila je građanima ustavno pravo na lečenje.

Treba ubediti lekara opšte prakse da ste bolesni i da vas uputi na ultrazvuk, na skener i da ne govorimo.

Zahvaljujući ministarstvu zdravlja, tenderi oko nabavke stentova za srčane bolesti, za citostatike i prioritetne lekove su sračunato spori, sa ciljem da umre što više građana!

Na ugradnju stentova čeka se po tri meseca, i veliki broj bolesnika ne dočeka njihovu ugradnju – umiru.

A cena stenta nije veća od 30 evra!

Trenutno u Srbiji nema više od polovine prioritetnih lekova u državnim apotekama!

Ministarka nije zabrinuta.

Sakuplja markirane cipele, satima je kod frizera i otvoreno spopada svoje mnogobrojne telohranitelje, da je seksualno zadovoljavaju, jer je nimfomanka.

Najavljena borba protiv organizovanog kriminala nije dotakla one koji su opljačkali desetine milijardi iz fondova namenjenih lečenju građana Srbije. 

Aleksandar Vučić je lično sprečio da se na čelu najznačajnijih zdravstvenih institucija nađu časni i pošteni ljudi, profesori medicine, a desetina vrhunskih profesora su i članovi SNS-a.

Gospodin Vučić sprovodi politiku masovnog umiranja građana u Srbiji, čiji strateg je vrhuška Demokratske stranke i ministar u četiri mandata Tomica Milosavljević.

Nesmanjenom žestinom nastavljena su ispitivanja lekova koji nemaju upotrebnu dozvolu nad srpskim pacijentima, bez njihovog znanja i saglasnosti!

Lekari dobijaju lepe svote novca, a pacijentu masovno umiru.

Neispitani lekovi se prodaju u apotekama, a lekari prisiljavaju pacijente da ih koriste, vodeći evidenciji o toku lečenje tih pacijenata, za račun stranih farmaceutskih kuća.

Građani Srbije su besplatni zamorčići  stranim farmaceutskim kompanijama.

Odluka Aleksandra Vučića da za direktora najvitalnije zdravstvene ustanove u Srbiji – Urgentnog centra u Beogradu postavi Zlatibora Lončara, lekara koji je bio aktivni saradnik Zemunskog klana, i koji je za račun ove mafijaške grupe ubijao njihove ranjene žrtve, šokirala je lekare u Beogradu.

Ali, takav prvoklasni ubica postavljen je na pravo mesto.

Može uvek da odradi posao za Vučića i njegovu kliku.

Svakodnevno se u Kliničkom centru Srbije (KCS) dešavaju likvidacije pojedinih ljudi bliskih političkim ili kriminalnim strukturama u Srbiji.

Radnici KCS su nemi svedoci toga, jer se izvršioci u belim mantilima legitimišu kao radnici,

BIA,VOA i drugih bezbednosnih struktura!

U KCS je zatvoren političko-kriminalni krug veza, i direktori se smenjuju kao marionete tih struktura.

Naši insajderi navode slučaj smrti Dejana Milekića, koji je bio jedan od vodećih  pripadnika reda Malteških Vitezova u Srbiji.

Kao portparol i visoki funkcioner Pokreta snaga Srbije učestvovao je u ključnim političkim događajima pre 10 godina, i bio je čovek od poverenja Bogoljuba Karića.

Trenutno se raspetljava klupko oko Karićevih optužnica, i vlast na sve načine pokušava da svi ti slučajevi vezani za njega zastare, jer je mnogo ljudi u to upleteno, a naročito Mlađan Dinkić.

Milekić je, praktično, jedini preostali svedok koji nije uprljan nijednom aferom, za razliku od Borisa Stajkovca i drugih lopova iz Pokreta snaga Srbije.

Dejan je pokušao da se zaštiti članstvom u tajnom društvu, ali je doslovno likvidiran zbog saznanja koja je imao, i koja je podelio sa svojim bratstvom.

Njegova takozvana bolest počela je bolovima u predelu stomaka.

Javio se u Kliničkom centru Srbije, gde su ga odmah usmerili na Prvu hiruršku kliniku (mnogo bi bilo da i on umre u Urgentnom centru!).

Milekiću je utvrđeno postojanje tumora u gušterači, pa mu je ona izvađena, ali je posle nastavljeno sa operacijama, jer su njega i porodicu doktori ubeđivali da je to rak, i da se širi, pa da moraju da mu izvade želudac, jednjak i sve druge organe.

Radnici u toj klinici se ne sećaju da je bilo ko na taj način iskasapljen, nego se obično pošalje na zračenje ili citostatike, ali kod Milekića se uporno insistirali da mu se vadi organ po organ!

On je ubijen!

Poznata je i činjenica da je štićenica staračkog doma u Knjaževcu, kojoj su izvađene oči, inspektoru lokalne policijske stanice dala izjavu da je nije uopšte napala druga štićenica, kako stoji u medicinskoj dokumentaciji, već joj je medicinska sestra izvadila oči!

Ubrzo posle ovakvog iskaza usmrćena je u sanitetskom vozilu, kada je već dobro oporavljena odvezena na rutinski pregled.

Inspektor je imao težak razgovor sa pretpostavljenima i veliko je pitanje na šta sada liči njegov izveštaj.

Ovo nije jedini primer takvih kriminalnih delovanja u zdravstvenim ustanovama širom Srbije, ali svi koji se takvim radnjama bave dobijaju položaje u zdravstvu, dok svi koji se protiv toga bune, bez obzira na položaj, zvanje i titulu, bivaju momentalno sklonjeni.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD: “ŠLJAM” SNS-a U KLINIČKOM CENTRU SRBIJE

5. фебруара 2013. Коментари су искључени

 

Vodeća stranka vladajuće koalicije, slučajno ili namerno, (p)ostavila je na ključna mesta u najvećoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji opskurne i mračne ličnosti, ljude povezane sa podzemljem i "nadzemljem", narko bosovima, beskarakterne nestručnjake od kojih neki doslovno upravljaju ključnim polugama srpskog zdravstva.

klinicki c

 

Kadrovi Kliničkog centra Srbije: alkoholičari, kriminalci, saradnici ubica, policijski špijuni i mnogi drugi (doktori i medicinski radnici), koji su svojim delovanjem duboko ogrezli u korupciju i kriminal.

Prozivka od strane direktora Urgentnog centra u Beogradu, Zlatibora Lončara, na račun direktora Kliničkog centra Srbije (KCS) Miljka Ristića izrečena u emisiji Aleksandre Gazivode na televiziji B92, predstavljala je uvod u bespoštednu borbu za fotelju direktora KC Srbije, za koju se u martu raspisuje konkurs.

Sve je počelo Ristićevim pričama o rekonstrukciji nove zgrade KC Srbije, koje je Lončar nazvao "nebulozama i glupostima" kojima se zamajava i javnost i vlast, a skreće pažnja sa tekućih problema, koje on, za razliku od Ristića, rešava u Urgentnom centru!

Direktor KC Bežanijska Kosa, dr. Vladimir Kovčin i Aleksandar Milošević direktor KBC Zvezdara u toj emisiji su se držali povučeno, iako su daleko veći stručnjaci i daleko više kvalifikovaniji od Lončara.

Međutim, treba ih i razumeti, jer  Lončar nije opasna ličnost zbog pripadnosti Srpskoj naprednoj stranci, već zbog kriminalne prošlosti i sadašnjosti.

Treba podsetiti da je Lončar bio aktivni saradnik Dušana Spasojevića, u zlatno doba zemunskog klana, i od njega lično dobio automobil marke Audi 6 po kome je bio prepoznatljiv na parkingu u Urgentnom centru.

Zajedno sa čuvenim anesteziologom Risom, učestvovao je u likvidacijama nedotučenih kriminalaca u Klničkom centru Srbije, ali je imao i jedan propust zbog koga se Spasojević jako naljutio na svoju "belu ekipu".

Reč je o ubistvu Sredoja Šljukića-Šljuke, posle koga je njegov telohranitelj jedva preživeo i bio smešten u Urgentni centar, ali je tadašnji direktor te ustanove, profesor Brana Stefanović znao šta ga tu čeka, pa je izvestio MUP i obezbeđenje je pojačano.

Lončar i ekipa nisu mogli da dopru do Šljukinog telohranitelja, iako su na jednom dežurstvu bili blizu toga da ga ubiju.

Posle toga je telohranitelj prebačen na VMA jer je bilo pitanje momenta kada će mu se naći "mehurić u veni" ali, na opšte iznenađenje svih, tamo je umro posle samo sedam dana, i to u momentu kada se vidno oporavio, komunicirao i kretao!

Ukratko rečeno, sustigli su ga dugi prsti bele mafije!

U policijskoj akciji "Sablja", Lončar biva zatvaran ali je odmah "zaigrao na patriotsku kartu" i sve je ispričao policjacima generala Sretena Lukića, te tako postao policijski saradnik.

Nakon toga se javno hvalio da radi za Službu koja ga navodno postavlja za direktora UC, iako o tome nema nikakvih dokaza.

SNS priznaje da je Lončar njihov kandidat, ali BIA i MUP se ne izjašnjavaju povodom njegovog legitimisanja kao agenta, iako je poznato da je jurio za generalom Lukićem po KC Srbije, barem isto toliko koliko i Predrag Peško, u momentima kada je Lukića operisao sadašnji direktor Miljko Ristić.

Tada se jasno videlo da je posle pada zemunskog klana cela ova kriminalna ekipa iz KC Srbije odmah priletela nadležnim starešinama MUP-a da im se dodvorava i nudi svoje usluge.

Zbog političkih i ličnih prljavština predsednika Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića koje je on imao sa zemunskim klanom, zapravo sa njegovim snabdevačima droge, bila je, ali je brzo propuštena idealna prilika da država do kraja ispita šire veze političara i kriminalaca u državnim strukturama, pa tako i u zdravstvu.

Mnogi su to koristili za lažne marketinge, pa se tako Đorđe Bajec javno hvalio da ga je "tukao zemunski klan", a u stvari su ga prebili sinovi jedne spremačice koju je maltretirao u paketu sa sinom profesora Miljka Ristića i drugih radnika UC, prema kojima se ponašao kao SS major u Aušvicu.

Lončarovi napadi na Miljka Ristića kroz prozivke za nebuloznu politiku razvoja u KC Srbije treba da doprinesu odluci o njegovom imenovanju za direktora KC Srbije, i to će biti prvi put da direktor KC Srbije nije profesor, primarijus ili docent, što jednostavno po Statutu mora da bude bar jedno od to troje.

Jer, četvrto ne postoji ni u kakvom zakonskom obliku!     

Međutim, SNS nije neki pobornik poštovanja zakonskih normi, jer su im najveći kriminalci i alkoholičari Kliničkog centra Srbije ušli u redove, a da pri tom još uvek imaju nekoliko članskih karata drugih partija!

Da je SNS htela, lako bi sve to proverila preko matičnih brojeva (JMBG).

Naravno, to se nije desilo, jer je iz samog vrha stranke naređena strategija rada sa ovim šljamom iz zdravstva, spremnim na sve.

SNS ima informacije o količini pljački ali i osobama koje ne sme da dira, ali…

Kakva kriminalna ekipa rukovodi KC Srbije jasno se vidi i iz činjenice kakva su previranja bila prilikom smene Vojka Đukića pre skoro pet godina, godine kada je i krv mogla da padne.

Tadašnji ministar Tomica Milosavljević je prvo pokušao da na to mesto postavi svog pulena, docenta Krstića, ali nije uspeo, jer je Vojislav Koštunica odbranio Đukića na pritisak direktora svoje stranke, ali, ubrzo, Milosavljević sprema profesora Stošljevića za mesto direktora, koji ima "određene veze" u podzemlju.

Tomica ga upućuje kod Predraga Peška da učvrsti tu vezu i Pešku se svidelo što Stošljević ume dobro da potegne (to iz boce, i ne pije iz čašica kao ni Peško).

Piće po piće, reč po reč, i Peško je došao "na poentu" pa je ovako objašnjavao Stošljeviću šta i kako treba da radi: " … Gledaj ovamo…oni su gadni…slušaj…ništa ne govori…samo ćuti i sjedi tu…ja ću sve da pričam…".

Međutim, ubrzo, Stošljevića na bazenu Banjica presreću dva ogromna ćelava telohranitelja, približavaju se tik uz njega i ponavljaju monotonim glasom: "..odustani, odustani,  odustani…".

Užasnut scenom, Stošljević ih moli da obavi razgovor, poziva Tomicu Milosavljevića i priča mu u kakvoj je situaciji a ovaj mu odgovara: "…ma nije to Peško, to je onaj govnar Rade Vučićević iz TEC, njemu ne odgovara da preuzmemo Klinički…".

Tako istina nikada nije otkrivena, jer je Stošljević odustao, video je kako je vrag odneo šalu i ostao u Zavodu za poremećaje govora gde je izgubio mesto direktora zbog angažovanja u KCS  i zbačen na mesto nekog savetnika.

Sledeći kandidat je bio Bajec i ta priča je poznata ali nedvosmisleno kao i ova dovodi do zaključka da mafija vlada srpskim zdravstvom i da sve ove silne afere koje se pominju sigurno neće rešiti ljudi poput Lončara, koji se vezuju za zemunski klan.

 

 

 

 

Zbog čega je SNS takve ljude postavio na najodgovornija mesta u zdravstvu?

Brojni su dokazi o tome da stručnjake isteruju, a lopove postavljaju.

Prošli mesec pravna služba KC Srbije je na zahtev osnovnog suda, vratila na radno mesto jednog mikrohirurga uz obrazloženje da je reč o stručnjaku koji je dobio protivzakonit otkaz.

Odmah je skočio šljam sa članskim kartama SNS po Kliničkom centru Srbije da se buni što je taj hirurg vraćen na posao, pa su direktno Lončar, Srba Knežević i ostala SNS ekipa napadali Miljka Ristića i Jovana Atanasijevića kako su mogli da ga vrate na posao i šta se njih tiče odluka suda?

Toliko o tome koliko SNS želi da poštuje pravni sistem…

Ministarstvo zdravlja će vrlo brzo biti potpuno isključeno iz uticaja u KC Srbije kao što je bilo u vreme Vojka Đukića i Đorđa Bajeca, koji nisu sarađivali sa ministrom, pa će banda iz Kliničkog centra ovog puta sa članskim kartama SNS moći potpuno odrešenih ruku da pljačkaju.

Trenutno je najvažnije da se trgovina organima koja je iz UC išla preko Klinike Anlave u vreme direktorovanja Lončara zacementira u Urgentnom centru, jer je VMA preuzela biznis sa organima, a koliko su tamo pošteni videlo se po ubistvu Šljukinog telohranitelja, ali i kako su sa VMA poleteli da trguju organima čim je Urgentni centar pre desetak godina pao pod istrage, pa se lanac i kombinacija prekinula.

Prljavi igrači u zdravstvu u svakoj vlasti vide moguću kombinaciju, ali ova sa SNS im nekako najviše odgovara, pa čak i deluje kao da su u nju uložili sredstva, samo da bi na čelo zdravstvenih ustanova došli sve sami provereni kriminalci, sa članskim kartama SNS, koji će srpsko zdravstvo uvesti u potpunu kriminalizaciju, i to bespovratno.

 

 

(doktori i med. radnici KCS)

©Geto Srbija

List protiv mafije

VUČIĆEVA “BORBA PROTIV KORUPCIJE”

27. децембра 2012. 2 коментара

 

„Borba protiv korupcije“ (prvog) potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i njena medijska slika pobuđuju na pažljivije razmišljanje o samoj temi korupcije i načinu kako se ona prezentuje danas u medijima.

Piše: Nikola Malbaški

Vucic-Eliot Ness

 

Pođimo od ovog drugog, aktuelnog ponašanja medija.

Da li iz iskrenog slaganja sa njegovim potezima u „borbi protiv korupcije“, ili iz straha od javnog neslaganja sa čovekom koji je nagomilao „tvrdu moć“ u svojim rukama, i koga kao takvog prati glas da je „opasan“, tek, prateći vodeće medije, prisustvujemo neprijatnom srozavanju onoga što bi trebalo da bude njihova istinska funkcija, a to je javna, demokratska kontrola i preispitivanje državne politike.

Čak i da je Vučićeva borba protiv korupcije sasvim autentična i besprekorna, (istinski nezavisni) mediji (kao vodeća sila građanstva) trebalo bi da očuvaju poziciju odmerenosti, nepristrasnosti i neophodne distanciranosti prema jednom od danas najuticajnijih državnih funkcionera.

Na žalost, to nimalo nije slučaj.

Svedoci smo, kao više puta do sada, neprijatne medijske eksploatacije ove teme, poražavajuće činjenice da u medijima, a ne npr. u policiji i sudstvu, korupcionaške i druge afere započinju, odvijaju se i razrešavaju.

Kad je već reč o korupciji, nije li to svojevrsna korupcija medijskog sistema koji, umesto nadležnih institucija, unapred sumnjiči, hapsi i presuđuje, sasvim podilazeći, bez ikakve rezerve, konkretnim potezima Vlade i njenih funkcionera, ali i korupcija ukupnog društvenog sistema koji dozvoljava medijima takvu praksu i moć?

Nije li takvo stanje u neskladu sa demokratijom, zaštitom prava građana, od kojih je jedno od bitnijih tzv. pretpostavka nevinosti, a koja se u medijima tako drastično poništava?

I treba li na to da nas podseća i upozorava jedan Žarko Korać, stičući za sebe i svoju grupaciju političke poene?

Niko naravno nema nameru da zastupa i štiti (dokazane) kriminalce; ovde se samo zastupa elementarno pravno, demokratsko načelo da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno.

Zato, sačekajmo da vidimo šta će reći sudovi, i da li će išta reći.

Da se čitava priča o „Agrobanci“, „Azotari“ ili nečem trećem ne završi kao u svim dosadašnjim slučajevima, medijskom kampanjom i harangom koja je trajala nekoliko dana ili nedelja, a čije se konačne pravne posledice i sudski zaključci ne znaju (ako ih je uopšte bilo), ili se spominju na nekim marginama javnosti, u daleko manjem intenzitetu nego što je bilo medijsko otvaranje čitave „afere“.

Npr. šta je sa slučajevima Šutanovca, Dulića i njima sličnih, šta se sa tim trenutno dešava?

Šta je npr. sa slučajem Gorana Kneževića koji je uhapšen kao kriminalac da bi danas završio kao ministar, i to kao kadar naprednjaka?

Sve to i mnogo šta drugo što se razvlači po medijima govori da smo izloženi njihovoj nesnosnoj tiraniji u kojoj istina i pravda postaju neprozirni i krajnje relativizovani.

Protiv takve agresivne stihije treba se boriti, da bi demokratski društveni poredak uopšte mogao da postoji i da se održi.

 

 

 

 

Mitologizacija Vučićevog lika i „borbe protiv korupcije“

Pogledajmo sada imidž koji Vučić gradi (ili mu mediji grade) u angažmanu na „iskorenjivanju“ korupcije.

Nije li ovde reč o jako izraženoj sklonosti ka mistifikaciji koju prati mitologizacija (o njemu se u medijima već pletu priče kao o „Eliotu Nesu“, liku koji inače ima polulegendarni status)?

Vučić je u pretposlednjem „Utisku nedelje“ (njegove izjave iz ove emisije posebno ćemo citirati i analizirati), rekao da se radi na „velikim, strašno važnim, ogromnim predmetima, koji su počeli da tresu Srbiju ili će tek protresti Srbiju u pravom smislu reči“.

Ova retorika prenaglašavanja i preuveličavanja garnirana dramatičnošću, senzacionalizmom i na kraju spektaklom (koji se dovršava i vrhuni u medijima), čitavu (Vučićevu) priču o korupciji i borbi protiv nje mistifikuje u dovoljnoj meri da prema njoj budemo oprezni i kritični.

Da li su ovi predmeti baš toliko izuzetni i značajni?

Ima li nekih drugih koji su možda ozbiljniji, a na kojima se ne radi, koji se prećutkuju?

Drugim rečima, da li su „krupne ribe“ koje su uhapšene konkretno u aferi „Azotara“ zaista toliko krupne, i koliko su krupne?

O nekima prvi put čujemo, i treba da u celini i naprečac verujemo na reč Vučićevim uveravanjima, to je ono čemu smo direktno izloženi.

Ali, glas sumnje i kritičnosti u nama opire se takvom porobljavanju.

Šta ako su ovi ljudi koji su danas „targetirani“ u medijima samo „žrtveni jarci“?

Šta ako nisu krivi, ili su ako manje krivi od nekih drugih koji time bivaju pokriveni i spaseni?

Ne kažemo da Vučić nikako nije u pravu (nemamo za to pouzdane dokaze kao ni za to da jeste u pravu).

Kažemo samo da mi imamo pravo da postavljamo ova razumna pitanja dok se ne uverimo u suprotno, i da budemo rezervisani prema Vučićevim pričama, možda ne toliko u nekim detaljima, konkretnim podacima koji mogu biti tačni, koliko u pogledu ukupne slike i tumačenja koje nam se prezentuje, tim pre što smo do sada bili svedoci nedovoljno potvrđenih glasina iz istog (Vučićevog) izvora.

Setimo se samo saga o „velikoj izbornoj krađi“ i „prisluškivanju“ koje su u priličnoj meri (ostale) nedorečene i nezaključene…

Sam Vučić u ovoj „borbi protiv korupcije“ poprima izgled nekakvog mitskog junaka koji se gotovo sasvim usamljen bori protiv Zla, on je nalik svetom Đorđu koji ubiva aždahu (korupcije).

On će, kako kaže u „Utisku nedelje“, „skuplje prodati svoju kožu nego što njegovi neprijatelji misle“, „pošteno će se boriti“, „uveren da će na kraju pravda pobediti“, a u slučaju eventualnog poraza, biće ga „sramota pred narodom Srbije“.

Ovde imamo (zlo)upotrebu simbola herojskog i časnog stradanja, pa i žrtvovanja i mučeništva, u borbi protiv arkanskih sila zla.

Vučić protiv Nikezića, Dobro protiv Zla – mitski arhetipovi mogu se primetiti u dominantnoj naraciji ove tematike.

Vučić, a za njim i mediji, na ovaj način manipulišu onim „tajnovitim“ i „nepoznatim“, koje treba sugestivno i fascinirajuće da deluje na javnost.

Kao u svakoj mitološkoj, iracionalnoj svesti opčinjenoj tajanstvenim, što se o njemu manje zna, to ono deluje moćnije, pa se za razliku od čuvene Bekonove krilatice „Znanje je moć“, u ovom slučaju neznanje ispostavlja kao moć.

U takve priče, nedovoljno (samo)svesni i (samo)kritični, skloni smo da lakše poverujemo.

A mediji, pre svega javni intelektualci koje su njima pojavljuju, umesto da racionalno prosvete, demistifikuju pojavu korupcije, otkrivajući jasne socijalne mehanizme kako se ona odvija, i kako u nju bivaju uključeni sasvim realni ljudi sa imenom i prezimenom, ma koliko bili nepoznati široj javnosti (i da objasni zašto ostaju nepoznati), svojim preuveličavanjem i preterivanjem, na Vučićevom tragu, kreiraju sliku o grandioznoj „hidri korupcije“ kojoj mi, obični građani, vidimo samo „pipke“.

Na žalost, u kreiranju takve iskrivljene slike u spomenutom „Utisku nedelje“ učestvovali su i Vučićevi sagovornici, „nezavisni eksperti“ Marko Blagojević i Branko Radun.

Treba li ovakvoj mitološkoj priči da verujemo?

Ako je korupcija toliko raširena, ako je sistemskog karaktera (oko čega se svi slažu), može li se racionalno shvatiti i svesti na zločinačko zamešateljstvo jednog čoveka (Nikezića, Miškovića ili nekog trećeg), makar samo u segmentu privatizacije ili bankarstva, ma koliko ovaj pojedinac moćan bio?

I da li je Vučić u svojoj borbi baš toliko usamljen, bez ikakve snažnije zaleđine?

Da li njegov već prepoznatljiv fanatizam izvire samo iz eruptivne energije njegove ličnosti, ili se oslanja i na neke moćne izvore sa strane?

Jednostavno rečeno, otkuda Vučić crpe toliku samouverenost i samopouzdanje?

„Borba protiv korupcije“ po diktatu Evropske Unije

Odgovor na ova pitanja možda ćemo dobiti ako pogledamo na kojim korupcionaškim predmetima se radi, tj. kako su oni izabrani.

Sam Vučić je u emisiji rekao da se istražuje 24 predmeta, od toga 15 velikih privatizacija, o kojima se prethodno govorilo i u Savetu za borbu protiv korupcije.

Onda je „Evropska Unija uputila to“ našoj vladi (dodaje se da „Evropska komisija sa Dežerom na čelu konstatuje da od 2007. idemo u kanal kad je reč o borbi protiv korupcije“), pa Vučić na kraju slavodobitno zaključuje da „niko ne može da kaže da je to vlast birala po bilo kakvom aršinu“.

Ali, tamo gde Vučić misli da je trijumfovao, krije se nesvesno priznanje njegove mizerne, poražavajuće političke uloge i zadatka.

Vučić je u izlivu iskrenosti bio surovo u pravu.

Naša vlast nije birala ove predmete po bilo kakvom sopstvenom aršinu.

Te aršine joj je propisala Evropska Unija.

Ništa drugo nismo ni očekivali.

Odavno znamo da naša vlast ništa sama ne bira nego jednostavno izvršava izbore i naređenja koja dolaze iz „Evrope“.

Nije li onda „Evropa“ ta moćna Vučićeva zaleđina koja demistifikuje njegovu naizgled sasvim „usamljenu“ i „čistu“, nekorumpiranu borbu protiv korupcije?

Ne crpe li Vučić zamašnim delom odatle svoju jako izraženu odlučnost i energičnost, znajući da iza sebe ima moćnog i velikog „Brata“?

I šta ostaje od priče o „neselektivnosti“ njegove borbe protiv korupcije ako vidimo da „Evropa“ šalje spisak predmeta koje treba istražiti?

Da li se onda može očekivati da će biti ispitano poslovanje firmi u koje je ista ta „Evropa“ uložila svoj kapital, a o kojima se ponekad i ponegde, u istinski slobodnim medijima, progovori sa optužbama (uostalom vidimo kako u samoj „Evropi“ jedna za drugom iskrsavaju korupcionaške afere)?

Ako se već govori da je korupcija sistemska bolest, onda se mora rešavati na sistematičan način i na dubljim i širim nivoima od sfere vezane za površinsku i promenljivu konjukturu vlasti, koja trenutno „rešava“ taj problem isključivo prema diktatu i spisku Evropske Unije.

I svakako prema nekoj već prethodno izrađenoj strategiji, a ne da ta strategija, kako čujemo od samog Vučića, tek treba da se donese za dva ili tri meseca (ako mu je verovati), što je implicitno priznanje da se sada (kao i ranije) radi bez strategije, improvizovano, ad hoc, čega smo potpuno svesni.

A priča o „institucijama koje ćemo stvoriti za nekoliko godina“, koje će učiniti da se korupcija značajno suzbije a iscrpljujući razgovori o njoj više ne vode (kako Vučić reče), već smo se zasitili.

Slušamo ih još od petooktobarskih promena, tako da nam Vučić ponavlja stare, izlizane floskule koje su odavno izgubile svaku uverljivost.

Iluzija je da se (korumpirani) sistem može ozbiljnije promeniti posredstvom samog tog (korumpiranog) sistema, kako bi želeo Marko Blagojević i slični sistemski dobitnici.

Sistem u kome su umreženi i uvezeni „Evropa“, tajkuni, vladajuća i opoziciona politička elita, „nevladin“ sektor, i mediji, unutar koga se vode uobičajeni porodični sporovi i sukobi, na linijama „fronta“ koje su krajnje labilne i propustljive za lak prelazak iz vlasti u opoziciju, i koalicije svakojake vrste, a koji već dugo vlada našim društvom, ne može se promeniti iznutra.

To se može desiti samo snažnijom inicijativom i intervencijom snaga koje su većim delom van sistema, po svoj prilici na talasu šireg, možda i globalnog previranja i prestrojavanja.

Tek tada će se otvoriti izglednije šanse za ozdravljenje našeg društva, samim tim, i za vidljivije izlečenje od korupcije.

 

 

 

 

„Borba protiv korupcije“ kao kamufliranje priznanja Kosova

Kad je reč o samom Vučiću, na nekima od mnogobrojnih funkcija koje je za sebe prigrabio, onima posvećenim odbrani i bezbednosti zemlje, po svoj prilici ne radi ništa značajno, ili još gore, radi suprotno dužnosti.

Predavanje u ruke naše ekonomije strancima (npr. prepuštanje hidroenergetskih potencijala Dunava nemačkom kapitalu), legalizacija otmice Kosova prihvatanjem rezultata „Borkovih pregovora“, opsesivno zaklinjanje u „Evropu“, sve to može da se pronađe u Vučićevim izjavama i aktivnostima.

A od najuticajnijih medija i „nezavisnih analitičara“ poput Blagojevića i Raduna u pomenutom „Utisku nedelje“, ne možemo čuti da sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i ministra odbrane upitaju šta misli i šta planira da preduzme npr. povodom podizanja spomenika terorističkoj OVPBM u Preševu, muzeja „komandanta Lešija“ u Velikom Trnovcu, spomen-ploče Aćifa-efendije u Novom Pazaru, ili proslavljanja albanskog nacionalnog praznika „Dana zastave“ na jugu Srbije, okićenog stotinama albanskih zastava.

Niti da ga pitaju za antisrpske provokacije koje se dešavaju po Sandžaku (Raškoj), Vojvodini i ostalim područjima, a koji su pretnja našoj nacionalnoj bezbednosti i sigurnosti.

Da li smo onda od svih njih mogli očekivati da se Vučiću bilo šta zameri u pogledu njegovih neprestanih izjava da nas čekaju „teške”, „bolne“ odluke kad je reč o Kosmetu?

Naročito je bila sporna ona, navodno izrečena na sednici Vlade, da neće žrtvovati evropske integracije zbog Kosova.

Ako već treba toliko da verujemo medijima kad je u pitanju, recimo, „Azotara“, zašto onda da ne poverujemo i ovome?

Zašto Vučić ovu izjavu koja mu se pripisuje ne potvrdi ili demantuje?

Vučić nedavno reče da ne treba „živimo u oblacima“ kad je reč o Kosmetu.

Šta je ovo ako ne zlokobno najavljivanje prihvatanja „realnosti“, tj. de facto priznanja nezavisnosti Kosova, delom ili u celini?

Zbog tog „realizma“, uzgred, Vučić, Nikolić i naprednjaci nailaze na podršku Vesne Pešić, muftije Zukorlića i anti-srpskog društvanceta iz e-novina.

A kako vidimo, ulogu glavnog izvođača radova na pripremi terena za priznanje nezavisnosti Kosova igra neko ko bi trebalo da na prvom mestu, po svojoj funkciji, brani ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije?!

 

 

 

 

Pa nije li to vrhunska korupcija, primati visoke plate za nešto što se ne radi, štaviše, što se radi krajnje nakaradno, i to u oblasti najosetljivijih državnih i nacionalnih pitanja?

I nije li onda ova vučićevsko-medijska halabuka o hapšenjima vezanim za korupciju samo perfidna pokrivalica za naš sve veći nacionalni sunovrat?

Naime, ne pokriva i ne prikriva li se njome „naše“ narastajuće prihvatanje i priznanje nezavisnog Kosova?

Na kraju krajeva, šta naš građanin konkretno dobija od tih hapšenja?

Treba li možda da bude nacionalno ponosniji što živi u državi toliko protkanoj i razorenoj gangrenom korupcije, pljačke i izdaje?

©Geto Srbija

NSPM

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: