Архива

Posts Tagged ‘sverc’

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

13. децембра 2015. 1 коментар

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

NOVE NADE EU5

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„SRBISTAN“ KAO EVROPSKO PRIHVATILIŠTE I SABIRNI CENTAR : SAMOUBILAČKE EVROINTEGRACIJE I EVROPSKA AGENDA PROMENE DEMOGRAFIJE KROZ ISLAMIZACIJU SRBIJE????!

30. јула 2015. Коментари су искључени

 

Prošlo je samo šest meseci od kako je takozvana Islamska država uputila pretnju evropskim državama, emitovanu preko svih svetskih medija, u kojoj je kratko saopšteno: šaljemo pola miliona imigranata u Evropu dok ne stvorimo haos! Evropska unija je automatski zatvorila svoje granice, ali je na samitu u Briselu, 25. juna, odlučila da prihvati 40.000 imigranata i razmesti ih u druge zemlje EU. Samo su Mađarskoj i Bugarskoj garantovali izuzeće.

Ubrzo nakon toga, Aleksandar Vučić je otišao u Preševo, obećavajući imigrantima, da su dobrodošli u Srbiju, što je obradovalo i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, i ministra šeika Rasima Ljajića koji se pohvalio "porastom broja turista". Ovaj, bez sumnje kriminalan i izdajnički čin, primljen je sa velikim odobravanjem u Briselu koji pravi od Srbije zabran. Veliki novac je u pitanju i još veći veleizdajnički akt, čije posledice (pre svega terorizam) u ovom trenutku nije moguće sagledati.

 

                       major Goran Mitrović

SRBISTAN BEZ SRBA-1

 

Polovinom jula meseca ove godine, veća grupa ilegalnih imigranata iz Avganistana i Sirije, koji su putovali preko Turske, Grčke i Makedonije, stigla je do Srbije. Srbija im je bila, krajnje odredište. Nisu imali planove za dalje putovanje ka zemljama Evropske unije, što su i potvrdili predstavnicima lokalne vlasti u Preševu, gde su i sada smešteni u prihvatnom centru i čekaju da dobiju status azilanata.

Kroz Makedoniju, platili su lokalnim "vodičima" između 800 i 1000 evra, a na ulasku u Srbiju, kod mesta Lojane, platili su, svako pojedinačno, oko 2.000 evra, kako bi bezbedno prešli granicu.

Ovu grupu, pratio je još od grčke luke Igumenica, pa sve do Preševa, i novinar uglednog francuskog dnevnika L’ Mond, koji je u svojoj reportaži detaljno opisao kako su stigli do Srbije.

Skoro u isto vreme (15. jula 2015. godine), u Preševu se iznenada pojavio i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao imigrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, raspitao se kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…

Lično je probao hranu koju dobijaju izbeglice, a razgovarao je i sa državljanima Sirije, hvaleći njihov glavni grad Damask, za koji je rekao da je "nekada bio divan grad". Na kraju im je poželeo da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Predsednik opštine Ragmi Mustafa, dodelio mu je i nekakvu plaketu, "kao prvom premijeru Srbije koji je posetio Preševo" (što nije tačno, ali je imalo za cilj da okuraži Vučića u akciji dalje islamizacije juga Srbije, ovaj put uz pomoć imigranata).

Samo dan kasnije, u Preševo je stigla još jedna velika grupa od 1.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Jemena i Somalije. Podaci lokalnih vlasti u Preševu i Subotici govore da se oko deset do petnaest odsto svih imigranata prijavljuje za ostanak u Srbiji.

Sa druge strane, prema neslužbenim podacima, od početka 2015. godine, u Srbiju je ušlo preko 50 hiljada imigranata (oko 2.000 nedeljno), a koliko ih je ostalo u Srbiji, to znaju samo Vučićeve službe, jer je jasno da su on i njegov "tim", videli priliku za dobru zaradu zahvaljujući ovoj "seobi naroda".

Ipak, neke međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je samo u toku prošle godine u Srbiji zvanično registrovano oko 26.000 imigranata (dakle, samo polovina od onih koji su stvarno ušli preko naše granice!).

Ali, kakvim tempom napreduje useljavanje u Srbiju, najbolje govori i podatak da su, od početka ove godine, mađarski graničari, zaustavili preko 40.000 njih koji su iz Srbije pokušali da uđu, što legalno što ilegalno! Samo pokušali!

Od tog broja, oko 15.000 imigranata je ostalo u Srbiji. Broj onih koji se odlučuju da ovde ostanu, svakodnevno raste, zbog male mogućnosti da stignu dublje u zemlje Evropske unije.

Ali, najgore od svega je činjenica da još nijedna institucija u Srbiji ne daje podatke kakav je profil onih koji ulaze u zemlju i kakav to bezbednosni rizik sa sobom nosi. To je takođe posledica Vučićeve strategije uvoza imigranata iz islamskih zemalja, kojom je još dublje zagazio u pljačku i izdaju zemlje.

Nije teško izračunati, da je na svakih hiljadu imigranata, neko uzeo milion i po evra (ako je "pojedinačna cena ulaska" u Srbiju oko 1.500 evra).

Mada je većina njih taj novac dobila prodajom sopstvene imovine, mnogi su dobili i "donaciju" preko finansijera takozvane Islamske države, o čemu već postoje dokazi kojima raspolažu evropske bezbednosne službe.

Vučić je 15. jula u Preševu pozvao i međunarodne humanitarne organizacije, da finansijski pomognu njegovu vladu oko smeštaja imigranata, istovremeno pokazujući kako je spreman da "udomi" i crnog đavola, samo ako se to uklapa u nekakvu kriminalnu "evropsku agendu" i njegove poslovne planove.

Nimalo slučajno, pravu istinu o tome šta se ustvari dešava, nedavno je saopštio i ministar Aleksandar Vulin, rekavši nedavno na sastanku sa diplomatskim korom: "…Srbija je pod pritiskom da ne dozvoli izbeglicama da napuste njenu teritoriju"! Na ovu njegovu opasku niko od prisutnih nije reagovao. Podrazumeva se da će Srbija ostati u budućnosti logor, ukoliko se dramatično ne napravi otklon od pogubne, samoubilačke ideje o evrointegracijama.

 

       Prihod od "imigrantskog turizma"

 

Pre dve nedelje, britanski BBC je citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji tvrdi da ekstremisti Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana.

Obaveštajne službe članica EU i Agencije za nadzor spoljnih granica Unije, "Fronteks", raspolažu potpuno istom informacijom. Dakle, svi znaju da će se zlo dogoditi i svi se brane kako znaju i umeju, samo su srpske granice širom otvorene za pritajeni terorizam koji čeka svoju priliku! Zašto je to tako i kome je to u Srbiji potrebno?

U atmosferi opšteg haosa, dok svakog vikenda preko makedonsko-srpske granice prođe i do tri hiljade imigranata, Ministar trgovine i turizma, Rasim Ljajić, uputio je tržišnu inspekciju u Preševo i u druge opštine na jugu Srbije, koje imaju pojačan priliv migranata, kako bi proveravali prihode lokalnih trgovaca, ugostitelja i taksista, kako Vučićev režim ne bi slučajno ostao "kratkih rukava" i bez prihoda.

Pre nepunih mesec dana, Rasim Ljajić se pohvalio javnosti, kako se od početka godine povećao broj turista u Srbiji za 15 odsto, pa je još dodao: "… cilj nam je da održimo taj trend do kraja godine i zabeležimo rekordnu posetu stranih turista!". Po svemu sudeći, želja mu se već ostvarila. Broj imigranata raste iz dana u dan, a sve njih Vučićeva vlada tretira kao "turiste u tranzitu"!

Ali, još početkom juna ove godine, Ljajić je najavio jednostrano ukidanje viza  za više zemalja Bliskog istoka, između ostalih i Katar, Kuvajt, Bahrein, Oman, pa čak i daleka, muslimanska Malezija...

Očigledno u nameri da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i da se zajedno sa Vučićem dokopa multimilionske zarade, Ljajić je celu akciju ovako opravdao: "…Mi cenimo da je vizna liberalizacija koji smo počeli da sprovodimo od oktobra prošle godine dala rezultate…Od tada je povećan broj dolazaka iz tih zemalja za 800 mesečno…".

Da bi ova nezapamćena sprdnja sa zdravim razumom uspela, Ljajić je još naglasio da je "…u prva četiri meseca ove godine Srbiju posetilo 266.000 stranih turista, 10,3 odsto više nego u istom prošlogodišnjem periodu!".

Francuski L’ Mond je izračunao da je reč o prihodu koji je već prešao milijardu dolara, i da ga udruženo, dele vlasti i kriminalne grupe u Srbiji, Makedoniji i delimično u Grčkoj. Ali, u ovakvom "privlačenju turista", Vučićeva vlada ima još monstruoznije planove.

Naime, kao šef predstavništa Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji , postavljen je Hans Fridrih Šoder, čovek koji je dobio zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja. To će u budućnosti biti dovoljan razlog da Evropska unija dodatno izoluje Srbiju, što je i krajnji cilj politike koju Zapad ovde sprovodi već godinama.

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, treba se podsetiti da je pre mesec dana, na takozvanom "partnerskom" sastanku Vlade Srbije i i Kancelarije UNHCR u Srbiji, u vezi narastajućeg broja migranata i izbeglica, Šoder oduševljeno rekao da Evropa u vezi tog problema nije dovoljno strateški orjentisana, a da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi on bio rešen!

Pomenuo je i podatak da je Srbija je u maju mesecu ove godine, primila više od 8.000 zvaničnih zahteva za azil i da su oni "u procesu rešavanja". Jasnije rečeno, od Srbije se očekuje da "udomi" što više imigranata, više nego ijedna druga evropska država, u odnosu na ekonomsku moć i broj stanovnika.

 

       Srbistan bez Srba

 

Mnoge činjenice vezane za haos sa imigrantima, ukazuju na to da su vodeće zemlje EU i Amerike, rešile da promene demografsku sliku ove zemlje, ali tako da jug Srbije, pa čak i nenaseljeni delovi Vojvodine, budu zaposednuti od strane arapsko-afričkih doseljenika islamske vere.

Uostalom, i Hans Fridrih Šoder je sve potanko objasnio: Mađarska i svaka druga država Evropske unije, može nesmetano da postavi žičanu ogradu na svojim granicama, ali je Srbija, koja nije članica, dužna da se povinuje međunarodnom pravu i omogući ulazak imigranata bez ograničenja.

Takvu licemernu i banditsku politiku dvostrukih standarda, Vučić je prihvatio oberučke, govoreći na sav glas da se "Srbija neće ograđivati žicom", mada je svakome jasno da je Srbija ograđena i izolovana, kao tor za životinje.

Postojeći Zakon o azilu Republike Srbije donet je još 2008. godine i to kao jedan od uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Mada je reč o jednom od onih nesmotreno donetih zakona, koji sada omogućava svakom imigrantu da lako dođe do statusa azilanta, u njemu do današnjeg dana ništa nije promenjeno.

Jer, veliki novac je u igri, a sudeći prema poslednjim razgovorima između Vučića i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, tek će ga biti, samo da ih Srbija udomi što više i zaustavi na putu ka Evropskoj uniji.

Ali, ako neko i pređe preko granice Mađarske, odmah ga, "u procesu readmisije", vraćaju nazad u Srbiju.

Dnevno, mađarska policija vrati i do dve stotine imigranata u Srbiju koju tretiraju kao "zemlju porekla", odnosno zemlju iz koje oni dolaze. Ova merila mogla bi i Srbija da primeni na svojim južnim granicama, prema Makedoniji, ali to se ne uklapa u Vučićev pakleni plan, a sa druge strane, ovaj "biznis" sa imigrantima je uzeo toliko maha da ga je sada teško zaustaviti.

Kako to rade Mađari? Svaki imigrant koji je ušao na teritoriju mađarske, morao je da da otiske prsta, koji odmah ulazi u takozvani Eurodek sistem, koji se uz sliku i ostale podatke, odmah nalazi u svim zemljama EU.

Osoba koja je na ovaj način "tretirana", više nikada neće moći da traži azil ni u jednoj drugoj zemlji EU pošto, po Dablinskom sporazumu, teret određivanja statusa izbeglica snosi ona zemlja u koju je lice prvo došlo i tražilo azil.

A, od Mađarske je mnogo više evropskih država na glasu kao bolje mesto za život azilanata, poput Nemačke i skandinavskih država. Na Horgošu se obavlja 95 odsto readmisija, a u obližnjem sudu u Kanjiži se onda "povratnici" uglavnom novčano kažnjavaju, "da bi se smanjio pritisak na zatvor u Subotici".

Kad se sve sabere, reč je o tome da Vučić ne želi da primeni slične mere kao što su ih primenili Mađari, a odgovor na pitanje zašto je to tako, leži u njegovoj bolesnoj ideji da i ovim činom pokaže kako je "Srbija lojalna" i da se prijemom imigranata žrtvuje u ime cele Evropske unije. Iza te predstave, teku milionske sume.

Kad se direktor srpske policije Milorad Veljović sastao sa direktorom mađarske policije Karoljom Papom, neposredno pre postavljanja žičane ograde uzduž granice prema Srbiji, i rekao pred novinarima da je "pitanje zaustavljanja imigranata opterećuje sve evropske zemlje" i da Srbija mora da reaguje, bilo je jasno da je Vučić "u igri" i da je prihvatio da Srbija bude "sabirni centar" imigranata iz islamskih zemalja, uprkos nesagledivim posledicama koje će to doneti.

Ali, kao i u sličnim slučajevima, kad je svojom ludačkom psihologijom nudio i ono što mu niko ne traži, pa je na kraju napravio nesagledive štete za državu, tako i ovom prilikom: za sada je dobio samo nekoliko termovizijskih kamera za noćno praćenje ilegalnih ulaza na granici, i to je sve.

A, on očekuje velike pare iz humanitarnih fondova EU. Da nije bilo prošlogodišnje pljačke humanitarnih donacija za poplavljene u Srbiji, koju je obavio preko institucija njegove vlade, možda bi ih i dobio…

Ovako, uhvaćen je u zamku iz koje mu nema izlaza. Problem je što je on i celu Srbiju bacio u izolaciju. Ovaj put, zajedno sa imigrantima među kojima sigurno ima i onih koji rade za takozvanu islamsku državu i čekaju svoj trenutak. Kad i gde će neko od tih Ljajićevih "turista" da podmetne bombu, to niko ne zna, ali ta mogućnost je više nego realna.

Prošle godine, u Srbiji je bilo podneto oko 150 krivičnih prijava za krijumčarenje ljudi. Kao krivci, hvatane su "sitne ribe", uglavnom auto prevoznici, taksisti, vlasnici hostela…Ali, onaj ko stvarno diriguje desetinama hiljada imigranata u Srbiji, njihovim smeštajem, naplatom boravka i regulisanjem statusa, zaštićen je sa najvišeg nivoa. I neposredni je Vučićev pomagač u ovom poslu.

Na prodaju su čak i potvrde o boravku na 72 sata, koje mnogi od imigranata plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju".

Krajem proleća ove godine, na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, na ulazu u Beograd, saobraćajna policija je slučajno u jednom kamionu pronašla veliku grupu žena, dece i muškaraca. Svi su izjavili da su platili po sto evra da bi bili prebačeni od granice Srbije do okoline Banje Koviljače, gde se nalazi jedan od centara za tražioce azila. Istu tarifu pominju na sudovima i taksisti koji su uhvaćeni u prevozu ilegalnih imigranata.

To daje odgovor na jedno od najčešće postavljanih pitanja posle nesreće kod Leskovca kada je sa puta sleteo kombi sa 54 osobe od kojih je 41 povređena – kako je moguće da u to vozilo stane pedeset četvoro ljudi? Za krijumčare, u kombiju je bilo 5.400 evra zarade, i to samo za prevoz kroz Srbiju!

Ali, to je sitan novac za ono što na vrhu piramide planira Aleksandar Vučić, koji računa da u narednih dve godine u Srbiji "uveze" još sto hiljada imigranata iz islamskih zemalja, što bi njegovom budžetu donelo poveliki prihod.

Njegova šetnja do Preševa i udvaranje imigrantima, samo je početak njegove političke kampanje među budućim građanima Srbije, koja polako postaje jedna od zemelja budućeg islamskog kalifata. Srbistan, u kome Srba više neće biti!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVIJA ISTORIJA ŠVERCA DUVANA NA NAŠIM PROSTORIMA

25. августа 2014. Коментари су искључени

 

Od raspada nekadašnje Jugoslavije, pa sve do danas, jedina zajednička "privredna grana" bivših bratskih republika, bio je i ostao šverc takozvane akcizne robe, duvana, alkohola i drugih proizvoda od kojih svaka ozbiljna država na svetu ubira prihode.

 

              Mersiha Hadžić

 

Mada zvanično, zakon u Srbiji, kao i u zemljama bivše SFRJ, predviđa rigidne mere za one koji se bave nelegalnim prometom duvana, ali i za one registrovane koji u promet stavljaju cigarete bez akciznih markica, šverc ove robe teče nesmetano.

U očuvanju takozvanih održivih prihoda u većini zemalja u regionu nekadašnje Jugoslavije, doneti su takozvani "akcizni kalendari": tako je, na primer, Makedonija usvojila desetogodišnji kalendar, Srbija petogodišnji, Albanija četvorogodišnji, dok je Bosna i Hercegovina strogo definisala godišnja povećanja.

Ipak, i dalje ostaje činjenica da je za sve zemlje na Balkanu, ilegalna trgovina duvanom glavni rizik po održivost prihoda od akciza. Ovo je i bio razlog da se sve zemlje koje su na taj način ugrožene, udruže u borbi protiv šverca akcizne robe, posebno duvana, koji je na prvom mestu po ostvarenom profitu. Bitka za duvan koja u kontinuitetu traje između države i mafije, ravna je specijalnom ratu u kome svaka strana učestvuje svim raspoloživim sredstvima.

Koliko je važno da se zaustavi šverc duvan, i ostale akcizne robe u Srbiji, govori i podatak da je budžetski deficit stalno povećan za oko 1,5 milijardi evra. tačnije, toliko su svi građani na šteti od ilegalnog prometa duvana.

Nelegalna trgovina rezanim duvanom i cigaretama, u svim zemljama Balkana nanosi ogromne gubitke, pa je na jednom prošlogodišnjem skupu ekonomista, tim povodom, iznet podatak da bi za visinu izgubljene dobiti, za samo nekoliko godina, region mogao da izgradi putnu infrastrukturu svetske klase, sa pratećim objektima i zapošljavanjem najmanje 10 odsto odsto od ukupnog broja nezaposlenih.

Duga je i još uvek u velikoj meri nepoznata novija istorija šverca duvana (i drugih akciznih roba) na prostoru nekadašnje SFRJ. Koreni ovog profitabilnog "zanata" kojim se podzemlje u regionu i danas bavi, sežu daleko, u posleratnu Jugoslaviju. Počelo je švercom hercegovačke "Škije", kvalitetnog rezanog duvana na koji je država imala monopol, a kasnije je, ona bogata, socijalistička Jugoslavija, vršila tranzit duvana u takozvane "treće zemlje" i na tome lepo zarađivala.

Raspadom SFRJ, taj državni monopol preuzele su frakcije obaveštajnih službi i kriminalne grupe koje su bile pod njihovom kontrolom. Kako je u pitanju veliki novac, "za stolom" su bili i "veliki igrači".

U Srbiji je režim Slobodana Miloševića imao najveću udeo u švercu duvana. U zenitu njegove vladavine, a posebno tokom ratnih devedesetih, švercom cigareta bavio se svaki vojni "liferant", ali, oni glavni "distributeri", bili su sve sama zvučna imena.

Od Marka Miloševića i Vlade Kovačevića zvanog Tref, pa sve do Radovana Stojičića-Badže (nekadašnji načelnik resora Javne bezbednosti) i mnogih drugih bliskih ondašnjem vođi.

Jedna od verzija zašto je ubijen Radovan Stojčić Badža, tada zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije je tvrdnja da je zadržao i prisvojio dva šlepera cigareta koji su pripadali poznatoj kriminalnoj organizaciji Sveta Kruna iz Pulje (Italija).

Posle pada Miloševića, već 2001. godine, hrvatski nedeljnik "Nacional", koji je vodio pokojni Ivo Pukanić, objavljuje seriju tekstova o švercu duvana i ilegalnim aktivnostima. Mnogi danas pretpostavljaju da je Pukanić ubijen zbog istraživanja kriminalnih radnji vezanih za šverc duvana.

Dok se na terenu Srbije i Crne Gore odvijao pravi rat za primat nad švercom cigareta, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tekao je isti proces. Sa znatno manje žrtava. Mnogi od današnjih tajkuna u Hrvatskoj i BiH, počeli su svoj "biznis" švercom duvana. Vodeće političke stranke iz devedesetih, SDA i HDZ, izdržavale su se skoro isključivo tom delatnošću. Iz tih partijskih preduzeća, nikli su biznismeni tipa Ivice Todorića u Hrvatskoj ili Fahrudina Radončića u BiH.

Danas u Hrvatskoj koja je članica EU, ima 1.500 farmera koji, na površini od oko 6.000 hektara, godišnje proizvode 12.000 tona duvana. Za njih radi i desetak hiljada sezonaca, a od ove proizvodnje zavisi i još dve hiljade ljudi koji su stalno ili honorarno zaposleni u trgovini i preradi duvana, kao i u proizvodnji i distribuciji duvanskih proizvoda.

Iz ovih brojki, lako je zaključiti da su mogućnosti šverca duvana naširoko otvorene, uprkos svim zabrana i kontrolama koje sprovodi Evropska unija. U borbi za tržište pre dve godine istakla se i hrvatska duvanska kompanija TDR, koja je za prodaju u Srbiji zahtevala skoro monopolski položaj.

Ipak, dominacija švercerskih kanala ide južnije ka Balkanu. To je shvatila i Evropska kancelarija za suzbijanje nelegalne trgovine i finansijskih prevara (OLAF) koja vodi ukupno četiri istrage, i sve četiri su u Crnoj Gori, od kojih se jedna odnosi na šverc duvana. Nije teško pretpostaviti, prvi osumnjičeni je Milo Đukanović!

OLAF, koji deluje pri Evropskoj komisiji, ima više sektora, a Sektor za osoblje EU odnosi se na postupanje članova svih evropskih institucija, što uključuje i predstavnike institucija EU u Crnoj Gori. Sektor za duvan i falsifikovanu robu isključivo se bavi nelegalnom trgovinom cigaretama i lažnim proizvodima.

U javnosti su se nedavno pojavile sumnje da je proizvodnja brenda cigareta "Kleopatra" u Duvanskom kombinatu u stečaju, u aranžmanu sa sumnjivim kompanijama, paravan za šverc cigareta.

Mada prilično neverovatno zvuči, u zabačenoj i siromašnoj varoši na severu Crne Gore, u Mojkovcu, OLAF je pronašao da postoji i radi ilegalni pogon za proizvodnju cigareta namenjenih švercu.

Fabrika u Mojkovcu, prema njihovom izveštaju, ima otvoren "švercerski koridor" prema Kosovu. Prema raspoloživim saznanjima, pripadnik MUP-a Crne Gore, nezadovoljan što ne može da nabavlja i kupuje robu iz tog proizvodnog pogona u Mojkovcu, iz revolta je prijavio taj ilegalni proizvodni pogon!

Sadašnja situacija u vezi šverca cigareta iz Crne Gore, znatno je drugačija od situacije u periodu 1994. do 2001. godine. Crna Gora je, u poslednjih nekoliko godina, bila tranzitna zemlja za cigarete koje se uglavnom krijumčare unutar zemalja Evropske unije.

Drugi veliki koridor koji danas funkcioniše ide iz Makedonije, preko Preševa i dalje za Evropu. Države bivše Jugoslavije nešto vide a nešto "ne vide". Ono što "ne vide", ide u džepove omiljenih režimskih tajkuna. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas.

(Nastaviće se)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GRANIČNI PRELAZI: “PLJAČKA I ŠVERC” MILIONSKIH RAZMERA “U ORGANIZACIJI” UPRAVE CARINA

21. фебруара 2013. 3 коментара

 

  Zvanično se godinama unazad gotovo uopšte više ne uvoze ni tekstilna roba niti obuća poreklom iz Kine.

  Istovremeno je tržište puno ove robe. Službenici koji omogućuju ovakvo poslovanje zarađuju mesečno i do 45.000 evra, svi su na dobiti osim državnog budžeta koji ostaje uskraćen za carinu.

  Umesto da se bori protiv ovog kriminala funkcioneri Uprave carina Srbije gledaju da kazne one koji pošteno rade i pokušavaju da spreče šverc.

Piše: Igor Milanović

Uprava carina

 

  Posao sa uvozom kineske robe traje već više od jedne decenije i u njemu su se svi obogatili: špedicije, uvoznici, Kinezi, carinici…

Jedino je uvek država bila ta koja je oštećena.

U prilog tome je i neverovatna činjenica da poslednjih dve godine gotovo ne postoji zvanični uvoz tekstilne robe i to zahvaljujući reketu koji sprovode carinski službenici koji su postali pripadnici organizovane kriminalne grupe.

I dok je republički budžet svesno zakinut na svakom koraku, za milione evra godišnje, rafovi prodavnica kineske robe sve su puniji.

U lanac šverca robe preko zvaničnih graničnih prelaza svi su umešani i svi odlično zarađuju.

Čak su u ceo posao upleteni i hrvatski carinici, jer roba dolazi iz njihovih pomorskih luka odakle se distribuira u Srbiju.

 

  Na čelu Odeljenja za obaveštajne poslove Petog sektora Uprave carina nalazi se Željko Popović, čovek koji bi po prirodi stvari trebao da zna sve o metodama krijumčarenja.

Zahvaljujući svojim odličnim vezama u policiji, iz koje je i došao, ima odlične informacije o potencijalnim akcijama obične i poreske policije, tako da je uvek u stanju da na vreme obavesti svoje saradnike kada da budu oprezni.

Bez njegovog aminovanja nije moguće bilo šta da se radi.

Svoju blagonaklonost prema određenim krugovima kriminalaca saopštava saradnicima iz Odeljenja za sprečavanje krijumčarenja koji su na terenu njegove oči i uši.

Nedavno mu je mandat produžen za još četiri godine…

  Bivši šef Službe za krijumčarenje u Beogradu Rade Knežević, već dve godine je u Šapcu, jer je direktoru Uprave carina pokvario posao vredan 600.000 evra tako što je mimo dogovora direktora i švercera zaplenio robu.

Najistaknutiji operativac u carinskoj ispostavi (CI) Beograd je Dejan Matić.

On je čovek koji vedri i oblači, a bez dogovora sa njim ne postoji garancija da će posao moći da bude obavljen.

Onome ko je postigao dogovor i platio šta mu je traženo, kontrolori nikada ne ulaze u magacin, osim kada nema drugog izlaza, a to se dešava izuzetno retko.

Postoje špedicije u čije magacine nikada nijedna inspekcija ne sme da uđe, a to su posebno privilegovani šverceri.

  Za novog načelnika Petog sektora postavljen je Marko Ćirković koga je bivši direktor Uprave carina (UC) Predrag Petronijević prvo oterao iz službe, ali ga je vratio kada je čuo da je on u Srpskoj naprednoj stranci koja je upravo preuzimala vlast.

Za svoje marifetluke, Predrag Petronijević je imao zaštitu sa najvišeg državnog vrha, od bivšeg ministra Dragana Šutanovca i direktora SDPR-a Stevana Nikčevića.

Novac za zaštitu je plaćao tako što je odobravao naduvane račune za renoviranje i dogradnju carinarnica, a koje su obavljale firme povezane sa SDPR-om.

Nije bez značaja bilo ni to što je Petronijevićev pomoćnik Nenad Matić u kumovskim vezama sa direktorom BIA-e Sašom Vukadinovićem.

 

  Granična služba je prva stanica na ulazu u Srbiju gde se roba pregleda.

Dokumenta koja se prilažu na granici po pravilu nemaju nikakvu vezu sa robom koja se nalazi u kontejneru.

Tek s vremena na vreme po neki kontejner ode na vanredni pregled i piše se po neka prijava za sitni prekršaj, tek da bi se opravdalo postojanje carinskih službi.

Po nalazima nadzorne službe kod konačnog carinjenja svaki kontejner koji pregledaju njeni službenici je u redu.

Da nije tako, odnosno da postoje neki prigovori u problemu bi bili Granična služba i Služba za krijumčarenje.

Po pravilu, zapisnik o pregledanoj robi predaje se u 19 časova kada je kraj smene i kada je roba iz carinskog magacina već odavno izvežena i dostavljena konačnom korisniku – Kinezu.

U slučaju da i dođe do nekih neprijatnosti Nadzorna služba odgovornost prebacuje na špeditere.

Službenici Službe za pregled dolaze u magacin pošto je uvezena roba već otpremljena Kinezima, a na njeno mesto postavljena ona koja odgovara deklaracijama.

Roba se carini po papirima, ponekad se cene malo dignu ne bi li izgledalo kako pregledači savesno rade svoj posao.

  Transporteri su izuzetno važna karika u ovom lancu, jer oni moraju da znaju šta zapravo prevoze, pa tako znaju i koja je roba prijavljena pod lažnim papirima koje na granici moraju da prikažu, dok originalne bacaju.

Vozači su i ti koji se dogovaraju sa radnicima koji rade na vagama za merenje težine kamiona za koliko da se smanji izmerena težina kako bi se sve uklopilo u prateću dokumentaciju.

Naravno, ovo se posebno plaća…

Špediteri su ti koji obezbeđuju logistiku za šverc koordinirajući rad svih učesnika u ovom poslu: od carinika u Hrvatskoj, preko prevoznika do carinika u Srbiji.

Nekoliko špedicija se stalno pojavljuje u poslovima sa švercovanom robom za kineske prodavnice.

Tako je špediter Global u proseku prevozio 50 do 60 kontejnera, ali se navodno povukao iz posla pošto je došao na udar konkurencije.

Naslednik njegove logistike je Samba, koja je preuzela i većinu Globalovih poslova.

I špediter Bonex je u samom vrhu poslova sa kineskom robom, a bije je glas da je špedicija koja je na sve spremna samo da bi opstala.

Špediciju Medijatu vodi bivša carinica Marija Gajić koja je već hvatana u prljavim poslovima, ali su je uvek izvlačili prijatelji njenog pokojnog oca iz Državne bezbednosti.

Ceca je sestra  bivšeg carinika Zorana Vidojevića, sa kojim je zahladnela odnose zbog sopstvene alavosti.

Često menja špedicije, ali je uvek u poslu.

Dramil i Forte posluju isključivo preko železnice.

  Posao se odvija tako što se roba pušta na mesto konačnog carinjenja iako se ne slaže sa papirima.

Odmah po izlasku nadzornika iz magacina roba se izbacuje i dostavlja Kinezima.

Umesto nje na carinjenje ide roba i do deset puta niže vrednosti, ono što špediteri nazivaju "krš i lom", tako da se umesto tri do pet miliona dinara carine plaća tek nekih pola miliona ili manje.

Po jednom ovakvom kontejneru carinski službenici uzimaju oko 1.500 evra mita.

Pre nekoliko meseci je napravljen dogovor najjačih špeditera sa Kneževićem iz V Sektora kojim je pokušano da se uvede neki red u poslovanje.

Po tom sporazumu se naplaćivala carina u visini od 1.700 evra po toni za kontejnere do 15 tona, a za one teže 1.500 evra po toni.

Dogovor je propao, jer je od njega prvo odustala Marija Gajić koja je u to vreme preuzela poslove jednog uhapšenog kolege, a njenim stopama je ubrzo krenuo i Bonex, pa zatim i ostali.

Dogovor je bojkotovala i CI Železnička stanica Beograd na čijem čelu je Sava Ribić, za koga se veruje da je pošten.

Carini se sve i svašta, samo ne tekstilna roba koja se, zvanično, NE uvozi u Srbiju.

Fakture su tako nemušto pisane da ih je nemoguće prevesti, ali sve to prolazi ako se dovoljno dobro plati Ranki Rešetar, šefici nadzora ili izvesnom cariniku Džoniju čiji je kum vlasnik špedicije Samba.

Na čelu CI Dobanovci, koja je ključna za švercovanje, nalazi se Goran Šoškić, do guše upleten u kriminal, na ovo mesto doveden upravo zato što je neškolovan i lak za manipulisanje.

  Na samom vrhu mafijaške piramide nalazi se upravnik carinarnica Beograd Dušan Mirilović i njegova zamenica Rada Stevanović koja svog šefa naziva "maneken za vinjak", budući da se u suštini ona za sve pita.

Svake Nove godine Rada odlazi u Austriju gde joj studira sin i tamo ostaje do 15. januara upisujući kamate na računima koje ima u toj zemlji.

Sa njom tamo nekad boravi i Nikčević koji je zajedno sa njenim mužem, takođe zaposlenim u SDPR-u, na veliko izvozio oružje i to kako legalno, tako isto i ilegalno.

Za novog direktora Uprave carina Tihomira Bogićevića kažu upućeni da je čovek od struke i da poštuje zakon.

Problem je upravo u tome što se to govorilo ne samo za mnoge njegove prethodnike, već i za šefove na nižim, ali ključnim pozicijama.

Svi oni u nekom trenutku uđu u vrzino kolo koje pojedincima na mesečnom nivou, pored redovne plate, donosi i do 45.000 evra mita!

 

  Da bi mogao da se opere novac koji se sa svih strana sliva u beogradske carinarnice, direktor Dušan Mirilović je otvorio nekoliko tajnih računa koji se ne nalaze u sistemu Narodne banke Srbije, te su tako nevidljivi za nadzorne organe.

Jedan od takvih računa je i ovaj pod brojem 200-415072848-63 kod Poštanske štedionice za koji nije bilo moguće da se utvrdi ko je stvarni vlasnik.

Na pitanje zainteresovanog novinara u vezi tog računa, Poštanska štedionica () je odgovorila dopisom koji je potpisao Zoran Rosić, direktor Sektora za poslove sa stanovništvom, i to u formi saopštenja, da PŠ ne daje imena korisnika računa.

Pregledom Registra računa pravnih lica ili preduzetnika koji vodi Narodna banka Srbije moglo je samo da se utvrdi da pomenuti račun pripada nekom fizičkom licu.

Kako je moguće da se uplate carinarnica Beograd odvijaju preko privatnih računa, a da to niko od nadležnih organa ne vidi, ili možda “ne želi” da vidi???

 

  ©Geto Srbija

List protiv mafije

SRBIJA: ŠVERC AZILANATA “POD OKRILJEM” POLICIJE!

26. јануара 2013. Коментари су искључени

 

Gotovo da nema građana Srbije ili Mađarske koji žive u pograničnim mestima a koji ne znaju skoro sve o švercu ljudi na Zapad koji se nesmetano odvija godinama.

Srpska i mađarska policija zajedno švercuju azilante u zemlje Evropske unije.

Piše: Arpad Nađ

azilanti

 

 

Mađari koji su u Evropskoj uniji neće snositi posledice, ali cena koju će Srbija platiti zbog potpune ignorancije njenih vlasti u vezi ovog problema, biće previsoka, samo zato što kriminalci i pojedini policajci prelazak naplaćuju  od 2.500 pa do 8.000 evra u poslednje vreme, jer je stroža kontrola, a  uvedene su i takozvane termovizijske kamere.

Za potpuni povratak mračnih devedesetih, nedostaje samo povratak viznog režima, a on je na vidiku…

 

 

 

Mada javnost u Srbiji skoro ništa ne zna o tome, na sastanku u Luksemburgu 25. oktobra prošle godine zahtevano je da se uvede mehanizam za suspenziju bezviznog režima čija će klauzula verovatno stupiti na snagu početkom ove godine.

Izvestilac za viznu liberalizaciju Evropskog parlamenta Tanja Fajon smatra da bi Srbija mogla biti prva na udaru odluke o privremenoj suspenziji bezviznog režima i da je za to potrebno da se usvoji zakonska regulativa koja se trenutno nalazi u Evropskom parlamentu a Fajonova smatra da je ponovno uvođenje viza neminovnost i da su za to krivi srpski političari.

U isto to vreme, premijer Dačić bezočno laže Srbe da srpske vlasti čine sve da ne dođe do uvođenja viza dok u isto vreme vrh srpske policije uzima danak u evrima zajedno sa graničnom policijom svima koji hoće da odu u EU

Naravno, nisu sve članice EU za bezuslovno uvođenje viza građanima Srbije jer kako je istakao portparol komesarijata za unutrašnja pitanja EU Mikaele Ćerkone, posledice bi snosili svi građani Srbije a ne samo oni koji krše pravila Evropske unije a sličnog mišljenja je i nemački ambasador u Srbiji Hajnc Vilhelm koji je istakao da bi to bila katastrofa za evropsku budućnost naše zemlje.

Ipak, zamenik ministra unutrašnjih poslova Nemačke Ole Šredera koji je obelodanio da su Srbija i Makedonija već stavljene na listu tzv. "zemalja sigurnog porekla" čime je procedura za izdavanje odnosno odbijanje zahteva za dobijanje azila skraćena sa godinu na samo par dana, "jer je neprihvatljivo da građani Srbije nepotrebno zauzimaju mesto onima kojima je viza zaista potrebna"!

Tragom ovih vesti koje su prenele sve značajnije svetske agencije, novinska ekipa Lista protiv mafije krenula je da utvrdi istinu na potezu koji je označen kao neuralgična tačka, odnosno "Ahilova peta" EU a koji se prostire od graničnog prelaska Tompa i Horgoš duž Srpsko Mađarske granice do sela Martonoš sa Bačke strane.

Zatim, rekom Tisom koja je na ulasku u Mađarsku podeljena granicom u dužini od dva kilometra između sela Martonoš i Đala koja se nalazi sa Banatske strane pa sve do sela Rabe koje je od Đale udaljeno 11 kilometara i koje se nalazi na samom tromeđu Srbije, Mađarske i Rumunije.

Ukupna dužina granice kojom prelazi najveći broj lažnih azilanata i koja se prostire od Horgoša do Rabea je oko 25 kilometara i taj deo je pokriven sa nekoliko termovizijskih kamera tako da se čini da ni ptica ne može preći ali je istina ipak drugačija.

Nju znaju skoro svi meštani ovih pograničnih sela ali skoro niko ne želi o tome da priča jer su svi u strahu, pošto tvrde da policija i lokalni kriminalci zajedno sarađuju na prebacivanju lažnih azilanata već godinama i da su meštani tih sela nezaštićeni i nemoćni jer žive u strahu da im se može nešto desiti jer je „Bog visoko a Beograd daleko" i da nema ko da ih čuje.

Ipak, pojedinci su pristali da nam ispričaju priču za koju čitava Evropa zna, a mi nismo imali "gde da je čujemo".

Jedan od najvećih srpskih biznismena iz Segedina B.T. koji je jako dobro upoznat sa čitavom situacijom,  priča:

“Ljudi su ovde u strahu već desetak godina otkako je počeo šverc ljudi u zemlje Evropske unije i svi znaju istinu ali se boje da je kažu jer je ovde mala sredina i svi se boje osvete.

Javna je tajna da lokalni kriminalci u dogovoru sa pojedinim policajcima švercuju ljude preko granice i da njima niko ništa ne može jer se priča da ti policajci koji su u biznisu imaju debelu zaštitu ovde u samom vrhu Mađarske policije i da se tale u novcu sa ljudima iz Beograda iz vrha srpske policije i da se sve vešto i brzo zataškava.

Oni koji su uhapšeni sa mađarske ili srpske strane su sitne ribe koje nisu radile sa policijom, a oni veliki igrači voze besna auta i ponašaju se kao lokalni šerifi i niko ih ne pita odakle im pare da voze automobile vredne i po nekoliko desetina hiljada evra.

Tako je i u Mađarskoj i u Srbiji.

Da su srpske vlasti zaista želele da reše problem poslale bi policiju iz Beograda i prečešljale svoje kolege od Horgoša do Rabea i „prostudirale" im vozni park i lako bi ustanovili ko se bavi organizovanim švercom ljudi, jer do pre par godina pas nije imao za šta da ih ujede, a sada su odjednom bogataši.

Evropska unija je na granice sa Mađarske strane postavila nekoliko najsavremenijih vozila sa termovizijskim kamerama koje snimaju sve u krugu od 20 kilometara tako da je praktično gotovo nemoguće da miš pređe neprimećen granicu na potezu od Tompe sa mađarske strane, preko Horgoša do Rabea sa srpske, gde se odvija gotovo 90 odsto ilegalnih prelazaka…”

Ribar Ištvan  T. iz Kanjiže takođe svedoči:

“Pre nekoliko godina sam bio svedok kada je prebacivano petnaestak Albanaca, Roma i nekih stranaca, mislim Kurda, preko Martonoša na Mađarsku stranu granice.

Dolazio sam noću oko dva za vikend da spremim mreže za pecanje i pokvario mi se auto baš na putu uz Tisu, koji vodi ka Mađarskoj, i pošto sam morao da se vratim u selo po pomoć, zaključao sam auto i pošao pešice po druga koji je automehaničar.

Na samom ulazu u Martonoš primetio sam farove i pokušao da zaustavim vozilo računajući da će me prebaciti do Kanjiže jer se ovde svi znamo, ali sam tada primetio da je to policijski auto koji je samo projurio pored mene.

Bio sam strašno ljut što mi nisu stali jer mnogi policajci dolaze da jedu na ribarska druženja i krenuo sam putem dalje, a onda posle 150 metara naleteo licem u lice na kolonu ljudi među kojima je bilo žena i dece koju su vodila dvojica meni nepoznatih ljudi.

Ukapirao sam da su to šverceri ljudi, ali mi nisu ništa rekli i bez reči su projurili pored mene.

Posle minut, dva, video sam svetlosne signale koji su dolazili iz pravca Tise i bio sam sasvim siguran da se ti ljudi prevoze čamcima u Mađarsku.

Taman kada sam pomislio kako je moguće da se tako "blizak susret treće vrste" završio bez reči, na samom ulazu u Martonoš susreo me je mladić koji je uperio pištolj u mene i rekao mi da sam gotov ako pisnem i da ću završiti u Tisi!

Godinu dana kasnije, gotovo u isto vreme na tom istom mestu desila se tragedija kada se čamac sa ilegalnim emigrantima iz Albanije prevrnuo i kada je stradalo 16 Albanaca, a samo se spasao jedan čovek sa dvoje dece.

Srpski mediji su skaradno izveštavali o tome potpuno minimizirajući slučaj uz iznošenje netačnih podataka poput onog da se čamac prevrnuo na "Tisi kraj Subotice" iako je Subotica odavde udaljena 50 kilometara a tekstovi su bili toliko mali da se sticao utisak da su se podavile guske a ne ljudi!

Uz sve to samo mesec dana nakon utapanja Albanaca na gotovo istom mestu se navodno prevrnuo čamac u kome su bili Zoran Bernar i Slobodan Ilovac koji su se udavili i za koje je zvanično rečeno da su bili neplivači.

Za tragediju na Tisi i ubistvo iz nehata 16 ljudi uhapšeni su početkom prošle godine Dževad Suljejmani (39) iz Preševa koji je okrivljen kao vođa bande, kao i Josip Đurašević (44), Atila Šipoš (35), Joso Karanović (35),Goran Morović(39) i Jovanka Koledin (35), svi iz Subotice, i suđenje je još u toku.

Najinteresantnije je što azilante koji traže put uopšte nije teško pronaći, ali izgleda njih nema ko i da traži”!

Pomoću našeg sagovornika Ištvana došli smo do čoveka koji je uhapšen u Mađarskoj sa kolonom ilegalnih azilanata, i zbog toga osuđen na zatvorsku kaznu od četiri godine uslovno u Mađarskoj, iako je veteran u ovom poslu i prebacio je više tura ljudi uspešno dok nije "pao".

On je pristao da nam ispriča priču pod uslovom da mu ne objavljujemo ime.

“Ja se nisam obogatio od tog posla jer sam prebacio samo nekoliko tura "sirotinje" koja ide na rizik i koja nije spremna da plati cenu od 3,000 evra koliko je bilo potrebno izdvojiti za siguran prelaz, a sada je ta cifra dostigla vrtoglavih 8.000 evra, jer su termalne kamere nepremostiva prepreka, ako se ne isključe.

Obogatili su se samo oni koji su radili sa policijom i oni to bogatstvo ne kriju, jer se "pare i svrab" ne mogu sakriti”.

Radiša Đurović iz centra za azilante kaže da broj azilanata iz severne Afrike raste, a da policija otkrije tek mali broj.

Policija ih je prošle godine otkrila oko 800, a ove godine oko 500, a oni stalno pristižu iz Libije, Maroka, Palestine i Iraka.

On ističe da će zbog Sirije najezda azilanata biti još veća, jer samo uz Tursku granicu, čeka da krenu ka Evropi njih najmanje 20.000, i da je broj azilanata u odnosu na prošlu godinu ukupno povećan za 2.500 i da Evropa nema druge već da se brani.

Srbiji ostaje samo da odluči da: ili da se takođe brani od azilanata svim sredstvima, ili da žrtvuje slobodu kretanja sedam miliona svojih građana, zbog šačice onih koji su se obogatili na tuđoj nesreći.

 

 

©Geto Srbija

List protiv mafije

%d bloggers like this: