DIREKTOR BIA: NA ŽALOST, ODAVNO SRBIJA BALKANSKOG ŠPIJUNA IMA SAMO NA FILMU….

 

Nakon što je srpski premijer Aleksandar Vučić poljubio vrata državnih institucija u Sjedinjenim Državama, koju posetu je nazvao istorijskom, na put je, u misiju “pokornosti i odanosti“, poslao svog prijatelja i direktora Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandra Đorđevića, da primi instrukcije u Lengliju. Iako je misija bila tajna, zamlata od direktora je morala da progovori i obavesti svoje društvo iz kafića kako je dočekan. Isto kao i premijer. Naš saradnik opisuje lik i delo još jednog iz Vučićeve pederske grupe, koji se našao na pogrešnom mestu, urušavajući ugled i nacionalnu bezbednost Srbije.

 

              major Goran Mitrović

 

Na sednici Vlade Srbije održanoj 25. oktobra, 2013. godine, za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), postavljen je Aleksandar Đorđević.

Na mesto šefa BIA došao je posle Nebojše Rodića, koji je u okviru jedne od rekonstrukcija Vlade, po zamisli Aleksandra Vučića, postavljen na mesto ministra odbrane.

Imenovanje Đorđevića prethodno je prihvaćeno na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Nakon postavljenja Nebojše Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka. (Upućeni tvrde da je Vučićčekao na nečiju saglasnost).

Agencija Tanjug navela je u izveštaju da je Aleksandar Đorđević blizak lideru SNS-a i vicepremijeru Aleksandru Vučiću, što se nikada ne saopštava, kada se imenuje direktor tajne službe.

U zvaničnoj biografiji novog direktora BIA stoji da je osnovnu i srednju školu završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1995. godine. Od 1996. do 1998. godine radio je u Okružnom sudu u Beogradu kao pripravnik.

Godine 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. (U kancelariji gospodina Guberine, najuglednijeg homosekusalca u Srbiji, Đorđević je stekao iskustvo u svim pozama).

Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada je klub vodio Vladan Lukić. Advokatsku kancelariju imao je zajedno sa kolegom Borisom Bogdanovićem, koji je takođe zastupnik kluba s "Marakane".

Đorđević je januara 2005. zamenjen na mestu pravnog zastupnika Dejana Milenkovića Bagzija, kojeg je zastupao po službenoj dužnosti. Od januara ove godine, član je Radne grupe za izmenu Zakona o saobraćaju.

Aleksandar Đorđević je, dolaskom naprednjaka na vlast postao nerazdvojan drug sa Zlatiborom Lončarem, koji je prvo bio direktor Urgentnog centra u Beogradu, a potom ministar zdravlja.

U kafiću u Palmotićevoj i u Birčaninovoj ulici, redovno se sastaje sa Lončarom, Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom, Veselinom Milićem, načelnikom Policijske uprave za Beograd, Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda, i Duškom Milenkovićem, predsednikom Apelacionog suda u Beogradu.

Ovo je jedna od najjačih interesnih grupa koja je drmala Srbijom u protekle tri godine. U ovoj grupi Dorđević je tretiran kao “prisutni građanin“, koji je dobijao zadatak koga će BIA da prati, prisluškuje i potom da te podatke dostavlja grupi, koja je potom reketirala biznismene, ucenjivala političare i pljačkala nemilice javna preduzeća, fondove, budžet preko tendera…

Direktor Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak", dr Branislav R. Lazić, bio je primoran da 28. februara 2013. godine podnese ostavku, a za novog vršioca dužnosti postavljena je, po nalogu dr Zlatibora Lončara, dr Vera Stoiljković iz Hitne pomoći.

Gospođa Stoiljković je završila medicinski fakultet, specijalista je fizijatrije, a u Službi hitne pomoći Beograda je bila postavljena za načelnicu Odseka za prijem i obradu naloga za intervencije, i to kao član Demokratske stranke.

Kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, dr Stoiljković je prešla kod njih, i kao njihov kadar imenovana je na čelo ustanove koja je nekada bila prva u Evropi po proizvodnji vakcina i seruma! Za ovu funkciju ona je potpuno nekompetentna, ali je dragoceni saradnik ministra Lončara.

U vreme imenovanja, gospođa Stoiljkovićje, zvanično, živela u vanbračnoj zajednici sa direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, a stvarno je bila u vezi sa jednim članom Nadzornog odbora Instituta.

Za vreme mandata, Đorđević se trudio da bude neprimetan. Dolazio je na posao već u pripitom stanju, i odlazio na sastanak sa pomenutim društvom.

Po Vučićevom nalogu, promenio je veći broj načelnika, koje je njegov prethodnik Nebojša Rodić, vratio u Službu zbog manjka kadrova i iskusnih operativaca,

Ipak, slepo i sa psećom odanošću izvršavao je sve naloge svoje organizovane kafanske grupe.

U Agenciji već dugo deluju neformalne grupe, koje nastoje da se održe u poslu i u životu, međusobno sarađajujući, i podržavajući se.

Nije nikakva tajna da su bivši direktori BIA slepo izvršavali naređenja stranačke oligarhije, i da je BIA bila prikopčana na centralu CIA u Lengliju. Diskove sa narezanim i traženim podacima prvo je u Lengli nosio Rade Bulatović, koji je nakon smene zajedno sa Bilom Montgomerijem osnovao preduzeće za pružanje fizičko-tehničkih usluga.

Vučić ga je poslao za ambasadora u Kijev, i u tom gradu ima mračnu ulogu. Njegov naslednik Saša Vukadinović je, takođe, po nalogu, ali Borisa Tadića, “izašao u susret kolegama iz CIA“, poklanjajući im disk koji je sadrži sve što je bilo u Arhivskim fondovima BIA.

Ipak, Đorđević je teški pijanac i zamlata, koga je dupe preporučilo kod Vučića.

Službenici BIA tvrde da su se opserviranjem svog direktora uverili da njega interesuju muškarci, a sa ženama je radi prikrivanja svoje spolne orjentacije.

Pre puta u Vašington, Đorđević je morao da po nalogu iz CIA, smeni svoje savetnike Radivoja Mićića i Duška Bobića, koji su bili slepo odani Vučiću, ali se smatralo da su im uši u Jasenovu, u Moskvi. Očekuje se brzopotezno penzionisanje najiskusnijih operativaca.

Đorđevića je u CIA-a primio službenik zadužen za Balkan, što se može smatrati znakom nepoštovanja i gosta i njegove Službe. CIA u Beogradu, u Krnjači, na Pančevačkom putu, ima izrazito aktivan prislušni centar.

Iako se smatra da je BIA u punom rasulu, upućeni veruju da zamlata Đorđević nije uspeo da je zgazi, i da mnogi timovi korektno rade svoj posao, i da će ostati zadokumentovani mnogi događaji i pljačke državne imovine.

Nova pratilja g. Đorđevića postala je Jelena Trivan, zvana Gabor, bivši portparol Demokratske stranke i njen poslanik. Ona je nekadašnja konkubina jednog od nesmenjivih ministara u srpskoj Vladi, a sveža je raspuštenica.

Njen brat Milan Marković je sudija Ustavnog suda Srbije, drugi je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, a otac je penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, kome se još sudi u aferi “Index“.

Od 27. januara 2015. je vršilac dužnosti direktora “Službenog glasnika“. Njeno imenovanje, na predlog Aleksandra Vučića, izazvalo je veliko negodovanje u SNS-u.

Njeno postavljenje izdejstvovao je Đorđević, nudeći da Gabor organizuje kriminalne gangove koji su se odvojili od DS-a, i da ih Vučićeva ekipa opljačka i uzme k sebi. Zaista, sa Vučićem je talog preplavio Srbiju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ENGLESKI LICEMERI: HRIŠĆANSKA LJUBAV I ČOVEČNOST „NAJOBRAZOVANIJEG“ NARODA

 

Englezi su inače poznati kao „baš kredibilan“ predlagač rezolucije, znajući da oni i sada ubiraju poreze od svojih bivših kolonija, (Australije, Novog Zelanda, Folklanda, Indije…), kao i činjenicu da su neizostavni učesnici u ratnim zbivanjima na teritorijama drugih država koje su više stotina kilometara udaljeni od njihove, zato što im je uvek draže da gledaju kako se lije tuđa krv ljudi tih zemalja…

 

 

 

Podsetićermo samo na jedan delić njihove krvave aktivnosti na teritorijama koje su brutalno osvajali, a kroz reči našeg starog istoričara Miloša S. Milojevića, u odlomku iz njegovog dela „Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih-zemalja u Austriji i Turskoj“, Beograd 1872,  na samom početku piše:

  “ 2) Preseljavanje i proganjanje raznih naroda, kao što vidimo da se to još i danas čini. Primera imamo u Engleskoj kao najobrazovanijoj evropskoj državi, pa šta da kažemo za ostale.

Među mnogim i užasnim primerima, da navedemo samo ove: godine 1803. prve naseobine engleske, koje su se sastojale od prestupnika i vojnika, pojavile su se u Tasmaniji, u kojoj za 27 godina celo ostrvo od njih zauzeto, a starosedeoci gotovo svi istrebljeni i potamanjeni.

I ovo je malo za obrazovane Engleze. Da bi što pre postigli svoj cilj, to jest, da bi nestalo starosedelaca, oni objave opsadno stanje nesretnog ostrva, i svaki sedmi Englez pođe da utamani nesrećne narode ostrva.

 

Nije dugo trajalo i žitelji, starosedeoci, bili su skoro svi utamanjeni i pobijeni, a zarobljene najpre prevezu na ostrvo Grath Island, potom Jreanders. Od ovog nesretnog naroda 1835. ostalo je bilo svega dvestadeset duša, 1838. godine osamdeset dvoje, a 1844. samo četrdeset četiri.

Tako je bilo svuda i na svakom mestu, a biva još i danas.Tako je na Otajitami, pri dolasku Evropejaca, a  bilo preko sto hiljada duša, a sada in nema ni punih sedam hiljada.

Tako se, na sednici donjeg doma, održanoj 13. marta 1802. u Engleskoj povede reč o Novoj Zelandiji, u kojoj je tada bilo pedeset hiljada nastanjenih Engleza i sedamdeset hiljada starosedelaca, koje je sedam hiljada vojnika moralo, po nalogu vlasti, da brani, da ih došljaci Englezi ne utamane.

Na vojnike ove države dato je preko 700.000 funti sterlinga ili naših novaca oko 1.400.000 dukata cesarskih. Tada je Forteska, ministrov pomoćnik, branio to pitanje: da i dalje vojska tamo ostane, da je to nužno, da im sleduje i taj izdatak na vojsku, ne stoga:„da ova zaštiti naseljene tu Engleze od starosedioca; nego starosedeoce od uljeza Engleza, da ih ovi ne bi sve do poslednjeg čoveka utamanili!“

 

Englez Robak odgovori ovome: „Što pre Englezi iskorene Maore – starosedeoce – to je bolje?!!!“ Evo ti hrišćanske ljubavi i čovečnosti u najobrazovanijeg naroda!“ (…)

Dokle se sada i u ovo vreme sa tim dolazi imamo primera svuda i na svakom mestu pa da i ne pomenemo žestoku i nečovečnu rasu germansku u vidu Engleza, koja od 8.175.124. Iraca u 1841. godini, za 20 godina ili do 1861. učini samo 5.792.035 duša, a u Indiji u Orisu 1866. godine satre za jednu godinu svojom špekulaciom preko 2.000.000 duša, kao što tvrde Kerije, Tekarej i drugi socijalisti anglo američkih i ostalih naroda.

Kad se tako radi danas u XIX veku po Hristu, i to od najobrazovanijeg i najprosvećenijeg naroda, pa još sa sopstvenom i rođenom braćom, a da šta je bilo jedno tri četiri hiljade godina pre Hrista i posle ovoga da srednjih vekova, i sa svojima, a naročito tuđima, – to samo jedan Bog, i večna pravda znaju.“

Zato što smo mnogo lekcija iz istorije preskočili da naučimo  , zaborav i izdaja će uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!!!!

©Geto Srbija

 

 

POLITIKA ZATIRANJA SRBA: KLEČANJE PRED EVROPSKIM PRAGOVIMA I VUČIĆEVA PONIŽAVAJUĆA MISIJA

 

Tokom svoje novije istorije, Srbija je u očima Zapada uvek bila „Mala Rusija“. Ta dogma o „malim Rusima“ prerasla je u opaku mržnju, projektovanu kroz antirusku politiku. Umesto da se sada, na početku novog veka, prikloni svojoj pravoslavnoj braći i svemoćnoj Rusiji, koja je nesumnjiva globalna supersila, Srbija se, zahvaljujući izdajničkoj politici Aleksandra Vučića i njegove podivljale vlasti, uhvatila za tanak konopac koji mu je dobačen sa Zapada. Nada se da će se popeti uz njega do vrha. Njemu slični davljenici iz otpisanih zemalja su se vešali još na putu do gubilišta. Ali, on hoće nešto drugo. Da obesi i narod i državu da vise umesto njega. Na šta liči Srbija pod Vučićem i dokle će to trajati?

                       Nikola Vlahović

 

Ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a, Ivica Dačić ovih dana je bez imalo uvijanja otvoreno upozorio građane da Evropska unija ne želi da primi Srbiju u ovu zajednicu država i naroda, te da je to razlog zbog koga se pred njom stalno postavljaju novi uslovi.

Dačić tvrdi da bi, čak i u slučaju da Srbija pod pritiskom prizna samoproglašenu Republiku Kosovo, tek tada na površinu isplivali novi zahtevi. I tako, sve dok ova zemlja ne bude izbrisana sa gepolitičke mape, a njen narod sa spiska postojećih evropskih naroda…

Umesto da ovo dramatično upozorenje shvati na pravi način, jedna mala, ali ozbiljno bolesna družina, na čelu sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, svakodnevno se kune u „posvećenost evropskim integracija„, ponavljajući tu odvratnu frazu do iznemoglosti.

Ali, osim Dačića, i svi najvažniji emisari iz Brisela, redovno šalju diskretne (a, neki od njih i vrlo otvorene) signale, da Evropska unija, ustvari, ne želi Srbiju kao članicu svoje zajednice.

Podsećanja radi, treba reći da je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je sa gnušanjem primila ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, još pre dve godine rekla da je to poslednja država koja ulazi u članstvo i da novih proširenja više neće biti.

Vučića i njegovu poremećenu družinu to nije omelo, pa su nastavili da beznadežno kleče pre evropskim pragovima. Spremi su da daju sve samo da ih neko pohvali i da kaže kako su „dobri momci“.

Nedavno je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, Federika Mogerini, naterala Vučića da sa njom održi kratki „sastanak“ u jednom od hodnika u sedištu ove organizacije u Briselu.

Za svakoga bi to bilo ponižavajuće, i kap koja preliva čašu, ali ne i za Vučića. Jer, dok zemlja tone u najgoru bedu, njegova „evropska misija“ mora da traje, mada je svakome jasno da je reč o misiji jednog ludaka, a ne o realnoj potrebi EU da vidi Srbiju u svojim redovima. Na kraju, legitimno je pravo i Evropske unije da sama odlučuje ko će biti u njenom članstvu.

Za samo tri godine njegove vladavine, srpska sela, u kojima je još uvek bilo stanovnika, jednostavnu su ostala pusta. U Zaječaru je, na primer, prošle godine rođeno oko 400 beba, ali je zato u istom periodu umrlo 950 ljudi. Ovim tempom, za samo nekoliko godina, grad će biti prepolovljen!

Zaječar je uzet samo kao primer grada u kome vlada Srpska napredna stranka i gde je čak i porodiljama ukinut dodatak za prvo, drugo i treće dete. Slično je u svim sredinama u unutrašnjosti Srbije, gde su na vlast došli Vučićevi „vizionari“. Njegova vlada je rekla šta misli o „beloj kugi“ u Srbiji, pa je za poslednje tri godine, dva puta povećala PDV na opremu za novorođenčad!

Zbog svega toga, ko god može, odlazi u inostranstvo, bežeći od sigurne propasti koja je svakim danom sve izvesnija. Jer, posla nema, a gladi ima. Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanjem, samo u prošloj, 2014. godini, izbrisano je skoro hiljadu osoba koje su umrle čekajući na posao! Prethodnih dve godine, sa spiska onih koji traže posao, brisano je preko 700 ljudi koji su dočekali smrt, ali ne i radno mesto.

Vučićeva vlada skoro svakodnevno donosi nesreću i smrt najslabijim i najsiromašnijim građanima, „merama štednje“ koje su duboko antiljudske i anticivilizacijske.

Ovaj poremećeni čovek hoće i glavni grad Beograd, evropsku prestonicu na ušću dve međunarodne reke, da pretvori u islamski kalifat i bazu neke buduće evropske Al kaide, izgradnjom orijentalnih kula i džamija. Ali, o tome je u Srbiji zabranjeno pričati, jer je reč o Vučićevim „prijateljima“ iz Emirata.

Upućeni tvrde da kandidati za predsednika SAD-a, po svemu sudeći, neće u svojim predizbornim nastupima pominjati borbu protiv Islamske države niti islamski terorizam, jer je većima tih pokreta finansirana od strane njihovog saveznika Saudijske Arabije, koja je već decenijama, centar svetskog zla i izvoznik islamskog fašizma.

U takvim okolnostima, mučno je gledati i slušatu Vučićevu ministarku Jadranku Joksimović, kako beznadežno ponavlja: „…Evo, samo što nismu ušlu u EU“. Jer, ako postoji režim kome je Evropa okrenula leđa, to je ovaj Vučićev.

Američka administracija smislila je i ideju da dovede ratnog zločinca Hašima Tačija u Beograd. Ako ga Vučić primi, biće to samo još jedan dokaz da je on obični američki otirač za noge. Ako ga ne primi, nego inscenira njegovo hapšenje (nakon čega bi usledila diplomatsko-obaveštajna akcija njegovog oslobađanja), onda bi to bila javna predstava njegove nemoći. U oba slučaja, to će ubrzati njegov kraj.

U slučaju da Tači ipak ne dođe u Beograd, Vučić će to da iskoristi kao „pobedu pravne države“. Bilo kako bilo, Vučić van Srbije pregovara sa ovim ratnim zločincem, potpisuje sa njim međunarodne sporazume i planira „zajedničku budućnost na Balkanu„.

Tužilac za ratne zločine, istovremeno tvrdi da je Tači „nedostupan našim organima„! To je prava slika Vučića-tiranina: on je podvojena ličnost i ima jednu sliku pred sobom, a drugu u sebi! Ali, šta je sa Srbijom i kako će i da li će ona preživeti ovo ludilo?

Po svemu sudeći, poslednje dane ove 2015. godine, Srbija će dočekati sa najvećim budžetskim deficitom od osam odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i javnim dugom koji će do kraja godine dostići čak 70 odsto BDP.

Ukratko, dok je Vučićev režim širio lažne informacije o ulasku u Evropsku uniju, Srbija se našla u bankrotu. Razlog je vrlo jasan: samo za dotacije „Galenici“ i Železari u Smederevu, godišnje je iz budžeta plaćano i do 100 miliona evra. Ali, budžet Srbije od prosečno osam milijardi evra, za Vučića ne znači ništa. Rasipa gde ne treba, i otima gde stigne.

Udario je na milion i po građana, koji nose ceo teret ovog društva i na njihove plate. Udario je na penzionere koje je javno slagao u predizbornoj kampanji rekavši da su penzije „svetinja u koju niko ne sme da dira“.

Budžet Srbije dodatno opterećuju godišnje subvencije od 600 miliona evra godišnje za 161 državno preduzeće, koje je trebalo da bude prodato (za dobre pare) ili sačuvano, i to još pre deset i više godina.

Ali, zahvaljujući Vučićevoj ludačkoj ideji da ih proda budzašto ili čak pokloni, raznim „prijateljima“, stranačkim preduzetnicima, tajkunima i mešetarima bez imena i prezimena, posledice danas trpe građani Srbije. Njemu je važnije da sprovede masakr nad celom Srbijom, da poveća poreze, da nametne nova smanjenja plata i smanjenje subvencija, da ukine pomoć najsiromašnijima, porodiljama, deci, nemoćnim i starim licima. Politika zatiranja Srba ide u korak sa otimanjem najplodnije zemlje, oranica, razaranjem čitavih gradova, uništenjem ili pljačkom svih prirodnih resursa…

Više od pola radno sposobnog stanovništva u Srbiji danas nema nikakav posao. Zato je početkom ove godine, Timoti Eš, glavni analitičar Standard banke za tržišta u razvoju (Srbiju i dalje tako tretiraju), izjavio je za AFP da Vlada Srbije „previše očekuje„, da je nerealna i da će pravi bankrot da nastupi onda kad Vučić bude zatražio od investitora da daju pozajmice državi, a oni ga odbiju.

Timoti Eš pominje i prosečnu platu od 350 evra, zbog čega je većina građana Srbije spremna samo da izađe na ulicu. Pre toga, zaključuje EŠ, Srbija će da doživi finansijski slom. Njegova prognoza govori da bi to moglo da se desi najdalje do kraja godine.

Neko je sa razlogom današnju Srbiju nazvao metafizičkom farsom. Jasno je i zašto: Vučić vrlo dobro zna da će smanjivanje plata i penzija imati nulti efekat. Udar na njih je bio „vaspitne“ prirode! Da ih opljačka, da pokaže moć i da utera strah!

Ipak, da bi došao do velikog novca, mora da proda Telekom Srbije, udeo u Elektroprivredi Srbije, Aerodromu, Državnoj lutriji, RTB Boru…Ukoliko ne bude uskoro smaknut sa vlasti, Vučiću neće trebati mnogo vremena da sahrani sve što je ikada bilo u vlasništvu Republike Srbije. To nije mali posao, ali nije ni on mala štetočina.

Srbija je za samo tri godine Vučićeve vladavine postala najveća evropska deponija najgoreg prehrambenog otpada, pre svega mesa i mesnih prerađevina, koji se u zemljama EU tretiraju kao neupotrebljivi za ljudsku ishranu.

U Vučićevoj Srbiji, to meso se uvozi kao prvoklasni proizvod i prodaje po najskupljim cenama. Mafija koja se bavi ubiranjem profita od uvoza, istovremeno određuje i ko će biti državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i koji će se „evropski“ zakoni protiv interesa srpskih poljoprivrednika i stočara doneti.

Nijedan ugovor (poput onog sa „Etihadom“) koji je Vučićeva vlada potpisala sa strancima, do sada nije javno objavljen. Javnosti nisu poznate ni obaveze Srbije, subvencije, plate menadžmenta, imovina, podela dobiti, posrednici, advokatske naknade…

Poznato je samo to da je Vučić nekoga doveo u Srbiju i dao mu na upravljanje srpsku imovinu. Da li je u pitanju, poljoprivredni kombinat, železara, avio-kompanija ili nešto drugo, to je sve prodato, predato ili poklonjeno, daleko od očiju građana koji su tu imovinu decenijama sticali svojim radom.

Osim što krije, za Srbiju očigledno višestruko štetne ugovore, samozvani vođa pokušava da sakrije i činjenicu da do današnjeg dana nisu prebrojane ni sve žrtve prošlogodišnje katastrofalne poplave.

Krije i prave razloge pada vojnog helikoptera u martu ove godine. Krije Vučić i istinu o kompaniji Tonija Blera koja mu „savetuje“ ministre i Vladu, iza koje stoji, ustvari, transnacionalna investiciona banka JP Morgan (jedna od najodgovornijih za kreaciju svetske ekonomske krize).

Krije Vučić i to da „suvereni fond Abu-Dabija“ ima strategiju da uvede islamski kapital u Evropsku uniju preko Srbije (i zato, između ostalog, Srbija nikad neće postati članica EU!).

Jedno, ipak, ne može da sakrije, a to je strah! Strah od gadnog zadaha prošlosti koja ga prati i strah od neizvesne budućnosti.

Pontije Pilat je makar ulagao sve napore da spasi Isusa Hrista. Gubernatori zapadnih sila u Srbiji, Amerike i Evropske unije, Majkl Kirbi i Majkl Devenport, ne čine ništa da spasu građane Srbije… Oni javno hvale Vučića, a privatno ga se gade i zgražavaju.

 

 

      A 1. Od gvožđare do Mi 6

Aleksandar Vučić voli da putuje, o državnom trošku, i da se promoviše. Vučić je tako 27. oktobra prošle godine održao predavanje u Londonu. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije premijer je održao govor na temu „Pogled u budućnost – Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji„.

On je na početku podsetio prisutne kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. „Vi ste u boljoj poziciji“, rekao je on okupljenima.

Tokom obraćanja studentima, srpski premijer je istakao da zajedno moramo ponovo da izgradimo region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju s medijima. „Ali za mene najveći izazov u regionu nije političkog već ekonomskog karaktera, zato što su ekonomske teškoće te koje bacaju mračnu senku na naša stremljenja“, naglasio je Vučić.

„Svakog dana menjam sam sebe, napredujem. Mi nismo idealni, ali pokušavamo da Srbiju učinimo boljim mestom„, rekao je Vučić. Srpski premijer je rekao da je Srbija posvećena evrointegracijama, ali da neće nikoga moliti. „Nikoga nećemo moliti da nas primi. Sprovešćemo reforme kako bi smo zaslužili članstvo“, istakao je Vučić.

On je izjavio da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. U prvom redu, u sredini za predavanje Vučića na LSE – Veton Suroi.

Nakon uvodnog dela, prisutni su postavljali pitanja premijeru Srbije. Vučić je upitan za cenzuru u medijima rekao da u Srbiji nema cenzure i da je njega lako napasti zbog njegove prošlosti.

„Čujem ozbiljne optužbe za koje ne postoje dokazi„, rekao je on.

Na pitanje kakvi su odnosi Srbije i Albanije, Vučić je izjavio da su ti odnosi dobri, a da je incident na utakmici Srbija-Albanija izazvan bespilotnom letelicom sa zastavom.

„Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava„, rekao je Vučić. On smatra da treba da Srbija i Albanija treba da se usredsrede na povezivanja u ekonomskom smislu, a da se manje govori o ranijim odnosima dve zemlje.

Kao dokaz pomirenja Srbije i Albanije, naveo je ponovno uspostavljanje leta Beograd-Tirana. Predavanje na Londonskoj školi ekonomije je trajalo oko sat vremena. Vučić je boravio u dvodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, tokom koje je imao i susrete sa predstavnicima britanskih kompanija zainteresovanih za ulaganje u Srbiju i učestvovati na Ekonomskom samitu.

Vučić će se sastao i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa novim direktorom britanske obaveštajne službe MI 6 Alexom Jangerom, koji je bio izabran na ovu funkciju, ali je, zvanično, tek za tri dana i stao na čelo ove službe, jer je njegov prethodnik Sojer podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obavštajac Snouden.

Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu, Ognjen Pribićević, imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Jangera.

Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Urednik Redakcije je tim povodom uputio pismo srpskom ambasadoru Pribićeviću, tražeći odgovor na pitanje da li je i on prisustvovao tom razgovoru, i da li je gospodin Vučić sa sobom nosio diskete sa narezanim podacima (kao da MI 6 ne zna više od sumanutog Vučića, svog doušnika). Pretpostavljate da nismo dobili zvanično objašnjenje od gospodina Pribićevića.

On voli da se igra špijuna. Tako je Aleksandar Vučić najavio da je Aleksa Žunić.

 

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODVAŽNOST: SAOPŠTENJE “VLADE U SRBIJI” U VEZI OPASNOG NAGOMILAVANJA NATO TRUPA NA ISTOKU EVROPE

 

U ovakvom ili bilo kakvom drugom kritičkom obliku dole prozvanih evropskih i svetskih institucija, „Vlast u Srbiji“ nikada neće imati hrabrosti da izađe pred javnost, uputi poruku i saopšti svoju zabrinutost Republike Srbije zbog mogućeg ugrožavanja mira i stabilnosti u Evropi!!!

Ali se zato danima preko medija citiraju zaključci, saopštenja, analize ili tobožnja zabrinutost nekog (hiljadama kilometara udaljenog) pododbora američkog Kongresa, ili nekog birokratskog tela iz sastava EU upućenog Srbiji (preko obaveznog  portparola), ili kritika nekakve NVO (zbog npr. nekog dešavanja u medijima ili novinarima, ili poštovanja i podizanje nivoa iz domena rodne ravnopravnosti, ili poštovanja prava različitih nametnutih grupa i populacija, ili izražavanja brige za zaštitu životinja lutalica…), i to će se pretstavljati kao vrhunski sadržajni akt od čijeg ispunjavanja zavisi postojanje Srbije kao samostalne države, kao i život srpskog naroda i ostalih građana Srbije!!!

 

 

 

„Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije i Vlada Srbije na čelu sa Predsednikom „Vlade u Srbiji“ , upozoravaju i izražavaju veliku zabrinutost zbog mlake ili nikakve političke reakcije Evropske Komisije, Evropskog Parlamenta, kao i svih zemalja Evrope kroz čije teritorije se vrši prevoženje različite sadržine ratne tehnike NATO pakta, i njegovo gomilanje na granicama država severoistočne Evrope, što može dovesti do ratnog zaoštravanja!!!

Imajući u vidu da je EU, kao velika zajednica država (tzv. „evropska porodica“ i naš strateški cilj) koja je 2012. god. postala nosilac Nobelove nagrade za mir zbog „uspešne borba za mir i pomirenje i zalaganje za demokratiju i zaštitu ljudskih prava“, s’ pravom izražavamo zaprepašćenje i ogorčenje zbog  krajnje nonšalantnog odnosa i ponašanja briselskog aparata, na prećutno odobravanje pomenutih dešavanja koji mogu ugroziti mir i stabilnost u Evropi, pa dičenje Nobelovom nagradom u ovom slučaju, postaje bespredmetno, zato što nije opravdana suština „nagrade za mir“, dobijena iz navedenih razloga!!!

Takođe ukazujemo na pažnju i izražavamo zabrinutost zbog nepoštovanja odredbi iz Helsinškog završnog akta OEBS (o evropskoj bezbednosni i saradnji) čije je narušavanje ozbiljno započelo u martu 1999.god. a zadnjih meseci nepoštovanje tih principa je postala laka svakodnevica, što dovodi do opasnih zapletanja na međunarodnom planu!!!

Posebno nezadovoljstvo, ogorčenje i dodatnu zabrinutost u Republici Srbiji, izaziva nemo posmatranje i odsustvo reakcije običnog građanstva država na čijoj teritoriji se gomilaju sredstva ratne NATO tehninke kao i krstarenje uniformisanih lica drugih država, što može dovesti do izazivanja incidenata, a zatim i nastanka i širenja ratnih sukoba sa mogućnošću eskalacije i na onim teritorijama koje su daleko od postojećih dešavanja, sa nesagledivim posledicama po život ljudi u Evropi i šire!!!

Takođe, Republika Srbija, skreće pažnju i na potpuno marginalizovanu ili nikakvu rakciju OUN-a u vezi pomenutih događaja, a zbog kojih je dužna da preduzima mere na ostvarenju svog cilja prema članu 1. Glava I Povelje UN , i opominjemo i izražavamo našu zabrinutost zbog izostanka istih, čime se kod naše javnosti potvrđuje da UN odavno ne predstavljaju najviše svetsko telo čija uloga može svojom aktivnošću obezbediti sigurno mesto za život ljudi, što u krajnjem slučaju može dovesti do otpočinjanja opasnih sukoba koji mogu izroditi planirani haos, posle koga mogu opstati samo oni koji su ga i isplanirali, i posle čega neće biti ni od kakve važnosti ko je krivac, a Povelja UN će postati nevažeći istorijski pojam!!!!“

P.S. Ovakvo ili bilo kakvo upozorenje slične sadržine od strane najviših institucija „Vlasti u Srbiji“, kojim bi Srbija pokazala makar minimum samostalnog odlučivanja u domenu vođenja spoljne politike države, još nije napisano i upućeno međunarodnim i evropskim institucijama, zato što nemaju dozvolu iz Brisela…

             

©Geto Srbija

 

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SNS PARTIJSKI ŠARLATAN NA FUNKCIJI DIREKTORA U „KRUŠIK“-u!!!

 

Direktor valjevskog „Krušika“ i njegova finansijska direktorka, snažno su vezali svoje poslovne i ljubavne poglede na svet. O ovoj, tako tipičnoj „kabinetskoj“ vezi i njenim posledicama, piše grupa zaposlenika ove Holding kompanije, kojima je dozlogrdilo da gledaju kako režimski šarlatani vode u propast ovu, nekada moćnu i uglednu firmu.

 

               Mersiha Hadžić

 

Ređaju se afere u valjevskoj fabrici „Krušik“ kao na pokretnoj traci…“Košenje trave“, “ Afera Audi“i „Falsifikovani rezultati poslovanja“ ostaju u senci najnovije afere generalnog direktora fabrike, Mladena Petkovića i dela aktuelnog rukovodstva.

Poslednja dva meseca, nijedan drugi direktor u Srbiji, nije punio više novinskih stubaca i članka na internet portalima, od SNS partijskog šarlatana Mladena Petkovića. Uprkos svim činjenicama i dokazima njegovih zloupotreba, manipulacija i nesposobnosti, opstaje zahvaljujući zaštiti i podršci najvažnijih perjanica vladajuće stranke, umesto adekvatne sankcije i odlaska u zaborav, u jednom krajnje kontroverznom postupku biva izabran za generalnog direktora fabrike „Krušik“, dana 11.12.2014. godine.

Priče o „platonskoj ljubavi„, tada v.d. izvršne direktorke i direktorke komercijalnog sektora, Brankice Radovanović (devojačko Polić), bojažljivo su se mogle čuti, nakon samo par meseci od dolaska Mladena Petkovića na čelo fabrike. Zajedničke poslovne obaveze i provedeno vreme, vrlo brzo su prerasli u nešto više, pa su tako, Mladen Petković i Branka Radovanović, uz probleme, i „uspehe Krušika“, počeli da dele i postelju…

Ovaj odnos dugo se pokušavao sakriti, ali činjenice koje su isplivale pre par dana razgolitile su aktere i proizvele novu aferu u „Krušiku„…

Na odlaske i dolaske na posao iz Beograda, Mladen Petković, nakon „Afere Audi“ koristi službeno vozilo marke Škoda Octavia, registarskih tablica VA-028-KV. Ovo vozilo često se moglo videti u Lazarevcu poslednjih meseci, ali tome niko nije pridavao posebnu pažnju, jer u okolini ovoga grada v.d. direktor ima rodbinu.

Tom automobilu od strane JPKP „Lazarevac“ nedavno je napisana kazna za parkiranje u ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu. U navedenoj ulici, u iznajmljenom stanu, nekoliko metara od parkiranog automobila, živi mlada direktorka sektora finansija u „Krušiku“, Branka Polić!

Prema rečima jednog od radnika iz obližnjeg lokala, ovo vozilo se svakodnevno može videti na ulicama Lazarevca i to u jutarnjim časovima, kada, citiramo „krupniji gospodin dolazi po komšinicu i obično oko dva sata kada se zajedno vraćaju i odlaze u stan“. Za praktikovanje zajedničkih dolazaka i odlazaka sa posla, istim automobilom uverili smo se svojim očima više puta početkom decembra.

Branka Polić (1986) zaposlila se u fabriku „Krušik“ u oktobru 2011.god. Dolaskom Mladena Petkovića (1978) na čelo fabrike 03.01.2014.god. (kao v.d. izvršni direktor fabrike) novom sistematizacijom i „naprednim“ kadriranjem, u martu mesecu 2014. godine, biva imenovana na mesto finansijskog direktora fabrike. Na tako odgovorno i zahtevno mesto, u procesu „konsolidacije i oporavka fabrike“, dolazi apsolutna početnica, sa samo dve godine iskustva. Slučajnost?

Branka Polić svoje devojačko prezime Radovanović, zamenila je udajom 10.08.2014.god. Sa mužem živi u pomenutoj Ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu, odakle svakoga dana putuje za Valjevo. Mladen Petković je oženjen i otac troje dece. Živi sa porodicom u Beogradu.

Poslednja informacija iz valjevskog sela Dupljaj, gde je rođena Branka Polić i gde joj žive roditelji, je da će direktorka finansija, nakon samo tri meseca ponovo morati da menja ličnu kartu. Razlog skorog razvoda možete da pogodite šta je i ko je.

To su ti napredni kadrovi i „eksperti“ iz „Krušika“, koji su ovaj angažman shvatili kao samo jednu referencu u CV-ju i priliku da u zemlji bez sistema i kriterijuma napreduju i dalje.

Oni će danas da konsoliduju fabriku, pokrenu proizvodnju, naprave uspeh? Koliko svojim amaterizmom, nezalaganjem, improvizacijama i neznanjem koštaju „Krušik“ otkrićemo nažalost vrlo brzo. Samo mesečna nadoknada Mladena Petkovića za „rukovođenje“ fabrikom, iznosi preko 200.000 dinara (6 prosečnih plata zaposlenih), a čovek, do sada, nikada nije proveo više od 20 sati sedmično u fabrici.

Mladen Petković, SNS partijski parazit i šarlatan dobio je mandat da vodi fabriku u naredne četiri godine. Ako ne po ostvarenim „100 puta boljim rezultatima“ gotovo sigurno ostaće upamćen kao rekorder po broju afera. Zar sa ovakvima SNS očekuje bilo kakav uspeh na sledećim izborima?

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLEDNJA VELIKA PLJAČKA : TIRANIJA I CRNI PETAK SRPSKE DEMOKRATIJE KROZ UKIDANJE TRŽIŠTA KAPITALA U SRBIJI GDE ĆE AKCIJAMA GRAĐANA UPRAVLJATI DRŽAVA!!!

 

Izmene u zakonima koje regulišu tržište kapitala donete u oktobru prošle godine, direktno su uperene protiv interesa građana Srbije i slobodnog tržišta, a idu samo u korist tajkuna za koje su ti zakoni pisani. Tabloidov insajder slikovito je objasnio da je cilj jasan: što lakše i što jeftinije oteti i poslednju srpsku srebrninu: Elektroprivredu Srbije-EPS, Telekom Srbije, Dunav Osiguranje, Aerodrom Beograd, Elektromrežu Srbije-EMS, imovinu PIO Fonda i ostala srpska preduzeća koja još nisu razbojnički privatizovana.

 

               Insajder: K – 5

 

Bio je to Crni Petak za srpsku demokratiju, kada je Narodna Skupština Republike Srbije 23. oktobra 2014. godine, usvojila izmene tri zakona koji regulišu tržište kapitala, i samim tim izvršila ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji.

Jedna od osnovnih tekovina zapadne demokratije za koju smo se borili, kada smo rušili Miloševića je ukinuta i to voljom vladajuće većine u Narodnoj Skupštini, a uz moralnu podršku ambasade zemlje koja je nosilac ideje demokratije i slobodnog tržišta- Sjedinjenih Američkih Država.

Poslanici su bez javne rasprave, brzopoteznim stiskanjem tastera "ZA" ukinuli tržište kapitala u Republici Srbiji. Izmenjeni su zakoni: Zakon o Agenciji za privatizaciju; Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije i Zakon o investicionim fondovima.

Suština izmena u tim zakonima je da se akcijama Javnih preduzeća, koja će biti privatizovana neće trgovati na Beogradskoj Berzi, nego će se prodavati u direktnom pregovaračkom postupku sa Vladom Republike Srbije (čitaj, u četiri oka sa Aleksandrom Vučićem).

Ukinuta je i metoda javne aukcije, kao način prodaje preduzeća, jer zašto bi nešto bilo javno kad može tajno? Građanima je oduzeto pravo da dobiju akcije preduzeća i da sa njima trguju na Beogradskoj Berzi, to jest na tržištu kapitala, gde se određuje ravnotežna cena, već će akcijama građana upravljati država i ona će odlučiti šta je to ravnotežna cena.

Da li smo se borili kada smo rušili Miloševića, da imamo pravo slobodne volje odlučivanja, demokratiju, slobodno tržište i kapitalizam ili smo se borili da država odlučuje umesto nas, kao u tiraniji, fašizmu i komunizmu?

Ukidanje slobodnog tržišta kapitala jasno i glasno je podržao Majkl Kirbi (Michael D. Kirby), ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji, kao i njegov britanski kolega Denis Kif (Denis Keefe) i možda najvažniji od svih Majkl Devenport (MichaelDavenport), evropski knez namesnik (lord protector) za Srbiju. Svi su u glas izjavili: "…Podržavamo usvajanje reformskog seta zakona o tržištu kapitala, kao važan deo reformi Aleksandra Vučića"!

Kao dodatna podrška ukidanju tržišne ekonomije u Republici Srbiji tog kobnog 23.oktobra 2014, Crnog Petka srpske demokratije došao je u Beograd i Johanes Han (Johannes Hahn), evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju da izjavi za Tanjug: "…Moj cilj je, pored čisto formalnih pregovora, da doprinesem razvoju ekonomskih kapaciteta zemalja kandidata. Kandidati treba i ekonomski u vreme pristupanja biti spremne da budu punopravne članice. To povećava prihvatanje širenja u aktuelnim državama članice" i time podrži anti-tržišne zakone i anti-tržišne reforme Aleksandra Vučića toga dana usvojene u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

Kako ćemo biti ekonomski spremni za Evropsku Uniju ako ukinemo slobodno tržište? Da nam je neko pre 5.oktobra 2000. rekao da će Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, zajedno sa celom Evropskom Unijom, podržati ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, rekli bismo mu da je lud i zlonameran čovek.

Države koje su izgrađene na demokratiji u čijoj osnovi leži kapitalizam i slobodno tržište su naredile Aleksandru Vučiću da sahrani slobodno tržište, izloživši ruglu demokratiju kada se zakoni donose bez javne rasprave.

Ne samo da su te države naredile ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, nego su to ukidanje slavodobitno podržale kao put ka demokratiji. O tempora, o mores (Čudnih li vremena, čudnih li običaja. -Ciceron) !

 

      Hvala Vučiću! Hvala Premijeru! Hvala bratu Aleksandru!

 

Prva bitnija izmena Zakona o agenciji za privatizaciju je u članu 11.v, a odnosi se na Akcionarski fond u kojem stoje akcije Republike Srbije, kao i akcije koje treba da budu podeljene građanima od prodaje Javnih preduzeća: "Akcije Fonda mogu se prodavati i vantržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava.

Odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, donosi Savet Fonda. Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije pojedinačnih akcionara pravnog lica čije se akcije nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija."

U Srbiji ne postoji tzv. sekundarno tržište hartija od vrednosti, već samo primarno a to je Beogradska Berza. Jedino legalno tržište je Berza gde se susreću ponuda i tražnja.

Koliko neko žarko želi da kupi akcije, toliko žarko će i da plati na berzi, uvažavajući zakone ponude i tražnje. Ovom izmenom člana 11.v dozvoljeno je trgovati van Beogradske Berze akcijama srpskih preduzeća, a po sistemu: Vlada Republike Srbije raspiše tender, pa se ponude za 70% akcija EPS pošalju u kovertama i Vlada odluči koja je najveća ponuda i taj kupi EPS.

Međutim, ovde kaže da može i bez javnog nadmetanja, to jest putem ponude za preuzimanje: dođe neko kod predsednika Vlade, porazgovara u četiri oka, da ponudu za EPS i ovaj mu proda EPS u ime Republike Srbije. Gde je tu slobodno tržište? Gde je tu demokratija za koju smo se borili?

Takođe, kaže da onih 30% akcija koji su u vlasništvu građana Republike Srbije, a koje im je dato po Zakonu o pravu na besplatne akcije iz 2008. može da bude ponuđeno od strane Vlade Republike Srbije na prodaju, bez njihovog prava odlučivanja, kao i akcije pojedinačnih akcionara koji su te akcije stekli kupovinom ili su ih dobili radom u preduzeću.

Dakle, Vlada Republike Srbije prodaje udeo od 70% u EPS-u i ostalim javnim preduzećima, netransparentno van Beogradske Berze, direktnom pogodbom sa nekim tajkunom, a takođe može da proda i onih 30% akcija za koje se registrovao svaki punoletan građanin Srbije 2008. godine, kao i akcije drugih akcionara bez pitanja vlasnika akcija.

Vlada Republike Srbije ovim odlučuje ne samo o prodaji imovine Republike Srbije, već i o prodaji privatne imovine građana Srbije koji imaju akcije u tim preduzećima. Odlučuje Vlada Republike Srbije o tome kome će da proda tuđu privatnu imovinu i po kojoj ceni! U ovakvim trenucima možemo samo da kažemo: "Svaka čast Vučiću koji je za samo dve i po godine, Srbiju odveo u tiraniju i fašizam, uz pomoć američkih, engleskih i evropskih prijatelja"!

 

      Direktna pogodba sa šeikom Bin Zajedom

 

Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije u članu 10đ stav 8. tačka 4) menja se i glasi:

„4) (Savet fonda, prim.au.) donosi odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, osim u slučaju kada se prodaja sprovodi u skladu sa odrebama zakona kojim se uređuje privatizacija".

Dakle, Savet fonda, u kojem su akcije građana Srbije donosi odluku kako će se prodavati njihove akcije, a ne donose je vlasnici akcija to jest građani. Savet fonda imenuje Vlada Republike Srbije, tako da se slobodno može reći da odluku o prodaji akcija u vlasništvu građana Srbije donosi Vlada Republike Srbije.

Kako se zove društveno uređenje u kojem država odlučuje o svim aspektima života svojih građana, pa i o njihovoj imovini? Da nije možda-fašizam ili komunizam? Mnogo su slični i fašizam i komunizam, pa ne možemo da razlikujemo koji od ta dva totalitarna sistema kod nas u Srbiji trenutno uvodi Aleksandar Vučić po nalogu, Sjedinjenih Američkih Država, UK Velike Britanije i Evropske Unije.

Uskoro ćemo i sami videti, ali biće kasno za demokratiju i sve naše snove o njoj.

Izmenjen je i član 12 istog zakona koji sada glasi: "…Akcije Fonda mogu se prodavati i van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravnipoložaj privrednih društava.

Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija/udela metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije/udeli pojedinačnih akcionara/udeličara pravnog lica čije se akcije/udeli nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija/udela.

Agencija je dužna da u postupku prodaje akcija poštuje principe javnosti i nediskriminacije.

Vlada bliže uređuje postupak i način prodaje udela i akcija u akcionarskim društvima čije akcije nisu uključene u trgovanje na regulisanom tržištu, odnosno multilateralnoj trgovačkoj platformi u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala, u vlasništvu Fonda, kao i u vlasništvu Fonda za razvoj Republike Srbije i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kada se prodaju zajedno sa akcijama odnosno udelima Fonda."

I ovde su uskladili da se akcije mogu prodavati van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze), ali su dodali jednu novu stvar– da Vlada Republike Srbije odlučuje kako će, po kojoj ceni i kome prodati ne samo akcije iz Akcijskog Fonda nego i preduzeća u vlasništvu Fonda za razvoj RS i Republičkog fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje (FondPIO).

Podsetimo, da Fond PIO ima u svom vlasništvu dosta banjskih i hotelskih kompleksa po Srbiji, a koji su namenjeni kako rekreaciji i rehabilitaciji zaposlenih, penzionera i invalida. Sve banje, hotele, stanove, zgrade, poslovne prostore u vlasništvu Fonda PIO prodaće Vlada Republike Srbije, direktnom pogodbom sa nekim ko bi mogao da bude šeik Bin Zajed (Ben Zayed).

Gde će otići novac od prodaje banjskih kompleksa i hotela Fonda PIO? Ne piše i ne zna se. Jedino se zna da neće otići u Fond PIO. Neće više biti rehabilitacije za povređene radnike, invalide, penzionere u banjama o trošku Fonda PIO, jer će sve banje biti prodate. Ovde možemo reći: "Hvala premijeru Vučiću, što je ovim zakonom uspeo da nas reši nepotrebnog posedovanja banjskih kompleksa i odmarališta i što je iste namenio za prodaju šeiku Bin Zajedu".

Ko bude hteo da se leči u banjama, moraće to da plati iz svog džepa, jer Fond PIO neće moći da ga pošalje u banju iz dva razloga: prvi je-neće imati banje u svom vlasništvu, a drugi je-neće imati novca u Fondu PIO da se plati banjsko lečenje, pošto je Fond prazan, a novac od prodaje banja neće otići u Fond PIO. Dosad smo mogli da se lečimo u banjama, jer je Fond PIO posedovao banjske komplekse, pa je bilo dosta jeftinije za Fond PIO da nas pošalje da se tamo lečimo, jer je on vlasnik svega i plaća održavanje tih kompleksa i minimalne troškove.

Kada šeik Bin Zajed bude kupio, to jest bude dobio na poklon od "brata Aleksandra", sve banje u vlasništvu PIO Fonda, nećemo moći da se lečimo tamo, jer visoke komercijalne cene smeštaja u banjama PIO Fond neće moći da plati, a nećemo moći ni mi osiromašeni i opljačkani građani Srbije.

 

      Piši i briši: slučaj knjigovodstvene cene EPS-a

 

U članu 13. Zakona o besplatnim akcijama piše: "…Stupanjem na snagu ovog zakona Fond nastavlja sa radom u formi akcionarskog društva čijim akcijama se ne trguje na regulisanom tržištu hartija od vrednosti i na poslovanje Fonda shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj privrednih društava."

Dakle, Akcionarski fond je akcionarsko društvo, čijim se akcijama ne trguje na regulisanom tržištu za akcije. Sve se odvija van tržišta (Beogradske Berze). Kakva je to napredna ekonomska reforma? Konačno, član 14. pomenutog zakona kaže: "Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Uredba o postupku i načinu prodaje akcija i udela u vlasništvu Akcionarskog fonda metodom javne aukcije („Službeni glasnik RS", broj 72/10)."

Znači, konačno je ovaj zakon raskrstio sa javnom i transparentnom prodajom na javnoj aukciji. Sve će odsad biti tajno i obavljeno direktnom pogodbom, to je suština člana 14. i celog zakona. Ništa više neće biti javno, nego kako Vlada (ne zaboravimo floskulu) "na čelu sa Aleksandrom Vučićem" želi.

I poslednji, ali ne i najnevažniji član pomenutog zakona odnosi se na prodaju EPS: "Član 17. Osnivač Javnog preduzeća ‘Elektroprivreda Srbije’ Beograd dužan je da obezbedi da ovo preduzeće promeni pravnu formu i svoj osnovni kapital iskaže u akcijama određene nominalne vrednosti na osnovu korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala do 31. decembra 2016. godine. "

Na samom kraju zakona, provukli su da žele da pretvore EPS u akcionarsko društvo (A.D.), ali akcionarsko društvo po vrednosti kojima se njima sviđa, to jest po vrednosti koju će neki tajkuni moći da plate.

Zbog toga se pominje da će vrednost akcija biti iskazana na osnovu "korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala". Korigovati znači: ispraviti. Dakle, Vladi Republike Srbije se ne sviđa koliko na osnovu poslovnih knjiga vredi Elektroprivreda Srbije-EPS, a to je preko 16 milijardi EUR (16.000.000.000). Pošto je to skupa cena za sve one koji bi da ga kupe "korigovaće" tj. ispraviće knjigovodstvenu vrednost EPS na onoliko koliko se njima sviđa.

To je poslednji član zakona i poslednja velika pljačka Srbije. Svaki član zakona ima svoje pojašnjenje u predlogu zakona, pa tako u pojašnjenju za član 17 stoji: "Uz član 17. Predloga zakona. Navedenom odredbom menja se rok za korporativizaciju JP ‘Elektroprivreda Srbije’, jer je prvobitni rok istekao." Celokupno objašnjenje za ispravljanje vrednosti EPS, to jest za knjigovodstveno smanjivanje vrednosti kapitala EPS leži u posrbljenoj engleskoj reči: korporativizacija.

Veruje li neko stvarno u to? Stvarna pozadina ovog člana je: smanjenje vrednosti kapitala EPS, kako bi ga jeftino prodali, a kome će ga prodati ili bar njegov deo od 30% možemo zaključiti iz izmena Zakona o investicionim fondovima.

 

      Šta je to zapravo investicioni fond?

 

Zakonom o investicionim fondovima bilo je propisano u članu 7. da "novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate". To je očito bila mnogo visoka granica za one koji bi preko investicionih fondova da kupe EPS i sve ostalo u Srbiji pa je izmenjen zakon "u članu 7. st. 1. i 3. reči: ‘200.000 (dvestahiljada)’ zamenjuju se rečima: ‘125.000 (stodvadesetpethiljada)’ ".

Dakle, da bi se osnovao investicioni fond u Republici Srbiji ne treba više 200.000 evra, nego 125.000 evra.

Granica kapitala za osnivanje je smanjena da bi onaj ko ima kapital, mogao da osnuje više fondova sa istim parama i da preko više fondova kupi više akcija preduzeća koje namerava da preuzme, u ovom slučaju EPS. Tako preko više fondova onaj koji želi da ostane anoniman pri kupovini akcija, može to da uradi i da trag kupovine ne vodi do njega. Šta je to zapravo investicioni fond?

To je jednostavno kapital "kome se ne zna ni tata ni mama". Fond je bukvalno gomila para na jednom mestu, kojima neko upravlja i te pare se ulažu u kupovinu akcija preduzeća.

Kada neko želi da ostane anoniman i da se ne zna da on zapravo kupuje neko preduzeće, onda on osnuje fond i taj investicioni fond kao pravno lice kupi firmu, a onaj koji je vlasnik investicionog fonda postaje indirektno vlasnik firme s tim što se nigde ne upisuje u vlasnički list da je on vlasnik firme, već je vlasnik firme investicioni fond.

Mi smo u Republici Srbiji već imali iskustva sa investicionim fondovima naših ponosnih biznismena, koji su ih osnivali u inostranstvu i radili vrlo sumnjive radnje uz pomoć Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.

Interesantno je da je Vuk Hamović vlasnik investicionog fonda u Londonu, koji upravlja sa EFT grupom za trgovinu električnom energijom u Švajcarskoj. Još je interesantnije da su Vuk Hamović bio vlasnik investicionog fonda GML u Londonu, koji je učestvovao zajedno sa Rudnap-om Vojina Lazarevića u finansijskim prevarama sa preprodajom "humanitarne struje" koju je USAID obezbedio Crnoj Gori.

Pošto su poslovi GML investicionog fonda pali pod lupu Skotland Jarda (Scotland Yard, britanska kriminalistička policija), Vuk Hamović zajedno sa James Nye, ortakom iz tog fonda i Svetislavom Bulatovićem osniva novi investicioni fond Energy Financing Team Investments Limited-EFT na Kipru.

Vlasnički u taj fond ulazi i Vojin Lazarević da bi se 2005. prividno povukao iz tog fonda. Inače, investicioni fond sa Kipra- Altaria Research Limited je vlasnik cele Rudnap grupe. U poslovanju naših ponosnih biznismena, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića sve fond do fonda. Zato i ne čudi što se Zakon o investicionim fondovima menja u korist osnivača investicionih fondova. Izmenama zakona podižu se granice i koliko udela u jednom preduzeću može posedovati jedan investicioni fond, tako u članu 30. Zakona o inv.fond. kaže: "Zbir pojedinačnih vrednosti ulaganja u prenosive hartije od vrednosti i instrumente tržišta novca jednog izdavaoca koja su veća od 5% imovine fonda ne sme biti veći od 40% vrednosti ukupne imovine fonda".

 

      Izmenjen je i član 59. koji kaže:

 

"…Imovina zatvorenog fonda može se ulagati u skladu sa odredbama čl. 29 -31. ovog zakona i, u zavisnosti od vrste fonda, u akcije akcionarskih društava, registrovanih u Republici, kojima se ne trguje na regulisanom tržištu, odnosno MTP, udele društava sa ograničenom odgovornošću registrovanih u Republici, kao i nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike, u skladu sa aktom Komisije."

Dosada investicioni fondovi nisu mogli da kupuju van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze) a sa ovom izmenom će moći. Moći će čak ako budu želeli da stave natpis za stolom u kafani na kome stoji "kupujemo akcije" i tu će obavljati transakcije.

Ovom izmenom zakona akcije ne moraju da se prodaju na berzi, već mogu u kafani. To će otvoriti mnoge mogućnosti za zloupotrebe, jer će moći razbojnici da dođu čoveku kući i da ga nateraju da im prepiše akcije, što dosad nije moglo.

Dosad je svaka trgovina akcijama morala da bude obavljena na Beogradskoj Berzi, a odsad će siledžije moći da otimaju od ljudi akcije kako hoće. To je glavna izmena u ovom zakonu i to znači ukinuti tržište.

Da bi izbegli primenu pozitivnih zakonskih propisa u vezi sa tržištem hartija od vrednosti, tendenciozno su u članu 58. stav 5. Zakona o inv.fond. zamenili reči "hartija od vrednosti" sa rečju "kapitala".

Nekada je tu pisalo: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…" a sada piše: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište kapitala i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…".

 

      Privatizacija, ali van okvira tržišta

 

Hartije od vrednosti jesu kapital, ali nad hartijama od vrednosti neko je nadležan a to je Komisija za hartije za vrednosti i Centralni registar HOV.

Ubacivanjem reči kapital, niko nije nadležan za akcije koje kupuju "zatvoreni investicioni fondovi". A zovu se "zatvoreni" jer se ne zna vlasnik fonda.

Da fond posluje na berzi morao bi da bude otvoreni i znao bi mu se vlasnik, sve akcije koje kupi morale bi da promene vlasnika u Centralnom registru Hartija od vrednosti, a nadzor nad trgovinom bi vršila Komisija za hartije od vrednosti. Ovom izmenom zakona, zatvoreni investicioni fond kupuje van berze i van kontrole akcije od bilo koga, u kafani, u kući, a sve van tržišta. Veliki je manevarski prostor tu za zloupotrebe i za prljavi kapital od droge, kriminala, prostitucije da uđe u legalne tokove, kroz kupovinu akcija. Da ne pominjemo moguće kriminalne radnje reketiranja i iznude, koje su moguće nad vlasnicima akcija koji nekome odbiju da prodaju akcije.

Da sve ovo što smo ovde izneli nije prazna priča, potvrđuje jedan nesporni autoritet, doduše u vrlo zavijenoj formi ali potvrđuje. Naime, 18.11.2014. u Beogradu se održavala Međunarodna konferencija Beogradske Berze i na njoj je govorila direktorka Beogradske Berze, a njeno izlaganje prenela novinska agencija Beta: "…Direktorka Beogradske berze Gordana Dostanić kaže da proces privatizacije nije iskorišćen za izgradnju jednog od ključnih stubova tržišne ekonomije – za berzu.

Ona je na otvaranju Međunarodne konferencije Beogradske berze kazala da nema opravdanog razloga za zapostavljanje razvoja berze. Dostanićeva je ocenila da ako se država usmeri ka ozbiljnijem razvoju tržišta kapitala može da pokrene novu industriju, nova zanimanja, nova radna mesta i privredne mogućnosti, kao i alternativne vidove štednje i finansiranja. Tržište kapitala u Srbiji posmatrano kao celina ima infrastrukturu na zadovoljavajućem nivou, ali na žalost nema raznovrsnu i kvalitetnu ponudu", kazala je Dostanićeva.

Kako je istakla, ni država u najavljenoj daljoj privatizaciji, niti kompanije koje su inicijalno privatne, ne prepoznaju prednosti tržišta kapitala kao mehanizam koji omogućava efikasne kombinacije vlasničke strukture. Neusaglašenost strategije privatizacije i razvoja tržišta, kako je navela, uticala je i na loš kvalitet ponude na berzi i broj akcionara spremnih za ulaganja na berzi.

Na formiranje domaćeg tržišta kapitala, prema rečima direktorke Beogradske berze, loše su uticali visoka stopa nezaposlenosti, pad standarda građana, nestabilnost domaće valute i drugi makroekonomski problemi, koji nisu bili dobra osnova za razvoj industrije fondova.

"Da se u čudu ne bismo pitali kako se i gde Beogradska berza izgubila sa horizonta srpskih finansija, treba što pre sinhronizovati poteze koji će Srbiji omogućiti da modernizuje i unapredi svoje finansijsko tržište’, istakla je Dostanićeva."

Na vrlo elegantan način je gospođa Dostanić iznela kritiku da se privatizacija odvija van okvira tržišta.

 

      Broker koji je "zabrinut" za narod

 

Pošto su doneli set od tri zakona kojim su ukinuli slobodno tržište hartija od vrednosti u Srbiji i zaveli fašističku diktaturu, režimski roboti krenuli su u medijsku kampanju da nam "objasne" kako je taj njihov fašizam za naše dobro.

Tako u "Večernjim novostima" 31.10.2014. izlazi tekst "Milijarda evra od EPS" u kome se kaže: "Grube procene govore da se imovina EPS kreće između tri i četiri milijarde evra – kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. – Pre 14 godina se čak spekulisalo da preduzeće vredi deset milijardi evra, ali je pitanje u kom stanju se nalazi naša oprema. Takođe, sa svakim centom poskupljenja struje, vrednost firme podiže se za 350 miliona evra. Partner koji kupi deo našeg giganta daće između 600 i 800 miliona, a najviše milijardu evra….

EPS najviše merkaju nemački investitori, i to RVE i EON. Na listi kandidata, kaže profesor elektrotehnike Nikola Rajaković, nalaze se EDF, ENEL, ČEZ, ali i austrijska elektroprivreda.

– Kažu da će investitor biti Nemac, a RVE je i dosad bio zainteresovan za ovaj region – govori profesor Rajaković. – Oni ulažu u hidroelektrane, a kod nas već rade na Moravi i Drini. Investirali su i u Bugarskoj, Rumuniji i Srpskoj.

Da je EPS stavljen na tržište lane, dodaje Rajaković, investitori iz Evrope bi za našeg giganta mogli više da izdvoje. Zbog ulaganja u obnovljive izvore energije, firme iz ove oblasti smanjile su svoje profite i do 20 odsto." A onda na kraju teksta podnaslov "tri plana za spas": "- Prva mogućnost jeste da se EPS proda na berzi, a druga da se pregovara sa stranim partnerom po modelu koji se sada pravi sa Železarom Smederevo – kaže ekonomista Ljubodrag Savić. – Tada se igra na sigurno i ugovaraju se svi uslovi sa jednim ulagačem. Varijanta koja je najbolja, i tako će verovatno da urade, jeste javno-privatno partnerstvo, koje država ugovara sa potencijalnim investitorima."

Objasniše oni nama i koliko po njihovom mišljenju EPS vredi i ko treba da ga kupi i kako i zašto. Obojica profesora iz pomenutog teksta trebalo bi da vrate svojim fakultetima diplome.

Od prof.Rajakovića smo u tekstu saznali da Nemci žele EPS, što nije nikakva novost za nas koji godinama na tu njihovu halapljivost upozoravamo. Nemcima će verovatno biti prodato 30% akcija EPS, što preko kredita kojima su do guše zadužili EPS uz pomoć kriminalnog rukovodstva EPS, što preko direktne pogodbe sa Aleksandrom Vučićem koje im ovi zakoni omogućavaju.

Naši najponosniji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević, uspeće da otmu 30% akcija EPS koje se nalaze u vlasništvu Akcionarskog fonda, preko svojih zatvorenih investicionih fondova za koje su i pisani zakoni. Ne verujemo da će imati kapaciteta da zadrže taj vlasnički udeo s obzirom na jak međunarodni kapital koji je zainteresovan za otimanje EPS, te će skupo preprodati 30% koje budu jeftino kupili a zaradu podeliti sa Aleksandrom Vučićem i njemu bliskim ljudima.

 

      Da li bi Kirbi ovakve "reforme" podržao u Americi?

 

Takođe, 31. oktobra 2014. godine, privatne novine Aleksandra Vučića "Informer" objavljuju tekst "Građanima 195 evra od Telekoma i EPS". Podnaslov, "novac umesto akcija": "…Inače, isplata novca umesto podele samih akcija građanima je novina jer je prošle nedelje donet nov zakon o pravu na besplatne akcije. Promene se najviše odnose na akcionarski fond čiju imovinu predstavljaju manjinski udeli domaćih preduzeća koja su već privatizovana. Nenad Gujaničić, broker Vajs brokera kaže da je najveći problem Akcionarskog fonda da ga sačinjavaju paketi kojima se inače ne trguje ili se slabo trguje na berzi, pa se postavlja pitanje, zašto bi ih neko kupio.

–Država je zbog toga odustala od ideje izlaska ovog fonda kao klasičnog akcionarskog društva na berzu. Ubuduće će Agencija za privatizaciju, koja njime upravlja građanima isplaćivati akcije kada neke od paketa tih akcija proda-navodi Gujaničić. Branislav Jorgić, broker kaže: Bolje je rešenje da se izvrši isplata ljudima na račun i da dobiju novac, a ne akcije jer će im više koristiti. Trgovanjem na berzi treba da se bave stručnjaci, a ne da se to prepusti širokom broju građana koji se u to ne razumeju."

Što se ovaj broker toliko brine za narod? To je narodna imovina i narod ima pravo sa njom da raspolaže, svaki pojedinac prema sopstvenom nahođenju, a to i jeste osnova kapitalizma: svako raspolaže svojom privatnom imovinom.

Ovaj nazovi broker koji bi trebalo da zastupa postojanje tržišta kapitala se brine kako "neuki narod" ne zna šta da radi sa svojom imovinom, pa sreća tu je država da proda njegovu imovinu.

Broker koji podržava komunizam! Pouka teksta iz Informera je da se država u sve najbolje razume, da će sve država da reši za nas, jer se mi ne razumemo ni u šta, da akcije ne vrede ništa, ali će država biti fina pa će da proda to umesto nas i da nam isplati svima po 195 evra, a tu je i broker da nas posavetuje o svetlim vrednostima komunizma i "opasnom tržištu" gde će narod da se izgubi. Neće građani Srbije dobiti ni jednog jedinog evra, a ostaće i bez EPS i bez Telekoma i bez banja u vlasništvu PIO fonda i bez svega što čini ekonomiju ove države.

Na kraju bi želeli da priupitamo njegovu ekselenciju američkog ambasadora Majkla D. Kirbija, da li bi u svojoj zemlji podržao uvođenje reformi kakve je Aleksandar Vučić uveo u Srbiji? Da li bi Majkl D. Kirbi pozvao na ukidanje New York Stock Exchange-NYSE (Njujorške berze) jer se narod ne razume u trgovinu akcijama?

Da li bi Majkl D. Kirbi podržao u Sjedinjenim Američkim Državama zakon kojim bi država imala eksluzivno pravo da prodaje akcije direktnom pogodbom i to akcije u vlasništvu građana Amerike?

Ostaje nejasno da li je podrška Majkla D. Kirbija koju je dao zatiranju tržišne ekonomije u Republici Srbiji zvaničan stav United State Department Of State (američko ministarstvo spoljnih poslova) ili njegov lični stav?

Ako je to stav United State Department Of State, onda je jasno da Amerika ne želi demokratiju i slobodno tržište u Srbiji, već samo da budemo kolonija u srcu Evrope, gde će biti jeftino eksploatisati radnu snagu za potrebe vojnih baza u Evropi i nekažnjeno uzimati prirodne mineralne resurse.

Da li to Amerika i NATO, zajedno sa EU vide Srbiju kao novi Vijetnam u srcu Evrope, gde će jeftina radna snaga proizvoditi sve i svašta, a biće im manji transportni troškovi nego da dopremaju tu robu iz Vijetnama? Međutim, ako je podrška Majkla D. Kirbija suludim anti-tržišnim reformama Aleksandra Vučića, samo njegov lični stav onda bi on mora biti opozvan kao ambasador od strane United State Department Of State.

Što se tiče preostale dvojice nazovi-diplomata, Majkla Devenporta i Denisa Kifa, zna se da Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije ima pretenziju da dominira Evropom, barem kao produžena ruka Amerike i CIA.

Zna se da European Bank for Reconstruction and Development-EBRD, sa sedištem u Londonu, želi da otme najveći deo EPS-a. Takođe se zna da World Bank-WB, koja je produžena ruka Amerike, koja tu ima najveći vlasnički udeo, isto želi da otme najveći deo EPS.

Sve je jasno i njihovo rivalstvo i potrebe. Samo nije jasno zašto su dvojica diplomata otišla toliko daleko da podrže anti-tržišne reforme kako bi uspeli da Srbiju ostave bez njene "srebrnine". Zar zaista nije bilo drugog načina da preuzmete EPS nego da ukinete slobodno tržište u Republici Srbiji? Da ukinete ono što promovišete širom sveta kao najveće dostignuće Zapadne civilizacije? Da ukinete tržište?

Znamo i da nam Evropska Unija šalje svoje najkorumpiranije diplomate zato što misle da će se sa nama dobro složiti, ali mislimo da su ovoga puta zaista preterali. Izdali su sve za šta se njihove zemlje bore i zato su zaslužili da budu opozvani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAVNE NABAVKE I LAKE ZARADE, DOK NOSIOCI KRIMINALNIH RADNJI SEDE U KOMERCIJALNOM SEKTORU KOLUBARE

 

Grupa zaposlenih u Rudarskom basenu Kolubara, priprema krivičnu prijavu protiv rukovodilaca ovog energetskog kompleksa, Branka Milojevića, Aleksandra Milićevića, i Milorada Grčića, za zloupotrebu službenog položaja, jer su njih trojica oštetili R.B. Kolubaru za više od 160 miliona dinara. Naime, zloupotreba je učinjena tako što su nezakonito omogućili firmi Sekuriton da naplati neizvedene i izmišljene radove na Sistemu 5, za protivpožarnu zaštitu u preduzeću Kolubara prerada, i to po Ugovoru o dodatnim radovima. Sve ovo je urađeno, i pored pismenog obaveštenja direktora komercijalnog sektora, da je plaćanje nemoguće izvršiti i izveštaja stručne komisije iz Prerade o brojnim nepravilnostima.

               

                  Insajder K- 9

 

Aleksandar Milićević, direktor i Dejan Mijatović, tehnički direktor preduzeća Kolubara Prerada, uz pomoć Branka Milojevića, bivšeg policajca i šefa Sektora unutrašnje kontrole Kolubare, i Milorada Grčića direktora RB Kolubara, oštetili su RB Kolubaru za 152.491.909,09 dinara, omogućivši firmi Sekuriton da naplati neizvedene i nezavršene radove na protivpožarnom sistemu u Preradi, koji od 2012. godine, nikada nije proradio, niti je proban, niti je završen, niti je izvršena primopredaja sistema, da bi postao vlasništvo Kolubare, a plaćen je i po osnovnom ugovoru 125.138.143,91 dinara i po dodatnom ugovoru 27.491.909,09 dinara.

Ova grupa je lažnim izveštajima o stanju i izvedenim radovima, zanemarila i degradirala rad i mišljenje dve stručne inženjerske komisije na nivou Kolubare, i njihove Primedbe na izvršene radove, neslaganje u količini ugrađene opreme, bez atesta i garancije, bez validne dokumentacije na preko 60 strana, i okarakterisali nalaz kao nebitan.

Uzgred, pismenim putem su tražili od direktora za komercijalne poslove Igora Smiljkovića da Sekuritonu plati 26.897.869,10 dinara navodno izvedene, a neugovorene dodatne radove, što je on, naravno, odbio i pismeno ih obavestio da komercijala ne može retroaktivno da potpisuje ugovore i plaća neke radove, za koje nije potpisan ugovor, da se uopšte izvode.

Istim dopisom, i po istom modelu je odbio i plaćanje dodatnih radova firmi Feromont u vrednosti oko 16 miliona dinara, koja je izvodila radove na Toplani, takođe bez potpisanog ugovora na insistiranje Milićevića.

Oni su omogućili Sekuritonu i Feromontu da nezakonito naplate neugovorene radove, što će u narednom periodu biti predmet interesovanja Tužilaštva i MUP-a. Međutim, njihovoj bahatosti nema kraja, pa pored svega ovoga, teraju inženjere iz Prerade da naručuju rezervne delove za taj sistem (u vrednosti od 3.900.000 dinara, bez PDV-a), iako on od 2012. godine nije ni počeo sa radom, niti je izvršena primopredaja u vrednosti od 31.139,00 evra bez PDV-a, i da ugovore redovno održavanje sistema, koji ne radi i koji nije Kolubarin. Kako je ovo moguće?

 

      Kafanska svako (dnevnica) Grčića i njegov šofera Badže

 

Javna nabavka br. R-014/11-2BN (osnovni ugovor) pokrenuta je kao nabavka radova, a ustvari se radi o isporuci opreme sa ugradnjom, jer je vrednost opreme mnogo veća od vrednosti radova.

Ugovoreno je fakturisanje izvedenih radova a plaćana je oprema pre ugradnje (odmah po isporuci, što nije po ugovoru). Prva i druga privremena situacija nemaju adekvatnu podlogu u Građevinskoj knjizi, više puta su vraćane pre plaćanja.

Predmet i predračun potrebnog materijala za ugradnju nije odgovarao stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvođenja radova. Osnov za Ugovor o dodatnim radovima nastaje tokom realizacije Osnovnog ugovora a ovde su radovi po Osnovnom ugovoru završeni 31.07.2012. Takođe, nigde u Građevinskom dnevniku nisu iskazane potrebe za dodatnim radovima već se naknadno posle gotovo godinu dana 16.05.2013. navodno ukazuje potreba za dodatnim radovima koji su izvedeni pre donošenja Odluke o sprovođenju pregovaračkog postupka.

Sprovodi se pregovarački postupak i donosi odluka o izboru najpovoljnije ponude za dodatne radove ali se ugovor za te radove ne zaključuje te 2012. godine (verovatno oni tadašnji nisu imali petlju da uđu u ovako kriminalnu radnju), već se Ugovor potpisuje 25.08.2014. gotovo dve godine kasnije!

Primopredaja radova nije izvršena niti dokaz kapaciteta, što je obaveza po Ugovoru, ni za osnovni niti za dodatni ugovor, a plaćanje je izvršeno za oba ugovora i to po ugovoru iz 2014. godine. Dodatni radovi su izvođeni bez validne tehničke dokumentacije.

Vrsta količina i kvalitet naknadno ugrađene opreme nije evidentirana kroz građevinski dnevnik niti potvrđena od strane prijemne tehničke kontrole. Funkcionalnost sistema kao obaveza izvođača radova (Sekuriton) po osnovnom ugovoru nije dokazana i nije je moguće dokazati jer…

Optički sistem za ranu detekciju požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti. Funkcionalnost nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 metara kubnih čiste vode prema projektu (a rezervoar ne postoji) i odgovarajuće pumpne stanice sposobne da tako veliku količinu vode izbace na svaku kotu pogona u kratkom vremenskom periodu.

Troškovi reprezantacije u RB Kolubara su u okviru plana, ali gospodin Grčić često, gotovo svaki dan ili svaki drugi dan koristi ugostiteljske usluge u restoranima sa svojim vozačem Badžom, tako da su računi za jedan obrok u visini do 5 hiljada dinara (restorani Srbijančica, Bajka i Barel Petrol- Zavičaj).

Znatno veći računi su pri korišćenju poslovne platne kartice u beogradskim i obrenovačkim restoranima (Kafe Novak, Mika Alas od 10 do 20 hiljada dinara) a u Kolubari nema elektroda, zavrtnjeva, masti, ulja, radnici ginu zbog neispravnih mašina…

Grčić nema zaduženja za službeni auto, ali svakog meseca koristi službenu platnu karticu za plaćanje goriva (NIS karticom ). Sekretarica je odbila da upisuje na računima plaćenim poslovnom (biznis) karticom registarski broj vozila, što ukazuje da Grčić koristi poslovnu karticu u privatne svrhe tako da je potrošio preko milion dinara i to 600. 000 din za gorivo sipajući sve vrste goriva (benzin, dizel i gas) samo ne znamo u čija vozila i preko 400. 000 dinara za provod po Beogradskim splavovima i elitnim restoranima.

"Pošteni policajac" Milojević, umesto da sprečava te zloupotrebe, ispituje odakle cure informacije o njihovim mahinacijama. Potrošnja goriva Grčićevih kola (preko 500 litara mesečno). Isto čine i vozači koji voze pravnicu, finansijskog direktora i savetnika direktora Vladimira Markovića.

Grčić je svog vozača Badžu vodio na službeni put u Nemačku iako je išao avionom i to košta Kolubaru preko 2.000 evra.

 

      Spasić "sredio" Kolubaru na svoj način

 

Vladimir Marković u početku je plaćan po ugovoru o dopunskom radu (130.000,00 dinara-neto). Preko komercijanog sektora mu je namešten ugovor za konsultanske usluge preko firme Ambrela i par drugih firmi. Kako za sledeći ugovor niko iz komercijalnog sektora nije smeo da sprovede protivzakonito postupak javnih nabavki, Marković je svoju nagradu od Grčića dobijao dalje preko ugovora o privremeno povremenim poslovima.

Niko u RB Kolubara ne sme da progovori o ovome. Marković je savetnik za medije ili za šta još, to samo Grčić zna, a uživa sve pogodnosti: vozač, mobilni, česta službena putovanja, a preduzeće Ambrela se ne plaća više preko Kolubare, već preko medijskih kuća GEM, KISS radio, Palež, Fleš Aranđelovac (ovo je podatak iz poreske uprave ) kojima prodaje maglu. Vlasnik je preduzeća Primus iz Obrenovca, pa se postavlja pitanje- kako je Vladimir Marković zaključio ugovor o privremeno-povremenim poslovima kada je u stalnom radnom odnosu u Primusu. Za PP ugovor prima 110.000,00 dinara., a ostali radnici na PP primaju do 25.000,00 dinara.

Šef unutrašnje kontrole Branko Milojević, svakodnevno koristi službeni auto za prevoz iz Šapca do Lazarevaca, jer tamo živi i tamo je iz Kolubare premestio i svoju novu ženu. Istu je sa mesta kafe kuvarice, zaposlene u preduzeću Kolubara Ugostiteljstvo, prvo zaposlio u Kolubaru u Komercijani sektor, a u toku njenog porodiljskog odustva je zaposlio u ED Šabac. Branko Milojević se isključivo bavi prostim policajskim poslom, praćenjem radnika i isključivo procesuira radnike koji mu nisu simpatični.

Diči se sprečavanjem krađe goriva, a on i njegovi bliski saradnici ne izlaze iz službenih automobila. Podatak o potrošnji goriva se lažira.On je zadužen za sve nečasne radnje u Kolubari (uzimanje para od firme Sekuriton oko 23 miliona din. zajedno sa direktorom Prerade Milićević Aleksandrom i Dejanom Mijatovićem slučaj predat MUPu i Tužilaštvu kao slučaj dodatnih radova na kotlovima u Toplani sa firmom Feromont gde je pronevereno oko 16 miliona dinara takođe tandem Aleksandar Milićević i kum Dejan Mijatović).

Svi gore pomenuti su jako bliski i predstavljaju nosioce svih kriminalnih radnji u Komercijalnom sektoru. Od 10.oktobra 2012. Do danas Grčić je očistio Komercijalni sektor od svih zaposlenih koji njemu, Smiljkoviću, Markoviću i Milojeviću bilo kako zasmetali. Na rukovodeća mesta je postavio priučene i polupismene ljude, bez iskustva, pa čak je držao upražnjena radna mesta da bi se sačekalo da zaposlenom prođe pripravnički da bi ga odmah postavio za rukovodioca (Danijela Nikolić i Snežana Arsenijević).

Nemanja Simić koji je evidentirani lečeni narkoman iz Valjeva sa mesta referenta napredovao je u zamenika rukovodioca sektora, pa je jedno vreme bio sklonjen, da bi ga Grčić vratio za nove radnje za koje mu je potreban i podoban.

Krajem oktobra 2014. godine iz TENT-a (odakle je najuren zbog pronevera) je u Komercijalni sektor RB Kolubara doveden Zoran Spasić. Reputacija mu je da je dobar znalac ZJN i da će „srediti" Kolubaru kao što je „sredio" i TENT.

 

      Namešta tendere, zapošljava nesposobne, sprečava uviđaje…

 

Još jedno u nizu kršenja zakonskih propisa od strane Milorada Grčića, direktora RB Kolubara, odnosi se i na postavljanje novih rukovodilaca i ostalih radnika na nova radna mesta. Naime, Grčić ni u čemu ne poštuje postojeću sistematizaciju po kojoj je predviđeno potrebno radno iskustvo u struci. Radi kako on hoće: postavlja ljude bez iskustva i znanja, jer su mu takvi slepo poslušni.

Tendere koji su raspisivani za nabavku mašina pomoćne mehanizacije (vrednost jednog od njih je blizu milijardu dinara bez PDV) Grčić je poverio referentu Jadranki Gerasimović, koju je nagradio Aneksom ugovora o radu sa uvećenjim koeficijentom. Tu je i neizbežni Smiljković koji je diktirao tehničke karakteristike svake mašine i pri tome je koristio "zvučnu izolaciju", da ne bi bio sniman.

Prema tim javnim nabavkama, sklopljeni ugovori su išli isključivo na štetu Kolubare, a u korist dobavljača, Grčića i Smiljkovića. Sve je namešteno: predmet nabavke, konkursna komisija, referent, izbor dobavljača , komisija za prijem. Sklopljeni ugovori su nezakoniti, a oni koji su ukazivali na nezakonitost postupka pod hitno su sklanjani iz Komercijalnog sektora (npr. Gospođa Paunović i Saša Milovanović).

Tender je bio „uspešan" jer je Igor Smiljković "obrađivao" svakog ponuđača pre tendera, a bio je zadužen i za uzimanje provizije za koju je, kako je sam govorio dobavljačima, znao Grčić(Agroprogres, Korkovado, Bomis, Rudnap Global Trejd, Tehnogrup, Lipher i drugi).

Kako bi radnicima stvorili predstavu da su u sukobu, Grčić i Smiljković izigravaju da su stalno u konfliktu, ali nisu! Na taj način njih dvojica uspešno vode nezakonite poslove u komercijalnom sektoru.

Po nalogu Milorada Grčića za preduzeće Kolubara Građevinar je izvršen prenos sredstva u visini preko jedne milijarde dinara, koji je kasnije pretvoren u zajam bez kamate, sa rokom otplate na nekoliko godina.

To je nezakonita radnja, jer nije dozvoljeno pozajmljivanje novca između privrednih društava koja nisu zavisna. RB Kolubara je istom preduzeću reprogramirala dug za ugalj u visini preko 200 miliona dinara, bez kamate na nekoliko godina i dala zajam od 40 miliona dinara u svrhu otkupa krečane IGM Ćelije. Sve je to učinjeno na štetu RB Kolubara, ona pozajmljuje KGL, a sama duguje državi preko 20 miliona EUR bez kamate!

Kada su uvideli da se digla prašina oko ovih nezakonitih radnji pod hitno su dali nalog Internoj banci da retroaktivno obračunava kamatu misleći da će ih to spasiti odgovornosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije