Архива

Posts Tagged ‘pljacka drzave’

“AZUS”: DRŽAVNA AGENCIJA ZA PLJAČKU BUDŽETA!

23. децембра 2012. 1 коментар

 

Poverenje je dobro, kontrola je još bolja – glasi stara poslovica.

Nje se pridržavajući vlast je u Srbiji zdravstvene ustanove podredila duploj kontroli, koja košta skoro koliko i samo lečenje sve bolesnijeg naroda, a situacija u srpskom zdravstvu je iz dana u dan sve gora.

Piše: M.G.

azus

 

 

Državna agencija koja odobrava ono što bi u civilizovanim državama bilo zabranjeno.

Zadatak Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije (AZUS) je da kontroliše kvalitet rada zdravstvenih ustanova u Srbiji i da im, kada ispunjavaju uslove, izdaje dozvolu za rad.

Kada su u pitanju privatne ambulante i klinike ovo je veoma poželjna kontrola kako bi se sprečilo da se lečenja obavljaju u neadekvatnim uslovima ili od strane nestručnih osoba.

Međutim, čudno je da i državne zdravstvene institucije, koje su ionako pod redovnom kontrolom Ministarstva zdravlja, akreditaciju, odnosno dozvolu za rad, moraju da dobiju od AZUS-a.

Ko je njih kontrolisao decenijama unazad, pre nego što je osnovana pomenuta Agencija?

Osim, ukoliko nije u pitanju ono što svi vide da jeste: još jedan raj za korupciju!

Kontrolori AZUS-a, koji svake četvrte godine obilaze državne domove zdravlja, ne udubljuju se u to da li kontrolisana institucija kvalitetno radi ili ne, već da li ispunjava određene, birokratizovane standarde, kao što je obaveza da u svakoj prostoriji postoji ispravan uređaj za merenje temperature vazduha, ili da na svakim vratima stoji tablica sa imenima zdravstvenih radnika koji tu rade.

To što su čekaonice prepune i što većina domova zdravlja nema ispravne najelementarnije sprave za lečenje ili dijagnostiku, kontrolore AZUS-a ne interesuje.

Jedna kontrola doma zdravlja košta oko 800.000 dinara, a to po pola plaćaju Ministarstvo zdravlja i dom zdravlja koji se kontroliše.

U trodnevnu kontrolu idu obično četiri kontrolora, a svaki od njih dobija dnevnicu u visini od 10.000 dinara.

Obaveza doma zdravlja je i da ove kontrolore svakodnevno hrani tokom njihove posete, pa pošto osim delegacije iz AZUS-a na restoran odlaze i svi načelnici i njihovi poltroni, to se prosečno dnevno na njihovo blagoutrobije potroši još nekih 20.000 dinara.

Sve se to plaća iz budžeta za zdravstvo.

Sa druge strane, zbog neophodnih mera štednje, izdvajanje za zdravlje se iz godine u godinu smanjuje.

Usvojenim budžetom za narednu godinu planirano je smanjenje broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama koje finansira Republički zavod za zdravstveno osiguranje.

U pojedinim zdravstvenim ustanovama broj zaposlenih biće smanjen čak i za 40 odsto.

Za preventivu, lečenje, i rehabilitaciju zdravstvenih osiguranika u Srbiji nema dovoljno para, ali zato nije problem izdvojiti po oko milion dinara za kontrolu svakog doma zdravlja, bolnice, klinike, lečilišta i ostalog što ionako redovno nadgleda Ministarstvo zdravlja.

Iz tako prikupljenih para AZUS finansira ne samo spoljne kontrolore, koje angažuje po potrebi, već i stalno zaposlene u koje spadaju pored direktorke dr. Snežane Manić još i šest članova upravnog odbora (predsednik je dr Branko Ristić, predstavnik Lekarske Komore Srbije, a članovi su: dr Aleksandar Bogdanović, predstavnik Stomatološke komore Srbije, mr ph. spec. Svetlana Stojkov-Rudinski, predstavnik Farmaceutske komore Srbije, mr sci. Tatjana Vodnik, predstavnik Komore biohemičara Srbije, mr Spomenka Kalezić, predstavnik Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, mr sci. med. Vesna Horozović, predstavnik Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović-Batut" i  Zorica Pavlović, predstavnik Ministarstva zdravlja).

Pored pomenutih u AZUS-u su zaposleni i radnici u Odeljenju za akreditaciju (po sistematizaciji najmanje četvoro), Odeljenju za unapređenje rada (najmanje troje) i Odeljenju za finansijske i opšte poslove (najmanje petoro).

Svi oni primaju plate i ostale prinadležnosti od para koje preko republičkog budžeta daju svi građani Srbije, a sve to zato da bi svake četvrte godine kontrolisali da li srpske zdravstvene ustanove imaju dovoljan broj termostata i pločica sa imenima zaposlenih.

U Srbiji postoji oko 170 državnih agencija, direkcija fondova i instituta koji se finansiraju iz budžeta.

Većina njih služi isključivo da bi se državne pare prelile u privatne džepove.

U tom mnoštvu nalazi se i Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije (AZUS), naoko korisna i potrebna institucija.

Ali, samo naoko.

Jer, čemu onda služi redovna inspekcija Ministarstva zdravlja?

©Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

KRIMINALNI PLANOVI BEOGRADSKOG KRADONAČELNIKA

8. децембра 2012. 1 коментар

Osim bivše supruge Milice i pobratima Aleksandra Vučića, Dragan Đilas se sprema da u svoju kriminalnu korporaciju uvuče i članove Demokratske stranke i tako ovo političko preduzeće pretvori u "deoničko-ortačko" društvo za pljačku Beograda i Srbije.

Piše: Milan Glamočanin

Vucic-Djilas_PM

 

Gospodin Đilas je jedan od deset najbogatijih ljudi u Evropi!

Obogatio se za kratko vreme, isključivo se baveći korupcijom.

Na njegovim računima je preko milijardu evra! Opranih para.

Dakle, u kešu!

Toliko novca u gotovom nema nijedan čovek u Evropi.

Jer gospodin Đilas je sa tašnom i mašnom, sa mesta direktora Narodne kancelarije predsednika Republike.

Potom je kao ministar za nacionalni plan Vlade Srbije i sa pozicije gradonačelnika Beograda (u drugom mandatu), bez uloženog dinara zgrnuo preko milijardu evra!

Para je padala na paricu, isključivo zahvaljujući političkom uticaju Dragana Đilasa, koji se, pokrivajući se kapom Demokratske stranke, obogatio do neslućenih razmera, trgujući oglasnim prostorom u srpskim

medijima, koji je zakupljivao za male pare, uspostavljajući monopol, a prodajući po petostruko većim cenama taj oglasni i reklamni prostor i minute.

Kao gradonačlenik Beograda on je sve poslovne aktivnosti gradskih organa stavio u službu svojih interesa.

Takav stepen korupcije nije zabeležen u istoriji Srbije, a verovatno ni u istoriji Evrope.

Srbija je mala, najsiromašnija država u Evropi, ali je kradonačelnik Đilas, sa preko milijardu evra keša, jedan od najbogatijih ljudi u Evropi.

Zadužio je, barem prema dosadašnjim saznanjima i sopstvenom priznanju budžet Beograda za više od 600 miliona evra, a toliko još iznose i unutrašnji dugovi javnih preduzeća Đilas i dalje sumanuto krade.

Ušlo mu je u krv.

Od Demokratske stranke Dragan Đilas namerava da napravi deoničko ortačko društvo.

Za nekoliko meseci DS će u članstvu imati Đilasa i članovi će biti njegovi poslovni partneri, uz čiju pomoć sakuplja milione evra u najsiromašnijoj državi Evrope.

Naravno, gospodin Đilas ima i saučesnike u svojoj razbojničkoj i zločinačkoj delatnosti.

Da nije Aleksandra Vučića, Dragan Đilas bi danas već bio u Zabeli, osuđen na četrdeset godina zatvora, sabiranjem presuda za sva krivična dela.

Aleksandar Vučić, koji je opčinjen Demokratskom strankom, i pokušava da izigrava jakog čoveka Sjedinjenih država u Beogradu, umislio je da sa prebogatim Đilasom treba da ubuduće vlada Srbijom.

Đilas je još na slobodi. I nastavlja da hara.

Sada čisti stranku, i jasno stavlja do znanja zainteresovanim partijskim drugovima da u njoj, i pod njegovom zaštitom mogu ostati samo ako se pare sa njihovih, presele na na njegov račun.

Drugi važan saučesnik Dragana Đilasa je njegova supruga Milica Delević, sa kojom on ima dvoje dece, a ona značajan udeo u njegovim firmama, a ima ih ko pleve.

Ovaj kriminalni dvojac zna posao.

Lišeni su svake vrste osećanja.

Milicu je Dragan postavio za direktorku Kancelarije za evropska pridruživanja, sa mesečnom platom od peko pet hiljada evra!

A Milica je znala kako da njemu čuva leđa.

Iako izgleda kao "grob slatke duše", Milica Delević se podmetnula bivšem američkom ambasadoru Kameronu Manteru.

Izlazili su zajedno, ljubili se, i kada je vest otišla u Vašington, gospodinu Manteru je prekinut mandat.

Onda je došla Meri Brus Vorlik, sa kojom je Milica, takođe, bila nerazdvojna.

Išle su u kupovinu, šoping, na orgije, a Milica je Vorlikovoj donosila debele svežnjeve zelenih novčanica, koje je slao njen bivši muž.

Ambasadorka je trebala samo da pošalje lepo mišljenje u Vašington.

Aleksandar Vučić, pobratim Đilasov, unizno je molio Milicu da bude ministar spoljnih poslova u novoj vladi!

Odbila ga je, jer su joj tako rekli oni iz američke ambasade.

Ko zna iz kojih razloga. I Vorlikovoj je skraćen mandat.

Korupcija je kancerogena bolest američke diplomatije.

Njene diplomate u očima nekoliko milijardi ljudi, Ameriku predstavlja kao zemlju zla.

Novi ambasador SAD-e Majkl Kirbi, poluidiot za američke diplomatske standarde, posetio je pre deset dana Jovana Krkobabića, predsednika PUPS-a, interesujući se o planovima ove stranke oko smene Đilasa sa

mesta kradonačelnika.

Strane službe, koje sa lakoćom nadziru kretanje nadobudnih američkih diplomata, izvestile su svoje centrale da je gospodin Kirbi (ovo je naziv i za marku usisivača) pravi usisivač za novac.

Uzima ga u neograničenim količinama.

Ne bi me iznenadilo ako američke diplomate otvore i kancelarije za pružanje podrške srpskim političarima.

Važno je da oni samo budu viđeni u njihovom društvu, da im se tutnu koverti, a onda će oni sami nas da ubeđuju da iza njih stoji Vašington.

Amerikanci, na službi u Beogradu, pokušavaju da izoluju Vučića, kao nerazumnog čoveka, a da instaliraju Đilasa, kao svog čoveka.

Đilas je hladan, surov, brutalan, spreman je da pobije sve građane i da ne trepne okom.

Posle će i njega Jenki da kokne, kao toalet papir.

Vučić treba da preda Kosovo, da razbesni Ruse i Nemce, da ih otera iz Srbije, a onda će Đilas da kupi Srbiju, zajedno sa gladnim građanima.

Biće nam novi Gospodar.

 

Đilas nastavlja da krade.

Svaki dan koji provede u Skupštini grada Beograda košta svakog od nas po nekoliko evra.

Đilasa treba što pre oterati sa mesta nakom se sada nalazi, inače se građanima Srbije ne piše dobro!

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

“JOŠ JEDNA PLJAČKA” DRŽAVE I NJENIH GRAĐANA

7. новембра 2012. Коментари су искључени

 

Prećutane informacije o tome kako je „prodajom investitoru“ upropašćena fabrika „Prvi maj“ iz Pirota!

Post-petooktobarska Srbija pokazala se u svakom smislu kao država bez perspektive, autoriteta, unutrašnje samostalnosti, sposobnosti za organizacijom društva, i konačno, kao država čiji građani definitivno ne veruju da će im ikada biti bolje.

Prvi_maj_Pirot

 

„Demokratska tranzicija“ je stvorila ogromni spoljnotrgovinski deficit, i ekonomiju Srbije potpuno ruinirala.

Lopovske privatizacije javnih dobara po nekim procenama državu Srbiju oštetile su za 15-tak milijardi evra – poređenja radi, po informacijama Narodne banke Srbije, javni dug Srbije na kraju marta 2012. godine iznosio je 24.1 milijardu evra.

Jedino u čemu je „demorkatska vlast“ bila dobra, jeste sklapanje aranžmana sa MMF-om, što zapravo predstavlja uspeh u ubeđivanju pomenute institucije da Srbiji pozajmi novac koje će buduće generacije tek imati da vrate, naravno uz vrtoglave iznose kamatnih stopa.

Time, država Srbija, uvevši samu sebe u dužničko ropstvo, izgubila je većinu obeležja samostalnosti i državotvorenja, i sada je dužna da igra po pravilima onih od kojih je uzimala novac.

Umesto da ekonomija Srbije postane jednim odgovornim i kvalitetnim sistemom koji će štititi prava srpskih radnika i srpskih seljaka, desilo se sasvim suprotno:

Srbija je do guše ugazila u najgori oblik lihvarskog liberalnog kapitalizma u kome je bitan samo i isključivo profit, pri čemu se jedino zadovoljavaju interesi krupnog kapitala i belosvetskih oligarha koji u bescenje dobijaju srpska nacionalna dobra na slobodno korišćenje bez ikakvih ograničenja.

Još jedan, ko zna koji po redu slučaj ovakvih sumanutih eksperimenata nad leđima srpskog radnika desio se upravo ovih nedelja u našem Pirotu – jedna od najvećih pirotskih fabrika po kojoj je Pirot bio nadaleko poznat, „Prvi Maj“, privatizovana je, i „prodata“.

Naime, početkom septembra ove godine, englesko-slovenačka grupacija „AHA“ kupila je „Prvi Maj“ na aukciji, na kojoj je ona inače bila i jedini interesent.

Cena ugovora je, kako to mediji navode, 2.1 milion evra, i to za tri proizvodne fabričke hale.

Po izvorima „Agencije za privatizaciju“, prilikom prvog pokušaja prodaje fabrike koji se desio krajem jula, cena je bila dvostruko veća – radi se o sumi od 4.113.453,34 evra, pri čemu je depozit za učešće iznosio 42.000 evra.

Kako kupaca na toj licitaciji do krajnjeg roka – 16.08, nije bilo, odlučeno je da se licitacija proglasi neuspešnom.

Samo jedan dan nakon što je prva licitacija proglašena neuspešnom, 17.08.2012 desio se naredni pokušaj prodaje, ovoga puta po ceni od 2.098.000,00 evra uz depozit desetostruko veći nego prethodnog puta,  dakle 420.000 evra.

Tri dana kasnije, dakle 20.08 2012, objavljene su izmene uslova konkursa, u delu koji se odnosi na depozit, koji je ovom prilikom smanjen na 210.000 evra.

Konačno, 07.09 2012, Agencija za privatizaciju objavljuje da je licitacija za prodaju „Prvog Maja“ bila uspešna, i da je fabrika prodata za 2.098.000,00 evra.

Ukupne obaveze kupca po „APR“-u, ne postoje, a krajnje informacije ne kazuju ništa o depozitu.

Sve ove brojke koje su ovde prikazane u vidu vrednosti fabrike i potrebnih depozita, rezultat su rada „Dil inženjering konsalting“ grupe, i ona se navodi u zaglavlju svih ovih ugovora.

Sa punim pravom se mora pitati – zašto je ta agencija dvostruko oborila cenu „Prvog Maja“, a potreban depozit za kupovinu uvećala u krajnjem pet puta u odnosu na prvobitnu vrednost, na taj način eliminišući potencijalnu konkurenciju?

Uostalom, da li mogu građani Pirota da saznaju negde o vlasničkoj strukturi, političkim vezama, i namerama agencija koje određuju cene njihovih fabrika?

Kako će kupac zaraditi!?

Kupac navodi kako planira da do kraja ove godine zaposli oko 1100 randika, uglavnom onih radnika koji su već zaposleni u „Prvom Maju“.

Dakle, suštinskog povećanja broja zaposlenih u Pirotu neće biti, pošto se ne radi o licima koja nisu u radnom odnosu, već o kvalifikovanom i sjajno obučenom kadru, kome ne treba niti obuka ntii dodatno usavršavanje da bi radio.

Kupac je u tom smislu svakako na dobitku, a država očigledno namagarčena.

Kao stimulans za sklapanje ovog ugovora, država Srbija se je, preko agencije za strana ulaganja SIEPA, obavezala da za svakog zaposlenog, kupcu plati na ruke po 5000 evra.

Ukoliko „Mura“ ispuni ono što je obećala, i zaista do kraja 2012-te vrati na posao 1100 pirotskih radnika, računica kaže da će od države Srbije dobiti 5.5 miliona evra, a da će tačno 374 pirotskih radnika ostati bez posla (jer, po podacima „Agencije za privatizaciju“, fabrika trenutno zapošljava 1474 radnika).

Ili, drugim rečima, u čistom plusu „Mura“ će biti za 3.4 miliona evra, a tačno 374 pirotskih radnika i njihovih porodica biće u minusu.

Ukoliko u ovu cifru ulaze neki drugi državni stimulansi i bakšiši, „Murin“ dobitak biće još veći.

List „Politika“ citira navode potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Milana Kneževića, da „Mura“ od države Srbije, za zapošljavanje novih/starih pirotskih radnika „Provg Maja“ dobija oko 6.75 miliona evra.

Kako god bilo, cifre su neverovatne i od njih se običnom čoveku zavrti u glavi.

Prosto rečeno, reč je o običnoj malverzaciji, na osnovu koje će neko debelo omastiti brkove.

Ministarstvo finansija naravno ove navode naziva tendencioznim i netačnim, navodeći da „Mura“ planira da u narednim godinama u fabriku uloži oko 11 miliona evra.

No, objasniti ovakav kupoprodajni vratolom, teško je, čak i ako se poveruje u navode o investicijama.

Prvo i osnovno, o kakvoj se ovde „prodaji“ radi, ako znamo da će nakon svega „Mura“ biti u plusu oko 3.5 miliona evra koje će uzeti direktno iz budžeta Srbije, to jest iz džepova poreskih obveznika Srbije?

Drugo, ako znamo da će najveći broj zaposlenih činiti oni koji su već radnici „Prvog Maja“, zbog čega onda „Mura“ ima prava na subvenciju kada ona ne povećava zaposlenost u Pirotu već samo ponovo upošljava one iste koji su do sada radili a koje će sada otpustiti?

Treće, zar država Srbija sa tih 3.5 miliona evra koje će pokloniti  „Muri“ nije mogla da iznađe trajno rešenje za „Prvi Maj“?

Tih 3.5 miliona su zaista mogli pomoći pogonima „Prvog Maja“ koji su loše radili (trikotaža, trgovina), da stanu na noge, i s tim u vezi postavljamo pitanje – zar je poklanjanje para i fabrika strancima bolje rešenje?

Sasvim je jasna jedna stvar – kada više od jedne decenije ekonomiju jedne zemlje vodi jedna te ista stranka koja iz izbora u izbore jedva prelazi izborni cenzus,  i koja se pokazala kao jedan od glavnih nosioca bez-nacionalne ekonomske politike, ovakvi eksperimenti kao što je ovaj u vezi s „Prvim Majem“; sasvim su za očekivanje.

Radnicima „Prvog Maja“ niko se nije obratio sa bilo kakvim objašnjenjem, niti su građani Pirota imali prilike da se informišu o tome šta se dešava sa onim u šta su oni uložili ceo radni vek.

Fabrički sindikati koji su uglavnom oduvek bili produžena ruka kapitalističkih lihvara koje jedino zanima ideja dubokog džepa, su listom bili za ovu privatizaciju – od njih nije ni bilo za očekivati da kažu ili urade bilo šta što bi išlo u korist interesa radnika.

A radnici – pa ko njih šta pita?

Oni će do kraja godine glumiti pozorišne statiste, i strepeti da li će ih novi gazda uzeti pod svoje.

Država Srbija je poklonila strancima još jedno svoje dobro, a Pirot ostaje i dalje tu gde jeste, grad sve manjeg broja ljudi, ljudi koji su bez nade i vere u sutrašnjicu.

Koliko to uopšte danas košta Srbija i da li se na kraju možda svi mi nalazimo u nekom ugovoru, prodati budzašto i ko zna kome?

Izvor: Dveri

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: