Архива

Posts Tagged ‘gradjevina’

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

26. новембра 2015. 8 коментара

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

DRZAVNA KONTROLA STANARA4

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemoobezbeditida nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijalkoji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

9. октобра 2015. 1 коментар

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

BEOGRAD U VODI-12

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

27. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

TIMOCKO RAZBACIVANJE PARA1

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVNA ANARHIJA I NOTARSTVO KROZ NAPLAĆIVANJE OGROMNIH SUMA ZA RAD NA POSLOVIMA KOJE NE ZNAJU DA RADE

24. децембра 2014. 2 коментара

 

Smena ministra pravde Nikole Selakovića bi trebala da bude uslov broj jedan da se postigne dogovor između Advokatske komore Srbije i države, jer je nekompetentan, a pohlepan i bahat. Ovo su između ostalog konstatovali predstavnici advokata koji se skoro tri meseca nalaze u štrajku. Ako se budu ostvarile njihove prognoze, notari će nastaviti da rade, a medeni mesec između njih i ministra pravde će se nastaviti. Kakav god bude rasplet, neko mora da bude kažnjen zbog gubitaka nastalih opravdanim štrajkom advokata, a oni su u ovom momentu nesagledivi. Šta o stanju u pravosuđu saopštava Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije?

 

                   Milica Grabež

 

"Savet za borbu protiv korupcije" je u svom aktu pod nazivom Dopuna drugog izveštaja o reformi pravosuđa-Izveštaj o donošenju pravosudnih zakona i posledicama koje izazivaju od 4. 12. 2014. izneo stav da Zakon o javnom beležništvu treba da građanima omogući da što jednostavnije i brže ostvare svoja prava bez većih troškova od dosadašnjih za građane i bez štete za državu.

Zatim je navedeno da je Zakon usvojen 2011. i do uvođenja notarstva tri puta menjan, što znači da je vlast Zakon podešavala prema budućim notarima i da je notarijat počeo da radi pre nego što su se stekli uslovi za njegovo uvođenje u pravni sistem Srbije.

Savet je dalje naveo da je kod stare komisije polaganje bilo teže , kao i da je nova vlast formiranjem nove komisije omogućila veću prolaznost njenim kandidatima, koji su polagali sa visokim ocenama. Prema mišljenju Saveta isto kao i kod reizbora sudija i kod izbora notara, verovatnoća je velika da za izbor nije bio presudan kvalitet već sprega i korupcija između vlasti i notara.

Savet govori o mogućnosti da je postojala korupcija i sprega, ali ono što je danas svakome jasno je da to nije mogućnost, već je u pitanju realnost. Korupcija je bila osnovni model za dobijanje notarstva. Do danas ni jedan notar nije javno demantovao da je „ulaznica za dobijanje notarstva koštala 50.000 eura, kao da i danas notari od svog dela zarade Nikoli Selakoviću i dr. daju deo na ruke.

Naravno, samo je pitanje dana kada će neki od notara o tome progovoriti i tada će se videti , kakva je uloga Nikole Selakovića, a kakva Dejana Đurđevića i Biljane Pavlović u uvođenju ovako nakaradnog notarskog sistema.

Komisija se u svom izveštaju bavi i nespojivosti funkcije komisije koja je ispitivala kandidate na javnobeležničkom ispitu (ispitna komisija), koja je u isto vreme bila i izboma komisija. Savet je dalje ukazao da je komisija za izbor notara koju je formirao Selaković uvela sopstveni sistem bodovanja, a ne onaj koji je propisan Zakonom i da je takav sistem bodovanja bio bez ikakvog pravnog osnova ,kao i da je u svojoj ukupnosti način izbora prvih beležnika kompromitovan. Dalje se Savet u svom izveštaju bavi činjenicom da je umesto 100 izabrano 93 javna beležnika. Savet je inače svojim izveštajem potvrdio sve navode koje je u protekla četiri meseca objavljivao Tabloid.

Iz izveštaja Saveta se takođe vidi da je Evropski sud pravde iz 2012. utvrdio presudom, da su notarima data javna ovlašćenja ,ali ih to ne čini izuzetim od konkurencije, pa se pored notara mora dozvoliti i drugim kvalifikovanim licima da obavljaju poslove koji su povereni notarima. Takav stav Evropskog suda prava objavljen je u predmetima S-47/08 ;80/08 ;81/08 ;82/09.

U zaključcima i preporukama Savet navodi da je Zakon o javnom beležništvu nejasan, neprecizan i nerazumljiv i suprotan sistemskim zakonima sa kojima se mora uskladiti, kao i da se notarima ne može dati nadležnost koja nije predviđena sistemskim zakonom ili je sistemskim zakonima data u nadležnost nekim drugim licima (npr. advokatima).

Savet se takođe bavio načinom raspodele predmeta privatnim izvršiteljima i utvrdio da JKP ,,Infostan" nije primenjivao postupak javnih nabavki, već je jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i isplatio mu predujam u iznosu od 30.647.109,00 RSD (250.000 eura), a nekima svega 142 predmeta.

Razlika u broju predmeta dodeljenih izvršiteljima je ogromna i nisu svi izvršitelji kako se vidi dobili odredeni broj predmeta, a pogotovo ne srazmemo. Elektrodistribucija Beograd je izvršitelju Isidori Ranković dodelila 16.606 predmeta, kojoj je isplaćen predujam od 65.921.800,312 RSD, odnosno 600.000 Eura. S druge strane jednom drugom izvršitelju Elektrodistribucija je dodelila samo 4 predmeta.

JKP „Parking servis" je svih 1869 predmeta raspodelio na samo 9 izvršitelja, a od toga skoro jednu polovinu odnosno 735 predmeta je dao u rad samo jednom izvršitelju i isplatio mu predujam od 3.509.986,08 RSD.

Navedeni podaci su uzeti iz akata koje su navedena javna preduzeća uputila odgovarajućim službama. Situacija je još kriminalnija od opisane zbog čega se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi tim pitanjima .

Ovakvi podaci i te kako ukazuju na korupciju na relaciji Ministarstvo pravde-javna preduzeća-privatni izvršitelji. Kada je o korupciji reč, stvari će se u vezi sa javnim beležništvom razvijati u pravcu otkrivanja inspiratora i razmera korupcije .

Navedene podatke koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije koji je osnovan Odlukom vlade Republike Srbije i čini stručno savetodavno telo vlade Srbije sa zadatkom da sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije,da predlaže mere koje Vlada treba da preduzme u borbi protiv korupcije i dr., vlada Republike Srbije bi trebalo da najozbiljnije uzme u razmatranje i da donese odgovarajuće odluke. Ali, vlada, iako su joj svi navedeni podaci poznati upomo ćuti, što znači da koruptivne postupke svog ministra odobrava i podržava.

Srpsko advokatsko društvo je iznelo podatke da je 11 notara sa teritorije Prvog osnovnog suda u Beogradu ostvarilo u oktobru 2014. prihod od 607.445 eura, odnosno po 55.222 eura po notaru.

Navedeni podaci su dobijani ukrštanjem podataka dobijenih od knjigovođa poslovnih banaka, sudova i građana . To su podaci za oktobar mesec . Međutim, predsednik Notarske komore Miodrag Đukanović (to je onaj koji nije imao položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 05.06.2014.) izneo je svoje (lažne) podatke ,ali za septembar mesec. Srpsko advokatsko društvo iznese podatke za oktobar 2014. , a predsednik Notarske komore kao svoj demanti iznese podatke za septembar 2014.godine.

Uostalom, svi koji su imali posla sa notarima u Beogradu , mogli su da se uvere u osnovanost do sada svih objavljenih članaka u Tabloidu, kao i podataka koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije, ombudsman Saša Janković i dr. kako u pogledu notarstva, tako u pogledu Javnih izvršitelja. Inače, kako je ranije navedeno, cena založnih izjava za koje su isključivo nadležni notari, tamo gde je notarstvo uvedeno je smanjena za 40 %.

Uvođenjem solemnizacije i davanjem mogućnosti advokatima da sastavljaju ugovor o prometu nepokretnosti, cena notarske usluge je takođe smanjena za 50%. Zatim, notari su u obavezi da od čistog prihoda uplaćuju u budžet 30% svakog meseca, kao i PDV. I zamislite, notari se uopšte ne bune, ni jedan od notara, nikome nije uputio ni jednu primedbu iako bi se moglo govoriti o neustavnosti uvođenjem dodatnog nameta notarima od 30%.

Zašto se notari ne bune ? Zbog toga što su im Selaković i Đurđević rekli da je javnost ogorčena zbog njihovog bogaćenja i smanjenog priliva u budžet Srbije i da oni moraju da privremeno taj budžet pune.

A notari se ne bune zbog toga što im je jasno da će još dugo vremena, od inače siromašnih građana Srbije naplaćivati enormne sume za rad na poslovima koje ne znaju da rade, obzirom da su ispite polagali tako što su većini notara pitanja unapred data. Uostalom , već je pisano o tome da su mnogi notari iako su dobili pitanja za pismeni deo ispita (i tako dobili visoke ocene), pali na usmenom delu ispita.

Sredinom meseca se očekuje sastanak sa premijerom Vučićem, koji treba da iznese svoj stav o protestima advokata . Naravno da je i njemu poznato da je protest advokata u potpunosti opravdan.

Ali, postavlja se pitanje, pošto se sa protestom advokata počelo u junu mesecu, pa su u julu i avgustu bile sudske ferije, zatim protest je nastavljen u septembru , oktobru , novembru , decembru, zbog čega se tek posle 6 meseci premijer uključuje u rešavanje problema ? Da li je to zbog toga da bi pokazao ko je ko u državi ili misli da je dovoljno eksploatisana teza da su advokati krivi što Mišković nije osuđen, a Bogićević i Perčević pušteni iz pritvora (kad se to desi ?).

Ali, koliko god će se vlast služiti tim argumentima, ostaje saznanje da je gubitak zbog nerada advokature nemerljiv. Kako na štrajk advokata gledaju investitori kojima treba objasniti da ulažu novac u zemlju u kojoj advokati ne rade već 6 meseci?

Inače, na sajtu opštine Rakovica izašao je podatak da pravna pomoć opštine Rakovica se naplaćuje u iznosu od 25% od advokatske tarife. Zamislite , pravnu pomoć u opštini Rakovica pružaju pravnici opštine za četvrtinu cene po Advokatskoj tarifi !

Sad se postavlja pitanje, kako će ta lica iz opštine Rakovica zastupati stranke, kako će ih braniti u krivičnom, zastupati u izvršnom, pamičnom i vanpamičnom postupku ? Na sajtu opštine je navedeno da pored ostalog služba pravne pomoći vrši izradu raznih vrsta pismenih podnesaka (ugovori, tužbe i žalbe) po ceni od 25 % Advokatske tarife.

Za opštinu je ugovor podnesak, što naravno nije tačno, ali govori o tome kakva će pravna pomoć biti pružena građanima. Podnesak je nešto drugo, ali to opština ne zna. U skladu sa ovakvim znanjem-(neznanjem) biće i pravna pomoć.

Opština Čukarica za iste poslove naplaćuje 50% od iznosa predviđenih tarifom za rad advokata, a opština Vračar usluge pravne pomoći uopšte ne naplaćuje. Gde je tu jednakost građana ? I uopšte koji je zakonski osnov da opštine naplaćuju pravnu pomoć i da za te usluge naplaćuju određen iznos po Advokatskoj tarifi?

Kada se uzme u obzir da 92 (ne 93) notara rade posao koji je radilo 9.000 advokata, kao i da notarstvo nije uvedeno u većini opština u Srbiji, da u nekim opštinama isključivo posao rade notari, a da isti takav posao u drugim opštinama rade isključivo sudovi, zatim, da privatni izvršitelji nisu izabrani za područje svih sudova u Srbiji, odnosno, da u nekim opštinama rade privatni izvršitelji, a u drugim isključivo sudovi, kao i da neke opštine pravnu pomoć naplaćuju, a neke pravnu pomoć pružaju besplatno, vidi se da je u pitanju potpuna pravna anarhija. Samo ovi podaci govore o neverovatnom pravnom neredu. Nikada u modernoj istoriji Srbije nije postojao ovakav pravni nered kakav postoji danas.

Kao potvrda svega što je do sada pisano izašao je oglas u Službenom glasniku RS br. 132 od 09.12.2014. kojim Javna beležnička komora raspisuje oglas za jedno javnobeležničko mesto u opštini Ivanjica.

Zašto se ne raspisuje konkurs za upražnjena mesta, npr. za Beograd, kada je više od 50 lica taj ispit položilo? To je zbog toga, što Selaković neće one kandidate koji su ranije položili, već čeka da polože oni koji su u oktobarskom roku 2014. pali na popravni. Tek posle toga će biti raspisan konkurs za Beograd i biće opet primljeni njihovi kandidati koji se nikada ni zbog čega neće buniti. I za te nove kandidate je ulaznica 50.000 eura!

I to se zna. Kao da mu nije dovoljno to što je Srbija umorna od samopotvrđivanja Selakovića i njemu sličnih. Njemu, misli on, niko ništa ne može.

Kako će posle svega izgledati rasplet obustave rada advokata? Svi su izgledi da će to biti na sledeći način:

Udovoljiće se svim zahtevima advokata, a za uzvrat povukle bi se inicijative podnete pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti više zakona i ne bi se tražila ostavka Nikole Selakovića, koji bi bio u rekonstruisanoj vladi 2015. godine elegantno sklonjen sa mesta ministra pravde. Da li je to dovoljno ?

Naravno da nije. Takav rasplet je primamljiv, ali varljiv.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTA BI S’PARAMA? SKUPO PREPLAĆEN I NIKAKO ZAVRŠEN SANITARNI ČVOR U POLICIJSKOJ UPRAVI UŽICE

20. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Braća Vasilije i Mića Mićić, poznati korisnici državnog budžeta iz užičkog kraja, avansno naplaćuju i ono što nikada ne odrade od silnih građevinskih poslova u zemlji i inostranstvu. Njihove firme pljačkaju ne samo državni budžet, već i sopstvene radnike koji mesecima ne primaju plate. Mićići su čak i pare iz budžeta Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije iskoristili kako bi se popunili finansijske rupe na svojim gradilištima u Rusiji.

 

              Igor Milanović

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je zastupao Željko Kojić, pomoćnik ministra, načelnik Sektora finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova sklopilo je aneks Osnovnog ugovora, zavedenog 7. avgusta 2012. godine pod brojem 351-110/12, sa preduzećem MPP Jedinstvo a.d. iz Sevojna koje je zastupao direktor Radivoje Smiljanić. Ovaj aneks je u MUP-u zaveden 13. novembra 2012. godine.

Predmet Aneksa bilo je bliže regulisanje finansijskih obaveza Ministarstva prema privatnom preduzeću koje je Osnovnim ugovorom bilo obavezano da izvrši adaptaciju sanitarnih čvorova u prizemlju objekta Policijske uprave Užice. Ukupna ugovorena vrednost radova po članu 2 pomenutog aneksa definisana je na 2.519.744,01 dinara sa PDV-om i dogovoreno je plaćanje u skladu avansno poslatog računa.

Interesantno je da shodno izjavama svedoka, prema pomenutom ugovoru nikada nisu renovirane prostorije toaleta u prizemlju zgrade policije u Užicu. Novac je, očigledno, poslužio za nešto drugo.

Većinski vlasnik MPP Jedinstva sa 52,83 odsto akcija je Jedinstvo a.d. iz Sevojna, dok je drugi vlasnik po veličini paketa akcija Miladin Kaljević (12,62 odsto) koji je danas jedan od direktora tog preduzeća. Nekadašnji direktor MPP Jedinstva Smiljanić danas je jedan od akcionara (3,45 odsto) i član borda direktora Jedinstva a.d.

Najveći pojedinačni vlasnik akcija Jedinstva a.d. iz Sevojna danas je Mića Mićić koji ima 23,997 odsto, ali sa upisanom zalogom prvog reda. Mića je brat i poslovni partner Vasilija Mićića, čije preduzeće Putevi Centar d.o.o. iz Beograda ima 64,47 odsto akcija Puteva a.d. iz Užica. Na čelu Putevi Centra je još jedan rođak – Danilo Mićić.

Upravo u leto 2012. godine, kada je plaćen avansni račun za renoviranje toaleta koje nikada nije izvršeno, Putevi a.d. i grupacija Jedinstvo a.d. iz Sevojna dospeli su u javnost zbog afere neplaćenih radnika na gradilištu u Sočiju , koji su tamo bukvalno gladovali , dok su neki, da bi se spasli, tražili od rodbine iz Srbije da im pošalje pare za povratnu avionsku kartu.

Tadašnji direktor predstavništva Puteva a.d. u Rusiji bio je Vladan Stamenić, koji danas poseduje jedan odsto akcija te firme., koliko ima i Lazar Cicvarić, tadašnji šef filijale u Sočiju. Jedinstvo a.d. u Sočiju je bilo podizvođač radova na termo-tehničkoj izolaciji.

Novac Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije tako je, očigledno, iskorišćen kako bi se popunile finansijske rupe na gradilištima u Rusiji i radnicima obezbedio minimum uslova za rad ne bi li oni završili započete poslove.

Porodici Mićić ovo nije prvi takav posao sa Srbijom u kome država obavezno izvuče deblji kraj.

Svojevremeno je Jedinstvo a.d. zajedno sa gradom Užicem formiralo zajedničko preduzeće koje je imalo monopol na gasifikaciju Užica i okoline. Mićići su u posao uneli lepe želje, a novac je stigao od grada koji je, navodno, te pare dugovao Jedinstvu a.d. za neki raniji posao?! Bilo kako bilo, 70 odsto profita odlazilo je onima koji nisu uložili ni žutu banku.

Sada se pljačkanju države i radnika uči i druga generacija Mićića, braća Danilo i Vladimir Mićić, koji polako nasleđuju poslove od Vasilija i Miće.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

JAT TEHNIKA ZAPALA ZA OKO KRIMINALCIMA IZ AIR SRBIJE!!!

16. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Radnici zaposleni u preduzeću JAT Tehnika, u pismu upućenom Redakciji, opisuju kako se Vučićeva vlast okomila na njih. Cilj je da JAT tehniku otmu i predaju na upravljanje arapskim vlasnicima Air Srbije.

 

 

JAT TEHNIKA I PRODAJA-2

 

Bivši direktor preduzeća JAT Tehnika, Srđan Mišković (iako je i sam bio daleko od idealnog), vodio je tvrdu politiku prema novoosnovanom preduzeću Air Srbiji, i nije dozvoljavao da nas arapsko-engleski propaliteti potpomognuti sa ex-domaćim (mahom iz Australije) sublimirani u rukovodstvu ove već sada propale kompanije, uvuku u svoj mulj.

Držao ih je na distanci i saradnju prihvatao samo onda kada je interes preduzeća JAT Tehnika bio jasno definisan. Bahate pokušaje Daneta Kondića i njegove kamarile da JAT Tehniku tretiraju kao svoju prćiju i otimaju šta god im zatreba, Mišković je uspešno odbijao navukavši tako gnev idejnih očeva Air Srbije- Siniše Malog i naravno, Aleksandra Vučića.

Iako Zorana Mihajlović kao resorni ministar nije htela da smeni direktora JAT Tehnike, Mali i Kondić su otrčali do Vučića i iznudili njegovu smenu. Pošto za to mesto nije lako naci kadar van vazduhoplovne struke, kao logično rešenje nametnuo se uzdigli mediokritet, bolesno ambiciozni i isto tako nesposobni Miroslav Musulin.

Jedini razlog njegovog postavljenja bio je da klima glavom na svaki mig Air Srbije i političara koji stoje iza ovog propalog projekta. Čim je postavljen za direktora doveo je kadrove, a od domaćih kadrova opredelio se mahom za neradnike- bivše sindikalce, svoje školske drugove i raznorazne poltrone koji mu danima nisu izlazili iz kabineta moleći za rukovodeća radna mesta.

Iako počinje da ponavlja Vučićevu mantru o štednji i stezanju kaiša, sam kreće na seriju službenih putovanjaIstambul ( nekoliko puta), Moskva ( nekoliko puta), Madrid, Viljnus,Ljubljana, Dubai, Abu Dabi…

U proseku- tri službena puta mesečno. Razlozi za ova putovanja su navodno traženje novih kupaca usluga Jat Tehnike. Ali, poenta je da nijednog novog nije doveo, da je posla manje nego ikada od osnivanja firme i da su pomenuta putovanja čisto iživljavanje, svojstveno nekadašnjim direktorima državnih preduzeća iz vremena komunizma.

Pored toga, smenjuje, otpušta, kažnjava šakom i kapom, uvodi atmosferu strahovlade a valjda iz straha za vlastitu bezbednost, postavlja blindirana vrata na svom kabinetu??! Za sve lošije stanje u firmi optužuje sve redom ali ne i sebe i svoj brižljivo birani tim.

Sve ovo govori da nikome ne treba jaka i uspešna Tehnika jer je pala za oko kriminalcima iz Air Srbije, koji bi da se prošire malo po aerodromu a nemaju ni krova nad glavom (hangare) i da je ovakav imbecil na celu firme, pojačan sa apsolutnim dunsterima sa strane, dobitna kombinacija da firmu za par meseci dovedu do stečaja i zatim je arapskim prijateljima poklone, baš kao i nacionalnu avio kompaniju onomad.

Napominjemo da je JAT Tehnika do pre mesec poslovala pozitivno, da je država preuzela na sebe 2,5 miliona evra JAT-ovog duga prema nama (da njihovi prijatelji Arapi ne bi morali da ga vraćaju) i da se radi o firmi koja je apsolutno imala svoju budućnost. Više je na žalost nema.

JAT Tehnika je i ranije bila izborni plen pojedinih partija (Nova Srbija, SPS sam ili u kombinaciji sa DS-om, bilo je tu i Dinkićevih sledbenika) ali niko nikada nije dovlačio kadrove sa strane i postavljao ih na rukovodeća mesta.

SNS je prvi koji to radi posle svih onih bajki o nepartijskim rukovodstvima u državnim firmama. JAT je krenuo nizbrdo kada su stranke ušle u njega i dok ga kao skakakvci nisu oglodali, nisu ga pustili. Na kraju je poklonjen Arapima. Ista sudbina čeka i JAT Tehniku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: