СРБИЈАШУМЕ КРОЗ ЛОВАЧКЕ И КРИВОЛОВАЧКЕ ПРИЧЕ: МАЛИ ДЕО ЗУЛУМА И КРИМИНАЛА ДИРЕКТОРА ЛОВСТВА

 

Директор ловства и рибарства у Ј.П. Србијашуме, Милутин Ђорђевић, производи оргомне губитке, планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које прави увек покрива из сектора шумарства.

Слао је чак и своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили. Но, то је само део онога о чему радници из Генералне дирекције Србијашума пишу у писму упућеном нашој редакцији!!!

 

           ……..

 

Дуги низ година, у Јавном предузећу "Србијашуме", влада криминал, лоповлук, и систематско уништавање и комадање овог некадашњег државног гиганта. Не зна се да ли је већи криминал у ловству, шумарству, комерцијали или јавним набавкама: руководство и њима подређени, организовали су се па краду и отимају као гладан чопор. Подсетићемо овде и на то, како је за само пет година уништено ловство у поменутом предузећу на челу са Милутином Ђорђевићем.

Овај некадашњи омладинац који је поникао у окриљу Милошевићевих социјалиста и владе Мирка Марјановића, чим је постављен на место директора ловства и рибарства у Србијашумама, брзо се организовао и кренуо путем пљачке и другог криминала. Ловац није био, нити је ишта знао о лову, а не зна ни сада. Али, како је "школован" у духу СПС-а, научио је да пажљиво бира сличне себи за криминалне послове.

Набрајање његових непочинстава би дуго трајало, али, укратко: драстично је смањио, а негде и сасвим уништио бројност дивљачи у отвореним ловиштима, а исто то је урадио и са затвореним ловиштима и то: Вратни, Алији, Соколовици, Валмиш…

Организовао је ловокрађу у ограђеним ловиштима, а касније помоћу својих слуга, растурио ограду и жицу у поменутим ловиштима, како би сакрио побијену дивљач и њихово бројно стање.

Да је то тачно може се проверити у планским документима, колико је било дивљачи, њихово бројно стање, трофејна вредност, колико се одстрељивало, пре његовог доласка и колика је била финансијска добит. Да би у Алији у ограђеном ловишту, организовао ловокрађу, сменио је ловочувара, а ловиште је остало без ловочувара, наредних 10 месеци.

Планска документа, за три дела отворена ловишта, Вратна, Алија и Дели Јован, у 2015. години нису урађена, тако да није било лова ни комерцијале, произвео је трошкове, а покрио је из шумарства, платили су трупци. Планска документа за два затворена ловишта у 2015. години, такође због неурађених планских докумената, није било лова и одстрела (званично). Произвео је губитак и то је покривено из шумарства односно дрвима.

Планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које је произвео, такође је покрио преко дрва односно шумарства. Слао је своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили и за то постоје докази.

Одстрељени трофеји у шумској управи у Неготину, нису испоручени ловцима, који су уредно платили, па су тужили Србијашуме и добили овој Ј.П. на суду. Плаћена је велика одштета, али трофеји и даље труле у једној шупи. Трофеј вепра из Кучева вредности 1.500 евра, одстрељен пре две године, није наплаћен, јер га је одстрелио Милутинов пријатељ. Оружје, муницију, оптику и другу опрему, набављао је без тендера и делио својим пријатељима а предузеће је плаћало.

У ловишту Бољевац, свом великом пријатељу из Краљева, а уз помоћ шефа службе, извесног Томе, омогућио је убијање свих врста дивљачи које до дана данашњег није платио, а када је све побио шта је могао, Милутин му је обезбедио ловове и у другим газдинствима.

И данас дугује велики део новца а Милутин својом вољом без тендера врши компензацију, узима разне столице, санке, слупана возила која достижу цену већу од нових ствари. Такође, набавку оружја и муниције вршио је са предузећем, које није учествовало на тендеру и са њим врши, компензације без одобрења.

Продају меса дивљачи, никад није радио у корист предузећа, тако да је у Шумском газдинству Бољевац отписана велика количина меса дивљачи, због истека рока употребе.То исто месо морало се отпремити на уништење и све то платити.

Па тако да нас је само месо и уништење истог меса много коштало. Опет на штету шумарства и трупаца. Питамо се, зашто није ангажовао неког паметног ветеринара који би му објаснио поступак рада са месом? И набавка хране за дивљач рађена је без тендера и није стизала у ловиште а плаћена је једној приватној фирми.

Милутин организује и разне сајмове, да промовише оно што више не постоји, а на те сајмове води људе који нису радници предузећа нити у служби ловства. Својим понашањем, одјурио је и растерао све иностране ловце, са којима није могао да направи лични интерес.

Одстрел у 44 ловишта у којима газдује Србијашуме, где има и ограђених ловишта, мањи је од ловачког удружења, "Хајдук Вељка" из Неготина.

Наиме, поменуто ловачко удружење има само отворени део ловишта 9 упослених, док у Ј.П. Србија шуме, не смемо да поменемо број запослених у ловству а дивљачи и одстрела и финансијског ефекта нема. Опет на штету шумарства и трупаца.

Само у Београду код Милутина ради њих 14, који не знају ни где су ловишта поменутог предузећа и који никада нису радили у ловству! Планска документа, ради "чувени" Неша Камила, који је лиценцу добио од Милутина на поклон, што показује да поједина документа, касне две године, ловне основе 5 година, нека ни дан данас нису урађена, а о неким планским документима поменути Неша не зна ни да одговори.

Милутин уз помоћ својих потчињених, Срећковица, Мурића и Алексића, смењује, запошљава и дели правду у овом Јавном предузећу. Штета за време владавине Милутина у ловству је и до 500 милиона динара.

Често се хвали да му нико ништа не може, да је његова је жена јавни тужилац са њеним колегама му штити леђа, као и неки пријатељи из државних служби. На прославу 120 година ловства Србије, забранио је својим сарадницима из ловства да нико не сме отићи, а ни сам није био, јер би му поједини ловни радници поставили питања на које он нема одговоре.

Напомињемо да Милутин Ђорђевић одлично живи на државним јаслама, јер прима плату у Србијашумама, Ветеринарском факултету, а добија и накнаду из Ловачке коморе, дневнице на три места, користи гориво и службена кола на три места, има бесплатна путовања и добро плаћене семинаре о трошку државе.

Човек који је на челу овог предузећа је уцењен! Приморан је да спроводи разна наређења од Милутина и његове мафије. Ово је само мали део о његовом зулуму и криминалу, много је више покрадено и уништено, што ће и бити доказано кад седне на оптуженичку клупу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

AKCIJA UTERIVANJA STRAHA: POLICAJCI KAO OTIRAČI I SLUGE MINISTRA I NJEGOVOG ENGLESKOG SAVETNIKA

 

Brutalni obračun Vučićevog režima sa srpskom policijom, počeo je znatno pre decembra 2015. godine, kad je njegov resorni ministar Nebojša Stefanović najavio otpuštanje više od 1.400 policajaca. Mnogo pre ovog drakonskog postupka, čim je ušao u Vladu Srbije, Vučić je krenuo da razara policiju, stalnom montažom intriga plasiranih u njegovim huškačkim biltenima, proizvodnjom klanova u MUP-u i njihovim sukobljavanjem.

Američko-britanski protektori, još 2012. godine, dali su Vučiću u zadatak da "policiju ili smanji ili stavi pod kontrolu". Vođen tim zadatkom, zlosrećni srpski premijer samo se poklonio dolasku nametnutog "reformatora" srpske policije, Amadea Votkinsa, dvopolnog bića sastavljenog od nečuvenog amalgama, hrvatsko-engleskog gena.

Svemu je prethodilo niz ubistava i samoubistava policijskih službenika ali i brojna nerazrešena kriminalna dela koja je prikrivao ministar Stefanović zarad interesa svoga Vođe. Rasplet može biti i krvav…

 

                            major Goran Mitrović

 

 

Male Švajcarce u školi uče da je njihova država mala i siromašna i da svi, kada porastu, moraju da uče i naporno da rade, da bi preživeli. I oni i država im. Na svakom mestu zemljine kugle, gde se zateknu, Jevreji misle na svoje poreklo, veru, korene. Bacaju čašu pod noge i govore da će se vratiti u Jerusalim.

Srbi (a i svi ostali građani koji žive u Srbiji, i smatraju je domovinom, ili otadžbinom) moraju da uče decu da je Engleska opasna država po Srbiju, da su sve njene vlade zločinački nastrojene prema našoj maloj balkanskoj državi. I da su se tako i u prošlosti prema Srbiji odnosili, uvek sa ciljem da nam slome kičmu, da nas poture da podnesemo žrtve, umesto njih.

I od Nemačke vlade treba da zaziremo, i da je preziremo. I Nemci i Englezi, kao narod, zaslužuju svo poštovanje: radni su, marljivi, njihov način života i organizacija rada, ljudska prava i osvojene slobode mogu da služe za uzor svim drugim narodima. Ali, srećom, nemačka vlada, koja upravlja ekonomskim džinom, podseća na evnuha. Uštrojena je u Vašingtonu, i sama služi drugima. Inače bi nas sve satrla, uključujući i Srbiju, kojoj uveliko radi o glavi, i surovo je pljačka.

Ovih dana jedan Englez, Amadeo Votkins, iz potaje, “reformiše“ i srpsku policiju, u ime Evropske unije.

Daleko mu lepa kuća.

Oni, koji će u policiji, kao novogodišnju čestitku dobiti rešenje o otkazu, treba da znaju ko je krivac. I gde se krije taj čovek. On je pružio punu zaštitu ministru unutrašnjih poslova Srbije Nebojši Stefanoviću, a zatim ga nahuškao na građane, a potom i na policiju.

 

       Koga ljubi i ubija Jana?

 

Oko 1.470 zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije dobilo je, prošle nedelje, rešenja kojim se raspoređuju na fiktivna radna mesta! Ulogu likvidatora dobila je Komisija za koordinaciju provera o ispunjenosti uslova rada… je naložila načelnicima policijskih uprava da obrade dosijea i tako, bez suda, kriminalizovala zaposlene, pripremajući ih za otkaz.

Početkom januara biće im uručen otkaz. Bez prava na žalbu. Na rešenja o raspoređivanju na fiktivna radna mesta, dozvoljena je žalba, ali ona ne odlaže izvršenja! Prema odredbama Zakona o policiji , protiv svakog rešenja o raspoređivanju dozvoljena je žalba Komisiji za žalbe Vlade Srbije, a potom Upravnom sudu Srbije.

Pored penzionisanja tri generacije policijskih službenika, masovno otpuštanje policije treba da uruši bezbednost Srbije. Mister Votkins, kome je majka Hrvatica, a otac Englez, praveći se Englez, surovo je napao Srbiju, i njenu bezbednost.

Ministar policije je u 2014. godini primio u radni odnos u MUP Srbije 1.600 službenika, a u 2015. još 715. Svi primljeni su članovi SNS-a. "Reformator“ Amadeo Votkins se saglasio sa prijemom, uz obavezu ministra Stefanovića da iz policije otera onoliko koliko je i primljeno.

Upućeni tvrde da je gospodin Votkins primio kao “mali znak pažnje“ , u kešu, milion dolara, da pokrije ovaj zločin!

Zakon o policiji jasno propisuje prava i dužnosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Otkaz se uručuje zaposlenom na osnovu odluke o utvrđivanju disciplinske odgovornosti, ili osude na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci. Procedura je propisana, i zaposleni imaju pravo na sudsku zaštitu.

Ali, Vučićeva vlada kontroliše i sudstvo, i oni veruju da će sve to i sudovi pokriti. Sve uz saglasnost gospode iz misije Evropske unije i OEBS-a u Beogradu.

Policijski službenik S.Ž iz Policijske uprave u Beogradu, diplomirani ekonomista, tek je u 50. godini života. Ima ukupno 41. godinu penzijskog staža! Uručeno mu je rešenje, bez prava na žalbu, na radno mesto koje će u januaru ukinuti.

On ima uvećan penzijski staž jer je bio raspoređen i u vojne jedinice. Upisan mu je ratni staž, u dvostrukom trajanju. Razboleo se. Ima leukemiju. Neće moći da ode na biro rada, jer već ima preko 40 godina penzijskog staža. Neće moći ni u penziju, jer nema dovoljno godina života! Moraće da čeka dok ne napuni 65 godina života. Neće moći da koristi ni socijalnu pomoć, jer ima penzijski staž! Moraće da se sudi, a tu je već Vučićeva kamarila.

A, sve je počelo 27.oktobra, kada je državni sekretar i šef kabineta ministra unutrašnjih poslova Jana Ljubičić donela rešenje kojim se obrazuje Komisija za koordinaciju vršenje provera o ispunjenosti uslova za rad. Predsednik komisije je bio (i sad je) pomoćnik ministra policije Miloš Oparnica. On je prosledio zahtev svim načelnicima policijskih uprava, sa naredbom da dostave spiskove zaposlenih koji ne ispunjavaju uslove.

Zakon o policiji propisuje uslove koje radnik mora ispunjavati pri prijemu u radni odnos. Ako je osuđen na kaznu veću od šest meseca, može mu prestati radni odnos.

Ali, budući da ne postoji osnov za otpuštanjem, Votkins je primio milion dolara, koje mu je isplatilo podzemlje koje finansira ministra i kupovinu nekretnina za njega. Ministar je odlučio da zaposlene prvo rasporedi na izmišljena radna mesta, a potom ih proglasi tehnološkim viškom!

U međuvremenu on vodi kampanju o navodnoj “dekriminalizaciji policije“. Što znači, da su svi otpušteni kriminalci. Ta etiketa treba da ih prati do kraja života! A, niko nije kriv dok mu se krivica ne dokaže pravosnažnom presudom, a i kada izdrži kaznu, ni ta osuda se više ne sme pominjati, jer se čini krivično delo prebacivanje za osudu za krivično delo.

Na spisku za otpuštanje su svi oni koje su načelnici policijskih uprava označili kao “bezbednosno sumnjivim“. Tako je na spisku za otpuštanjem i službenica koje je na trudničkom bolovanju, samohrane majke (kao na primer Ana Tufegdžić), ali i službenici pred penzijom…

Predsednik Komisije Miloš Oparnica, pomoćnik ministra, pogazio je, svojevremeno devojku na pešačkom prelazu. I on predsedava komisijom koja osuđuje zaposlene na gubitak posla, i svih prava.

Najmanje šest hiljada porodica je životno ugroženo, odlukom Amadeo Votkinsa, koju sprovodi ministar Slina. Otpušteni su bez ikakve zaštite. Osuđeni na surovu smrt. Bez prihoda, bez zdravstvene zaštite…

Ako sudovi budu poštovali zakone, svi otpušteni biće vraćeni na posao. Srbija će morati da plati ogromne štete. Iz budžeta. Ali, tada neće u Beogradu više biti gospodina Votkinsa. Rovariće u drugim zemljama. Nekažnjeno, osim ako otpušteni policajci njega i ministra Slinu ne označe kao svoje dželate. A, onda neće biti ni Sline…

 

       Čija je boginja Dijana?

 

Ima li Evopska unija, ili Britanska vlada koristi od satiranja Srbije? Ne, nema. I Velika Britanija će za dve godine, verovatno, istupiti iz članstva Evropske unije. Ali Engleska vlada je surova. Ona uništava sve, poput Boga Šive.

Otpuštanje 1.475 zaposlenih ima za cilj da zaplaši sve ostale, i da ih tretira kao sluge.

Nekoliko hiljada policijskih službenika su Vučićeva pretorijnaska garda. Njega, njegovu porodicu i rodbinu štiti nekoliko stotina policajaca, vojnih specijalaca i agenta BIA. Svaka šmizla iz Srpske napredne stranke ima telohranitelja, službeno vozilo…O trošku države.

Zbog toga, policija nema čak ni tonere da odštampa zapisnike o uzetim izjavama, da odštampa krivične prijave i prekršajne prijave, dopise…

Svaka šuša iz Srpske napredne stranke u MUP-u Srbije ima skupoceno službeno vozilo. Plaćen benzin, popravku, mobilne telefone. Neki i telesnu gardu. Otuda i “višak zaposlenih“ u MUP-u Srbije.

Po nalogu Dijane Hrkalović, sekretara Uprave kriminalističke policije Srbije, koja u 29. godini obavlja ovu funkciju koja zahteva profesionalnu stručnost i radnu osposobljenost, policijski generali i pukovnici raspoređeni su na rad u vatrogasnu službu!

Ministar unutrašnjih poslova je napravio čistku i među stranačkim kadrovima…

Razvlastio je državne sekretare Aleksandra Nikolića i Milosava Miličkovića. Postoji u MUP-u Srbije samo ministar, državni sekretar i šef njegovog kabineta Jana Ljubičić, i sekretar UKP-a Dijana Hrkalović.

Ministar je odlučio i da penzioniše direktora policije Milorada Veljovića, koji se protivio masovnom otpuštanju. Veći broj onih koji očekuju otkaz Veljović i lično poznaje, kao savesne i profesionalne službenike. Kada se direktor usprotivio masovnom napadu na policijske službenike, uz njegov potpis, Slina mu je zapretio da će ga smeniti. Tu odluku Vlada Srbije nije donela dok ovaj tekst ide u štampu. On je najavio konferenciju za štampu. Tako je obećao ministru. Da li će je i održati?

Veljovića je Nebojša smenio, da bi ga Vučić ekspresno uzeo kod sebe nagrađujući ga mestom savetnika premijera Srbije za pitanja regionalne i nacionalne bezbednosti.

Upućeni tvrde da je Veljović “evakuisao“ brojna dokumenta koja mogu Slinu, Vučića i njihovu kamarilu odvesti na doživotnu robiju. Sva rešenja uručena “odstreljenim“ potpisana su sa faksimilom potpisa direktor policije“. Formalno, sva rešenja su nezakonita. Direktor ih nije potpisao, već je stavljen faksimil njegovog potpisa. Uz njegovo svedočenje, ministar će, jednog dana, biti izveden na sud.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova odlaze i oni koji su bili na operativnim mestima. I sa sobom nose i dobro čuvane tajne o pljačkama porodice Vučić i njegove kamarile. I dosije ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića.

Stanje u MUP-u Srbije je slično psihičkom rastrojstvu predsednika Vlade Srbije i njegovog ministra policije.

Prošle godine se u Nišu ubila policijski službenik Anita Mitić (32), rodom iz Doljevca, koja je radila u Policijskoj upravi u Nišu, u Odeljenju za suzbijanje narkomanije.

U oproštajnom pismu teško je optužila svoje pretpostavljene koji su je šikanirali, omalovažavali, a ko zna šta je sve od nje traženo…

U tom oproštajnom pismu opisani su i postupci njenih šefova Dejana Jovanovića, načelnika Odeljenja za suzbijanje narkomanije, kao i načelnika Odeljenja kriminalističke policije Dejana Anđelkovića i načelnika Policijske uprave u Nišu Srđana Grekulovića.

Jedna od najboljih policijskih službenika PU Niš, napisala je i da su se zbog Dejana Anđelkovića ljudi razboljevali, odlazili na bolovanje, jer nisu mogli da podnesu torturu!

„…Bez imalo sumnje, mogu da kažem da je on najbeskrupulozniji, najnemoralniji i najbezobrazniji čovek koga sam ikada upoznala", napisala je sada pokojna inspektorka. „Čovek bez savesti, morala, obraza, koji pritom nije imao pojma kako se radi posao. Isto kao i Dejan Jovanović! Ali fotelja i vlast su najbitniji, zar ne?"

Nezavisni sindikat niške policije zatražio je sudsku istragu povodom samoubistva koleginice, oštro kritikujući ponašanje načelnika uprave Srđana Grekulovića, koji nije birao reči opisujući pokojnu inspektorku.

 

       Nasilje u policiji je nesnosno

 

Od kada je ministar Stefanović počeo da oponaša svog Vođu Vučića, svakodnevnim držanjem konferencija za štampu, rasulo u srpskoj policiji je vidljivo i građanima.

I ubistvo načelnika Odeljenja Službe unutrašnje kontrole MUP-a Srbije Radomira Nerandžića unelo je veliki bes među policijske službenike. On je ubijen, jer se zamerio premijeru lično.

Aleksandar Vučić u medijima bogato plaća samo desetinu urednika, a u policiji i bezbednosnim službama samo one koji su na najvišim položajima. Svi ostali su građani drugog reda, uvek mogu biti otpušteni, premešteni, ili ubijeni.

Srpska policija je slabo plaćena, slabo opremljena, nenaoružana i stručno neosposobljena. Oni koji nisu poslušni, pod poterom su ili završe sa metkom u glavi. O tome govori i slučaj bivšeg načelnika Odeljenja unutrašnje kontrole koji je nađen mrtav, sa ranom na glavi.

Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije, Radomir Nerandžić, pronađen je mrtav 20. juna 2015. godine u kamenolomu u Rakovici, u Beogradu. Njegovo telo je ležalo u lokvi krvi, pored automobila.

Radomir Nerandžić je donedavno bio načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a.

Smenjen je jer je odbio da potpiše krivičnu prijavu protiv pripadnika niškog odreda Žandarmerije, koji su intervenisali na dan održavanja Parade ponosa u Beogradu. Tada je mobilna ekipa niške Žandarmerije istukla Andreja Vučića i Predraga Malog, braću premijera i gradonačelnika prestonice. Nerandžiću je uručeno rešenje kojim se upućuje u Sektor za vanredne situacije. U vatrogasnu službu. On je protiv tog rešenja podneo žalbu, koju je Komisija za žalbe Vlade Srbije usvojila, i vratila ga na prethodno radno mesto.

U Sektoru za vanredne situacije inspektor Nerandžić je proveo oko 40 dana, a uskoro je očekivao i rešenje o penzionisanju. Očekivao je i rešenje za stan. Ali…

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 6. februara ove godine optužilo osam pripadnika Žandarmerije   zbog "postojanja opravdane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo napad na vojno lice u vršenju vojne službe u sticaju sa krivičnim delom zlostavljanje i mučenje, kao i za krivično delo zloupotreba službenog položaja vezano za njihovo učešće u događaju od 28. 9. 2014. godine i održane Parade ponosa".

Zaštitnik građana Saša Janković podneo je krivičnu prijavu  14. januara ove godine protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije Jovanović Saše i Stanković Saše zbog napada na pripadnike Žandarmerije u vršenju službene dužnosti, ali je tu prijavu tužilaštvo ekspresno odbilo.

Da Aleksandar Vučić ne prašta skrnavljenje lika i dela sebe i članova porodice, mnogi su se uverili. A njegova pretnja upućena uredniku Dnevnog Telegrafa, Slavku Ćuruviji, dok je on bio ministar za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića, ostvarila se. Vučić se sprdao sa pokojnikom, na bestijalan način.

Neočekivano, neko iz vrhova MUP-a je obavestio novinare koji su "na vezi" o sudbini inspektora Nerandžića.

Nakon smenjivanja, inspektor je doživljavao porodične tragedije. Otac mu je preminuo prošle godine. Pre dva meseca njegovu majku pogazio je, na trotoaru na Vidikovcu, džip čiji vlasnik je gospođa sa Kosmeta, član SNS-a. Odmah potom iznenada mu je umro i tast. Ipak, inspektor Nerandžić se nije nadao da će smrt uskoro doći i po njega. Očekivao je nevolje, jer…

Ministar Stefanovića je pretio Nerandžiću hapšenjem, jer su optuženi žandarmi nameravali da Nerandžića, kao tadašnjeg načelnika, koji je vodio istragu povodom spornog događaja, predlože za svedoka.

A oni koji su poznavali ovog čoveka znaju da je bio "linijaš" i da se istine držao kao pijan plota. Zamenik načelnika Službe unutrašnje kontrole Dragan Kujundžić bio je zadužen da sprovede klevetničku kampanju protiv svog kolege. On je, umesto Nerandžića, potpisao krivičnu prijavu protiv žandarma, i očekuje unapređenje. On je sproveo postupak za otpuštanje 1.750 zaposlenih u MUP-u Srbije.

U Sektoru za vanredne situacije Nerandžić je radio u kancelariji sa još pet kolega. Dva dana uoči smrti molio je kolegu da mu pomogne oko vađenja zdravstvene knjižice.

Pet dana uoči smrti Nerandžića, Policijsku upravu Beograda posetili su ministar i direktor policije. Najtežim rečima su opisali rukovodstvo ove policijske uprave, optužujući ih za korupciju, kršenje zakona, nepoštovanje naređenja. Zapretili su hapšenjima. I otišli. A sve njih je rešenjem postavio ili direktor policije, ili dr Stefanović!

Akcija uterivanja straha među policijom uveliko traje. Policiji je smanjena plata, a u akciji kupovine novih uniformi neko je zgrnuo velike pare. Uniforme su najlošijeg kvaliteta, brzo se habaju, blede.

Po nalogu ministra, zaposleni u ministarstvu gube pravo na minuli rad, umanjuje im se pravo na godišnji odmor…

Smrt inspektora Nerandžića, RTS je objavila u tri rečenice: „…Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije R. N. nađen je mrtav u Rakovičkoj šumi u Beogradu. Najverovatnije se radi o samoubistvu, nezvanično saznaje RTS. R. N. je trebalo uskoro da bude penzionisan, a u poslednje vreme je radio u Sektoru za vanredne situacije MUP-a, pisali su beogradski mediji. Do pre nekoliko meseci bio je načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Uviđaj je u toku."

MUP Srbije nije dao ni čitulju u Politici, mada to redovno čini kada nastradaju pripadnici policije. Na sahrani nije doveden ni policijskim orkestar, ni počasni vod. Nerandžić je jedini inspektor kome te počasti nisu odate!

Službenu verziju Nerandžićeve smrti nije prihvatio ni paroh Srpske pravoslavne crkve, koji je održao opelo, koje se po kanonu ne drži samoubicama.

Na sahranu nije došao niko iz ministrovog kabineta, niti iz kabineta direktora policije. Ipak, došao je Miloš Oparnica, koji je bio nadređeni rukovodilac Radomiru Nerandžiću, u SUK-u (Služba unutrašnje kontrole). Venac su doneli i generali policije i kolege sa kojima je radio u PU Beograd i MUP-u.

Ko je ubio Nerandžića?

Osnovano se sumnja da je iz SAJ-a angažovan i ubica inspektora Nerandžića. Nekoliko minuta nakon ubistva, na licu mesta primećeno je i nekoliko žandarma. Dok se telo Nerandžića nije ni ohladilo, MUP je ukinuo rešenje o dodeli stana inspektoru koji je ceo radni vek proveo u policiji. Živeo je u očevoj kući u prigradskom naselju Resnik. Kada su žandarmi odlučili da ga predlože za svedoka, naređeno je da bude ubijen. I bi tako.

 

       Ministar prikriva kriminal

 

Nije samo ministar Slina na optuženičku klupu izveo žandarme iz niškog odreda. On je opravdao sve kriminalne aktivnosti porodice Vučić.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je 26. 11. 2014 rekao da je policija "nepobitno utvrdila" da je prilikom osnivanja preduzeća Asomakum korišćena falsifikovana lična karta Andreja Vučića, brata srpskog premijera.

Stefanović je na sednici skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove kazao da su grafolozi "nepobitno utvrdili" da je falsifikovan Vučićev potpis, ali i da postoji razlika u slici i serijskim brojevima na ličnoj karti.

"Mi se tu nećemo zaustaviti i trudićemo se da razotkrijemo ko su osobe koje su omogućile upis u registre sa takvom ličnom kartom", rekao je ministar.

Pitanje poslovanja fantomskog preduzeža Asomakum pokrenuo je poslanik Nove stranke Zoran Živković, posle čega je premijer Aleksandar Vučić kazao da je njegovom bratu “ukraden identitet’‘.

A sa lažnim kompanijama Andrej Vučić je, samo na ime neplaćenog poreza, zgrnuo oko 2o miliona evra. Koliko je ostao dužan onima od kojih je uzimao, ili otimao novac, postoje dokazi, ali je ministar policije saopštio da je nesrećnom Andreju Vučiću, koga “ni krivog ni dužnog“ izmlate žandarmi, jer ih je napao sa telesnom gardom, vojnim obezbeđenjem, neko ukrao i identitet. I zgrnuo desetine miliona evra!

Ko još veruje u ovu priču premijera i njegovog ministra? Niko!

Ali, misija Evropske unije u Beogradu i kancelarija OEBS-a nisu se oglasile ni ovim povodom. Aleksandar Vučić je njihov omiljeni diktator, a Neša Slina podoban ministar unutrašnjih dela.

Brat premijera Vučića bio je optužen i za nameštanje tendera za ispumpavanje vode iz kopova u Kolubari. Premijer je iz svih oružja napao istraživački portal BIRN koji je objavio ovu mahinaciju. Ministar Slina je bio tu, da ga podrži. I uvek ga je podržao. I podržavaće ga, dok kraja života.

Ministar unutrašnjih poslova je predstavnik izvršne vlasti, i nije ovlašćen da rukovodi pojedinačnim istragama, niti da o tome obaveštava građane, jer je pretkrivični postupak zatvoren za javnost, osim, ako iz važnih razloga nadležni državni tužilac odluči da neke detalje u vezi istrage saopšti javnosti.

Deset dana je ministar dr Stefanović umišljajno lagao građane o “punoj policijskoj mobilnosti“ na rešavanju slučaja nestale Tijane Jurić, a znao je da je ona mrtva, i ko je njen ubica! Viši javni tužilac u Subotici, koji rukovodi istragom protiv osumnjičenog, je jedini nadležan da odlučuje o toku istrage i njome rukovodi, nije dao glasa od sebe. Bolje reći, bio je onemogućen, jer Srbija odavno nema nezavisno tužilaštvo, niti nezavisno sudstvo.

U Beogradu je 25. jula pregažen na Brankovom mostu Luka Jovanović iz Beograda. Vozač Kantrimena je pobegao, a vest o udesu nije ni zabeležena, sve dok, dva dana kasnije, Luka nije preminuo u bolnici, od posledica udesa. Na scenu stupa dr Stefanović, i počinje bitka da se zaštiti nesavesni vozač. Nastupa sa pričom o traganju za nestalom Tijanom Jurić.

Vozač Kantrimena stranih registarskih tablica je gospođa Snežana Divac, koja se na američkom pasošu vodi kao Ana Divac. Bila je sama u autu, i pijana. Svedoka njenog beščašća je mnogo. Počev od šnajderke, kod koje se nije pojavila da proba haljinu, do njenih najintimnijih prijatelja. Kada je privedena u policiju, njen muž se od stresa razboleo i hitno je operisan od žuči. Upućeni misle da je to bilo smišljen, sa ciljem da izazovu sažaljenje, jer su Ana i Vlade u tom periodu bili na dva svadbe – u Prijepolju i u SAD-u.

Niko od policijskih funkcionera ne želi da učestvuje u montiranju slučaja, i taj zadatak dobija Nebojša Marković, načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda, koji trojicu inspektora uključuje u akciju nameštanja slučaja. Petoro narkomana prihvata ponudu da za novac i drogu priznaju izvršenje krivičnog dela, koje će tužilaštvo kvalifikovati kao saizvršilaštvo, što je neodrživa kvalifikacija, a mogu samo odgovarati za prikrivanje.

I, naravno, dr Slina montira proces u kojem Milićev, koji nije priznao da ima veze sa slučajem, dobija kaznu zatvora od 4 godine i šest meseci! Kasnije se ispostavilo da je gospođa Divac Lukinoj maćehi priznala da joj se tri puta u san javio Luka! Otkud njoj u snovima Luka, koga nije poznavala?

Parajlije u Srbiji mogu da divljaju, da gaze, i da izbegnu zasluženu kaznu. Pogotovu ako imaju zaleđinu, kao što su Vučić i lažni doktor dr Stefanović.

U Ustaničkoj ulici u Beogradu, na pešačkom prelazu sa semaforom, 18. jula 2013. usmrćena je Andrea Bojanić. Džipom marke BMW X5, koji je u vlasništvu Pink Media Grupe, a upravljao je Aleksandar Mitrović, devetnaestogodišnji sin Željka Mitrovića.

Na umrlici, kao vreme smrti, navedeno je 22:03 časa, a Nada Macura, portparol Hitne pomoći , zapisala je u svom izveštaju vreme od 22:50, dok se u medijima najčešće barata izrazom „oko 22:30"?!

Posle nesreće je Aleksandar nastavio da vozi i zaustavio se tek nekih 500 metara dalje, na mestu skrivenom od pogleda ljudi koji su se okupili da pomognu nesrećnoj devojci. Odatle se javio svojoj majci, pevačici Sonji Mitrović-Hani, a zatim i ocu, Željku Mitroviću. Tog trenutka je pokrenuta mašinerija manipulisanja i ovim slučajem.

Po dogovoru sa advokatima koje mu je odmah angažovao otac, Aleksandar je automobil parkirao na skrovitom mestu, a zatim je drugim kolima, u pratnji Pinkovog obezbeđenja otišao na VMA.

Kako je od jednog poznanika sa ove klinike saznao Savo Bojanić, otac ubijene devojke, Aleksandar je diskretno uveden u jednu ambulantu gde su ga priključili na aparat sa kiseonikom, kako bi se otreznio.

Tek posle toga je momak u pratnji svojih advokata otišao da se prijavi u policiju. Ipak, našao se savesni sudija Višeg suda u Beogradu Dragoljub Zdravković, koji mu je odredio pritvor. On više nije sudija za prethodni postupak. Premešeten je. Mora da se sluša, kada je u pitanju Vučićeva kamarila.

I ministar policije se potrudio da policija radi na uništavanju tragova. Našli su i korumpiranog sudskog veštaka.Postupak protiv sina Vučićevog Gebelsa još nije ni započeo.

Mnogo krvi i nesreće je iza ministra Stefanovića. A, on i njegova žena imaju i troše puno novca, skupljaju nekretnine, automobile. Vole i keš.

 

       Kućica na moru, žena oko nje…

 

A, da dr Stefanović ima i previše novca, od kada je pre tri godine seo u stolicu predsednika Narodne skupštine Srbije, svedoči i podatak da je u elitnom naselju, u Vojvođanskoj ulici u Beogradu, na Bežanijskoj kosi kupio trosoban stan od 99 kvadrata, a potom ga zamenio za kuću od oko 200 kvadrata u istoj ulici, uz doplatu od samo 200 hiljada evra, datih da vlasnik kuće kupi još dva strana. Prvi komšija mu je ministar Aleksandar Vulin.

U martu prošle godine ministar policije dr Stefanović poveo je pregovore o kupovini kuće u Petrovcu na moru od 350m2, na placu od 800m2, čiji je vlasnik ruski tajkun Sergej Marahovski Ivanovič, za dva miliona evra.

Dogovor o kupovini je bio, prvo, u načelu postignut, ali se čekalo na realizaciju, jer ruski tajkun nije službeno postao vlasnik kuće zbog toga što polovina pripada njegovoj doskorašnjoj supruzi. Ročište o podeli kuće održano je 25. avgusta prošle godine, pred većem Osnovnog suda u Baru. Kuća je, potom, upisana u vlasničke knjige na ime drugog lica, a dr Stefanović će aneksom ugovora da se obezbedi, kao stvarni vlasnik.

I dok dr Stefanović u Beogradu sabira novac, uz podršku svog mentora Vučića, njegova supruga Ana trošila ga je letos 20 dana nemilice. Odsela je u hotelu Plaža u Petrovcu na moru. Obezbeđivali su je pripadnici specijalne crnogorske policije. Naručivala je kavijar, plodove mora, posebno su spremana specijalna ića i pića za nju, a cena je bila astronomska.

Ministarka je baš uživala, a svakog dana je menjala policajca koji je ispunjavao njenu pohotu. U trenucima sladostrašća, jer su te bahanalije snimane od strane crnogorske tajne policije, gospođa ministarka je opisivala muža kao šonju, da je isti kao i Vučić, i da i on voli da prima!

Policija raspolaže preciznim podacima o biznismenima sa Kosmeta koji su kupili ministru Stefanoviću kuće, i snabdeli ga ogromnom količinom novca.

Ali, dr Nebojša Stefanović je i lažni muškarac, lažni vlasnik diplome Megatrenda, i lažni doktor nauka, čiju disertaciju osporavaju oni koje je prepisao, i još 1.800 naučnih radnika.

On je upisao treći godinu na Megatrend univerzitetu. Više profesora sa ovog Univerziteta potvrdilo je istraživaču Magazina Tabloid da Nebojšu ne poznaju, kao studenta. Njegova disertacija je prepisna. Misija OEBS-a u Beogradu je i zvanično zatražila da se utvrdi njena validnost. Neko je stopirao istragu. Jer, potreban im je ovakav ministar, koji je ljudska ništarija. Da je lažni student neko od ministara u Nemačkoj, ili bilo kojoj evropskoj državi, odmah bi bio uhapšen.

Ovakav ministar unutrašnjih poslova nekažnjeno pljačka, ubija, otpušta, prikriva.

Početkom decembra vršio je javno pritisak na tužilaštvo da uhapsi urednika Magazina Tabloid, jer je, navodno, pozivao na ubistvo premijera. I sam je znao da to nije tačno, ali… Paja Patak dobio zadatak. Pitanje za Amadea Votkinsa: da li je sve ovo što radi ministar Stefanović moguće u bilo kojoj drugoj evropskoj državi?

Satreće će nas banda Aleksandra Vučića, ako se ne pobunimo, i ne sprečimo ih da ubijaju, pljačkaju, otimaju, rasprodaju. I mi imamo prirodno pravo na život.

 

    Telepromter.rs

Otac ministra Stefanovića postao direktor u Telekomu

Maltretira radnike!

Otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića nedavno je postao direktor u Telekomu Srbija i to godinu dana pred penziju. Radnici se žale da ih ministrov otac maltretira.

Kako Teleprompter.rs ekskluzivno saznaje, otac ministra Nebojše Stefanovića, Branko Stefanović, pre godinu dana postao je direktor u Telekomu Srbija.

Prema rečima našeg izvora, u Telekomu je pre manje od godinu dana promenjena sistematizacija samo da bi Branko Stefanović postao direktor.

– Telekom je pre manje od godinu dana promenio čitavu sistematizaciju i organizaciju sa jednim jedinim ciljem – da otac lažnog doktora Nebojše Stefanovića postane izvršni direktor sa basnoslovnom platom, reprezentacijom i ostalim privilegijama. Inače, popularni "čika Branko" je godinama primao platu u Telekomu kao nekakav referent. Godinama nije radio ništa, držao je noge na stolu, pušio i čekao 16 časova da ode kući, čekao platu, 13. platu i bonus za nerad – priča jedan od zaposlenih u Telekomu.

Dodaje da je Branko Stefanović povukao sve moguće veze u Srpskoj naprednoj stranci preko sina ministra kako bi godinu dana pred penziju postao "direktor za velike poslovne korisnike".

– Sada ova neznalica maltretira svoje radnike koji se bave prodajom usluga, tera ih da rade besmislene testove opšte informisanosti, ponižava ih na raznim "tim bilding" vežbama i vređa, dodaje izvor.

Ministrov otac završio je Ekonomski fakultet u Beogradu, a u Telekomu radi od 2006. godine. Penzionerske dane čeka sa unukom Ninom, Nejbojišinom ćerkom, u naručju. Inače, otac Branko pored Nebojše ima još jednog sina, Nemanju Stefanovića.

 

    A 1. Sindikat policije Sloga saopštava

Prema informacijama sa terena, danas je jedan policijski službenik iz Nove Varoši izvršio suicid iz vatrenog oružja.

Atmosfera straha i beznađa koja je zahvatila zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a u vezi proglašenja tehnoloških viškova, doprinela je povećanju straha i stresa kod zaposlenih koji su raspoređeni na fantomska ne postojeća radna mesta "analiza rizika". Od podele rešenja za raspoređivanje na tim mestima, bilo je više pretnji suicidom.

Upravo iz tog razloga, danas smo uputili dopis ministru Nebojši Stefanoviću. Dopis dostavljamo u celosti:

Gospodine ministre, vi ste odgovorno i ovlašćeno lice u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadužen za rad i organizaciju rada ministarstva.

Molimo Vas da ovaj sindikat informišete zašto ste i na koji način predložili ili dali saglasnost da se formiraju, dodaju „fantomska radna mesta" „analiza rizika". Zašto ste pojedina, izvršilačka ili rukovodeća radna mesta ukidali ili smanjivali broj izvršilaca. Da li ste svesni, ili informisani kakve je to probleme donelo u organizovanju posla na terenu kod već jako malog broja izvršilaca. Pojedini rukovodioci ne mogu da sačine dnevni raspored rada.

Tim smanjenjm broja izvršilaca i povlačenjem sa terena policajaca, operativaca i vatrogasaca na fantomske poslove „procene rizika", bezbednosni sistem može biti ili je narušen a građani i država mogu snositi nesagledive posledice.

Prema informacijama koje nam stižu sa terena, zaposleni koji su preraspoređeni na mesta „analiza rizika" nisu upoznati sa svojim novim radni obavezama i opisom posla te ne znaju koje su im nove radne obaveze kao ni u kom radnom prostoru ga obavljaju. Oni su žigosani, šikanirani, označeni kao kriminalci koji čekaju otkaz. Dakle, sprovodi se plansko kolektivno zlostavljanje na radu što je suprotno zakonu.

Takođe, po informacijama koje stižu sa terena, zaposleni raspoređeni na radna mesta „analiza rizika", od strane rukovodioca bivaju primorani da nastave da rade one stare poslove kao da nisu dobili nova rešenja. Odlaze u patrolu, angažovani su u KZB, rade na pozorničkoj delatnosti, kuhinji, restoranu, gašenju požara i dr. Upravo zbog toga, molim Vas da ovaj sindikat informišete, odnosno dostavite kopije uputstva ili drugih pismena, koja ste linijama rada dostavili na postupanje u vezi angažovanja radnika na „analizi rizika".

Ističem da bi sa povećanom pažnjom trebalo pratiti zaposlene, odnosno da obavežete rukovodioce po linijama rada, na korektno postupanje prema „žigosanim radnicima analize rizika" jer je najveći broj takvih u veoma teškom psihičkom stanju, pod stresom, a što može da bude okidač za suicid ili neprimerenu agresiju prema kolegama, rukovodiocima ili članovima porodice. O problemima suicida nema potrebe da vas dodatno informišem, smatram da ste dobro upoznati.

Ja vas neću pitati kako spavate,verujem da bolje spavate od mene i nas koji spavamo samo 3 sata noću, ili u opšte ne spavamo sve nas ste javno putem medija okarakterisali za neradnike i kriminalce!

Ministre moj, sve to što nam radite je nečasno i neprofesionalno!

Sindikat policije Sloga

Dragan Žebeljan

Predsednik

 

    A 2. Krivična prijava nezavisnog policijskog sindikata Srbije

Beograd, 21. decembar 2015. godine. Nezavisni policijski sindikat Srbije podneo je krivičnu prijavu Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv ministra policije Nebojše Stefanovića, direktora policije Milorada Veljovića i ostalih nadležnih u Ministarstvu unutrašnjih poslova zbog osnovane sumnje da su počinili delo „zloupotreba službenog položaja" kao i da su izvršili delo „nesavestan rad u službi".

Oni su doneli 1475 nezakonitih rešenja o premeštaju zaposlenih na drugo radno mesto a da o opisu posla nisu upoznati zaposleni, koji su i nakon donošenja ovih rešenja nastavili da rade na poslovima sa kojih su premešteni što je suprotno Ustavu Srbije, Zakonu o policiji kao i podzakonskim aktima koji regulišu ovu oblast a na koje se nadležni u MUP-u i pozivaju u ovim rešenjima, a zaposleni nisu imali uvid u pravilnike na koje se nadležni pozivaju jer su „strogo poverljivi".

U obrazloženju krivične prijave NPSS -a stoji da je rešenje NEZAKONITO jer je donosilac rešenja pokušao da izigra primenu Zakona o policiji, kao lex specialis-a, i veštački izazvao primenu Zakona o državnim službenicima kako bi pokušao da „pokrije" pravno donošenje ovakvog rešenja.

NPSS smatra da primeni Zakona o državnim službenicima NEMA MESTA i navodi da „se povreda prava sastoji u tome što su u rešenjima zaposleni premeštani na osnovu člana Zakona o državnim službenicima u kojem stoji da se zaposleni premeštaju ako „neka mesta budu ukinuta ili broj državnih službenika smanjen, a prednost imaju oni sa boljim ocenama".

„…Međutim, radno mesto sa kojeg se zaposleni premešta NIJE ukinuto, a takođe donosilac rešenja se nije bavio ocenjivanjem, pa zakonski uslov da prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednje tri godine nije ispoštovan" stoji u krivičnoj prijavi NPSS-a.

A, da je primenjen Zakon o policiji – moralo bi biti naglašeno da se radi o privremenom ili trajnom premeštaju, što nije učinjeno i predstavlja prepreku za sprovođenje ovog rešenja.

 

    A 3. Protesti

Sindikati u policiji odlučni su u nameri da spreče ministra i njegovu kliku da iz policije otera 1475 zaposlenih, uz obrazloženje da je reč o onima koji potiču iz kriminogene zone!

To je potvrđeno i na konferenciji za štampu Nezavisnog policijskog sindikata održanoj u Medija centru, u petak, 25. decembra. Oni su SMS poruku uputili novinarima, javnim ličnostima i diplomatskom koru. Štrajkuju uz poklič "Ne dam sebe, ne dam ni kolegu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE PRIVATIZACIJA PREDUZEĆA ZA SITNE PARE KAO PROCES PLJAČKI BEZ SMETNJI…

 

Posao svakog dosadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, bio je da "sistemski" uništi do kraja sva ona preduzeća u kojima je država vlasnik, kako bi mogla jeftino da budu prodata "poznatim kupcima". Odličan primer za ovo je i preduzeće "EPS Turs", na čije čelo je postavljen čovek sa iskustvom u uništavanju sindikalnih letovališta. Sistem uništavanja podrazumeva i određeni red postupaka: najpre se zatvaraju kapaciteti, prave enormni dugovi i preduzeće neumitno klizi u stečaj, iako raspolaže imovinom koja bi mogla da mu donosi milione evra prihoda svake godine.

 

                     Milan Malenović

 

Na čelo Agencije za privatizaciju početkom ove godine, postavljen je ekonomista Ljubomir Šubara, inače blizak saradnik nekadašnjeg gradonačelnika Kruševca i sadašnjeg ministra odbrane, Bratislava Gašića.

Šubara je prvi direktor Agencije za privatizaciju, koji ne može da se direktno dovede u vezu sa tajkunom Dankom Đunićem, koji je vedrio i oblačio srpskom kriminalnom tranzicijom.

Značajna je i činjenica da su se protiv Šubare, u trenutku imenovanja na ovu funkciju, vodili disciplinski postupci. U svom prvom obraćanju javnosti, on je izjavio kako očekuje da će biti poslednji direktor Agencije, odnosno da će za njegovog mandata biti okončan postupak privatizacije u Srbiji. Moguće je da će tako biti, ali to nikako nije vest kojom trebamo da se radujemo.

U Srbiji je sinonim za privatizaciju "rasprodaja", a ponekad i "poklanjanje".

Ceo postupak je doveden do apsurda najnovijim izmenama zakona, po kojima jedno preduzeće jednostavno mora da bude privatizovano. Ako se u javnoj aukciji ne nađe kupac, Agencija može da se odluči na prodaju putem neposredne pogodbe, a to tek otvara vrata za neviđene manipulacije.

Šubara je kao čovek već uhvaćen u finansijskim špekulacijama u svoju korist (zbog toga što je nezakonito sebi kao stečajnom upravniku u FAM-u povisio platu, protiv njega je podneta prijava) pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme.

Sva preduzeća u Srbiji, u kojima je državni kapital koji treba privatizovati dolaze pod ingerenciju Agencije za privatizaciju. Po podacima sa sajta Agencije, u ovom trenutku u portfoliju Akcionarskog fonda nalaze se 759 preduzeća, od kojih su 648 aktivno u procesu privatizacije.

U Sloveniji, koja je mnogo mudrije prošla kroz privatizaciju u odnosu na Srbiju, umesto Agencije za privatizaciju postoji Državni holding koji upravlja državnim portfolijom i to tako da akcenat nije na prodaji, već na uspešnom vođenju preduzeća.

Po potrebi, i ako je to isplativo, pojedine akcije iz portfolija se iznose na berzu i država i na taj način zarađuje, bez da gubi kontrolu nad preduzećima koja imaju perspektivu.

U Srbiji ni jedno preduzeće nema perspektivu, pa su sva ona poverena Šubari na milost i nemilost. Razrađeni način prodaje u kome svi dobijaju, a jedino država i narod gube, uspešno i redovno se primenjuje.

Radi se o tome da se uspešno preduzeće uništi preko nesposobnih i korumpiranih direktora, a zatim bud-zašto proda onom ko je spreman najviše para da plati Šubari i onima koji ga štite.

Svaki vlasnik kapitala, pa tako i država, ima pravo da postavi svog zastupnika u preduzeću koji kontroliše rad direktora. Taj zastupnik kapitala ima pravo i da postavi direktora preduzeća, a odluku o imenovanju u praksi isključivo donosi sam Šubara. Zastupnici kapitala su tako obične glasonoše koje održavaju kontakt između Agencije i nadzornog odbora preduzeća (ako ga ima), odnosno direktora.

Tako Agencija postavlja zastupniku kapitala koga će da postavi na mesto direktora. Ta osoba zatim efikasno uništava preduzeće.

Ali, zastupnik kapitala ništa ne preduzima, niti sme nešto da učini bez Šubarine dozvole, tako da se proces pljačkanja odvija bez smetnji. Kada se dospe na rub propasti gde postoje samo dve solucije (bankrot ili privatizacija za sitne pare) nalazi se "iznenada" privatizacioni kupac kome se preduzeće prodaje za deseti, neretko i stoti deo njegove realne vrednosti.

U slučaju da se kasnije javnost i istražni organi zainteresuju za genezu propasti i privatizacije, žrtveno jagnje je najčešće zastupnik kapitala, iako je on u celoj priči najmanje kriv, jer su se o svemu direktno dogovarali direktor Agencije za privatizaciju i direktor privatizovanog preduzeća.

Jedan od bisera srpske privrede koji bi po pomenutom modelu uskoro trebao da bude privatizovan je "EPS Turs" d.o.o. iz Beograda. Iako ga je svojevremeno osnovao EPS da bi vodio odmarališta i restorane društvene ishrane ovog preduzeća, ono je danas nezavisno privredno društvo u kome je jedini vlasnik Republika Srbija.

Na čelo ovog preduzeća 25. aprila 2014. dolazi Milisav Perunović. Pomenutog dana ugovor o radu sa Perunovićem je u ime "EPS Tursa" potpisao Petar Petrović. U članu 6 Ugovora predviđeno je da plata direktora iznosi 150.000 dinara neto.

Izvori iz "EPS Turs", međutim, tvrde da direktor Perunović sa raznim dodacima prima svakog meseca 170.000 dinara, odnosno duplo više od svog prethodnika.

Jedna veoma bliska saradnica Ljubomira Šubare, koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna, tvrdi kako svi direktori javnih i državnih preduzeća, predsednici i članovi nadzornih odbora postavljeni od dolaska naprednjaka na vlast moraju polovinu svojih prihoda da izdvajaju za stranku. Tako i Perunović efektivno prihoduje koliko i njegov prethodnik, a razlika ide "onima gore".

U leto 2014. "EPS Turs" dolazi u blokadu zbog loše poslovne politike. Radnici tvrde da se i ranije dešavalo da preduzeće pred samu letnju sezonu uđe u minus, ali da se sve to pokrivalo tokom sezone, pa bi na kraju godine na računima bio iskazan i plus.

Za razliku od svojih prethodnika Perunović je smatrao kako nema para da se otvaraju sva letovališta, tako da je prihod u toku tog leta bio nedovoljan i za isplatu poverilaca i za plate zaposlenih.

Da bi "doprineo finansijskoj konsolidaciji preduzeća", kako je sam tvrdio, Perunović 4. jula 2014. donosi odluku kojom retroaktivno, od februara 2014, pa najkasnije do kraja te godine nalaže da se zaposlenima isplati samo 70 odsto zarade.

Kako je turistička sezona loše odrađena, para ni kasnije nije bilo dovoljno, pa Perunović 17. oktobra 2014. donosi odluku broj 3834 kojom ukida privremenost odluke od 4. jula, tako da umanjena isplata plata važi i danas.

Tog dana on se, međutim, setio sebe, svoje partije i svoje verne desne ruke, pa odlukom 3833 od umanjenja zarada izuzima: samog sebe, odnosno Milisava Perunovića, direktora, kao i Daneta Ćurčića, šefa restorana.

Na osnovu ovoga bi moglo da se zaključi kako je pomenuti restoran značajan, čim se njegov šef nagrađuje. Međutim, taj restoran je izmišljen, jer se radi o restoranu društvene ishrane u direkciji EPS-a u Beogradu, koji je EPS već bio oduzeo "EPS Tursu". Ćurčić, dakle, prima platu za izmišljeno radno mesto i to prima 100 odsto, dok ostali radnici raspoređeni na prava radna mesta primaju 70 odsto plate?!?

Svojevremeno je i sam Perunović imao iste privilegije, kada je kao direktor hotelskog kompleksa u okviru "Rekreatursa" otkrio kako rođaci tadašnjeg generalnog direktora u Čanju drže pekaru i samoposlugu koju su na divlje prikačili na instalacije "Rekreatursa" i tako pet godina izbegavali plaćanje struje. Da ne bi ovo prijavio nadležnima, Perunović je formalno smenjen sa mesta direktora, ali je nastavio da prima platu.

Dešavalo se i ranije da "EPS Turs" bude u blokadi, ali su one bile kratkog veka. Uvek se nalazio način da se račun odblokira. Od 18. septembra 2014. do danas je to preduzeće u neprestanoj blokadi kod Narodne banke Srbije i to za ukupan iznos od 36.498.707,14 dinara. Sve je to, najvećim delom, nastalo zahvaljujući Perunovićevoj politici namernog uništavanja firme. Zaposleni odgovorno tvrde da je direktor u stalnoj i direktnoj vezi sa Šubarom sa kojim dogovara dalje poteze, odnosno kako što pre i što lakše "EPS Turs" dovesti do bankrota.

Letovalište "Babin zub" na Staroj planini je već zatvoreno, navodno zbog renoviranja, koje nikako da počne. Ove godine nisu radili ni kapaciteti u Crnoj Gori, a da nikome od ovdašnjih radnika nije jasno zašto. Radnicima u Budvi, međutim, sve je jasno i to odavno.

Vila u Bečićima je zatvorena za turiste, ali je koriste radnici hotela "Park" iz Budve (posluje u sastavu "EPS Tursa") koji u njoj borave. Račun hotela je odavno u blokadi, a radnicima se plate ne isplaćuju, već preživljavaju tako što dele eventualni dnevni pazar. Radi se skoro isključivo o sezonskim radnicima, dok stalno zaposleni koji uživaju poverenje direktora redovno primaju platu i to metodom koju i sam direktor koristi za sebe samog.

Perunović je 21. jula 2015. u ime "EPS Tursa" potpisao sa "Samostalnom sindikalnom kompanijom Sloboda Čačak" Ugovor o upućivanju (Asignaciji).

U članu 2 Ugovora objašnjeno je da ovom uplatom Sindikat isplaćuje svoje dugove za turističke aranžmane iz neke izmišljene godine. Navedena je doslovno "205. godina", ali je ostalo otvoreno pitanje da li pre ili posle rođenja Hrista.

Članom 1 je regulisano da će Sindikat uplatiti 60.000 dinara na dogovoreni račun uz obrazloženje da se radi o zaradama zaposlenih za april 2014. i to u neto iznosu, jer su doprinosi već isplaćeni, a naveden je i BOP broj koji to dokazuje.

Ne radi se ovde ni o kakvoj brizi rukovodstva za radnike, kako bi neko pomislio, već o običnoj pohlepi. Naime, pomenuta suma je odmah sledećeg dana, znači 22. jula isplaćena sa računa "EPS Tursa" na račun 250-0001007758536-21, a koji pripada Perunoviću.

Direktor na ovaj način obezbeđuje plate za sebe i svoje poslušnike, jer je ovo samo jedan od desetina sličnih slučajeva.

O svemu je odavno obaveštena Agencija za privatizaciju, ali se Šubara ne oglašava. Perunović je izbor "onih na vlasti", a u njihov, kao ni u svoj posao Šubara se ne meša. Njemu je samo važno da ima uredne, visoke prihode i da prljavi posao uništenja jednog preduzeća obave drugi, koji će kasnije za to i odgovarati.

Da je Perunović kojim slučajem uspešan, bio bi odavno smenjen, kao što se desilo direktorima preduzeća iz reda za privatizaciju koji podnose pozitivne finansijske izveštaje.

Tako je nedavno Šubara članovima nadzornog odbora hotela "Prag" a.d. u Beogradu naredio smenu direktora, iako je ovo jedini beogradski hotel sa četiri zvezdice koji je pozitivno poslovao bez primanja azilanata.

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

STEČAJNI UPRAVNIK SA LICENCOM ZA PLJAČKU I ZASTRAŠIVANJE RADNIKA!!!

 

Stečajni upravnici umesto da što brže i što jeftinije završavaju likvidacije preduzeća u bankrotu, uglavnom odugovlače postupak, kako bi što više novca stavili u sopstveni džep. Zaštitu uživaju i od sudija Privrednog suda, sa kojim dele zaradu, a jedini oštećeni su nesrećni bivši radnici stečajnog dužnika, koji ponekad godinama čekaju da iz stečajne mase izvuku neki dinar na ime zaostalih plata, i to samo pod uslovom da stečajni upravnik i sudije nisu sav novac potrošili na same sebe.

 

                      M. G.

 

Diplomirani ekonomista Igor Drakul iz Beograda dobio je licencu za stečajnog upravnika 21. septembra 2005. godine, i jedan je od rekordera u Srbiji, po broju stečajnih predmeta koje vodi. U jednom trenutku je vodio stečaj čak dvadeset preduzeća!

Jedno od preduzeća koje sada vodi je i Građevinsko preduzeće „Brodar" iz Beograda. Tu bi sve trebalo da bude lako i stečajni postupak ne bi trebalo dugo da traje, jer je imovina preduzeća dovoljna da se pokriju dugovi prema poveriocima. Ali, u slučaju da završi stečaj Drakul i njegova porodica ne bi imali značajan deo stalnih mesečnih prihoda.

Jedan deo nepokretne imovine GP „Brodara" je dat u zakup i Drakul tako svakog meseca može sa sigurnošću da računa da će mu biti isplaćena naknada koja mu po zakonu pripada dok vodi stečajni postupak. Zato mu se ne isplati da postupak okonča i isplati poverioce „Brodara" od kojih je najveći broj bivših radnika ovog preduzeća koji godinama nisu primali platu.

Para za isplatu potraživanja ima dovoljno. Najveći deo nepokretne imovine „Brodara" je prodat i to za 300.000 evra. Drakul je zatim 2013. tražio od bivših radnika, a sadašnjih stečajnih poverilaca da mu dostave svoje žiro račune kako bi im bio prebačen novac koji su potraživali.

Do danas im pare nisu uplaćene, a stečajni upravnik se pravda time da postupak ne može da bude okončan dok se ne proda i preostala imovina koju uopšte ni ne nudi na prodaju jer dobro živi od kirije koju ubira.

Osim Igora Drakula, u njegovoj Agenciji za stečajeve, zaposleni su i njegova supruga i šurak. Mala porodična manufaktura koja sjajno zarađuje pljačkajući već izgladnele radnike.

Svoju agenciju je registrovao na adresi Bulevar Mihaila Pupina na Novom Beogradu i to u sopstvenom stanu. Kada do očajanja dovedeni stečajni poverioci dođu da mu se žale na dužinu postupka, Drakul ih tera pretnjom da će protiv njih podneti prijavu za uznemiravanje, jer su došli u njegov privatni stan?!

Bivši radnik „Brodara" Milan Mandarić, podneo je 22. maja 2014. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Drakula i dvoje stečajnih sudija: Gordane Aranđelović i Leposave Milićević zbog zloupotrebe službenog položaja, kršenja zakona od strane sudije i nesavesnog rada u službi.

U obrazloženju je, između ostalog, naveo kako se ne zna šta se dešava sa pomenutih 300.000 evra dobijenih od prodaje najvećeg dela nepokretne imovine „Brodara", kao i da su sve građevinske mašine prodate pod sumnjivim okolnostima i da je i taj novac stečajni upravnik negde sklonio.

Bivši radnici su više puta pokušavali da od nadležnog sudije Privrednog suda u Beogradu dobiju informaciju šta se dešava u njihovom predmetu i kada će postupak biti okončan, ali su dobijali odgovor kako je na potezu stečajni upravnik Drakul, a ne sud. Kada su pokušali da od njega dobiju odgovore na ista pitanja rečeno im je da se obrate sudu?!?

Očigledno je da ni stečajnog upravnika, a ni sudije Privrednog suda u Beogradu ne interesuje sudbina gladnih radnika koji se nadaju nekom dinaru kako bi prehranili sebe i porodice. Drakula i sudije interesuje samo kako će što više para strpati u sopstvene džepove, a državni organi ćute. Čak se i pozvano Tužilaštvo za organizovani kriminal oglasilo nenadležnim za sprovođenje postupka po krivičnoj prijavi Mandarića od maja 2014.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

 

Kriminalne aktivnosti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, dostigle su takve razmere, da je pitanje dana kada će i Vlada i sve njene institucije biti predate na upravljanje ovom finansijskom čudovištu. Da bi bilo jasnije u kakvom se ropstvu Srbija nalazi, dovoljno je reći da EBRD ovde već odavno nije razvojna banka nego investitor, odnosno, kupac svih najvažnijih državnih preduzeća i svih vitalnih resursa bez kojih država više nije država.

 

            Milan Malenović

 

Ropski položaj u koji je EBRD stavlja Srbiju, doveo je do likvidacije nacionalne ekonomije. To je i bio cilj osnivača i vlasnika ovog globalističkog monstruma.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) po originalnom nazivu na engleskom: European Bank for Reconstruction and Development osnovana je 1991. godine. Ideja o stvaranju jedne međunarodne banke, preko koje bi se finansirali privatizacioni procesi u bivšim zemljama realnog socijalizma, rodila se još osamdesetih godina prošlog veka, kada je Svetska trgovinska organizacija dala preporuku da se privatizuju sva preduzeća u kojima je država većinski vlasnik.

Bio je to poznati cilj reganomike i tačerizma, političko-privrednih ideologija tog vremena, nazvanih po svojim tvorcima: Ronaldu Reganu i Margareti Tačer. Ideja vodilja bila je "što manje države, što više privatne inicijative".

U međuvremenu se usled globalne privredne krize najvećim delom odustalo od ove politike, čak i u zemljama u kojima je ona ponikla. Sa druge strane, u zemljama u tranziciji insistira se na njenom doslovnom sprovođenju.

I sama vlasnička struktura EBRD-a je u koliziji sa pomenutom ideologijom, jer su njeni vlasnici i osnivači države, bilo direktno, bilo preko svojih centralnih banaka. Najvećim delom i poslovna politika ove banke nema ničeg zajedničkog ni sa "obnovom i razvojem", ali ni sa sopstvenim statutom.

Jedan od osnivača EBRD-a i njen prvi predsednik bio je Žak Atali, svojevremeno specijalni savetnik tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana, i čovek koji je u visoku politiku uveo svog dobrog prijatelja – Fransoa Olanda, sadašnjeg predsednika Francuske.

Njegova karijera na čelu ove banke kratko je trajala, jer je već posle dve godine morao da ode zbog nameštene mu afere navodnih zloupotreba. Kasnije ga je sud oslobodio ovih optužbi usled nedostatka dokaza.

Među predsednicima EBRD-a nalazimo svetski poznate ličnosti, kao što je, na primer, Horst Keler, kasniji predsednik S. R. Nemačke. Pošto je kritikovao nemačko učešće u okupaciji Avganistana, Keler je morao 2010, pre isteka mandata, da ode sa funkcije nemačkog predsednika.

Jedan od njegovih naslednika na čelu EBRD-a je i sadašnji predsednik, Suma Čakrabarti, koji za razliku od Kelera ne da nije bio protiv ratova na Bliskom Istoku, već ih je i aktivno podržavao. U vreme invazije na Irak Čakrabarti je bio saradnik premijera Velike Britanije, Tonija Blera, a 2009. je među prvima saslušan od strane Komisije britanske vlade za ispitivanje uzroka rata u Iraku.

Još najmanje dva predsednika EBRD-a imaju posredne veze sa Irakom. Žak de Larosier i Žan Lemier su po napuštanju predsedničke funkcije u EBRD-u prešli da rade za privatnu francusku banku BNP Paribas. Za vreme sankcija Irak je pod Sadamom Huseinom smeo da izvozi izvesnu količinu nafte i da od prihoda kupuje hranu i lekove.

Sve uplate su išle isključivo preko BNP Paribasa, koji je zatim novac preusmeravao na druge račune, od kojih neki ni do danas nisu identifikovani. Nikada nije do kraja razjašnjeno pitanje da li su sredstva, koja su tada bila preko potrebna siromašnim Iračanima, do kraja namenski potrošena.

Iza komplikovane vlasničke strukture BNP Paribasa poznavaoci nalaze finansijsku grupaciju okupljenu oko bankarske dinastije Rotšild, dok je sama agresija na Irak inspirasana poslovnim potrebama Rotšilda i Rokfelera. Samim tim može da se smatra da i iza projekta EBRD-a stoje Rotšildi.

Zvanično je poslovna politika EBRD-a finansijsko pomaganje projekata privatizacije državnih preduzeća. Banka u tom slučaju daje do najviše 35 odsto potrebnih sredstava. Nezvanično, ova banka je kalsična investiciona banka koja za potrebe svojih osnivača i upravljača iz senke kupuje cele strateški važne privredne grane neke zemlje i tako tu zemlju stavlja u ropski položaj u odnosu na strane investitore.

EBRD je postao meta kritičara kada je objavila da će finansirati izgradnju Ombla hidrocentrale u Hrvatskoj, Termoelektrane Šoštanj u Sloveniji i da će kupiti rudnik zlata Kumtor u Mongoliji.

Od pomenutih projekata EBRD je odustao jedino od finansiranja u Ombli, ali je zauzvrat stekao dominantan položaj u hrvatskom agraru. Naime, dok je hrvatska javnost bila zaposlena diskusijama o potrebi i štetnosti hidrocentrale, EBRD je u potpunoj tišini završio svoje preuzimanje poslovne grupe Agrokor, ali i Atlantik grupe, koja osim u Hrvatskoj ima velike investicije i u slovenačkom agraru.

Proteste javnosti izazvala je i najava EBRD-a da će finansijski podržati projekte kompanije Monsanto, najvećeg svetskog proizvođača genetski modifikovane hrane. I od ovog posla je na kraju EBRD morao da odustane, bar zvanično.

Gotovo da nije moguće utvrditi gde sve ova finansijska hobotnica sa milion pipaka ima plasiran svoj kapital. Na zvaničnoj prezentaciji EBRD-a stoji, između ostalog, u rubrici "Sa kim sarađujemo" i sledeće: "…Organizacije civilnog sektora (takozvane nevladine organizacije – prim. autora) u zemljama u kojima se EBRD angažuje nisu samo uticajne ciljne grupe, već i partneri."

Preko razgranate i nepregledne mreže privrednih društava i udruženja građana EBRD kontroliše privrede većine zemalja u kojima deluje. Svoj uticaj EBRD, međutim, ne koristi da bi narodu bilo bolje, već da bi vlasnici krupnog kapitala imali više prihode.

Uprkos tome što je deklarisani cilj EBRD-a "tranzicija u pravcu otvorene i demokratske tržišne ekonomije", jedno istraživanje iz 2006. je pokazalo da 67 odsto ispitanika veruje da je u njihovim zemljama korupcija ostala ista ili se čak i pogoršala u odnosu na vreme pre dolaska EBRD-a. Posle toga, ovakve studije više nisu rađene, ili banka nije publikovala njihove rezultate.

Nedavno su domaće brokerske kuće objavile da je EBRD zainteresovan za kupovinu srpskog Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla" i osiguravajućeg društva "Dunav".

Sva tri pomenuta preduzeća su u većinskom vlasništvu države Srbije.

Mateo Patrone, predsednik EBRD-a za Srbiju, izjavio je kako je banka zainteresovana "…da uđe u koinvesticiju sa drugim strateškim investitorima, da učestvuje u kupovini akcija tih preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital".

Iz ovoga se jasno vidi da EBRD želi, ako je to potrebno, da i sam uđe u kupovinu pomenuta tri preduzeća, što nema nikakve veze sa proklamovanim ciljem finansijske pomoći privatizaciji. Na delu je klasično preuzimanje i to udela daleko većih od zacrtanog maksimuma od 35 odsto. U suštini, radi se o stopostotnoj investiciji, ako se posmatra samo deo učešća koji se privatizuje.

Tri pomenute firme su strateški važne, ali EBRD ne želi da se u Srbiji ograniči samo na njih. Patrone je najavio i preuzimanje Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije, Železnice i drugih javnih i komunalnih preduzeća.

Interesantno je da su upravo EU i Međunarodni monetarni fonda, ali i sam EBRD, svojevremeno tražili da se razdvoje EPS i EMS, navodno zbog pospešivanja konkurencije. Sada oba ta preduzeća treba da se ponovo objedine, samo ovog puta pod plaštom EBRD-a!?

Odmah posle katastrofalnih poplava u Srbiju je doputovao lično predsednik EBRD-a Suma Čakrabarti, koji je na kraju posete 22. maja izjavio kako je "…u Srbiji sa visokim zvaničnicima razgovarao o hitnoj pomoći koju EBRD može da uputi Srbiji za otklanjanje posledica poplava i o dugoročnom reformskom planu…".

O konkretnim rezultatima tih razgovora Čakrabarti i Patrone su izneli načelni dogovor o privatizaciji "Telekoma", Aerodroma i "Dunava"?! Kakve veze ima pomoć poplavljenim područjima sa kupovinom ovih preduzeća? Očigledno je da EBRD bezdušno pokušava da iskoristi tragediju celog naroda kako bi još više zaradio.

Komercijalna banka je druga po snazi banka u Srbiji (iza Intesa banke), odnosno najveća banka u kojoj srpska država ima vlasnički udeo. U toj banci i EBRD ima 25 odsto učešća.

Po međusobnom dogovoru, Srbija može i te akcije da otkupi nazad, ali po fiksnoj ceni od 3.500 dinara po komadu, što je za oko tri puta skuplje od prosečne cene koju one postižu na Beogradskoj berzi. Samo u ovom poslu EBRD zarađuje oko 11,5 milijardi dinara!

U narednom periodu je EBRD za zemlje Balkana planirao svotu od 2,5 milijardi evra, od čega nešto manje od polovine dobija Rumunija, dok je Srbija na drugom mestu, sa očekivanim investicijama u visini oko četvrtine pomenute svote.

Teško je i zamisliti da bi od tih para EBRD mogao da kupi Telekom, Aerodrom i "Dunav", mada nije nemoguće da se uđe u privatizaciju po modelu Komercijalne banke, gde bi EBRD za sitne pare odradio dokapitalizaciju, a zatim se povukao uz trostruku zaradu, dok bi Srbija prvo privatizovala, pa zatim opet podržavila ova preduzeća. Nešto slično je sa Telekomom već učinjeno dosta ranije.

Srbija je EBRD-u pristupila posle petooktobarskog puča, a bilans prvih 12 godina saradnje izgleda tako da je EBRD u našu zemlju zvanično uložio 3,3 milijardi evra kroz preko 170 projekata.

Poznato je da je u Viktorija grupu EBRD investirao 140 miliona evra, a pretpostavlja se da je polovina te sume otišla Ružici Đinđić za kupovinu njenog udela u pomenutoj poslovnoj grupi, koji je držala preko Stanka Popovića, a moguće i za otkup njenih akcija u Sojaproteinu. koje je kupio još pokojni Zoran Đinđić.

Interesantno je da najveći dužnik u Srbiji, Farmakom MB, kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića ne duguje ništa EBRD-u. Farmakom srpskim bankama i državi Srbiji, kao i mnogobrojnim dobavljačima, duguje skoro pola milijarde evra, ali se EBRD dobro pazio da mu nikada ništa ne pozajmi.

Nije ni čudo, kada se zna da je pomenuta firma iz Šapca služila bivšem državnom vrhu iz Demokratske stranke za pranje para, a da su isti ti političari bili i na platnom spisku EBRD-a, zbog čega nisu od ove banke tražili kreditiranje Bogićevićeve propale imperije.

Veliko je, međutim, pitanje da li EBRD zaista nije uložio ni dinara u Farmakom, jer ova banka rado posluje i na jedan drugačiji način. Krajem jula 2011. godine, saznalo se kako je EBRD banci Intesa u Srbiji odobrio kreditnu liniiju u visini od 10 miliona evra za kredite privredi. Sredstva su odobrena u okviru programa "Western Balkans Private Sector Support Facility" (Zapadno-balkanska kreditna linija za podršku razvoju privatnog sektora).

Ništa tu ne bi bilo čudno, da Intesa prethodnu godinu nije završila sa čistim dobitkom od skoro 7,742 milijarde dinara, dok je u toj 2011. ostvarila još preko 9,728 milijardi dinara dobiti. Sredstva dodeljena od strane EBRD-a su joj, dakle, bila potpuno nepotrebna.

Radi se o tome da EBRD na ovaj način plasira sredstva bez da preuzima i rizik. Dužnik prema EBRD-u je domaća banka, a ne krajnji korisnik kredita. Ako je EBRD dao u okviru jednog većeg finansijskog programa sredstva banci Intesa, kojoj ona nisu bila potrebna (banka raspolaže ukupnim kapitalom od skoro četiri milijarde evra), pitanje je koliko je dao para srpskim bankama koje su zatim kreditirale Farmakom, ali i druge gubitaše. To se zove poslovanje bez rizika, jer ceh u krajnjoj liniji plaćaju poreski obveznici Srbije.

 

     A 1.

   Niko ne kontroliše šta radi EBRD

Članice EBRD-a koje imaju pravo da dobijaju finansijska sredstva su sledeće zemlje: Albanija, Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Mađarska, Jordan, Kazahstan, Kirgizija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Mongolija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukraina i Uzbekistan.

Posle "Arapskog proleća" EBRD je otvorio poseban fond za Bliski Istok i Severnu Afriku i prihvatio finansiranje: Egipta, Jordana, Maroka i Tunisa. Pre revolucionarnih pokreta, Egipat i Maroko su bili na spisku zemalja – davalaca para?!

Članice EBRD-a koje daju novčana sredstva su: Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Kipar, Češka (do 31.12. 2007. korisnik), Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Izrael, Italija, Japan, Luksemburg, Malta, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, kao i Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Začuđuje da EBRD veoma često radi poslove jednog od svojih osnivača: Evropske investicione banke (EIB). Razlika između investicione i razvojne banke leži upravo u tome što ova prva ulaže u preduzeća otkupljujući jedan njihov deo ili cela, kao i što daje komercijalne kredite. Razvojna banka ne kupuje preduzeća, već im povoljnim kreditima pomaže da se razviju.

Posle finansiranja niza kontroverznih projekata (između ostalog i renoviranja Gazele u Beogradu) EIB je dospela u žižu javnosti, i Evropska unija je ovu banku stavila pod kontrolu svog ombudsmana, kome svako može da uputi predstavku.

Za razliku od EIB-a, EBRD nije ni pod čijom kontrolom, ponajmanje ombudsmana, tako da preko nje mogu i dalje da se odvijaju mutni poslovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FIKTIVNI UGOVORI ZA PLJAČKU FIRMI I ULOGA POLITIČKE VOLJE ZA RASTURANJE DRŽAVNIH PREDUZEĆA

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi.

 

          Insajderi Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije.

Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire.

To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.

Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara.

Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Velikim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.

Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra.

Za direktora dolazi čovek „kontroverznih" osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa.

U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacije – povezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu.

Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju.

Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj.

Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine.

Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije