РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средстава „оперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

AKCIJA UTERIVANJA STRAHA: POLICAJCI KAO OTIRAČI I SLUGE MINISTRA I NJEGOVOG ENGLESKOG SAVETNIKA

 

Brutalni obračun Vučićevog režima sa srpskom policijom, počeo je znatno pre decembra 2015. godine, kad je njegov resorni ministar Nebojša Stefanović najavio otpuštanje više od 1.400 policajaca. Mnogo pre ovog drakonskog postupka, čim je ušao u Vladu Srbije, Vučić je krenuo da razara policiju, stalnom montažom intriga plasiranih u njegovim huškačkim biltenima, proizvodnjom klanova u MUP-u i njihovim sukobljavanjem.

Američko-britanski protektori, još 2012. godine, dali su Vučiću u zadatak da "policiju ili smanji ili stavi pod kontrolu". Vođen tim zadatkom, zlosrećni srpski premijer samo se poklonio dolasku nametnutog "reformatora" srpske policije, Amadea Votkinsa, dvopolnog bića sastavljenog od nečuvenog amalgama, hrvatsko-engleskog gena.

Svemu je prethodilo niz ubistava i samoubistava policijskih službenika ali i brojna nerazrešena kriminalna dela koja je prikrivao ministar Stefanović zarad interesa svoga Vođe. Rasplet može biti i krvav…

 

                            major Goran Mitrović

 

 

Male Švajcarce u školi uče da je njihova država mala i siromašna i da svi, kada porastu, moraju da uče i naporno da rade, da bi preživeli. I oni i država im. Na svakom mestu zemljine kugle, gde se zateknu, Jevreji misle na svoje poreklo, veru, korene. Bacaju čašu pod noge i govore da će se vratiti u Jerusalim.

Srbi (a i svi ostali građani koji žive u Srbiji, i smatraju je domovinom, ili otadžbinom) moraju da uče decu da je Engleska opasna država po Srbiju, da su sve njene vlade zločinački nastrojene prema našoj maloj balkanskoj državi. I da su se tako i u prošlosti prema Srbiji odnosili, uvek sa ciljem da nam slome kičmu, da nas poture da podnesemo žrtve, umesto njih.

I od Nemačke vlade treba da zaziremo, i da je preziremo. I Nemci i Englezi, kao narod, zaslužuju svo poštovanje: radni su, marljivi, njihov način života i organizacija rada, ljudska prava i osvojene slobode mogu da služe za uzor svim drugim narodima. Ali, srećom, nemačka vlada, koja upravlja ekonomskim džinom, podseća na evnuha. Uštrojena je u Vašingtonu, i sama služi drugima. Inače bi nas sve satrla, uključujući i Srbiju, kojoj uveliko radi o glavi, i surovo je pljačka.

Ovih dana jedan Englez, Amadeo Votkins, iz potaje, “reformiše“ i srpsku policiju, u ime Evropske unije.

Daleko mu lepa kuća.

Oni, koji će u policiji, kao novogodišnju čestitku dobiti rešenje o otkazu, treba da znaju ko je krivac. I gde se krije taj čovek. On je pružio punu zaštitu ministru unutrašnjih poslova Srbije Nebojši Stefanoviću, a zatim ga nahuškao na građane, a potom i na policiju.

 

       Koga ljubi i ubija Jana?

 

Oko 1.470 zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije dobilo je, prošle nedelje, rešenja kojim se raspoređuju na fiktivna radna mesta! Ulogu likvidatora dobila je Komisija za koordinaciju provera o ispunjenosti uslova rada… je naložila načelnicima policijskih uprava da obrade dosijea i tako, bez suda, kriminalizovala zaposlene, pripremajući ih za otkaz.

Početkom januara biće im uručen otkaz. Bez prava na žalbu. Na rešenja o raspoređivanju na fiktivna radna mesta, dozvoljena je žalba, ali ona ne odlaže izvršenja! Prema odredbama Zakona o policiji , protiv svakog rešenja o raspoređivanju dozvoljena je žalba Komisiji za žalbe Vlade Srbije, a potom Upravnom sudu Srbije.

Pored penzionisanja tri generacije policijskih službenika, masovno otpuštanje policije treba da uruši bezbednost Srbije. Mister Votkins, kome je majka Hrvatica, a otac Englez, praveći se Englez, surovo je napao Srbiju, i njenu bezbednost.

Ministar policije je u 2014. godini primio u radni odnos u MUP Srbije 1.600 službenika, a u 2015. još 715. Svi primljeni su članovi SNS-a. "Reformator“ Amadeo Votkins se saglasio sa prijemom, uz obavezu ministra Stefanovića da iz policije otera onoliko koliko je i primljeno.

Upućeni tvrde da je gospodin Votkins primio kao “mali znak pažnje“ , u kešu, milion dolara, da pokrije ovaj zločin!

Zakon o policiji jasno propisuje prava i dužnosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Otkaz se uručuje zaposlenom na osnovu odluke o utvrđivanju disciplinske odgovornosti, ili osude na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci. Procedura je propisana, i zaposleni imaju pravo na sudsku zaštitu.

Ali, Vučićeva vlada kontroliše i sudstvo, i oni veruju da će sve to i sudovi pokriti. Sve uz saglasnost gospode iz misije Evropske unije i OEBS-a u Beogradu.

Policijski službenik S.Ž iz Policijske uprave u Beogradu, diplomirani ekonomista, tek je u 50. godini života. Ima ukupno 41. godinu penzijskog staža! Uručeno mu je rešenje, bez prava na žalbu, na radno mesto koje će u januaru ukinuti.

On ima uvećan penzijski staž jer je bio raspoređen i u vojne jedinice. Upisan mu je ratni staž, u dvostrukom trajanju. Razboleo se. Ima leukemiju. Neće moći da ode na biro rada, jer već ima preko 40 godina penzijskog staža. Neće moći ni u penziju, jer nema dovoljno godina života! Moraće da čeka dok ne napuni 65 godina života. Neće moći da koristi ni socijalnu pomoć, jer ima penzijski staž! Moraće da se sudi, a tu je već Vučićeva kamarila.

A, sve je počelo 27.oktobra, kada je državni sekretar i šef kabineta ministra unutrašnjih poslova Jana Ljubičić donela rešenje kojim se obrazuje Komisija za koordinaciju vršenje provera o ispunjenosti uslova za rad. Predsednik komisije je bio (i sad je) pomoćnik ministra policije Miloš Oparnica. On je prosledio zahtev svim načelnicima policijskih uprava, sa naredbom da dostave spiskove zaposlenih koji ne ispunjavaju uslove.

Zakon o policiji propisuje uslove koje radnik mora ispunjavati pri prijemu u radni odnos. Ako je osuđen na kaznu veću od šest meseca, može mu prestati radni odnos.

Ali, budući da ne postoji osnov za otpuštanjem, Votkins je primio milion dolara, koje mu je isplatilo podzemlje koje finansira ministra i kupovinu nekretnina za njega. Ministar je odlučio da zaposlene prvo rasporedi na izmišljena radna mesta, a potom ih proglasi tehnološkim viškom!

U međuvremenu on vodi kampanju o navodnoj “dekriminalizaciji policije“. Što znači, da su svi otpušteni kriminalci. Ta etiketa treba da ih prati do kraja života! A, niko nije kriv dok mu se krivica ne dokaže pravosnažnom presudom, a i kada izdrži kaznu, ni ta osuda se više ne sme pominjati, jer se čini krivično delo prebacivanje za osudu za krivično delo.

Na spisku za otpuštanje su svi oni koje su načelnici policijskih uprava označili kao “bezbednosno sumnjivim“. Tako je na spisku za otpuštanjem i službenica koje je na trudničkom bolovanju, samohrane majke (kao na primer Ana Tufegdžić), ali i službenici pred penzijom…

Predsednik Komisije Miloš Oparnica, pomoćnik ministra, pogazio je, svojevremeno devojku na pešačkom prelazu. I on predsedava komisijom koja osuđuje zaposlene na gubitak posla, i svih prava.

Najmanje šest hiljada porodica je životno ugroženo, odlukom Amadeo Votkinsa, koju sprovodi ministar Slina. Otpušteni su bez ikakve zaštite. Osuđeni na surovu smrt. Bez prihoda, bez zdravstvene zaštite…

Ako sudovi budu poštovali zakone, svi otpušteni biće vraćeni na posao. Srbija će morati da plati ogromne štete. Iz budžeta. Ali, tada neće u Beogradu više biti gospodina Votkinsa. Rovariće u drugim zemljama. Nekažnjeno, osim ako otpušteni policajci njega i ministra Slinu ne označe kao svoje dželate. A, onda neće biti ni Sline…

 

       Čija je boginja Dijana?

 

Ima li Evopska unija, ili Britanska vlada koristi od satiranja Srbije? Ne, nema. I Velika Britanija će za dve godine, verovatno, istupiti iz članstva Evropske unije. Ali Engleska vlada je surova. Ona uništava sve, poput Boga Šive.

Otpuštanje 1.475 zaposlenih ima za cilj da zaplaši sve ostale, i da ih tretira kao sluge.

Nekoliko hiljada policijskih službenika su Vučićeva pretorijnaska garda. Njega, njegovu porodicu i rodbinu štiti nekoliko stotina policajaca, vojnih specijalaca i agenta BIA. Svaka šmizla iz Srpske napredne stranke ima telohranitelja, službeno vozilo…O trošku države.

Zbog toga, policija nema čak ni tonere da odštampa zapisnike o uzetim izjavama, da odštampa krivične prijave i prekršajne prijave, dopise…

Svaka šuša iz Srpske napredne stranke u MUP-u Srbije ima skupoceno službeno vozilo. Plaćen benzin, popravku, mobilne telefone. Neki i telesnu gardu. Otuda i “višak zaposlenih“ u MUP-u Srbije.

Po nalogu Dijane Hrkalović, sekretara Uprave kriminalističke policije Srbije, koja u 29. godini obavlja ovu funkciju koja zahteva profesionalnu stručnost i radnu osposobljenost, policijski generali i pukovnici raspoređeni su na rad u vatrogasnu službu!

Ministar unutrašnjih poslova je napravio čistku i među stranačkim kadrovima…

Razvlastio je državne sekretare Aleksandra Nikolića i Milosava Miličkovića. Postoji u MUP-u Srbije samo ministar, državni sekretar i šef njegovog kabineta Jana Ljubičić, i sekretar UKP-a Dijana Hrkalović.

Ministar je odlučio i da penzioniše direktora policije Milorada Veljovića, koji se protivio masovnom otpuštanju. Veći broj onih koji očekuju otkaz Veljović i lično poznaje, kao savesne i profesionalne službenike. Kada se direktor usprotivio masovnom napadu na policijske službenike, uz njegov potpis, Slina mu je zapretio da će ga smeniti. Tu odluku Vlada Srbije nije donela dok ovaj tekst ide u štampu. On je najavio konferenciju za štampu. Tako je obećao ministru. Da li će je i održati?

Veljovića je Nebojša smenio, da bi ga Vučić ekspresno uzeo kod sebe nagrađujući ga mestom savetnika premijera Srbije za pitanja regionalne i nacionalne bezbednosti.

Upućeni tvrde da je Veljović “evakuisao“ brojna dokumenta koja mogu Slinu, Vučića i njihovu kamarilu odvesti na doživotnu robiju. Sva rešenja uručena “odstreljenim“ potpisana su sa faksimilom potpisa direktor policije“. Formalno, sva rešenja su nezakonita. Direktor ih nije potpisao, već je stavljen faksimil njegovog potpisa. Uz njegovo svedočenje, ministar će, jednog dana, biti izveden na sud.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova odlaze i oni koji su bili na operativnim mestima. I sa sobom nose i dobro čuvane tajne o pljačkama porodice Vučić i njegove kamarile. I dosije ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića.

Stanje u MUP-u Srbije je slično psihičkom rastrojstvu predsednika Vlade Srbije i njegovog ministra policije.

Prošle godine se u Nišu ubila policijski službenik Anita Mitić (32), rodom iz Doljevca, koja je radila u Policijskoj upravi u Nišu, u Odeljenju za suzbijanje narkomanije.

U oproštajnom pismu teško je optužila svoje pretpostavljene koji su je šikanirali, omalovažavali, a ko zna šta je sve od nje traženo…

U tom oproštajnom pismu opisani su i postupci njenih šefova Dejana Jovanovića, načelnika Odeljenja za suzbijanje narkomanije, kao i načelnika Odeljenja kriminalističke policije Dejana Anđelkovića i načelnika Policijske uprave u Nišu Srđana Grekulovića.

Jedna od najboljih policijskih službenika PU Niš, napisala je i da su se zbog Dejana Anđelkovića ljudi razboljevali, odlazili na bolovanje, jer nisu mogli da podnesu torturu!

„…Bez imalo sumnje, mogu da kažem da je on najbeskrupulozniji, najnemoralniji i najbezobrazniji čovek koga sam ikada upoznala", napisala je sada pokojna inspektorka. „Čovek bez savesti, morala, obraza, koji pritom nije imao pojma kako se radi posao. Isto kao i Dejan Jovanović! Ali fotelja i vlast su najbitniji, zar ne?"

Nezavisni sindikat niške policije zatražio je sudsku istragu povodom samoubistva koleginice, oštro kritikujući ponašanje načelnika uprave Srđana Grekulovića, koji nije birao reči opisujući pokojnu inspektorku.

 

       Nasilje u policiji je nesnosno

 

Od kada je ministar Stefanović počeo da oponaša svog Vođu Vučića, svakodnevnim držanjem konferencija za štampu, rasulo u srpskoj policiji je vidljivo i građanima.

I ubistvo načelnika Odeljenja Službe unutrašnje kontrole MUP-a Srbije Radomira Nerandžića unelo je veliki bes među policijske službenike. On je ubijen, jer se zamerio premijeru lično.

Aleksandar Vučić u medijima bogato plaća samo desetinu urednika, a u policiji i bezbednosnim službama samo one koji su na najvišim položajima. Svi ostali su građani drugog reda, uvek mogu biti otpušteni, premešteni, ili ubijeni.

Srpska policija je slabo plaćena, slabo opremljena, nenaoružana i stručno neosposobljena. Oni koji nisu poslušni, pod poterom su ili završe sa metkom u glavi. O tome govori i slučaj bivšeg načelnika Odeljenja unutrašnje kontrole koji je nađen mrtav, sa ranom na glavi.

Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije, Radomir Nerandžić, pronađen je mrtav 20. juna 2015. godine u kamenolomu u Rakovici, u Beogradu. Njegovo telo je ležalo u lokvi krvi, pored automobila.

Radomir Nerandžić je donedavno bio načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a.

Smenjen je jer je odbio da potpiše krivičnu prijavu protiv pripadnika niškog odreda Žandarmerije, koji su intervenisali na dan održavanja Parade ponosa u Beogradu. Tada je mobilna ekipa niške Žandarmerije istukla Andreja Vučića i Predraga Malog, braću premijera i gradonačelnika prestonice. Nerandžiću je uručeno rešenje kojim se upućuje u Sektor za vanredne situacije. U vatrogasnu službu. On je protiv tog rešenja podneo žalbu, koju je Komisija za žalbe Vlade Srbije usvojila, i vratila ga na prethodno radno mesto.

U Sektoru za vanredne situacije inspektor Nerandžić je proveo oko 40 dana, a uskoro je očekivao i rešenje o penzionisanju. Očekivao je i rešenje za stan. Ali…

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 6. februara ove godine optužilo osam pripadnika Žandarmerije   zbog "postojanja opravdane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo napad na vojno lice u vršenju vojne službe u sticaju sa krivičnim delom zlostavljanje i mučenje, kao i za krivično delo zloupotreba službenog položaja vezano za njihovo učešće u događaju od 28. 9. 2014. godine i održane Parade ponosa".

Zaštitnik građana Saša Janković podneo je krivičnu prijavu  14. januara ove godine protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije Jovanović Saše i Stanković Saše zbog napada na pripadnike Žandarmerije u vršenju službene dužnosti, ali je tu prijavu tužilaštvo ekspresno odbilo.

Da Aleksandar Vučić ne prašta skrnavljenje lika i dela sebe i članova porodice, mnogi su se uverili. A njegova pretnja upućena uredniku Dnevnog Telegrafa, Slavku Ćuruviji, dok je on bio ministar za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića, ostvarila se. Vučić se sprdao sa pokojnikom, na bestijalan način.

Neočekivano, neko iz vrhova MUP-a je obavestio novinare koji su "na vezi" o sudbini inspektora Nerandžića.

Nakon smenjivanja, inspektor je doživljavao porodične tragedije. Otac mu je preminuo prošle godine. Pre dva meseca njegovu majku pogazio je, na trotoaru na Vidikovcu, džip čiji vlasnik je gospođa sa Kosmeta, član SNS-a. Odmah potom iznenada mu je umro i tast. Ipak, inspektor Nerandžić se nije nadao da će smrt uskoro doći i po njega. Očekivao je nevolje, jer…

Ministar Stefanovića je pretio Nerandžiću hapšenjem, jer su optuženi žandarmi nameravali da Nerandžića, kao tadašnjeg načelnika, koji je vodio istragu povodom spornog događaja, predlože za svedoka.

A oni koji su poznavali ovog čoveka znaju da je bio "linijaš" i da se istine držao kao pijan plota. Zamenik načelnika Službe unutrašnje kontrole Dragan Kujundžić bio je zadužen da sprovede klevetničku kampanju protiv svog kolege. On je, umesto Nerandžića, potpisao krivičnu prijavu protiv žandarma, i očekuje unapređenje. On je sproveo postupak za otpuštanje 1.750 zaposlenih u MUP-u Srbije.

U Sektoru za vanredne situacije Nerandžić je radio u kancelariji sa još pet kolega. Dva dana uoči smrti molio je kolegu da mu pomogne oko vađenja zdravstvene knjižice.

Pet dana uoči smrti Nerandžića, Policijsku upravu Beograda posetili su ministar i direktor policije. Najtežim rečima su opisali rukovodstvo ove policijske uprave, optužujući ih za korupciju, kršenje zakona, nepoštovanje naređenja. Zapretili su hapšenjima. I otišli. A sve njih je rešenjem postavio ili direktor policije, ili dr Stefanović!

Akcija uterivanja straha među policijom uveliko traje. Policiji je smanjena plata, a u akciji kupovine novih uniformi neko je zgrnuo velike pare. Uniforme su najlošijeg kvaliteta, brzo se habaju, blede.

Po nalogu ministra, zaposleni u ministarstvu gube pravo na minuli rad, umanjuje im se pravo na godišnji odmor…

Smrt inspektora Nerandžića, RTS je objavila u tri rečenice: „…Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije R. N. nađen je mrtav u Rakovičkoj šumi u Beogradu. Najverovatnije se radi o samoubistvu, nezvanično saznaje RTS. R. N. je trebalo uskoro da bude penzionisan, a u poslednje vreme je radio u Sektoru za vanredne situacije MUP-a, pisali su beogradski mediji. Do pre nekoliko meseci bio je načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Uviđaj je u toku."

MUP Srbije nije dao ni čitulju u Politici, mada to redovno čini kada nastradaju pripadnici policije. Na sahrani nije doveden ni policijskim orkestar, ni počasni vod. Nerandžić je jedini inspektor kome te počasti nisu odate!

Službenu verziju Nerandžićeve smrti nije prihvatio ni paroh Srpske pravoslavne crkve, koji je održao opelo, koje se po kanonu ne drži samoubicama.

Na sahranu nije došao niko iz ministrovog kabineta, niti iz kabineta direktora policije. Ipak, došao je Miloš Oparnica, koji je bio nadređeni rukovodilac Radomiru Nerandžiću, u SUK-u (Služba unutrašnje kontrole). Venac su doneli i generali policije i kolege sa kojima je radio u PU Beograd i MUP-u.

Ko je ubio Nerandžića?

Osnovano se sumnja da je iz SAJ-a angažovan i ubica inspektora Nerandžića. Nekoliko minuta nakon ubistva, na licu mesta primećeno je i nekoliko žandarma. Dok se telo Nerandžića nije ni ohladilo, MUP je ukinuo rešenje o dodeli stana inspektoru koji je ceo radni vek proveo u policiji. Živeo je u očevoj kući u prigradskom naselju Resnik. Kada su žandarmi odlučili da ga predlože za svedoka, naređeno je da bude ubijen. I bi tako.

 

       Ministar prikriva kriminal

 

Nije samo ministar Slina na optuženičku klupu izveo žandarme iz niškog odreda. On je opravdao sve kriminalne aktivnosti porodice Vučić.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je 26. 11. 2014 rekao da je policija "nepobitno utvrdila" da je prilikom osnivanja preduzeća Asomakum korišćena falsifikovana lična karta Andreja Vučića, brata srpskog premijera.

Stefanović je na sednici skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove kazao da su grafolozi "nepobitno utvrdili" da je falsifikovan Vučićev potpis, ali i da postoji razlika u slici i serijskim brojevima na ličnoj karti.

"Mi se tu nećemo zaustaviti i trudićemo se da razotkrijemo ko su osobe koje su omogućile upis u registre sa takvom ličnom kartom", rekao je ministar.

Pitanje poslovanja fantomskog preduzeža Asomakum pokrenuo je poslanik Nove stranke Zoran Živković, posle čega je premijer Aleksandar Vučić kazao da je njegovom bratu “ukraden identitet’‘.

A sa lažnim kompanijama Andrej Vučić je, samo na ime neplaćenog poreza, zgrnuo oko 2o miliona evra. Koliko je ostao dužan onima od kojih je uzimao, ili otimao novac, postoje dokazi, ali je ministar policije saopštio da je nesrećnom Andreju Vučiću, koga “ni krivog ni dužnog“ izmlate žandarmi, jer ih je napao sa telesnom gardom, vojnim obezbeđenjem, neko ukrao i identitet. I zgrnuo desetine miliona evra!

Ko još veruje u ovu priču premijera i njegovog ministra? Niko!

Ali, misija Evropske unije u Beogradu i kancelarija OEBS-a nisu se oglasile ni ovim povodom. Aleksandar Vučić je njihov omiljeni diktator, a Neša Slina podoban ministar unutrašnjih dela.

Brat premijera Vučića bio je optužen i za nameštanje tendera za ispumpavanje vode iz kopova u Kolubari. Premijer je iz svih oružja napao istraživački portal BIRN koji je objavio ovu mahinaciju. Ministar Slina je bio tu, da ga podrži. I uvek ga je podržao. I podržavaće ga, dok kraja života.

Ministar unutrašnjih poslova je predstavnik izvršne vlasti, i nije ovlašćen da rukovodi pojedinačnim istragama, niti da o tome obaveštava građane, jer je pretkrivični postupak zatvoren za javnost, osim, ako iz važnih razloga nadležni državni tužilac odluči da neke detalje u vezi istrage saopšti javnosti.

Deset dana je ministar dr Stefanović umišljajno lagao građane o “punoj policijskoj mobilnosti“ na rešavanju slučaja nestale Tijane Jurić, a znao je da je ona mrtva, i ko je njen ubica! Viši javni tužilac u Subotici, koji rukovodi istragom protiv osumnjičenog, je jedini nadležan da odlučuje o toku istrage i njome rukovodi, nije dao glasa od sebe. Bolje reći, bio je onemogućen, jer Srbija odavno nema nezavisno tužilaštvo, niti nezavisno sudstvo.

U Beogradu je 25. jula pregažen na Brankovom mostu Luka Jovanović iz Beograda. Vozač Kantrimena je pobegao, a vest o udesu nije ni zabeležena, sve dok, dva dana kasnije, Luka nije preminuo u bolnici, od posledica udesa. Na scenu stupa dr Stefanović, i počinje bitka da se zaštiti nesavesni vozač. Nastupa sa pričom o traganju za nestalom Tijanom Jurić.

Vozač Kantrimena stranih registarskih tablica je gospođa Snežana Divac, koja se na američkom pasošu vodi kao Ana Divac. Bila je sama u autu, i pijana. Svedoka njenog beščašća je mnogo. Počev od šnajderke, kod koje se nije pojavila da proba haljinu, do njenih najintimnijih prijatelja. Kada je privedena u policiju, njen muž se od stresa razboleo i hitno je operisan od žuči. Upućeni misle da je to bilo smišljen, sa ciljem da izazovu sažaljenje, jer su Ana i Vlade u tom periodu bili na dva svadbe – u Prijepolju i u SAD-u.

Niko od policijskih funkcionera ne želi da učestvuje u montiranju slučaja, i taj zadatak dobija Nebojša Marković, načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda, koji trojicu inspektora uključuje u akciju nameštanja slučaja. Petoro narkomana prihvata ponudu da za novac i drogu priznaju izvršenje krivičnog dela, koje će tužilaštvo kvalifikovati kao saizvršilaštvo, što je neodrživa kvalifikacija, a mogu samo odgovarati za prikrivanje.

I, naravno, dr Slina montira proces u kojem Milićev, koji nije priznao da ima veze sa slučajem, dobija kaznu zatvora od 4 godine i šest meseci! Kasnije se ispostavilo da je gospođa Divac Lukinoj maćehi priznala da joj se tri puta u san javio Luka! Otkud njoj u snovima Luka, koga nije poznavala?

Parajlije u Srbiji mogu da divljaju, da gaze, i da izbegnu zasluženu kaznu. Pogotovu ako imaju zaleđinu, kao što su Vučić i lažni doktor dr Stefanović.

U Ustaničkoj ulici u Beogradu, na pešačkom prelazu sa semaforom, 18. jula 2013. usmrćena je Andrea Bojanić. Džipom marke BMW X5, koji je u vlasništvu Pink Media Grupe, a upravljao je Aleksandar Mitrović, devetnaestogodišnji sin Željka Mitrovića.

Na umrlici, kao vreme smrti, navedeno je 22:03 časa, a Nada Macura, portparol Hitne pomoći , zapisala je u svom izveštaju vreme od 22:50, dok se u medijima najčešće barata izrazom „oko 22:30"?!

Posle nesreće je Aleksandar nastavio da vozi i zaustavio se tek nekih 500 metara dalje, na mestu skrivenom od pogleda ljudi koji su se okupili da pomognu nesrećnoj devojci. Odatle se javio svojoj majci, pevačici Sonji Mitrović-Hani, a zatim i ocu, Željku Mitroviću. Tog trenutka je pokrenuta mašinerija manipulisanja i ovim slučajem.

Po dogovoru sa advokatima koje mu je odmah angažovao otac, Aleksandar je automobil parkirao na skrovitom mestu, a zatim je drugim kolima, u pratnji Pinkovog obezbeđenja otišao na VMA.

Kako je od jednog poznanika sa ove klinike saznao Savo Bojanić, otac ubijene devojke, Aleksandar je diskretno uveden u jednu ambulantu gde su ga priključili na aparat sa kiseonikom, kako bi se otreznio.

Tek posle toga je momak u pratnji svojih advokata otišao da se prijavi u policiju. Ipak, našao se savesni sudija Višeg suda u Beogradu Dragoljub Zdravković, koji mu je odredio pritvor. On više nije sudija za prethodni postupak. Premešeten je. Mora da se sluša, kada je u pitanju Vučićeva kamarila.

I ministar policije se potrudio da policija radi na uništavanju tragova. Našli su i korumpiranog sudskog veštaka.Postupak protiv sina Vučićevog Gebelsa još nije ni započeo.

Mnogo krvi i nesreće je iza ministra Stefanovića. A, on i njegova žena imaju i troše puno novca, skupljaju nekretnine, automobile. Vole i keš.

 

       Kućica na moru, žena oko nje…

 

A, da dr Stefanović ima i previše novca, od kada je pre tri godine seo u stolicu predsednika Narodne skupštine Srbije, svedoči i podatak da je u elitnom naselju, u Vojvođanskoj ulici u Beogradu, na Bežanijskoj kosi kupio trosoban stan od 99 kvadrata, a potom ga zamenio za kuću od oko 200 kvadrata u istoj ulici, uz doplatu od samo 200 hiljada evra, datih da vlasnik kuće kupi još dva strana. Prvi komšija mu je ministar Aleksandar Vulin.

U martu prošle godine ministar policije dr Stefanović poveo je pregovore o kupovini kuće u Petrovcu na moru od 350m2, na placu od 800m2, čiji je vlasnik ruski tajkun Sergej Marahovski Ivanovič, za dva miliona evra.

Dogovor o kupovini je bio, prvo, u načelu postignut, ali se čekalo na realizaciju, jer ruski tajkun nije službeno postao vlasnik kuće zbog toga što polovina pripada njegovoj doskorašnjoj supruzi. Ročište o podeli kuće održano je 25. avgusta prošle godine, pred većem Osnovnog suda u Baru. Kuća je, potom, upisana u vlasničke knjige na ime drugog lica, a dr Stefanović će aneksom ugovora da se obezbedi, kao stvarni vlasnik.

I dok dr Stefanović u Beogradu sabira novac, uz podršku svog mentora Vučića, njegova supruga Ana trošila ga je letos 20 dana nemilice. Odsela je u hotelu Plaža u Petrovcu na moru. Obezbeđivali su je pripadnici specijalne crnogorske policije. Naručivala je kavijar, plodove mora, posebno su spremana specijalna ića i pića za nju, a cena je bila astronomska.

Ministarka je baš uživala, a svakog dana je menjala policajca koji je ispunjavao njenu pohotu. U trenucima sladostrašća, jer su te bahanalije snimane od strane crnogorske tajne policije, gospođa ministarka je opisivala muža kao šonju, da je isti kao i Vučić, i da i on voli da prima!

Policija raspolaže preciznim podacima o biznismenima sa Kosmeta koji su kupili ministru Stefanoviću kuće, i snabdeli ga ogromnom količinom novca.

Ali, dr Nebojša Stefanović je i lažni muškarac, lažni vlasnik diplome Megatrenda, i lažni doktor nauka, čiju disertaciju osporavaju oni koje je prepisao, i još 1.800 naučnih radnika.

On je upisao treći godinu na Megatrend univerzitetu. Više profesora sa ovog Univerziteta potvrdilo je istraživaču Magazina Tabloid da Nebojšu ne poznaju, kao studenta. Njegova disertacija je prepisna. Misija OEBS-a u Beogradu je i zvanično zatražila da se utvrdi njena validnost. Neko je stopirao istragu. Jer, potreban im je ovakav ministar, koji je ljudska ništarija. Da je lažni student neko od ministara u Nemačkoj, ili bilo kojoj evropskoj državi, odmah bi bio uhapšen.

Ovakav ministar unutrašnjih poslova nekažnjeno pljačka, ubija, otpušta, prikriva.

Početkom decembra vršio je javno pritisak na tužilaštvo da uhapsi urednika Magazina Tabloid, jer je, navodno, pozivao na ubistvo premijera. I sam je znao da to nije tačno, ali… Paja Patak dobio zadatak. Pitanje za Amadea Votkinsa: da li je sve ovo što radi ministar Stefanović moguće u bilo kojoj drugoj evropskoj državi?

Satreće će nas banda Aleksandra Vučića, ako se ne pobunimo, i ne sprečimo ih da ubijaju, pljačkaju, otimaju, rasprodaju. I mi imamo prirodno pravo na život.

 

    Telepromter.rs

Otac ministra Stefanovića postao direktor u Telekomu

Maltretira radnike!

Otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića nedavno je postao direktor u Telekomu Srbija i to godinu dana pred penziju. Radnici se žale da ih ministrov otac maltretira.

Kako Teleprompter.rs ekskluzivno saznaje, otac ministra Nebojše Stefanovića, Branko Stefanović, pre godinu dana postao je direktor u Telekomu Srbija.

Prema rečima našeg izvora, u Telekomu je pre manje od godinu dana promenjena sistematizacija samo da bi Branko Stefanović postao direktor.

– Telekom je pre manje od godinu dana promenio čitavu sistematizaciju i organizaciju sa jednim jedinim ciljem – da otac lažnog doktora Nebojše Stefanovića postane izvršni direktor sa basnoslovnom platom, reprezentacijom i ostalim privilegijama. Inače, popularni "čika Branko" je godinama primao platu u Telekomu kao nekakav referent. Godinama nije radio ništa, držao je noge na stolu, pušio i čekao 16 časova da ode kući, čekao platu, 13. platu i bonus za nerad – priča jedan od zaposlenih u Telekomu.

Dodaje da je Branko Stefanović povukao sve moguće veze u Srpskoj naprednoj stranci preko sina ministra kako bi godinu dana pred penziju postao "direktor za velike poslovne korisnike".

– Sada ova neznalica maltretira svoje radnike koji se bave prodajom usluga, tera ih da rade besmislene testove opšte informisanosti, ponižava ih na raznim "tim bilding" vežbama i vređa, dodaje izvor.

Ministrov otac završio je Ekonomski fakultet u Beogradu, a u Telekomu radi od 2006. godine. Penzionerske dane čeka sa unukom Ninom, Nejbojišinom ćerkom, u naručju. Inače, otac Branko pored Nebojše ima još jednog sina, Nemanju Stefanovića.

 

    A 1. Sindikat policije Sloga saopštava

Prema informacijama sa terena, danas je jedan policijski službenik iz Nove Varoši izvršio suicid iz vatrenog oružja.

Atmosfera straha i beznađa koja je zahvatila zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a u vezi proglašenja tehnoloških viškova, doprinela je povećanju straha i stresa kod zaposlenih koji su raspoređeni na fantomska ne postojeća radna mesta "analiza rizika". Od podele rešenja za raspoređivanje na tim mestima, bilo je više pretnji suicidom.

Upravo iz tog razloga, danas smo uputili dopis ministru Nebojši Stefanoviću. Dopis dostavljamo u celosti:

Gospodine ministre, vi ste odgovorno i ovlašćeno lice u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadužen za rad i organizaciju rada ministarstva.

Molimo Vas da ovaj sindikat informišete zašto ste i na koji način predložili ili dali saglasnost da se formiraju, dodaju „fantomska radna mesta" „analiza rizika". Zašto ste pojedina, izvršilačka ili rukovodeća radna mesta ukidali ili smanjivali broj izvršilaca. Da li ste svesni, ili informisani kakve je to probleme donelo u organizovanju posla na terenu kod već jako malog broja izvršilaca. Pojedini rukovodioci ne mogu da sačine dnevni raspored rada.

Tim smanjenjm broja izvršilaca i povlačenjem sa terena policajaca, operativaca i vatrogasaca na fantomske poslove „procene rizika", bezbednosni sistem može biti ili je narušen a građani i država mogu snositi nesagledive posledice.

Prema informacijama koje nam stižu sa terena, zaposleni koji su preraspoređeni na mesta „analiza rizika" nisu upoznati sa svojim novim radni obavezama i opisom posla te ne znaju koje su im nove radne obaveze kao ni u kom radnom prostoru ga obavljaju. Oni su žigosani, šikanirani, označeni kao kriminalci koji čekaju otkaz. Dakle, sprovodi se plansko kolektivno zlostavljanje na radu što je suprotno zakonu.

Takođe, po informacijama koje stižu sa terena, zaposleni raspoređeni na radna mesta „analiza rizika", od strane rukovodioca bivaju primorani da nastave da rade one stare poslove kao da nisu dobili nova rešenja. Odlaze u patrolu, angažovani su u KZB, rade na pozorničkoj delatnosti, kuhinji, restoranu, gašenju požara i dr. Upravo zbog toga, molim Vas da ovaj sindikat informišete, odnosno dostavite kopije uputstva ili drugih pismena, koja ste linijama rada dostavili na postupanje u vezi angažovanja radnika na „analizi rizika".

Ističem da bi sa povećanom pažnjom trebalo pratiti zaposlene, odnosno da obavežete rukovodioce po linijama rada, na korektno postupanje prema „žigosanim radnicima analize rizika" jer je najveći broj takvih u veoma teškom psihičkom stanju, pod stresom, a što može da bude okidač za suicid ili neprimerenu agresiju prema kolegama, rukovodiocima ili članovima porodice. O problemima suicida nema potrebe da vas dodatno informišem, smatram da ste dobro upoznati.

Ja vas neću pitati kako spavate,verujem da bolje spavate od mene i nas koji spavamo samo 3 sata noću, ili u opšte ne spavamo sve nas ste javno putem medija okarakterisali za neradnike i kriminalce!

Ministre moj, sve to što nam radite je nečasno i neprofesionalno!

Sindikat policije Sloga

Dragan Žebeljan

Predsednik

 

    A 2. Krivična prijava nezavisnog policijskog sindikata Srbije

Beograd, 21. decembar 2015. godine. Nezavisni policijski sindikat Srbije podneo je krivičnu prijavu Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv ministra policije Nebojše Stefanovića, direktora policije Milorada Veljovića i ostalih nadležnih u Ministarstvu unutrašnjih poslova zbog osnovane sumnje da su počinili delo „zloupotreba službenog položaja" kao i da su izvršili delo „nesavestan rad u službi".

Oni su doneli 1475 nezakonitih rešenja o premeštaju zaposlenih na drugo radno mesto a da o opisu posla nisu upoznati zaposleni, koji su i nakon donošenja ovih rešenja nastavili da rade na poslovima sa kojih su premešteni što je suprotno Ustavu Srbije, Zakonu o policiji kao i podzakonskim aktima koji regulišu ovu oblast a na koje se nadležni u MUP-u i pozivaju u ovim rešenjima, a zaposleni nisu imali uvid u pravilnike na koje se nadležni pozivaju jer su „strogo poverljivi".

U obrazloženju krivične prijave NPSS -a stoji da je rešenje NEZAKONITO jer je donosilac rešenja pokušao da izigra primenu Zakona o policiji, kao lex specialis-a, i veštački izazvao primenu Zakona o državnim službenicima kako bi pokušao da „pokrije" pravno donošenje ovakvog rešenja.

NPSS smatra da primeni Zakona o državnim službenicima NEMA MESTA i navodi da „se povreda prava sastoji u tome što su u rešenjima zaposleni premeštani na osnovu člana Zakona o državnim službenicima u kojem stoji da se zaposleni premeštaju ako „neka mesta budu ukinuta ili broj državnih službenika smanjen, a prednost imaju oni sa boljim ocenama".

„…Međutim, radno mesto sa kojeg se zaposleni premešta NIJE ukinuto, a takođe donosilac rešenja se nije bavio ocenjivanjem, pa zakonski uslov da prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednje tri godine nije ispoštovan" stoji u krivičnoj prijavi NPSS-a.

A, da je primenjen Zakon o policiji – moralo bi biti naglašeno da se radi o privremenom ili trajnom premeštaju, što nije učinjeno i predstavlja prepreku za sprovođenje ovog rešenja.

 

    A 3. Protesti

Sindikati u policiji odlučni su u nameri da spreče ministra i njegovu kliku da iz policije otera 1475 zaposlenih, uz obrazloženje da je reč o onima koji potiču iz kriminogene zone!

To je potvrđeno i na konferenciji za štampu Nezavisnog policijskog sindikata održanoj u Medija centru, u petak, 25. decembra. Oni su SMS poruku uputili novinarima, javnim ličnostima i diplomatskom koru. Štrajkuju uz poklič "Ne dam sebe, ne dam ni kolegu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TENDERDŽIJA BRATISLAV: MINISTARSKA FUNKCIJA OMOGUĆAVA DA LICE BUDE ZAŠTIĆENO U MUĆKAMA!??!

 

Službenici Ministarstva odbrane uputili su Redakciji opširno pismo, opisujući poslovanje ministra Gašića i njegove družine,  a uz pomoc naše saradnice, to pismo, složeno u tekst prezentujemo javnosti!!!

 

                       M. Hadžić

 

Ministar odbrane Bratislav Gašić, već dugo zarađuje veliki novac na nameštenim tenderima. Tako je namestio tender kruševačkoj firmi Morava In za izgradnju hangara na vojnom aerodromu Batajnica za borbene avione Mig i transportni avion AN u vrednosti 2,2 miliona evra, i 2013. godine je urađen projekat za taj veliki hangar, i po projektu cena hangara je iznosila 3 miliona evra.To je projekat za hangar koji je opremljen sa svim radionicama, rashladnim uređajima, i sve ostalo što ide uz to.

Vlada na čelu sa Vučićem 2014. god. je odobrila 3 miliona evra za kapitalni projekat-hangar. Gašić je oborio tender u 2014. godine, zato što Morava In nije ispunjavala uslove, i iako po zakonu o javnim nabavkama, kao naručilac koji je oborio tender nije imao pravo da u narednih 6 meseci objavi novi tender.

Gašić je naredio da se u roku od mesec dana objavi novi tender i namestio je posao Moravi In koja sada po tom projektu radi stajanku za najmanji avion Lasta u iznosu od 70 miliona dinara, a razliku od 1,4 miliona evra je podelio sa Moravom In.

Da bi nekako zametnuo trag svojih dugih prstiju, Gašić je u jednom naručenom novinskom članku tvrdio da je "sprečio mućku tešku 25 miliona evra" (u vezi nabavke stomatoloških stolica za potrebe VMA), te da će neko morati da odgovara zbog arčenja državnih para!

Sve je počelo kad je Uprava za vojno zdravstvo, pri Ministarstvu odbrane, početkom ove godine pokrenula nabavku stomatoloških stolica, vrednu 25 miliona dinara za potrebe Vojnomedicinske akademije.

Ovaj naručeni članak je Gašić je preko Uprave za odnose sa javnošću u ministarstvu odbrane pustio da pokaže kako se on bori protiv korupcije u ministarstvu, a u stvari sam sebe je pokopao, i dokazao koliko ne poznaje Zakon o javnim nabavkama, i ono sto je najvažnije, dokazao je da za njega postoji samo Zakon ulice, šverca i sile-pretnji prema poštenim ljudima.

Naravno, ništa od toga nije bilo tačno. Naime, Gašić je sve radio kako bi njegov prijatelj dobio tender koji je hteo da proda vojsci stare i neupotrebljive stomatološke stolice.

U međuvremenu, neviđena hajka i teror, vrši se u Fondu Sovo na referente koji su po zakonu odradili tender, i nisu dodelili tender Gašićevom intimusu, koji je danima dolazio u ovu ustanovu i pretio referentima otkazom, predstavljajući se kao "Gašićev prijatelj".

Svako ko nije nameštao tendere Gašićevim pajtosima, oteran je iz Ministarstva odbrane, a to odlično zna i premijer Vučić, koji ga je na tu funkciju postavio, ali ga i dalje štiti jer njima dvojici je podela kolača važnija od poštovanja zakona i držanja do morala, etike i časti.

Prema slobodnom opredeljenju, Gašić je švercer na veliko, i arogantni kriminalac. Pljačka i preti poštenim ljudima, a 46 miliona evra duguje državi na ime poreza, ali i pored toga, Vučić ga štiti.

Mislio je Gašić da će namestiti tender svom mafijaškom prijatelju, i da će na VMA isporučiti trule stomatološke stolice, kao što je ugradio i trulu betonsku armaturu, koja je zabranjena Zakonom od 2009. godine, u vojne zgrade na Bežanijskoj kosi, i te stanove gradi Morava In.

Trula armatura plaćena je 78 dinara po kilogramu, a pet dobavljača je tada odbačeno na tenderu po Gašićevom nalogu, koji su imali Zakonom odobrenu armaturu, čija je prosečna cena bila 62 dinara po kilogramu.

Kupljeno je 5 tona trule armature. Ceo posao je dodeljen firmi koja je dala najskuplju ponudu i koja je za skoro 30.000 evra viša od ostalih, jer je postupak namešten tako da odgovara samo jednoj firmi!

Direktor kompanije "Medipro international"  , Stevan Zeljković, zbog svega ovoga, vešto je izbegao sve kontakte sa medijima do današnjeg dana.

Celu proceduru u vezi sa nabavkom realizovao je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (SOVO). Procenjena vrednost nabavke iznosila je 25.858.000 dinara, bez PDV-a. Poziv je objavljen 13. jula, a postupak javnog otvaranja organizovan je mesec dana kasnije, 14. avgusta.

Odlukom direktora, 8. septembra ugovor o nabavci dodeljen je kompaniji "Medipro international" za 26.399.580,59 dinara sa PDV-om, iako su druge dve ponude bile znatno niže – jedna 19.500.000, a druga 18.800.000.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERITORIJALNO I DUHOVNO SAKAĆENJE DRŽAVE PREDSTAVLJAJU SE KAO NOVE POBEDE SRBIJE!!?

 

Pobedili smo!? Koga? Najveće prijatelje, Nemce, Amere, arapske prinčeve, drage komšije? Ako su prijatelji, kako smo uopšte došli u situaciju da se protiv njih tako žestoko borimo i toliko radujemo pobedi? Ako nisu, to ćemo debelo platiti.

Tako će ono što je odavno jasno svakom razumnom u Srbiji, doći će iz dupeta u glavu i šarlatanima na vlasti, koji otimaju od svojih građana da bi kupovali strane prijatelje koji nam rade o glavi.

 

               Mile Isakov

 

Dok samo ovo pisao, Vučić obaveštava javnost da je plate i penzije, koje je smanjio za desetak hiljada dinara sad povećao za nekoliko stotina dinara, a od ušteđene razlike, pet miliona evra poklonio građanima Srebrenice, koji su ga nedavno kamenovali. Sa očiglednom namerom da se on iskupi i predstavi kao Mesija.

Da li bi Vučić podneo ostavku da je Kosovo primljeno u UNESKO? Ne bi, naravno. Pa, onda nema pravo ni da se hvali time što ovog puta nije prošlo. Da je Kosovo postalo član, on bi održao još jednu komemorativnu konferenciju za medije na kojoj bi naciji saopštio kako je u pitanju viša sila, kako je Srbija mala zemlja a svet nepravedan.

Otkud mu onda pravo da sad, kad se to sticajem okolnosti nije dogodilo, svu slavu pripisuje sebi i u pobedničkom transu saopštava kako Srbija više nije mala, nije mala? Kako je pod njegovim vođstvom naučila da ne gubi u međunarodnoj areni i kako je stekla pobednički mentalitet, što će se videti i na sledećoj Olimpijadi na kojoj ćemo, on nam garantuje, osvojiti duplo više medalja nego na prethodnoj. Kakve sad to ima veze i kakve on ima veze sa time?

Olimpijada je sportsko takmičenje u kojem caruje fer plej, tako da je potpuno neumesno praviti takva poređenja sa ucenama i zavrtanjem ušiju na svetskoj političkoj paradi nasilja nad pravom i pravdom.

A to što će neki mladi ljudi iz Srbije svojim sportskim talentom i moralom, radom i odricanjem, čeličnom voljom i hrabrošću, osvajati medalje, biće samo njihova zasluga i u najmanju ruku nečasno je grebati se o njihove uspehe. Na njihov pobednički moral se može uvek računati, za razliku od politike i političara jer tu nema morala.

Bolje bi mu bilo da razmisli o tome kako je moguće da nam upravo njegovi najveći prijatelji, idoli i uzori, Nemačka i Austrija, Saudijska Arabija i Arapski Emirati, Švedska i Švajcarska, tako zdušno otimaju teritorije i identitet.

Da najveće i najuticajnije članice Evropske unije budu inspiratori i agitatori teritorijalnog i duhovnog sakaćenja države koju navodno žele da prime u svoje redove. Da objasni, pre svega sebi, kakvo to pomirenje i saradnju u regionu on gradi, kad svi susedi uredno glasaju protiv vitalnih interesa Srbije. I Hrvatska i Slovenija i Bugarska i Mađarska i Makedonija i Crna Gora.

Imaju oni svojih obaveza, naravno, ali imaju ih i Slovačka, koja je glasala protiv prijema Kosova, kao i Rumunija i Grčka, koje su bile uzdržane, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, kojoj samo Republika Srpska ne dozvoljava da se okrene protiv nas.

Imamo i mi obavezu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa sa evropskom, pa ipak nismo uveli sankcije Rusiji zbog posebnih odnosa koje imamo sa tradicionalnim saveznicima. Ne samo zato što nismo hteli, već pre svega zato što nismo smeli da se odreknemo podrške i zaštite koju sa te strane imamo u Savetu bezbednosti i svim međunarodnim organizacijama, naročito kad zagusti.

Zar i naše najbliže komšije, sa kojima smo zajedno prolazili kroz najveća iskušenja u istoriji, nisu mogle da nađu izgovor u potrebi za dobrosusedstvom i mirom u regionu, ako ne iz solidarnosti ono bar iz razumevanja, jer oni bolje od svih drugih znaju do čega je Srbiji najviše stalo i šta je najviše boli.

To se posebno odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, koje mi razumemo i stoga pravimo razliku. Makedoniji, naprimer, nije previše zameriti jer znamo na šta su sve spremni Albanci u njoj, kojih nije malo. Ali, režimu Mila Đukanovića, koji se zbog svojih mafijaških rabota besprizorno ulizuje Zapadu, tako što uvek prvi čačka otvorene rane Srbije, mora se adekvatno odgovoriti. Bez mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore, mada se on dobrano mešao u srpske devedesetih godina.

Umesto što uzvikuje parole kako niko više ne može da gazi Srbiju, jer to ne zavisi od njega, Vučić bi mogao i morao da obezbedi da je bar ne zapišavaju avlijaneri sa tek ustanovljenim državnim pedigreom kojem je upravo Srbija kumovala.

Ne mislim da treba insistirati na nekakvom strahopoštovanju ali mora postojati respekt, koji se opet mora zaslužiti. A respekt se ne stiče tako što se zbog sopstvenih, ličnih grehova iz prošlosti ponižava cela nacija i država.

Sa svim susedima treba lepo, ali svakome dati do znanja gde mu je mesto. Međutim, to može samo neko ko zna gde je njegovo. Vučić to ne zna, ali što je još gore ne zna ni Srbija koju on vodi. Srbija je idejno i moralno dezorijentisano društvo u kojem beda diktira standarde i ponašanje.

Vučić to koristi i sve građane koji bedno žive tretira kao bednike, o čemu najbolje svedoči najavljeno povećanje plata i penzija, za bednih dvesta-trista dinara. Nije onda čudo što nas tako tretiraju i svetski moćnici i što se na nama istresaju i bedniji od nas. Zbog svega Srbija mora preispitati svoje prioritete i sva prijateljstva, kako bi utvrdila gde je, šta je i šta joj valja činiti, sa kime i kako može dalje.

Svet se rapidno menja i ovo UNESKO glasanje očigledan je dokaz tome, a vlast koja misli da je to njena pobeda očigledno ništa od toga ne razume. A kad ne razume, ne može iz toga izvući ni pouke. A to opet znači da se ne možemo nadati ničem dobrom.

Nije ovo nikakva pobeda Srbije, samo je odložena egzekucija nad njom. Njeno ponižavanje i čerupanje će se nastaviti, posle ovog neslavnog pokušaja još žešće, sve dok ona na to bude pristajala. Na glasanju o Kosovu, ovom prilikom pobedile su one države koje su odlučile da se suprotstave američkoj hegemoniji u svetu, koja traje od kraja hladnog rata.

Najpre onih najvećih i sve uticajnijih Rusije i Kine, a onda i brojnih manjih kojima je preko glave kolonijalnijalističkog odnosa prema njima. SAD nisu više šerif planete, pa čak ni zajedno sa evropskim satelitima nisu više neprikosnoveni sudija.

Ekonomski i vojno sve moćnije, Rusija i Kina, naučile su igru štapa i šargarepe, sve su angažovanije na svetskoj sceni i sve uspešnije koriste svoje potencijale i prednosti. Ta alternativa unisonom svetskom poretku, koja se posle nekoliko decenija pojavila, dočekana je sa odobravanjem od svih država kojima je do slobode i prosperiteta, a inače pun kufer američkog diktata i siledžijskog uvođenja demokratije. I ovo glasanje je rezultat tog buđenja. Nisu oni glasali da zaštite Srbiju, nego sebe.

Srbiji niko ne može pomoći ako ona sama ne preduzme nešto da pronađe svoje mesto i ulogu u novim međunarodnim uslovima. A mogla bi da uhvati priključak sa novim svetskim trendovima i brže od mnogih, zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa predvodnicima novog talasa, kod kojih ima donekle i privilegovan status. U savremenim geostrateškim uslovima, koji menjaju odnos snaga na planeti, dalje insistiranje na ulasku u EU po svaku cenu, deluje kao ulazak u četnike 1945 godine.

Ponižavajuće i uvredljivo povećanje

Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv humanitarne pomoći ljudima u nevolji, u Srebrenici ili bilo kom drugom gradu u okruženju, ali kad se galantno poklanja izuzetno velikih pet miliona evra u istom danu kad se građanima Srbije, od kojih je to oteto nasilnim smanjenjem plata i penzija, vraća mizernih par stotina dinara, onda to mora da izazove žestoke reakcije. Ne zato što nema solidarnosti, nego zato što objašnjenje da, eto, ima se, može se, jer su to građani Srbije uštedeli, vređa njihovu inteligenciju i ljudsko dostojanstvo.

Naročito penzionera, koji su svoje penzije odavno pošteno zaradili, a kojima se neprestano nameće osećaj da su teret društva i da parazitiraju na račun države. Naprotiv, sve što ova država ima stvorili su upravo oni, a njihove penzije su njihova imovina, njihovo stečeno pravo.

Pošto sam i ja jedan od njih, znam kakav je osećaj kad ti neko uzme desetak hiljada od Ustavom i zakonom zagarantovanih mesečnih primanja, a onda vrati nekoliko stotina dinara i to proglasi povećanjem. Taj te očigledno proglašava za budalu. Isti je slučaj i sa onima kojima minimalne penzije nisu ni smanjivane, kad kaže kako sa povećanjem od dvesta dinara nikad nisu bile veće.

Presna laž, jer i te su penzije u poslednje dve godine realno umanjene za preko deset procenata, a sada će ih veliki vođa i dobročinitelj povećati za čak 1,25%, pa treba da mu budu zahvalni.

Umesto da nam vrati naše pare, on nam daje bakšiš za humanost koju je on u naše ime demonstrirao u Srebrenici. Istovremeno, daje nam i utešnu nagradu, slavodobitno saopštavajući da će TV pretplata, umesto 500 dinara, kako je zakonom utvrđeno, mesečno biti samo 150 dinara, a da će ostalo dodati država iz budžeta. Odakle?

Pa opet od uštede koju je on ostvario otimačinom od naših zarada. Umesto da od pošteno zarađene plate i penzije, sami plaćamo svoje obaveze, pa i TV pretplatu, on će je plaćati umesto nas našim novcem, kao da smo retardirani.

Proglasio se našim starateljem pa će on upravljati našim novcem, on će umesto nas plaćati TV pretplatu, umesto nas maloumnih i pakosnih, on će biti humanitarac u Srebrenici, plaćajući našim novcem svoje dugove i svoje ambicije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV PRIVID „EVROPSKIH INTEGRACIJA“ KROZ OBEĆANJA, ZASTRAŠIVANJE I MALE I VELIKE PREVARE …

 

Više od tri godine predsednik Vlade Srbije i samozvani "Vođa", teroriše građane preko svih medija, tvrdeći da nikada nisu bolje živeli i da će im se nešto strašno dogoditi ako mu ne poveruju u to. Mada je reč o najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, ovaj tiranin čini sve da Srbiju dodatno rasturi i opljačka.

Da bi mu to uspelo, služi se svim oblicima prevara. Prevara je glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga "dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

 

                            Nikola Vlahović

 

Početkom 2013. godine, čudeći se što predsednik Vlade Srbije ništa ne čini da odbrani sopstvenu zemlju od američkog nasilja i otimanja Kosova, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…Sa jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a sa druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim godinama prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice nisu bile od važnosti Vučiću i njegovoj vladi? Zašto su mu bile draže lažne investicije arapskih šeika i stalne ucene koje dolaze iz Evropske unije i Amerike?

Zapadne diplomatsko-obaveštajne službe odavno su prepoznale u njemu veliki izdajnički potencijal i profil teškog sociopate, čoveka koji može da u momentu pljune na sve ono što je do juče za njega bilo svetinja, spremnog da uzdigne sve ono protiv čega je bio.

Shvativši da je reč o nemoralnom, beskarakternom i šizoidnom čoveku, Zapad ga je prihvatio kao "prelazno rešenje", kao malog, prljavog diktatora, čija je politička prošlost ružna a budućnost još crnja.

Sve do nedavno, pokazao se kao vrlo korisna investicija kad je u pitanju rasturanje Srbije. U tuđe ime je priznao postojanje lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, prevarom je uveo i kosovsko-metohijske Srbe u albanske institucije.

Prevarama, zastrašivanjem i podmićivanjem, stvorio je medijsko jednoumlje, kakvo nije bilo ni u vreme jednopartijske države. Prevarama i pretnjama, uništio je najveće privredne potencijale u Srbiji, a sve za račun zapadnih kompanija kojima je odredio i povelike subvencije pod izgovorom "privlačenja investicija".

Masovnu pljačku građana proglasio je "ekonomskim reformama", likvidaciju srpske privrede nazvao je "istorijskim zaokretom ka savremenoj i efikasnoj ekonomiji", lažne investicije proglasio je "ulaganjima od istorijske važnosti", teror njegovih stranačkih batinaša koji traje po gradovima i u unutrašnjosti Srbije, proglasio je "izrazom narodne volje", a umesto borbe protiv pada nataliteta i izumiranja srpskog naroda, ponudio je naseljavanje imigranata iz islamskih zemalja u prazne kuće po srpskim selima.

Konačno, Zapad ga je odbacio, a Rusija ga nikada nije ni htela. Ostao je sam i spreman na sve, samo da preživi na vlasti.

Početkom ove godine, u Zaječaru, prevarom je krenuo i u kampanju za dalji opstanak njegove vlasti…Slagao je ne trepnuvši, da će za godinu dana u Srbiji biti smanjena nezaposlenost, povećana industrijska proizvodnja i smanjen deficit, te da će rešavanje teške ekonomske krize i zapošljavanje novih ljudi biti sledeće pitanje na čijem rešavanju će se odgovorno i temeljno raditi…

Ali, odmah posle reda obećanja, krenuo je sa redom zastrašivanja: "…Moraćemo da se odreknemo mnogo toga, da preduzmemo najteže moguće mere, ali i da promenimo svest!".

Vučićeva omiljena prevara kojom sluđuje javnost, svedena je na samo jednu rečenicu: „Postali smo pouzdan partner svima, ali i od njih očekujemo da budu pouzdan partner Srbiji!".

Istina je gorka: Srbija nema partnera, ima samo onih koji eksploatišu njene resurse i koriste najjeftiniju, robovsku radnu snagu, kakve nema ni u jednoj drugoj državi Evrope, a možda i na planeti.

Ali, Vučić nastavlja onako kako je uvek i radio. Prevarom je došao do vlasti, prevarom je tu vlast održavao tri godine, a krajem ovog leta, prevarom je krenuo u još jednu predizbornu kampanju, mada mu je njegov američki gazda prilikom poslednjeg susreta skrenuo pažnju da to ne čini, nego da rekonstruiše vladu i čeka svoj neizbežni kraj.

Prevarom je, takođe, održavao privid "evropskih integracija" , mada se Srbija nije ni približila pregovorima. Prvom polovinom ove godine poslužio se značajem Vidovdana kod Srba pa je rekao da će Srbija 28. juna, "…posle ko zna koliko godina i vekova, imati pobednički Vidovdan", misleći na početak pregovora sa Evropskom unijom.

Ništa od toga se nije desilo ni tada niti će se desiti u budućnosti. Ali, zbirom takvih malih i velikih prevara , on već tri godine drži čitavu naciju u pokornosti i uverenju da nije sve tako crno kao što izgleda.

Kad mu na velikoj sceni ne ide, onda bi ponekad svratio do opštinskih odbora svoje stranke pa obećava: "…Ove godine ćemo slaviti jednu malu pobedu, ali pobedu koja će značiti mnoge nove pobede – više asvaltiranih ulica, više zaposlenih i bolju perspektivu za našu decu…".

Kad nestane nade, on nudi nadu-lažnu, naravno: "…Moramo da pokrenemo Srbiju, i da sarađujemo i sa onima koji su loše govorili o nama. Dovodićemo strane, ali i domaće investitore i hvalićemo se time što smo zaposlili 20, 30, 100 ljudi i što smo otvorili nova radna mesta!".

Konačno, kad oseti da mu niko ne veruje u to što priča, uhvati se za mikrofon i podilazi građanima pa kaže: "…Želim da se zahvalim na tome što nam verujete… Mi bez vašeg poverenja ne vredimo ništa i bez vaše snage ne možemo ništa. Nama je jedino potreban dogovor sa narodom!".

 

       Lagao je na svakom koraku

 

Tri godine strašnih pljački i prevara Vučićeve vlasti, ostavile su dubokog traga na građanima Srbije. Kako u njihovoj duši tako i u njihovom džepu.

‚Konačno, svako je mogao da se uveri da nijedan od njegovih "projekata" nije bio istinit nego lažan, da su sve njegove velike najave "investicija" bile takođe jedna velika prevara ili, još gore, ogromna šteta po interese Srbije (kao što je slučaj sa "Beogradom na vodi").

Kolike su Vođine nebeske laži i dokle je spreman da ide sa njima, govori i činjenica da je u slučaju nemačkog automobilskog giganta Mercedesa", unapred znao da on u Srbiju neće uložiti nijedan evro.

Uprkos tome, svečano se fotografisao ispred deset „Ikarbusovih" autobusa koji od „Mercedesa" nemaju baš ništa! Vučićeva laž kako "Mercedes dolazi u Srbiju" odmah je demantovana iz Nemačke: "Mercedes" nikada i nije ni imao nameru da investira u Srbiju! Ali, varajući javnost, Vučić je uporno tvrdio da cela jugoistočna i istočna Evropa već stoje u redu i nestrpljivo čekaju „srpski Mercedes"!

Epilog je poznat. Ikarbusov falsifikat danas može jedino da posluži raspalom gradskom saobraćaju u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Prevarom je Vučić sakrio i višestruko štetan ugovor sa "Fijatom" koji je potpisao Mlađan Dinkić, prevarom je pokušao da sakrije i kriminalne ugovore potpisane prilikom prodaje Železare Smederevo US Still.u (za koji Aleksandar Vlahović nikada nije odgovarao), na prevaru je u Vladu Srbije uveo nekoliko ključnih ljudi bivšeg režima, a prevarom se poslužio i u slučaju Bogoljuba Karića (zvanično ga njegova vlada traži, a nezvanično, preko Bogoljubovog brata i supruge, sarađuje sa njim).

Prevarom je pokušao da dovede kompanije arapskih šeika (pre svih, "Al Dahru"), da im pokloni naše najbolje poljoprivredno zemljište , da im omogući da koriste besplatno rečni tok Dunava kroz Srbiju prilikom transporta poljoprivrednih proizvoda, pa pokupuju sve postojeće poljoprivredne kombinate…

Hvaleći se time, rekao je: "…Zainteresovani su da ulažu pre svega u navodnjavanje zemljišta, da povećaju produkciju i prinose za tri, četiri možda i pet puta. Mi smo spremni da prihvatimo i njihovu tehnologiju, i njihovo znanje i njihove ljude i investicije! Modernizaciju Srbije više niko ne može da spreči!".

Ali, srećom, ni "Al Dahra" ni druge srodne kompanije nisu htele ni da čuju da ulažu u novu infrastrukturu, nego su tražili da država Srbije sve sama, o svom trošku pripremi za eksploataciju, a da onda oni dođu i primene svoje pustinjske "agro-tehničke mere". Prethodno je Vučić takođe prevario i Arape rekavši kako će "Srbija učiniti sve što je potrebno", samo da dođu i uberu letinu nekoliko puta godišnje!

 

       Prevareni traže objašnjenje

 

Varajući građane u svakom "projektu" i prilikom svake "investicije", vremenom je stekao naviku da laže određenim redom. Najpre počne da laže u vezi stvarnog broja kvadratnih metara objekta koji promoviše, i visine "ulaganja", pa tek onda u vezi broja zaposlenih i mogućeg profita.

Spisku njegovih nezaboravnih laži, svakako treba dodati i onu kad je rekao da će posle potpisivanja više ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, doći do ulaganja u veliku fabriku čipova koja će biti najveća investicija u Srbiji u poslednje tri decenije. Preciznije, rekao je tom prilikom i ovo: "…Biće to najveća investicija u Srbiji od 1980 godine u Srbiji i spasonosno rešenje za našu zemlju…".

Mada je za tri godine svaki put javno uhvaćen u laži, nastavio bahato da sprovodi svoj pljačkaški plan. Štete od njegovih prevara su dostigle više desetina milijardi evra i dolara, a neke od njih nemerljive su, jer je reč o uništavanju nacionalnih resursa koji nemaju cenu.

Da bi odvratio pažnju od kriminalnih ugovora koje je potpisivao i koje danas drži daleko od javnosti, pod ključem, svakodnevno smišlja zavere protiv samog sebe, držeći milione građana u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Vučić kao na ubrzanoj traci proizvodi afere o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se baca prašina u oči građanima.

U poslednje vreme, njegove prevare postale su do te mere providne, da ga i ona retka novinarska pitanja izbacuju iz ravnoteže, pa ispoljava bes i galami na svakoga ko se usudio i najmanji prizvuk kritike njegove vlasti.

Prošle godine, kad su prolećne poplave harale Srbijom, do javnosti su stigli dokazi o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje". Vučić je odlučio da se posluži lažima i optuži sve druge oko njega da lažu! Doslovno je rekao: "…To su napisali obični lažovi koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije!".

Devenport je povodom ovoga od njega zatražio hitno izjašnjenje. Patološki lažov nije ni trepnuo nego se obrušio na medije i "lošu interpetaciju" onoga što je stvarno rekao! Ubrzo, nakon što je još nekoliko puta brutalno prevaren, Devenport je počeo da zaobilazi Vučića. Danas ga je nemoguće videti u njegovoj blizini.

Kad je Vučićev dugogodišnji politički idol Vojislav Šešelj pušten iz Haga, ne znajući kako će se on ponašati posle zatvora i da li je spreman na osvetu zbog izdaje, odmah je njegov izlazak na slobodu proglasio "pokušajem SAD da destabilizuju Vladu Srbije". I ovu izjavu je, preko posrednika, morao da objašnjava tadašnjem američkom državnom podsekretaru Vilijamu Barnsu. I tom prilikom je napao "nepoznatog počinioca" da mu je tu izjavu podmetnuo.

Skoro dve godine, svakodnevno se koristio najbestidnijim lažima kako bi javnost uverio da će na milion i 750 hiljada kvadratnih metara savskog priobalja u Beogradu, nići čitav velegrad na vodi.

Uskoro je "produžio rok" za još jednu godinu, a onda krenuo u veleizdajničku akciju kakvu niko pre njega nije izveo: usvojen je Leks specialis, kojim su suspendovani zakoni Republike Srbije, samo da bi šeici iz Emirata dobili na poklon najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište na Balkanu.

Potpisan je ugovor kakav nijedna država na svetu ne bi potpisala (detaljno o tome u ovom broju na stranama 10, 11 i 43), kojim je suspendovano i domaće zakonodavstvo i suverenitet zemlje.

 

       Vučićeve prevare sa vojnom industrijom

 

Početkom 2013. godine, Vučić je plan o velikim prevarama podigao "na najviši nivo". Naime, u vreme kad je još uvek bio prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, u Abu Dabiju je sa šeikom Abdulahom bin Zajedom, ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom prestolonaslednika Muhameda bin Zajeda, potpisao više sporazuma, od kojih nijedan nije bio u interesu Srbije, a neki od njih su direktno upereni protiv nacionalne bezbednosti Srbije.

Tom prilikom, potpisani su Sporazum o međudržavnoj saradnji, Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i Ugovor o strateškom partnerstvu.

Posledice ove njegove "misije", vidljive su danas najviše na stanje u takozvanoj namenskoj industriji, odnosno, vojnim fabrikama naoružanja i opreme. Kako je slagao radnike u namenskoj proizvodnji i dokle ih je doveo, govore i sledeći primeri…

Naime, pritisak na te fabrike da postignu isporuke svih narudžbina, doveo je do čestih eksplozija i nesreća u kojima stradaju zaposleni. Poslednja takva, sa teškim posledicama, desila se u Lučanima, a pre toga u valjevskom "Krušiku" u maju ove godine.

Ali, bez obzira na usmrćene i ranjene, Vučićeva propaganda sve pripisuje "ljudskom faktoru", a sa druge strane njegova vlast sve čini da u namenskoj proizvodnji istera što više ljudi na ulicu.

Naime, Fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, nisu ovih dana dobile saglasnost Vlade da zaposle nove radnike, iako su im potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje namenjene stranim tržištima.

Tako je fabrici Zastava oružje, odbijen je zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija, koji nedostaju već duže od godinu dana, s obzirom na veliki pritisak koji trpi zbog nenormalno velikog broja izvoznih ugovora, koje je Vučić lično potpisao.

I pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, Vođa ih tretira kao i druge "krave muzare", javna preduzeća iz kojih treba iscediti sa što manje ulaganja što više para.

Vučićevom ličnom odlukom, u novembru prošle godine, svim zaposlenima u fabrikama namenske proizvodnje (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) plate su smanjene za 10 odsto. Tako su na najgrublji način shvatili kako ih je Vučić bezočno prevario kad im je obećao "evropske plate", kad krene izvoz.

Treba podsetiti i da je državna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata zadužena za razvoj naoružanja i vojne opreme, neposredno nakon Vučićevih "sporazuma", odmah je naručila srpske raketne sisteme "Alas"  , mada ih je tek trebalo proizvesti.

Reč je, inače, o supermodernom projektu naše vojne industrije, jer takozvana ubojna glava "Alasa" emituje sliku koja se prenosi do komandnog mesta, što omogućava izbor optimalne udarne tačke, pa i preusmeravanje na drugi cilj.

Vučić je slagao Arape da "mi to možemo da proizvedemo u velikim količinama i u rekordnom roku", a onda je počeo nezapamćen pritisak na našu vojnu industriju. Rezultati su takvi da ona danas stenje pod pritiskom posla, smanjenja broja zaposlenih i smanjenja plata.

Ali, ono najgore se već desilo: naše raketne sisteme "Alas", Emirati već odavno preprodaju raznim islamskim ekstrimistima i njihovim režimima, a spremni su da ih ustupe i budućoj vojsci albanskog Kosova, čim ona bude i zvanično osnovana! Uostalom, Vučić odlično zna da su neke od vodećih kompanija iz Emirata, veliki sponozor albanskog režima na Kosovu.

Još jedna grandiozna Vučićeva prevara, desila se prilikom njegovog obraćanju predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu, kad je rekao da Srbija ima ruske avione tipa MIG 29 i da oni ne mogu da lete, jer nema akumulatora za njih! Iz Rusije je krajem avgusta 2014. godine, odmah stigao poklon, dva kompleta akumulatora za MIG-ove, koji je odobrio lično Vladimir Vladimirovič.

Ali, Vučić je i ovom prilikom varao, jer se godinu dana kasnije, krajem ovog proleća, u jednoj rutinskoj kontroli Ministarstva odbrane, da u jednom od vojnih skladišta u Pančevu leže čak 302 aktivne akumulatorske ćelije, proizvedene u valjevskom "Krušiku", kupljene za potrebe Vojske Srbije još u decembru mesecu 2009. godine!

Od tog broja bilo je moguće kompletirati čak 18 akumulatora (jedan se sastoji od 16 ćelija), što je bilo dovoljno da polete svi ispravni MIG-ovi srpskog vazduhoplovstva! Zbog svega ovoga, nebo nad Srbijom je mesecima bilo nebranjeno.

Ove jeseni, nekakva "Gašićeva komisija", utvrđuje ko je kriv za ovaj skandalozni propust. Svi putevi vode ka njegovom neposrednom gazdi. Ali, na njegova vrata niko neće zakucati.

 

     A 1. Vučićeve želje i obećanja u Vašingtonu

(Objavljueno na portalu Teleprompetr.rs)

Obećanja Aleksandra Vučića koja je izneo tokom poslednjeg sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, koja su iz vrlo pouzdanih američkih izvora dospela na portal "Teleprompter", govor o Vučićevim prevarama, spremnosti na izdaju i obračun sa svima koji mu smetaju.

Razgovor je inače vođen u "četiri oka", a izvor iz Vašingtona ekskluzivno otkriva obećanja koja je Vučić ostavio u Beloj kući.

Prema njegovim rečima, Vučić je od američke administracije tražio pomoć u sklanjanju Tomislava Nikolića sa političke scene. Kako bi realizovao taj plan, Vučić je zatražio odobrenje za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima, uključujući i predsedničke.

Vučić je Bajdenu predložio opciju da on bude predsednik Republike, a sadašnji ministar finansija Dušan Vujović da postane predsednik Vlade.

– Da bih mogao da ispunim obećanja, tražim od Vas podršku i pomoć za raspisivanje izbora u aprilu na svim nivoima, rekao je Vučić Bajdenu.

Zauzvrat, Vučić je, između ostalog, obećao da će uvesti sankcije Rusiji, napomenuvši da ga u tome koče Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

– Ni ja, niti bilo ko u mojoj porodici, nismo orijentisani ka istoku. Rusija vrši pritisak na mene preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Ukoliko bi mi pomogli da postanem predsednik Republike, a Vujović predsednik Vlade, ja bih imao prostora da se posvetim velikim državničkim poslovima u Srbiji u kojoj neće biti korupcije, pa makar morao da se obračunam i sa svojim najbližim prijateljima i rođacima, obećao je Vučić.

Vučić je rekao da će izaći u susret Evropskoj uniji i migrante naseliti u napuštena sela.

– Izaći ću u susret i Evropskoj uniji oko migranata. Mi imamo mogućnost da naselimo napuštena sela u Srbiji. Najveći pritisak na mene vrše Rusi preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Kada bih bio predsednik, verujem da bi mogao sve da očistim jer verujem u zapadne vrednosti, rekao je Vučić američkom potpredsedniku tokom sastanka.

Vučić se osvrnuo i na odličnu saradnju koju ima sa albanskim premijerom Edijem Ramom. Obećao je da Srbija neće kočiti članstvo Kosova u UNESCO.

– Odlično sarađujem sa Ramom. Pokušaj huligana i mafijaša da pokvare te odnose nije uspeo. Pozdravljam i pružam podršku Isi Mustafi (premijer Kosova prim. aut.) i Hašimu Tačiju oko formiranja Zajednice srpskih opština. Garantujem Vam da Srbija neće blokirati Kosovo da uđe u UNESCO. Dajem vam garancije i za mir u Federaciji Bosne i Hercegovine i jačanje federalne vlade, a ja ću Milorada Dodika staviti pod svoju kontrolu, citira izvor portala Teleprompter.rs iz Vašingtona koji je imao uvid u sadržaj razgovora između Vučića i Bajdena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DRŽAVA TRETIRA RADNIKE KAO BELO ROBLJE SA NISKIM PLATAMA MOTIVIŠUĆI IH ZA NERAD!!!

 

Na nedavno održanom Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, svirani su marševi i mahalo se barjacima u slavu Aleksandra Vučića, čije prisustvo je gromoglasno pozdravljeno. Ovaj sramni događaj desio se neposredno nakon informacije evropskih ekonomskih institucija, koje su objavile podatak da u Srbiji tek svaki šesti radnik prima platu (u privatnom sektoru), a da oni srećnici koji ipak primaju platu, devedeset odsto zarade daju na puko preživljavanje.

Umesto opšte pobune, sindikat je pristao na to da se i dalje vrši pritisak na radnike da ne traže povećanje zarada, jer će se na tržištu pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika i stručnjaka koji će zbog pogrešne stranačke pripadnosti ili kritičnog odnosa prema lopovskoj vlasti ostati bez posla u državnoj službi i javnim preduzećima.

 

                               Milan Malenović

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, nedavno je priznao kako ne zna koliko je tačno ljudi zaposleno u državnoj i lokalnoj administraciji, odnosno u javnim službama. Ne zna im se broj, ali se zna da ih ima više nego što je potrebno?!

Predlogom zakona o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi predviđeno je da opštine na svakih 1.000 stanovnika imaju 9,5 zaposlenih u javnom sektoru ako imaju do 50.000 stanovnika, odnosno 11 ako imaju do 100.000 žitelja, dok će one sa više stanovnika moći da zaposle 13 službenika. Kada su gradovi u pitanju, na svakih 1.000 stanovnika moći će da zaposle sledeći broj službenika: Kragujevac do 15, Niš 16,5, Novi Sad 18, a Beograd 18,5.

Posebno će biti utvrđen broj profesionalnih vojnika i pripadnika policije koje će predlagati resorni ministri. Nigde se, međutim, ne pominju medicinari i prosvetni radnici, pa je u ovom trenutku nejasno šta će biti sa njihovim brojem. Od smanjenja broja zaposlenih izuzimaju se kabinet predsednika Republike i Narodna banka Srbije. Zašto je to tako, niko ni ne pokušava da objasni.

Broj zaposlenih u potpuno nepotrebnim državnim agencijama nije neka velika tajna, mada niko u vlasti sa sigurnošću ne zna ni koliko tih agencija ima.

Ministarka za državnu upravu Kori Udovički u leto 2014. je javnost obavestila da će u septembru iste godine biti donet akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme javne uprave, i da će agencije biti ukinute čim budu prebrojane?!

Niti su agencije prebrojane, niti imamo pomenutu strategiju.

Posle izbora 2012. Vučić je najavio ukidanje čak 60 agencija i drugih bespotrebnih institucija, ako naprednjaci budu formirali vlast. Posle dolaska na vlast, Zorana Mihajlović je u septembru 2012. obećala da će broj agencija biti smanjen na 50.

Kancelarija poverenika za informacije Rodoljuba Šabića je u maju 2014. utvrdila da postoji oko 170 republičkih agencija, zavoda, direkcija, fondova i drugih organizacija. Ovo nije konačan broj, jer su slične institucije osnivale lokalne samouprave širom Srbije, koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, dakle, takođe, novcem građana, rečeno je tada.

Režimski mediji danas lažno tvrde kako je broj agencija sveden na ispod stotinu. U analizi Balkanskog centra za regulatornu reformu, međutim, navodi se da konačnog spiska svih agencija nema, a da su tokom svog istraživanja utvrdili da postoji više od 100 agencija i sličnih organizacija državne uprave.

Prema toj analizi postoji: 15 javnih agencija; 31 uprava, inspektorat, direkcija i organi u sastavu ministarstva pod drugim nazivom; 19 vladinih službi i savetodavnih tela; 17 sekretarijata, zavoda i posebnih organizacija sa nazivima koji u sebi ne sadrže "sekretarijat" ili "zavod"; 25 nezavisnih regulatornih tela…

Prema podacima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, objavljenim početkom juna, u agencijama radi navodno oko 32.000 ljudi, ali je taj broj barem dva puta veći.

Krajem maja Republički zavod za statistiku (RSZ) je saopštio kako je aprilska plata u proseku iznosila 45.605 dinara, i u odnosu na mart bila je nominalno veća za 5,8 a realno za 5,3 odsto. Aprilska prosečna neto plata je, međutim, nominalno manja za 0,5 odsto, a realno za 2,3 procenta nego u istom mesecu prošle godine.

Kada su u pitanju zaposlenost i prosečna plata, mora se biti oprezan, jer su izneti podaci dobijeni na osnovu ankete koju sprovodi RSZ. Većina zaposlenih u Srbiji, međutim, ne prima prosečnu platu, već daleko manji iznos.

Cena takozvane potrošačke korpe u martu mesecu (u trenutku nastajanja ovog teksta još nisu bili objavljeni podaci za april) iznosila je 66.628,74 dinara, dok je ona minimalna koštala 34.550,48 dinara.

Direktor ozloglašene Agencije za privatizaciju, Ljubomir Šubara, pokrenuo je postupak razrešenja zastupnika kapitala u preduzeću predviđenom za privatizaciju, koji se drznuo da mu kaže kako ne želi svoje preduzeće da namerno odvede u stečaj samo kako bi ono bilo kupljeno za trećinu tržišne vrednosti od strane unapred poznatog kupca. Šubara neće imati nekih problema posle ovakvog nezakonitog postupanja, jer je njegova najbliža saradnica (a možda i nešto više) u rodbinskim vezama sa Bratislavom Gašićem.

Naime, Šubara je visoko kotiran u SNS-u, jer drugačije ne može da se objasni njegovo postavljenje u januaru na ovo mesto, uprkos činjenici da je kao stečajni upravnik uhvaćen u velikom broju mahinacija, pa je čak protiv njega vođen disciplinski postupak i zato što je samom sebi u jednom kruševačkom preduzeću u stečaju odredio duplo veću platu od dozvoljene.

Otpuštanja iz državne službe pogodiće, očigledno, one najsposobnije, koji se ne uklapaju u sumanutu ideju naprednjaka o jednopartijskoj, kleptokratskoj vlasti. Na tržištu rada će se tako pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika, pa če privatni poslodavci lako i brzo nalaziti zamenu za radnike koji odlaze jer im je plata mala.

I inače je na Zapadu već duži niz godina prisutan trend koji prodire i u Srbiju, kako više ne postoje stalno zaposleni. Svi su na privremenom radu, a gazda može u svakom trenutku da ih otpusti i primi nekog mlađeg, sposobnijeg i manje zahtevnog.

Srbija pod naprednjacima nazaduje i vraća se u 19. vek, u eru pre dolaska socijal-demokratskih i socijalističkih pokreta, koji su za radnike uspeli da izdejstvuju humane uslove rada sa platama koje im omogućavaju da žive kako pošten čovek i zaslužuje.

 

       Robovska radna snaga u Srbiji, glavni režimski adut

 

Problem sa kojim se većina zaposlenih u Srbiji suočava nije samo razlika između prosečne plate i visine životnih troškova. Na regionalnoj konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" u Beogradskoj bankarskoj akademiji, održanoj krajem maja u organizaciji beogradskog udruženja "Business Support Network" (BSN), profesorka Živka Pržulj je iznela zapanjujući podatak: u realnom sektoru u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem, dok oko 50.000 njih ne prima platu nikako, a samo oko 17.000 zaposlenih redovno prima zaradu.

Iz ovoga se vidi i da u realnom sektoru privrede (onom koji nešto zarađuje, a ne samo troši novac poreskih obveznika) radi tek nešto više od 700.000 zaposlenih, odnosno oko 10 odsto ukupnog stanovništva Srbije.

Oni su, znači, ti koji finansiraju ovu državu u kojoj, po zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u ovom trenutku na posao čeka 761.878 osoba. Ne postoji ni jedan u svetu poznati ekonomski model koji bi pomogao državi da opstane, ako je u njoj broj zvanično nezaposlenih (njima treba dodati i lica koja iz nekog razloga nisu na evidenciji NSZ-a, kao i penzionere i osobe na školovanju) veći od broja zaposlenih, posebno kada se uzme u obzir da je broj zaposlenih u javnom sektoru približan onom u privatnom sektoru.

Toliko o uspešnosti privrednih reformi ove i svih prethodnih vlada.

Uprkos katastrofalno niskim platama (koje se još ne isplaćuju redovno ili se ne isplaćuju uopšte) aktuelna vlast ne čini apsolutno ništa kako bi se tu nešto poboljšalo. Naprotiv!

Počev od premijera Aleksandra Vučića, svi državni zvaničnici u svim kontaktima sa stranim kompanijama i potencijalnim investitorima, ističu kako su niske plate u Srbiji najveća prednost ovog tržišta i najvažniji razlog zašto treba novac ovde ulagati.

Žalosno je kada neka država nema čime drugim da se ponosi, već samo siromaštvom sopstvenog naroda.

Od osoba sa kupljenim diplomama i doktoratima ne treba ni očekivati ništa pametnije, jer privredni stručnjaci tvrde upravo suprotno: kako su niske plate pre razlog da ozbiljne kompanije ne investiraju u neko tržište.

Niske zarade, posebno one ispod minimuma potrebnog za život, ne motivišu radnike da rade. Na konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" međunarodni poslovni konsultant Milan Vučković je objasnio kako male zarade teraju radnike da traže dodatne izvore prihoda, pa se tako često dešava da stalno zaposleni uzimaju bolovanje u vreme sezonskih ili poljskih radova.

Uz to, dodaje Vučković, što je tržište i ukupna ekonomska situacija gora, to je i sveukupni platni nivo slabiji, tako da strani investitori ovde proizvedenu robu nemaju kome da prodaju, pa se onda odlučuju ili na proizvodnju u zemljama potrošačima (uprkos visokim platama, ali sa daleko nižim troškovima transporta), ili u državama u kojima je radna snaga još jeftinija nego u Srbiji, ali je zato populacija daleko brojnija, pa je samim tim i tržište veće.

Osim toga, jeftina radna snaga je i iz drugih razloga sve manje argument za kojim se povode investitori. Ovo je naročito izraženo kod stranih kompanija u proizvodnji (koje se koriste modernim proizvodnim tehnologijama u auto-industriji, metalskoj industriji i tako dalje) kroz implementaciju automatizacije i robotike, usled čega je sve manja potreba za proizvodnom radnom snagom. Ovaj trend će sa tehnološkim osavremenjivanjem u Srbiji sve više biti prisutan ubuduće. On će svakako doprineti značajnom gašenju radnih mesta u proizvodnom sektoru.

Pošto je profit jedini pokretač investitora, kako domaćih tako i stranih, niko od njih ne vidi razlog da samoinicijativno podiže plate radnicima. Da bi do toga došlo potrebno je sinhronizovano delovanje države i sindikata.

U Srbiji su, uprkos katastrofalnom stanju na tržištu rada i bednim platama, sindikati i aktuelna vlast saglasniji nego u doba realnog socijalizma, ali ne po pitanju poboljšanja položaja radnika. Ova ljubav, tačnije ulagivanje sindikalnih lidera, ide toliko daleko da gladni radnici, umesto na proteste, odlaze na slet u čast vođe Vučića.

Tako je nedavno na Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije održan plesni performans radnika sa sviranjem marševa i nošenjem barjaka, začinjen gromoglasnim pozdravljanjem Aleksandra Vučića.

U narednom periodu teško da može da dođe do povećanja plata u realnom sektoru, jer će najavljenim otpuštanjem zaposlenih iz javnih preduzeća i ustanova doći do povećanja konkurencije na tržištu rada. Poslodavac će lako moći da bira između više radnika iste kvalifikacije i iskustva, pa će izabrati onog spremnog da radi za najmanju platu.

 

       Naprednjačko "kadrovanje" u Boru

 

Od dolaska naprednjaka na vlast partijska pripadnost je bila jedini uslov da bi neko dobio državni posao. Zbog toga ne treba sumnjati da će se i otpuštanja od 1. jula sprovoditi isključivo po stranačkoj liniji i biće pogođeni isključivo oni koji ne samo da ne podržavaju ovu vlast, već ne žele da kriju ni njene lopovluke. To već sada pokazuju mnogobrojna iskustva.

Za primer se može uzeti i situacija u Boru, Vučićevoj "naprednjačkoj bazi", gde je VD direktor JKP "Toplana" Darko Milićević promenio rukovodeći kadar. Tako je na mesto rukovodioca ekonomske službe umesto Maje Stanković postavio ponovo Mirjanu Živanović, na mesto rukovodioca pravne službe umesto Vladimira

Tasića ponovo je postavio Draganu Jenić, a umesto Dragutina Damnjanovića, koji se vratio u RTB Bor, postavio je Desimira Miljkovića.

Na jednom sastanku kolegijuma, Dragana Jenić predlaže da se otpuste partijski nepodobni radnici, kako bi se otvorila mogućnost zapošljavanja naprednjačkih kadrova. Prvi otkaz dobio je Dragan Nakić, samohrani otac koji se usudio da kaže svom rukovodiocu Dragiši Đorđeviću da ne može da ide u Majdanpek na miting podrške Vučiću. Nakić je čak tom prilikom dao i opravdanje (mora da ostane uz povređeno dete), ali Milićevića to nije interesovalo.

Odmah posle toga red dolazi na Svetlanu Jovanović. Na sastanku sa njom, kome su osim Milićevića prisustvovali i Mirjana Živanović, Dragana Jenić i Vladimir Tasić, v.d. direktor je pita u kakvom je srodstvu sa Jugoslavom Jovanovićem, osnivačem pokreta "Šesti oktobar" i istoimenog sajta.

Pošto je dobio odgovor da joj je to suprug, Milićević je osuo drvlje i kamenje na Jugoslava tvrdeći kako on na pomenutom sajtu blati to preduzeće iznoseći podatke o mahinacijama i lopovluku rukovodstva.

Nakon što je Svetlana odbila Milićevićev predlog da se distancira od svog muža (kao što su u vreme Golog Otoka supruge morale da se odreknu muževa okrivljenih da su informbirovci), pokrenut je postupak za raskid radnog ugovora sa njom. S obzirom na predstojeći talas otpuštanja "viška" zaposlenih u državnoj službi, Milićević čak neće morati ni da smišlja neki poseban razlog za otkaz.

Na većim mukama je Blagoje Spaskovski, direktor RTB Bor, nekadašnji kadar Dinkićevog URS-a, a sadašnji kadrovik lokalnog SNS-a. On mora da nađe obrazloženje prihvatljivo za sud, zašto sa posla otpušta doktora rudarstva Branislava Mihajlovića, čiji je jedini greh što je na svom Tviter nalogu tražio da se na Terazijama podigne spomenik pokojnoj Verici Barać i naveo opšte poznatu činjenicu kako je Vučić ceo svoj život i radni vek proveo tražeći načina da dođe na vlast.

 

     A 1. Šta režim nudi strancima, a šta traži od njih

Umesto da poboljša sveukupni privredni ambijent u zemlji, koji bi, time, postao atraktivniji za samostalni dolazak stranih investitora u proizvodnji, Srbija već godinama, nudi raznim "investitorima" po inostranstvu čitave pakete državnih subvencija koje su obuhvatale i širokogrude poklone iz budžeta u iznosima i do 10.000 evra po jednom radnom mestu. Ovo je između ostalog rečeno na nedavno održanoj regionalnoj konferenciji pod nazivom ""Zarade i modeli nagrađivanja".

Uzgred, konstatovano je da u Srbiji baš niko nakon potpisivanja ugovora ne kontroliše koliko je ta firma zaista realno zaposlila ljudi, već su sredstva izdavana na obećanje određenog navodno planiranog broja budućih kadrova! Potom se u čitavu priču uključuju lokalne samouprave, preko kojih su strani investitori dužni da primaju ljude.

Tada se aktivira čitav sistem pritisaka na stranog investitora da lokalnim moćnicima na vlasti, u svom budućem menadžmentu zaposle svakojaku rodbinu, ljubavnice i svojtu. I to nije sve: najgore od svega nije bila visina novčane subvencije, već autoritarno pravo bivših ministara ekonomije koji su sahranili domaću proizvodnju, da stranim firmama nude sume "od oka", koje oni lično procene i na kraju odrede.

Naročito je ovo otvaralo široke mogućnosti za razne vidove korupcije. Zahvaljujući takvim ministrima, uz kumovanje pseudoagencije kakva je bila i ostala SIEPA, Srbija je u očima mnogih privrednika i investitora iz inostranstva, delovala poput jedne obične banana-države. I nova vlada, odnosno politički establišment na vlasti video je tu neku svoju računicu pa je budalaština sa državnim subvencijama nastavljena. Zato sada gase kompromitovanu SIEPU a osnivaju agenciju sa novim imenom, kako bi prevarili javnost da je reč o nečem novom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODVAŽNOST: SAOPŠTENJE “VLADE U SRBIJI” U VEZI OPASNOG NAGOMILAVANJA NATO TRUPA NA ISTOKU EVROPE

 

U ovakvom ili bilo kakvom drugom kritičkom obliku dole prozvanih evropskih i svetskih institucija, „Vlast u Srbiji“ nikada neće imati hrabrosti da izađe pred javnost, uputi poruku i saopšti svoju zabrinutost Republike Srbije zbog mogućeg ugrožavanja mira i stabilnosti u Evropi!!!

Ali se zato danima preko medija citiraju zaključci, saopštenja, analize ili tobožnja zabrinutost nekog (hiljadama kilometara udaljenog) pododbora američkog Kongresa, ili nekog birokratskog tela iz sastava EU upućenog Srbiji (preko obaveznog  portparola), ili kritika nekakve NVO (zbog npr. nekog dešavanja u medijima ili novinarima, ili poštovanja i podizanje nivoa iz domena rodne ravnopravnosti, ili poštovanja prava različitih nametnutih grupa i populacija, ili izražavanja brige za zaštitu životinja lutalica…), i to će se pretstavljati kao vrhunski sadržajni akt od čijeg ispunjavanja zavisi postojanje Srbije kao samostalne države, kao i život srpskog naroda i ostalih građana Srbije!!!

 

 

 

„Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije i Vlada Srbije na čelu sa Predsednikom „Vlade u Srbiji“ , upozoravaju i izražavaju veliku zabrinutost zbog mlake ili nikakve političke reakcije Evropske Komisije, Evropskog Parlamenta, kao i svih zemalja Evrope kroz čije teritorije se vrši prevoženje različite sadržine ratne tehnike NATO pakta, i njegovo gomilanje na granicama država severoistočne Evrope, što može dovesti do ratnog zaoštravanja!!!

Imajući u vidu da je EU, kao velika zajednica država (tzv. „evropska porodica“ i naš strateški cilj) koja je 2012. god. postala nosilac Nobelove nagrade za mir zbog „uspešne borba za mir i pomirenje i zalaganje za demokratiju i zaštitu ljudskih prava“, s’ pravom izražavamo zaprepašćenje i ogorčenje zbog  krajnje nonšalantnog odnosa i ponašanja briselskog aparata, na prećutno odobravanje pomenutih dešavanja koji mogu ugroziti mir i stabilnost u Evropi, pa dičenje Nobelovom nagradom u ovom slučaju, postaje bespredmetno, zato što nije opravdana suština „nagrade za mir“, dobijena iz navedenih razloga!!!

Takođe ukazujemo na pažnju i izražavamo zabrinutost zbog nepoštovanja odredbi iz Helsinškog završnog akta OEBS (o evropskoj bezbednosni i saradnji) čije je narušavanje ozbiljno započelo u martu 1999.god. a zadnjih meseci nepoštovanje tih principa je postala laka svakodnevica, što dovodi do opasnih zapletanja na međunarodnom planu!!!

Posebno nezadovoljstvo, ogorčenje i dodatnu zabrinutost u Republici Srbiji, izaziva nemo posmatranje i odsustvo reakcije običnog građanstva država na čijoj teritoriji se gomilaju sredstva ratne NATO tehninke kao i krstarenje uniformisanih lica drugih država, što može dovesti do izazivanja incidenata, a zatim i nastanka i širenja ratnih sukoba sa mogućnošću eskalacije i na onim teritorijama koje su daleko od postojećih dešavanja, sa nesagledivim posledicama po život ljudi u Evropi i šire!!!

Takođe, Republika Srbija, skreće pažnju i na potpuno marginalizovanu ili nikakvu rakciju OUN-a u vezi pomenutih događaja, a zbog kojih je dužna da preduzima mere na ostvarenju svog cilja prema članu 1. Glava I Povelje UN , i opominjemo i izražavamo našu zabrinutost zbog izostanka istih, čime se kod naše javnosti potvrđuje da UN odavno ne predstavljaju najviše svetsko telo čija uloga može svojom aktivnošću obezbediti sigurno mesto za život ljudi, što u krajnjem slučaju može dovesti do otpočinjanja opasnih sukoba koji mogu izroditi planirani haos, posle koga mogu opstati samo oni koji su ga i isplanirali, i posle čega neće biti ni od kakve važnosti ko je krivac, a Povelja UN će postati nevažeći istorijski pojam!!!!“

P.S. Ovakvo ili bilo kakvo upozorenje slične sadržine od strane najviših institucija „Vlasti u Srbiji“, kojim bi Srbija pokazala makar minimum samostalnog odlučivanja u domenu vođenja spoljne politike države, još nije napisano i upućeno međunarodnim i evropskim institucijama, zato što nemaju dozvolu iz Brisela…

             

©Geto Srbija

 

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije