Архива

Posts Tagged ‘papa’

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

28. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

CVRSTA RUKA NATO-4

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMFu koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREFINJENO SKRIVANJE TRAGOVA KRIMINALNE TRGOVINE DECOM OD STRANE ENGLESKIH VLASTI I VRHA DRŽAVE!!!

 

Rezolucijom o Srebrenici, Velika Britanija je još jednom pokazala svoje licemerje, jer se opet bavi tuđim nesrećama, umesto da istražuje sopstvena zlodela, masakre i užase, za koje nikada nije kažnjena. Masovni zločini koje je počinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, genocidi sa blagoslovom kraljice, trgovina decom i pedofilija, kojom su se "proslavili" vodeći političari ove bivše imperije, dovoljan su razlog da se Britanija bavi sama sobom i ispituje sopstvene zločine.

 

             Doroteja Simić-Harold (London)

PREFINJENI ENGLESKI KRIMINAL

 

Osamdesetih godina prošlog veka, policija je bila u posedu dokumentacije koja za pedofiliju optužuje poslanike britanskog parlamenta, a 2013. godine, jedna nezavisna međunarodna organizacija osudila je i britansku kraljicu, zbog učestvovanja u genocidu nad jednim indijanskim narodom u Kanadi, ali i za kidnapovanje maloletnika.

Tek godinu dana pošto je nadležni komitet Ujedinjenih Nacija upozorio Veliku Britaniju da konačno stane na put trgovini decom, britanske vlasti su formirale komisiju koja će da ispita iznete optužbe.

Velika Britanija je kolevka modernog evropskog parlamentarizma, ali i zemlja u kojoj tradicionalno, uklanjaju tragove velikih skandala i afera. Istina, pojedini mediji, kad dođu do činjenica, otvoreno o svemu izveštavaju, ali, pre ili kasnije, sve prekrije veo zaborava.

Ipak, Komitet za prava deteta Ujedinjenih Nacija (Committee on the Rights of the Child – CRC) na svojoj 66. sednici održanoj u Ženevi od 26. maja do 13. juna 2014. godine javno je pozvao Veliku Britaniju da konačno prekine lanac trgovine decom koja su završavala kao belo roblje, a u pojedinim slučajevima bila i ritualno ubijana.

Od tada je prošlo godinu dana, ali britanske vlasti ništa značajnije nisu uradile po tom pitanju. Britanski list Telegraf je 14. marta 2015. objavio jedan članak koji je napisala aktuelna ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Tereza Mej, u kome se tvrdi kako će Britanija sprovesti detaljnu istragu o navodima da su najviši državni funkcioneri osamdesetih godina prošlog veka seksualno zlostavljali maloletne osobe.

Osnova ove istrage je skoro potpuno zaboravljeni dosije koji je sastavio poslanik Džofri Dikens još 1983. godine. Ovaj veoma obiman materijal u kome su postojali jasni dokazi o upetljanosti vrha britanskog establišmenta u pedofiliju, Dikens je dostavio policiji, tri primerka je na čuvanje poverio ljudima od poverenja, a jedan je zadržao za sebe.

Posle Dikensove smrti 1995. godine njegova udovica uništava primerak dosijea koji je on za života čuvao, a isto to čine i sva trojica „ljudi od poverenja" koji su imali po jedan primerak materijala. Šta se desilo sa dosijeom koji je bio predat policiji do skora se ništa nije znalo.

Tek kada je 2012. izbila afera u vezi preminulog voditelja Bi-Bi-Sija Džimija Sevila, koga su žrtve još ranije optuživale da ih je silovao dok su bili maloletni (britanska televizija i policija su o svemu ćutali do Sevilove smrti), jedan bivši visoki funkcioner tajne službe objavljuje kako je Dikensov dosije završio u nekom sefu obaveštajne službe MI5.

Prašina se brzo slegla i mediji su prestali da se interesuju za dalju sudbinu dosijea. Zbog čega se odvija ovako sporo uprkos tome što je zlostavljanje dece jedan od najstrašnijih zločina?

U lanac pedofilije i trgovine, očigledno, nisu bili upleteni samo članovi britanskog parlamenta, kako je javnost u početku verovala. Laburistički poslanik Tom Votson je još 2012. ukazao na saznanja koja je imao, kako trag vodi i do Dauning strita, sedišta britanske vlade. Međutim, postoje indicije, ako ne i dokazi, da ni to nije sam vrh kriminalne grupe.

Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk je svojevremeno javno objavio kako je i sama britanska kraljica Elizabeta Druga uključena u zlostavljanje dece. Ajk je, međutim, malo pouzdan, jer često u svojim istraživanjima zna da zađe i u sferu onostranog. Tako je, recimo, u svojoj takozvanoj „tirkiznoj fazi" (kada je nosio samo odela u toj boji) tvrdio kako je dobijao poruke od Najvišeg Uma (Boga).

Međutim, u pomenutom slučaju upletenosti kraljice Elizabete u lanac pedofila Ajk se pozivao na odluku Međunarodnog suda zasnovanog na prirodnom pravu (International Common Law Court of Justice – ICLCJ).

ICLCJ je organizacija osnovana 15. septembra 2012. sa sedištem u Briselu. Iako se tako zove, ovo nije nikakav sud u pravom smislu te reči, odnosno njegove odluke nisu ni za koga obavezujuće. Ipak, članovi ICLCJ-a su aktivne i penzionisane sudije i drugi stručnjaci koji veoma pažljivo odmeravaju svoje odluke.

Jednoglasnom presudom ICLCJ-a od 25. februara 2013. britanska kraljica je zajedno sa još tridesetak optuženih oglašena krivom za učestvovanje ili prikrivanje genocida nad kanadskim urođenicima.

Predmet je baziran i na događajima iz Instituta Mohavk u Kanadi koji je 1832. osnovala engleska Anglikanska crkva, navodno zbog edukacije Indijanaca iz naroda Mohavk. Umesto da budu podvrgnuta obrazovanju, deca u ovom internatu su zlostavljana i mučena, a ICLCJ veruje kako je polovina interniranih maloletnika završila na obližnjem groblju. Institut je zatvoren 1970. godine.

Kraljica Elizabeta II, koja je istovremeno i kanadski suveren, posetila je 1964. ovu školu. Po izjavi dvojice ljudi, ona je na piknik povela desetoro dece, od kojih nikada nijedno živo više nije bilo viđeno. Očevidac ovog događaja, Vilijam Kumbes, ubijen je u februaru 2011. godine, ali je prethodno dao veoma precizna i iscrpna svedočenja koja su snimljena kamerom.

Ako je na neki način i sama britanska kraljica upletena u lanac trgovaca belim robljem, onda je jasno zbog čega vlasti ove ostrvske zemlje odugovlače sa pokretanjem i sprovođenjem istrage.

ICLCJ u svojoj presudi ide i dalje, objašnjavajući za šta su sve nestala deca korišćena. Petorica sudija i 27 porotnika iz šest zemalja smatralo je dokazanim da je više od 50.000 nestale deca završilo u krvavom ritualu „Deveti krug", koji zagovara jezuitski dokument "Magisterial Privilege".

Postojanje ovog dokumenta zvanična katolička crkva nikada nije osporila, ali se za ritual „Deveti krug" tvrdilo da potiče iz ruralnih oblasti Belgije i Holandije u kojima se i dalje izvodi, ali da nikada nisu bile prinošene ljudske žrtve.

"Magisterial Privilege", međutim, izričito navodi kako rimski Papa ima pravo da odobri žrtvovanje dece čija bi se krv pila ili na drugi način koristila tokom pomenutog rituala. Čak šta više, svaki kandidat za Papu je dužan da pre nego što se pristupi konačnom glasanju upražnjava „Deveti krug" koji obuhvata i ispijanje dečije krvi.

U toku sveobuhvatne privatne istrage koju od kraja prošlog veka vodi britanski funkcioner za zaštitu dece Piter Mekelvi na površinu su isplivala svedočanstva o orgijanjima odraslih članova britanskog establišmenta sa maloletnicima koji mogu da se porede jedino sa scenama iz poznatog filma „Širom zatvorenih očiju". Od 2013. se Mekelvi povukao sa funkcije i potpuno posvetio vođenju društva „Fenbridž" koje se bavi otkrivanjem slučajeva zlostavljanja maloletnika.

Po svedočenjima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova više stotina dosijea o zlostavljanju maloletnih lica je nestalo tokom vođenja istrage. Zbog toga je ministarka Mej obećala poslanicima britanskog parlamenta da će svako ko bude pokušao da ometa rad komisije čije je formiranje najavila, biti krivično gonjen. Tročlana komisija je čak dobila i zakonska ovlašćenja da iznudi svedočenja od osoba za koje smatra da imaju podatke o trgovini i zlostavljanju dece.

Zanimljivo je da se Velika Britanija energično zalaže za donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN koji zločin u Srebrenici tretira kao genocid, a istovremeno potpuno ignoriše presude ICLCJ-a kako je čak i aktuelna kraljica bila upletena u potpuno istrebljenje naroda Mohavk i tim povodom ne želi da pokrene nikakvu istragu.

Izveštaj CRC-a bi sigurno bio i dalje ignorisan da se nisu uključili britanski mediji, ali će i ovo biti „čudo za tri dana" kao i sve ranije istrage pokretane zbog optužbi za pedofiliju i trgovinu belim robljem.

 

     A 1. Genocid nad kanadskim indijancima

Papa Benedikt XVI (rođen kao Jozef Alojz Racinger u Bavarskoj, Nemačka) povukao se sa prestola Svetog Petra 28. februara 2013. godine, svega tri dana pošto je ICLCJ doneo presudu kojom je osuđena britanska kraljica, ali i vrh katoličke crkve za genocid nad kanadskim Indijancima iz naroda Mohavk.

U presudi se pominje i krvavi ritual „Deveti krug" koji se po jezuitskom spisu "Magisterial Privilege" od 18. veka upražnjava i u Vatikanu pre izbora novog Pape.

Benedikta je na tronu nasledio Franja I, za koga ICLCJ tvrdi da je još sedamdesetih godina prošlog veka učestvovao u prebacivanju dece nestalih argentinskih političara. Ovo je nadgledao Vatikan, a umesto u sigurnost deca su odvođena u belo roblje.

Ovo je, kako tvrde stručnjaci, bio deo takozvanog prljavog rata koji je vojna hunta vodila protiv opozicije. Takođe je osam očevidaca potvrdilo da je Franja kao sveštenik i biskup silovao dve maloletnice tokom rituala žrtvovanja dece.

Deveti krug" se redovno izvodi u jezutskim zajednicama širom sveta. Posle iznošenja tajni "Magisterial Privilege" i povlačenja Benedekta XVI i mnogi jezutski zvaničnici su naprasno odlučili da se povuku u manastirski mir i tišinu, zavetovavši se na doživotno ćutanje.

Ritual se izvodi jedanput mesečno, po mogućnosti u noći punog meseca, mada to nije obavezno. U Zagrebu je u jednoj vili, koju u starom gradu poseduje red Malteških vitezovaDeveti krug", praktikovan 15. februara 2015. godine. Tog dana je u glavnom gradu Hrvatske inaugurisana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, a ceremoniji je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal:Lit protiv mafije

%d bloggers like this: