SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKI UTICAJ NA TUŽILAŠTVO: NOVI ŠEF IZABRAN PO SPOSOBNOSTI ILI PO MERI VLASTI SRBIJE!???

 

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je okončao svoju misiju. Bio je zaštitnik krupnog i organizovanog kriminala.Političke elite su bile spokojne. Skoro nedodirljive.

Za šest godina, koliko je bio na mestu specijalnog tužioca, kao kandidat Demokaratske stranke, uspeo je da nakon promene vlasti uzme u punu zaštitu gornju strukturu prethodne vlasti. I kada je morao da stupi na scenu, kao što je slučaj sa bivšim ministrom Oliverom Dulićem, vešto se izvlačio. Odugovlačio je.

 

                    Milan Glamočanin

 

Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Uprava kriminalističke policije MUP-a  Srbije prikupile su tone dokaza o iznošenju 40 milijardi evra iz zemlje. Za vreme vladavine DS-a skoro 30 milijardi. Plus nekoliko milijardi u kešu, van tokova. Evropska unija je tražila da se sudski rasvetle 22 privatizacije srpskih državnih preduzeća.

Nova vlast nije smela da nasrne na njega. Čekala je tri godine da mu istekne mandat. Tužilac je mnogo znao. Potpisao je na hiljade zahteva sudijama za prethodni postupak za prisluškivanjem “sumnjivih“ novinara, biznismena, poslanika, političara... Pokretao je krivične postupka samo kada je bio prinuđen. Uspeo je vešto da i ignoriše napade Draga J. Vučićevića, znajući da je on Vučićev glasogovornik.

Iz tužilačkih spisa koji se godinama povlače po njegovim fiokama nestali su transkripti razgovora, dokumenta.

Tužilac Radisavljević je o Vučiću imao stotine dokumenta koji mogu da ga odvedu na višegodišnju robiju. Od procesuiranja odgovornih za sporne privatizacije Vođa je odustao. Nema dokaza. Informer je u izdanju od 22. decembra najavio na naslovnoj "Vučić hapsi za Novu godinu".

Premijer i ministar policije nisu ovlašćeni da najavljuju hapšenja, niti bi mogli da imaju uvid u pretkrivične spise.

Ali..

Narodna skupština Srbije je dan ranije izglasala novog tužioca za organizovani kriminal. Postavila je advokata iz Čačka Milana Nenadića. Gospodin Nenadić je iznenađenje za srpsko pravosuđe. Član je Srpske napredne stranke. Odan prijatelj Vučićevih prijatelja.

Najavljeni lov može da počne. Spisak već postoji, Vođina velika propaganda laži je spremna da krene. Ako nema dokaza u sudskim spisima, ima ih kod Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića i njihove kamarile.

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 17.12.2015. godine predložila za izbor kandidate i za javne tužioce u velikom broju javnih tužilaštava u Republici Srbiji.

Tim povodom oglasilo se i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saopštenjem:

…Premda Udruženje smatra da je većina predloženih kolega svojim dosadašnjim radom zaslužila poverenje, kao i da je izbor javnih tužilaca neophodan, budući da mandat javnim tužiocima ističe 31.12.2015. godine, ukazujemo da nije jasno kojim se kriterijumima Vlada rukovodila prilikom odlučivanja.

Naime, za neka javna tužilaštva su predloženi kandidati koji su bili najbolje plasirani na rang listi, a za neka javna tužilaštva kandidati koji nisu bili najviše rangirani. Kako Zakon o javnom tužilaštvu , odredbom čl. 82 st. 1, obavezuje Državno veće tužilaca da se predlaganje i izbor za javnotužilačku funkciju vrši na osnovu rang liste, primenom kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, ali ne i Vladu, ostalo je nejasno kojim se kriterijumima rukovodila Vlada prilikom predlaganja kandidata.

Čitav postupak predlaganja izbora javnih tužilaca potvrdio je stav Udruženja da Srbija nema odgovarajući ustavni, zakonski i uopšte normativni okvir za izbor javnih tužilaca i da bi postupak predlaganja i izbora javnih tužilaca trebalo da bude izuzet iz nadležnosti Vlade i Narodne skupštine – navodi se u saopštenju Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

Uočeno je da su zamenici osnovnih tužilaca, tokom postupka koje je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od nekadašnjeg šefa Republičkog tužilaštva.

Državnom veću tužilaca (DVT)  pristigao je veliki broj prigovora na rang-listu kandidata za šefove tužilaštava koju je ovo telo formiralo posle višemesečne „provere" učesnika u konkursu za ova mesta, saznaje „Politika". Iako rok za prigovore ističe danas u ponoć, veliki broj je na adresu DVT stigao već prvog dana.

Prigovore su, između ostalih, podneli kandidati za više tužioce u Prokuplju, Novom Pazaru, Požarevcu… Posebno je uočljivo da su učesnici koji sada obavljaju funkciju zamenika osnovnog tužioca, kako može da se zaključi na osnovu rang-liste, tokom postupka koji je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od kandidata koji se izvesno vreme nalazio na čelu republičkog javnog tužioca ili onog koji je godinama radio kao zamenik tužioca za organizovani kriminal i ratne zločine. Zbog toga se može postaviti pitanje da li su članovi DVT-a kandidate realno, to jest objektivno ocenjivali.

Premijer i njegov ministar pravde su srećni. Stanje u pravosuđu je, skoro, idealno. Sve je u njihovim rukama. A očigledno je da su loši momci sada u prilici da nastave sa rasprodajom pravde. U korist Vođe.

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije se navodi:

Srbija je 2013. godine usvojila novu petogodišnju Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa (NSRP)  i akcioni plan. Ona će morati da se revidira kako bi obezbedila primenu glavnih preporuka iz funkcionalne analiza pravosuđa koju je sprovela Svetska banka.

Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT) predlažu Narodnoj skupštini kandidate za izbor na pravosudnu funkciju i prestanak ove funkcije . Njima predsedava Predsednik Vrhovnog kasacionog suda odnosno Republički javni tužilac, VSS ima 11 članova.

DVT ima 11 članova. VSS i DVT dele nadležnost za budžete sudova i tužilaštva (nadležni su za budžet za sudije/tužioce i operativne troškove), sa Ministarstvom pravde koje je nadležno za zaposlene u sudovima/tužilaštvu, uključujući i pomoćnike sudija/tužilaca, infrastrukturu, opremu za IT i kapitalne investicije. Efikasnost u budžetskom upravljanju je onemogućena ovom podelom nadležnosti i odgovornosti.

Nezavisnost sudija i tužilaca je utvrđena Ustavom i okvirnim zakonodavstvom. Međutim, Ustav i zakoni omogućuju politički uticaj. Narodna skupština imenuje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sve predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i sve javne tužioce.

Neophodno je izmeniti sastav i način izbora VSS i DVT kako bi se isključila politička uplitanja. I VSS i DVT nisu javno stali u zaštitu nezavisnosti pravosuđa u slučajevima uplitanja politike u rad sudija i tužilaca. Sudski poslovnik predviđa nasumičnu dodelu predmeta, ali u praksi ne koriste svi sudovi ovakav postupak i očekivanja su relativno česta.

Ne postoji odgovarajuća tehnologija za nasumičnu dodelu predmeta u javnim tužilaštvima. Postoji zakonodavni okvir za sprečavanje premeštaja sudija i za oduzimanje predmeta od sudija. Međutim, predsednici suda imaju velika ovlašćenja da oduzmu sudiji predmet ili da izvrše preraspodelu predmeta. Sudovi nemaju obavezu da obaveste VSS o broju sudskih predmeta koji su oduzeti sudijama.

U izveštaju se navodi i da "Postoje etički kodeksi za sudije, javne tužioce i advokate, ali nema dovoljno obuka. U DVT postoji Etički odbor, ali VSS nema takvo telo. Ne postoje planovi integriteta za pravosuđe. Integritet nije standardni kriterijum u procesu izbora i postavljanja.

Disciplinski postupci postoje i za sudije i za javne tužioce. VSS i DVT su odgovorni za pokretanje postupaka i donošenje odluka o disciplinskim i etičkim pitanjima. Kada se dokaže neki prekršaj, sankcije koje se primenjuju u disciplinskim predmetima do sada nisu imale odvraćajuće dejstvo.

Mali je broj predmeta protiv javnih tužiulaca. VSS se suočio sa opstrukcijama prilikom zaključivanja jednog ključnog disciplinskog predmeta koji se odnosio na nezavisnost sudstva. Sudije i tužioci moraju prijaviti svoju imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije svake godine i moguće sukobe interesa. Pokrenut je krivični postupak protiv jednog sudije, ali je odbijen. Pokrenuto je četrnaest postupaka protiv sudija koji nisu na vreme prijavili značajne promene koje su nastale u njihovom imovinskom stanju.

Imenovanja, vrednovanje rada i razrešenja su u rukama VSS i DVT. I VSS i DVT su usvojili kriterijume i smernice o imenovanjima i vrednovanju rada. Primena tih pravila na sudije je odložena. Srbiji nedostaje sveobuhvatan sistem periodičnog vrednovanja rada sudija i tužilaca. Postoji potreba za uspostavljanjem sistematskog pristupa razvoju karijere, uključujući i potrebe za obukom.

Pravosudna akademija je nezavisna institucija nadležna za početnu i stalnu obuku sudija i tužilaca. Njen trenutni godišnji budžet iznosi 1,496 miliona evra. Ima 30 zaposlenih.

Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca određuje broj osoba za početnu stručnu obuku svake godine. Stalna obuka je na dobrovoljnoj osnovi, osim one koja je propisana zakonom ili odlukom saveta. Početna obuka do sada nije garantovala postizanje standarda za one koji počinju da se bave tom profesijom.

Stalna obuka koja je u ponudi nije dovoljna da pomogne onima u ovoj struci da reše ozbiljne izazove usled brojnih izmena zakona i generalno lošeg kvaliteta zakona. Pomoćnici sudija i tužilaca do sada nisu obučavani.

Ukupan budžet za pravosudni sistem za 2015. godinu iznosi 26 evra po stanovniku. Ima 38 sudija, 11 tužilaca i 116 advokata koji rade na 100 000 stanovnika. Postoji 209 privatnih sudskih izvršitelja.

Pravosudni sistem ima adekvatna sredstva u poređenju sa prosekom u EU i u odnosu na BDP, ali se ta sredstva ne raspoređuju uvek učinkovito. Sudovi se delimično finansiraju od sudskih taksi (43 %), ali su stope naplate male, a očekuje se još smanjenja pošto je pružanje usluga prebačeno na javne beležnike i privatne sudske izvršitelje. Planiranje budžeta i raspodela sredstava se retko kad prilagođavaju. Automatska razmena informacija je retka, a informaciona i komunikaciona tehnologija je i dalje u velikoj meri slabo razvijena.

Nedostaju svrsishodni, precizni i pravovremeni statistički podaci. Ne postoji dosledan ili lako pristupačan korpus sudske prakse. Ne postoji sistem ponderacije predmeta kojim se može rešiti problem velikih razlika u obimu posla.

Novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova je na snazi od januara, ali je svest o posredovanju mala i potrebna je obuka za stručnjake u ovoj oblasti. Srbija ima status posmatrača u Evropskoj mreži za obuku u pravosuđu (EJTN) .

Ukupna dužina trajanja postupaka i broj starih nagomilanih predmeta i dalje su razlog za zabrinutost. Nacionalni program za smanjenje nagomilanih predmeta postoji, ali sudovi nisu ispunili ciljeve predviđene za 2014. godinu, delimično i zbog četvoromesečnog štrajka advokata.

Sudski sistem je i dalje opterećen birokratijom i vansudskim dužnostima, kao što je overa dokumenata, a posebno je opterećen sa 1,6 miliona izvršnih predmeta koji se uglavnom odnose na potraživanja građana i račune za komunalne usluge.

Broj nagomilanih nerešenih predmeta u Vrhovnom sudu se 2014. godine povećao, sa "indeksom učinka", tj. odnosom između rešenih i novoprimljenih predmeta, od 80,7 %, dok je stopa prijema u osnovnim sudovima, upravnim sudovima i višim sudovima bila 110%, odnosno 103% i 108,47% . Politika u oblasti ljudskih resursa mora da se izbori sa problemom relativno velikog broja sudija i nedostatkom poznavanja veština među zaposlenima koji pružaju stručnu podršku.

Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv korupcije.

Izvestan napredak je ostvaren protekle godine, posebno u sprovođenju postojećeg zakonodavstva i usvajanjem novog Zakona o zaštiti uzbunjivača . Međutim, korupcija je i dalje široko rasprostranjena, a snažni politički podsticaj tek treba da donese održive rezultate.

Prilikom otklanjanja nedostata u narednoj godini Srbija naročito treba da obrati pažnju na to da: uspostavi evidenciju o istragama, optužnicama i pravosnažnim presudama u slučajevima korupcije na visokom nivou: izgradi stabilan sistem za koordinaciju i praćenje sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i akcionog plana, obezbeđujući da sve ključne institucije imaju odgovarajuće kapacitete i resurse da delotvorno ispune dužnosti iz svoje nadležnosti; hitno izmeni i sprovede deo Krivičnog zakonika o krivičnim delima protiv privrede i koruptivnim krivičnim delima (posebno član 234. o zloupotrebi položaja odgovornog lica) sa ciljem da se utvrdi pouzdan i predvidljiv okvir krivičnog prava; brzo usvoji nov Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kako bi se ojačala njena uloga kao ključne institucije u još delotvornijoj borbi protiv korupcije.

Postoji neka početna evidencija o istragama, krivičnom gonjenju i presudama u slučajevima korupcije za koje se smatra da nisu na visokom nivou. Do sada nije bilo pravosnažnih presuda za slučajeve korupcije visokog nivoa.

U pogledu političkog uticaja na policiju, sudije i tužioce, ministri (i poslanici /članovi stranaka) i dalje kritikuju istrage o korupciji koje su u toku, kao i odluke suda. Potrebno je veću pažnju usmeriti na sprečavanje korupcije u lokalnoj upravi.

Curenje informacija u medije o istragama koje su u toku, uz nepoštovanje pretpostavke nevinosti su razlozi za ozbiljnu zabrinutost. Jedan broj slučajeva visokog profila, uključujući i one u kojima su dokazi o navodnim protivpravnim radnjama predstavljeni u medijima, nisu ozbiljno ispitani.

Agencija za borbu protiv korupcije prati finansiranje političkih aktivnosti, uključujući i kampanje za lokalne izbore 2014. godine, o čemu je objavila izveštaj u novembru. Ona takođe podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka u vezi sa izjavama o imovini i sukobu interesa.

Međutim, ne postoji evidencija o sudskim istragama koje su pokrenute na zahtev agencije, npr. detaljnim proverama finansiranja partija, sukoba interesa i izjava o imovini. U pogledu slobodnog pristupa informacijama, analiza odbijenih zahteva za pristup informacijama pokazuje da se uglavnom radi o informacijama o privatizaciji, koncesijama, javno-privatnim partnerstvima i drugim srodnim pitanjima koji imaju uticaj na budžet.

Nezavisna Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije je zadužena za prikupljanje i analiziranje podataka i po potrebi pokretanje upravnih istraga o podacima koji se odnose na imovinu, sukobe interesa, finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, kao sredstvo za sprečavanje korupcije.

Međutim, agenciji nedostaju odgovarajući finansijski, materijalni i ljudski resursi kako bi delotvorno vršila svoju funkciju. Savet za borbu protiv korupcije  analizira slučajeve sistemske korupcije i daje vladi političke savete. Međutim, Savet nema dovoljno sredstava i vlada ne postupa dovoljno često u skladu sa njegovim preporukama. Postoje zakoni o pristupu informacijama, ali oni ne obezbeđuju postupanje u skladu sa rešenjima Poverenika za informacije  od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik nema mogućnost da prati ishode.

U pogledu primene zakona, tužioci, sudije i policija nemaju dovoljno sredstava za borbu protiv korupcije. Tužilaštvo vodi krivične istrage, ali je saradnja sa policijom mala zbog nedostatka zajedničkog pristupa. Policija i tužilaštvo nisu dovoljno proaktivni. Ne postoji bezbedna i sigurna platforma za razmenu osetljivih informacija između njih, što otežava istrage.

Kapaciteti za sprovođenje finansijskih istraga i oduzimanje imovine u slučajevima korupcije su ograničeni.

Srbija je ratifikovala sve glavne međunarodne instrumente za borbu protiv korupcije i ugovorna je strana u Konvenciji UN protiv korupcije, ali je odabrala da ne inkriminiše nezakonito bogaćenje.

Potpisala je i ratifikovala konvencije Saveta Evrope protiv korupcije. Postupci za istragu slučajeva korupcije, posebno onih koji se odnose na korupciju visokog nivoa, često dugo traju usled nedostatka kapaciteta i usled neodgovarajućeg pravnog okvira za finansijske istrage i povraćaj imovine.

Resursi nisu odgovarajući, a relevantan akcioni plan još uvek nije usvojen. Zakon o pristupu informacijama ne obezbeđuje odgovarajuće sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Lobiranje nije regulisano. Treba izmeniti zakone o sukobu interesa.

Strategija za borbu protiv korupcije i akcioni plan za 2013-2018. se sprovode, ali je sprovođenje nekoliko mera odloženo . Međuministarska grupa za koordinaciju delovanja, koja je uspostavljena 2014. godine, sastala se samo jednom, te nije ostvarila planirani uticaj.

Prema izveštaju Evropske komisije Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala. Izvestan napredak je ostvaren u reorganizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova i u povećanju kapaciteta za kontrolu granice.

Međutim, broj pravosnažnih presuda je i dalje mali. Nastojanja da se istraže šire mreže kriminala i da se procesuiraju slučajevi pranja novca se moraju povećati. Finansijske istrage i koncept policijskog rada utemeljenog na obaveštajnom radu se nedovoljno koriste.Zamrzavanje imovine iz predostrožnosti se retko primenjuje, a nivo trajno oduzete imovine je nizak. Ne postoji nezavisan i transparentan nadzor nad radom policije.

Srbija je korumpirana država, bez nezavisne policije, nezavisnog tužilaštva i sudstva. Srbija je u diktaturi, i Vođa na ključna mesta u policiji, tužilaštvu i sudovima postavlja svoje partijske sledbenike, bez stručnosti, morala i spremne da mu služe. Slučaj ministra pravde, čije mahinacije smo opisvali u protekle tri godine, potvrđuje i tezu stranih posmatrača da u Srbiji loši momci pravdu rasprodaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemo “obezbediti” da nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijal…koji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I SAVREMENI DEMOKRATSKI CENTRALIZAM UZ UZURPACIJU VLASTI DO „PROMENE NA ISTO“…..

 

Sadašnji premijer nije hteo da menja sistem. A i zašto bi to radio? Suština našeg bespuća leži u tome što se i sada vlada tajnom policijom koja se zloupotrebljava u odbrani aktuelne vlasti a ne radi naroda i države. U jednopartijskom odnosno komunističkom sistemu ta služba ili tzv.

DB je bila u funkciji zaštite tadašnjeg poretka. Međutim, dolaskom višestranačja ta i takva služba je ostala suštinski ista, samo što se sada prilikom svake promene političkih stranaka u vlasti ona stavljala na stranu najjače političke stranke odnosno šefa te stranke. Koliko je to sve bilo pogubno videli smo u proteklom periodu a i sada to vidimo…

 

                     Josip Bogić

 

Kada je nedavno, naj-prvi potpredsednik Vlade postao prvi, pomislio sam, onako naivno, verujući u ono što priča, da će konačno razrešiti našu agoniju, raskrstiti sa bivšim sistemom i krenuti kao pravi evropejac u korenite reforme sistema, baš kao što je na svojim reklamama i najavljivao: Svom snagom u Reforme!

Ali nažalost moju i žalost građana Srbije, u proteklom periodu, otkad AV vodi ovu zemlju, nismo videli gotovo ništa što vodi u te korenite reforme. U stvari desile su se „promene na isto" odnosno ništa se nije desilo, a da zlo bude veće, taj stari sistem je još i unapređen, tako da smo umesto sistema podele vlasti dobili najogoljeniji sistem jedinstva vlasti skoncentrisan u moći najjače stranke odnosno njenog vođe.

Naravno sve ono što je „patentirao" bivši predsednik Srbije Bota sada je to preuzeo prvi put u istoriji AV kao predsednik Vlade. Ali mimo Ustava!

Prema važećem Ustavu u čijem su donošenju učestvovali i sadašnji akteri u Republici Srbiji postoji podela vlasti. Pravni poredak je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli s tim što je sudska vlast nezavisna. Tako to reguliše Ustav. Međutim izgleda da su i Bota i AV  pogrešno shvatili pojam da je pravni poredak jedinstven i to počeli da tumače na svoj način.

Ono što je zabrinjavajuće je to što su oba aktera na političkoj sceni mimo Ustava i drugih zakona uzurpirali vlast do te mere da se za sve pita samo jedan čovek. Svaka uređena zemlja počiva na institucijama sistema koje sprečavaju bilo čiju samovolju pa makar to bio predsednik države ili premijer. Da je Srbija daleko od uređene države govore mnogobrojni primeri gde je sada sve u rukama jednog čoveka, premijera, a da svi ostali služe njemu.

Ali kako su uspeli u tome?

Najpre sam izborni zakon je skrojen po volji pojedinaca i to indirektno omogućava. Kada se izlazi na izbore građani Srbije ne biraju izvorne narodne poslanike nego listu političkih stranaka.

Listu na kojima su budući poslanici sačinjava prvi čovek stranke po svom nahođenju. Kada stranka pobedi tako izabrani „poslanici" ili delegati političkih stranaka čine zakonodavnu vlast u parlamentu, odnosno prvi čovek stranke kontroliše te partijske ljude koje je i predložio. U tom smislu on ima kontrolu nad zakonodavnim telom tj. Skupštinom.

Kao premijer on ima kontrolu nad izvršnom vlašću samom funkcijom koju obavlja. A što se tiče zakonodavne vlasti tu je situacija takođe jasna jer smo po svakodnevnim primerima iz prakse, daleko od toga da je sudska vlast nezavisna. Ona je i te kako zavisna naročito od izvršne vlasti.

Reforma pravosuđa je pokazala da sudije nije birao visoki savet sudstva već BIA odnosno tajna policija. Slična je situacija i sa reformom reforme koja je posle toga usledila. BIA je samo zloupotrebljena da se pod vidom bezbednosnih provera eliminišu oni koji nisu naklonjeni sadašnjoj vlasti, baš kao što je to urađeno i prilikom prve reforme.

U državama koje su imale sličan sistem našem, nakon pada berlinskog zida, prvo što su uradile je to da su ukinule takve službe i napravile ozbiljne službe koje štite državu i narod a nikako pojedinca pa makar se on zvao i premijer.

Kod nas se to nije desilo. I dan danas se ta služba zloupotrebljava. Da zlo bude veće, koordinaciju službi bezbednosti vrši premijer iako po zakonu to pripada predsedniku Republike? Čak se ide do toga da i MUP uključuju u rad tog tela iako MUP nije služba bezbednosti!.

Nedavno smo videli primere oko materijala koji su izašli u javnost a odnose se na kontakte Ivice Dačića sa izvesnim Mišom Bananom. U tom slučaju ponašanje, kako državnih organa tako i svih novinara, je katastrofalno. Ovo pišem ne zbog toga što branim Ivicu Dačića već što niko od pomenutih nije pomenuo drastično kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku.

Na stranu sam sadržaj viđenog materijala, jer time je trebalo na pravi način da se pozabavi nadležno tužilaštvo i sud. Kao i u mnogim slučajevima dosada aktuelna vlast se ne libi da se direktno meša u rad pravosuđa i presuđuje umesto njega čime obmanjuje javnost.

Kao prvo, otkuda ovakav materijal u sredstvima informisanja kada je strogo po zakonu predviđeno ko ovakve materijale može da poseduje i ko može da ima uvid u njih? Premijer je u obraćanju javnosti rekao da je te materijale već odavno video osim ako nešto novo nije u međuvremenu objavljeno. Otkuda pravo premijeru da ima uvid u ovakve materijale? Po kom slovu bilo kog zakona?

Kao drugo prema članu 163 ZKP-a  predviđeno je da:"ako javni tužilac(a ne Vučić) ne pokrene krivični postupak u roku od 6 meseci od dana kada se upoznao sa materijalom prikupljenim korišćenjem posebnih dokaznih radnji ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala.

O donošenju rešenje sudija za prethodni postupak može obavestiti lice prema kome je sprovedena posebna dokazna radnja. Materijal se uništava pod nadzorom sudije za prethodni postupak koji o tome sastavlja zapisnik".

U tom smislu nadležno tužilaštvo trebalo je da sprovede istragu protiv sudije za prethodni postupak radi utvrđivanja činjenica zbog čega u konkretnom slučaju nije postupljeno u skladu sa odredbom člana 163 ZKP-a s obzirom da se u ovim radnjama postoje elementi krivičnog dela odavanja službene tajne koje se goni po službenoj dužnosti.

I najnovije obraćanje Ministra policije Nebojše Stefanovića i direktora BIA-e Đorđevića, povodom transkrupata o presretanju telekomunikacija Bojana Pajtića takođe govore da se i ovom prilikom zloupotrebljavaju institucije sistema.

Oba aktera su kategorički odbila mogućnost da su primenjivali specijalne istražne mere. Slažem se donekle. Ali postavljam pitanje zašto se tom prilikom nisu obratili predstavnici VBA?

Da li je zaštitnik građana Saša Janković baš slučajno pomenuo zloupotrebe ove službe u privatne svrhe i tražio smenu ministra i rukovodioca? Pa po kom osnovu vojna lica obezbeđuju rođake premijera i po kom osnovu se pripadnici ove službe nalaze u stanu na Novom Beogradu sa prislušnom opremom gde su od predsednika kućnog saveta tražili da se isključe kamere koje snimaju ulaz u zgradu?.

Nedavno je predsednik Republikanske stranke  Nikola Jelikić imao neprijatnu scenu povodom kašnjenja plaćanja alimentacije bivšoj supruzi za izdržavanje deteta. Umesto da stvari idu svojim tokom u ceo slučaj se uključilo, gle čuda Republičko javno tužilaštvo i pokrenulo krivični postupak i naredilo da se prikupe svi mogući podaci koji se nalaze u bankama podataka svih državnih organa o Nikoli Jelikiću kako bi se pred sudom prikazao kao kriminalac samo zato što pripada drugoj političkoj opciji od vladajuće stranke.

Dokle ide ta bolesna opsesija govori i činjenica da su mu na teret stavili i plaćanje troškova registracije stranke kao lična primanja. Da zlo bude veće, prilikom odlaganja ročišta sudija Šušnjević iz suda u Šapcu je poslao pismeni dopis Jelikiću da se ročište odlaže zbog njegove (Šušnjevićeve) sprečenosti, a istovremeno dao nalog policiji da se Jelikić privede jer se nije odazvao na zakazano ročište.

Kada je Jelikić tražio objašnjenje zbog čega je to uradio rekao mu je da ne može da mu kaže po čijem nalogu je to uradio. Da li je to nezavisno pravosuđe ili zavisno pravosuđe od izvršne vlasti, odnosno jednog čoveka?.

A Ustav jemči i priznaje ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana te da je osnivanje političkih stranaka slobodno. Naravno, ako „gazda" ne kaže drugačije!

Osim toga jedan član Ustava takođe izričito kaže da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Međutim na terenu su stvari sasvim drugačije.

U prilog tome da najjača stranka potčinjava sebi i neposredno vrši vlast, mimo Ustava govori i činjenica da nove političke opcije se na svakom koraku sprečavaju u svom organizovanju.

Od toga da im se ne daju prostorije, do toga da u lokalnim i drugim medijima je strogo zabranjeno pominjanje bilo koje stranke osim vladajuće. Da li je to demokratija ili savremeni demokratski centralizam odnosno vladavina Saveza Komunista? Kao i tada i sada se za sve pita jedan čovek i o svemu odlučuje.

Koliko je i sam Ustavni sud  nezavisan i podređen izvršnoj vlasti, odnosno jednom čoveku u svom radu govori i činjenica da je taj isti sud doneo Odluku da nema osnova za pokretanje postupka utvrđivanja neustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Nisam stručnjak za Ustavno pravo i o tome su se već izjasnili stručnjaci za tu oblast i rekli da ta odluka nema veze sa pravnim argumentima i da je u prvom planu političko obrazloženje koje je Vlada(AV) dala prilikom usvajanja zakona.

Ali ako ni zbog čega drugog Ustavni sud je morao da proglasi ovaj zakon neustavnim iz prostog razloga što je taj zakon diskriminatorski jer stavlja u neravnopravan položaj sve penzionere tako što se uzima i do 25% stečene penzije, samo nekima a drugima ne uzima ništa!

Uzima se u stvari samo onima za koje su poslodavci uplaćivali najviše! Ako krizu treba da podnosimo svi isto onda ne sme da postoji diskriminacija. Ovako ispada da su penzioneri sa višim primanjima jedini kažnjeni i da su oni uzrok zašto penzije onima sa najnižim primanjima ne mogu da se povećaju.

Kakav sraman i bezobrazan čin! Ali ako se zna kako se biraju sudije Ustavnog suda logično je što su doneli takvu odluku. Nisu ludi da seku granu na kojoj sede!

Umesto da naj-prvi prvi put u istoriji dodatno oporezuje tajkune ili smanji enormno visoke plate državnih činovnika on je bez suda kaznio samo neke penzionere. Isti taj prvi u istoriji premijer je na predizbornim skupovima govorio da su penzije svetinja i da će to biti zadnje za čime će posegnuti. I šta se dogodilo? Prvo za čim je posegnuo su bile penzije!

Da li je to sistem podele vlasti ili sistem jedinstva vlasti? Gde su institucije sistema? Nije samo BIA ta koja treba da vlada Srbijom!

Ustav to sam JA, zakon to sam JA ! Gospodine Najprvi nije to demokratija! To se zove drugačije…I zna se kako prolaze diktatori!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UNUTRAŠNJI KONTROLORI POLICIJE U SUMNJIVOM SLUČAJU SMRTI SVOG KOLEGE!!!!

 

Diktatori uvek računaju na punu lojalnost policije i vojske. I dobro ih plaćaju, promovišu, hvale… Padaju kada i na njih nasrnu. Aleksandar Vučić u medijima bogato plaća samo desetinu urednika, a u policiji i bezbednosnim službama samo one koji su na najvišim položajima. Svi ostali su građani drugog reda, uvek mogu biti otpušteni, premešteni, ili ubijeni. Srpska policija je slabo plaćena, slabo opremljena, nenaoružana i stručno neosposobljena. Oni koji nisu poslušni, pod poterom su ili završe sa metkom u glavi. O tome govori i slučaj doskorašnjeg načelnika Odeljenja unutrašnje kontrole koji je u subotu (20. juna ove godine) nađen mrtav, sa ranom na glavi.

 

                    major Goran Mitrović

 

Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije, Radomir Nerandžić, pronađen je mrtav 20. juna, u subotu ujutru, u kamenolomu u Rakovici, u Beogradu. Njegovo telo je ležalo u lokvi krvi, pored automobila.

Radomir Nerandžić je donedavno bio načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Smenjen je jer je odbio da potpiše krivičnu prijavu protiv pripadnika niškog odreda Žandarmerije, koji su intervenisali na dan održavanja Parade ponosa u Beogradu.

Tada je mobilna ekipa niške Žandarmerije pretukla Andreja Vučića i Predraga Malog, braću premijera i gradonačelnika prestonice. Nerandžiću je uručeno rešenje kojim se upućuje u Sektor za vanredne situacije. On je protiv tog rešenja podneo žalbu, koju je Komisija za žalbe Vlade Srbije usvojila, i vratila ga na prethodno radno mesto.

U Sektoru za vanredne situacije inspektor Nerandžić je proveo oko 40 dana, a uskoro je očekivao i rešenje o penzionisanju. Očekivao je i rešenje za stan. Ali…

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 6. februara ove godine optužilo osam pripadnika Žandarmerije zbog “postojanja opravdane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo napad na vojno lice u vršenju vojne službe u sticaju sa krivičnim delom zlostavljanje i mučenje, kao i za krivično delo zloupotreba službenog položaja vezano za njihovo učešće u događaju od 28. 9. 2014. godine i održane Parade ponosa".

Zaštitnik građana Saša Janković podneo je krivičnu prijavu 14. januara ove godine protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije Jovanović Saše i Stanković Saše zbog napada na pripadnike Žandarmerije u vršenju službene dužnosti, ali je tu prijavu tužilaštvo ekspresno odbilo.

Da Aleksandar Vučić ne prašta skrnavljenje lika i dela sebe i članova porodice, mnogi su se uverili. A njegova pretnja upućena uredniku Dnevnog Telegrafa, Slavku Ćuruviji, dok je on bio ministar za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića, ostvarila se. Vučić se sprdao sa pokojnikom, na bestijalan način.

Neočekivano, neko iz vrhova MUP-a je obavestio novinare koji su “na vezi“ o sudbini inspektora Nerandžića.

Nakon smenjivanja, inspektor je doživljavao porodične tragedije. Otac mu je preminuo prošle godine. Pre dva meseca njegovu majku pogazio je, na pešačkom prelazu na Vidikovcu, džip čiji vlasnik je sa Kosmeta, član SNS-a. Odmah potom iznenada mu je umro i tast. Ipak, inspektor Nerandžić se nije nadao da će smrt uskoro doći i po njega. Očekivao je nevolje, jer…

Direktor policije Milorad Veljović je, po nalogu ministra Stefanovića pretio Nerandžiću hapšenjem, jer su optuženi žandarmi nameravali da Nerandžića, kao tadašnjeg načelnika koji je vodio istragu povodom spornog događaja, predlože za svedoka.

A oni koji su poznavali ovog čoveka znaju da je bio “linijaš“ i da se istine držao kao pijan plota. Zamenik načelnika Službe unutrašnje kontrole Dragan Kujundžić bio je zadužen da sprovede klevetničku kampanju protiv svog kolege. On je, umesto Nerandžića, potpisao krivičnu prijavu protiv žandarma, i očekuje unapređenje.

U Sektoru za vanredne situacije Nerandžić je radio u kancelariji sa još pet kolega. Dva dana uoči smrti molio je kolegu da mu pomogne oko vađenja zdravstvene knjižice.

Pet dana uoči smrti Nerandžića, Policijsku upravu Beograda posetili su ministar i direktor policije. Najtežim rečima su opisali rukovodstvo ove policijske uprave, optužujući ih za korupciju, kršenje zakona, nepoštovanje naređenja. Zapretili su hapšenjima. I otišli. A sve njih je rešenjem postavio ili Veljović, ili dr Stefanović!

Akcija uterivanja straha među policijom uveliko traje. Policiji je smanjena plata, a u akciji kupovine novih uniformi neko je zgrnuo velike pare. Uniforme su najlošijeg kvaliteta, brzo se habaju, blede.

Po nalogu ministra, zaposleni u ministarstvu gube pravo na minuli rad, umanjuje im se pravo na godišnji odmor.

Ministar unutrašnjih poslova i direktor policije pokrenuli su postupak izmene Zakona o policiji, u nameri da se usvoje odredbe koje će ministru i direktoru omogućavati da neposlušne kažnjavaju premeštajem na radno mesto za koje je predviđena osnovna škola.

Tako će glavni policijski inspektori moći da budu premešteni da peru autobuse, ili u službu mrtvozorstva! Strah se uteruje u policiju punom parom. Hoće li imati vremena za taj poduhvat?

Smrt inspektora Nerandžića, RTS je objavila u tri rečenice: "…Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije R. N. nađen je mrtav u Rakovičkoj šumi u Beogradu. Najverovatnije se radi o samoubistvu, nezvanično saznaje RTS. R. N. je trebalo uskoro da bude penzionisan, a u poslednje vreme je radio u Sektoru za vanredne situacije MUP-a, pišu beogradski mediji. Do pre nekoliko meseci bio je načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Uviđaj je u toku."

MUP Srbije, po nalogu direktora Veljovića, nije dao ni čitulju u Politici, mada to redovno čini kada nastradaju pripadnici policije. Na sahrani nije doveden ni policijskim orkestar, ni počasni vod. Nerandžić je jedini inspektor kome te počasti nisu odale.

Službenu verziju Nerandžićeve smrti nije prihvatio ni paroh Srpske pravoslavne crkve, koji je održao opelo, koje se po kanonu ne drži samoubicama.

Na sahranu nije došao niko iz ministrovog kabineta, niti iz kabineta direktora policije. Ipak, došao je Miloš Oparnica, koji je bio nadređeni rukovodilac Radomiru Nerandžiću, u SUK-u (Služba unutrašnje kontrole). Venac su doneli i generali policije i kolege sa kojima je radio u PU Beograd i MUP-u.

 

      Ko je ubio Nerandžića?

 

Dok se telo inspektora još nije ohladilo, na lice mesta je prvi došao načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić! On je prvi došao na lice mesta i kada je upucan i Milan Beko, koji je, srećom, preživeo.

Nezadovoljstvo u policiji je na vrhuncu. Ministar i odlazeći direktor policije računaju na lojalnost nesmenjivog komandanta Specijalne antiterorističke jedinice Spasoja Vulevića, koji se predstavlja agentom Centralne informativne agencije (CIA), i komandanta Žandarmerije Gorana Dragovića.

Obojici su ruke krvave do lakata. Pre mesec dana, trojica pripadnika SAJ-a dostavili su redakciji magazina Tabloid mnogobrojne pisane dokaza o Vulevićevoj imovini i krvavom učinku u SAJ-u, koje je glavni urednik odbio da objavi, pravdajući se činjenicom da dugo poznaje Spasoja.

Pripadnici SAJ-a učestvovali su u mnogim kriminalnim akcijama i ubistvima, a Vulević je, svojim svedočenjem, napisao optužnicu za ratne zločine desetini svojih kolega, kojima je, inače, on komandovao.

Ipak, sve je manje onih koji su spremni da okrvave ruke, i Vulević i Dragović će biti u neprilikama. Ali, ministar i njegov mentor Vučić računaju da će izvesti policiju na gladni narod. Kada se to desi, biće to i njihov kraj.

Osnovano se sumnja da je iz ovih jedinica angažovan i ubica inspektora Nerandžića. Nekoliko minuta nakon ubistva, na licu mesta primećeno je i nekoliko žandara.

Dok se telo Nerandžića nije ni ohladilo, MUP je ukinuo rešenje o dodeli stana inspektoru koji je ceo radni vek proveo u policiji. Živeo je u očevoj kući u prigradskom naselju Resnik.

Na sahrani deca ubijenog su u oproštajnom govoru izjavila da će učiniti sve da sačuvaju majčin život. Očigledno je pomahnitala mafija Aleksandra i Andreja Vučića i nju stavila na nišan. Nasilje nad policijom se nastavlja, s provode ga dva kilava čoveka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREFINJENO SKRIVANJE TRAGOVA KRIMINALNE TRGOVINE DECOM OD STRANE ENGLESKIH VLASTI I VRHA DRŽAVE!!!

 

Rezolucijom o Srebrenici, Velika Britanija je još jednom pokazala svoje licemerje, jer se opet bavi tuđim nesrećama, umesto da istražuje sopstvena zlodela, masakre i užase, za koje nikada nije kažnjena. Masovni zločini koje je počinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, genocidi sa blagoslovom kraljice, trgovina decom i pedofilija, kojom su se "proslavili" vodeći političari ove bivše imperije, dovoljan su razlog da se Britanija bavi sama sobom i ispituje sopstvene zločine.

 

             Doroteja Simić-Harold (London)

 

Osamdesetih godina prošlog veka, policija je bila u posedu dokumentacije koja za pedofiliju optužuje poslanike britanskog parlamenta, a 2013. godine, jedna nezavisna međunarodna organizacija osudila je i britansku kraljicu, zbog učestvovanja u genocidu nad jednim indijanskim narodom u Kanadi, ali i za kidnapovanje maloletnika.

Tek godinu dana pošto je nadležni komitet Ujedinjenih Nacija upozorio Veliku Britaniju da konačno stane na put trgovini decom, britanske vlasti su formirale komisiju koja će da ispita iznete optužbe.

Velika Britanija je kolevka modernog evropskog parlamentarizma, ali i zemlja u kojoj tradicionalno, uklanjaju tragove velikih skandala i afera. Istina, pojedini mediji, kad dođu do činjenica, otvoreno o svemu izveštavaju, ali, pre ili kasnije, sve prekrije veo zaborava.

Ipak, Komitet za prava deteta Ujedinjenih Nacija (Committee on the Rights of the Child – CRC) na svojoj 66. sednici održanoj u Ženevi od 26. maja do 13. juna 2014. godine javno je pozvao Veliku Britaniju da konačno prekine lanac trgovine decom koja su završavala kao belo roblje, a u pojedinim slučajevima bila i ritualno ubijana.

Od tada je prošlo godinu dana, ali britanske vlasti ništa značajnije nisu uradile po tom pitanju. Britanski list Telegraf je 14. marta 2015. objavio jedan članak koji je napisala aktuelna ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Tereza Mej, u kome se tvrdi kako će Britanija sprovesti detaljnu istragu o navodima da su najviši državni funkcioneri osamdesetih godina prošlog veka seksualno zlostavljali maloletne osobe.

Osnova ove istrage je skoro potpuno zaboravljeni dosije koji je sastavio poslanik Džofri Dikens još 1983. godine. Ovaj veoma obiman materijal u kome su postojali jasni dokazi o upetljanosti vrha britanskog establišmenta u pedofiliju, Dikens je dostavio policiji, tri primerka je na čuvanje poverio ljudima od poverenja, a jedan je zadržao za sebe.

Posle Dikensove smrti 1995. godine njegova udovica uništava primerak dosijea koji je on za života čuvao, a isto to čine i sva trojica „ljudi od poverenja" koji su imali po jedan primerak materijala. Šta se desilo sa dosijeom koji je bio predat policiji do skora se ništa nije znalo.

Tek kada je 2012. izbila afera u vezi preminulog voditelja Bi-Bi-Sija Džimija Sevila, koga su žrtve još ranije optuživale da ih je silovao dok su bili maloletni (britanska televizija i policija su o svemu ćutali do Sevilove smrti), jedan bivši visoki funkcioner tajne službe objavljuje kako je Dikensov dosije završio u nekom sefu obaveštajne službe MI5.

Prašina se brzo slegla i mediji su prestali da se interesuju za dalju sudbinu dosijea. Zbog čega se odvija ovako sporo uprkos tome što je zlostavljanje dece jedan od najstrašnijih zločina?

U lanac pedofilije i trgovine, očigledno, nisu bili upleteni samo članovi britanskog parlamenta, kako je javnost u početku verovala. Laburistički poslanik Tom Votson je još 2012. ukazao na saznanja koja je imao, kako trag vodi i do Dauning strita, sedišta britanske vlade. Međutim, postoje indicije, ako ne i dokazi, da ni to nije sam vrh kriminalne grupe.

Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk je svojevremeno javno objavio kako je i sama britanska kraljica Elizabeta Druga uključena u zlostavljanje dece. Ajk je, međutim, malo pouzdan, jer često u svojim istraživanjima zna da zađe i u sferu onostranog. Tako je, recimo, u svojoj takozvanoj „tirkiznoj fazi" (kada je nosio samo odela u toj boji) tvrdio kako je dobijao poruke od Najvišeg Uma (Boga).

Međutim, u pomenutom slučaju upletenosti kraljice Elizabete u lanac pedofila Ajk se pozivao na odluku Međunarodnog suda zasnovanog na prirodnom pravu (International Common Law Court of Justice – ICLCJ).

ICLCJ je organizacija osnovana 15. septembra 2012. sa sedištem u Briselu. Iako se tako zove, ovo nije nikakav sud u pravom smislu te reči, odnosno njegove odluke nisu ni za koga obavezujuće. Ipak, članovi ICLCJ-a su aktivne i penzionisane sudije i drugi stručnjaci koji veoma pažljivo odmeravaju svoje odluke.

Jednoglasnom presudom ICLCJ-a od 25. februara 2013. britanska kraljica je zajedno sa još tridesetak optuženih oglašena krivom za učestvovanje ili prikrivanje genocida nad kanadskim urođenicima.

Predmet je baziran i na događajima iz Instituta Mohavk u Kanadi koji je 1832. osnovala engleska Anglikanska crkva, navodno zbog edukacije Indijanaca iz naroda Mohavk. Umesto da budu podvrgnuta obrazovanju, deca u ovom internatu su zlostavljana i mučena, a ICLCJ veruje kako je polovina interniranih maloletnika završila na obližnjem groblju. Institut je zatvoren 1970. godine.

Kraljica Elizabeta II, koja je istovremeno i kanadski suveren, posetila je 1964. ovu školu. Po izjavi dvojice ljudi, ona je na piknik povela desetoro dece, od kojih nikada nijedno živo više nije bilo viđeno. Očevidac ovog događaja, Vilijam Kumbes, ubijen je u februaru 2011. godine, ali je prethodno dao veoma precizna i iscrpna svedočenja koja su snimljena kamerom.

Ako je na neki način i sama britanska kraljica upletena u lanac trgovaca belim robljem, onda je jasno zbog čega vlasti ove ostrvske zemlje odugovlače sa pokretanjem i sprovođenjem istrage.

ICLCJ u svojoj presudi ide i dalje, objašnjavajući za šta su sve nestala deca korišćena. Petorica sudija i 27 porotnika iz šest zemalja smatralo je dokazanim da je više od 50.000 nestale deca završilo u krvavom ritualu „Deveti krug", koji zagovara jezuitski dokument "Magisterial Privilege".

Postojanje ovog dokumenta zvanična katolička crkva nikada nije osporila, ali se za ritual „Deveti krug" tvrdilo da potiče iz ruralnih oblasti Belgije i Holandije u kojima se i dalje izvodi, ali da nikada nisu bile prinošene ljudske žrtve.

"Magisterial Privilege", međutim, izričito navodi kako rimski Papa ima pravo da odobri žrtvovanje dece čija bi se krv pila ili na drugi način koristila tokom pomenutog rituala. Čak šta više, svaki kandidat za Papu je dužan da pre nego što se pristupi konačnom glasanju upražnjava „Deveti krug" koji obuhvata i ispijanje dečije krvi.

U toku sveobuhvatne privatne istrage koju od kraja prošlog veka vodi britanski funkcioner za zaštitu dece Piter Mekelvi na površinu su isplivala svedočanstva o orgijanjima odraslih članova britanskog establišmenta sa maloletnicima koji mogu da se porede jedino sa scenama iz poznatog filma „Širom zatvorenih očiju". Od 2013. se Mekelvi povukao sa funkcije i potpuno posvetio vođenju društva „Fenbridž" koje se bavi otkrivanjem slučajeva zlostavljanja maloletnika.

Po svedočenjima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova više stotina dosijea o zlostavljanju maloletnih lica je nestalo tokom vođenja istrage. Zbog toga je ministarka Mej obećala poslanicima britanskog parlamenta da će svako ko bude pokušao da ometa rad komisije čije je formiranje najavila, biti krivično gonjen. Tročlana komisija je čak dobila i zakonska ovlašćenja da iznudi svedočenja od osoba za koje smatra da imaju podatke o trgovini i zlostavljanju dece.

Zanimljivo je da se Velika Britanija energično zalaže za donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN koji zločin u Srebrenici tretira kao genocid, a istovremeno potpuno ignoriše presude ICLCJ-a kako je čak i aktuelna kraljica bila upletena u potpuno istrebljenje naroda Mohavk i tim povodom ne želi da pokrene nikakvu istragu.

Izveštaj CRC-a bi sigurno bio i dalje ignorisan da se nisu uključili britanski mediji, ali će i ovo biti „čudo za tri dana" kao i sve ranije istrage pokretane zbog optužbi za pedofiliju i trgovinu belim robljem.

 

     A 1. Genocid nad kanadskim indijancima

Papa Benedikt XVI (rođen kao Jozef Alojz Racinger u Bavarskoj, Nemačka) povukao se sa prestola Svetog Petra 28. februara 2013. godine, svega tri dana pošto je ICLCJ doneo presudu kojom je osuđena britanska kraljica, ali i vrh katoličke crkve za genocid nad kanadskim Indijancima iz naroda Mohavk.

U presudi se pominje i krvavi ritual „Deveti krug" koji se po jezuitskom spisu "Magisterial Privilege" od 18. veka upražnjava i u Vatikanu pre izbora novog Pape.

Benedikta je na tronu nasledio Franja I, za koga ICLCJ tvrdi da je još sedamdesetih godina prošlog veka učestvovao u prebacivanju dece nestalih argentinskih političara. Ovo je nadgledao Vatikan, a umesto u sigurnost deca su odvođena u belo roblje.

Ovo je, kako tvrde stručnjaci, bio deo takozvanog prljavog rata koji je vojna hunta vodila protiv opozicije. Takođe je osam očevidaca potvrdilo da je Franja kao sveštenik i biskup silovao dve maloletnice tokom rituala žrtvovanja dece.

„Deveti krug" se redovno izvodi u jezutskim zajednicama širom sveta. Posle iznošenja tajni "Magisterial Privilege" i povlačenja Benedekta XVI i mnogi jezutski zvaničnici su naprasno odlučili da se povuku u manastirski mir i tišinu, zavetovavši se na doživotno ćutanje.

Ritual se izvodi jedanput mesečno, po mogućnosti u noći punog meseca, mada to nije obavezno. U Zagrebu je u jednoj vili, koju u starom gradu poseduje red Malteških vitezova „Deveti krug", praktikovan 15. februara 2015. godine. Tog dana je u glavnom gradu Hrvatske inaugurisana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, a ceremoniji je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal:Lit protiv mafije

RAZNI POSLOVNI „TENISOVI“ TRIKOVI I ODNOS PREMA ZAPOŠLJENIM RADNICIMA KAO PREMA NADNIČARIMA!!!

 

Srbiji su neophodne strane investicije, ali je puštanje nemačkog holdinga "Tenis" da zida klanice opasna avantura. Ovaj koncern je u Nemačkoj i Rusiji već poznat po izuzetno lošem kvalitetu mesa i prerađevina, bezobzirnom iskorišćavanju radnika, pranju para i prevarama na štetu liferanata i kupaca. Ni sam većinski vlasnik Holdinga, Klemens Tenis, ne može da se pohvali poštenjem, jer su ga zbog pokušaja prevare uspešno nemačkim sudovima tužili najbliži srodnici.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Krajem aprila je jedna od najvažnijih vesti u medijima u Srbiji bilo potpisivanje „memoranduma o razumevanju" između Vlade Srbije i holdinga „Toennies" (Tenis) iz Nemačke. Ovakvi memorandumi, istina, nisu ni za jednu stranu obavezujući, ali je zabrinjavajuće to što državni vrh Srbije već sada u javnost pušta potpuno netačne informacije. Tako je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, povodom potpisivanja Memoranduma izjavio kako će dolaskom pomenutog koncerna Srbija dobiti mogućnost da proizvodi najkvalitetnije meso u Evropi.

Meso i mesne prerađevine Tenisa su daleko od toga da budu najkvalitetniji u Evropi, a većinski vlasnik i direktor Koncerna, Klemens Tenis, najkontraverzniji je biznismen današnje Nemačke, kome ništa nije sveto kada se radi o povećanju njegovog ličnog bogatstva.

Već nekoliko godina unazad sudovi u Nemačkoj su zaposleni postupcima koje jedni protiv drugih vode članovi porodice Tenis, čiji je 1994. umrli rođak Bernd Tenis osnovao Koncern. Sporno je ne samo ko šta i koliko treba da nasledi od poslovne imperije, koja u međuvremenu vredi više milijardi evra, već i ko u istoj ima koja prava.

Klemens Tenis, koji je imao polovinu vlasništva u Koncernu, od sinova svog umrlog brata Bernda dobio je još po pet odsto vlasništva i tako postao većinski vlasnik kompanije, ali mu ni to nije bilo dovoljno.

Na Božić 2002. godine Klemens u svojoj kući organizuje malo porodično slavlje u okviru koga on i njegova dva sinovca potpisuju sporazum kojim je Klemensu u najvažnijoj klanici Koncerna, koja je bila registrovana kao posebno privredno društvo, dato pravo dvostrukog glasa, tako da je na skupštinama osnivača mogao da nadglasa svoje oponente.

Ovaj sporazum je overen kod notara, ali je uprkos tome sadržao jednu sitnicu oko koje su se narednih godina lomila koplja pred nemačkim sudovima. Na prevaran način, protivno jasno izraženoj volji svojih, istina poslovno neiskusnih bratanaca, Klemens je pokušao pomenuti sporazum da primeni na u međuvremenu osnovani Holding u koji su ušla sva preduzeća porodice Tenis.

Na suđenjima koja su usledila i u kojima su nemačke sudije pokušale da razmotaju klupko porodičnih zavada, notar koji je overio sporazum priznao je da je nepominjanje prenosa dvostrukog glasa na ceo Holding „glupa greška". Za razliku od Klemensa i njegovih saučesnika, sudije su smatrale kako je njegov pokušaj da prigrabi svu vlast u Koncernu nelegitiman i da mladi naslednici uopšte nisu bili dobro informisani koje su krajnje posledice potpisivanja sporazuma iz 2002. godine, tako da su dobronamerno verovali svom stricu i prepustili mu većinski udeo u samo jednom delu Holdinga.

U međuvremenu je jedan od bratanaca pokrenuo sudski postupak kojim želi da poništi raniji ugovor o poklonu, kojim je stricu Klemensu poklonio još pet odsto vlasništva u Holdingu. Ako izgubi i ovaj spor Klemens bi od apsolutnog gospodara kompanije „Tenis" mogao da postane manjinski vlasnik koga drugi suvlasnici u svakom trenutku mogu da nadglasaju.

Postupak u vezi sporazuma iz 2002. godine pokazao je, međutim, o kakvoj ličnosti se radi kada je u pitanju Klemens Tenis. Njegov brat Bernd je stvarni osnivač kompanije i on je Klemensa svojevremeno uveo u posao dajući mu polovinu vlasništva u klanici u Redi, tada jedinom, a danas najvažnijem i najvećem porodičnom pogonu. Umesto zahvalnosti, Klemens je pokazao neshvatljivo nepoštovanje prema svom umrlom bratu, pokušavajući da iz posla istisne njegove sinove i naslednike.

Klemens Tenis je i predsednik nadzornog odbora fubalskog kluba „Šalke 04", na kom mestu je takođe nasledio svog brata Bernda. Ruski gigant

„Gasprom" potpisao je 2011. godine sa ovim fudbalskim klubom višemilionski sponzorski ugovor. Prilikom potpisivanja ugovora Klemens se na kratko susreo i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tom prilikom najavio veće angažovanje na ruskom tržištu. Ljubav je, međutim, trajala veoma kratko.

Da bi neka zapadnoevropska klanica mogla da dobije dozvolu da u Rusiju izvozi meso ona mora da omogući nesmetanu kontrolu koju vrše ruski veterinari i sanitarni inspektori. Tokom rutinskih kontrola oni su u klanicama holdinga „Tenis" otkrili bakterije i tako je jedan po jedan pogon Koncerna gubio dozvolu za izvoz.

Poslednja se 2013. na udaru našla glavna klanica Koncerna u gradiću Redi koja je u to vreme izvozila 2.500 tona svinjskog mesa nedeljno u Rusiju, što je predstavljalo njenu jednodnevnu proizvodnju.

Nemački mediji su u to vreme pokušali da stanu u odbranu „Tenisa" koji ima godišnji promet od preko pet milijardi evra i direktno i preko kooperanata zapošljava desetine hiljada radnika. Medijsku kampanju je, naravno, finansirao sam Klemens koji je u javnosti proturao priču kako se u suštini radi o protekcionističkim merama Kremlja

Klemens ovo nije lično iznosio, niti je to činio bilo ko iz Holdinga, već nešto niži službenici Udruženja mesara Nemačke koje je, naravno, pod kontrolom porodice Tenis. Do poslednjeg momenta, odnosno do uvođenja sankcija Evropske Unije Rusiji, Klemens se nadao da će naći neku vezu preko koje bi mogao da dospe do samog ruskog državnog vrha i da davanjem mita ponovo dobije uvozne dozvole za svoje klanice.

Čak je i neposredno pred uvođenje sankcija tvrdio kako je Koncern spreman da uloži milijarde evra u otvaranje klanica u samoj Rusiji u kojima bi se prozvodilo meso i mesne prerađevine za to tržište.

Da medijska priča o navodnim ruskim protekcionističkim merama nije istinita, videlo se odmah, jer glavni „Tenisov" konkurent, „Vion Food" iz Holandije, nije bio pogođen zabranom uvoza mesa u Rusiju zbog bakteriološke neispravnosti.

Očigledno je kako je u klanicama „Tenis" higijena bila gurnuta u zapećak, a da su nemačke vlasti svesno pred tim zatvarale oči, jer je nemačkoj klaničnoj industriji bilo važno da što više mesa izveze u Rusiju kako bi sa tog ogromnog tržišta istisla konkurenciju. „Tenis" nije imao probleme samo u inostranstvu, već i kod kuće, u Nemačkoj.

Nemački dnevni list „Die Welt" objavio je 13. septembra 2007. da su najbliži saradnici Klemensa Tenisa uhapšeni i da se protiv njih vodi krivični postupak zbog više različitih krivičnih dela, između ostalog zbog prevare i dampingovanih plata radnicima.

U saopštenju tužilaštva iz Bohuma, koje je preneo „Die Welt", istraga se vodila i protiv Klemensa Tenisa i Jozefa Tilmana, direktora Holdinga „Tenis", kao i protiv daljih deset visokih menadžera kompanije. Istraga je vođena i zbog crnih fondova sklonjenih na bankovne račune na Kipru, ali je tužilaštvo procenilo da za to ne postoji dovoljno dokaza.

Posle tužioca iz Bohuma u slučaj se uključilo i tužilaštvo iz Bilefelda, koje je Koncern sumnjičilo da je lažno prikazivao izvoz mesa u Rusiju i tako nezakonito dolazio do subvencija koje nemačka Vlada i briselska administracija daju izvoznicima agrarnih proizvoda u zemlje izvan Evropske unije.

Tokom istrage policija je zajedno sa poreskim organima pretresla tridesetak stanova i kancelarija saradnika Holdinga u Nemačkoj i na Kipru. Sama činjenica kako je nemačka Savezna uprava carina slučaj prosledila Zemaljskoj kriminalističkoj policiji pokazivala je kako se u slučaju „Tenis" radi o nečem mnogo značajnijem od običnog carinskog prekršaja.

Predsednik mesno nadležnog granskog sindikata radnika u prehrambenoj industriji Matijas Brimer povodom privođenja funkcionera „Tenisa" dnevnom listu „Die Welt" otkrio je kako po saznanjima sindikata između 70 i 80 odsto zaposlenih „Tenis" pozajmljuje od svojih ćerki firmi sa sedištem u Istočnoj Evropi. „Koliko nam je poznato, ‘Tenis’ ove radnike plaća daleko manje nego što je to uobičajeno prilikom zapošljavanja nemačke radne snage", rekao je tada Brimer.

Trik koji je koristio „Tenis" u međuvremenu je poznat i u Srbiji. Holding ne ulazi u rizik stalnog zapošljavanja radnika koje onda mora više da plaća, a u slučaju davanja otkaza mora da im isplati i otpremninu, već iste zapošljava neko fantomsko preduzeće iz Istočne Evrope sa kojim „Tenis" zaključuje ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na osnovu pomenutog ugovora Holding tom preduzeću isplaćuje nadoknadu, a ono daje plate radnicima koji rade za „Tenisa". Plate su, naravno, usklađene sa cenom radne snage ne u Nemačkoj, u koju radnici odlaze kako bi radili u klanicama, već u zemlji porekla radnika. Čak su u pojedinim slučajevima plate bile niže i od proseka u Istočnoj Evropi.

„Tenis" je dovedene radnike iz siromašnih zemalja Evropske unije smeštao u posebne prostorije, svojevrsne radničke hotele u kojima su vladali uslovi slični onima u zatvoru. Po izveštavanju pojedinih medija, koji nisu mejn-strim mediji koje finansijski pomažu „Tenis" i od njega kontrolisano Udruženje klaničara, prostorije u kojima se smeštaju „nadničari" (kako ih nazivaju pomenuti mediji) iz Istočne Evrope su prljave i zapuštene.

U jednoj sobi spava i više od dozvoljenog broja radnika. Pauza za ručak je u klanicama Holdinga svedena na svega nekoliko minuta, radnicima se kontroliše i broj odlazaka u toalet.

Slobodni dani, plaćeni godišnji odmor ili bolovanje za ove radnike ne postoje. Ko se pobuni biva momentalno otpušten, a on sam mora posle toga da se snalazi za povratnu kartu do svoje otadžbine.

Nemačka televizijska stanica „Sued-West Rundfunk" (SWR), koja radi u okviru prvog programa nemačko televizijskog javnog sektora ARD-a, objavila je 4. aprila 2008. reportažu koja pokazuje totalnu kontrolu radnika u klanicama holdinga „Tenis". Kamere za nadgledanje su postavljene bukvalno svuda, čak i u kabinama za presvlačenje.

Peter Šar, nemački savezni poverenik za zaštitu podataka, oštro je protestvovao protiv ovakvog ponižavajućeg nadgledanja radnika, pa je „Tenis" ubrzo uklonio kamere iz svlačionica, kao i neke iz pogona. Većina kamera je, međutim, ostala, a „Tenis" je da bi izbegao nove izveštaje medija povećao izdvajanje za medije.

U februaru 2015. u Reda-Videnbriku, gde je najvažnija i najveća klanica Holdinga „Tenis", uvedena je služba nezavisnog ombudsmana koji će se posvetiti problemima radnika iz Istočne Evrope. Iako to nije naglašeno, ombudsman će najviše morati da obrati pažnju upravo na „Tenis" i radne uslove u njegovim pogonima.

I sama firma „Tenis" koja u Redi i okolini u svojim pogonima zapošljava preko 5.000 radnika, od kojih je polovina poreklom iz Istočne Evrope i formalno je zaposlena u nekoj od kompanija koja sa Holdingom imaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i iznajmljivanju radne snage, priznaje kako u radnim i ugovorima o iznajmljivanju prostorija (stanova i soba) postoje „izvesni propusti", kako je najcrnje robovlasništvo od vremena Drugog svetskog rata i radnih logora u lokalnim novinama nazvao referent za radno pravo u „Tenisu" Martin Blumentrit.

Pošto su se nemačke vlasti ozbiljno zainteresovale za poslovanje Holdinga „Tenis" i za uslove rada u njegovim pogonima, Klemens Tenis, čije je lično bogatstvo procenjeno na oko dve milijarde evra, odlučio je da proizvodnju iseli u neku zemlju koja manje pažnje obraća na ovu problematiku. Srbija sa aktuelnom vlašću i važećim Zakonom o radu mu izgleda kao Eldorado.

Osim toga, zahvaljujući posebnom međudržavnom ugovoru srpska mesna industrija ima u Rusiji isti status kao i tamošnja preduzeća i ne podleže tako oštrim kontrolnim merama kao klanice iz Evropske unije.

Osim što će radnike iskorištavati na isti način kao i južnokorejska „Jura" i drugi, slični moderni robovlasnici, „Tenis" će Srbiji naneti i drugu vrstu štete. Proizvodi sa ovim brendom su u Rusiji po zlu i nehigijeni već poznati, tako da nije nemoguće da vlasti iz Moskve u dogledno vreme zabrane uvoz mesa i mesnih proizvoda iz cele Srbije.

U tom slučaju će „Tenis" svoje proizvode iz Srbije izvoziti na istočno-azijsko tržište, koje je manje zahtevno od ruskog, i na kome je „Tenis" u ekspanziji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje da li će ostala preduzeća srpske mesne industrije uspeti da za svoje proizvode brzo nađu alternativu Rusiji. Oni koji u tome ne budu dovoljno brzi moraće da otpuštaju radnike i raskidaju ugovore sa kooperantima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODVAŽNOST: SAOPŠTENJE “VLADE U SRBIJI” U VEZI OPASNOG NAGOMILAVANJA NATO TRUPA NA ISTOKU EVROPE

 

U ovakvom ili bilo kakvom drugom kritičkom obliku dole prozvanih evropskih i svetskih institucija, „Vlast u Srbiji“ nikada neće imati hrabrosti da izađe pred javnost, uputi poruku i saopšti svoju zabrinutost Republike Srbije zbog mogućeg ugrožavanja mira i stabilnosti u Evropi!!!

Ali se zato danima preko medija citiraju zaključci, saopštenja, analize ili tobožnja zabrinutost nekog (hiljadama kilometara udaljenog) pododbora američkog Kongresa, ili nekog birokratskog tela iz sastava EU upućenog Srbiji (preko obaveznog  portparola), ili kritika nekakve NVO (zbog npr. nekog dešavanja u medijima ili novinarima, ili poštovanja i podizanje nivoa iz domena rodne ravnopravnosti, ili poštovanja prava različitih nametnutih grupa i populacija, ili izražavanja brige za zaštitu životinja lutalica…), i to će se pretstavljati kao vrhunski sadržajni akt od čijeg ispunjavanja zavisi postojanje Srbije kao samostalne države, kao i život srpskog naroda i ostalih građana Srbije!!!

 

 

 

„Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije i Vlada Srbije na čelu sa Predsednikom „Vlade u Srbiji“ , upozoravaju i izražavaju veliku zabrinutost zbog mlake ili nikakve političke reakcije Evropske Komisije, Evropskog Parlamenta, kao i svih zemalja Evrope kroz čije teritorije se vrši prevoženje različite sadržine ratne tehnike NATO pakta, i njegovo gomilanje na granicama država severoistočne Evrope, što može dovesti do ratnog zaoštravanja!!!

Imajući u vidu da je EU, kao velika zajednica država (tzv. „evropska porodica“ i naš strateški cilj) koja je 2012. god. postala nosilac Nobelove nagrade za mir zbog „uspešne borba za mir i pomirenje i zalaganje za demokratiju i zaštitu ljudskih prava“, s’ pravom izražavamo zaprepašćenje i ogorčenje zbog  krajnje nonšalantnog odnosa i ponašanja briselskog aparata, na prećutno odobravanje pomenutih dešavanja koji mogu ugroziti mir i stabilnost u Evropi, pa dičenje Nobelovom nagradom u ovom slučaju, postaje bespredmetno, zato što nije opravdana suština „nagrade za mir“, dobijena iz navedenih razloga!!!

Takođe ukazujemo na pažnju i izražavamo zabrinutost zbog nepoštovanja odredbi iz Helsinškog završnog akta OEBS (o evropskoj bezbednosni i saradnji) čije je narušavanje ozbiljno započelo u martu 1999.god. a zadnjih meseci nepoštovanje tih principa je postala laka svakodnevica, što dovodi do opasnih zapletanja na međunarodnom planu!!!

Posebno nezadovoljstvo, ogorčenje i dodatnu zabrinutost u Republici Srbiji, izaziva nemo posmatranje i odsustvo reakcije običnog građanstva država na čijoj teritoriji se gomilaju sredstva ratne NATO tehninke kao i krstarenje uniformisanih lica drugih država, što može dovesti do izazivanja incidenata, a zatim i nastanka i širenja ratnih sukoba sa mogućnošću eskalacije i na onim teritorijama koje su daleko od postojećih dešavanja, sa nesagledivim posledicama po život ljudi u Evropi i šire!!!

Takođe, Republika Srbija, skreće pažnju i na potpuno marginalizovanu ili nikakvu rakciju OUN-a u vezi pomenutih događaja, a zbog kojih je dužna da preduzima mere na ostvarenju svog cilja prema članu 1. Glava I Povelje UN , i opominjemo i izražavamo našu zabrinutost zbog izostanka istih, čime se kod naše javnosti potvrđuje da UN odavno ne predstavljaju najviše svetsko telo čija uloga može svojom aktivnošću obezbediti sigurno mesto za život ljudi, što u krajnjem slučaju može dovesti do otpočinjanja opasnih sukoba koji mogu izroditi planirani haos, posle koga mogu opstati samo oni koji su ga i isplanirali, i posle čega neće biti ni od kakve važnosti ko je krivac, a Povelja UN će postati nevažeći istorijski pojam!!!!“

P.S. Ovakvo ili bilo kakvo upozorenje slične sadržine od strane najviših institucija „Vlasti u Srbiji“, kojim bi Srbija pokazala makar minimum samostalnog odlučivanja u domenu vođenja spoljne politike države, još nije napisano i upućeno međunarodnim i evropskim institucijama, zato što nemaju dozvolu iz Brisela…

             

©Geto Srbija