ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila je „Somboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanija „Galeb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija „Danube Food Group", u čijem sastavu se nalazi „Imlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NJIH NE TREBA ŽALITI: SLATKE PARE LEGALIZOVANIH UTERIVAČA DUGOVA

 

Grupa privatnih izvršitelja je, poput roja skakavaca, napala na mizerne penzije, i bez sredstva za život ostavila, najmanje, dvesta hiljada starih i siromašnih ljudi, puneći tako, osim svojih, i džepove doskorašnjeg pomoćnika ministra pravde Miloša Vazure i genralnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, koji potom procenat, kako tvrde, daju svom gazdi Aleksandru Vučiću. Smrt, od napada privatnih izvršitelja, nadvila se kao gradonosni oblak nad Srbijom. Oni ne dolaze kući, uglavnom ne plene ništa, ali uzimaju sve.

 

              Pišu: Insajderi I- 4 i 7

 

Pošalju penzionom fondu dopis, blokiraju isplatu dve trećine penzije, naplate kamatu, takse, sudske i svoje, te honorare za uspešno obavljen posao. A to sve toliko košta da “izvršni dužnik“ do kraja života ostaje u ropstvu, a izvršiteljima kaplje li kaplje. Naravno, oni daju deo Vučićevim dečacima, a oni svom gazdi. Objavljujemo pismo pouzdanih insajdera koje rasvetljava ovaj zločinački poduhvat

Bivša ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen osmislili su način kako da opljačkaju najsiromašnije građane, koji ne mogu da pružaju otpor. Ustrojili su privatne izvršitelje, organizovali njihovu obuku, polaganje ispita, pljačkajući sve ostale kandidate skupim taksama za ispite, osim onih koji su bili predviđšeni za izbor, jer su pripadali žutoj mafiji.

Pljačka je višestruka. Tako su javna komunalna preduzeća, poput Infostana Beogradskih elektrana, EPS-a, Vodovoda i kanalizacije, PTT-a, novosadske Informatike i drugih javnih komunalnih preduzeća po gradovima Srbije, po nalogu svojih direktora, koji su pripadali bandi iz DS-a, po nekoliko desetina hiljada predmeta prosleđivala privatnom izvršitelju.

Stručne službe bi, u ime izvršitelja, i sa njegovim pečatom, dužnicima dostavljale rešenje o izvršenju, koje je dostavljano i penzionom fondu, ili preduzeću ili ustanovi u kojoj dužnik radi. Izvršitelj bi odmah dobio avans od po 4.300 dinara po svakom predmetu, bez obzira da li će izvršenje moći da se sprovede, jer veći broj dužnika nema ni posao, ni penziju, mora se pleniti ono što ima u kući, ako je ima, a možda će otimati i decu…

Grupa izvršitelja je, tako, bez ikakvog truda i rada, dobila na račun po nekoliko miliona evra, koje su delili sa bandom Snežane Malović, a danas to rade sa Milošem Vazurom, doskorašnjim pomoćnikom Nikolice Selakovića i Novakom Nedićem, generalnim sekretarom Vlade Srbije. I oni, kažu, dele plen sa nezajažljivim Aleksanrom Vučićem.

Nekoliko stotna hiljada penzionera i zaposlenih građana dobijaju zabranu na dve trećine mesečne penzije, ili plate, zbog duga za kounalne usluge. Primera radi, penzioner sa prosečnom penzijom od 15.000 dinara ostaće samo sa pet hiljada dinara mesečno da živi!

Naravno, to je nezamislivo u zemljama Evropske unije, u SAD-u i drugim zemljama koje, koliko toliko brinu o svojim građanima. Aleksandra Vučića zanima samo grabež. Kada ispred vrata ugledate privatnog izvršitelja, ostanite pribrani. Pogledajte mu u oči. I palite. Nećete pogrešiti.

A ko su ti ljudi? Evo šta pišu oni koji znaju ko su oni i njihova nedela.

“…Obaveštavamo Vas da je korupcija najveća oko premijera i da nismo u stanju da reagujemo.

Recimo, nakon kriminalne podele predmeta EDB-a izvršitelju Isidori Ranković, krenuli smo da ispitujemo ovaj slučaj, jer je očigledno da je neko dao, a neko primio mito. Ispitivanjem ovog slučaja saznali smo da je još jedna kriminalna podela predmeta dogovorena.

Reč je ovog puta o preduzeću EPS Snadbevanje. Preduzeće EPS-a poseduje u ovom trenutku oko 200 hiljada predmeta koje sprema da podeli. Predmeti se prodaju za određeni procenat, i taj iznos uzimaju ljudi iz EPS-a, konkretno kontakt čovek je Dragan Veljić, direktor direkcije za pravne i opšte poslove.

Ovaj gospodin kod direktora EPS Snadbevanja Žarka Markovića lobira da se predmeti dodele kancelarijama koje su pristale na davanje mita, a to su – Mihajlo Dragović, Dragana Stojkov, Tamara Cenkov, Mile Simojlović, Ivana Bukarica, Ivan Mladenović, Miloš Mitrović, Dragana Dobrilović, Nenad Jovanović (budući izvršitelj).

Novak Nedić i Miloš Vazura se ugrađju na ovaj procenat.

Glavni čovek za izvršitelje je Miloš Vazura, pomoćnik ministra pravde. On je došao na mesto pomoćnika samo kako bi bio u kontaktima sa izvršiteljima, jer je čuo da su tu lepe pare. Ceo plan oko EPS-a je upravo on smislio.

Svom kumu Novaku Nediću je predložio ceo plan. Novak Nedić je generalni sekretar Vlade Srbije. Voli skupe satove i automobile, plan mu se svideo. On je lično pre dva meseca još intenzivirao druženje sa Draganom Veljićem, kada je i upoznao Veljića i Vazuru, i tom prilikom predočio da je njegov kum glavni za izvšitelje u ministarstvu, i da imaju plan.

Ishod celog sastanka bio je da se predmeti podele samo onim kancelarijama koji su voljni da daju novac, a da izvršitelje nađe Miloš Vazura. Da je plan unapred smišljen i odrađen od strane ovog doskorašnjeg pomoćnika, govori i sledeća činjenica. Miloš Vazura svojim ljudima sređuje ispit za izvršitelja i imenovanje, a onda predmete EPS-a. A to je recimo Miloš Mitrović.

Dokazi su sledeći: do sada je bila praksa da kada jedna grupa položi ispit, kandidati dostave biografiju, pa se imenuju za određeno područje suda. Tek kada se ta grupa, koja je prethodno položila ispit imenuje za određene gradove, zakazuje se novi ispit. Međutim, pošto Miloš Mitrović nije ispunjavao uslove do pre mesec dana za polaganje ispita, ljudi koji su položili ispit još pre pola godine, nisu mogli da se imenuju, jer nije bilo konkursa za imenovanje.

Tek kada je Miloš Mitrović stekao uslov da bude izabran za Beograd, zakazan je ispit. To sve zato što je za Beograd ostalo samo još šest mesta za izvršitelje. Da se poštovala ranija praksa, ovaj kandidat ne bi mogao da upadne u Beograd, jer bi se popunilo svih šest mesta za Beograd, iz one grupe kandidata koji su prethodno položili ispit.

Dokaz svemu ovome je i činjenica da se žurilo sa polaganjem zakletve koja je bila 10 jula. Zašto im se žuri? Upravo zato što je pomoćnik Vazura dogovorio sa Draganom Veljićem iz EPS-a da se predmeti izvršiteljima podele do 15. jula. Dakle imenovanje je obvljeno pet dana pre podele predmeta u EPS-u.

Da je ovo sve tačno govori i broj bodova na ispitu. Recimo Miloša Mitrovića, jer je bio prvi na listi, iako nigde nije radio, barem ne izvršenja (piskarao je nešto u komori izvršitelja, gde ga je zaposlio pomoćnik ministra, preko bivšeg predsednika komore, u stvari nije ništa ni radio, jer je predsednik komore znao čiji je Miloš Mitrović drug).

On je, recimo, imao više bodova na ispitu od jedne sudije, koja ceo život radi izvršenja, i ne samo to, nego je i predsednik Izvršnog odelenja u Prvom osnovnom sudu u Beogradu (sudija Mirjana Dimitrijević).

Kako je moguće da on ima više bodova od jedne sudije koja je učestvovala i u pisanju zakona? Miloš Vazura je sredio da se za izbor izvršitelja gleda najviše ocena na testu. Tako je njegov drug bio prvi na listi, sudija pretposlednja. Kriterijumi nisu nigde propisani, niti stalni, menjaju se iz ispita u ispit.

Idemo dalje: pisali ste o Isidori Ranković i o tome kako je dobila silne predmete u EDB-u. Miloš Vazura je pomogao Isidori Ranković da dobije predmete EDB-a, preko svog kuma, koji je u to vreme bio zamenik generalnog sekretara (a sada je generalni sekretar) Novaka Nedića, još je istu otvoreno zaštitio u ministarstvu.

Naime, posle takve podele predmeta u EDB-u, svi od izvršitelja su sumnjali na korupciju, pa su onda teškom mukom uspeli da smene dotadašnjeg predsednika komore, koga je isto tako štitio Vazura. Kada je pomoćnik osetio da će Mihajlo da bude smenjen, pokušao je da za predsednika instalira svog čoveka, Bojana Kostića, ali mu plan nije uspeo.

Posle smene izabrano je novo rukovodstvo, koje je odmah nakon ustoličenja tražilo da se iz disciplinske komisije isključi Isidora Ranković, i Aleksandar Pavlović (dobio isto puno predmeta u Kraljevu, preko Miloša Vazure) umesto njih imenuju drugi izvršitelji.

Naravno, bez obzira što komora predlaže dva izvršitelja za disciplinsku komsiju, odgovor iz ministarstva bio je negativan. Navodno, ministar Nikolica Selaković ih je izabrao na četiri godine.

Dakle, umesto da se ministarstvo samo zapita ima li korupcije tu gde neko dobije 15 hiljada predmeta, i da samo inicira da se iz disciplinske komisije isključe takvi ljudi, ali ne, ono ih štiti, ne da. Naravno, jer sva korupcija i kreće iz ministarstva, od ovog dečka koji nema formalno jaku funkciju, ali je pozivanjem na kuma i Vučića, uspeo da ima veliku moć u ministarstvu.

Zapravo, koja je njegova uloga u ministarstvu, to niko ne zna, kao ni šta radi. Isti princip bio je i sa Draganom Stojkov, i nju je novo rukovodstvo razrešilo iz komisje za izradu zakona, ali princip je isti. Buduća notarka je ostala u komisiji. Istine radi, Novak Nedić je lično zvao Nemanju Protića (obzirom da je on predsednik Izvršnog odbora) da nikako ne dozvoli da se Isidora smeni iz komisije. Otkud generalnom sekretaru Vlade pravo da se u to meša, sem novca?

Što se Novaka Nedića tiče on je glavna zaleđina pomoćniku ministra Vazuri. Oni su i kumovi. Kada su neki izvršitelji otišli kod Novaka Nedića u Vladu, koji su takođe članovi SNS-a (Novak Nedić je i predsednik pravnog saveta stranke) da se žale na Miloša Vazuru, i ukazivali na sumnju da je korumpiran i da im je tražio pare za predmete, Novak Nedić ih je ubeđivao da je to zato što je u stvari Miloš Vazura određen ispred stranke da otkrije korupciju u redovima izvršitelja, i da je agent provokator, te da će svi koji su spremni da daju mito, biti brzo pohapšeni.

Izvršitelji koji su bili na ispiranju mozga kod Nedića su: Jelena Burmazović, Nikola Sćepanović i Nemanja Protić. Njima je Nedić obećao predmete, naravno pošto je video kakvi su bez provizije. Time, je u stvari, zaštitio kuma. Naravno, nakon što ih je ubedio, otišao je sa kumom u restoran, i sit se ismejao zajedno sa Mihajlom Dragovićem i Draganom Stojkov.

Za još nešto je Miloš Vazura pre mesec dana uzeo pare. On je obećao Dragani Stojkov, nakon što joj je sredio ispit za notara, da ode u notare, a da istovremeno ima i izvršiteljsku kancelariju. Obzirom da je to nemoguće po zakonu, smislio je sledeće.

Da Dragana Stojkov imenuje nekog za svog zamenika, pa će on mimo konkursa da ubedi ministra da se zamenici, koji imaju ugovor sa izvršiteljem imenuju za izvršitelja, za područje tog suda, da se ne bi gasile kancelarije!

Dakle, ovako bi se mimo konkursa i zakona imenovali ljudi, bez konkurencije za sud koji žele. Da su Milošu Vazuri od značaja Dragana Stojkov i Mihajlo Dragović, govori i sledeća činjenica. Nekada su ovi ljudi bili u organima komore. Izvršitelji su imali ogromnu većinu da ih smene, čak su i skupili polovinu potpisa od ukupnog broja izvršitelja za zakazivanje skupštine, iako je dovoljno samo 10 odsto.

Ni tada, iako je skupština morala da bude zakazana po statutu u narednih mesec dana, nisu uspeli da je zakažu i smene Stojkovu i Mihajla. Upravo zato što su pare zbližile pomoćnika i ovo dvoje. Onda su izvršitleji upali u kancelariju kod izvršitelja Dumića, koji je po statutu i mogao jedino da zakaže skupštinu, i rekli mu da ne idu iz kancelarije dok ne zakaže skupštinu. Tako je pučem unutar same komore zakazana skupština.

Međutim, ni tada se Miloš Vazura nije smirio. Istog dana je zvao Jelenu Burmazović i Nikolu Sćepanovića da dođu u ministarstvo i obećao im predmete, ali da ovog puta podrže Mihajla Dragovića i Draganu Stojkov.

Cilj im je bio, pošto je skupština zakazana, da se ne održi, odnosno da tačka o smeni bude poslednja, a da do tada se skupština odugovlači. Tako je Jelena Burmazović pričala satima neke gluposti, čak je i Isidora Ranković pričala sat vremena, samo da ne dođe do smene, tj. poslednje tačke.

Skupština je trajala osam sati, ali na kraju ishod je bio sledeći – Mihajlo Dragović 20 glasova, Aleksandra Trešnjev 80 glasova. Međutim, Jelena Burmazović je opet ostala na obećanjima za predmete, nju smatraju za budalu, i koriste je kako stignu. A takođe i Kostu Aleksića iz Novog Sada je zvao neko iz firme (mislim direktor) "Informatika" i rekao mu da mu je iz ministarstva rečeno da ne ide na tu skupštinu. Isti je ovo ispričao na samoj skupštini, bio je sav izbezumljen, ali, ipak je došao na skupštinu. I tu postoji priča.

Preduzeće "Informatika" iz Novog Sada je sve predmete jedno vreme davala jednom izvršitelju, otprilike 40 hiljada godišnje, i to Sveti Ćurčiću. Dečko je polu-nesposoban.

Protiv njega je pokrenut ozbiljan disciplinski postupak, predmete nije zavodio, pare na namenskom računu koje služe samo da bi se prebacilo preduzeću nije prebacivao. Dakle, i samo preduzeće je tu oštećeno. (Namenski račun je, u stvari, račun na koji građani upalaćuju dug za koji su utuženi, a onda izvršitelj taj iznos prebacuje preduzeću, po pravilu taj račun treba da bude uvek na nuli, jer su to pare, u stvari, komunalnog preduzeća. Kod ovog izvršitelja on je u milionima izražen, što je ustanovila nova disciplinska komisija, koju je poslalo novo rukovodstvo).

Naravno, sve je moguće kad imate Vazuru za saveznika, sa prvom prijavom koja je bila protiv ovog izvršitelja se ne zna kako je završila. Tako je Svetislav Ćurčić ostao i dalje bez ikakvih posledica da radi.

O svemu ovome došli smo operativnim saznanjima, jer smo se bavili ovom temom, nakon natpisa u novinama i nekih indicija koje smo imali. Ono što smo nesumnjivo utvrdili je da se Novak Nedić sastajao sa direktorima JKP-a, i da ih je lobirao za određene izvršitelje. Preko baznih stanica može lako da se utvrdi da je Novak Nedić kontaktirao određene direktore i da je pred svaku podelu predmeta on, odnosno njegov kum, učestalo zvao direktore, kako bi ih lobirao."

(Grupa policijskih službenika)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SRBIJA: ŠVERC AZILANATA “POD OKRILJEM” POLICIJE!

 

Gotovo da nema građana Srbije ili Mađarske koji žive u pograničnim mestima a koji ne znaju skoro sve o švercu ljudi na Zapad koji se nesmetano odvija godinama.

Srpska i mađarska policija zajedno švercuju azilante u zemlje Evropske unije.

Piše: Arpad Nađ

 

 

Mađari koji su u Evropskoj uniji neće snositi posledice, ali cena koju će Srbija platiti zbog potpune ignorancije njenih vlasti u vezi ovog problema, biće previsoka, samo zato što kriminalci i pojedini policajci prelazak naplaćuju  od 2.500 pa do 8.000 evra u poslednje vreme, jer je stroža kontrola, a  uvedene su i takozvane termovizijske kamere.

Za potpuni povratak mračnih devedesetih, nedostaje samo povratak viznog režima, a on je na vidiku…

 

 

 

Mada javnost u Srbiji skoro ništa ne zna o tome, na sastanku u Luksemburgu 25. oktobra prošle godine zahtevano je da se uvede mehanizam za suspenziju bezviznog režima čija će klauzula verovatno stupiti na snagu početkom ove godine.

Izvestilac za viznu liberalizaciju Evropskog parlamenta Tanja Fajon smatra da bi Srbija mogla biti prva na udaru odluke o privremenoj suspenziji bezviznog režima i da je za to potrebno da se usvoji zakonska regulativa koja se trenutno nalazi u Evropskom parlamentu a Fajonova smatra da je ponovno uvođenje viza neminovnost i da su za to krivi srpski političari.

U isto to vreme, premijer Dačić bezočno laže Srbe da srpske vlasti čine sve da ne dođe do uvođenja viza dok u isto vreme vrh srpske policije uzima danak u evrima zajedno sa graničnom policijom svima koji hoće da odu u EU…

Naravno, nisu sve članice EU za bezuslovno uvođenje viza građanima Srbije jer kako je istakao portparol komesarijata za unutrašnja pitanja EU Mikaele Ćerkone, posledice bi snosili svi građani Srbije a ne samo oni koji krše pravila Evropske unije a sličnog mišljenja je i nemački ambasador u Srbiji Hajnc Vilhelm koji je istakao da bi to bila katastrofa za evropsku budućnost naše zemlje.

Ipak, zamenik ministra unutrašnjih poslova Nemačke Ole Šredera koji je obelodanio da su Srbija i Makedonija već stavljene na listu tzv. "zemalja sigurnog porekla" čime je procedura za izdavanje odnosno odbijanje zahteva za dobijanje azila skraćena sa godinu na samo par dana, "jer je neprihvatljivo da građani Srbije nepotrebno zauzimaju mesto onima kojima je viza zaista potrebna"!

Tragom ovih vesti koje su prenele sve značajnije svetske agencije, novinska ekipa Lista protiv mafije krenula je da utvrdi istinu na potezu koji je označen kao neuralgična tačka, odnosno "Ahilova peta" EU a koji se prostire od graničnog prelaska Tompa i Horgoš duž Srpsko Mađarske granice do sela Martonoš sa Bačke strane.

Zatim, rekom Tisom koja je na ulasku u Mađarsku podeljena granicom u dužini od dva kilometra između sela Martonoš i Đala koja se nalazi sa Banatske strane pa sve do sela Rabe koje je od Đale udaljeno 11 kilometara i koje se nalazi na samom tromeđu Srbije, Mađarske i Rumunije.

Ukupna dužina granice kojom prelazi najveći broj lažnih azilanata i koja se prostire od Horgoša do Rabea je oko 25 kilometara i taj deo je pokriven sa nekoliko termovizijskih kamera tako da se čini da ni ptica ne može preći ali je istina ipak drugačija.

Nju znaju skoro svi meštani ovih pograničnih sela ali skoro niko ne želi o tome da priča jer su svi u strahu, pošto tvrde da policija i lokalni kriminalci zajedno sarađuju na prebacivanju lažnih azilanata već godinama i da su meštani tih sela nezaštićeni i nemoćni jer žive u strahu da im se može nešto desiti jer je „Bog visoko a Beograd daleko" i da nema ko da ih čuje.

Ipak, pojedinci su pristali da nam ispričaju priču za koju čitava Evropa zna, a mi nismo imali "gde da je čujemo".

Jedan od najvećih srpskih biznismena iz Segedina B.T. koji je jako dobro upoznat sa čitavom situacijom,  priča:

“Ljudi su ovde u strahu već desetak godina otkako je počeo šverc ljudi u zemlje Evropske unije i svi znaju istinu ali se boje da je kažu jer je ovde mala sredina i svi se boje osvete.

Javna je tajna da lokalni kriminalci u dogovoru sa pojedinim policajcima švercuju ljude preko granice i da njima niko ništa ne može jer se priča da ti policajci koji su u biznisu imaju debelu zaštitu ovde u samom vrhu Mađarske policije i da se tale u novcu sa ljudima iz Beograda iz vrha srpske policije i da se sve vešto i brzo zataškava.

Oni koji su uhapšeni sa mađarske ili srpske strane su sitne ribe koje nisu radile sa policijom, a oni veliki igrači voze besna auta i ponašaju se kao lokalni šerifi i niko ih ne pita odakle im pare da voze automobile vredne i po nekoliko desetina hiljada evra.

Tako je i u Mađarskoj i u Srbiji.

Da su srpske vlasti zaista želele da reše problem poslale bi policiju iz Beograda i prečešljale svoje kolege od Horgoša do Rabea i „prostudirale" im vozni park i lako bi ustanovili ko se bavi organizovanim švercom ljudi, jer do pre par godina pas nije imao za šta da ih ujede, a sada su odjednom bogataši.

Evropska unija je na granice sa Mađarske strane postavila nekoliko najsavremenijih vozila sa termovizijskim kamerama koje snimaju sve u krugu od 20 kilometara tako da je praktično gotovo nemoguće da miš pređe neprimećen granicu na potezu od Tompe sa mađarske strane, preko Horgoša do Rabea sa srpske, gde se odvija gotovo 90 odsto ilegalnih prelazaka…”

Ribar Ištvan  T. iz Kanjiže takođe svedoči:

“Pre nekoliko godina sam bio svedok kada je prebacivano petnaestak Albanaca, Roma i nekih stranaca, mislim Kurda, preko Martonoša na Mađarsku stranu granice.

Dolazio sam noću oko dva za vikend da spremim mreže za pecanje i pokvario mi se auto baš na putu uz Tisu, koji vodi ka Mađarskoj, i pošto sam morao da se vratim u selo po pomoć, zaključao sam auto i pošao pešice po druga koji je automehaničar.

Na samom ulazu u Martonoš primetio sam farove i pokušao da zaustavim vozilo računajući da će me prebaciti do Kanjiže jer se ovde svi znamo, ali sam tada primetio da je to policijski auto koji je samo projurio pored mene.

Bio sam strašno ljut što mi nisu stali jer mnogi policajci dolaze da jedu na ribarska druženja i krenuo sam putem dalje, a onda posle 150 metara naleteo licem u lice na kolonu ljudi među kojima je bilo žena i dece koju su vodila dvojica meni nepoznatih ljudi.

Ukapirao sam da su to šverceri ljudi, ali mi nisu ništa rekli i bez reči su projurili pored mene.

Posle minut, dva, video sam svetlosne signale koji su dolazili iz pravca Tise i bio sam sasvim siguran da se ti ljudi prevoze čamcima u Mađarsku.

Taman kada sam pomislio kako je moguće da se tako "blizak susret treće vrste" završio bez reči, na samom ulazu u Martonoš susreo me je mladić koji je uperio pištolj u mene i rekao mi da sam gotov ako pisnem i da ću završiti u Tisi!

Godinu dana kasnije, gotovo u isto vreme na tom istom mestu desila se tragedija kada se čamac sa ilegalnim emigrantima iz Albanije prevrnuo i kada je stradalo 16 Albanaca, a samo se spasao jedan čovek sa dvoje dece.

Srpski mediji su skaradno izveštavali o tome potpuno minimizirajući slučaj uz iznošenje netačnih podataka poput onog da se čamac prevrnuo na "Tisi kraj Subotice" iako je Subotica odavde udaljena 50 kilometara a tekstovi su bili toliko mali da se sticao utisak da su se podavile guske a ne ljudi!

Uz sve to samo mesec dana nakon utapanja Albanaca na gotovo istom mestu se navodno prevrnuo čamac u kome su bili Zoran Bernar i Slobodan Ilovac koji su se udavili i za koje je zvanično rečeno da su bili neplivači.

Za tragediju na Tisi i ubistvo iz nehata 16 ljudi uhapšeni su početkom prošle godine Dževad Suljejmani (39) iz Preševa koji je okrivljen kao vođa bande, kao i Josip Đurašević (44), Atila Šipoš (35), Joso Karanović (35),Goran Morović(39) i Jovanka Koledin (35), svi iz Subotice, i suđenje je još u toku.

Najinteresantnije je što azilante koji traže put uopšte nije teško pronaći, ali izgleda njih nema ko i da traži”!

Pomoću našeg sagovornika Ištvana došli smo do čoveka koji je uhapšen u Mađarskoj sa kolonom ilegalnih azilanata, i zbog toga osuđen na zatvorsku kaznu od četiri godine uslovno u Mađarskoj, iako je veteran u ovom poslu i prebacio je više tura ljudi uspešno dok nije "pao".

On je pristao da nam ispriča priču pod uslovom da mu ne objavljujemo ime.

“Ja se nisam obogatio od tog posla jer sam prebacio samo nekoliko tura "sirotinje" koja ide na rizik i koja nije spremna da plati cenu od 3,000 evra koliko je bilo potrebno izdvojiti za siguran prelaz, a sada je ta cifra dostigla vrtoglavih 8.000 evra, jer su termalne kamere nepremostiva prepreka, ako se ne isključe.

Obogatili su se samo oni koji su radili sa policijom i oni to bogatstvo ne kriju, jer se "pare i svrab" ne mogu sakriti”.

Radiša Đurović iz centra za azilante kaže da broj azilanata iz severne Afrike raste, a da policija otkrije tek mali broj.

Policija ih je prošle godine otkrila oko 800, a ove godine oko 500, a oni stalno pristižu iz Libije, Maroka, Palestine i Iraka.

On ističe da će zbog Sirije najezda azilanata biti još veća, jer samo uz Tursku granicu, čeka da krenu ka Evropi njih najmanje 20.000, i da je broj azilanata u odnosu na prošlu godinu ukupno povećan za 2.500 i da Evropa nema druge već da se brani.

Srbiji ostaje samo da odluči da: ili da se takođe brani od azilanata svim sredstvima, ili da žrtvuje slobodu kretanja sedam miliona svojih građana, zbog šačice onih koji su se obogatili na tuđoj nesreći.

 

 

©Geto Srbija

List protiv mafije

LIČNI STAV: NAMETNUTA “REALNOST”

 

Danima pratim dešavanja vezana za Kosovo i Metohiju i pokušavam da sebe i ostale Srbe koji ovde žive vidim u onome što se priča. Teško je!

Ako su, recimo,  zvaničnici u Beogradu ‘‘šokirani’‘ odlukom  suda u Hagu da oslobodi Ramuša Haradinaja, mi nismo.

Nas bi šokirala vest da su ga osudili.

Piše: Janja Gaćeša

 

Zvaničnici u Beogradu danima ponavljaju, a mediji prenose, kako na prelazima neće biti zastava ni ‘‘države Kosovo’‘ ni države Srbije.

To što će biti carinika ‘‘države Kosovo’‘, izgleda da je za njih manje važno.

Još kažu da će se punktovi spojiti, odnosno da će naša policija za gotovo sto metara ući  na teritoriju  Kosova i Metohije, recimo na prelazu Merdare.

Zar stvarno ne znaju, ili se samo prave da ne znaju, da će baš tu Priština sagraditi  najsavremeniji granični prelaz?

Poslednji će evro izbrojati i sve učiniti da prelazi izgledaju kao državna granica.

Zgrade sa kosmetske strane Merdara zidaju se već više od godinu dana.

Ako će na prelazu Merdare naša policija i carina ‘‘zaći’‘ u Kosovo i Metohiju, na prelazu Jarinje carinici ‘‘države Kosovo’‘ ‘‘zaći’‘ će u sever Kosova i Metohije.

Jer, primenom Sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima uz pripadnike Euleksa na prelazima će uz srpske carinike biti i albanski carinici; znači biće ih i na prelazu Jarinje.

Time će svi protesti Srba sa severa postati uzaludni.

Vlast u Beogradu se hvali time da će srpski policajci i carinici na Merdaru sada biti na mestu gde je do sada bio albanski punkt.

Predstavljaju kao uspeh to što će nepunih sto metara ući na teritoriju Kosova.

No dolazak albanskih carinika na sever, na prelaz Jarinje,  gde ih dosad nije bilo, ne pominje se otvoreno.

Tu su do sada bili samo stranci.

Albanci su ovim sporazumom, uz potpis srpske vlasti, zauzeli Jarinje – odnosno sever Pokrajine.

Srbima metri, Albancima kilometri!

Nije, valjda, da verujemo da će misija Euleks odjednom početi da sprovodi pravdu?

I dok ovo pišem tražim svoje mesto, ali ne ide.

Ne ide jer znam da su još uvek  važeći dokumenti koji garantuju suverenitet države Srbije nad Kosovom i Metohijom, i to ne samo Rezolucija 1244: ima toga još.

Nisam stručna da dublje ulazim u te analize, ali znam da niko od preostalih Srba na Kosovu i Metohiji ne može da shvati zašto im se nameće neka druga realnost.

Na silu, uz pritisak!

Zato trpimo i patimo, zato i nemamo gde jer kao što izreka kaže ‘‘gore je visoko a dole tvrdo’‘.

Nada su nam naša država i crkva, ali, za sada, dosta je razloga za sumnju da uopšte govorimo isti jezik.

Zato ponavljam: teško je!

Teško je, na primer, kada odete do Visokih Dečana na ktitorsku slavu manastira, pa vidite kako vladika Teodosije uz široki osmeh dočekuje Slobodana Petrovića, zamenika Hašima Tačija.

Dok smo putovali do Dečana bili smo tihi, spremni da platimo svaku kaznu koju policija, ukoliko nas zaustavi i otkrije da smo Srbi, može da izmisli, spremni da pretrpimo svaki kamen kojim nas gađaju, jer ne bi bilo prvi put da nas kamenuju. 

Manji od makova zrna stigli smo u svoju lavru, čarobne Visoke Dečane, i videli vladiku i Tačijevog poslušnika.

Početkom avgusta, takođe, pažnju meštana centralnog dela Kosova i Metohije privukli su radovi na renoviranju crkve Svete Petke u Lapljem Selu.

U narodu je počelo da se nagađa odakle novac, ali je iz Eparhije raško-prizrenske stiglo objašnjenje u kome otac Sava Šmigić, sekretar eparhije, između ostalog, kako je preneo lokalni KiM radio, kaže:

‘‘Jako je bitno da objavimo narodu da je finansijer EU i niko drugi i da pozovemo ljude da pomognu obnovu i sanaciju crkve u Lapljem Selu.

Apelujem da ne budu sebični već da pomognu, i da se manu priča ‘ko obnavlja, šta i ko radi  i zašto to radi’ ‘’.

Od početka se znalo da se radovi izvode po projektu ‘‘opštine Gračanica’‘.

Radovi su završeni, a drugog decembra vladika Teodosije služio je liturgiju u obnovljenoj crkvi. 

Tada se saznalo i ko je sve pomogao restauraciju.

Pored kancelarije Evropske unije na Kosovu i Metohiji, to su i NVO ‘‘Međunarodna organizacija za migracije’‘, takozvano Ministarstvo za socijalnu politiku ‘‘kosovske vlade’‘ i ‘‘opština Gračanica’‘.

Uzećemo u obzir mogućnost da je, posle izjave oca Save, prifalilo para pa su ‘‘Tačijevi Srbi’‘ pritekli u pomoć sa sedam hiljada evra, koliko su iz  ‘‘opštine Gračanica’‘ naglasili da su dali, ali nam je crv sumnje probudila izjava Nenada Rašića, ‘‘ministra rada i socijalne politike’‘ u takozvanoj kosovskoj vladi.

Najavljujući izgradnju parohijskog doma u Dobrotinu, rekao je i da je crkva u Lapljem Selu samo jedan u nizu projekata koje sprovodi „kosovska vlada“.

Ne sviđa se narodu ‘‘realnost’‘ koju su mu kroz navedeni primer nametnuli.

Ne slaže se ogromna većina nas sa onima koji je sa osmehom prihvataju, a rukovode eparhijom.

Zato je, o praznicima, crkva u Gračanici skoro prazna.

A država?

Sredinom oktobra,  Vlada Republike Srbije ( Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja) donela je odluku kojom se hitno nalaže da svaki pojedinac za sebe raskine ugovor potpisan sa predstavnicima institucija jednostrano proglašene i nepriznate države Kosovo.

Da ugasi tekuće račune kod kosovskih i inostranih banaka preko kojih se uplaćuje plata, da izjavu u kojoj piše da ne ostvaruje nikakva primanja od institucija ‘‘države Kosovo’‘, overi je u nadležnom Sudu Republike Srbije i dostavi direktoru škole u roku od 15 dana.

Odgovornost za nesprovođenje gore navedenog snosiće direktor škole.

Ova vest je oduševila Srbe na Kosovu i Metohiji, bar one koji ne sede na dve stolice, a oni su, na sreću, još uvek većina.

Posebnu težinu svemu dao je zahtev, kakav do sada nije došao ni od jedne vlasti, da se ova izjava overi u Sudu Republike Srbije.

Nju su morali dati svi radnici navedenog Ministarstva, bez obzira da li primaju ili ne primaju platu iz Prištine.

Ispred Suda u Gračanici danima je bila ogromna gužva a narodu se dopalo što je mogao da vidi kako, kada hoće, država Srbija može i da deluje.

Od tada je prošlo mesec dana.

Loša iskustva iz predhodnih godina već stvaraju sumnju da se ni ovoga puta ništa neće promeniti.

A, nažalost, već na samom početku su mnogi direktori i prosvetni radnici sa nipodaštavanjem govorili o odluci Vlade u Beogradu.

Mnogi su otvoreno rekli da neće raskinuti ugovore sa takozvanim kosovskim Ministarstvom prosvete i da im niko ništa ne može.

Upozorenje od strane načelnika školske uprave u Kosovskoj Mitrovici je bilo vrlo jasno, ali i oglušenje o njega bilo je jasno.

Još uvek niko nikoga nije pozvao na odgovornost niti kaznio, pa se pitamo šta bi?

Hoće li država Srbija, bar u ovom pitanju, priču dovesti do kraja?

Dvostruke plate primaju ne samo prosvetni radnici, primaju ih i zdravstveni radnici, radnici Skupštine grada Prištine i ko zna ko još.

Mi očekujemo da se započet posao završi!

Ovo ne sme da ostane njihova ‘‘realnost’‘!

Ovo mora da bude naša srpska stvarnost.  

Zato kažem,  teško je! Teško je biti Srbin i ove 2012. godine na Kosovu i Metohiji.

©Geto Srbija