Архива

Posts Tagged ‘mihajlovic’

REŽIMSKA PUTOGRADNJA: KREDITI ZA PUTEVE ZAVRŠILI U DŽEPOVIMA STRANAKA, TAJKUNA, KOMPANIJA…

12. маја 2016. Коментари су искључени

 

Više od dvadeset godina traje izgradnja takozvanog Koridora 10, trase međunarodnog auto puta kroz Srbiju. Više od 25 godina traju pokušaji da oko glavnog grada Beograda bude sagrađena obilaznica.

Za 15 godina povučeno je oko 6 milijardi evra kredita za izgradnju puteva u Srbiji, a još toliko je dato iz budžeta za istu namenu. Skoro polovina tog novca završila je u džepovima stranačkih mafija, tajkuna, kriminalaca i izvođača radova koji su novac uzeli a posao nisu završili. Na ovaj način, nikad niko nije platio skuplji put u propast u savremenoj Evropi…

 

                      Nikola Vlahović

KORIDOR KO SVETOG PETRA2

 

Blizu granice Srbije i Mađarske, na trasi auto-puta koji se odvaja ka Horgošu, takozvani Y (ipsilon) krak, dvadeset kilometara južno od Subotice, dakle, deonice koja treba da povezuje autoput sa graničnim prelazom Kelebija, trećina puta je asvaltirana još pre deset godina, a za ostali deo bili su urađeni pripremni radovi.

Onda se godinama ništa nije dešavalo…Samo su vetrovi i kiše ispirali i drobili asvalt i šljunak, a korov je prekrio celu trasu…Precizna cena ovih "pripremnih radova" koji su propali nebrigom izvođača poslova i države kao naručioca, nikada nije objavljena, mada se među upućenima operiše sumom od više desetina miliona evra.

Ovakvih i sličnih primera ima širom Srbije, gde god se prilikom izbora slavila "veličanstvena" režimska putogradnja. Milijarde evra su potrošene iz nepovoljnih kredita MMF-a, EBRD-a i Svetske banke, a Srbija i dalje nema putnu mrežu dostojnu veka u kome živimo.

Dana 5. aprila ove godine, ministarka infrastrukture Zorana Mihajlović, valjda u nameri da pokaže svome premijeru kako je "budna i na zadatku", dala je sledeću izjavu za medije: "…Kada sam dolazila danas u Užice preko Rudnika, na deonici od 27 kilometara nismo zatekli nijednog radnika i to je drugi put da prolazim tim putem i da ne vidim radnike.

Izvođač je Srbija auto-put i moj poziv je da pod hitno pošalju svoje radnike i počnu da rade!". Mihajlovićeva je još upozorila izvođače na obnovi puteva da će biti raskinuti ugovori s firmama čijih radnika nema na terenu. Sve je to uredno preneo i dnevni list "Blic" sa pretećim naslovom "27 kilometara puta, i nijedan radnik – slede otkazi!".

Režimski mediji poput "Blica" mogu da lažu i govore poluistine. Ministarka može da daje sebi još više na važnosti. Ali, javnost ima pravo da zna pozadinu ove farse. Jer je istina prilično drukčija. Naime, ne proveravajući lično šta se dešava na pomenutoj trasi puta, Mihajlovićeva je kritičnog dana pozvala telefonom Zorana Drobnjaka direktora JP "Putevi Srbije", pa je on lakonski "uverio" da su radnici morali da budu na terenu ali da ne zna zašto ih nema.

Glumeći nevešto da je isprovocirana, Mihajlovićeva je odmah saopštila da će "u narednih sedam dana" ekipe ministarstva obići sve deonice na kojima se obnavlja putna mreža u programu koji finansiraju Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i država Srbija sa ukupno 400 miliona evra za obnovu oko 1.100 km puteva širom zemlje. "…

Imenovaćemo svakog izvođača koji ne radi svoj posao i budite sigurni da će već u naredne dve nedelje biti raskinuti ugovori ukoliko ne počnu da rade. Niko nema prava nijedan dan, niti sat da ne bude na terenu, jer je vlada dala garancije za taj novac", pretila je praznom puškom Mihajlovićeva.

Prošlo je tih sedam dana i ništa se nije desilo. Ispostavilo se da izvođač radova čeka pare i da niko neće džabe da radi. Čim je shvatila da se "zatrčala", dala je jednu "futurističku" izjavu, prepunu lepih obećanja. Na primer, da će u putnu mrežu u Zlatiborskom okrugu biti uloženo milijardu i po dinara i da će samo na teritoriji Užica biti uloženo u 46 kilometara 400 miliona dinara. Dakle, tek će biti uloženo! Tj. da ništa još nije uloženo!

Ipak, ako je neko i bio angažovan, država kao investitor, i nadležna ministarka, bili su dužni da imenuju nezavisni projektantski biro da obavlja nadzor radova i podnosi izveštaje o njihovom napredovanju (nedeljne, mesečne, tromesečne…), a ne da neko iz Vlade sporadično prolazi putem i gleda gde su radnici.

Nanizala su se i druga pitanja: zašto ministarka uopšte javno upozorava nekoga, zašto odmah nije raskinula ugovor (ako ga ima) i da li sve to priča samo u političkoj kampanji, a stvarno je odlično obaveštena da je problem u kreditu koji neko iznad nje nenamenski troši?

Građevinski inženjer R. Radović, koji je godinama radio za nekada ugledne jugoslovenske firme u afričkim i azijskim državama na izgradnji auto-puteva, kratko za Magazin Tabloid ovim povodom kaže: "…Radovi zavise isključivo od toga da li je država odradila eksproprijaciju trase i svu potrebnu pravnu dokumentaciju za radove i da li je uplaćen avans i sredstva po situacijama, da li postoje kašnjenja. Ukoliko su ova prethodna dva uslova ispunjena onda možete razmatrati da li je potrebno da ljudi budu na terenu ili ne ili je sve u okviru definisanog roka….

Nije gospođin posao da broji radnike po putu, nego da zastupa državu, odnosno obezbedi finansiranje. To znači da do datuma određenim ugovorom, posao mora da bude gotov. Zna se kakve su posledice i koliko se ne poštuje ugovor. Da li radi 1 ili 100 radnika, to nju nije briga. U organizaciju nijedne firme ona ne sme da se meša…".

Zvanične informacije govore da je, na primer, u 2014. godini izgrađeno nešto više od 50 kilometra puta u celoj Srbiji (poređenja radi, za samo jednu noć je postavljeno 14 kilometara najkvalitenijeg specijalnog asvalta, za poletno-sletnu aerodromsku pistu u bilizni Ciriha u Švajcarskoj).

Oba kraja Koridora 10 trebalo bi da budu izgrađena do kraja ove 2016. godine. A, Koridor 11, kažu, biće gotov do sredine 2017. Ništa od toga nije realno. Ove investicije finansiraju se iz pet kredita u iznosu od oko dve milijarde evra.

Jer je praksa pokazala, da tako unapred obezbeđen novac bude dobrim delom potrošen u druge namere, "preusmeren", opljačkan ili naprosto sakriven na nekim, samo Vođi poznatim računima.

Državni sekretar u Ministarstvu građevine pokušao je da opravda sadašnji režim i svu krivicu prebaci na onaj prethodni pa je kazao: "… prebrzo se ulazilo u kredite, bez planske dokumentacije, a i kada je tako rađeno, to je činjeno loše, te da je odgovornost išla po vertikali", i dodao da je ključni period za propadanje tih investicija bio od 2008. do 2012. (sve do dolaska Vučića na vlast, a tada je, valjda, krenula "procvat").

Stanje od 2012. godine do danas je znatno gore. Na primer, put prvog reda, Kragujevac-Batočina, ukupne dužine dvadeset kilometara, koji treba da ide po skoro ravničarskom kraju sa blagim bregovima, ušao je u petnaestu godinu izgradnje! Zato što nema kazni za izvođače, nema raskida ugovora sa "partnerom" bliskim svakoj vlasti, sve je smišljeno da novac bude potrošen a projekat nikada završen.

Više od šest milijardi evra kredita podignutih u poslednjih deset godina za putogradnju u Srbiji (i još toliko "zahvaćeno" iz Budžeta), završili su u džepovima stranaka, tajkuna, prebogatih kompanija koje su započele a nisu završile radove i slično.

Nikome ni u sadašnjoj vladajućoj strukturi, kao ni bilo kome ko je u vezi sa njom, ne pada na pamet da se bilo koji projekat završi. Dokle god je neki projekat otvoren, postoji milion prilika za malverzacije. Kad posao "stoji", to je najbolji znak da se svi "ugrađuju" ili otimaju iz povučenih sredstava.

"Izvođač" jednom godišnje nabaci tek koji kilometar asvalta, radi stvaranja privida da se nešto radi i da uzme još koji milion evra i tako u krug. Ako za petnaest godina sve dosadašnje vlade nisu htele da završe autoput do Makedonije, šta očekivati od "Koridora 11" i ostalih nazovi kapitalnih investicija?

Ali, ključno pitanje u ovoj korupciji ogromnih razmera je: ko je i kako bez projekata dolazio do međunarodnih kredita? Još manje je jasnije projektovanje iz fotelje. Ako neko jednom uradi loše projekat, pa izvođači po tom osnovu sklope gomilu aneksa ugovora, kako je moguće da taj nije poslovno diskreditovan zašto se takvom nekom i dalje nude visoko profitabilni poslovi? Zbog čega glavne projektantske kuće u Srbiji nisu nikada bile predmet ozbiljnih kontrola države? Jer, gde god su CIP i Institut za puteve na sceni, tu su i problemi u izvođenju radova.

Ima i gore od toga. Došlo je do ideje o privatizovanju ovih institucija, koja je potekla od vrlo ozbiljne putarske mafije.

Ministarka Mihajlović na svakom mestu u predizbornoj kampanji govori kako će "njena vlada" da završi svaki metar autoputa. Istina je da ne postoji nijedan metar koji je izgrađen a da je kvalitetan i po standardima, da nije nešto oteto, da nije bilo prevare i manipulacije.

 

    A 1. Zašto bivši direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak i dalje radi?

U Službenom glasniku broj 105, koji je štampan 29.11.2013. godine, objavljeno je Rešenje Vlade Republike Srbije o imenovanju direktora JP Putevi Srbije i tu piše da je Zoranu Drobnjaku prestao mandat vršioca dužnosti generalnog direktora, a posle toga da se imenuje Zoran Drobnjak za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije od 29.11. 2013. godine.

Iz rešenja se može izvući zaključak da je Zoran Drobnjak po drugi put imenovan za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije i da mu je drugi mandat od 6 meseci trajao do 29.05.2014. godine. Sada se iz člana 52. novog zakona vidi to isto, samo da period obavljanja funkcije v.d. direktora ne može biti duži od jedne godine. I pored svega ovoga Zoran Drobnjak i dalje vrši poslove direktora u JP Putevi Srbije.

Opšte je poznata činjenica da se protiv Zorana Drobnjaka vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Shodno tome, Zoran Drobnjak mora da bude suspendovan, a ne kao što se do sada događa da dolazi na posao i obavlja funkciju direktora. Pitanje je kako neko protiv koga se vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja može da predstavlja i zastupa javno preduzeće, rukovodi njegovim radom, vodi poslovanje, odgovara za zakonitost rada itd. Zašto Nadzorni odbor ne reaguje i kome ovakvo stanje odgovara?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

26. новембра 2015. 8 коментара

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

DRZAVNA KONTROLA STANARA4

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemoobezbeditida nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijalkoji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija

%d bloggers like this: