Архива

Posts Tagged ‘ispod’

KONCESIJA PO ŽELJI MMF: NAJVEĆI DOMAĆI AERODROM PRODATI STRANCIMA – MILJENIKU SVETSKIH BANKARA!!?

9. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim u potpunoj tajnosti pregovara sa kandidatima za koncesionara za Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu. Jedino što se zna su imena kandidata, ali se ne zna ni šta nude, ni šta država konkretno traži, a nije poznato ni zašto se stalno produžavaju rokovi za predaju obavezujućih ponuda.

Upućeni tvrde kako se vode pregovori „ispod žita" da bi se koncesija namestila onome ko najviše nudi mito vlastima, a na to ukazuje i činjenica da je jedan od najozbiljnih kandidata kompanija koja ne ispunjava elementarne uslove za učešće na konkursu.

 

                        Milan Malenović

AERODROM NA POKLON-3

 

U danima kada se ovaj broj Magazina Tabloid bude pojavio na kioscima javnost bi trebalo da sazna koje kompanije i konzorcijumi su učestvovali u drugom krugu takmičenja za dobijanje koncesije nad beogradskim aerodromom i, eventualno, ko je pobednik.

Sadašnji akcionari Aerodroma se raduju davanju koncesije, svako iz svojih finansijskih razloga: mali akcionari, jer se time povećava vrednost akcija kojima trguju, a država, kao najveći akcionar, jer će se sledeće godine u budžet sliti velika količina novca. Ostatak naroda bi morao da bude veoma zabrinut.

Aerodrom „Nikola Tesla" u Surčinu je jedan od samo dva civilna aerodroma u Srbiji koji su sposobni da prihvataju veće letelice, ali na njega otpada 95 odsto ukupnog vazdušnog prometa, što će reći da aerodrom u Nišu samo statira. Aerodrom "Nikola Tesla" je, takođe, i jedno od preduzeća koje redovno pune republički budžet, jer već godinama ostvaruje profit.

Upravo iz pomenutih razloga veoma je upitno koliko je odluka o prodaji politički mudra, jer onaj ko upravlja aerodromom "Nikola Tesla" faktički upravlja celokupnim civilnim vazdušnim prometom u Srbiji, zbog čega u vodu pada argumentacija vlastodržaca kako je privatizovan, na primer, i aerodrom u Zagrebu, jer Hrvatska, osim njega, ima još šest vazdušnih luka.

Međutim, o tome da li će beogradski aerodrom biti prodat ili ne, kao i pod kojim uslovima i kome će biti ustupljen, najmanje se odlučuje u Vladi Srbije – glavni promoter prodaje je Međunarodni monetarni fond (MMF) koji na ovaj način još više sužava suverenitet već skoro potpuno podjarmljene Srbije.

Da ovde nisu baš sasvim čista posla vidi se iz dva primera. Prva je činjenica da je rok za davanje ponuda već šest puta produžavan, što ukazuje na to da se vode pregovori „ispod žita". Pitanje je, samo, sa kim srpske vlasti pregovaraju?

Moguće da se razgovara sa francuskom mega kompanijom „Vinci" (prošle godine 44,2 milijarde USD prometa i 183.487 zaposlenih, a „Vinci Airports" je imao promet od 1,23 milijarde USD sa 6.072 zaposlenih i upravlja sa 35 aerodroma u celom svetu), jer upravo ovaj ponuđač ne ispunjava jedan bitan uslov, a to je da nema vlasničkog udela u nekome od obližnjih aerodroma.

„Vinci" je vlasnik 8 odsto deonica ADP-a („Aeroports de Paris") koji je 20,77 odsto vlasnik „Zračne luke Franjo Tuđman" u Zagrebu, aerodroma koji je bliži Beogradu od minimalno dozvoljene udaljenosti da bi kompanija uopšte mogla da se kandiduje.

Sa druge strane, upravo zbog svoje veličine ova kompanija je jedan od miljenika svetskih bankara, pa je moguće da se traži neki izlaz iz ove neprijatne situacije, odnosno mogućnost da „Vinci" na neki način ipak dobije koncesiju „Nikole Tesle".

Slično je i sa grčko – indijskim konzorcijumom koji predvodi „GMR Infrastructure Lmt", kao i sa „Fraportom" iz Nemačke, koji je i sam kandidat za koncesionara u Surčinu, a već je, zajedno sa GMR-om, koncesionar aerodroma u Nju Delhiju.

„Fraport" upravlja najvećim evropskim aerodromom, „Rajna-Majna" u Frankfurtu, a drži Ljubljanu, Varnu i Burgas i najozbiljniji je kandidat za aeorodrom u Sofiji.

Zbog toga ovo preduzeće ne bi imalo poseban interes da razvija međukontinentalni saobraćaj preko Beograda, a pitanje je i da li bi GMR kvario svoje odnose sa ovom mega kompanijom, ako bi on postao koncesionar i krenuo da razvija „Nikolu Teslu".

U svakom slučaju, bilo ko da preuzme beogradsku vazdušnu luku, malo je verovatno da će nastaviti da daje popuste za „Air Serbia" onako kako je to do sada rađeno. Sa druge strane, svaki koncesionar insistira da u ugovor uđe klauzula o obaveznom minimumu saobraćaja nacionalnog prevoznika, odnosno o penalima koji se plaćaju u slučaju da taj minimum ne bude ostvaren.

Zbog toga može da se desi da ionako već finansijski pogođen „Etihad"  izađe iz „Air Serbie", zbog čega bi ovo preduzeće palo na državne jasle i nužno moralo da smanji obim poslovanja, čime bi bio pokrenut ugovoreni mehanizam plaćanja penala koncesionaru aerodroma.

To znači ne samo da bi Srbija izgubila i jedini značajan civilni aerodrom na svojoj teritoriji, već bi u propast bio gurnut i nacionalni avio-prevoznik, a sve to bi „dotirali" građani preko republičkog budžeta.

Zato je od izuzetnog značaja ne samo da se javnosti na diskusiju pravovremeno preda koncesionarski ugovor, već i svi eventualni kasniji aneksi, da ne prođemo kao Hrvatska koja je prvo potpisala izuzetno povoljan ugovor o koncesiji zagrebačkog aerodroma, pa je zatim, pred otvorenim ucenama koncesionara pristala na dva aneksa kojima je kompletno izmenjen smisao osnovnog ugovora.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZ KONTROLE, BUŽETSKE PARE DAVANE PREVARANTSKIM FIRMAMA: KAUBOJSKO I PRLJAVO POSLOVANJE STRANIH KOPAČA ZLATA U RUDNICIMA SRBIJE!!!

8. марта 2017. Коментари су искључени

 

Grupa američkih i nekoliko multinacionalnih korporacija ("Atlas Copco", "Kapital driling", "Drilex international", "Freeport") koje se širom sveta bave otimačinom rudnih bogatstava u najsiromašnijim državama sveta, došle su pre nekoliko godina i u Srbiju.

Svaka od njih je po ugovoru imala zadatak da vrši bušenje (ispitivanje) rudnih nalazišta i za to dobijaju ogroman novac iz republičkog budžeta. Umesto toga, one taj novac preko fiktivnih faktura šalju na takozvane of-šor račune.

Pomenute kompanije u Srbiji ostvaruju multimilionske profite, ne plaćaju porez i niko ih ne kontroliše čak ni kad uvoze prastare i polovne mašine pod stavkom "privremeni uvoz". Mnogi od "menadžera" ovih kompanija su ljudi sa kriminalnim dosijeima u više država, a Srbija, zbog ovakvog "poslovanja", dugoročno gubi milijarde dolara čistog profita.

 

                    Piše: Insajder E-9

PROFIT STRANIH KOPACA ZLATA

 

Vlada Srbije platila je više od 50 miliona evra za istraživanje rudnih rezervi stranim kompanijama u okolini Bora, na dubini od 2.000 metara, a istraživanja ni do danas nisu sprovedena.

Nekoliko multinacionalih kompanija za istraživanje i eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su "Atlas Copco", “Kapital driling", "Drilex international", "Freeport", koje inače imaju svoje ispostave širom sveta, upletene su u ilegalni uvoz mašina za bušenje i ispitivanje zemljišta u Srbiji.

Ali, nijedna od pomenutih kompanija nije uvezla mašine kojima je moguće ispitivati zemljište na dubini od 2000 metara i dublje, iako je ugovorom sa Srbijom tako nešto bilo predviđeno i zbog čega su uredno dobijale novac iz budžeta, tačnije, iz džepova svih građana. Tako lako dobijeni novac iz budžeta Srbije, otišao je još lakše na račune of-šor kompanija, takozvanih poreskih rajeva, putem fiktivnih faktura uz izbegavanje plaćanje poreza na dobit.

Ove kompanije koje isisavaju pare iz budžeta, koriste se još jednom metodom kako bi otele što više novca iz opljačkane Srbije. Naime, ovi maheri uvoze mašine za bušenje rudnih nalazišta iz vozila za transport radnika u rudničkim kompleksima, pod stavkom "privremni uvoz".

Sa tablicama o privremenoj registraciji koje po zakonu služe za izlaganje na sajmovima, one ovde obavljaju transport radnika i tako državu oštećuju za PDV i carinu koji ostaju ne plaćeni. Sve ovo im završava špediter "Ekstrašped".

U poslu sa njima su i kompanije "Rakita" i "Geops", kao i kanadska firma "Nefsun". Svi oni zajedno dovoze radnike sa Filipina i iz Mongolije, koji neprijavljeni rade u Srbiji i Bugarskoj, a to im omogućava vlasnik "Geopsa" Vasil Andrejev , čiji je otac u Bugarskoj u Plovdivu načelnik policije.

Andrejev je u posao uveo i bugarsku firmu "Euromax commences driling and geophsical programs", a vlasnik ove firme je takođe Bugarin, Dmitar Dimitrov. Ta firma je po dolasku u Srbiju odmah počela da krši ovdašnje propise iz oblasti Zakona o radu.

Doveli su bugarske radnike da rade u okolini aerodroma u Boru i niko nije ovde prijavljen, svi rade na crno. Inspektorka rada iz Bora koja ih je uhvatila u zakulisnim radnjama, je kasnije pocepala prijavu, ali je zato odnedavno postala vlasnik nekoliko stanova u Boru!

Sve pomenute firme ne plaćaju doprinose i porez na dobit, a carinski inspektori utvrdili su i da se mašine za radove na istraživanju rude ne uvoze već se u papirima vode kao da su rentirane od bugarskih firmi.

Kompaniji "Capital Driling" je čak uspelo da u Srbiju na taj način doveze mašine iz Južnoafričke republike. U ugovorima o rentiranju spominju se različite cifre 500 dolara dnevno, za neke bušilice fiktivno rentiranje se plaća 800 ili 1000 dolara dnevno.

Osim mašina iz Južnoafričke republike, "Capital driling" fiktivno je uvezao i mašine iz Čilea, sa kojima su radili u vreme diktatora Pinočea i stare su 15, 20, a neke i 30 godina! Sve su tehnički zastarele i sa njima je moguće bušiti do 1.200 metara, dok su se obavezali prema Srbiji da će istraživanja raditi na dubinama do 2.000 metara.

Kako ih u Srbiji niko ne kontroliše i posluju krajnje kaubojski, to će biti još jedan posao u kome su građane Srbije nasamarili domaći političari i državni službenici u saradnji sa stranim kompanijama. Istina, pomenute kriminalne korporacije ne plaćaju porez ni u Bugarskoj gde sve spomenute firme takođe imaju poslove.

Ove kompanije toliko prljavo posluju da čak i gorivo koje im država daje po povlašćenoj ceni toče u većoj meri nego što im treba i to tako što imaju posebno ugrađene rezervoare na malim kamionima. Prekrivaju ih ciradom, a za 50 evra naši radnici okreću glavu i puštaju ih da toče više nego što treba.

Vlasnik Drileksa jedne od pomenutih kompanija je Australijanac Ričard Rouz, koji je pobegao iz Malezije, gde su mnogi eksploatisani radnici tražili da glavom plati zbog zla koje im je naneo, a ostao je dužan i ogroman novac za porez nadležnim državnim institucijama Malezije.

Vlasnik firme Capital koja na sličan način učestvuje u pomenutim poslovima istraživanja rudnih rezervi u Srbiji je takođe Australijanac Brajan Rud, protiv kojeg se u Australiji vodi postupak za utaju poreza.

U Srbiji je spomenuta firma Drilex za deset godina prihodovala čak 40 miliona evra, a nisu platili jedan jedini dinar poreza.

Firma Capital za godinu dana je prihodovala dva miliona dolara i nije platila porez na dobit, a nisu plaćeni ni porezi ni doprinosi na plate. Firma Geops Vasila Aleksandrova je imala promet od 50 miliona evra i oni takođe nisu platili ni dinar poreza u Srbiji.

Krovna kompanija svih ovih prevarantskih firmi je Američka korporacija "Friport MekMoran" sa kojom su kako Bugari, tako i Australijanci povezani na ovaj ili onaj način. Ta kompanija ima većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u donjoj zoni rudnog ležišta bakra i zlata "Čukaru Peki", u neposrednoj blizini Bora.

Nedavno su saopštili da "Friport Mek Moran" zadržava većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u velikoj porfirijskoj Donjoj zoni ležišta "Čukaru Peki", u okviru projekta "Timok".

Ovo ležište deo je zajedničkog projekta "Timok", čiji je vlasnik kompanija "Rakita Eksplorejšen" Bor, u kojoj američka kompanija "Friport Mek Moran" ima 55 odsto udela, a 45 odsto je u vlasništvu kompanije Reservoir Minerals iz Vankuvera u Kanadi.

Nalazište "Čukaru Peki" pored aerodroma u Boru, prema dosadašnjim istraživanjima je jedno od bogatijih rudom bakra i zlata, a Friport se prava na eksploataciju domogao najvećoj tišini. U tom poslu država Srbija je dugoročno izgubila nekoliko milijardi dolara…

U ovom rejonu, prema proverljivim podacima, ima 65 miliona tona rude bakra sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, iz kojih je moguće dobiti 1,7 miliona tona bakra i 98 tona zlata. Istovremeno državna kompanija RTB Bor je u katastrofalnom stanju, u koje je dovedena da bi kasnije bila bagatelno prodata.

Investicija u topionicu je kolosalan promašaj, domaća ruda se ne eksploatiše, tajno se uvozi i prerađuje toksična uvozna ruda po štetnim ugovorima i truju se građani Bora. Direktor ove kompanije Blagoje Spaskovski sve ovo želi da sakrije od građana Bora i Srbije.

Pomenuti Blagoje Spaskovski je bio direktor RTB Bor i u periodu od 1990. god. do 2000. godine. U tom periodu je u investicije u RTB Bor uloženo 150 miliona američkih dolara, od čega je u RTB uloženo 120 miliona USD, odnosno 80 odsto. Posebno treba napomenuti investiciju u rudnik „Cerovo" u iznosu od 55 miliona USD, kao i najveću propalu investiciju u istoriji RTB Bor – transportni sistem jalovine u Velikom Krivelju u iznosu od 31 milion USD.

Te i ostale investicije nisu dale očekivane efekte i zbog toga je počelo urušavanje RTB Bor. Ako se tome dodaju jalove investicije u Majdanpeku u iznosu od oko 36 miliona dolara, zatim u borsku jamu u iznosu od 14 miliona dolara, onda se može videti mera rasipništva i nedostatka kvalitetne vizije, jer sve te investicije nisu bile uspešne.

Bukvalno, tadašnja vladajuća i rukovodna struktura je nepromišljenim i nestručnim potezima i čuvenom SPS-ovskom površnošću, bahatošću i rasipništvom gurnula RTB Bor u propast. Zašto su Mlađan Dinkić, Petar Škundrić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić baš ovom ekonomskom ubici dali da vodi RTB Bor, je pitanje na koje nije teško odgovoriti: sva rudna bogatstva Srbije moraju ispod cene biti predata novim kolonijalnim upraviteljima Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

KOLETOVA BANKA2

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: