NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemo “obezbediti” da nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijal…koji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAFIJAŠKO PRAVO U SRBIJI: KRIMINALNO „PREBIJANJE DUGOVA“ I KO KOGA POKRIVA?!?

 

Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela je da od 800 miliona dolara ruskog kredita za potrebe obnove pruge Beograd-Bar ne iskoristi ništa, dok je za prvog čoveka železnice imenovan Milan Beko, čovek koji je pod misterioznim okolnostima kupio Luku Beograd. Luka Beograd je firma koja raspolaže pravom korišćenja priobalja Beograda koje je deo zemljišta gde Aleksandar Vučić planira izgradnju megalomanskog projekta "Beograd na vodi". Tako će Beko u Vučićevom projektu biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke u vlasništvo budućih "investitora".

 

                  Vuk Stanić

 

Od 800 miliona dolara koje je Ruska federacija odobrila za obnovu Železnice Srbije, još uvek nije stigao ni cent za obnovu pruge Beograd-Bar, jer se Vlada Srbije ponaša kao da smo u ratu sa Rusijom.

Nakon majskih poplava, međunarodna pruga Beograd-Bar je uništena, a predsednik ruske državne kompanije specijalizovane za inžinjerske radove "RŽD" Sergej Pavlov je početkom jula predložio da ta kompanija obnovi sve železničke pravce u Srbiji oštećene u poplavama. To je trebalo da bude finansirano novcem od kredita ruske države sa čuvenih 800 miliona dolara.

Posle više od mesec dana tokom kojih su Rusi molili srpsku stranu da nam pomognu sa kapacitetima Ruskih državnih železnica (RŽD), potpisan je ugovor, ali ne za obnovu pruge već samo za izvođenje projektno-istraživačkih radova i pripremu tehničke dokumentacije…

Kada za dve nedelje počnu septembarske kiše, sezona građevinskih radova biće gotova, a dobre namere ruske strane da nam obnove i modernizuju železnicu biće pomerene za sledeću godinu…

U međuvremenu Aleksandar Vučić je izabrao tajkuna Milana Beka za direktora Železnica Srbije, kako bi jednim udarcem bile ubijene "dve muve". Naime, Beko će biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke Beograd u vlasništvo budućih "investitora".

Neverovatno zvuči, ali je sasvim realno da će Beko, koji je na kriminalan način zaposeo Luku Beograd, sada u svojstvu direktora Železnice Srbije, moći da je ustupi Arapima, uz višemilionske kompenzacije koje će otići na račun njegove kompanije. Na taj način će Vučić i njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, da "isplate" Beka, a on na njih neće više gledati kao na "svoju investiciju".

Prema rečima Rudigera Ostrovskog predsednika jednog od najvećih nemačkih udruženja za transport i logistiku u Evropskoj uniji "VSL", svojevremno je urađena studija za transport robe iz Severnog mora iz luka u Amsterdamu i Roterdamu, po sistemu multimodalnog transporta kontejnera koji bi osim kamionom i železnicom putovali i rečnim putevima rekama i kanalima kao Rajna-Majna-Dunav. Studija je trebala da obuhvati i Srbiju, ali zbog nedostatka statističkih podataka taj deo studije je ostao neurađen.

Ipak, u delu pripremljenom za studiju o Srbiji, savetuje se da se zbog bezbednosti izmeste kapaciteti luke Beograd u luku u Pančevu, koja ima mnogo veći razvojni potencijal. Na taj način bi se Beograd sačuvao od opasnosti transporta otrovnih i opasnih tereta koji sada idu kroz sam centar grada. Sa druge strane u Srbiji se stvari ne odvijaju na način koji obećava dobro…

Naime, železnica koja treba da se izmešta iz centra grada, da bi Vučić tu zidao "Beograd na vodi", data je na upravljanje Milanu Beku. Beko je, dakle, kriminalnim putem postao suvlasnik Luke Beograd, za koju studija takođe predlaže izmeštanje.

Beko je još u vreme Miloševića dok su pare iznošene na Kipar bio deo sistema za osiromašenje države, a sve češće se pojavljuje i priča da se "Beograd na vodi", zapravo, neće zidati arapskim parama već novcem koji je odnet iz Srbije za vreme sankcija.

Arapi tu navodno služe samo kao pokriće. Interesantno je da pravo korišćenja nad većim delom zemljišta, gde treba da se gradi "Beograd na vodi" ima baš luka Beograd!

U vreme vladavine Demokratske stranke, donet je i zakon kojim oni koji imaju pravo korišćenja nad državnom zemljom stiču i pravo i da je otkupe ispod tržišne vrednosti. Ukoliko bi se luka, ili deo luke izmestili iz Beograda, onda ne bi postojao ni osnov po kome bi ta firma bila korisnik zemljišta od Sajamske hale do Ade Huje. Sa Bekom na čelu Železnice Srbije i Vučićevim "Beogradom na vodi", umesto zakona na scenu je stupilo običajno, mafijaško pravo…

Zainteresovanih finansijera za ovakav projekat svakako ima, čak je i udruženje VSL pre nekoliko godina lobiralo da investiciono učestvuju u izgradnji najvećeg kontejnerskog terminala južno od Beča. Kontejnerski terminal je prema rečima Ostrovskog trebalo da bude baš u Srbiji. “Primetio sam da od kada sam pre jedne decenije boravio u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu i Pančevu u ovoj oblasti nije ništa promenjeno, osim što je došlo do privatizacije nekih luka koje su danas u gorem stanju nego u to vreme.“

Ali, u pozadini ovih kriminalnih "prebijanja dugova", sudbina Železnice Srbije izgleda sve mračnije. Istina je da su Železnice Srbije, ustvari, groblje nekadašnjeg jugoslovenskog železničkog sistema. Na sve to su stigle i (ne)prirodne katastrofe.

Podsetićemo i da je ministarka građevine i saobraćaja Zorana Mihajlović još u maju izjavila je da je u poplavama uništeno 3.000 kilometara putne mreže. Pošto Srbija ima ukupno 680 kilometara auto-puteva, 3.601 kilometar puteva prvog reda 4.606 kilometara drugog reda. i 6.082 kilometra prekategorisanih puteva u opštinske, ovo znači da je otprilike svaki peti kilometar odnela voda.

 

      Brže peške nego prugom

 

Kada su neki naivni državni službenici pokušali da predlože traženje pomoći i u ovoj oblasti od Rusa, u Vladi Srbije je zavladala je panika. Razlog tome je što službenici u ministarstvima, koji su povezani sa tajkunima, godinama uzimaju mito kako bi poslove na putnoj infrastrukturi nameštali podobnima. U takvim okolnostima, Rusi bi im svojim strogo kontrolisanim investicijama samo smetali!

To je i odgovor na pitanje, zašto Vlada odbija Ruse, baš u momentu kada oni zbog sankcija EU, Japana i SAD, imaju mogućnost plasmana viška kapitala koji bi da investiraju kod nas. Ko, dakle, sprečava da 800 miliona dolara bude investirano u srpsku železnicu po hitnom postupku?

Po svemu sudeći, Vučićeva družina smislila je da na podmukao način, uvede "tihe sankcije" Rusiji. "Tihe sankcije" podrazumevaju da predsednik Vlade Aleksandar Vučić zvanično izjavljuje da nećemo uvoditi Rusima sankcije, ali da njegova administracija preduzima sve korake kako bi sprečila dolazak ruskog kapitala u Srbiju.

Osim sprečavanja dolaska ruskog kapitala, agenti zapada sa članskim kartama Srpske napredne stranke i drugih velikih stranaka imaju zadatak da opstruišu projekat gradnje Južnog toka, preduzmu sve korake kako bi se umanjio obim izvoza u Rusku federaciju, uspore dotok ruskih investicija, umanje vojnu saradnju sa Rusijom, pokrenu istragu o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS)…

Priča o "tihim sankcijama" poručenim sa Zapada je ne proverena, ali u praksi Vlada Srbije i kvazi eksperti bliski premijeru Aleksandru Vučiću preduzeli su sve navedene korake. Izazvali su zabranu izvoza mesnih prerađevina u Rusiju, pokrenuli su istragu o privatizaciji NIS, opstruišu realizaciju ruskog kredita za železnicu…

Za to vreme ekonomija se raspada pod teretom poreskih stopa koje je do maksimuma povećala Srpska Vlada. Penzioneri će posle najavljenog smanjenja penzija početi disciplinovano da jedu svakog trećeg dana, dok će oni mladi koji su uspeli da ostanu normalni intenzivno razmišljati kako da pobegnu odavde. Nije lako ni pobeći, pogotovo ako se odlučite da krenete vozom u inostranstvo.

Prosečna starost pruge je 42 godine, elektrotehnička postrojenja sa kojih se vozovi napajaju, stara su 30 do 40 godina. Prosečne brzina vozova je 40 kilometara na sat. Prošle godine, međunarodni vozovi kroz Srbiju su iskakali sa šina čak i pri brzini od 10 kilometara na sat! Vozovi su iskakli na međunarodnom pravcu kod Dimitrovgrada, ali i u sred Beograda blizu stanice u Rakovici.

Koloseci su u katastrofalnom stanju. Na celom beogradskom železničkom čvoru postoje, tri deonice gde može da se vozi 50 kilometara na sat, sve ostalo se kreće između 30 i deset. Pitanje bezbednosti putnika direktori železnice i ministri saobraćaja rešavaju umesto rekonstrukcijama i poravkama pruge, nalogom vozačima da voze sporije, na trećini pruga u državi nije dozvoljeno voziti brže od 50 kilometara na sat, negde je dozvoljeno tek trideset ili deset kilometara. Ipak ni to nije garancija da će te bezbedno stići vozom na željenu desetinaciju, a dokaz je voz u rakovici koji je iskočio iz šina na pruzi Beograd Bar, pri brzini od svega deset kilometara na sat.

 

       Otvaranje i zatvaranje "drumskih kompanija"

 

Umesto da Vlada pokrene popravke pruge, bivši naprednjaci su preko bivšeg direktora JP Železnica Dragoljuba Simonovića zaposlili stotine stranačkih aktivista koji uglavnom nikakve veze sa železnicom nemaju. Iz budžeta su demokrate baš kao i naprednjaci svake godine izdvajali više od deset milijardi dinara, tako da ruski krediti praktično ne bi ni bili potrebni danasa da se novac ulagao u obnovu pruga. Ipak svi oni više vole da novac potroše na plate, a samo na plate zaposlenih u upravnoj zgradi izdvaja se više od 630 miliona dinara.

Kada je 30. maja 1976. godine, nakon decenije gradnje, otvorena Beograd-Bar, koju je na radnoj akciji gradio i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, vozovi su putovali od Bara do Beograda sedam sati i dvadeset pet minuta, a danas je prosečno vreme putovanja šesnaest do čak dvadeset sati. Na taj prosek utiču i vožnje poput one od prošle godine kada je 270 putnika ovu relaciju prešlo vozom za 32 sata. Samo u tunelu kod Prijepolja, proveli su šest sati!

Ovde treba istaći i to, da dok se mašinovođe raduju delovima pruge gde smeju da dodaju gas i krenu brzinom od preko pedeset kilometara na sat, u Evropi vozovi saobraćaju brzinom i do neverovatnih 250 kilometara na sat. Ranije je na pruzi Beograd-Bar saobraćalo četiri voza dnevno, a danas putuje samo jedan. Do prošle godine vozovi nisu saobraćali ni na pruzi Beograd-Solun, tek ove godine ponovo je uvedena jedna linija.

Ove godine predsednik Vlade Aleksandar Vučić imenovao je Milana Beka za prvog čoveka Srpskih železnica, što bi za srpske pruge moglo da znači da će poput srpskih puteva deonice sada početi da popravljaju tajkuni i kriminalci…

Ma koliko se EU prema Srbiji odnosila kao prema detetu u hraniteljskoj porodici, Uniji nikada nije odgovaralo što srpske i hrvatske železnice iz godine u godinu sve više propadaju. Više puta je sa ministrima saobraćaja naših država pokušavano da se 12 miliona tona robe koliko se vozi kroz Srbiju prugom poveća barem na pedeset. Roba koja stigne kontejnerima u luke u Solunu, Valoni, ili Rijeci, u devedeset odsto slučajeva se vozi kamionima ka daljim destinacijama.

Urušavanje Železnice je na prvi pogled pogodovalo drumskim prevoznicima. Firmi registrovanih za drumski transport u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni ima više od sto hiljada. Često su u pitanju firme gde je vlasnik kamiona i direktor koji pečate drži u pregradi ispod šoferšajbne. Takvi kamioni su ponekad pokretno predstavništvo nekoliko d.o.o. "kompanija" koje se otvaraju i zatvaraju kako bi se izbegle obaveze prema poveriocima. Kamioni su neretko i vlasništvo lizing kuća, pa kada posao ne ide lizing kuće ih plene i u najam daju novim vlasnicima.

Posao se iz godine u godinu uvećava što pokazuje i povećan broj međunarodnih dozvola koje se izdaju, Rusija je broj dozvola duplirala, dok je Italija broj dozvola za naše prevoznike sa dve hiljade povećala na pet. Sve ovo znači i da je broj kamiona na našim putevima i putevima zemalja ka kojima se roba kreće veći iz godine u godinu. Veći broj kamiona znači i veće habanje puteva, kao i pojačanu zagađenost vazduha. Zamislite samo koliko zagađuju hladnjače koje dizel gorivom pokreću celu težinu drumske krstarice, plus to gorivo troše za proizvodnju struje koja održava temeraturu u hladnjači.

Istraživanja urađena za potrebe Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, pokazuju da bi prebacivanjem dela robe na koridoru deset, sa druma na železnicu, kao i prebacivanjem sa druma na vodeni koridor sedam, prevoznicima omogućilo da zadrže isti obim posla, dok bi se putevi u Srbiji rasteretili i do pedeset odsto.

Za ovakav poduhvat potrebno bi bilo da železnica u Srbiji i susednim zemljama poboljša kvalitete saobraćajnica tako da roba može da putuje prugom brzinama i do devedeset na sat. Železnice bi u tom slučaju trebale da kupe i vagone na koje je moguće da se ukrcaju kamioni, slično kako u Švajcarskoj, dok bi u Srbiji prema podacima iz ovog istraživanja bilo korisno izgraditi i lučki terminal na Dunavu tipa "Roll on – roll off" (Ro-Ro). U pitanju je terminal na kome bi kamioni mogli sa sve teretom da se popenju na brod i da tako putuju Dunavom, Savom ili čak Crnim morem do sličnih luka u Rusiji, Nemačkoj, Austriji…

Ovo ne znači da bi nestala potreba za kamionima, jer postoje mesta do kojih brodovi i vozovi nikada neće moći da dođu. U pitanju je drugačija organizacija prevoza.

Na primer kamiondžija bi negde u zapadnoj Srbiji zakačio na kamion hladnjaču sa malinama. Odvezao bi se do Ro-Ro terminala u Šapcu, odatle bi brodom nastavio do iste takve Luke negde u Austriji, tamo bi sišao sa broda i odvezao bi hladnjaču do proizvođača.

Isto tako vozač bi mogao da se sa kamionom popenje na voz na nekoj od stanica na koridoru deset odveze se do Soluna i tamo na "Ro-Ro" terminalu ukrca ceo kamion na brod za recimo Egipat u Egiptu bi robu odvezao do mesta istovara, odande bi mogao da poveze drugu robu nazad za Srbiju, ili neku drugu destinaciju, na isti način.

Po propisima EU sad je zabranjeno voziti kamion od tri sata, dok je vozačima zabranjeno da ne spavaju oni zapravo moraju svaki dan da prave pauzu od nekoliko sati za spavanje. Sve ove pauze beleže se na tahografima.

Ovakvi propisi značajno usporavaju transport robe kamionima, vozači i firme takve propise uglavnom ne poštuju kako bi ostvarili veće profite, ipak novi tahografi i uvođenje satelitskog praćenja od strane sobraćajnih policija u budućnosti će prevoznike primorati da se pridržavaju ovih propisa, pa će i transport trajati duže. U kombinaciji sa brodskim i železničkim transportom takvo usporavanje kamiona moglo da se umanji.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije