Архива

Posts Tagged ‘holding’

OTIMAČINA: VLADA U SRBIJI PREĆUTNO RASPRODAJE I POKLANJA IMOVINU U VLASNIŠTVU DRŽAVE SRBIJE!!?

6. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kad je u jednom neformalnom razgovoru sa grupom zapadnih diplomata u Prištini, početkom 2000. godine, bivši američki specijalni izaslanik na Kosovu i Metohiji, Kristofer Hil, rekao da "pod zemljom" u srpskoj pokrajini leži "dva puta po petsto milijardi dolara", nimalo se nije šalio. Podatak je dobio od geoloških stručnjaka iz SAD i Velike Britanije.

Sve govori, da je glavna meta nasilničkog osvajanja Kosova i Metohije, bilo ogromno rudno bogatstvo i kombinat "Trepča", kao najveći privredni gigant tog tipa na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Na žalost, sudbina "Trepče", danas podeljene na srpski i albanski deo, najbolje govori koliko je stanje u okupiranoj pokrajini bolesno i neodrživo.

Gore od postojećeg stanja je ono što sledi: preuzimanje "Trepče" od strane američkih vojnih kompanija. Na to se čeka i zbog toga "Trepča" više nije i srpska ni albanska nego pod privremenom upravom UNMIK-a.

 

                     Nikola Vlahović

RASPRODAJA I POKLANJANJE IMOVINE SRBIJE

 

Kompleks rudnika "Trepča"  u ataru Kosovske Mitrovice ali i šire (južno prema Prištini i severno prema Leposaviću), opravdano se smatra jednim od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi.

To su u proteklih pola veka potvrdila sva istraživanja, kako domaća tako i strana. "Trepča" je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine prošlog veka.

Sve do otimanja Kosova i Metohije od Srbije, 1999. godine, "Trepča" je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks (čak i za vreme nemačke okupacije kad je u Kosovskoj Mitrovici zavodio red tada mladi nacistički oficir Kurt Valdhajm, koji je posle rata volšebno postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Posle okupacije Kosova od strane SAD i njenih satelita, "Trepča" je izgubila onu proizvodnju koju je nekada imala. Samo tokom 1999. godine, ovaj kombinat je imao prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra!

U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika. Od toga se samo četiri danas nalazi na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Sadašnji generalni direktor Holdinga Trepča, AD Zvečan je Jovan Dimkić, koji je ujedno i direktor "Trepča-Sever", Priština. On je u potpunosti podređen volji vladajuće koalicije u Beogradu i sa vladom u Prištini "koketira" po potrebi, dakle, samo kad mu Vučić naredi.

Raspolućena "Trepča" ostavila je Srbe bez velike imovine. Tako su na južnom delu Kosova i Metohije, pod albanskom upravom, ostali i fabrike neraskidivo povezane sa "Trepčom", poput Fabrika akumulatora KM, Fabrika procesne opreme KM, Fabrika cinka KM, Fabrika lovačke municije Srbica…

Prema podacima Geološkog zavoda Srbije, južno od Ibra su bogatija ležišta rude (Stari trg, Zajača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo Brdo koje ne radi). Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosova i Metohije, uključuju rudnike-Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012.) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu.

U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika.

Prema najnovijim procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je najmanje tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je oko 29 miliona tona (mada je neka istraživanja govore i o tri puta većoj količini), od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato.

U rudnicima "Trepče", pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma.

U Starom trgu u Kosovskoj Mitrovici, nalazio se nekada poznati muzej minerala, osnovan još 1966. godine, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine kad je okupatorska čizma zagazila u ovu srpsku pokrajinu. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

Pre napada NATO pakta na Srbiju, 1999. godine, kompleks kombinata, "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, imao je čak 42 registrovana pravna lica. Od 1999. godine, Holding "Trepča" više ne posluje kao pravno lice registrovano u Agenciji za privredne registre u Beogradu. Umesto toga, ovaj privredni gigant preživljava pod administracijom UNMIK-a na Kosovu.

Kosovska poverilačka agencija preuzela je upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. UNMIK nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava.

Kod UNMIK-a su registrovana dva pravna lica koja posluju na teritoriji Kosova i Metohije i to "Trepča Sever" (u kome posluje srpski de rudnika) i "Trepča Jug" (koje posluje pod upravom kosovskih Albanaca). Oba privredna subjekta zapošljavaju po 800 radnika i bave se iskopavanjem rude, koncentrata olova i srebra. "Trepča – Sever" i „Trepča – Jug" funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

"Trepča Sever" eksploatiše danas samo četiri rudnika na teritoriji opštine Leposavić, a "Trepča Jug" eksploatiše samo Stari Trg u Kosovskoj Mitrovici, dok su van funkcije rudnici Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo u okolini Prištine.

Dobro upućeni u slučaj "Trepče", "Sever" i "Jug" proizvode i prodaju koncentrate rude ugovorene na godišnjim tenderima, i to stranim kupcima. I jedni i drugi mesečno prodaju približno po milion i po dolara vredan koncentrat. Uzgred, treba reći da je Kosovska agencija za privatizaciju na tenderima i aukcijama prodala skoro sva društvena preduzeća, pa čak i neka u Leposaviću, ali kupci ni do današnjeg dana nisu ušli u posed te imovine.

Treba napomenuti da je i 4200 parcela zemljišta u katastru uknjiženo u vlasništvu "Trepče", od kojih jedan deo pripada području Kopaonika i koji nije na administrativnom delu Kosova i Metohije. U vlasništvu "Trepče" ostalo je i 1.200 stanova, čiji su korisnici uglavnom Albanci, koji nisu prihvatili zakonom predviđenu obavezu otkupa, za razliku od Srba koji su "Trepčine" stanove otkupljivali prema zakonskoj proceduri. Na ovaj način "Trepča" ima potraživanje i po osnovu neotkupljenih stanova čiju tržišnu cenu još niko nije precizno utvrdio.

Sa druge strane, Holding "Trepča" i sva društvena preduzeća u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Gračanici i Šari, nisu još uvek prodati. U severnom delu Kosova i Metohije, nastao je problem oko koncesije nad jezerom Gazivode.

Već nekoliko godina, oko "Trepče" se intenzivnije vrte velike multinacionalne kompanije kao što su Rio Tinto, Friport, Tisen Krup, ali i jedan broj investicionih fondova. Pre nepune dve godine, vlada Hašima Tačija je "načelno" prihvatila jedan veliki američki investicioni fond koji je najavio mogućnost kupovine "Trepče".

Istovremeno, Vučićeva vlada je "pronašla" nekadašnjeg palestinskog obaveštajca, Muhameda Dahlara (sada državljanina Srbije), kao "lobistu" koji je obećao da će dovesti kompaniju iz Emirata, koja bi, navodno, kupila "Trepču".

Koliko je to pouzdano bilo, govori i podatak da su predstavnici te kompanije, razgovarali su u Dubaiju sa tadašnjom predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, oko investicija u "Trepči". Ništa se od svega toga do današnjeg dana nije desilo. Razlog je poznat i vlastima u Prištini i vlastima u Beogradu: naime, za "Trepču" je već duže vremena zainteresovana američka vojna industrija, kojoj su potrebne stabilne zalihe feronikla, a njega na severu Kosova ima u izobilju. Zato UNMIK čuva i "Trepču sever" i "Trepču jug" za potrebe američke vojne industrije.

Propao je i pokušaj Vlade albanskog Kosova prošle, 2015. godine, da rudnike i flotacije "Trepče" izdvoji i od njih formira posebno javno preduzeće, čiji bi ona bila većinski vlasnik, a da ostatak privatizuje. Neuspelom akcijom da tu imovinu proglasi "svojinom Republike Kosovo" rukovodila je Kosovska agencija za privatizaciju.

Namera je bila da albanska strana prisvoji sve rudnike i flotacije u Starom Trgu, rudnike i flotacije u Kišnici i Novom Brdu, rudnike i flotacije na Kopaoniku i u Leposaviću, Metalurgiju olova u Zvečanu i Metalurgiju cinka u Mitrovici, dok je za ostalih 14 jedinica kombinata bila planirana privatizacija.

Napravljen je i Nacrt zakona koji nije prošao bez saglasnosti Srba koji čine većinu u opštinama na severu Kosova i Metohije, gde se ti rudnici nalaze. I Vučićeva vlada u Beogradu (preko šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića) navodno se "pobunila", ali ne bi mogla da utiče ni na šta da nema u "Trepči" velikih američkih interesa. Naime, i dalje se čeka američki kupac!

Krajem maja meseca 2013. godine, u Vladi Srbije je potpisan ugovor o poslovnoj saradnji Rudarsko-metalurškog i hemijskog kombinata "Trepča" i američkog konzorcijuma "Nju dženerejšen pauer", koji je, kako je u tekstu sročeno, predviđao "nove investicije, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta".

Sutradan je Kosovska Agencija za privatizaciju osporila ugovor, pozivala se na svoja ovlašćenja za upravljanje društvenim preduzećima na Kosovu, uključujući i ovlašćenje za prodaju, prenošenje ili likvidaciju tih preduzeća i njihovih delova, a onda je i zamenica premijera ove samoproglašene nadri države Mimoza Kusari, zahtevala da se najavila da se Ambasade SAD u Prištini izjasni o investiciji ove američke kompanije u pogone "Trepče". Ubrzo, stavljena je tačka i na ovaj slučaj. Od investicija nije bilo ništa.

U poslednjih pet godina, zapamćena je i jedna "solo" akcija bivšeg ministra Milana Bačevića, koji je potpisao "preliminarni dogovor" o kupovini "Trepče", sa izvesnom američkom firmom iz Čikaga, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Tako je Srbija preko Bačevića dobila šamar u vidu zvaničnog saopštenja ambasade SAD u Prištini, u kome je rečeno da vlada u Vašingtonu priznaje Kosovo kao državu, te da se Trepča ne može biti kupljena od druge države, u ovom slučaju-Srbije. Povodom ovoga, vođena je i rasprava u američkom Senatu. Ali, uprkos tome, od kraja 1999. godine do danas, američke firme nisu uspele da se dogovore ko će i preko koga da kupi "Trepču", što je i dovelo do toga da UNMIK i danas opstajava kao neka vrsta tutora nad "Trepčom Jug" i "Trepčom Sever".

Prema mišljenju eksperata međunarodnog prava, u nastavku pregovara sa albanskom stranom, u Briselu se mora postići sporazum da prodaja društvenih preduzeća u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, mora ići preko Zajednice srpskih opština koja je u formiranju, a da deo tih sredstava u Fond za podsticanje razvoja srpskih enklava.

Stručni tim Republike Srbije (ukoliko takvo nešto uopšte postoji pri Vučićevoj vladi), ne sme da prihvati sporazum u kome bi sredstva od prodaje preduzeća pod srpskom upravom, bila upotrebljena u druge svrhe. Sve drugo bi bilo ravno veleizdaji. Ne samo zbog "Trepče", nego zbog celokupne imovine kojom danas upravljaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Sa "Trepčom" je stanje utoliko komplikovanije, što postoje mnogi raniji ugovori koji su ostali na teret danas podeljenog Holdinga. Poslednji generalni direktor ovog kombinata koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića vedrio i oblačio, Novak Bijelić, uzeo je, na primer, od Grčke kompanije Mytillunes Holding S.A. iz Atine, kredit od 50 miliona dolara, a po osnovu tog kredita, garant je bila nekadašnja "Jugobanka Beograd", sada u stečaju.

Kako Bijelić nije ništa uradio sa tim novcem (a, ne zna se ni gde je nestao ili u šta je potrošen!), dug je narastao na preko 65 miliona dolara. Današnje rukovodstvo "Trepče" ne može da uđe u trag tim sredstvima, posebno iz razloga što su vojnici KFOR-a, prilikom okupacije kombinata, uništili svu dokumentaciju, kompjuterske baze i sve što je u njima bilo.

Raspad, komadanje i okupacija "Trepče", desili su se odmah nakon potpisivanja takozvanog vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, kada je na Kosovo i Metohiju stigao i nekadašnji ministar zdravlja Francuske, kako se kasnije pokazalo, jedan opasno izopačeni idiot, Bernar Kušner, koji je postavljen za šefa civilne misije u Prištini…Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da okupira "Trepču".

Najpre je tražio da mu se dostavi strukturu vlasništva kombinata. "Trepča" je do tada bila deoničarsko društvo, a suvlasnici su bili srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća…To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je "Trepča" privatno vlasništvo.

Kako su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već bila okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je tada naložio da kombinatu isključe struju. Ipak, preko planine Rogozne, srpski rudari su postavili kablove i doveli struju iz Novog Pazara. Onda je Kušner smislio da prekine vodosnabdevanje. Ipak, i to je prevaziđeno i deo "Trepčinih" rudnika na Kopaoniku i Rogozni, nastavili su rad. To je rezbesnelo Kušnera, pa je krenuo da optužuje srpske rudare da "…zagađuju vazduh, truju žene, decu, ali i vojnike Kfora".

Kad je video da drukčije neće ići, u ranu avgustovsku zoru 1999., tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, napalo je na kombinat, a izveden je i desant sa oko 50 helikoptera. Nakon toga, počelo je proterivanje naših stručnjaka.

Kušner je imao pripremljen "tipski" dokument na kome je pisalo: "…Proteruje se, bez prava povratka, sa teritorije Kosova…", a onda bi pod oružanom pratnjom sve "nepodobne" odveli do administrativnog prelaza Jarinje.

Prvi Kušnerov akt u "Trepči" bio je da za prvog predsednika Upravnog odbora "Trepče" postavio, nikog drugog do Hašima Tačija! Skoro sedamnaest godina nakon ovog događaja, "Trepča" je i dalje nasilno podeljena i pod kontrolom okupacionih vlasti. Nekadašnji komandant NATO pakta Vesli Klark koji je komandovao bombardovanjem Srbije, ima biznis na Kosovu, posebno u sferi energetike i telekomunikacija, pa mu je "Trepča" jedan od najvažnijih preokupacija.

 

    A 1. "…U Beogradu ima ljudi koji će pomoći"

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji, ali to stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima oko "Trepče" nije nikakav problem, o čemu najbolje govore davno objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika, kada je bivši šef NATO pakta Vesli Klark između ostalog rekao: "Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava... "

Klark je kasnije (nakon takozvanih "oktobarskih promena"), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da "u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći"!

 

    A 2. Srbija na poklon Albancima

Šezdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Savezne skupštine, Petar Stambolić, zahtevao je da se izglasa "proširenje" kosovsko-metohijske oblasti, na deo teritorije Srbije koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu.

Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), jugoistočni deo Kopaonika (sa rudnicima Belo brdo i Koporić), pa uz dolinu Ibra kod Leposavića i Sočanica (sa rudnikom Gnježdane) sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice.

Tako je nastalo današnje "severno Kosovo" koje to nikada nije bilo. Kad je Stambolić ovako velikodušno administrativnim putem poklonio ovu srpsku teritoriju Albancima, miljenik vladajuće nomenklature i poslanik savezne skupštine, kasnije nabeđeni "otac nacije", Dobrica Ćosić, ni reč nije progovorio o ovom bezumlju. A, posledice su, kao što se sada vidi, nesagledive.

    Srpski akcionari Holdinga "Trepča", AD Zvečan

Na 702 parcele sa 317 hektara zemljišta u vlasništvu je Holdinga Trepča, AD, Zvečan. Akcionari su: Fond za razvoj Srbije 78,55%, Generaleksport 9,73%, Jugobanka KM 3,32%, Progres, Beograd 2,80%, Dunav banka 2,73%, Elektroprivreda Srbije 2,38%, 14. oktobar Kruševac 0,21%, Termoelektro 0,11%, GP Ratko Mitrović 0,11% ZOIL Dunav 0,04% i Luka Bar 0,02% ….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAZNI POSLOVNI „TENISOVI“ TRIKOVI I ODNOS PREMA ZAPOŠLJENIM RADNICIMA KAO PREMA NADNIČARIMA!!!

13. маја 2015. Коментари су искључени

 

Srbiji su neophodne strane investicije, ali je puštanje nemačkog holdinga "Tenis" da zida klanice opasna avantura. Ovaj koncern je u Nemačkoj i Rusiji već poznat po izuzetno lošem kvalitetu mesa i prerađevina, bezobzirnom iskorišćavanju radnika, pranju para i prevarama na štetu liferanata i kupaca. Ni sam većinski vlasnik Holdinga, Klemens Tenis, ne može da se pohvali poštenjem, jer su ga zbog pokušaja prevare uspešno nemačkim sudovima tužili najbliži srodnici.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

TENISOVA AVANTURA1

 

Krajem aprila je jedna od najvažnijih vesti u medijima u Srbiji bilo potpisivanje „memoranduma o razumevanju" između Vlade Srbije i holdinga „Toennies" (Tenis) iz Nemačke. Ovakvi memorandumi, istina, nisu ni za jednu stranu obavezujući, ali je zabrinjavajuće to što državni vrh Srbije već sada u javnost pušta potpuno netačne informacije. Tako je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, povodom potpisivanja Memoranduma izjavio kako će dolaskom pomenutog koncerna Srbija dobiti mogućnost da proizvodi najkvalitetnije meso u Evropi.

Meso i mesne prerađevine Tenisa su daleko od toga da budu najkvalitetniji u Evropi, a većinski vlasnik i direktor Koncerna, Klemens Tenis, najkontraverzniji je biznismen današnje Nemačke, kome ništa nije sveto kada se radi o povećanju njegovog ličnog bogatstva.

Već nekoliko godina unazad sudovi u Nemačkoj su zaposleni postupcima koje jedni protiv drugih vode članovi porodice Tenis, čiji je 1994. umrli rođak Bernd Tenis osnovao Koncern. Sporno je ne samo ko šta i koliko treba da nasledi od poslovne imperije, koja u međuvremenu vredi više milijardi evra, već i ko u istoj ima koja prava.

Klemens Tenis, koji je imao polovinu vlasništva u Koncernu, od sinova svog umrlog brata Bernda dobio je još po pet odsto vlasništva i tako postao većinski vlasnik kompanije, ali mu ni to nije bilo dovoljno.

Na Božić 2002. godine Klemens u svojoj kući organizuje malo porodično slavlje u okviru koga on i njegova dva sinovca potpisuju sporazum kojim je Klemensu u najvažnijoj klanici Koncerna, koja je bila registrovana kao posebno privredno društvo, dato pravo dvostrukog glasa, tako da je na skupštinama osnivača mogao da nadglasa svoje oponente.

Ovaj sporazum je overen kod notara, ali je uprkos tome sadržao jednu sitnicu oko koje su se narednih godina lomila koplja pred nemačkim sudovima. Na prevaran način, protivno jasno izraženoj volji svojih, istina poslovno neiskusnih bratanaca, Klemens je pokušao pomenuti sporazum da primeni na u međuvremenu osnovani Holding u koji su ušla sva preduzeća porodice Tenis.

Na suđenjima koja su usledila i u kojima su nemačke sudije pokušale da razmotaju klupko porodičnih zavada, notar koji je overio sporazum priznao je da je nepominjanje prenosa dvostrukog glasa na ceo Holding „glupa greška". Za razliku od Klemensa i njegovih saučesnika, sudije su smatrale kako je njegov pokušaj da prigrabi svu vlast u Koncernu nelegitiman i da mladi naslednici uopšte nisu bili dobro informisani koje su krajnje posledice potpisivanja sporazuma iz 2002. godine, tako da su dobronamerno verovali svom stricu i prepustili mu većinski udeo u samo jednom delu Holdinga.

U međuvremenu je jedan od bratanaca pokrenuo sudski postupak kojim želi da poništi raniji ugovor o poklonu, kojim je stricu Klemensu poklonio još pet odsto vlasništva u Holdingu. Ako izgubi i ovaj spor Klemens bi od apsolutnog gospodara kompanije „Tenis" mogao da postane manjinski vlasnik koga drugi suvlasnici u svakom trenutku mogu da nadglasaju.

Postupak u vezi sporazuma iz 2002. godine pokazao je, međutim, o kakvoj ličnosti se radi kada je u pitanju Klemens Tenis. Njegov brat Bernd je stvarni osnivač kompanije i on je Klemensa svojevremeno uveo u posao dajući mu polovinu vlasništva u klanici u Redi, tada jedinom, a danas najvažnijem i najvećem porodičnom pogonu. Umesto zahvalnosti, Klemens je pokazao neshvatljivo nepoštovanje prema svom umrlom bratu, pokušavajući da iz posla istisne njegove sinove i naslednike.

Klemens Tenis je i predsednik nadzornog odbora fubalskog kluba „Šalke 04", na kom mestu je takođe nasledio svog brata Bernda. Ruski gigant

„Gasprom" potpisao je 2011. godine sa ovim fudbalskim klubom višemilionski sponzorski ugovor. Prilikom potpisivanja ugovora Klemens se na kratko susreo i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tom prilikom najavio veće angažovanje na ruskom tržištu. Ljubav je, međutim, trajala veoma kratko.

Da bi neka zapadnoevropska klanica mogla da dobije dozvolu da u Rusiju izvozi meso ona mora da omogući nesmetanu kontrolu koju vrše ruski veterinari i sanitarni inspektori. Tokom rutinskih kontrola oni su u klanicama holdinga „Tenis" otkrili bakterije i tako je jedan po jedan pogon Koncerna gubio dozvolu za izvoz.

Poslednja se 2013. na udaru našla glavna klanica Koncerna u gradiću Redi koja je u to vreme izvozila 2.500 tona svinjskog mesa nedeljno u Rusiju, što je predstavljalo njenu jednodnevnu proizvodnju.

Nemački mediji su u to vreme pokušali da stanu u odbranu „Tenisa" koji ima godišnji promet od preko pet milijardi evra i direktno i preko kooperanata zapošljava desetine hiljada radnika. Medijsku kampanju je, naravno, finansirao sam Klemens koji je u javnosti proturao priču kako se u suštini radi o protekcionističkim merama Kremlja

Klemens ovo nije lično iznosio, niti je to činio bilo ko iz Holdinga, već nešto niži službenici Udruženja mesara Nemačke koje je, naravno, pod kontrolom porodice Tenis. Do poslednjeg momenta, odnosno do uvođenja sankcija Evropske Unije Rusiji, Klemens se nadao da će naći neku vezu preko koje bi mogao da dospe do samog ruskog državnog vrha i da davanjem mita ponovo dobije uvozne dozvole za svoje klanice.

Čak je i neposredno pred uvođenje sankcija tvrdio kako je Koncern spreman da uloži milijarde evra u otvaranje klanica u samoj Rusiji u kojima bi se prozvodilo meso i mesne prerađevine za to tržište.

Da medijska priča o navodnim ruskim protekcionističkim merama nije istinita, videlo se odmah, jer glavni „Tenisov" konkurent, „Vion Food" iz Holandije, nije bio pogođen zabranom uvoza mesa u Rusiju zbog bakteriološke neispravnosti.

Očigledno je kako je u klanicama „Tenis" higijena bila gurnuta u zapećak, a da su nemačke vlasti svesno pred tim zatvarale oči, jer je nemačkoj klaničnoj industriji bilo važno da što više mesa izveze u Rusiju kako bi sa tog ogromnog tržišta istisla konkurenciju. „Tenis" nije imao probleme samo u inostranstvu, već i kod kuće, u Nemačkoj.

Nemački dnevni listDie Welt" objavio je 13. septembra 2007. da su najbliži saradnici Klemensa Tenisa uhapšeni i da se protiv njih vodi krivični postupak zbog više različitih krivičnih dela, između ostalog zbog prevare i dampingovanih plata radnicima.

U saopštenju tužilaštva iz Bohuma, koje je preneo „Die Welt", istraga se vodila i protiv Klemensa Tenisa i Jozefa Tilmana, direktora Holdinga „Tenis", kao i protiv daljih deset visokih menadžera kompanije. Istraga je vođena i zbog crnih fondova sklonjenih na bankovne račune na Kipru, ali je tužilaštvo procenilo da za to ne postoji dovoljno dokaza.

Posle tužioca iz Bohuma u slučaj se uključilo i tužilaštvo iz Bilefelda, koje je Koncern sumnjičilo da je lažno prikazivao izvoz mesa u Rusiju i tako nezakonito dolazio do subvencija koje nemačka Vlada i briselska administracija daju izvoznicima agrarnih proizvoda u zemlje izvan Evropske unije.

Tokom istrage policija je zajedno sa poreskim organima pretresla tridesetak stanova i kancelarija saradnika Holdinga u Nemačkoj i na Kipru. Sama činjenica kako je nemačka Savezna uprava carina slučaj prosledila Zemaljskoj kriminalističkoj policiji pokazivala je kako se u slučaju „Tenis" radi o nečem mnogo značajnijem od običnog carinskog prekršaja.

Predsednik mesno nadležnog granskog sindikata radnika u prehrambenoj industriji Matijas Brimer povodom privođenja funkcionera „Tenisa" dnevnom listu „Die Welt" otkrio je kako po saznanjima sindikata između 70 i 80 odsto zaposlenih „Tenis" pozajmljuje od svojih ćerki firmi sa sedištem u Istočnoj Evropi. „Koliko nam je poznato, ‘Tenis’ ove radnike plaća daleko manje nego što je to uobičajeno prilikom zapošljavanja nemačke radne snage", rekao je tada Brimer.

Trik koji je koristio „Tenis" u međuvremenu je poznat i u Srbiji. Holding ne ulazi u rizik stalnog zapošljavanja radnika koje onda mora više da plaća, a u slučaju davanja otkaza mora da im isplati i otpremninu, već iste zapošljava neko fantomsko preduzeće iz Istočne Evrope sa kojim „Tenis" zaključuje ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na osnovu pomenutog ugovora Holding tom preduzeću isplaćuje nadoknadu, a ono daje plate radnicima koji rade za „Tenisa". Plate su, naravno, usklađene sa cenom radne snage ne u Nemačkoj, u koju radnici odlaze kako bi radili u klanicama, već u zemlji porekla radnika. Čak su u pojedinim slučajevima plate bile niže i od proseka u Istočnoj Evropi.

Tenis" je dovedene radnike iz siromašnih zemalja Evropske unije smeštao u posebne prostorije, svojevrsne radničke hotele u kojima su vladali uslovi slični onima u zatvoru. Po izveštavanju pojedinih medija, koji nisu mejn-strim mediji koje finansijski pomažu „Tenis" i od njega kontrolisano Udruženje klaničara, prostorije u kojima se smeštaju „nadničari" (kako ih nazivaju pomenuti mediji) iz Istočne Evrope su prljave i zapuštene.

U jednoj sobi spava i više od dozvoljenog broja radnika. Pauza za ručak je u klanicama Holdinga svedena na svega nekoliko minuta, radnicima se kontroliše i broj odlazaka u toalet.

Slobodni dani, plaćeni godišnji odmor ili bolovanje za ove radnike ne postoje. Ko se pobuni biva momentalno otpušten, a on sam mora posle toga da se snalazi za povratnu kartu do svoje otadžbine.

Nemačka televizijska stanica „Sued-West Rundfunk" (SWR), koja radi u okviru prvog programa nemačko televizijskog javnog sektora ARD-a, objavila je 4. aprila 2008. reportažu koja pokazuje totalnu kontrolu radnika u klanicama holdinga „Tenis". Kamere za nadgledanje su postavljene bukvalno svuda, čak i u kabinama za presvlačenje.

Peter Šar, nemački savezni poverenik za zaštitu podataka, oštro je protestvovao protiv ovakvog ponižavajućeg nadgledanja radnika, pa je „Tenis" ubrzo uklonio kamere iz svlačionica, kao i neke iz pogona. Većina kamera je, međutim, ostala, a „Tenis" je da bi izbegao nove izveštaje medija povećao izdvajanje za medije.

U februaru 2015. u Reda-Videnbriku, gde je najvažnija i najveća klanica Holdinga „Tenis", uvedena je služba nezavisnog ombudsmana koji će se posvetiti problemima radnika iz Istočne Evrope. Iako to nije naglašeno, ombudsman će najviše morati da obrati pažnju upravo na „Tenis" i radne uslove u njegovim pogonima.

I sama firma „Tenis" koja u Redi i okolini u svojim pogonima zapošljava preko 5.000 radnika, od kojih je polovina poreklom iz Istočne Evrope i formalno je zaposlena u nekoj od kompanija koja sa Holdingom imaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i iznajmljivanju radne snage, priznaje kako u radnim i ugovorima o iznajmljivanju prostorija (stanova i soba) postoje „izvesni propusti", kako je najcrnje robovlasništvo od vremena Drugog svetskog rata i radnih logora u lokalnim novinama nazvao referent za radno pravo u „Tenisu" Martin Blumentrit.

Pošto su se nemačke vlasti ozbiljno zainteresovale za poslovanje Holdinga „Tenis" i za uslove rada u njegovim pogonima, Klemens Tenis, čije je lično bogatstvo procenjeno na oko dve milijarde evra, odlučio je da proizvodnju iseli u neku zemlju koja manje pažnje obraća na ovu problematiku. Srbija sa aktuelnom vlašću i važećim Zakonom o radu mu izgleda kao Eldorado.

Osim toga, zahvaljujući posebnom međudržavnom ugovoru srpska mesna industrija ima u Rusiji isti status kao i tamošnja preduzeća i ne podleže tako oštrim kontrolnim merama kao klanice iz Evropske unije.

Osim što će radnike iskorištavati na isti način kao i južnokorejska „Jura" i drugi, slični moderni robovlasnici, „Tenis" će Srbiji naneti i drugu vrstu štete. Proizvodi sa ovim brendom su u Rusiji po zlu i nehigijeni već poznati, tako da nije nemoguće da vlasti iz Moskve u dogledno vreme zabrane uvoz mesa i mesnih proizvoda iz cele Srbije.

U tom slučaju će „Tenis" svoje proizvode iz Srbije izvoziti na istočno-azijsko tržište, koje je manje zahtevno od ruskog, i na kome je „Tenis" u ekspanziji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje da li će ostala preduzeća srpske mesne industrije uspeti da za svoje proizvode brzo nađu alternativu Rusiji. Oni koji u tome ne budu dovoljno brzi moraće da otpuštaju radnike i raskidaju ugovore sa kooperantima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: