Архива

Posts Tagged ‘akcija’

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

29. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

RED VOZNJE I PLJACKA

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je saSetrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu jenelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

KOLETOVA BANKA2

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BESPOŠTEDNI „BORCI“ PROTIV KRIMINALA I KORUPCIJE: IMA LI RAZLIKE IZMEĐU POLITIČKE STRANKE I KRIMINALNE GRUPE!??

9. новембра 2015. 1 коментар

 

Gle slučajnosti, na svetski Dan borbe protiv siromaštva, videli smo kako taj dan bogato obeležava Srpska napredna stranka, koja je pre sedam godina na taj dan i osnovana. Prema Bibliji, bilo je najpre sedam rodnih godina a nakon njih sedam gladnih godina. Od kako Vučić vlada, narod se i na glad navikao, ali ne i na nepravdu, nasilje, izdaju, rušenje države i njenih institucija.

 

                       Josip Bogić

BESPOSTEDNI BORCI1

 

Poslednji izbori su pokazali da i ova vlast nije promenila način ponašanja, odnosno nije krenula u promenu sistema. Kakva je onda razlika između organizovanih kriminalnih grupa i političkih stranaka koje su vladale, ili vladaju?

Prema definiciji organizovanog kriminala, da bi se radilo o organizovanom kriminalu potrebno je da se radi o grupi od tri ili više lica, da deluju u dužem vremenskom periodu, da su se udružili radi sticanja finansijske, političke ili druge moći ili uticaja, te da su se udružili radi vršenja teških krivičnih dela.

Ono što razlikuje političke stranke na vlasti i kriminalne grupe je to što političke stranke ne krše zakon pošto su osvojile zakonodavnu vlast i kroje takve zakone na osnovu kojih „zakonskim putem" dolaze do ogromnog bogatstva. I sve rade po zakonu tako da represivni organi nemaju mogućnosti da ih procesuiraju.

Čuli smo od premijera da Srbijom više ne upravljaju tajkuni, zahvaljujući politici i reformama koje podrazumevaju bespoštednu borbu protiv korupcije i kriminala, a koje je preduzela Vlada čiju okosnicu čini SNS. Ono što je gore od vladavine tajkuna jeste upravo sadašnja situacija, a to je vladavina jednog čoveka. Da li je to demokratija?

Da, tajkuni su u minusu, samo što Srbija nije u plusu. U plusu je SNS i grupacija stranaka oko njega. Mnogima je od njih koji su instalirani po upravnim odborima javnih preduzeća, državna apanaža milija i od same države!

Srbija je i dalje u velikom minusu. Kada je u pitanju borba protiv kriminala i korupcije istina je sasvim drugačija. Osim hapšenja Miškovića koji nije bio baš mnogo kooperativan, a postupak koji se protiv njega vodi je na klimavim nogama, nikakva druga epohalna hapšenja nisu dovela do okončanja krivičnih postupaka.

Ono što zabrinjava je činjenica da nije posao premijera i političara da oni vode krivične postupke i najavljuju hapšenja već da omoguće nadležnim organima da bez pritisaka vode postupke. To je politička volja.

Kakve su to reforme gde premijer vodi akcije? Valjda je prava borba protiv korupcije, ustvari borba protiv ozakonjenih privilegija, gde su pojedinci za lojalnost stranci nagrađeni radnim mestima, funkcijama i privilegijama, gde se iz budžeta izdvajaju ogromna finansijska sredstva. Na tom polju ništa nije urađeno.

SNS je danas najprofitabilnije preduzeće za zapošljavanje nezaposlenih, ali svojih kadrova.

Da je to tako, videli smo na primeru postavljanja državnog sekretara u MUP-u, Jane Ljubičić  žene koja je bila generalni sekretar Skupštine Srbije, a pre toga prvi saradnik u stranci Nebojše Stefanovića.

Ostale stručne kvalifikacije sa 28 godina života, nismo saznali. Izgleda da se ministar rukovodio parolom da treba što više mladih da uključi u državne institucije, a naročito da se poštuje zastupljenost žena!

Istovremeno se pomenuti ministar zalaže da na čelo UKP-a dođe profesionalac. Kao da u poslednjih 15 godina u policiji nije postojalo karijerno napredovanje te sada nije lako pronaći osobu za tu funkciju koja se svojim znanjem i profesionalnošću „probila u službi".

Za sve to vreme, u kome su se na ključna meta „probijali" razni nekompetentni partijski likovi uz pomoć vazelina, direktor je bio isti čovek. Čovek koji je sve vreme dozvoljavao da se takvi likovi „probijaju" i uništavaju struku, čovek koji je sve stručne kadrove „najurio", čak i one koje je sam doveo, sada dobija mandat da određuje šta je to profesionalnost, visoki kriterijumi i znanje! Kakva ironija!

Čovek koji je upropastio policiju dobija mandat da je reformiše! Osim toga, isti taj ministar iznosi u javnost da je policija u periodu od 2008. do 2012. godine prisluškivala sadašnjeg premijera Vučića, a gle čuda baš u tom periodu direktor policije je bio isti čovek koji rukovodi i sada policijom u drugom mandatu. Zašto ga ne uhapse ako tvrde da je Vučić nezakonito prisluškivan? Direktor policije je za to znao. Ko ih u tome sprečava?

Isti taj direktor policije je mnogo puta ponavljao da je u pitanju bespoštedna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, da niko nije zaštićen, da je policija profesionalna itd. itd. Kako to da sadašnji ministar tvrdi da nema stručnih kadrova i da nema karijernog napredovanja, a desna ruka mu je Eliot NOS koji je tvrdio da je zadavao smrtne udarce raznim mafijama i organizovanom kriminalu.

Međutim, posle njegovih akcija kriminalci su bili još jači i dalje slobodno šetaju ulicama. Gospodine ministre, bolje bi bilo da ste odsekli tu sigurnu ruku! U staroj Grčkoj su vladari imali veće staraca a ne tinejdžera, koji su savetovali suverena kako i šta treba da radi.

Izgleda da se u Srbiji uspostavlja novi sistem postavljanja pripravnika na ključna mesta, kojima je prvo i jedino zanimanje članska karta i pripadnost stranci. Šta će oni i koga da savetuju kada ni sebi ne mogu da pomognu?!

Osvrćući se na to da je uticaj tajkuna veoma mali kada su medijski nastupi u pitanju, osim nekog naručenog teksta u nekom mediju i da njihov uticaj na tom polju ne postoji. Ali je zato medijski mrak kada su u pitanju kritike Vladi i samom premijeru.

Kada bi taj isti premijer dozvolio slobodu govora, ne etiketirajući preko svojih botova neistomišljenike, državnim neprijateljima, tada ne bi bilo potrebe za tim „naručenim tekstovima".

Kao Alisa u zemlji čuda, kada je premijer i predsednik SNS-a izjavio je da Srbijom neće vladati ponavljači i da će od Srbije nešto napraviti! Srbijom i ne treba da vladaju ponavljači. Ali, ko je te ponavljače postavio na ključna mesta? Ko će da poveruje da su svi ti „ponavljači" koje premijer pominje i koje planira da skloni sa važnih funkcija, došli na ta mesta a da on lično nije „aminovao" njihovo postavljenje?

Sada se posipa pepelom kao da su mu njegovi saradnici radili iza leđa i da on nije znao. Možda ima takvih koji se i pozivaju na premijera ali su oni na nižim funkcijama i daleko od vrha vlasti. Međutim, sve ključne odluke je donosio ON. Sada kada je uvideo da je pogrešio pokušava da krivicu svali na „ponavljače".

A tek obećanja da će biti povećanja plata i penzija! Molim premijera da mi ne povećava penziju već samo da vrati na onaj nivo pre donošenja zakona pa nek tada povećava koliko hoće i kome hoće. Ovako umanji penziju za 22%, a onda poveća za 2%!? To se zove hajdučija.

Ranije je izjavljivao da su penzije povećavane bez realnog osnova. Da, ali su svima povećavane. Sada kada se one umanjuju, umanjuju se samo određenoj kategoriji penzionera koji se pri tome stavljaju u neravnopravan položaj. A što se tiče rada, rada i samo rada imam samo jednu malu primedbu. Nesrećni Sizif se "ubio" radeći, radio je mnogo, prvi dolazio na posao a zadnji odlazio, ali džaba!.

Sa kakvim neiskrenim i nekompetentnim ljudima je okružen premijer koji mu pričaju bajke umesto istine, a sam ih je birao, prosto ne mogu da budem optimista. Nekada davno dok su kraljevine bile preovlađujući sistem vladanja, kraljevi su izmislili "kraljevsku ludu". Znao je kralj da ga njegovi najbliži saradnici lažu, ali je tu bila "luda" koja je snimala sve što saradnici rade i na šaljiv način kralju saopštavala istinu. Danas premijer nema lude, on ima budale koje mu pričaju bajke u koje i on sam veruje.

Svaki normalan vladar se raduje opoziciji koja ga kritikuje za ono što ne radi dobro, a ne da istu uništava. Naš premijer se ljuti kada ga opozicija kritikuje, nazivajući kritike bezočnim lažima.

Da je jedan čovek gospodar Srbije i da odlučuje o svemu videli smo kroz govor upućen predsedniku Republike, za koga je rekao da on i SNS smatraju da on dobro radi svoj posao. Rad predsednika Republike ocenjuje narod a ne premijer! Narod ga je neposredno birao a ne premijer.

I na kraju, po ko zna koji put, premijer se okomio na bivši režim tvrdeći da je zemlju zatekao u haosu, da su finansije bile u minusu, a sve privatizacije koje su obavljene da su bile kriminalne. Ako je to tačno zašto sva ta banda nije pohapšena.

Evo, proteklo je već skoro četiri godine, a ne videsmo nikoga da je uhapšen i odveden da robija za nedela za koja premijer ima nepobitne dokaze. Nasuprot tome, mnogi od takvih su nagrađeni visokim državnim funkcijama!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO KOMANDUJE TUŽILAŠTVOM SRBIJE? KO I KAKO POSTUPA PO NJEGOVIM NALOZIMA???

1. новембра 2015. 3 коментара

 

Kako je moguće da premijer povremeno najavljuje hapšenja kriminalaca, akcije i druge radnje iz nadležnosti tužioca, a kada je on zauzet, to u njegovo ime radi ministar policije, nebojša Stefanović, koji je, izgleda, postao nekakav ekspert i za prisluškivanje i za poligraf i za mnoge druge stvari koje mu po zakonu ne pripadaju!?

Kad bi smeli da rade svoj posao, nadležni tužioci bi morali konačno da nauče ministra unutrašnjih poslova, direktora policije i druge koji uzimaju ulogu tužilaca, da policija ne sarađuje sa tužilaštvom već da policija izvršava i postupa po nalogu tužioca.

 

                  Josip Bogić

CIJE JE TUZILASTVO

 

Pre izvesnog vremena pratio sam aktuelne vesti vezane za prisluškivanje predsednika Izvršnog veća Vojvodine Bojana Pajtića, a glavni glasnogovornik je, ko drugi, nego ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Iako sam odavno prestao da pratim dešavanja na službenim glasilima aktuelnog režima, TV i drugim medijima, ovaj put sam se zainteresovao da čujem šta to ministar ima da kaže svome narodu, a što nije rekao premijer.

Na toj mini konferenciji bio je prisutan i direktor BIA-e. Ministar je kategorički tvrdio da policija i BIA nisu prisluškivali predsednika Izvršnog veća Vojvodine. Iskreno sam mu poverovao i mislim da Stefanović ovaj put govori istinu.

Podaci koje je on izneo o prisluškivanju Vučića i čitao pojedine detalje o tome su krajnje zabrinjavajući. Ali, Stefanović ide čak i do toga da određuje i procenjuje rezultate poligrafa i slično. Te podatke po zakonu on nije smeo da zna, jer takve podatke može da ima samo sudija za prethodni postupak (istražni sudija), tužilac i operativci.

Zašto ti materijali nisu uništeni? Ali odavno nije onako kako to propisuje ZKP i Zakon o javnom tužilaštvu. Primeri su očigledni.

Prema Zakonu o javnom tužilaštvu , Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Ono vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona.

Javni tužilac i zamenik javnog tužioca je samostalan u vršenju svojih ovlašćenja. Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Da li je u stvarnom životu tako?

Svi se sećamo obraćanja javnosti u Vladi Srbije povodom hapšenja najvećeg dilera droge u istoriji ovih prostora, za koga je premijer AV rekao da niko ne sme da izgovori njegovo ime, raznih akcija GROM (od 1 do beskonačno), i ko je glavnu reč imao.

Najprvi i najvažniji tužilac, AV, je čak objašnjavao detalje same akcije gde je rekao da će biti procesuirano najmanje 500 lica i poručio narko dilerima da im pakao tek predstoji, jer akcije protiv njih tek predstoje i neće prestajati dok se potpuno ne izleči društvo od te pošasti!

Osim toga AV je precizirao da je tog jutra od 4,30 časova u akciji privođenja narko dilera privedeno 128 lica. Otkuda ti podaci iz istrage kada on to ne sme da ima, pa makar bio i najveći i najbolji ikada zabeležen u istoriji premijer.

To nije njegov posao i po tome se vidi koliko dotični ne poštuje sam Zakon. U normalnim državama ti podaci nisu dostupni premijeru niti te stvari premijeri rade, pa se i po tome razlikujemo od njih. Tamo svako radi svoj posao.

A šta bi se desilo ako sam premijer krši Zakon? Ko će njega da procesuira? Samostalni tužilac koga šetaju od jedne konferencije do druge!? Smešno. A kakvi su rezultati udaranja gromova vidi se ovih dana gde je taj “najveći, ikada pronađeni diler“(Dragoslav Kosmajac, prim. redakcije) optužen za podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja i poresku utaju!? Nigde pomena droge! Koliko mi se čini, daleko je on od pakla. Pre bi se reklo da je u nekom slabom čistilištu!

Ukoliko je tužilac samostalan u svom radu, šta će A.V. na toj konferenciji? Ako je on stvarno rukovodilac pretkrivičnog postupka, a sada i organ koji vrši istrage i daje naloge policiji šta da radi šta će Republički tužilac na konferenciji za novinare u ministarstvu unutrašnjih poslova?

Izgleda da je tu doveden da se vidi ko je stvarni rukovodilac pretkrivičnog postupka, a da je tu doveden izdeklamuje ono što mu je napisano. Po tome se vidi ko stvarno vrši krivični progon, a ko je samo izvršilac!

Glavnu reč ima, naravno, Stefanović, koji u svojim izjavama čas sarađuje sa tužilaštvom, čas mu ono izdaje naloge šta da radi. Bilo je tužno, na tim nevešto izrežiranim konferencijama za novinare, gledati vrhovnog javnog tužioca.

Kada je u pitanju obaveštavanje javnosti, javni tužilac može da upozna javnost o stanju kriminaliteta i drugim pojavama koje zapazi u radu, u skladu sa Pravilnik o upravi u javnim tužilaštvima gde nema ni pomena premijera ni prostorija Vlade i MUP-a!

U granicama svojih zakonom određenih ovlašćenja i u skladu sa interesima postupka, vodeći računa o zaštiti privatnosti učesnika postupka, javno tužilaštvo može obaveštavati javnost i o pojedinim predmetima u kojima postupa.

Republički javni tužilac je odgovoran za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj Skupštini. Ali, na žalost, to je mrtvo slovo na papiru. Ako Republički tužilac ne poštuje Zakon i Pravilnik, kako očekivati to od drugih?

Prema Zakonu o krivičnom postupku osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca je gonjenje učinilaca krivičnih dela. Ako su ZKP-om tačno precizirane nadležnosti tužioca a to su da: rukovodi predistražnim postupkom, odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja, sprovodi istragu, zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju, podiže i zastupa optužbu pred nadležnim sudom, odustane od optužbe; izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravosnažnih sudskih odluka i preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.

Kako je onda moguće da ponekad premijer najavljuje hapšenja, akcije i druge radnje iz nadležnosti tužioca, a kada je on zauzet, to u njegovo ime radi Stefanović, koji je, izgleda, postao ekspert i za prisluškivanje i za poligraf i za mnoge druge stvari koje mu po zakonu ne pripadaju!?

Naime, prema Zakonu o policiji , njom rukovodi direktor policije, a ne ministar. Ali, pošto je sve odavno izgubilo svaki smisao, gde svako radi tuđi posao a ne svoj, tako se u ovom izvlačenju direktor  negde sakrio i prikuplja kompromitujuće podatke o onima za koje sada radi, kako bi u sledećem izvlačenju zadržao fotelju. To je sve vreme radio od kada je na toj funkciji.

Mnogo je zabrinjavajuće stanje u odnosu tužilaštva i policije kada su u pitanju izvršavanje naredbi. Prema ZKP-u svi organi koji učestvuju u predistražnom postupku dužni su da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca, te da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.

A, šta se dešava ako oni to ne urade ili dobiju nalog od nekog pretpostavljenog? Tada će tužilac odmah obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne Skupštine. Ovo sve pod uslovom da je taj neko protiv koga se vodi postupak politički neistomišljenik.

Ali, šta se dešava kada se protiv nekoga vodi istraga, a on je član vladajuće stranke? Ministar, član stranke, premijer, član stranke, a nadležno telo pod kontrolom šefa stranke!

Nedavno se desio u beogradskoj policiji nezabeležen slučaj smenjivanja operativca koji je rukovodio istragom oko ubistva vođe navijača, bio čovek revnosan, pribavio sve dokaze protiv izvršilaca, postupao po nalogu tužioca, ali je za svoj revnosni rad smenjen je i poslat u vatrogasnu brigadu!

Mnogo je primera koji pokazuju da smo daleko od toga da u državi Srbiji funkcioniše sistem podele vlasti kako to propisuju Ustav i zakoni. U takvoj državi je moguće i da vojna lica obezbeđuju civilna, da se vrše zloupotrebe od strane bezbednosnih službi u politička razračunavanja i slične stvari.

Ukoliko bi svako radio svoj posao, najprvi i najpametniji to ne bi mogao. Zna se šta se radi sa onima koji krše Ustav i zakone, jer to piše u ZKP-u i Krivičnom zakoniku. "Bezobrazni novinari" su nedavno objavili podatak da se u Vladi Srbije od 15.04.2004. godine nalazi jedan ministar koji je vrbovan od strane zapadnih službi za koje radi i odaje važne podatke.

Međutim, u državi gde jedan čovek odlučuje o svemu, i daje sebi za pravo da njegova reč bude prva i poslednja, sve je moguće. Ali, to nije toliko zabrinjavajuće koliko činjenica da oni koji su dužni da ga spreče u tome ne rade svoj posao.

Kad bi smeli da rade svoj posao, nadležni tužioci bi morali konačno da nauče ministra unutrašnjih poslova, direktora policije i druge koji uzimaju ulogu tužilaca, da policija ne sarađuje sa tužilaštvom već da policija izvršava i postupa po nalogu tužioca. Jer je tužilaštvo naredbodavni organ prema policiji i tu se nikako ne može govoriti o saradnji, već o izvršavanju naloga. A to nije isto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

AKTIVNOSTI VLASTI U POSLOVIMA OŽIVLJAVANJA I ZAŠTITE NARKO-TRŽIŠTA PO GRADOVIMA VOJVODINE!!!

7. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Na već dugo upražnjeno mesto glavnih narko-kumova Srbije, ovih dana se spremaju da zasednu Andrej Vučić i Ivica Tončev. Da bi to bilo obavljeno, Aleksandar Vučić sprema desant na Novi Sad i Vojvodinu, gde će službe bezbednosti pod njegovom komandom, iznenadnim masovnim hapšenjima i likvidacijama, preuzeti najzahvalnije narko-tržište u ovom delu Evropa. Nenad Čanak, kum pokojnog Nenada Opačića, ubijenog šefa "veterničke grupe", ponudio je braći Vučić da posreduje između njih i preostalog Opačićevog klana, željnog osvete i povratka na tržište. Svi očekuju da će ishod velike operacije biti uspešan.

 

                  Arpad Nađ

NOVI SAVEZ ILI NOVI KLAN

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, obratio se javnosti 24. juna ove godine, sa misterioznim obaveštenjem da će "ovih dana" u Novom Sadu biti pojačano prisustvo snaga bezbednosti "u borbi protiv širenja narko tržišta", te da je u razgovoru sa šefom Bezbednosno-informativne agencije i ministrom unutrašnjih poslova dogovorio "i vidljivo i nevidljivo" jačanje bezbednosnih snaga u Novom Sadu.

Bez ikakvog dodatnog objašnjenja, Vučić je ovo saopštio u prisustvu Nenada Čanka, čiji je kum bio Nenad Opačić (ubijen 27. februara ove godine) svojevremeno osuđen na 14 godina zatvora, kao šef takozvane "veterničke grupe" narko-dilera.

Čanak je u narko-biznis preko Opačića uveo i drugog kuma, Miodraga Kostića, čija je bivša supruga Marijana, rođena sestra Opačićeve supruge koja je takođe ubijena.

Ali, posao pokojnog Opačića, tvrde iz dobro upućenih krugova u Novom Sadu, ni posle njegovog odlaska u zatvor nije bio ugrožen. I njegov kum Nenad Čanak je od tih para dobro živeo, jer su ga Opačićevi "računopolagači" redovno servisirali novcem, dok je "šef" bio u zatvoru.

Njegovom smrću, narko-tržište u Novom Sadu i širom Vojvodine, za kratko vreme su zaposeli neki novi ljudi…

Čanak je ostao bez finansijera i pomoć mu je bila više nego neophodna. Nekadašnji Opačićev klan je željan povratku na narko-tržište i traži osvetu. Ali, nema ni dovoljno "tehničkih sredstava" ni dovoljno ljudi da celu akciju izvede na pravi način.

Istovremeno, Vučićeva politička pozicija u Vojvodini je na najnižem nivou od 2012. godine. Idealna je prilika da se Čanak i Vučić ujedine oko zajedničkih interesa i međusobno pomognu. Rat sa malim i velikim narko klanovima koji su se posle Opačićevog ubistva naglo razmnožili u Novom Sadu i Vojvodini, mogao bi da počne koliko sutra.

U Vučićevim rukama su i BIA i policija, a Čanak je garant da će ljudi njegovog pokojnog kuma, tačnije, nekadašnja "veternička grupa", kad povrate tržište, raditi za sadašnju vlast.

Da bi ova idealna harmonija zaživela, Vučić mora da digne na noge "vidljive i nevidljive" bezbednosne snage u Novom Sadu i u celoj Vojvodini. Građani Novog Sada o predstojećem obračunu ne znaju ništa, samo retki upućeni ljudi shvataju da je centar Vojvodine pod opsadom zbog rata između dva kriminalna kartela. Na strani jednog je Vučićev režim. Onaj drugi ima više frakcija i teško će se predati.

Dana 2. juna ove godine, dakle, tri nedelje pre nego što je Vučić saopštio da će u administrativnom centru pokrajine Vojvodina doći do "jačanja vidljivih i nevidljivih bezbednosnih snaga", u Novom Sadu je održana strogo zatvorena, tajna sednica Skupštine grada, na kojoj su razmatrane samo dve tačke: Predlog odluke o organizaciji i radu organa Grada Novog Sada u ratnom i vanrednom stanju, i Predlog odluke o određivanju subjekata odbrane preko kojih građani Novog Sada neposredno zadovoljavaju osnovne potrebe u ratnom i vanrednom stanju.

Čudni" materijali za sednicu, kako su se neki nakon toga neoprezno izrazili, bili su takvog sadržaja da je čak i Dina Malešević, zamenica šefa odborničke grupe Srpske napredne stranke, očito bila neobaveštena o čemu se radi, pa je naivno konstatovala da je Gradska uprava za vanredne situacije uputila ovaj materijal za tajnu sednicu i da je to jedini razlog što je i bio na dnevnom redu. Zašto se to baš u ovom momentu našlo pred odbornicima, nije znala da kaže.

I Čankova šefica odborničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine, Zlata Peričin, tvrdila je da je posle sastanka sa Jelenom Crnogorac, predsednicom Skupštine Vojvodine, o "čudnim materijalima", još manje znala nego pre tog razgovora.

U kuloarima Skupštine Vojvodine, odmah se čulo da su "čudni materijali" za sednicu stigli "iz bezbednosnih službi". Dokumentacija koju su na tajnoj sednici primili odbornici, preuzimana je strogo uz ličnu kartu, a nakon sednice je vraćana nazad.

Pre sednice je položena i zakletva da saznanja koja dobiju na sednici ostaje državna tajna! Kako bi čitav ovaj plan o obračunu sa "otuđenim" narko-kartelom bio prikriven drugim razlozima, pojedini članovi SNS su proneli glas da je dokumentacija za sednicu stigla direktno iz Vojske i Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije.

I dok se u novosadskoj Skupštini spremaju za planiranu "invaziju" Vučićevih bezbednosnih službi, upućeni u vojvođanski kriminalnu scenu tvrde da je još u januaru ove godine, neposredno pre ubistva, pokojni Nenad Opačić planirao da, po puštanja na slobodu, u potpunosti povrati celo narko-tržište (koje mu je, delom, zbog odlaska u zatvor, već bilo zaposednuto). Ta ideja, po svemu sudeći, ubrzala je njegovu likvidaciju.

Na sličan način, prošao je svojevremeno i narko-diler Vojislav Škrbić, nekada jedan od glavnih dilera u Vojvodini. Po povratku iz zatvora, pokušao da vrati prevlast na tržištu, ali je ubijen pre nego što je stigao da to realizuje.

Vučić i Čanak se bave svojim kriminalnim poslovima. Rat koji će uslediti, baciće u drugi plan ideju EU i NATO pakta da naprave od Vojvodine neku vrstu instant-države u okviru federalne Srbije.

Ako je suditi po nedavnim komentarima bivšeg pomoćnika generalnog sekretara NATO pakta „za javnu diplomatiju" i novoizabranog predsednika Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović, Hrvatska će uskoro da posluži kao odskočna daska za planove NATO da Vojvodinu proglasi "multietničkom i multijezičkom nezavisnom domovinom" Mađara, Roma, Slovaka, Hrvata, Rumuna – i novopridošlih albanskih izbeglica koje EU dovozi autobusima iz južnih delova nekadašnje Jugoslavije. Plan podrazumeva da se ubrzo pronađu oni politički i medijski instrumenti kojima bi se taj cilj postigao.

Razne "humanitarne" organizacije, agenti Evropske unije, ove zime su davale izbeglim Albancima sa Kosova po 35 evra za taksi i instrukcije da se raziđu po pokrajini i prijave stalno boravište.

Masovni priliv muslimanskih Albanaca iz drugih delova bivše Jugoslavije, jasan je signal da projekat "multietničke i multijezičke nezavisne domovine" postoji i da se u praksi realizuje.

Mada Srbi čine preko 85 odsto stanovništva pokrajine, sa 25 etničkih grupa, Vojvodina je jedna od retkih regija u Evropi koje su tako nacionalno i verski izmešane. Mađari čine 13 odsto stanovništva, Hrvati 2,7 odsto, a Slovaci 2,6 odsto...Za ratne planere NATO i Soroševe demografske inženjere to predstavlja plodno tlo za etničke sukobe i neku novu „balkanizaciju" Balkana.

Stari plan tajnih službi SAD, da se u Vojvodini smisli jedna vrsta tihog etničkog čišćenja Srba i stvaranja prijateljskog režima za zapadne naftne i gasne kompanije, koje su bacile oko na nalazišta u Banatu, nikada nije zaboravljen.

Neka vrsta nezavisne Vojvodine bi obezbedila NATO paktu izvor nafte i gasa u Banatu kao i plodnu podunavsku ravnicu za proizvodnju genetski modifikovane hrane. Zapadni vojno-industrijski kompleks dakle o Vojvodini razmišlja kao o još jednoj Ukrajini: teritoriji za Monsantovu agroeksploataciju i vađenje nafte i gasa.

U takvim okolnostima, svaka ozbiljna država bi morala da se bavi očuvanjem svojih temeljnih interesa na ovako strateški važnom području. Umesto toga, Vučić i Čanak planiraju odbranu narko-tržišta "i kontranapad" na one grupacije koje su ga već odavno prisvojile. Posledice svega što ova kriminalno-politička banda radi u Vojvodini, mogle bi znatno da olakšaju poslove onim snagama koje danas rade na daljem komadanju Srbije. Rat narko-kartela, samo je uvod u to.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOBRO SMIŠLJENA KRIMINALNA RADNJA AKCIJAMA PREDUZEĆA ENERGOPROJEKT

10. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Bivši ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji je tu funkciju obavljao u vreme vlade Mirka Cvetkovića, bio je ključni čovek u akciji nečuvene otimačine nekadašnjeg srpskog privrednog giganta, Energoprojekta. Uz Dinkića, na ovom nečasnom i slobodno rečeno kriminalnom zadatku, našli su se tadašnji državni sekretar u ministarstvu ekonomije Nebojša Ćirić i tadašnja ministarka finansija Dijana Dragutinović. U tome im je obilatu pomoć pružao i direktor Energoprojekta, Vladimir Milovanović, čovek koji je još osamdesetih godina bio osuđen kao narko-diler!

 

          Milica Grabež

 

Cela akcija bila je usmerena u pravcu kanadske kompanije Laulin, koju je trebalo "uvesti u posed" do visine od 33,57 odsto akcija. Laulin je, na iznenađenje zaposlenih u Energoprojektu, jedan od njegovih ključnih konkurenata. Ali, to srpskim vlastima nije smetalo da krenu u jednu veleizdajničku akciju. Kako je to Dinkić izveo, koliko je zakona prekršio i kakve sve lažne skupštine akcionara organizovao, istraživao je Tabloidov novinar Milica Grabež

U aprilu 2010. godine tadašnji potpredsednik Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkić, pregovarao je sa kanadskom firmom Laualin oko izgradnje na kredit nove topionice, fabrike sumporne kiseline i filtera za RTB Bor.

U toku tih pregovora, firma Laualin je pokazala interes za eventualnu kupovinu 33,57 % akcija "Energoprojekt Holding" A.D. u vlasništvu Akcijskog fonda i Fonda Penzijsko invalidskog osiguranja (PIO).

Da bi napravio takozvani "Due diligence" Energoprojekta (što znači, prikazivanje njegove kompletne finansijske i poslovne slike) Dinkić je zatražio vid u svu pravnu, finansijsku i poslovnu dokumentaciju, uključujući aktuelne ugovore, kadrovsku strukturu, dinarske i devizne račune, bilanse, preglede nepokretne i pokretne imovine i druge slične podatke, što Energoprojekt nije mogao niti smeo da mu dozvoli jer se firma Laualin pojavljuje kao konkurent Energoprojekta na inostranom tržištu, u poslovima projektovanja i izvođenja građevinskih radova.

Od tog momenta počinje snažan pritisak od strane ondašnjih ministara Dijane Dragutinović i Mlađana Dinkića da se firmi Laualin otvore sve poslovne knjige, jer je, navodno, država Srbija za to zainteresovana.

Energoprojekt je onda, shodno zakonu, ponudio Prospekt koji je, prema Zakonu o hartijama od vrednosti, obavezan da pruži potencijalnim kupcima akcija. Ali, ni to nije zadovoljilo Dinkića, te je usledio niz nezakonitih/kriminalnih akcija prema Energoprojektu (u daljem tekstu EPH) sa ciljem da se preuzme upravljanje i rukovođenje ovom našom vodećom projektantskom i građevinskom organizacijom.

 

     Fiktivan ugovor o "poklonu bez naknade"

 

U junu mesecu 2010. godine, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije, Nebojša Ćirić, po nalogu Mlađana Dinkića, predlaže Vladi Srbije da donese zaključak sa preporukom Akcijskom fondu, da svoje akcije u EPH (2,2 miliona) pokloni bez naknade Republici Srbiji, a u cilju ulaska države u EPH kako bi se sprečile nezakonitosti u toj firmi.

Ista preporuka je data i Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranja (Fond PIO) koji ima u u vlasništvu oko 900.000 akcija EPH. Pošto nijedan zakonski propis niti interni akt ne daje pravo tim institucijama da poklanjaju svoju imovinu bez naknada, u drugom delu istog zaključka Vlade, pod tačkama 4. i 5, piše:

"…Sredstva ostvarena prodajom ovih akcija od strane Republike Srbije biće preneta Akcijskom fondu i Fondu PIO" – što znači da se radi o kupovini akcija mimo berze, ali sa odloženim plaćanjem!

Istim Zaključkom Vlade ovlašćen je Nebojša Ćirić da u ime Republike Srbije potpiše ugovor o "poklonu bez naknade", da raspolaže tim akcijama u ime države.

Odgovarajući ugovori o navodnom "poklonu bez naknade " (izostavljene su odredbe o prenosu sredstava posle prodaje akcija tim institucijama), zaključivani su sa Akcijskim fondom i Fondom PIO, overani u Sudu i na osnovu člana19. stav 3. Zakona o hartijama od urednosti tih 3,178.533 akcija su mimo berze uknjižene u u vlasništvo Republike Srbije, u Centralnom registru hartija od vrednosti.

Na dan nezakonitih ugovora o poklonu bez naknade, ukupna nominalna vrednost predmetnih akcija iznosila je na dan zaključenja fiktivnih ugovora 1. 271.413.200,00 ( (jedinačna cena 400 dinara), a tržišna 2.771,680.776,00 ( jedinačna cena 872 dinara).

Ove akcije, sada u nelegalnom vlasništvu Republike Srbije, (Dinkić-Ćirić) predstavljaju 33,57 % svih akcija EPH koji ima ukupno 9. 467. 810 akcija i 8.373 akcionara.

 

     Preuzimanje upravljanja i rukovođenje Energoprojektom

 

Kada se saznalo da je Republika Srbija preko Dinkića, došla u vlasništvo 33,57 % akcija EPH, na dodvorenje u Ministarstvo ekonomije pohrlili su tzv. "insajderi" iz EPH i to isključivo bivši direktori zavisnih preduzeća koji su smenjeni sa svojih položaja zbog nesposobnosti ili sukoba interesa (osnovali preduzeće koje je konkurent EPH!?) i velikodušno ponudili Dinkiću i Ćiriću svoje usluge, koje su oni oberučke prihvatili, jer se bez "insajdera" ne može ući niti voditi tako velika organizacija kao što je EPH.

Njihovo uvođenje na rukovodeće položaje omogućeno je izborom Upravnog odbora (11 članova) i Nadzornog odbora (5 članova) isključivo sa Dinkićevog spiska i sa 33,57 glasova jer mali akcionari ( 7,530 ) nisu došli na skupštinu, a pravna lica (njih 37 ) nisu imala dovoljno akcija da izaberu svoje predstavnike u Upravni i Nadzorni odbor.

Prvi predsednik Upravnog odbora je bio Dušan Nikezić, tadašnji savetnik premijera Mirka Cvetkovića (sin Zvonka Nikezića, vlasnika konsultantstke kuće Ces Mekon), koji je sada državni sekretar u Ministarstvu finansija.

Predsednik Nadzornog odbora u dva mandata, bio je bivši ministar prosvete, Gašo Knežević. Po jednog svog predstavnika u oba odbora imao je i Miodrag Kostić preko svog brokera "M&V Investment" iz Novog Sada. U EPH je poslat i Žarko Zečević, bivši sekretar f. k. "Partizan, da u funkciji specijalnog savetnika prenosi instrukcije Dinkića i Ćirića, kao i informacije o EPH, svojim gazdama.

Tako je zatvoren krug upravljanja i rukovođenja sa EPH od strane Dinkića i Ćirića, navodno "zbog zloupotreba u poslovanju".

Ustvari, radi pripreme za prodaju akcija Akcijskog fonda i Fonda PIO firmi Laualin ili nekom domaćem tajkunu za male pare. U tom cilju su i u novi Zakon o privrednim društvima uneli dve novine: minimum 9.000 akcija za prisustvovanje sednicama Skupštine akcionara, minimum 5 % akcija za predlaganje kandidata za Nadzorni odbor!

Tih 9.000 akcija ima samo 42 akcionara Energoprojekta i to: 5 fizičkih lica sa ukupno 110.000 akcija, 17 pravnih lica sa ukupno 1,360.894 akcije, 20 banaka sa "kastodi"računima klijenata sa ukupno 1,763.421 akcijom.

Više od 5 % akcija 473. 390 nema nijedan akcionar sem Republike Srbije, tako da nemaju ni mogućnost da predlažu, a samim tim ni da izaberu svoje predstavnike u Nadzorni odbor, koji je po novom Zakonu o privrednim društvima jedini organ upravljanja sa svih 100 odsto upravljačkih ovlašćenja.

U ovom momentu, Republika Srbija sa 33,57 % nelegalno dobijenih akcija po osnovu "poklona bez naknade" ima 100 odsto upravljačkih i rukovodećih prava u EPH, jer preostali akcionari sa svojih 66,43 akcije nemaju pravo ni da predlože, a samim tim ni da izaberu svoje kandidate za Nadzorni odbor i Izvršni odbor direktora koji rukovodi društvom EPH.

Dobro smišljena kriminalna radnja legalizovana kroz novi Zakon o privrednim društvima iz 2010. godine.

 

     Nezakonite radnje rukovodstva upravnog i nadzornog odbora Energoprojekta

 

U cilju smanjenja broja akcionara na Skupštinama, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, kao i ostvarivanja monopola kod izbora članova Nadzornog odbora i Izvršnog odbora direktora, takođe "u skladu sa Zakonom", dosadašnja rukovodstvo (generalni direktor sa Izvršnim odborom direktora) zajedno sa Upravnim i Nadzornim odborom čitavim nizom nezakonitih radnji izvršio je izmene dosadašnjeg Osnivačkog akta i Statuta EPH

Na 37. vanrednoj Skupštini nije postojao kvorum za izglasavanje izmena Osnivačkog akta ( 2/3 ukupnog broja glasova) te je predsednik Skupštine, bez izglasavanja akcionara putem aklamacije proglasio da se prelazi na tačku 3.2 dnevnog reda, koja glasi "Donošenje Statuta".

Prethodno nije razmatrana tačka 3.1, odnosno, Usklađivanje Osnivačkog akta sa novim Zakonom o privrednim društvima.

Osnivački akt je "Ustav" društva, a Statut je zakon, koji mora da bude u skladu sa Osnivačkim aktom. Na pismeni prigovor akcionara, da je prekršen član 7. statuta 2. Pravila postupka, predsednik Skupštine je priznao svoju grešku pismenim putem, ali generalni direktor Vladimir Milovanović i izvršni direktor za pravne poslove Zoran Jovanović, ignorisali su ova kršenja Pravila postupka i predložili, a Upravni odbor na čelu sa Ivarom Bergerom zakazao "drugi nastavak Skupštine" (što ne postoji ni u zakonu ni u Statutu)", i to za 12. januar 2012. godine, radi usvajanja tačke 3.2 (donošenje Statuta).

 

     Nelegalni predsedavajući, nelegalne skupštine

 

Na drugom, nelegalnom nastavku 37. vanredne sednice Skupštine akcionara EPH usvojen je Statut u kome u članu 1. piše:

"Ovaj Statut je u skladu sa Zakonom i Osnivačkim aktom" , iako je u tom momentu bio na snazi Osnivački akt (na dan 1 2.1 . 2012. godine) koji je na sasvim drugi način regulisao čitav niz najvažnijih odredbi (organi upravljanja, kvorum za sednice i glasanje, prisustvo sednicama Skupština sa samo 300 akcija-glasova, pravo svakog akcionara da predlaže kandidate za članove Upravnog odbora i sl.).

Predsedavajući Zoran Vasić nija uspeo da objasni način i postupak glasanja, (kako se glasa koji listić za glasanje upotrebiti…), pošto je u tome bio ometen od strane akcionara te su kutije za glasanje iznete iza bine gde je samo nekoliko akcionara, uključujući, naravno, i Republiku Srbiju, glasalo i nelegalno izglasalo Statut koji je stupio na snagu 21. januara 2012. godine, iako u novom Zakonu o privrednim društvima izričito stoji da se on primenjuje tek od 1. februara 2012. godine!

Ovim nelegalnim Statutom usvojene su sledeće sporne odredbe: sednicama mogu da prisustvuju samo akcionari koji imaju minimum 9.000 akcija (samo 42 akcionara ima toliko akcija, 8.300 akcionara je ostala bez prava prisustvovanja skupštinama), pravo da predlažu kandidate za Nadzorni odbor i da traže zakazivanje Skupština imaju sami akcionari sa najmanje 5 odsto ili 473.390 akcija (toliko akcija ima samo Republika Srbija!).

Pozivi za Skupštinu se upućuju samo preko sajta Energoprojekta (najveći broj akcionara uopšte nema pristup internetu, a neki nemaju ni struju!).

Punomoćja za glasanje, koja se daju drugim akcionarima da ih zastupaju na skupštinama, moraju da se overavaju u sudu ili opštinama uz minimalnu taksu od 500 dinara, a pošto prosečan akcionar ima samo oko 1.100 akcija takav punomoćnik mora da izdvoji najmanje 4.500 dinara da bi sa tuđim punomoćjima prisustvovao Skupštini akcionara Energoprojekta.

Usvojen je i Poslovnik o radu Skupštine koji je u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima i nezakonito donetim Statutom EPH jer u članovima 4. i 5. predviđa da svako može da prisustvuje sednicama skupštine po pozivu Nadzornog odbora, bez obzira da li je redovna ili vanredna.

Na ponovljenoj 38. Vanrednoj sednici Skupštine EPH održanoj na dan 16.3.2012. godine sa samo 18 prisutnih akcionara nastupilo je sa nezakonitim aktivnostima. Na dnevnom redu pod tačkom 2. bilo je usvajanje Osnivačkog akta, iako Zakon o privrednim društvima i nelegalno usvojen Statut ne ovlašćuju Skupštinu akcionara da usvaja ovaj dokument.

Izmena Osnivačkog akta mogla je da usvoji samo 37. vanredna Skupština akcionara i to na osnovu tada usvojenog Osnivačkog akta.

Upravni odbor je četiri dana ranije odredio da 37. vanrednoj Skupštini prisustvuju izvršni direktori i raniji predsednik Skupštine akcionara Zoran Vasić, iako Zakon izričito kaže: "…Izvršni direktori mogu da prisustvuju samo redovnim skupštinama, a ne i vanrednim".

Isto to piše u nelegalnom Statutu. Poziv za prisustvovanje skupštinama upućuje se izvršnim direktorima najkasnije 30 dana unapred.

Raniji predsednik Skupština Zoran Vasić ima samo 1.600 akcija i po tom osnovu ne može da prisustvuje Skupštini. Mimo Zakona i nelegalnog Statuta određen je da prisustvuje Skupštini, tj. nije pozvan 30 dana ranije, a ni Zakon ni Statut ne predviđaju mogućnost da vanrednim sednicama skupštine prisustvuje bilo ko izuzev akcionara koji imaju najmanje 9.000 akcija.

I pored izričitog upozorenja na napred navedene nepravilnosti predsednik Upravnog odbora Ivar Berger je potvrdio navodno pravo izvršnim direktorima i Zoranu Vasiću da prisustvuju ovoj sednici Skupštine akcionara, pa je čak i predložena da ilegalna osoba na ovoj sednici Skupštine Zoran Vasić, predsedava Skupštinom!

Od prisutnih 18 akcionara, za Zorana Vasića kao predsednika Skupštine, glasalo je 5 akcionara "za" i 4 "protiv", pa je nelegalno izabrani i zaista vodio Skupštinu!

Čerupanjem Energoprojekta danas osim generalnog direktora Holdinga Vladimira Milovanovića rukovodi Žarko Zečević, zaposlen u kćerki EPH Operativa. On izvlači najveće pare, a osam hiljada radnika Energoprojekta, uglavnom bivših, ostavilo je svoj znoj i svoje živote po gradilištima širom sveta, da bi jedan ovejani kriminalac Žarko Zečević mogao da to sve opljačka.

 

   A 1.

Narko diler i direktor

Dana 28. septembra, 1985. godine, u Beogradu je, u Okružnom sudu u Beogradu, zbog trgovine drogom bio osuđen na kaznu zatvora i Vladimir Milovanović, sadašnji generalni direktor Energoprojekta. Neko je očigledno zaboravio na ovaj deo njegove bogate biografije. Može li bivši narko diler biti ikada bivši?

 

   A 2.

 Pod zaštitom je…

Žarko Zečević, bivši zloglasni generalni sekretar FK Partizan, oteran pobunom navijača, nakon što je opelješio ovaj sportsku klub, uhlebio se u Energoprojektu.

Žarko se razveo od supruge Mire, oženio se sa 35 godina mlađom devojkom-sponzorušom. Teškom je bolestan, ali umrežen je u Energoprojekt, da ga dokusuri zajedno sa Mlađanom Dinkićem. Zečević je pod direktnom zaštitom Tomislava Nikolića.

Tomini sinovi Branislav i Radomir zgrnuli su ogromne pare u Partizanu, a to im je omogućio Žarko Zečević, dajući im stanove i trenerska zvanja. Bio je pozvan i na inauguraciju Tomislava Nikolića, što je izazvalo bes u diplomatskom koru u Beogradu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: