Архива

Posts Tagged ‘belo’

MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

9. априла 2017. Коментари су искључени

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

RADNICKO ROBLJE SRBIJE4

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

SVE LOPOVI I PREVARANTI: STRANI „INVESTITORI“ OBRALI KAJMAK, A OD RADNE SNAGE SRBIJE NAPRAVILI BELO ROBLJE ….

 

Vučićeva vlada daje pare stranim kompanijama, kao da je Srbija najbogatija država na svetu i uporno laže da su u pitanju velike investicije, jer su u pitanju kompanije koje u Srbiji samo iznajmljuju najjeftiniju radnu snagu u današnjoj Evropi.

Najbolji primeri neverovatne otimačine iz džepova gladnih građana Srbije, svakako su oni sa kompanijom "Ikea" (protiv koje je Evropska komisija pokrenula istragu zbog milijarde evra utajenog poreza), kao i italijanskog giganta "Benetton", koji je sve dobio besplatno: i prostor za rad i infrastrukturu i radnike i tržište.

Tu je i holandska firma Vahali International B.V., koja u Srbiji ne plaća nikakve dadžbine i kojoj se Vučić nedavno poklonio u Sremskoj Mitrovici. Ali, to su samo neke karike u lancu koji je kriminalna vlast stegla oko grla građana Srbije.

 

                     Milan Malenović

RADNA SNAGA KAO BELO ROBLJE SRBIJE

 

U predizbornoj kampanji, koja je nezvanično već počela, vlast lako gubi svaki kriterijum i meru. Po principu „daj šta daš" sve se koristi za politički marketing, pa se vladin politički cirkus na čelu sa Aleksandrom Vučićem pojavljuje bukvalno svuda, pa i tamo gde deluje smešno, jer se ne radi ni o kakvom značajnom ekonomskom projektu.

Jedan takav slučaj bio je nedavno kada je predsednik vlade sa svitom i novinarima došao u brodogradiliše Vahali u Zasavici kod Sremske Mitrovice da bi prisustvovao „krštenju" novog broda koji je tu sagrađen.

Režimski mediji su zatim objavili kako je vrednost tog plovila 20 miliona evra , dovodeći javnost u zabludu kako taj novac ostaje u Srbiji. To uopšte nije tačno, jer se brodogradilište „Vahali" bavi takozvanim „lon poslovima", odnosno ono samo iznajmljuje radnu snagu.

U Srbiji ima nekoliko preduzeća sa nazivom Vahali i sva pripadaju holandskom brodogradilištu Vahali International B.V." sa tradicijom dužom od 90 godina. Holandski Vahali je u Srbiju došao 2005. godine kada je osnovao mešovito preduzeće sa beogradskom firmom „Kargo logistički centar" i to uz pomoć donacije holandske vlade vredne 750.000 evra.

Ova donacija, međutim, nije bila u novcu, već u opremi proizvedenoj u Holandiji i u kursevima koje su sprovodili holandski stručnjaci. Novac je, dakle, ostao u zemlji porekla i Srbiju nije ni video.

Isto se desilo kada je Vahali odlučio da se osamostali i napravi svoje brodogradilište kod Sremske Mitrovice. Nabavljene su mašine i druga oprema vredna 2,5 miliona evra i bez carine uvezeni u Srbiju.

U početku je čak i dobar deo radne snage bio stranog porekla, jer su šefovi iz Holandije procenili kako naši radnici nisu dovoljno stručni, pa su doveli pedesetak „gastarbajtera" iz Bugarske, gde su u to vreme prosečne plate bile niže nego u Srbiji. U to vreme oni su činili čak trećinu zaposlenih. U međuvremenu su plate svuda u Evropi porasle, a u Srbiji su realno pale, pa se stranim poslodavcima više ne isplati da zapošljavaju strance.

Brod čijem je „krštenju" prisustvovao Aleksandar Vučić izgrađen je za stranu kompaniju, Scylla AG iz Švajcarske, sa kojom holandska centrala Vahalija ima dugogodišnju saradnju: i prvi putnički brod izgrađen 2006. u Beogradu (u vreme postojanja mešovite firme) bio je napravljen za istog kupca.

I tada, kao i danas, posao je sklopljen direktno između Vahali International B.V. i Scylla AG, tako da je zarada ostala inostranom gazdi, koji na to porez plaća državi u kojoj mu je sedište, dok je u Srbiju poslao samo onoliko para koliko je potrebno da bi se isplatile mizerne plate za radnike i pokrili ostali troškovi brodogradilišta.

Čak je i materijal kojim je napravljen i opremljen brod "MPS Thomas Hardy" nabavljen u inostranstvu. Kako se radi o „lon poslu" za privremeni uvoz srpskoj državi nisu plaćene nikakve dažbine.

Da ne bi zapostavila ni svoje radnike u Holandiji, ova kompanija u Srbiji uglavnom pravi samo trupove brodova koji se zatim prebacuju u matično brodogradilište gde se opremaju po standardima koje zahteva kupac.

Iako radnik na ovakvim poslovima u Holandiji ima platu koja je od primanja njegovog srpskog kolege veća između 20 do 50 puta, šefovi i vlasnici „Vahali International B.V." su patriote koji žele da pomognu na prvom mestu privredu svoje zemlje, zbog čega se deo proizvodnje obavezno odvija u Holandiji.Naši političari nisu takvi.

Svi naši projekti se godinama svode na ovakve poslove gde država, ne da nema nikakve prihode, već kroz različite oblike subvencija stranim „investitorima" ima gubitke. Glavni adut Aleksandra Vučića u pregovorima sa strancima jesu za evropske prilike nezamislivo niske plate ovdašnjih radnika .

Na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: „…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Ako treba, daćemo vam i pare da „investirate" kod nas!

 

        Oprane pare vratili u svoj džep

 

Umesto ovako bezumne politike, koja se svodi na podvođenje domaćih radnika stranim robovlasnicima, Vladi bi bilo pametnije da pročešlja zakone i pravilnike i da na taj način poslovanje u Srbiji učini jednostavnijim, jeftinijim i atraktivnijim. Trebalo bi nekako smiriti i ovdašnju birokratiju koja oseća neodoljivu potrebu da svima, pa i stranim investitorima, komplikuje život zahtevajući stalno nešto novo od dokumenata i taksi.

Nešto bi državni funkcioneri trebali da nauče i iz patriotizma holandskih brodograditelja, pa da poboljšaju uslove pod kojima rade ovdašnji radnici dodatno opterećeni sijasetom nameta.

Poljska je jedna od retkih zemalja Evropske Unije koju je aktuelna svetska recesija dobrim delom zaobišla, najviše zahvaljujući mudroj državnoj politici koja je manje slušala Međunarodni monetarni fond i njegove stalne zahteve da se štedi preko grbače najslabijih.

Početkom ove godine na snagu je u Poljskoj stupio zakon po kome banke i osiguravajuća društva, dakle privredni segment koji ima najviše novca i ostvaruje najveće prihode, moraju da plaćaju dodatni porez u visini od 0,44 odsto  od vrednosti aktive kojom raspolažu. Po proceni poljskih stručnjaka ovo će godišnje budžetu donositi milijardu evra, a sredstva su namenjena subvencijama za decu.

Vlada u Varšavi nije slučajno uvela ovakav porez i povećala subvencije upravo za mlade. Banke i osiguravajući zavodi imaju više nego dovoljno para da plate ovaj dodatni namet, a deca su najzahvalniji potrošači. Novac se na ovaj način vraća domaćoj privredi, bez da se istovremeno narod opterećuje novim taksama ili smanjenjima plata i penzija.

U Srbiji je problem što banke (koje su skoro sve u stranim rukama) već plaćaju reket državnim funkcionerima upravo iz razloga da im se obezbedi pljačka stanovništva i privrede bez davanja nameta državi.

Srpski zakoni su stvoreni kao da je zakonodavac želeo da natera privrednike iz Srbije da iznose novac u inostranstvo. Tako, na primer, kod obračuna poreza na dobit privrednicima se dozvoljava da kao rashod prikažu troškove za reprezentaciju u visini do 0,5 odsto od ostvarenog prihoda. Sve preko toga se oporezuje kao dobit, iako je novac potrošen.

Novac za reprezentaciju uglavnom se troši u Srbiji i pospešuje poslovanje drugih ovdašnjih firmi, a našem budžetu donosi prihode kroz različite oblike poreza koji se plaćaju.

Sa druge strane, kao rashod i to 100 odsto, kod obračuna poreza na dobit tretira se plaćanje različitih usluga koje pružaju domaća, ali i strana preduzeća. Ovdašnji privrednici zato preko fiktivnih ugovora angažuju neku stranu firmu za nekakvu uslugu (najčešće u oblasti marketinga ili konsaltinga), na njen račun prebace sredstva koja ne žele ovde da budu oporezovana, a zatim ih „oprana" vrate u sopstveni džep.

Kod većih suma provizija koja se plaća stranom partneru iznosi manje od tri odsto i to je jedini trošak koji nastaje, budući da su sva takva preduzeća registrovana u nekom poreskom raju.

Više je nego očigledno da ovakva politika srpske naprednjačke Vlade ne dovodi značajan broj stvarnih investitora u Srbiju, bez obzira na subvencije, besplatno zemljište, oslobađanje od poreza i jeftinu radnu snagu.

Procene za prošlu godinu govore kako su direktne strane investicije iznosile 1,6 milijardi evra, dok su, poređenja radi, naši ljudi iz dijaspore svojim ovdašnjim rođacima te godine poslali 2,8 milijardi evra, a država se zadužila još dve milijarde evra kako bi popunila budžet. Čak je i veliki broj stranih investitora u stvari domaćeg porekla, koji na taj način svojoj rodbini u bivšoj domovini obezbeđuju posao i prihode.

Vara se onaj ko misli da su „lon poslovi" po modelu brodogradilišta „Vahali" najgori oblik izrabljivanja domaće radne snage. Ti radnici bar imaju nekakvu platu, dok poljoprivrednici nemaju ništa, a nameću im se još i nove obaveze.

Ambasador Ujedinjenih Arapskih Emirata u Beogradu Džuma Rašid al Zahri i šef Privredne komore ove zemlje Hamed Muhamed bin Salem najavili su krajem juna prošle godine da će njihova zemlja finansirati kupovinu 10.000 grla goveda.

Preciznije, te krave biće kupljene od nekog od stranih preduzeća koje je u vlasništvu UAE i dopremljena u Rašku oblast. Seljaci kojima budu data goveda moći će da ih otplate davanjem mleka i mlečnih proizvoda, kao i mesa kompanijama u kojima je prisutan arapski kapital.

Domaći farmer, dakle, dobija krave na kredit koji mora da otplaćuje makar mu govedo u međuvremenu i uginulo, a još se obavezuje i da strancima po unapred, od njih samih određenim cenama prodaje svoje proizvode, s tim da ne dobija novac, već mu se smanjuje dug.

Postavlja se zato logično pitanje: da li smo mi zaista toliko siromašna država da ne možemo sami da investiramo tih desetak miliona evra za kupovinu goveda i da ista poklonimo poljoprivrednicima?

 

       Ređaju se samo lopovi i prevaranti

 

Shvativši da je ova vlast veoma zainteresovana da strane kompanije dolaze i ostaju u Srbiji i da je spremna da za to izdvoji znatna sredstva iz budžeta (pod uslovom da i ona dobije svoj deo) stranci su počeli i da nas ucenjuju.

Jedan veliki problem očekuje Vladu narednih meseci kada se po isteku desetogodišnjeg ugovorom predviđenog perioda „Fijat" povuče iz svog pogona u Kragujevcu . Koliko je nekadašnja italijanska kompanija, koja je svoje sedište u međuvremenu preselila u Veliku Britaniju, za ovu „investiciju" u Srbiji tokom svih ovih godina dobila od srpske države, još uvek se ne zna. Procene stručnjaka govore o oko milijardu evra, moguće i više.

Pošto bi otpuštanje nekoliko hiljada radnika zaposlenih što u samoj „Fijatovoj" fabrici u Kragujevcu, što kod kooperanata u izbornoj godini bilo pogubno za vladajuću koaliciju, već se vode pregovori o uslovima pod kojim bi Italijani, ako ne za duže ostali u Srbiji, a ono bar dok ne prođu izbori. Tako bar tvrde italijanski mediji, dok ovdašnji ćute.

Ono što se ovde naziva „pregovorima" u suštini je diktat stranog sagovornika koji želi još para iz srpskog budžeta. Do sada mu je u proseku za svaku godinu poslovanja iz srpskog budžeta isplaćivano oko 100 miliona evra apanaže, a to je minimum koji „Fijat" očekuje i ubuduće.

Italijani su simpatičan, po menalitetu nama blizak narod, ali su istovremeno i svetski prvaci u prevarama. Da je to tako pokazuje još jedan od njihovih najčuvenijih brendova: „Benetton".

Ova poznata modna kuća kupila je 2011. niški „Niteks" sa 680 radnika za tri miliona evra, uz obećanje da će zaposliti 2.700 novih radnika. Prema tadašnjim medijskim izveštajima, „Benetton" je za ovaj svoj poslovni potez odmah dobio od države Srbije 10 miliona evra subvencija?! Uz novac, italijanski gigant je tada dobio i zemljište vredno 24 miliona evra, kao i poslovno – proizvodno – magacinski prostor od 65.000 kvadrata čija je tržišna vrednost 40 miliona evra!

Umesto obećanog zapošljavanja novih 2.700 radnika, nekadašnji „Niteks", sada „Benetton" odmah je napustilo 250 radnika kojima je otpremnine platila – država Srbija. U međuvremenu je italijanski poslodavac, koga svuda u svetu bije loš glas da se nekorektno odnosi prema zaposlenima, otpuštao još ljudi  i 2014. je niški pogon po podacima Agencije za privredne registre zapošljavao samo 99 ljudi.

Međutim, nije samo bivša vlast finansirala ovog stranog „investitora". Prema zvaničnim podacima koje je svojevremeno objavilo Ministarstvo privrede, „Benetton" je i u 2013. godini dobio državne subvencije u visini od 167 miliona dinara, što je tada iznosilo 1,4 miliona evra. Za šta je ovaj novac dat niko nije znao, čak ni tadašnji ministar privrede Saša Radulović zahvaljujući kome su ovi podaci i ugledali svetlost dana.

Srbija, očigledno, daje godišnju apanažu italijanskom „investitoru" koji je zahvaljujući tome za tri miliona evra od Srbije dobio preko 120 miliona evrato u novcu, što u nekretninama), a pri tome je otpustio i skoro sve radnike koje je zatekao u firmi koju je dobio na upravljanje.

Poludeli Vučić se pohvalio u septembru 2015. na sastanku sa članovima Nordijske poslovne alijanse u Beogradu, kako u toku ove godine u Srbiju konačno dolazi „Ikea". Koliko nas ovaj proizvođač lošeg nameštaja košta u raznim subvencijama i povlasticama, još se ne zna, ali se zna da je građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima dobio besplatno od države Srbije.

A, pre samo nekoliko dana, Evropska komisija je objavila kako je pokrenula istragu protiv ove kompanije, zbog sumnje da je u periodu od 2009. do 2014. utajila milijardu evra poreza!

Ne treba se zato javno ponositi saradnjom sa jednim ovakvim hohštaplerom, mada je on samo jedan u beskrajnom nizu koji pohode Srbiju . „Ikea" odavno više nije švedska firma: sedište joj je u gradiću Delftu u Holandiji, a vlasnici su joj privatne fondacije iz Holandije, Luksemburga i Lihtenštajna.

Poslednji stadijum ludila ekonomski nepismene vlasti predstavlja obraćanje Aleksandra Vučića novinarima i javnosti 13. februara 2016, posle posete pogonu Coca Cole" u Zemunu  . Tom prilikom je on zabranio novirarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta.

Umesto toga, rekao je: „…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ".

Dok je ovo govorio, Vučić nijednom rečju nije pomenuo subvencije ili bilo kakvu pomoć građanima za otvaranje sopstvenih preduzeća. Pričao je o tome kako se to ranijih godina zloupotrebljavalo, ali nije objasnio kako ćemo narednih godina od toga da živimo.

Start-ap" krediti, kako se zovu davanja države za otvaranje sopstvenog malog preduzeća, u Srbiji su oduvek bili retka pojava slična grmljavini u januaru. I kada su se dodeljivali oni su bili mizerni, čak daleko ispod onoga što bi privrednik morao da plati državi na ime poreza i doprinosa na sopstvenu platu, koje je morao da plaća.

Očigledno je i sam vrh vlasti konačno postao svestan da daljih stranih „investicija" neće biti, jer su se svi lopovi i prevaranti već izređali u Srbiji nemilosrdno nas pljačkajući.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PREFINJENO SKRIVANJE TRAGOVA KRIMINALNE TRGOVINE DECOM OD STRANE ENGLESKIH VLASTI I VRHA DRŽAVE!!!

 

Rezolucijom o Srebrenici, Velika Britanija je još jednom pokazala svoje licemerje, jer se opet bavi tuđim nesrećama, umesto da istražuje sopstvena zlodela, masakre i užase, za koje nikada nije kažnjena. Masovni zločini koje je počinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, genocidi sa blagoslovom kraljice, trgovina decom i pedofilija, kojom su se "proslavili" vodeći političari ove bivše imperije, dovoljan su razlog da se Britanija bavi sama sobom i ispituje sopstvene zločine.

 

             Doroteja Simić-Harold (London)

PREFINJENI ENGLESKI KRIMINAL

 

Osamdesetih godina prošlog veka, policija je bila u posedu dokumentacije koja za pedofiliju optužuje poslanike britanskog parlamenta, a 2013. godine, jedna nezavisna međunarodna organizacija osudila je i britansku kraljicu, zbog učestvovanja u genocidu nad jednim indijanskim narodom u Kanadi, ali i za kidnapovanje maloletnika.

Tek godinu dana pošto je nadležni komitet Ujedinjenih Nacija upozorio Veliku Britaniju da konačno stane na put trgovini decom, britanske vlasti su formirale komisiju koja će da ispita iznete optužbe.

Velika Britanija je kolevka modernog evropskog parlamentarizma, ali i zemlja u kojoj tradicionalno, uklanjaju tragove velikih skandala i afera. Istina, pojedini mediji, kad dođu do činjenica, otvoreno o svemu izveštavaju, ali, pre ili kasnije, sve prekrije veo zaborava.

Ipak, Komitet za prava deteta Ujedinjenih Nacija (Committee on the Rights of the Child – CRC) na svojoj 66. sednici održanoj u Ženevi od 26. maja do 13. juna 2014. godine javno je pozvao Veliku Britaniju da konačno prekine lanac trgovine decom koja su završavala kao belo roblje, a u pojedinim slučajevima bila i ritualno ubijana.

Od tada je prošlo godinu dana, ali britanske vlasti ništa značajnije nisu uradile po tom pitanju. Britanski list Telegraf je 14. marta 2015. objavio jedan članak koji je napisala aktuelna ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Tereza Mej, u kome se tvrdi kako će Britanija sprovesti detaljnu istragu o navodima da su najviši državni funkcioneri osamdesetih godina prošlog veka seksualno zlostavljali maloletne osobe.

Osnova ove istrage je skoro potpuno zaboravljeni dosije koji je sastavio poslanik Džofri Dikens još 1983. godine. Ovaj veoma obiman materijal u kome su postojali jasni dokazi o upetljanosti vrha britanskog establišmenta u pedofiliju, Dikens je dostavio policiji, tri primerka je na čuvanje poverio ljudima od poverenja, a jedan je zadržao za sebe.

Posle Dikensove smrti 1995. godine njegova udovica uništava primerak dosijea koji je on za života čuvao, a isto to čine i sva trojica „ljudi od poverenja" koji su imali po jedan primerak materijala. Šta se desilo sa dosijeom koji je bio predat policiji do skora se ništa nije znalo.

Tek kada je 2012. izbila afera u vezi preminulog voditelja Bi-Bi-Sija Džimija Sevila, koga su žrtve još ranije optuživale da ih je silovao dok su bili maloletni (britanska televizija i policija su o svemu ćutali do Sevilove smrti), jedan bivši visoki funkcioner tajne službe objavljuje kako je Dikensov dosije završio u nekom sefu obaveštajne službe MI5.

Prašina se brzo slegla i mediji su prestali da se interesuju za dalju sudbinu dosijea. Zbog čega se odvija ovako sporo uprkos tome što je zlostavljanje dece jedan od najstrašnijih zločina?

U lanac pedofilije i trgovine, očigledno, nisu bili upleteni samo članovi britanskog parlamenta, kako je javnost u početku verovala. Laburistički poslanik Tom Votson je još 2012. ukazao na saznanja koja je imao, kako trag vodi i do Dauning strita, sedišta britanske vlade. Međutim, postoje indicije, ako ne i dokazi, da ni to nije sam vrh kriminalne grupe.

Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk je svojevremeno javno objavio kako je i sama britanska kraljica Elizabeta Druga uključena u zlostavljanje dece. Ajk je, međutim, malo pouzdan, jer često u svojim istraživanjima zna da zađe i u sferu onostranog. Tako je, recimo, u svojoj takozvanoj „tirkiznoj fazi" (kada je nosio samo odela u toj boji) tvrdio kako je dobijao poruke od Najvišeg Uma (Boga).

Međutim, u pomenutom slučaju upletenosti kraljice Elizabete u lanac pedofila Ajk se pozivao na odluku Međunarodnog suda zasnovanog na prirodnom pravu (International Common Law Court of Justice – ICLCJ).

ICLCJ je organizacija osnovana 15. septembra 2012. sa sedištem u Briselu. Iako se tako zove, ovo nije nikakav sud u pravom smislu te reči, odnosno njegove odluke nisu ni za koga obavezujuće. Ipak, članovi ICLCJ-a su aktivne i penzionisane sudije i drugi stručnjaci koji veoma pažljivo odmeravaju svoje odluke.

Jednoglasnom presudom ICLCJ-a od 25. februara 2013. britanska kraljica je zajedno sa još tridesetak optuženih oglašena krivom za učestvovanje ili prikrivanje genocida nad kanadskim urođenicima.

Predmet je baziran i na događajima iz Instituta Mohavk u Kanadi koji je 1832. osnovala engleska Anglikanska crkva, navodno zbog edukacije Indijanaca iz naroda Mohavk. Umesto da budu podvrgnuta obrazovanju, deca u ovom internatu su zlostavljana i mučena, a ICLCJ veruje kako je polovina interniranih maloletnika završila na obližnjem groblju. Institut je zatvoren 1970. godine.

Kraljica Elizabeta II, koja je istovremeno i kanadski suveren, posetila je 1964. ovu školu. Po izjavi dvojice ljudi, ona je na piknik povela desetoro dece, od kojih nikada nijedno živo više nije bilo viđeno. Očevidac ovog događaja, Vilijam Kumbes, ubijen je u februaru 2011. godine, ali je prethodno dao veoma precizna i iscrpna svedočenja koja su snimljena kamerom.

Ako je na neki način i sama britanska kraljica upletena u lanac trgovaca belim robljem, onda je jasno zbog čega vlasti ove ostrvske zemlje odugovlače sa pokretanjem i sprovođenjem istrage.

ICLCJ u svojoj presudi ide i dalje, objašnjavajući za šta su sve nestala deca korišćena. Petorica sudija i 27 porotnika iz šest zemalja smatralo je dokazanim da je više od 50.000 nestale deca završilo u krvavom ritualu „Deveti krug", koji zagovara jezuitski dokument "Magisterial Privilege".

Postojanje ovog dokumenta zvanična katolička crkva nikada nije osporila, ali se za ritual „Deveti krug" tvrdilo da potiče iz ruralnih oblasti Belgije i Holandije u kojima se i dalje izvodi, ali da nikada nisu bile prinošene ljudske žrtve.

"Magisterial Privilege", međutim, izričito navodi kako rimski Papa ima pravo da odobri žrtvovanje dece čija bi se krv pila ili na drugi način koristila tokom pomenutog rituala. Čak šta više, svaki kandidat za Papu je dužan da pre nego što se pristupi konačnom glasanju upražnjava „Deveti krug" koji obuhvata i ispijanje dečije krvi.

U toku sveobuhvatne privatne istrage koju od kraja prošlog veka vodi britanski funkcioner za zaštitu dece Piter Mekelvi na površinu su isplivala svedočanstva o orgijanjima odraslih članova britanskog establišmenta sa maloletnicima koji mogu da se porede jedino sa scenama iz poznatog filma „Širom zatvorenih očiju". Od 2013. se Mekelvi povukao sa funkcije i potpuno posvetio vođenju društva „Fenbridž" koje se bavi otkrivanjem slučajeva zlostavljanja maloletnika.

Po svedočenjima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova više stotina dosijea o zlostavljanju maloletnih lica je nestalo tokom vođenja istrage. Zbog toga je ministarka Mej obećala poslanicima britanskog parlamenta da će svako ko bude pokušao da ometa rad komisije čije je formiranje najavila, biti krivično gonjen. Tročlana komisija je čak dobila i zakonska ovlašćenja da iznudi svedočenja od osoba za koje smatra da imaju podatke o trgovini i zlostavljanju dece.

Zanimljivo je da se Velika Britanija energično zalaže za donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN koji zločin u Srebrenici tretira kao genocid, a istovremeno potpuno ignoriše presude ICLCJ-a kako je čak i aktuelna kraljica bila upletena u potpuno istrebljenje naroda Mohavk i tim povodom ne želi da pokrene nikakvu istragu.

Izveštaj CRC-a bi sigurno bio i dalje ignorisan da se nisu uključili britanski mediji, ali će i ovo biti „čudo za tri dana" kao i sve ranije istrage pokretane zbog optužbi za pedofiliju i trgovinu belim robljem.

 

     A 1. Genocid nad kanadskim indijancima

Papa Benedikt XVI (rođen kao Jozef Alojz Racinger u Bavarskoj, Nemačka) povukao se sa prestola Svetog Petra 28. februara 2013. godine, svega tri dana pošto je ICLCJ doneo presudu kojom je osuđena britanska kraljica, ali i vrh katoličke crkve za genocid nad kanadskim Indijancima iz naroda Mohavk.

U presudi se pominje i krvavi ritual „Deveti krug" koji se po jezuitskom spisu "Magisterial Privilege" od 18. veka upražnjava i u Vatikanu pre izbora novog Pape.

Benedikta je na tronu nasledio Franja I, za koga ICLCJ tvrdi da je još sedamdesetih godina prošlog veka učestvovao u prebacivanju dece nestalih argentinskih političara. Ovo je nadgledao Vatikan, a umesto u sigurnost deca su odvođena u belo roblje.

Ovo je, kako tvrde stručnjaci, bio deo takozvanog prljavog rata koji je vojna hunta vodila protiv opozicije. Takođe je osam očevidaca potvrdilo da je Franja kao sveštenik i biskup silovao dve maloletnice tokom rituala žrtvovanja dece.

Deveti krug" se redovno izvodi u jezutskim zajednicama širom sveta. Posle iznošenja tajni "Magisterial Privilege" i povlačenja Benedekta XVI i mnogi jezutski zvaničnici su naprasno odlučili da se povuku u manastirski mir i tišinu, zavetovavši se na doživotno ćutanje.

Ritual se izvodi jedanput mesečno, po mogućnosti u noći punog meseca, mada to nije obavezno. U Zagrebu je u jednoj vili, koju u starom gradu poseduje red Malteških vitezovaDeveti krug", praktikovan 15. februara 2015. godine. Tog dana je u glavnom gradu Hrvatske inaugurisana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, a ceremoniji je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal:Lit protiv mafije

%d bloggers like this: